03.06.2012.

MORFIČKA POLJA

Piše: Jelena

MORFOGENEZA
Procenjuje se da je do sada opisano oko 1.063.200 životinjskih vrsta, 344.300 biljnih i 11.200 mikroorganizama, dok naučnici procenjuju da na Zemlji živi 10 – 30 miliona različitih biljnih i životinjskih vrsta.

Kako je nastala ova veličanstvena raznolikost oblika, u kojima se ispoljava život na Zemlji? Kako se diferenciraju različite biološke forme? Kako uopšte nastaju oblici? Gde je u semenu pohranjeno znanje o budućem izgledu nove jedinke, kako se embrion razvija iz oplođenog jajeta i kako majušna semenka “zna“ kako treba da izgleda budući hrast? Kako latice ruža i palmi poprimaju svoje različite forme?

Čudo klijanja, nastanka i razvoja, razgradnje se svakodnevno odvija pred našim očima i mada smo skloni da poverujemo kako smo skinuli veo sa tajni prirode, ono i dalje predstavlja zagonetku. Nastanak oblika je jedno od velikih nerešenih pitanja biologije.


Mehanicistički pogled na svet, koji i danas preovladava u modernoj biologiji, osporava postojanje bilo kakvog nematerijalnog organizujućeg principa. Fenomen života proističe iz gradivnih delova materije i njihovih samoorganizujućih svojstava, dok biohemijski procesi na neki način proizvode svest, misli i emocije kao svoj nus-proizvod. Razvitak jedinke iz semena se objašnjava genetskim programom, čiji je nosilac DNK, pohranjena u svakoj ćeliji živog organizma. DNK je dugačak molekul, koji se sastoji od nukleotida, jedinica koje se ponavljaju. U gradnji DNK-nukleutida učestvuju četiri baze: Adenin, Timin, Citozin i Guanin. Nastanak oblika, kao i nasleđivanje specifičnih oblika, ali i karakternih svojstava i obrazaca ponašanja je određeno genetskom informacijom. Ovaj genetski zapis se „iščitava“ tokom procesa pod nazivom translacija, koji omogućava sintezu proteina u ćelijama na osnovu genetske informacije, odnosno „redosleda aminokiselina određene redosledom nukleotida. Taj redosled nukleotida naziva se genetički kod.“(wikipedia).

Međutim, na ovaj način se stvaraju samo gradivni elementi koji će oblikovati živo biće. Ali da li je to dovoljno? Da li su cement i blokovi dovoljni da bi se sazidala kuća? Sintetizovani proteini se mogu uporediti sa gomilom cigli, naspram kojih vidimo gotovu kuću (Thanks to Suzy:-). Čak i ako bismo pretpostavili mogućnost da malter i cigle nastanu slučajnim kombinovanjem atoma i slučajno se nekako nađu zajedno na istoj gomili, verujem da niko zaista ne bi očekivao da počnu da se samo-organizuju u oblik kuće, pri čemu svaka cigla tačno „zna“ koje će mesto zauzeti i kako će se povezati sa drugim ciglama. DNK sadrži plan izgadnje proteina. Ali time se nismo približili rešenju misterije oblika. Prilikom deobe ćelija DNK se kopira, tako da svaka ćelija u našem oranizmu sadrži isti genetski zapis, a opet tokom razvoja embriona nastaju različite ćelije kože, mozga, jetre, srca, ....


Na sličan način, DNK samo programira materijale, od kojih je telo sastavljeno: enzime, gradivne proteine i tako dalje. Nema dokaza da ona određuje i plan, oblik, morfologiju tela. Da bismo to sagledali jasnije, pogledajte svoje ruke i noge. Oblik nogu i ruku je različit; očigledno je da se njihov oblik razlikuje. Ipak, hemijski ruke i noge su identične. Mišići su isti, nervne ćelije su iste, koža je ista i DNK je ista u svim ćelijama ruku i nogu. U stvari, DNK je ista u svim ćelijama tela. DNK sama ne može objasniti razliku u obliku; neophodno je nešto drugo da objasni različite oblike. U današnjoj mehanicističkoj biologiji uobičajeno se pretpostavlja da to zavisi od takozvanih „složenih obrazaca fizičko-hemijskih interakcija, koje nisu dovoljno shvaćene. (...) Pitanje biološkog razvitka je u stvari širom otvoreno pitanje i predmet diskusija među samim biolozima.“  (Dr Rupert Sheldrake, „Mind, Memory, and Archetype Morphic Resonance and the Collective Unconscious“)

