20.07.2012.

Deepak Chopra - Kvantna svest



Preuzeto: LINK
Prevod: Jelena

Nadam se da ću Vas u narednih sat vremena podstaći na promenu perspektive. Ono što bih želeo da Vam približim, jeste kvantno-mehanički model; ne samo model čovekovog tela, već Univerzuma, koji je naše kosmičko telo.  


Naše naučno razumevanje danas prolazi kroz promenu paradigme. Opažanje onoga, što je prava priroda materijalnog sveta, doživljava promenu. Do sada je interpretacija materijalnog sveta, uključujući naše telo, počivala bukvalno na sujeverju, sujeverju materijalizma, prema kome je čulno opažanje merodavno za ono, što doživljavamo kao stvarnost. Naravno, već i zdravi ljudski razum mi govori da to ne može biti: preko svojih čula doživljavam da je Zemlja ravna, u šta, naravno, više ne verujem. Doživljavam da stojim na nepokretnom tlu, pri čemu znamo da se ono vrtoglavo brzo okreće i juri kroz prostor brzinom od više hiljada milja na sat.  Moje čulno opažanje mi kaže da Sunce izlazi na istoku i kreće se preko neba itd. za šta, kao što je poznato, postoji bolje naučno objašnjenje.




Pre otprilike 20 godina naučnici na Harvard Medical School su sproveli jedan eksperiment; jedna grupa mladih mačića je odrasla u prostoriji, koja je imala samo horizontalne linije, tj. sve draži su bile horizontalne. Druga grupa je bila u prostoriji sa čisto vertikalnim vizuelnim dražima. Kao odrasle pametne mačke, jedna grupa je mogla da vidi samo horizontalni, druga samo vertikalni svet i to nije imalo nikakve veze sa njihovim „sistemom verovanja“. Kada je ispitan njihov mozak, utvrđeno je da im nedostaju neurološke veze za opažanje vertikalnog odn. horizontalnog sveta. Drugim rečima, prvobitni čulni utisci tih mačića su na taj način programirali neurološki sistem, da je nastao nervni sistem, koji je čak i na atomskom nivou imao samo jednu funkciju: da prvobitna iskustva, stečena na osnovu čulnih utisaka, uvek iznova potvrđuje i ojačava. 

Psiholozi su ovaj fenomen nazvali PCC = Premature Cognitive Commitment, što bi značilo: utvrđivanje, bazirano na čulnim iskustvima u ranom detinjstvu. U ranom detinjstvu ili ranom stadijumu, jer se to odvija u jednom razvojno uslovljenom biopsihološkom stadijumu; kognitivno, jer programira čula, i utvrđivanje, jer nas fiksira u određenoj realnosti. Bivamo zatočeni u toj realnosti, bivamo kondicionirani da u toj realnosti živimo. 




Postoje mnoge varijacije tih eksperimenata, tj. ovaj PCC postoji kod svih vrsta. Možemo napraviti sličan eksperiment sa muvama, koje zatvorimo u lonac, sa koga posle izvesnog vremena uklonimo poklopac. Većina muva – sa izuzetkom nekoliko pionira – neće moći da napusti lonac, čak i ako je otvoren; jer su usled izvornog čulnog iskustva stekli PCC, prema kome je njihov univerzum gore ograničen.  

Slonovi u Indiji se dresiraju tako, što se mlade životinje teškim gvozdenim lancima vezuju za veliko drveće. Postepeno se smanjuje snaga gvozdenih lanaca; najzad slonovi, sada odrasle, velike životinje, dopuštaju da tankim kanapom budu vezani za neku granu, ne deblju od božićnog drvceta. Slon nije u stanju da pobegne, jer ima programiranje u svom duhovnom telu, koje ga navodi da veruje da je u zatvoru, čiji su lanci neraskidivi.
Ako odete do akvarijuma i porazgovarate sa ljudima, koji eksperimentišu sa ribama, saznaćete da se ribe ponekad odvajaju jedne od drugih, tako što se u veliki tank postavljaju rastavni zidovi od stakla. Posle određenog vremena zid može da se ukloni; ribe plivaju donde, dokle su to omogućavali zidovi, ali ne dalje, jer slede PCC u svom duhovnom telu: dovde i ne dalje

Mogao bih da nastavim i da Vam navedem još mnogo primera, koji pokazuju da je naše čulno opažanje u stvari strukturirano i to tako, da čak formira anatomiju i fiziologiju našeg nervnog sistema. Prema tome naš nervni sistem služi samo jednoj svrsi: ponavljanju i utvrđivanju onoga, što je postalo sistem verovanja. 

Izreka: Verujem samo u ono što vidim, tako nije nikakva fiziološka činjenica. Upravo suprotno je slučaj: Mi vidimo (doživljavamo) samo ono u šta na osnovu našeg kondicioniranja verujemo. To nameće naredno pitanje: Šta je svet zaista, kako izgleda stvarnost, kakva je njena prava priroda? Odgovor glasi: to u potpunosti zavisi od toga, ko je posmatra i doživljava i kojim čulnim aparatom je posmatramo. Ćelije očiju pčele ne mogu da opaze svetlo na talasnoj dužini, koja je normalna za vas i mene, ali zato mogu ultraljubičasto svetlo. Kada pčela iz daleka „vidi“ neki cvet, ona opaža samo med, a ne cvet. Zmija bi od istog cveta opazila samo infracrveno zračenje, slepi miš samo ultrazvučni eho. Očne jabučice kameleona su pokretne, okačene na dve osovine. Ne možemo ni približno naslutiti kako bi ova prostorija izgledala nekom kameleonu! Pa, onda, šta je svet zaista, kako on izgleda, kakva je njegova prava priroda? 

Neuropsiholog i nosilac Nobelove nagrade, Sir John Eckles, izjavio je sledeće: U stvarnosti ne postoje nikakve boje, nikakvi materijali, nikakvi mirisi, ni lepota ni ružnoća. Tamo napolju postoji samo čista supa energije. To je jedna u osnovi bezoblična, neodredljiva, tečna kvantna supa, iz koje aktom opažanja u svojoj svesti konstruišemo materijalni svet. Taj materijalni svet napolju je polje beskrajnih mogućnosti, od koga u procesu opažanja stvaramo, tako reći kristališemo, našu poznatu materijalnu realnost. 
Mi smo kao legendarni kralj Mida, koji nije mogao da doživi istinsku prirodu stvari, jer se sve, što bi dotakao, pretvaralo u zlato. Tako nikada nije saznao, kakav osećaj pruža ruža, milovanje ili poljubac.

U stvarnosti, dakle, postoji samo ta bezoblična, tečna kvantna supa, koju aktom opažanja zgušnjavamo u nama poznatu realnost.

U našem uobičajenom stanju svesti nikada ne možemo doživeti pravu prirodu stvarnosti, jer pokušavamo da razumemo Celo na osnovu pojedinačnih, izlomljenih čulnih opažanja. Budući da osim tih izlomljenih čulnih opažanja nemamo ništa, nikada nećemo razumeti Celinu. Manje ili više smo saglasni oko naših subjektivnih iskustava i to nazivamo objektivna nauka. U njoj doduše nema ničeg objektivnog, ali mi je tako posmatramo! Pretpostavljamo da se ljudsko telo sastoji od molekula, materijalnih čestica, koje iz nekog nepoznatog razloga zuje okolo, i da kao posledica nastaje fenomen koji nazivamo svest. To znači, da naše misli, osećanja, želje, emocije, strasti, ljubav, mržnja, Bog, nebo, pakao, greh, prokletstvo, spasenje, prosvetljenje počivaju na molekulima u pokretu. Sve je ples molekula!    

