27.12.2009.

TA: JA nisam OK - TI si OK

************************
Mnogi moji pacijenti imali su prilike da vide pacijenta u grupi kako ulazi i izlazi iz akutnog psihotičnog stanja (nefunkcionalan Odrasli) i slobodno ispoljavanje mnogobrojnih halucinacija (dominacija zastarelog Deteta). U grupi oni su posmatrali i slušali pacijente koji su živo halucinirajući opisivali Roditelj-Dete dijalog koji je pacijent doživeo kao autentičnu pojavu. Ljude sa oslobođenim Odraslim ne uznemiravaju ovakva ispoljavanja prolaznog mentalnog poremećaja. Oni su spremni da pruže pomoć, utehu i milovanje.“

„Oslobođeni Odrasli zna da je bezbedno prestati sa igrama.“
************************
Prema mojim kriterijumima, TA je inspirisana OPD-silama. Ona bira put koji svesno izbegava obe lažne krajnosti: elitizam i populizam. Nju karakteriše ono što Tom Crux naziva pozitivnom svesnošću. Suočavanje sa (bolnom) istinom i prevazilaženje negativnog osećaja zauzimanjem generalno pozitivnog stava, odnosno stava pozitivne svesnosti.

Implikacije TA su u stvari prilično neprijatne: u našem prirodnom (normalnom) načinu funkcionisanja mi ne posedujemo integrisanu svest, naša ličnost je sastavljena od brojnih delića nastalih mehaničkim podsticajima spolja i (emocionalnim) reakcijama na njih, sakupljenim u nekoliko funkcionalnih celina (čija je celovitost veoma upitna). Većina naših reakcija je neautentična i mehanička, otuđena od percepcije aktuelne stvarnosti i vezana za neke stare ’snimke’ napravljene ko zna kada. Naš racionalni um se prečesto pokazuje nedelotvoran naspram „činjeničnog materijala“, a makar i najjednostavnija analiza će pokazati da ono što nazivamo racionalnim i logičnim u stvari nema nikakve veze sa obradom dostupnih podataka i logikom, već predstavlja usklađivanje stvarnosti sa daunlodovanim Istinama, nasleđenim od naših brojnih autoriteta, i selekciju svih informacija (diskaunt) koji te Istine dovode u pitanje. Naša moralna načela ne počivaju na svesnom/osvešćenom sopstvenom pogledu na svet, već na međusobno protivurečnim vrednosnim sudovima koje smo pokupili kao apsolutne moralne istine od svojih mnogobrojnih Roditelja.

Igramo složene psihološke igre i svesno ili manje svesno povređujemo ljude oko sebe u pokušaju da zatomimo osećaj izolovanosti i nedostatnosti.

Po mom mišljenju posebna vrednost transakcione analize leži u činjenici da se ona ne bavi samo čovekovim unutrašnjim svetom, već sagledava čoveka u njegovom dinamičkom odnosu prema sebi i svetu oko sebe – uočljivom tokom transakcija/interakcije sa drugima.

Tomas Haris definiše igru kao primordijalni greh, trenutak kada se „učini prvi prikriveni potez protiv drugog čoveka da bi se smanjio teret nisam OK.“ TA pojam „koristi“ doduše određuje malo drugačije od našeg uobičajenog poimanja korisnosti. Psihološka korist znači pobediti u igri. Igra može biti na ovaj ili onaj način i autodestruktivna ili usmerena ka tome da se potvrdi negativan životni scenario. Naravno, nisu svi „grešnici“ podjednako beskrupulozni igrači.

Kakav je naš odnos prema sebi i drugima?

TA-analitičari navode opsežan dokazni materijal koji ukazuje na preovlađujuće nagomilavanje nisam OK – osećaja u detetu. „Vrlo rano svako dete dolazi do zaključka: „Ja nisam OK.“ Ono takođe donosi i zaključak o roditeljima: „Vi ste OK.“ Ovo je prvi rezultat njegovih večitih nastojanja da da smisao sopstvenom postojanju i postojanju sveta u kome živi. On se zauvek registruje u svesti čoveka i uticaće na sve što on radi. Pošto je to odluka, ona se može promeniti drugom odlukom, ali ne pre nego što se shvati.