(DNK će biti predmet narednog članka, za sada samo kratka napomena da su mnogi rezultati novijih naučnih istraživanja kvantne genetike odškrinuli vrata za sagledavanje sasvim novih mogućnosti DNK i načina njene komunikacije sa okruženjem, koja se očigledno ne može svesti na hemijsko-fizikalne procese i materijalno pohranjene podatke. Mnogi od tih rezultata ukazuju nesumnjivo da DNK pokazuje svojstva  elektro-magnetnih i zvučnih talasa i da se pohranjivanje informacija i komunikacija odvija nefizikalno. (Vidi rezultate Pjotra Garjajeva). Novija istraživanja DNK u stvari potvrđuju teoriju talasa i postojanje bio-polja.).  

Živi organizam pokazuje i druga svojstva, koja protivureče mehanicističkom shvatanju. Jedno od njih je i njegova sposobnost za regeneraciju. Ako sa drveta isečemo granu, ona će ponovo izrasti. Ako su pravilno tretirane, iz svih grančica može izrasti novo drvo. Ako se posečemo, na tom će mestu izrasti novo tkivo i proći kroz najsloženije procese isceljenja. Sa druge strane, kako navodi Šeldrejk, ako polomimo kompjuter, jedino što ćemo dobiti je polomljeni kompjuter, a ne mnogo malih kompjutera, koji se regenerišu. Živi organizmi pokazuju odlike holografske strukture – u kome svaki deo organizma čuva informaciju o celini – a ne mehanička svojstva.

Materija nije statična, već se nalazi u dinamičnom procesu stalnog obnavljanja. Svuda oko sebe možemo posmatrati oblike, koji nastaju, rastu, razvijaju se i nestaju. Isti procesi se odvijaju i na nivoima, koji su nam nevidljivi: u nama samima se tokom jedne godine zameni više od 90% svih atoma našeg tela. I pored beskrajnih mogućnosti, koje im stoje na raspolaganju, gradivni elementi uvek tačno znaju gde pripadaju, kako da se povežu, koju im funkcija pripada u održanju celine i šta treba da čine. Samo jedno „slučajno samoorganizovanje“ nije dovoljno da objasni kako su se atomi povezali u funkcionalnu celinu, samoorganizovali se i „oživeli“.

Ograničenja materijalističko-mehanicističkog pogleda na svet, protivurečnosti, nedostatak dokaza i ogroman broj pojava, za koje u njemu jednostavno nema mesta, su naveli mnoge moderne naučnike da preispitaju njegove alternative. Jedna od njih je opisana u narednom tekstu.

ŠTA SU MORFIČKA POLJA?
U svom objašnjenju nastanka oblika biolog dr Rupert Šeldrejk je uveo teoriju polja. On je upotrebio već postojeći termin „morfogenetsko“ ili „razvojno polje“, ali ga je formulisao na nov način. „Dok se u fizici već duže vreme ozbiljno uvažava, budući da su efekti elektromagnetnog polja očigledni i merljivi, u standardnoj biologiji teorija polja se i dalje ne prihvata, jer je u njoj još uvek dominantno opredeljenje da stvari treba objašnjavati u terminima hemijskih procesa“ (Objave). Nasuprot tome, dr Šeldrejk je pretpostavio postojanje polja kao generatora, koji sadrži informacije za formiranje, razvoj i rast jedinke, i čuva plan organizma, na osnovu koga je moguća regeneracija, isceljenje, obnavljanje ćelija u organizmu i stvaranje novih oblika. Morfička polja praktično predstavljaju nevidljivu organizujuću strukturu, u kojoj je sadržan plan organizama, i koja privlače jedinku ka njenom posebnom obliku i svrhi u prostoru i vremenu. Svaka vrsta ima svoje polje, ali i svaka jedinka poseduje sopstveno polje unutar tog polja, koje se dalje diferencira: polje celog tela, polja organa i različitih tkiva, pa čak i ćelija i sub-ćelijskih struktura.  

Teorija o morfičkim poljima nudi objašnjenje nastanka bioloških oblika, razumevanje ponašanja biljaka, životinja i čoveka, ali i osnovu za proučavanje većih struktura, društvenih zajednica i privrednih sistema. Polja, na osnovu kojih nastaju i razvijaju se telesni oblici živih bića, nazivaju se morfogenetskim poljima (grč. morphe: „oblik“ i genesis: „stvaranje“).  Ali pored njih postoje i polja kristala, opažanja, ponašanja ili socijalna i kulturna polja....