Upravo na osnovu tog materijalističkog praznoverja i te materijalističke perspektive, koja model ljudskog tela predstavlja kao stvrdnutu skulpturu, nastao je potpuno materijalistički terapeutski pristup. Rezultat su farmaceutski lekovi i hirurški postupci, koje možemo nazvati čarobnim kuglicama. Tako se čuju izrazi kao „oh, kako je ovo dobro“ kada se čovek preko svake mere prejede i onda uzme nekoliko "alka seltzera" (sredstvo za umirenje bolova, prim.prev.). Noću, kada ne može da zaspi, uzima tablete za spavanje ili kada ga obuzmu osećaji straha, uzima tabletu za smirenje, koja mu donosi mir. Ako ima neku infekciju, tada uzima antibiotik i tako se oslobađa infekcije; a kada ima rak, tada je tu hemoterapija, hirurgija i zračenje. Kod bolova u grudima čovek guta nitroglicerin ili još bolje, daje da mu se operativno ugradi Bypass.

To su sve čarobne kuglice našeg današnjeg medicinskog sistema, koji počiva na praznoverju materijalizma. Ali one ne funkcionišu, to je prevashodno lečenje simptoma. One ili prikrivaju simptome bolesti ili nekako utiču na mehanizam bolesti, dok se proces u svojoj osnovi nastavlja. Mehanizam bolesti nije isto što i uzrok bolesti. On ima veze sa elementarnim životnim procesima, kao što su jelo, disanje, varenje, metabolizam itd. ali pre svega sa procesima u svesti, koja se ispoljava putem tih životnih procesa. Mi možemo da zaustavimo razmnožavanje bakterija, ali konačno stvaramo bakterije rezistentne na antobiotike i rizikujemo da ih dobijemo tokom boravka u bolnici. Pre nekoliko godina jedna studija California Medical Association je pokazala, da u Sjedinjenim Državama godišnje 100.000 ljudi umre od organizama rezistentnih na antibiotike, kojima su se inficirali u bolnici.  U to vreme je to bilo više nego deset puta više od umrlih od virusa HIV-a ili AIDS-a.

Šta je danas najčešći uzrok zavisnosti od droge? To nije supstanca, koju proizvode bosovi droge u Kolumbiji, već ono, što lekari sasvim legalno propisuju. Prema jednoj proceni 36% pacijanata u našim bolnicama pati od takozvane akrogenske bolesti, tj. bolesti, koja predstavlja direktnu posledicu biotehničkih medicinskih intervencija. Poseta lekaru kao uzrok bolesti?    

U SAD i Velikoj Britaniji 80% svih ljudi uzima svakodnevno neki medikament, koji je propisao lekar. I uprkos činjenici da se u poslednje tri decenije više ljudi bavi istraživanjem raka, nego što ima obolelih od raka, broj obolelih od raka se povećava. Nešto, dakle, mora biti pogrešno u tom modelu. Ne da je biotehnički medicinski zahvat uopšte nekoristan, on je veoma koristan u akutnim slučajevima. Ali u pogledu učestalosti pojave bolesti ili stepena smrtnosti kod bolesti s obzirom na dato stanovništvo, mi medicinom, koja se danas praktikuje, ništa ne postižemo, samo menjamo način, na koji se bolest ispoljava. Tako više nemamo epidemije dečije paralize, velikih i malih boginja ili difterije, ali su zbog toga na njihovo mesto došle degenerativne i duhovne smetnje, alchajmer, bolesti srca, rak i razne druge zloćudne bolesti.
    

Lekarske intervencije su promenile pojavnu sliku bolesti, ali nisu učinile ništa u pogledu opšteg mortaliteta.

Ako samo pogledate ljudsko telo, kakvo je u stvarnosti, tada odmah uočavate, kako je to izrazio grčki filozof Heraklit, da to telo nije skulptura, fiksirana u vremenu i prostoru; ono se pre može uporediti sa rekom, jednom rekom, koja se sastoji od energije i informacija. Reka u sebi ima nešto tajanstveno: kada je posmatrate, ona u različitim vremenima uvek izgleda isto, mada je u stvari svaki put drugačija. Heraklit je rekao: Ne možeš dva puta stupiti u istu reku. 

Reka je klasični primer za ono što indijski Rishis nazivaju Maja, iluzija. Ona vam stvara iluziju o nečemu, što je u stvarnosti sasvim drugačije. Ona nam stvara iluziju ne-menjanja, dok se u stvari neprestano menja. Kao kod reke, tako ne možete dva puta stupiti u iste noge, utrobu i kožu, jer se Vaše telo obnavlja svake sekunde Vaše egzistencije. Menjate ga lakše i spontanije nego što menjate svoju odeću. Za sedenje na stolici ne koristite isto telo, u kojem ste nedavno prošetali. Možete nabrojati i utvrditi mnoštvo procesa kao dokaz da je to bukvalno tako, npr. jelo, disanje, varenje, razmena materija, izlučivanje i svest. Jednim jedinim udahom unosimo 10 na 22 atoma, to je broj sa 22 nule. Ova ogromna količina sirovina iz Univerzuma raspoređuje se do poslednjih uglova i ćoškova našeg tela, do ćelija mozga, srca itd. Prilikom izdaha izbacujemo 10 na 22 atoma, koji dolaze iz svih delova našeg tela. To znači da bukvalno izdušemo delove svoga srca i svoga mozga i bubrežnog tkiva i, tako gledajući, neprestano i na intiman način delimo svoje organe jedni sa drugima – bukvalno! To nije rečeno metaforički, mi jedni sa drugima u pravom smislu reči stalno i na intiman način delimo organe.     

Američki pesnik Walt Whitman je rekao: Svaki atom, koji ti pripada, pripada i meni.  To je doslovno tako.

Istraživanja ljudskog tela uz pomoć radioaktivnih izotopa uz oslanjanje na matematičke proračune nesumnjivo su pokazala da se sada, upravo sada, u vašem fizičkom telu mogu naći milioni atoma, koji su jednom bili u telu Hrista ili Bude, Leonarda da Vinčija, Mikelanđela ili Sadama Huseina! Uzmite bilo koga ko je živeo na ovoj planeti; u Vašem fizičkom telu se pojavljuje sirovi materijal, koji je bio u tom fizičkom telu. Pogledajmo samo tri poslednje nedelje: 10 na 15 (kvadrilion) atoma je na taj način prošlo kroz naše telo, atoma, koji su pre toga prolazili kroz telo svake žive vrste na planeti; i za manje od jedne godine vi zamenjujete 98% svih atoma svog tela. To znači: svakih šest nedelja Vi pravite novu jetru, svaka tri meseca novi skelet, iako on izgleda tako tvrd i čvrst, mesečno novu kožu, svakih pet dana nove zivode stomaka. Čak ni ćelija mozga od ugljenika, vodonika i kiseonika nije bilo pre godinu dana, a DNK, bazirana na ugljeniku, vodoniku i kiseoniku, koja čuva sećanja na milione godina ljudske evolucije, nastaje i nestaje svakih šest nedelja, kao kratkovečni pupoljak ili cvet. I ako to tačno proračunate, ako izbrojite svaki atom, svaki komadić tkiva i svaku kapljicu, doći ćete do toga da se za manje od dve i po godine zameni vaše celo telo, svaki deo, do poslednjeg atoma. Ako mislite „ja sam svoje telo“, dospevate u nepriliku: Na koje telo u stvari mislite? Ovogodišnji model nije isti kao prošlogodišnji niti prošlomesečni. Tako sada stojim pred vama u svom modelu iz 1991. Svaki deo tela, koji koristim, da budem ovde i da se izrazim, nov je u poređenju sa prošlom godinom, a ipak: nešto od toga se očigledno nije promenilo, naime, moje nade, očekivanja, snovi, ideje, koncepti, mišljenja, moja filozofija i ideologija, moja ubeđenja. Ona se zadržavaju duže nego moje fizičko telo, moje misli očigledno imaju duži životni vek nego moji molekuli. Ali naravno, i one se menjaju, moje misli kao i moja osećanja, one dolaze i prolaze iz trenutka u trenutak; čini se ipak da nadživljavaju fizički oblik mog tela. Možda se može reći da se moje misli i osećanja stalno fizički reinkarniraju kao moje fizičko telo u Sada i Ovde, upravo sada. Moje ćelije kože se obnavljaju svakog meseca, ali ne zaboravljaju razliku između hladnog i toplog; svakih pet dana imam nove ćelije stomaka, ali one su u stanju da proizvedu hlorovodoničnu kiselinu; moje gustativne kvržice se zamenjuju svakih pet nedelja, a da ne zaborave ukus sladoleda od jagoda. I moja DNK, nova svakih šest nedelja, zadržava sećanje na čitav evolucioni razvitak čovečanstva. Da li je, dakle, moje telo samo mesto koje moja sećanja nazivaju ’domom’. Možda DNK uopšte nije stvar, već jednostavno život, apstraktno polje svesti, koje ulazi u postojanje kao materija, koje takoreći nosi materiju kao masku. Možda telo nije neka fizička mašina, koja je naučila da misli, možda je upravo suprotno: mi smo impulsi inteligencije, misli, koji su naučili da obrazuju fizičko telo. Isto bi važilo i za čitav Univerzum.    
   