„JA nisam OK“, „nije u redu biti JA“, odluka rano doneta u detinjstvu, osećaj nedostatnosti, obeležava celokupno postojanje većine ljudi.

JA nisam OK, TI si OK ne treba shvatiti u smislu vrednosnog suda, bilo kakve svesne racionalne procene sebe i drugih ili mišljenja. Ovo je odluka koju donosi Dete i ona je doneta na osnovu nagomilanih osećaja.

Verovatno je teško prihvatiti da je u Detetu čak i nežnih roditelja punih ljubavi nagomilano toliko negativnih osećaja. Možda bi na ovom mestu bilo korisno razmotriti neka paralelna istraživanja:

„Prema definiciji traumatičan događaj, bilo da je objektivno tragičan ili ne, otvara u umu prostor za doživljaj naše suštinske bespomoćnosti i moguće smrti. Traumatičan stres je toliko nadmoćan ne zato što je sam po sebi veliki – jer on to ne mora biti za posmatrača – već zbog određenog značenja koje ima za pojedinca. (...) (Sledi odličan primer dva skakača sa padobranom, kojima se događa da se padobran ne otvori. Prvi, iskusan letač, uživa u letu znajući da će se uskoro otvoriti rezervni padobran, za drugog, potpuno neiskusnog, ova epizoda predstavlja pravu traumu, verovatno najstrašnijih tridesetak sekundi u životu. prim.prev.).

„Postoji izuzetno velika grupa ljudi koji ne poseduju gotovo nikakvu istoriju događaja u kojima su učestvovali, bukvalno nikakve šanse da zaštite same sebe i minimalno znanje o sebi. To su deca, naravno. Usled nedostatka njihovog iskustva o svetu, deca su mnogo više traumatizovana nego mi. Okolnosti koje u odraslima proizvode blagu nesigurnost, mogu lako da generišu samrtni strah kod dece, jer mladi još uvek nisu stvorili za sebe upotrebljiv „okvir za interakciju sa svetom“. Ovaj privremeni nedostatak je jedna od najbolnijih i najopasnijih konotacija izraza „detinje nevinosti.“

Kada sam imala tri godine, same slike vuka u verziji Bambija u Little Golden Books su izazivale strahovit strah u meni. Sada, posle neprocenjivog broja susreta sa slikama, pričama, šumom, oštrim zubima, iznenađenjima i mojim sopstvenim strahom i čak istinskim sivim vukovima, koji nisu bili tako strašni, ista slika u meni ne budi nikakvu emocionalnu reakciju, sa izuzetkom lake nostalgije. Kao odrasli retko smo sposobni da procenimo punu meru rane naivnosti. Mala osoba mora bukvalno sve da nauči: imam deset prstiju, voda je mokra, moja igračka pada dole a ne gore. I kakva je ova planeta, ova na koju sam sletela.

(...) Stvar je utoliko bolnija za mlade, što nezreli kognitivni kapacitet ranog detinjstva čini teškim, ako ne i nemogućim, da se u narativnoj formi artikuliše iskustvo. Malo dete nije u stanju da napravi refleksiju nad njime i izvuče smisao iz traumatične epizode, da je koherentno ispriča nekome, ko mu može pomoći da uhvati reči i značenje onoga što se dogodilo. Čak i nesrećni početnik, skakač sa padobranom, može razumeti šta mu se dogodilo, može da složi priču u svom umu, da nađe olakšanje, pričajući drugima, možda tokom nekog vremena opsesivno, o trideset najstrašnijih sekundi u svom životu. Ne postoji takvo olakšanje za malo dete, koje će patiti od posledica traume u bespomoćnoj tišini i pamtiti svoja iskustva preko osećanja i reakcija tela, pre nego preko reči.“
(Slede tri primera snažnih ranih trauma, koje bi svaki odrasli smatrao potpuno svakodnevnim događajima i verovatno smatrao da one imaju slične posledice i na dete. Detetov doživljaj sveta je potpuno drugačiji. prim.prev.).“ Martha Staut: Myth of Sanity, Divided Consciousness and the Promise of Awareness