„Tako polje kristala određuje vrstu i način kako su raspoređeni molekuli i atomi u unutrašnjosti kristala. Polje morskog ježa formira ćelije i tkivo embriona morskog ježa i vodi njegov razvitak do karakterističnog oblika odrasle jedinke vrste. Socijalno polje organizuje i koordinira ponašanje jedinki unutar neke socijalne grupe, na primer način kako ptice lete u jatu“. (Rupert Sheldrake: „Der siebte Sinn der Tiere“). 

MORFIČKA REZONANCA
Morfička polja nisu statični, nepromenljivi sistemi, koji fiksiraju biološke i socijalne organizme u konačni oblik, već sa njima stoje u neprestanoj interakciji i sama se razvijaju. Ona imaju svoju istoriju i pamćenje i pohranjene informacije se sa jednog sistema prenose na drugi sistem iste vrste putem procesa, koji je dr Šeldrejk nazvao morfička rezonanca. Putem ovog procesa se stvara korelacija između sličnih polja, pri čemu je rezonanca utoliko jača što je veća sličnost između polja.

Morfička rezonanca je osnova inherentnog pamćenja u poljima na svim nivoima kompleksnosti. Svaki morfički sistem, na primer embriona žirafe, se „priključuje“ na ranije sisteme, koji mu prethode, u ovom slučaju razvitka žirafe. Putem ovog procesa svaka pojedinačna žirafa poseže za kolektivnim ili ujedinjenim sećanjem svoje vrste i sa svoje strane mu daje svoj doprinos. Kod ljudi ta vrsta kolektivnog sećanja može biti tesno povezana sa onim, što je psiholog dr K.G. Jung nazvao „kolektivnim nesvesnim“.“ (Rupert Sheldrake: „Der siebte Sinn der Tiere“).  

„To je ono znanje, na osnovu koga pauk plete svoju mrežu, a ptice pronalaze put na jug.“ rekao je Jung o svojoj teoriji o kolektivnom nesvesnom. Tako i ovo svojstvo morfičkih polja može objasniti mnoge svakodnevne pojave iz životinjskog sveta, ali i primere prenošenja informacija među pripadnicima neke vrste na velikim udaljenostima i bez direktnog kontakta.

Šeldrejk je proučio ili sam sproveo i opisao ogroman broj eksperimenata sa životinjama, istražujući njihovo ponašanje i ispitujući sposobnost učenja i prenosa informacija.

Jedan od takvih primera su kolonije termita, koji međusobno udaljeni, bez ikakvih sredstava komunikacije, sa dve strane grade stubove a zatim ih savijaju, sve dok se oni savršeno ne spoje u luk. Istraživač Eugene Mare je sproveo eksperiment, tokom koga je postavio čeličnu ploču u koloniju termita. Nezavisno od debljine ploče, termiti su kao po nekom skrivenom planu sa obe strane obnovili lukove, koji su se savršeno poklapali jedan sa drugim. Šeldrejk je zaključio da termiti deluju u skladu sa organizujućim energetskim poljem, koje koordinira aktivnosti jedinke i omogućava sporazumevanje mnogo efikasnije od bilo kakve čulne komunikacije.

Jedan od primera je i ponašanje jata riba pri napadu grabljivice. Ribe se izuzetno brzo pomeraju u stranu, oslobađajući sredinu, u koordiniranom poretku, ne skačući i ne udarajući jedna drugu, mada je reč o sasvim neočekivanom stimulansu. Ista pojava se može uočiti kod kretanja jata ptica. Impuls pokreta se širi jatom ogromnom brzinom i čitavo jato se pomera, a da pri tome ne dođe do narušavanja poretka, niti sudaranja između ptica. Merenja su pokazala da je brzina prenošenja impulsa pokreta u jatu pet puta brža od reakcije jedinke na stimulans (uporedi Dr Rupert Sheldrake, „Mind, Memory, and Archetype Morphic Resonance and the Collective Unconscious).

Između jedinki i polja postoji stalna interkacija i polje čuva nova saznanja, koja mogu postati dostupna drugim pripadnicima istog polja. Poznat je primer sa eksperimentalnim pacovima, koji je u stvari sproveden da bi se dokazala teorija o genetskom prenošenju stečenih svojstava. Pacovi su obučavani da pronađu izlaz iz lavirinta, za šta je bilo potrebno i stotinu pokušaja. Nakon nekoliko generacija pacova ova sposobnost je napredovala do stepena da su životinje odmah pronalazile izlaz iz lavirinta. Međutim, i kontrolna grupa, koja nije učestvovala u parenju, niti bila obučavana, je demonstrirala istu sposobnost. Eksperiment je ponovljen u dve druge laboratorije na velikoj geografskoj udaljenosti, uz zapanjujuće rezultate, da je već prva grupa pacova pronašla izlaz - zahvaljujući pristupu zajedničkom polju, koje je delila sa obučavanim jedinkama.