Da li je to verovatno? Ako biste upitali neku fizičarku, ’Od čega se sastoji materijalni Univerzum ili telo?’, šta bi ona rekla? Njen odgovor ni bio: Telo se sastoji od atoma, a atomi se sastoje od čestica; međutim, one nisu čvrsti objekti, već predstavljaju fluktuacije energije i informacija u velikoj praznini od energije i informacija

Ako pogledate telo očima nekog fizičara, onda ne vidite ništa osim ogromne praznine, u kojoj je nekoliko raštrkanih tačkica i slučajnih električnih pražnjenja. Jer takvo je ljudsko telo: 9,999999% njega, kao i preostalog Univerzuma se sastoji od praznog prostora. A 0,000001%, koji nam izgleda kao materija, se takođe sastoji od praznog prostora! Dakle, SVE je prazan prostor. Pitanje je samo, šta je prava priroda tog praznog prostora? Da li je to praznina ničega, ili bi ona mogla biti jedno obilje nematerijalne inteligencije? Naš unutrašnji prostor, koji uz zapanjujuću kreativnost sve stvara: tačno i pogrešno, dobro i zlo, dobrobit i bol, sve ono što uzimamo kao dato i što život čini vrednim, šta je u stvari taj unutrašnji prostor? Možda on nije praznina ničega, već u stvari jedan prasak same kreacije. On je možda deo jednog kontinuuma i to takvog, da više ne postoji nikakva razlika između unutrašnjeg i spoljašnjeg prostora.    


Rishis u Indiji su istražili ljudsko telo i nazvali ga Chit-akash. Akash znači prostor, chit znači svest, svesnost; dakle, puno nematerijalne inteligencije. Rishis su bili mišljenja, da je svest primarna, a materija sekundarna. Svest stvara, upravlja, konstruiše i postaje materija, uključujući i materiju, od koje se sastoji naše telo.

U poslednjih 25 godina naučnici su napravili zapanjujuća otkrića i dokazali da upravo to mora biti slučaj, jer se pokazalo sledeće: Kada imamo misli i osećanja, tada stvaramo hemijske supstance u mozgu. U nedostatku boljeg izraza nazvali su ih neuropeptidi. Neuro, jer su pronađeni u mozgu; peptidi, jer je reč o molekulima nalik proteinima. To znači, jedan deo mozga ne komunicira sa drugim bilo kojim ljudskim jezikom, već preciznim jezikom neuropeptida, kod kojih je reč o veoma preciznim hemijskim supstancama. Možete zamisliti te supstance kao ključeve, koji se uklapaju samo u određene ključaonice. U zidovima ćelija drugih neurona se nalaze mali receptori, koji odgovaraju tim ključaonicama. Utvrđeno je, da se takvi receptori ne javljaju samo u mozgu, već svuda u telu, na primer u imuno-ćelijama. Imuno-ćelije nas štite od infekcija, raka i degenerativnih bolesti. To drugim rečima znači da imuno-ćelije stalno registruju naš unutrašnji dijalog. Mi ne možemo imati nijednu misao, nijedan osećaj, nijednu emociju, a da imuno-ćelije to ne znaju uz pomoć specifičnih receptora. Ovo saznanje potkrepljuje sada već staru pretpostavku da su imuno-ćelije nekog čoveka, koji je tokom dugo vremena morao da nosi izuzetno tešku brigu, takođe ’brižne’ i tako podložnije raku, degenerativnim bolestima itd. Ove imuno-ćelije vode isti unutrašnji dijalog kao i ćelije mozga, naime: ’Ostavi me na miru; ne želim da mi smetaju’ i ne preduzimaju ništa protiv infekcija ili raka. U imuno-ćelijama nisu samo receptori za neuropeptide; one su takođe u stanju da proizvedu iste hemijske supstance kao i mozak koji misli.  Ovo važno saznanje znači da imuno-ćelije mogu da misle;  njihove misli doduše nisu lingvistički strukturirane i ne mogu se zbog toga izraziti jasnim jezikom, ali se ipak proizvodi isti hemijski kod, koji proizvodi i mozak dok misli. Imuno-ćelija je, dakle, jedno malo, svesno biće. Ako upitamo nekog dobrog neurobiologa za razliku između imuno-ćelije i ćelije mozga, on neće moći da je navede, jer imuno-čelija izgleda kao lutajući neuron, a imuno-sistem kao lutajući nervni sistem. A u poslednjih 10, 15 godina je otkriveno, da se to ne odnosi samo na imuno-ćelije, već i na druge ćelije. Ćelije stomaka proizvode iste supstance kao i mozak koji misli, ćelije creva, ćelije debelog creva ... Kada, dakle, kažemo: ’Moj stomak mi kaže to i to’, to treba uzeti sasvim doslovno, jer stomak proizvodi iste supstance kao i misleći mozak. Stomak ne poznaje sumnju u sebe, zato su ti ’stomačni osećaji’ verovatno još čistiji. Sada, dakle, znamo da imamo telo, koje misli. Gde god pogledamo, nalazimo isti fenomen: ćelije srca, ćelije bubrega, ćelije kože proizvode iste hemijske supstance kao i mozak. Kada kažete, ’srce mi je teško od brige’, tada je Vaše srce bukvalno natovareno tužnim hemijskim supsancama; kada kažete, ’Pući ću od radosti’, tada je Vaša koža puna srećnih, antidepresivnih molekula pod nazivom imiprimin. Sadržaj interlucenta i interferona, antikancerogenih sredstava, raste kod radosti i veselja – i to ne samo u koži i krvotoku. Sa druge strane, u slučaju straha, zebnje i ljutnje povećava se sadržaj hemijskih supstanci, kao što su kortizon, adrenalin ili noradrenalin, koji razaraju imuno-sistem. Naše telo je, dakle, bukvalno zbirka ideja; ono je fizički izraz polja, koje je u interakciji samo sa sobom. Sopstvo pravi interpretacije za ćelije, tako što generiše hemijske supstance, koje se javljaju svuda u telu. One se ne šire jedna za drugom, već simultano u čitavom telu. Ako na primer imam želju da pijem vodu, tada ćelije mozga, čim dođem na tu ideju, proizvode supstancu AT2, koja tako utiče na moje ponašanje, da počinjem da tražim vodu. Istovremeno drugi deo mozga, hipotalamus, proizvodi AT2 i zaustavlja raspodelu ADH, koji utiče da telo zadrži vodu. Istovremeno moje ćelije bubrega proizvode AT2 i zadržavaju vodu. Moje ćelije srca, moje ćelije kože ga proizvode: drugim rečima, čim dođem na ideju, ’potrebna mi je voda’, ta se ideja širi svuda i istovremeno po celom mom telu, ona je sveprisutna, svemoćna, sveznajuća. Tokom jednog treptaja oka odvija se šest triliona reakcija, koje su sve usaglašene jedne sa drugima. Ovo polje se ne može lokalizovati, pošto je ono, što nazivamo duhom, sveprisutno u svim ćelijama istovremeno. Kada npr. osećate mir, to je zato, što vaše telo proizvodi valijum. Taj valijum, precizan imuno-modulator, koji se istovremeno proizvodi u svim ćelijama, za razliku od proizvoda, koji prodaje Hoffmann-LaRoche, od Vas ne pravi zombija. Ovo polje je u telu bukvalno sveprisutno. Sada ćete se upitati, da li je ono ograničeno na telo. Odgovor glasi: ne, ono nije ograničeno na telo, ono se širi van njega, ne može nigde da bude izolovano, niti u mozgu, niti u telu. Ono se beskonačno širi van tela; sa one strane vremena i prostora. 