Osnovni stav, JA nisam OK, TI si OK, ne mora da isključi dobro mišljenje Odraslog o sebi. Međutim, koliko god pozitivno i utemeljeno ono bilo, Odrasli u svakom trenutku može biti preplavljen reprodukcijom starih snimaka, koje ne doživljavamo kao stare, mehaničke navike, zastareli doživljaj sveta i reakcije na njega, već kao integralni deo svoje ličnosti koji ne dovodimo u pitanje. Koliko smo samo puta rekli ono „što nismo mislili“ ili uradili nešto za šta smo znali da nije dobro za nas, jer „nismo mogli drugačije“.


Da je reč o osećaju, a ne o objektivnom vrednosnom sudu, potvrđuju i konsekvence ove rano donesene odluke. Osećaj Ti si OK nikako ne znači da ćemo se prema drugima odnositi kao prema OK-bićima. Upravo naprotiv, osećaj „nije u redu biti JA“ je strahovit teret za dete, a i Dete, i svako olakšanje je dobrodošlo: veća porcija sladoleda, jači sam od mlađeg brata, imam više igračaka od tebe, ... bolje radno mesto, veće prihode, bolji auto, „kako si samo glup“, sitna i krupnija spuštanja umesto podsmevanja sestrinim greškama, potcenjivanje i omalovažavanje ... da bi osetili makar trenutno olakšanje od ovog pritiska. „Čovek koji nastupa iz Deteta ’govori’: „Pogledaj me, ja nisam OK.“ Čovek koji nastupa iz Roditelja ’govori’: „Pogledaj se, ti nisi OK.“ (i zbog toga se Ja osećam bolje). Oba manevra su izraz Nisam OK-stava.“

Osnovni stav je istovremeno i podloga za pisanje „životnog scenarija“ - skripta. Skript je baziran na skupu informacija, koje dete od prvih dana usvaja kako svesno, tako i – u mnogo većoj meri - potpražno. Ove informacije, pogotovo ukoliko dolaze od važnih osoba i ako su praćene emocionalnim punjenjem, se trajno pohranjuju na nesvesnom nivou i postaju temelj za navike, doživljaj sveta, sisteme vrednosti i često iracionalne obrasce ponašanja odrasle osobe. Bern svesno koristi naziv „scenario“, budući da ovi obrasci, delujući sa nesvesnog nivoa, utiču na to da osoba živi i donosi odluke prema jednom određenom zacrtanom modelu (programu), koliko god da te odluke možda mogu biti negativne i autodestruktivne za nju. (Primere scenarija vidi u „Koju igru igraš“, Erik Bern). Ovaj osnovni stav vodi do dva osnovna modela: scenarija i kontrascenarija.

Scenario potvrđuje osnovni životni stav (JA nisam OK, TI si OK) i može se očitovati na brojne načine. Na jednoj strani on može usloviti strah od sveta, anksioznost, kreiranje sopstvenog utočišta i povlačenje u njega, budući da je suviše bolno biti okružen tim OK-ljudima. U drugom modelu scenarija osoba na nesvesnom nivou – koliko god da to iracionalno zvuči - traži nove i nove situacije koje će potvrditi njenu malu vrednost (na primer stalnim ulaženjem u interakciju sa uvek istim, problematičnim partnerima, ili večito zakazivanje u svakom trenutku kada se uspeh ili napredak pomoli na vidiku). Osnovni stav se može potvrditi i igranjem igara nevaljalog dečaka (misliš da sam nevaljao, biću nevaljao) - često provokativno ponašanje, koje se zaoštrava do stepena kada se svi okrenu protiv te osobe. Ovaj obrazac ponašanja se kompulzivno ponavlja kroz život, koliko god racionalnih objašnjenja za njega osoba može da nađe. Mogućnosti za potvrdni scenario (Ja nisam OK) su brojne.