Uticaj morfičkih polja za nas, naravno, posebno dobija na značaju u proučavanju ponašanja ljudskih zajednica, prenošenja znanja, ideja, obrazaca, informacija, stečenih sposobnosti. Jedan dobar prijatelj je mnogo pre nego što smo se susreli sa Šeldrejkovom teorijom uočio način, na koji savim mala deca koriste daljinski upravljač. „Kada ga po prvi put dobiju u ruke, mogla bi sa njime teoretski uraditi bilo šta. Međutim, ako obratiš pažnju, uočićeš da gotovo svako malo dete prvo pritisne dugme.“ Obrazac ponašanja, koji se čestim ponavljanjem utisnuo u morfičko polje zemaljske populacije i proširio zahvaljujući morfičkoj rezonanci. Naše brzo promenljivo okruženje svakodnevno postavlja to isto pitanje u vezi sa sve bržim ovladavanjem računarima i višestruko povećanim sposobnostima njegovog korišćenja i programiranja.

Uprkos očiglednosti ovih pojava, nije sasvim jednostavno pronaći merljive jedinice, koje bi  omogućile poređenje i potkrepile ih. Ove detaljne kvantitativne podatke Šeldrejk je pored ostalog pronašao u testovima inteligencije. Prosečan uspeh na testovima bi trebalo da se poveća tokom nekoliko decenija, ne zbog toga što su ljudi postali inteligentniji, već zbog toga, što je testove lakše savladati, na osnovu morfičke rezonance miliona ljudi, koji su ih do sada već uradili. Godine 1982. je objavljeno da je u deceniji posle Drugog svetskog rata prosečan rezultat kod IQ-testova u Japanu porastao za 3%. Kratko zatim je utvrđeno da se IQ u Americi povećao za sličan stepen.

Ove nalaze potkrepljuju i rezultati Džejmsa Flina u istraživanju testova inteligencije u vojnim službama u SAD. Flin je utvrdio da regruti, koji su u poređenju sa svojim vršnjacima bili samo prosečno inteligentni, leže iznad proseka u poređenju sa pripadnicima starije generacije, koji su radili identične testove.

„Flin je u međuvremenu ustanovio, da su se slični porasti javili u 20 drugih zemalja, pored ostalog u Australiji, Nemačkoj, Francuskoj, Velikoj Britanije i Holandiji. Dosadašnji pokušaji da se objasni ovaj „Flin-efekat“ nisu dali rezulata. (...). Što više istraživanja je u međuvremenu sprovedeno, to je misteriozniji postajao Flin-efekat. Flin sam ga je opisao kao „zagonetan“. Ali morfička rezonanca bi mogla da pruži prirodno objašnjenje.“ (Rupert Sheldrake: „Der siebte Sinn der Tiere“).   

POLJE 
Da li je svako od nas sasvim izolovana jedinka ili smo međusobno povezani na mnogo dubljem nivou, nego što bi to neposredna čulna komunikacija mogla da omogući?

Da li možda i naše zajednice i konačno društvo u celini nisu samo sporadične pojave, već predstavljaju delove jedne organske celine velike kompleksnosti sa određenom svrhom?

Da li se i pojedinačne aktivnosti svih nas na nekom mnogo višem nivou objedinjuju i slažu da formiraju složenu filigransku šaru na „neobrubljenoj holografskoj tkanini“? Da li bi rezultat naše međusobne interkacije, sagledan sa mnogo šireg nivoa, mogao da pruži pogled na neku čudesno skladnu građevinu, nalik lukovima „palate termita“?