Posle dugogodišnjeg istraživanja naučnici su dokazali postojanje jedne grupe hormona u čoveku, tzv. feromona (supstance mirisa, informacija i privlačenja). Možda ste već čuli o ovim supstancama; one su tačan hemijski ekvivalent naših emocija, jedino, nisu ograničene samo na telo, već se šire van njega. Još pre tog otkriča je ekspreimentisano sa feromonom, pre svega na životinjama i biljkama. Pri tome se npr. došlo do sledećih opažanja: ako inficiramo jedno drvo u šumi, drvo će pustiti u atmosferu informacione supstance i za nekoliko sekundi čitava će šuma znati da preti infekcija i povećaće pažnju. Na taj način drvo saopštava svoje opažanje ili svoje znanje drugima. Posmatrajte uređeno ponašanje mrava i pčela, one njime upravljaju putem molekula glasnika feromona. Termiti grade u tami perfektne dvorane, često sa arhitektonski savršenim lukovima. I oni komuniciraju uz pomoć feromona. U tu oblast spada i posebno užasan eksperiment, koji su naučnici na Stanfordu sproveli na miševima. Dali su im elektro-šokove i odmah ih udaljili iz laboratorije. Tada su uveli nove miševe, koji su odmah zapadali u paniku i proizvodili kortizon i adrenalin. Udahnuli su feromone straha, koje su miševi izlučili tokom elektrošokova.

Sve vrste životinja, uključujući čoveka, izlučuju mirisne materije. Ovi feromoni su tačna slika naših emocija, osećanja i misli. Kada sam ušao u ovu prostoriju i osetio napetu atmosferu, vaša poruka meni nije bila metaforička, već sasvim direktna, jer su u prostoru bili feromoni nemira i straha. Kada kažete: ’Otišao sam u to svetilište i osetio mir, ljubav i saosećanje’, tada to treba bukvalno razumeti. Kada kažete, ’Ne znam tačno, ali kada vidim tog momka, prođu mi trnci.’ Tada je to doslovni iskaz. Filozof Emerson ima izreku: „To ko si toliko odzvanja u mojim ušima, da ne razumem šta kažeš.’ Sada znamo fiziološki razlog za to. Ono, što želim da kažem, je da se zahvaljujući istraživačkom radu u oblasti glave-duha može pokazati da je duh ne-lokalan. On nije ograničen na mozak, niti na telo; on se širi, on je ne-lokalno, uvek i svuda postojeće  informaciono polje u prostorno-vremenskom kontinuumu. To polje na različitim mestima ima različite saznajne sposobnosti; na određenim mestima svest može biti sveobuhvatna: potpuna samo-spoznaja. Na drugim mestima svesti su postavljene granice, ali uprkos tome čitavi univerzum je polje svesti i spoznaje. I ono ima svest: ako izbacimo elektron iz njegove orbite, on će se verovatno vratiti. To znači da postoji ograničena sposobnost spoznaje, naime, reakcija na stimulans jedan prema jedan. Što se dalje uspinjete evolucionom hijerarhijom, to raznovrsnije postaju reakcije na stimulans; na gore ka životinjskom svetu, dalje do ljudskog nervnog sistema i konačno do samospoznajnog nervnog sistema, preko koga univerzum postaje svestan sebe. Može se reći da univerzum preko prosvetljenog ljudskog nervnog sistema postaje svestan sebe. Ali čitav univerzum je to polje duhovne budnosti, koje je na različitim mestima u različitom stepenu sposobno za spoznaju. Svest na taj način ne kreira samo naše ljudsko telo, već i kosmičko telo, koje nazivamo „okruženje“. Samo putem artefakta našeg senzornog opažanja doživljavamo sebe odvojene od kosmičkog tela. Ja, dakle, imam lično telo i kosmičko telo, koja su oba od presudne važnosti za moj opstanak.  

To je nova, naučno zasnovana paradigma. To je i osnova ajurvede, koja je danas ponovo veoma aktuelna. Ona nam kaže sledeće: Kakav je atom, takav je i univerzum; kakav mikrokosmos, takav je i makrokosmos; kakvo je ljudsko telo, takvo je i kosmičko telo, kakav je ljudski duh, takav je i kosmički duh.

Kada se naučnici ponekad uplaše tog glupog Kosmičkog duha, tada ih umirimo, rekavši im da im nije potreban nikakav Kosmički duh, već da je reč o ne-lokalnom informacionom polju sa povratnim kibernetskim petljama. Naučnici su zadovoljni tim odgovorom. 

Pogledajmo sada od kakve je to važnosti za nas, živa bića. Da li to znači razliku između zdravlja i bolesti, između preživljavanja i smrti? Dopustite da Vam izložim nekoliko eksperimenata, za koje verujem da će Vas fascinirati: pre nekoliko godina jedan naučnik po imenu Herbert Specter na Nacionalnom institutu za zdravlje izveo je eksperiment, tokom koga je u miševe ubrizgao hemijsku supstancu Poly-A-c, koja jača imunološki sistem; istovremeno im je dao da pomorišu kamfor. Posle nekoliko puta miševi su automatski stimulisali svoj imunološki sistem, čim bi osetili kamfor. Uzeo je drugu grupu miševa i ubrizgao im hemijsku supstancu Cyclophosphamid, koja razara imunološki sistem, i dao im je da istovremeno pomirišu kamfor. Imali smo, dakle, dve grupe miševa: jedna je mirisala kamfor i stimulisala imunološki sistem, druga je mirisala kamfor i uništavala imunološki sistem. Drugoj grupi je dato karcinogeno sredstvo i ona se za nekoliko nedelja razbolela i umrla od raka; kada su bile inficirane pneumokokama, životinje su za nekoliko nedelja umrle od upale pluća. Šta je, dakle, kod miševa stvaralo odlučujuću razliku između preživljavanja i smrti?

To je interpretacija sećanja na miris kamfora. Još jednom: odlučujuća razlika leži u interpretaciji sećanja na miris komfora.

Da li je taj rezultat istraživanja relevantan za ljude? On je veoma relevantan, jer se nalik tim miševima najčešće ponašamo kao Pavlovljevi psi, koji počinju da bale na zvuk zvona. Izručeni smo određenim sećanjima, povezujemo ih sa određenim stimulansima i ona uvek izazivaju iste reakcije. Postajemo žrtve svojih sećanja i tragedija u tome je da duh, koji me danas muči, potiče od juče.

Procenjuje se da imamo 60.000 misli dnevno. To nije iznenađujuće; ono, što bi nas možda ipak moglo pomalo uznemiriti, jeste činjenica, da je 95% današnjih misli identično mislima od juče.

Mi smo, dakle, bukvalno klupko kondicioniranih refleksa, koja stalno reaguju na neke ljude i okolnosti predvidivim bio-hemijskim reakcijama i obrascima ponašanja.