Kontrascenario takođe ne predstavlja svestan izbor, već nesvesni obrazac ponašanja. On je baziran na obećanju „ti možeš biti ok, ako...“ Šta dolazi posle ako, određuje veoma mnogo faktora i specifičnih okolnosti, koje formiraju veoma različite kontrascenarije, između kojih naizgled postoji malo sličnosti. Neki od njih će voditi do priznanja, neki ne, neki će usloviti aktivnosti koje mogu da osnaže Odraslog, neki su u tome manje uspešni. Zajedničko je ipak da se posle postignuća osećaj nedostatnosti ne menja. Ispunjenje ako-uslova, dosezanje vrha ne donosi niti sreću niti osećaj ispunjenosti. Nova planina je na vidiku.

***
Roditeljski snimak omogućava prenošenje stečenog iskustva i znanja sa jedne generacije na drugu. Pogledajmo pažljivije, u stvari je zapanjujuće koliko veoma složenih stvari i veoma kompleksnih znanja ljudsko mladunče stekne u veoma kratkom vremenu. Bez roditeljskog snimka, bez daunload-funkcije u najranijem detinjstvu, čovečanstvo bi verovatno bilo na veoma niskom stupnju razvoja. Takođe, možda bismo mogli postaviti tezu da je u nas usađena izvesna težnja ka (spiritualnom?) rastu, određeni egzistencijalni nemir (nisam OK), možda kao pomoć Prirode u savladavanju praga koji podrazumeva svesna evolucija, karakteristična za čoveka.

Međutim, ove dve pretpostavke nisu dovoljne. Obe podrazumevaju kasnije preispitivanje tih prethodnih iskustava i znanja – Istina - dakle, osposobljavanje za objektivno i nepristrasno mišljenje i procenjivanje, istraživanje novih i nepoznatih oblasti, autentičan, sebi svojstven doživljaj stvarnosti. Na naš sopstveni način, ne onako kako smo naučeni. Drugim rečima, podrazumevaju svesnost - formiranje emancipovanog Odraslog. Velika pomoć, koju roditelji mogu da pruže, je mogućnost za sticanje velikog broja iskustava koja će omogućiti emancipaciju, osećaj savladavanja prepreka, samo-potvrđivanje kroz različite aktivnosti, radost u otkrivanju sveta, samostalno procenjivanje životnih činjenica. Istovremeno podrazumevaju prostor za istinsko, autentično zadovoljavanje težnje ka (spiritualnom) rastu.

No, da li i naše okruženje na sličan način podržava razvoj naše svesnosti? Da li svet odraslih oko nas podržava stvaranje Odraslog? Rekla bih, upravo naprotiv. Umesto da podstakne nezavisno, kritičko mišljenje, naš školski sistem podrazumeva bubanje činjenica, njihovo verno reprodukovanje i ne-dovođenje u pitanje, funkcionišući na način nagrade i kazne. Dobili smo brojne nove Roditelje. U svetu nauke imamo autoritete, čija se reč ne sme dovesti u pitanje. Oni formiraju naš pogled na svet. Naš svet rada, umesto saradnje, mogućnosti za sticanje novih znanja i kreativne primene postojećih, podrazumeva krut hijererhijski sistem, često laktanje i gaženje preko ostalih. Ona težnja za rastom, egzistencijalni nemir našeg Deteta, se ne razvija u pravcu rasta našeg bića, spiritualnog razvoja, uvećanja svesnosti, već nuđenjem slatkiša od strane marketinših stručnjaka, proizvođača zabave i podsticanjem neizmernih varijanti igre Deteta „moje je bolje nego tvoje“. Koliko je religija doprinela osnaživanju Nisam-OK osećaja pričom o grešnosti čoveka, njegovoj potpunoj podređenosti u odnosu na neko biće, koje zahteva slepu poslušnost, zahtevanjem verovanja u serviranu sliku sveta i ne-dovođenja u pitanje, je tema za sebe. Ko u stvari treba da Odraste?

Beznadežno smo zatvoreni i zakopčani, večito u poslu oko kreiranja prihvatljive slike za svet, uvereni da nas niko ko nas poznaje ne bi mogao i voleti.