Kada postanemo svesni činjenice, da se naše telo svakoga dana tako mnogo menja, svake godine toliko često obnovi, da se zamene svi atomi u nama, nameće se pitanje zašto onda još uvek bolujemo od artritisa, kako je rak još uvek tu, zašto su arterije i dalje blokirane? Odgovor na to pitanje je da se kvantne struje i inteligentni obrasci, koji generišu fizikalne odgovore, ne menjaju. Ako želite da se izlečite od raka, tada morate da proterate svoj duh raka. Duh raka nije ništa drugo do pamćenje ćelija, kvantna struja na ćelijskom nivou. Morate se spustiti na taj dublji nivo, posmatrati čitav proces i onda prestrukturirati inteligentne obrasce, koji određuju našu fizičku pojavu. Ako znate kako se to radi, možete se osloboditi bolesti i iznova strukturirati svoje telo (u stvari to nesvesno i radite sve vreme). Zamislite kuću od cigala i kako svaku ciglu zamenjujemo jednom godišnje. Pošto smo zarobljeni u predstavi da je kuća u tom obliku jedino što se može napraviti, pravićemo uvek iznova istu kuću. Tako na primer preko uvek istih  inteligentnih obrazaca stvaramo iste obrasce biohemijskog srčanog oboljenja. U našoj kulturi srčana oboljenja kao uzrok smrti stoje na prvom mestu i čini se da male stvari, kao što su maženje, dodirivanje, ljubljenje, milovanje i razgovaranje, mogu predstavljati odlučujuću razliku između života i smrti. Univerzitet u Majamiju nedavno je objavio naredni eksperiment u Journal of Pediatrics of Florida. Novorođene bebe su podeljene u dve grupe. Jedna grupa je držana u krevecima, koji su na sebi imali otvore, kroz koje je jedan istraživač tri puta mogao da miluje bebu tokom šest minuta. To, naravno, nije nazvano milovanje, već kinetičko-taktilna peting-stimulacija, što je, slobodno prevedeno kao pružanje jedinica milovanja, da bi se izbegla reč ’ljubav’. U svakom slučaju, ona dojenčad, koja su tri puta dnevno tokom šest minuta dobijala jedinice milovanja, uz istu ishranu su dobila 40-50% više na težini nego ostali. Iz toga su istraživači zaključili da je kod kinetičko-taktilne peting-stimulacije reč o metodi, koja štedi troškove, tako da se po terapiji može uštedeti trihiljade dolara i deca pustiti ranije sa terapije. Postoji bezbroj sličnih primera. Ja ću se zadovoljiti ovim.       

Pre ne mnogo vremena, pre tek nekoliko godina, Odeljenje za zdravlje i negu Države

Masačuset sprovelo je jednu studiju, koja se ponovo bavila faktorima rizika za srčana oboljenja. Naravno, možemo se zapitati, zbog čega se smatrala potrebnom još jedna dodatna studija o toj temi. Faktori rizika su odavno poznati: povišene vrednosti holesterola, visok krvni pritisak, dijabetis itd. Razlog za to je bio da iz statistika proizilazi da većina osoba, koja doživi svoj prvi infarkt između četrdesete i pedesete godine života, nema nijedan od tih faktora rizika. Kakve je rezultate dala nova studija? Ona je pokazala da je faktor rizika broj 1 nezadovoljstvo poslom; dakle, kada ljudi ne vole svoj posao. Faktor rizika broj 1 je unutrašnje nezadovoljstvo. Izašlo bi se na ulicu i ljudima bi se postavljala pitanja. Prvo: Voliš li svoj posao? (u Indiji bismo rekli, da li si u Dharmi?) i drugo: Da li si srećan? I ako čovek iskreno i otvoreno na oba pitanja može da odgovori sa ’da’, najverovatnije nije ugrožen. Jedna od tih statistika, koja najviše iznenađuje, kaže da u zapadnom svetu jednog određenog dana u nedelji umire više ljudi nego svih ostalih dana. Možete li pretpostaviti koji je to dan? Tačno, ponedeljak. A u koliko sati? Tako je! U ponedeljak između 8 i 9 časova u našoj civilizaciji umire od srčanog infarkta više ljudi nego u bilo koje drugo vreme. To je začuđujuće, zapanjujuće, neobično, jedinstveno – nešto, što samo ljudska vrsta može da učini, jer verovatno nijedna druga vrsta ne poznaje razliku između ponedeljka i utorka. A šta čini tu razliku? Ideja, interpretacija! Nadam se da je očigledno da se telo sastoji od ideja i da je Univerzum polje ideja ili bazen ideja. Gde je to JEDNO, koje ima te ideje? Kada biste ga tražili u mozgu, u telu, gde biste ga pronašli?

Valter Penfild (Walter Pennfield) je kanadski naučnik, neurolog i nosilac Nobelove nagrade. On je operativno otklanjao tumore na mozgu i slične stvari i kada je otvorio mozak, napravio je malo istraživanje, tako što je određene delove mozga izložio električnoj stimulaciji, da bi ustanovio gde se nalazi kontrolna tačka u mozgu. U jednom od svojih najčuvenijih eksperimenata on je u određenoj obalasti stimulisao motorički korteks, kada je ruka pacijenta odjednom počela da se pomera na gore. Upitao je pacijenta: ’Šta se događa?’ a pacijent je odgovorio: ’Moja ruka se pomera.’ ’Da li Vi pomerate ruku? ’ a pacijent je odgovorio: ’Ne, ona se pomera.’ Tada je rekao: ’OK, pomerite svoju ruku u drugom pravcu.’ I pacijent je odmah pomerio ruku u drugom pravcu. Šta god da je  Valter Penfild preduzeo da bi lokalizovao nalogodavca, to mu nije polazilo za rukom.

Lokalizovati mesto, gde se izvodi naredba, je lako, to se događa u motoričkom korteksu. Ipak, pronaći u mozgu ono mesto, koje izdaje naredbe, jeste nemoguće. Možemo lokalizovati mesto, gde se izvodi naredba, ali pronaći nalogodavca je nemoguće; on se ne može lokalizovati. On je u isto vreme svuda i nigde. On je mislilac iza misli. On je Sopstvo, koje je u interakciji samo sa sobom i generiše ideje. Ali to Sopstvo se ne nalazi niti u telu, niti u mozgu. Ono je, naime, svuda u telu, svuda u mozgu i nigde – sve u isto vreme. A ta snaga, da se bude istovremeno i svuda i nigde, to Sopstvo ne pripada oblasti misli. To Sopstvo leži u praznini između naših misli. I to je to Sopstvo, koje kreira prostor, vreme, materiju i energiju. Od 1913. nijedan respektabilan fizičar nije uzeo u usta reč ’vreme’. Pojam koji se koristi je prostorno-vremenski kontinuum. I to je način, kako interpretiramo svoja čulna opažanja. Mi prerađujemo vreme na isti način, kako menjamo svako svoje iskustvo. Navešću uz to nekoliko primera:


Pre otprilike godinu dana sreo sam na letu od Bostona do Londona jednog starog prijatelja. Proveli smo prijatno vreme zajedno i ono je proteklo kao u letu. Rečeno nam je da let traje šest časova, ali je za nas vreme proletelo u trenu. Zaboravili smo da jedemo, da idemo u toalet i da spavamo. Na dolasku nismo imalo ’Jetlag’ (efekat zamora od leta). Svi ti fiksni biološki ciklusi, kao što su jelo, spavanje, budno stanje, varenje i razmena materija su se izmenili na osnovu našeg individualnog opažanja, da vreme prolazi kao u letu i da provodimo lepo vreme zajedno.

Sigurno poznajete ljude, koji stalno govore: ’Nemam vremena, vreme mi ističe`, kao da je vreme neka roba, koju mogu poneti sa sobom u džepu i koja im stalno ističe, jer imaju rup u džepu. Gledaju u isti sat kao i vi, ali njihovi satovi idu brže. Ima toliko mnogo termina itd. itd. Ako pregledamo takve ljude, ustanovićemo da njihov biološki časovnik brže radi. Njihov puls je brži, imaju više aritmija u minuti, njihove krvne pločice su nervozne, hormonska slika (Insulin, Adrenalin, Cortison) daje visoke vrednosti i ponekad se odjednom sruše mrtvi, jer im je srce prevremeno otkazalo i tada je njihovo vreme isteklo i nemaju ga više. Ti ljudi pretvaraju unutrašnji doživljaj, ’Nemam vremena, ističe mi vreme’ u jednu fizičku činjenicu. Neko, ko naizgled ima sve vreme sveta, izgleda biološki potpuno drugačije. Sigurno znate izraz, ’Lepota brda je oduzimala dah – vreme se zaustavilo’. Izraz ’Lepota brda je oduzimala dah’ je veoma interesantan. Zašto? Kada vreme stoji, tada stoji i dah i misli ulaze u mirovanje. A kada se misli umire i kada je svest apsolutno tiha, tada doživljavamo bezvremenost. Vreme, naime, nije ništa drugo do kretanje misli. Vreme je isto što i svako raspoloženje, fantazija i svako drugo kolebanje svesti. Naša svest zamišlja vreme, prenosi ga na mozak i mi ga unosimo u metabolizam tela, u kome se ono manifestuje kao starenje. Pre nekoliko godina sam pročitao izveštaj o jednoj grupi rudara, koji su bili zatrpani u rudniku. Samo jedan od njih je imao sat. Da svoje drugove ne bi suviše uznemirio, on im je svaka dva sata govorio da je protekao sat. Posle nedelju dana su bili spašeni i svi su preživeli, osim rudara sa satom. On je doduše bio u stanju da promeni kolektivni subjektivni osećaj za vreme, ali samog sebe nije mogao da promeni. Sve vreme je imao samo sat u glavi. Vidite – vreme je samo koncept, a ne realnost. Karl Seger piše u predgovoru bestseleru ’Kratka istorija vremena’ Stiven Hoking (Stephen Hawking): Stiven Hoking je sebi dao zadatak da razume duh Božiji i došao je do zaključka da živimo u Univerzumu bez početka, bez kraja, bez vremenskih granica i bez prostornih ograničenja.

Ako pokušate da to shvatite, da zamislite, videćete da je to nemoguće, jer čovek ne može niti da shvati niti da vizualizuje nešto što nikada nije počelo. Pretpostavimo da postoji početak i odmah će iskrsnuti pitanje, šta je bilo pre početka. Ako pretpostavimo da mora postojati kraj, moramo se upitati šta će biti posle kraja. Možemo poći i od toga da Univerzum negde prestaje i tada odmah moramo postaviti sebi pitanje šta dolazi posle te granice. Kvantna fizika nije samo neobičnija nego što mislimo, ona je neobičnija nego što možemo zamisliti! Naš lingvistički strukturiran, takozvani racionalan i logički način razmišljanja je sistem mišljenja, koji počiva na čulnom opažanju univerzuma. A to čulno opažanje je netačno. Biti uhvaćen u stisku takve vrste racionalnosti je najgora sudbina, koja može zadesiti ljudsko biće. Ono što Stiven Hoking opisuje je priroda Bića. Ono se ispoljava kroz naš duh, naše telo i naša iskustva u životu, ali ga ne možemo dotaći čulima. Možemo ga uhvatiti sa one strane misli. Međuitim, ono ne pripada svetu misli, već je u praznini između misli, tišini između misli.

U vezi sa tom temom Rumi, veliki mistik Srednjeg Istoka, ima predivnu izjavu. On je rekao: Sa one strane ideje o dobru i zlu leži stvarnost – tamo ću te sresti. Rumi, dakle, bukvalno govori o tom JEDNOM polju sa one strane misli. Ono se nalazi u praznini između naših misli i mnogi ljudi na primer dospevaju tamo tokom meditacije. Postoje i drugi ljudi, kojima jednostavno pomeranje pažnje omogućava doživljaj jedinstva posmatrača i posmatranog. Kada doživimo to jedinstvo između posmatrača i posmatranog i proces posmatranja, spoznajemo da su u stvarnosti oni jedno. To je uobičajeno teško, jer je naše opažanje zamućeno sećanjima, interpretacijama, klasifikacijama, opisima, definicijama, analizama, evaluacijama i procenama vrednosti. U Shiva-sutri, najstarijem spisu na svetu, nalazimo izreku: „Pogledaj svet svežim očima, pogledaj neki običan predmet, kao da ga vidiš po prvi put“.

Kada pogledamo neki objekat kao po prvi put, tada možemo videti da je u stvari posmatrač posmatran, da je onaj, koji posmatra, u stvari onaj, koji se posmatra. Ponekad ljudi čak slučajno prave takva iskustva.

Pre nekoliko godina sam imao pacijenta, koji je na susednoj kući popravljao antenu. Podigao je jedan kabl, za koji je verovao da je bez napona, ali kroz koji je teklo 12000 volti. Umro je na mestu. Kako se umire kada 12000 volti prođe kroz srce? Pokreće se fenomen pod imenom „ventrikularna fibrilacija“. Srce fibrilira. On je pao sa krova; ali kako je sudbina htela, pao je na grudi, tačno pod uglom, koji je bio potreban da bi se njegovo srce defibriliralo. Sasvim neobična priča, kao da ga je Bog pozvao i odmah zatim promenio mišljenje. Sve se odigralo za nekoliko sekundi. Čovek je sa mesta nesreće prevežen u bolnicu i rekao je: ’moj duh se uvek iznova vraća u taj otvor.’ Taj incident, taj kratki vremenski interval je nazivao „otvor“. ’Šta je bilo u tom otvoru?’ Odgovorio je: ’Tamo je bila čista, bezgranična radost. Bila je čista sreća.’ Upitali smo: ’Bili ste svesni?’ ’Oh, da, bio sam potpuno svestan.’ Upitali smo: ’Čega ste bili svesni?’ ’Bio sam svestan da sam svestan.’ Upitali smo: ’Da li to možete preciznije da objasnite?’ On je odgovorio: ’Da, to je bilo čisto prisustvo. Jedino, što sam mogao da kažem, je bilo: JA JESAM. Nisam ovo ili ono, jednostavno JESAM. To je bilo iskustvo moje sopstvene besmrtnosti, iskustvo večnosti. Bilo je iskustvo sreće, čiste radosti. Toliko sam ušao u to, da sam shvatio da je sve drugo koncept. I za sva vremena, potpuno i totalno, oslobodio sam se one stvari, koju ljudi nazivaju strah.

Začujuće u priči ovog čoveka je bilo to da je butina na mestu gde je struja izašla iz njegovog tela potpuno izgorela. Butina je bila ogoljena, sve što se moglo videti bila su pocepani krvni sudovi i kosti. U bolnici se mislilo da je i njegova glava, kao i noga, spaljena. On je odbijao amputaciju noge, koja bi bila jedina odgovarajuća mera za tu vrstu povrede. Rekao je da se uvek može vratiti u prazninu i to jednostavnom promenom pažnje. Usmerio bi pažnju na prazninu i kliznuo u nju. Tamo bi ponovo doživeo čestu radost i odatle bi mogao da usmeri pažnju na nogu, gde je umesto užasnih bolova osećao prijatno golicanje. I tako se njegova noga za dve godine oporavila. Zašto? Zato što je otišao na ono mesto, iz koga priroda kreira. To JEDNO mesto je u praznini između naših misli. To je nelokalizovani duh, iz koga priroda sve rađa. Priroda odlazi na to mesto, da bi kreirala galaksije, tropske šume ili neku novu misao. 