Cilj transakcione analize je emancipacija Odraslog od uticaja Deteta i Roditelja. Ovaj cilj podrazumeva učenje da se prepoznaju zastareli snimci, da se bude nežan prema sopstvenom i tuđem Detetu, da se nauči razlikovanje neautentičnog doživljaja stvarnosti i daunlodovanih „Istina“. Odrasli znači svesnost i samo emancipovani Odrasli je u stanju da se autonomno pozabavi stvaranjem životnog scenarija zaista po svom nahođenju i eventualno oslobodi onaj dobro zatrpani tanki sloj naše autentične ličnosti i omogući njen rast.

Pre nego što se pozabavimo drugim mogućim životnim stavovima, opis jednog istraživanja:

Istraživanje Stanley Milgrama na Yaleu počinje da stavlja naučnu osnovu ispod Cookovih zaključaka (o razvoju kolektivnog, institucionalizovanog morala umesto individualnog, prim.me). Milgram je izveo niz psiholoških eksperimenata o poslušnosti. Uzeo je uzorak poprečnog preseka odraslog muškog stanovništva Bridgeporta, Connectiut (dvadeset do pedeset godina starosti), od fizičkih radnika do stručnjaka. Eksperiment je trebalo da utvrdi koliko će bola jedan čovek naneti drugome ako mu se naredi, ali je bio prikriven pod maskom naučnog proučavanja metoda učenja od strane „Istraživačkog instituta iz Bridgeporta“. Osobe podvrgnute eksperimentu bile su izabrane nasumice, uz naknadu od četiri i po dolara za utrošeno vreme.

Učenik je bio pričvršćen kaišem za „električnu stolicu“ nakon što je ispitanik (učitelj) iskusio probni elektrošok od 45 volti koji ga je uverio u verodostojnost uređaja. Zatim je ispitanik (učitelj) iz susedne sobe zadavao elektrošok sve većeg intenziteta za svaki pogrešan odgovor. U stvari učeniku nije bio zadavan elektrošok, već su na magnetofonsku traku snimljene reakcije u vidu mrmljanja, dahtanja, preklinjanja i krikova, prilagođene rastućem naponu struje. Ove reakcije, odgovore, su unapred pripremili eksperimentatori. Jedini ograničavajući faktor koji je sprečavao učitelja u zadavanju elektoršokova maksimalnog intenziteta je bilo njegovo sažaljenje prema ljudskom biću koje pati. Konflikt za učitelja (g-dina Svakog) sastojao se u protivurečnosti između pokoravanja autoritativnom sistemu i njegovog uverenja da ne treba da povredi drugog čoveka.

Koliki je procenat učitelja išao do kraja i zadao maksimalan elektrošok? Pre nego što počnete da pogađate, saslušajte šta je rečeno za prekidačem:

Nakon što je zadao šok od 150 volti: „Hoćete li da nastavim?“ (Data je naredba).

Nakon zadanih 165 volti: „Taj momak unutra viče. To je velika količina struje. Može dobiti srčani napad. Želite li da nastavim?“ (Data je naredba).

Nakon 180 volti: „On to ne može izdržati. Šta ako mu se nešto dogodi? Znate na šta mislim? Mislim, odbijam da preuzmem odgovornost.“ (Eksperimentator preuzima odgovornost.). „U redu.“
195 volti,
210, 225
240 i tako dalje.

Eksperimentisana osoba neprekidno se pokoravala eksperimentatoru. Koji je procenat od skoro hiljadu učitelja išao do kraja? Procenite pre nego što pustite oči da lutaju dalje. Grupa od četrdeset psihijatara koji su proučili projekat predvidela je deseti deo jednog procenta. U stvarnom eksperimentu šezdeset dve od sto eksperimentisanih osoba slušalo je zahteve eksperimentatora do kraja. Koliko ste vi procenili da je bilo takvih odgovora?