Sa tim znanjem sada možemo postaviti naredno pitanje: Ko smo mi? Da li smo samo ego, zarobljen u vreći kože i kostiju, ili smo nešto postojanije i obuhvatnije? Rishi, vidovnjak, kaže: Artefaktom čulne interpretacije sami ste sebe ograničili, bukvalno ste sveli sebe na svoje telo. Ograničili ste se na volumen svoga tela i raspon jednog života i postavili sebi granice, koje su potpuno konceptualne. Kreirali ste probleme, kao što su rođenje i smrt, radost i bol, tačno i pogrešno itd. Ukoliko želimo da ostavimo ta ograničenja iza sebe, moramo saznati kakvi smo zaista. I onda shvatamo da nismo u duhu, već da je duh u nama. Da nismo u svetu, već da je svet u nama. Telo, duh i svet nam se događaju, jer smo se slučajno zainteresovali za to.

Učenik je jednom upitao majstora: ’Da li mi živimo u istom svetu. Čini mi se da ti živiš u potpuno drugom svetu.’ Majstor je odgovorio: ’Da, mi živimo u istom svetu. Jedina je razlika u tome što ti vidiš sebe u svetu, dok ja čitav svet vidim u sebi.’

Pronaći taj deo znači pronaći samo polje. Polje je čist potencijal. Polje nije kontinuum ili model prostorno-vremenskih događaja; polje je čist potencijal. Ono je kontinuum svih mogućih energetskih i informacionih stadijuma, koji se kasnije manifestuju kao prostorno-vremenski događaji. I to polje, želeo bih još jednom da naglasim, je pukotina između naših misli. To je pukotina tišine, koja se na može lokalizovati.

Dok razgovaram sa vama, između svake reči i svake misli se nalazi jedna pukotina. Mogao bih na primer da kažem: ´Sada ću napustiti ovaj prostor.` Ili bih mogao da kažem: ´Sada ću izuti cipele.` Ili: ´Ovde ću popiti vode.` Između ’ću’ i sledeće reči nalazi se beskrajno mnogo mogućnosti. Beskrajne mogućnosti između svake pojedinačne reči. Zamislite: neograničene mogućnosti! Iz tog razloga je to nelokalno polje čistih potencijala. Polje mogućnosti, kontinuum svih mogućih prostorno-vremenskih događaja.

Još jedan primer za to šta ulazi u tu pukotinu sve može prouzrokovati. Priča se dogodila jednom mom prijatelju, engleskom antropologu. Radio je na jednoj knjizi o kitovima i u potrazi za jednom određenom vrstom kitova je otputovao na Indonezijska, da bi ih tamo fotografisao. Posle tri-četiri nedelje uzaludne potrage ispričao je jednom od staraca sela šta traži. Starac mu je rekao: „To nije problem. Mi ovde imamo jednu dvanaestogodišnju devojčicu, koja ti može pribaviti kita.’ 

Sledećeg dana je seo na plažu sa devojčicom i ona je zatvorila oči. Posle otprilike dvanaest minuta antropolog je uz veliko uzbuđenje video kako na horizontu izranja kit kakvog je tražio. A tada, kako mi je ispričao, srce je počelo da mu lupa brže, jer se kit sve više približavao, dok se  najzad nije nasukao uz noge devojčice. Morali su da dovedu ostale seljane, koji bi ponovo vratili kita u more. Moj prijatelj je potražio devojčicu i upitao je: ’Šta si uradila? Kako si to uradila?’ Ona je odgovorila: ’Oh, bilo je sasvim jednostavno. Otišla sam na ono mesto, gde svi govorimo istim jezikom i zamolila kita da dođe.

Kakvo je to mesto, na kome svi govorimo istim jezikom? To je prostor tišine, neizgovorljiv, uzvišen, još mnogo apstraktniji; ali u stvarnosti mi smo to neizgovorljivo, uzvišeno, osećajno biće. A takozvani materijalni realitet je mali fragment ogromnog, uzvišenog, neizgovorljivog, apstraktnog, osećajnog bića. 

Priča antropologa se nastavila. Sledećeg dana pošao je sa devojčicom da peca. Uzeli su čamac, izvezli se i posle nekoliko minuta devojčica je uronila glavu u vodu i rekla: ’Vozimo deset milja u onom pravcu.’ Ili ’vozimo tamo.’ I tamo su našli sve ribe koje su tražili. Moj prijatelj je najzad morao sam da proba. Zagnjurio je glavu u vodu, dok se gotovo nije udavio, ponovo izronio i rekao: ’Ja nisam ništa čuo.’ A devojčica, ta mala dvanaestogodišnja devojčica, je rekla: ’Upravo u tome je trik, slušati tišinu’. U tišini je prostor svih mogućnosti.

Želeo bih da na ovom mestu završim predavanje jednim citatom Kafke. Kafka je bio veoma deprimirajući pisac, ali je ovde dao briljantan opis puta ka prosvetljenju:

Ne moraš da napustiš svoju sobu, ostani jednostavno za svojim stolom i  osluškuj.
Ne moraš čak ni da osluškuješ, jednostavno čekaj.
Ne moraš čak ni da čekaš, samo postani  tih – i svet će se pred tobom otvoriti; on jednostavno nema drugog izbora.

Hvala Vam!

12 коментара:

  1. Анониман25. јул 2012. 12:12

    Više nego dobar tekst. Ono što je fenomenalno je to da nam ga je neko poklonio na našem jeziku. Hvala sjajna ženo. Neka ti dušu i telo ispuni tišina i Božija milost.

    H24

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Kada razmišljam o tome ko smo,šta smo i od čega smo,uvek mi se nekako samo nametne jedno pitanje,da se sutra probudim u nekom drugom nepoznatom gradu,u drugoj sredini,ali bez ikakvog sećanja, da ne znam kako se zovem,šta sam radila,da se ne sećam ljudi,svojih navika,ničega..Da li bi Ja onda bila Ja? Da li bi me onda nanovo gradilo ono što me okružuje?I mogu li zaboravom obezbediti sebi reinkarnaciju?

      Избриши
    2. When you wake up in a different place at a different time, can you wake up as a different person? - Fight club

      Избриши
  2. Veoma dobro pitanje Samoglasnik :) ...

    Moje skromno misljenje je, da se probudis u tom gradu , novom, bez jasnih, svesnih secanja ... i dalje bi Ti bila Ti... Jos vise bi bila Ti u tim novim uslovima, jer bi sve dotadasnjue vezanosti i programi spali sa tebe... ti vise ne bi bila doktor, trgovac, prevodilac, pekar, mlekar .... apotekar :) ... majka, sestra, dete, supruga itd... Mislim da bi ti se tek tada desilo jasno "secanje sebe" i sustinski osecaj "Ja Jesam"... Ne bi bilo onih malih Ja koji uvek istrce ispred misli i kazu "ja jesam lekar, " Ja sam Lep, ruzan, dobar , smotan" nije vazno sta ... Otpale bi mnoge identifikacije i jasno bi se ukazao "ja Jesam" ... a istovremeno "secanje sebe" bi moglo da dobije mnogo trajniji oblik i kontinuirani oblik istog...

    Nasa mala Ja su vezana za identifikacije. Svaki poremecaj identifikacije , u tim nasim malim Ja dovodi do snizavanja vibracija, najcesce osecaja sujete pracene strahom, uz primese uvek prisutnog straha od materijalno-egzistencijalne "ugrozenosti" ... Ni po jada , da imamo samo jedno malo Ja koje se ovako ponasa, ali mi ih imamo na desetine dominantnih, tako da su i faktori zakucavanja za niske vibracije veoma brojni...

    Hm, dobra ti je ova ideja o novom gradu, izbrisanim secanjima, izbrisanim malim Ja ... Jos kada bi nam ukinuli struju, telefon, televiziju, prevozna sredstva ... mislim da bi nam se ukazale neke sanse za samorast i povezivanje ... Ovako, videcemo sta u sadasnjim uslovima Rad moze da promeni :) ?

    ОдговориИзбриши
  3. Hvala vam na pohvalama i lepim komentarima!

    Pamćenje je dobra tema. Podsetio me je komentar samoglasnika na suprotan slućaj i odličan film „Memento“, triler o čoveku koji posle povrede pati od anterogradne amnezije, odnosno gubitka sposobnosti prenošenja informacija iz kratkoročnog u dugoročno pamćenje, pa tako i stvaranja bilo kakvih novih sećanja.

    A možda i sami nismo u bitno različitoj poziciji. Prema IV putu istinski pamtimo samo one utiske, koje smo primili u stanju pamćenja sebe. Ta sećanja su živo prisutna u svesti i svakog trenutka ih sasvim lucidno možemo prizvati. Za ostale utiske samo znamo da su se odigrali, ali oni ne čine istinski sadržaj pohranjene memorije. Međutim, ta su stanja veoma retka. U stvari, imamo veoma malo pravih svesnih sećanja.

    Opet, naš podsvesni um u svakoj situaciji ispodpražno beleži neuporedivo više utisaka, nego što ih svesno registrujemo. Beleži i naše reakcije na utiske, koje takođe zaboravljamo. I ovi snimci bez našeg svesnog znanja deluju na nas i utiču na način kako percipiramo nove situacije i kako reagujemo na njih. Mislim da se nikada ništa ne gubi, da je jedino pitanje da li će nešto dospeti do naše budne svesti. Ono, čega smo svesni, možemo u miru obraditi, ono, čega nismo, po pravilu iz dibina naše podsvesti kontroliše nas.

    Buđenje u principu negde i znači da percepcijom ili refleksijom postajemo u sve većoj meri SVESNI sebe – Jastva - i objektivne stvarnosti.

    Rekla bih, bez pamćenja gubimo sposobnost refleksije, alat razvijanja više svesti. Preostaje nam samo mogućnost reagovanja na neposredna čulna opažanja. A opet, složila bih se sa Ferdijem – mislim da je važno da pamćenje i sećanja koristimo kao ono, što oni jesu – alat – i naučimo da se ne identifikujemo sa zapamćenim Ja. I Ja koja su primala utiske i reagovala, i Ja, koje je pamtilo, pripadaju Ličnosti.

    Treba da nahranimo Suštinu.

    ОдговориИзбриши
  4. "Treba da nahranimo Suštinu."

    Upravo tako, jer smo Sustinu "izgubili" dejstvom velikog broja faktora koji stimulisu Licnost.

    Nize visem sluzi, bar bi tako trebalo biti, mada postoji uvek i povratna sprega uzlaznog i silaznog "sluzenja" - svrsishodnosti... Licnost i njeni fragmenti imaju svoju delatnu ulogu jedino ako slede impulse Sustine. Problem nastaje kada Sustina bude potpuno zanemarena a Licnost preuzme sve funkcije i vrednosti na sebe. Tada dolazi do odsecenosti i do "sna u kojem neki pisu cak i naucne radove"... a to je stanje u kojem zivi covecanstvo. Rekonekcija (re-ligija) na izvorne energije, moguca je jedino ociscenjem i dozivljejem "sustastvenosti", koja preuzima kontrolu nad aspektima licnosti. Tada Sustina u nama diktira odredjene intristicne motivacione faktore, koji su rezultat ponovne povezanosti nase sustine na visi Izvor, a motivacioni faktori proizisli iz Licnosti vremenom blede i gube na svojoj snazi dok ne utihnu potpuno... Ko "predjipi" :) preko ovog praga "imao se rasta i roditi" jer ce izroniti sve cesce i sve jasnije ka stanju Budnosti...

    "Ja jesam" su samo reci kojima pokusavamo da propratimo i opisemo Osecaj i Dozivljaj sopstvene Sustine, ali te reci su samo pokusaj da se opise nesto sto ce razumeti samo oni koji su stanje doziveli... i koji ga zive...

    Svrsishodno dejstvo Licnosti usmereno sustastvenoscu, stvara i ovaj oplemenjujuci blog. Hvala Jelena.

    ОдговориИзбриши
  5. Pokušajte da osetite svoje telo i njegove osećaje kada kažete sebi "JA sada JESAM JA" ili "ja ZNAM". A onda pokušajte sve to isto, ali kada kažete "JA sada NISAM JA", "ja ništa NE ZNAM".

    Neverovatno, kada se nađemo izvan tog JA (koga naše biće prepoznaje kao ego iako toga nismo svesni) onda nam se telo opusti. U suprotnom kada sam ja - JA, i kada svašta ZNAM, onda se nabija tonus, često i grč u stomaku ili tenzija u glavi. Ego podivlja, a mi smo u ubeđenju da nije tako. Kažu da u takvom stanju tonusa nismo otvoreni za prijem intuitivnih informacija koje su najpribližnije istini. Zato se predano bavljenje nekim kreativnim poslom odvija u toj sferi ne-ja (oprostite na terminologiji)kada nismo sebe svesni nego samo onog što radimo. Svesni deo samo usmerava naše aktivnosti, između ostalog i da se ponekad svesno upustimo u avanturu istraživanja prostora gde ništa ne znamo o sebi i drugima izbegavajući identifikacije. Jer svaka informacija nesvesno budi i kritički odnos prema njoj, kakava god kritika bila, a najopasnije osuda.

    Zbog toga nije loše ponekad putovati nepoznatim predelima, kao Samoglasnik, i ne biti JA. Bar ćemo biti opušteniji, a takvo stanje je dobra podloga za razvoj ljubavi. To je prostor slobode u kome je moguće domaći se istinitijeg odnosa prema sebi. Naravno i prema drugima...

    Pozdrav

    ОдговориИзбриши
  6. stvarnost u kojoj stvaramo svoje Ja, ego-JA, jeste stvarnost koja uslovljava navike: kompulzije. naše ego-Ja je po mnogo čemu slično opsesivno-kompulzivnom poremećaju: moramo da izvršavamo određene rituale, iako za njih nema većih razloga. kada se dese nepredviđene okolnosti osobi koja ima prisilnu radnu pranja ruku, kada recimo nestane voda - ta osoba može osećati olakšanje jer ne mora da izvršava "naredbe". slična stvar stoji i sa našim ego-Ja.

    ОдговориИзбриши
  7. Da, prema nekim istraživanjima više od 90% našeg ponašanja je kontrolisano podsvesnim umom. Kada se primi neki signal iz životne okoline, podsvesni um ne razmatra situaciju, niti razmišlja, već aktivira neki od prethodno uskladištenih bihejvioralnih odgovora – programa i kondicioniranja. Gotovo da nemamo nikakav kontakt sa stvarnošću oko sebe, već jednostavno premotavamo uvek isti film. Ne samo to, gotovo da ne možemo ne-reagovati, baš kao u tvom primeru.
    Razlog zašto je G. čoveka nazvao mašinom.

    Ipak, postoji deo nas, koji je stvaralački i ispoljava istinski slobodnu volju, ne samo-volju – samo treba da ga nadjemo i damo mu šansu:-)

    No, i pitanje same percepcije je zanimljivo–impresivan je primer sa mačkama. Kažu da starosedeoci Amerike nisu videli jedra španskih brodova, jer ništa slično nije postojalo u njihovom korpusu znanja, pa tako mozak nije posedovao ništa, na osnovu čega bi dekodirao draži (odnosno elektro-magnetne impulse) čulnog opažanja. U naše vreme izgleda da se događa ista stvar sa nekim modernijim prevoznim sredstvima:-)

    Da li zaista vidimo SAMO ono u šta verujemo?

    Pozz

    ОдговориИзбриши
  8. http://www.youtube.com/watch?v=MYKb9MBF-7c

    Tekst me podsjetio na ovu pjesmu. Pozdrav. :)

    ОдговориИзбриши
  9. Odlična je, hvala!
    Evo još jedne:
    http://www.youtube.com/watch?v=LfibwW-bQos&feature=related

    ОдговориИзбриши