Milgram je zaključio: „Videlo se kako se dobri ljudi tupom preciznošću pokoravaju zahtevima autoriteta i čine bezosećajna i okrutna dela. U svakodnevnom životu odgovorni i pristojni ljudi sada su pod pompom autoriteta, kontrolom njihovog opažanja i nekritičkim prihvatanjem eksperimentatorovog tumačenja situacije navedeni na činjenje surovih dela. Rezultati kakvi su viđeni i uočeni u laboratoriji uznemiravaju me. Oni ukazuju da se ne može računati da će ljudska priroda ili tačnije, ličnost formirana u našem demokratskom društvu zaštititi građane od brutalnosti i nečovečnog postupanja pod upravom zlonamerne vlade.“ (Ralph Crashaw: „But Everybody Cheats“)

Pre nego što se zgranemo nad rezultatima ovog eksperimenta (i možda dopustimo svom Roditelju da kaže: „glupi Ameri!“), možda bismo mogli da razmislimo o tome koliki broj ljudi radi u vojnoj industriji, ne razmišljajući o tome da bombe u koje oni „samo stavljaju neke šrafove“ (eksperimentator preuzima odgovornost) ubijaju neke druge ljude, čija lica ne vide. Koliki broj radi za ribare ljudskih duša, smišljajući marketinške trikove, koliki broj u teškoj industriji, u čije nusproizvode spadaju i kancerogeni otrovi? Koliki u farmaceutskoj industriji? Da li zaista ne znamo šta izlazi iz pogona i šta je u tim preparatima? Da li neznanje odgovara rečenici: „Mislim, odbijam da preuzmem odgovornost?“

Koliki procenat je spreman da na poziv „majke domovine“, „Boga oca“, nacije, vere, sistema verovanja ili bilo čega što percipira kao autoritet povredi drugo ljudsko biće?

I najzad, da li je nadoknada od četiri i po dolara (ili nečija mesečna plata) za utrošeno vreme zaista ono o čemu se ovde u stvari radi?

Tomas Haris daje sledeći komentar uz ovaj eksperiment: „Zaključci ovog eksperimenta zaista jesu zastrašujući. Utoliko bi to bili više ako bismo njegove rezultate posmatrali kao nešto što stoji u vezi samo sa nečim nepopravljivim u ljudskoj prirodi. Ipak, uz pomoć transakcione analize možemo drugačije govoriti o eksperimentu. Možemo reći da 62 od sto osoba nije imalo oslobođenog Odraslog kojim bi ispitalo autoritet u Roditelju eksperimentatora. Nesumnjivo, jedna neispitana pretpostavka je bila: svi eksperimenti koji služe istraživanju su dobri. To je možda ista pretpostavka koja je pomogla „uglednim“ naučnicima da učestvuju u laboratoriji užasa u nacističkoj Nemačkoj. Većinu nas su kao malu decu naučili „prikladnom poštovanju“ autoriteta. Ovaj autoritet su oličavali policajac, vozač autobusa, sveštenik, učitelj, poštar, direktor škole, a takođe i daleke važne ličnosti kao vladar, ministar, general i predsednik. Reakcija mnogih ljudi na pojavu ovih autoritativnih figura je automatska. Na primer, ako neko vozi brzo i odjednom ugleda patrolna kola, on ne razmišlja svesno da bi bilo bolje da uspori; njegova noga se automatski diže sa pedale za gas. Stari roditeljski snimak: „Bolje bi bilo da pripaziš!“ odjekuje punom snagom i Dete reaguje automatski, kao što je uvek i činilo (JA nisam OK – TI si OK, prim.me.). (Dodatno pritiskanje pedale za gas kada se ugleda policijska patrola je takođe reakcija Deteta. Primer za scenario „zločestog dečaka“ koji igra igru „uhvati me ako možeš.“prim.me.). Odrasli, dobro promislivši, može da zaključi da je u ovoj situaciji automatska reakcija odgovarajuća a i da zakoni o ograničenju brzine imaju nekog smisla. Međutim, nisu sve automatske reakcije na autoritet dobre. Popustljivost može biti veoma rizična ako Odrasli propusti da obradi nove činjenice u svetu koji se menja. (…)“

„Mi moramo“, „mi ne smemo“ je klasičan leksički indikator za pojavu ego-stanja Roditelja. Međutim, mislim da se ovde i moj Odrasli a i Dete slažu: Mi se zaista moramo probuditi, ili Odrasti, ako vam se tako više sviđa. Možda obrada nekih činjenica pokaže da drugi deo Milgramove zebnje nije neopravdan.

Нема коментара:

Постави коментар