Zahvaljujući delovanju polja postaju objašnjivi mnogi
zagonetni fenomeni, na primer istih naučnih otkrića u isto vreme, nezavisno jednih od drugih. Ali ono može poprimiti i manje kreativne oblike. Kolektivno ponašanje masa – navijača, obožavatelja, gomila, pripadnika sekti ... - je predmet brojnih antropoloških studija. Elias Kaneti u svojoj odličnoj knjizi „Masa i moć“ daje opširan opis hajke, ovde prenesen u veoma skraćenom obliku:

„Drugi oblik je zajedničko ubijanje. Osuđenika izvode na polje i kamenuju ga. Svako učestvuje u ubijanju. Krivac pada pogođen kamenjem svih ljudi. Niko nije izabran za krvnika, ubija cela zajednica. Kamenje predstavlja zajednicu, ona je znak njene odluke i njenog čina. Čak i tamo gde kamenovanje više nije uobičajeno, još uvek postoji sklonost prema zajedničkom ubijanju.
(...)
Zazor od zajedničkog ubijanja novijeg je datuma, ali ne treba ga potcenjivati. I danas svi učestvuju u javnim smaknućima, ali preko novina. Samo što je to učestvovanje daleko udobnije. Čovek sedi u miru svoje kuće i može se, suočen sa stotinama pojedinosti, zadržati kod onih koje ga naročito uzbuđuju. On izražava svoje odobravanje tek kada je sve gotovo. Ni najmanji trag krivice ne kvari mu užitak. On nije ni za šta odgovoran – niti za presudu, niti za svedoke, niti za njihove iskaze, a pogotovo ne za novine, koje su izveštaj štampale. Čovek o tome zna više nego što je znao u ranijim vremenima, kada je satima morao ići ili stajati da bi, na kraju, video samo malo. Masa hajke održala se u životu u, doduše, ublaženom obliku kao publika čitalaca novina. Ali, zbog svoje distance koju ima prema događajima, ona je još neodgovornija, čak bismo mogli reći da je čitalačka publika masa hajke u svom najodvratnijem i istovremeno najstabilnijem obliku. Budući da se čak ne mora ni okupljati, ona izbegava raspadanje, dok se za raznovrsnost pobrinulo svakodnevno izlaženje novina.“

Od pukog širenja modnih trendova ili glasina, preko razvijanja grupne percepcije, munjevitog prenošenja destruktivnog impulsa unutar grupe, pa sve do globalnih pojava masovnog prijanjanja uz fašističke, nacionalističke, fanatične ideje u nekim nesrećnim segmentima ljudske istorije, kolektivno ponašanje pokazuje grupnu dinamiku, čiji pokretači i motivacija leže daleko od racionalnih odluka pojedinca. Kao da jedno snažno polje, u kome je pohranjeno sećanje čitave vrste tokom vekova straha, hladnoće, gladi, borbe za opstanak, dominaciju i moć koordinira ponašanje ljudi, okupljenih u masi.  

Mada sebe uglavnom rado posmatramo kao nezavisne jedinke, činjenica je da jesmo socijalna bića i deo različitih socijalnih polja, sa kojima stojimo u određenoj interakciji: porodice, lokalne zajednice, države, profesije, grupa, čije hobije ili interesovanja delimo, čitave ljudske zajednice, najzad. Izloženi smo uticaju tih polja i sami delujemo na njih. Pojedinac iz njih može crpsti informacije, znanje i nove sposobnosti, ali i postati rob nesvesnih iracionalnih poriva, koje ne razume. Najzad, da se kao vrsta rukovodimo samo racionalnim motivima, ne bismo birali obrasce destrukcije kako prema okruženju, drugim bićima, tako i prema sebi samima. Da se kao vrsta rukovodimo samo racionalnim motivima, ko bi vodio ratove ... ili pio coca-colu na primer. Polje, preko koga smo povezani, može pospešiti porast ljudskih sposobnosti, znanja, omogućiti prenos informacija, ideja i misli ali poslužiti i kao medijum za širenje razornih ili prosto banalnih trendova.

Ova teorija ne podstiče kolektivizam, već upravo naprotiv, naglašava vrednost individue, važnost njenih ličnih odluka i njene slobodne volje. Svaki je čovek vibraciono morfičko polje, koje se manifestuje kroz autentičnu, apsolutno jedinstvenu vibratornu rezonancu i koje istovremenu stoji u neprestanoj dinamičnoj vezi sa celinom. Svaki napor pojedinca ka široj svesti, većem znanju, ka ostvarenju ideala, odjednom u ogromnoj meri dobija na značaju: razumevanje, koje postignemo, sposobnosti koje razvijemo, uspešno savladane prepreke i naučene lekcije, koje ostavimo za sobom, putevi, kojima prođemo, vrline i moralna svojstva, koja gajimo, će se utisnuti u polje i zavribrirati u njemu. Utabaće u njemu stazu, kojom je lakše ići. Zato solidarnost, vera da rat nije neophodan, da siromaštvo nije deo prirodnog poretka, da nasilje nije neizbežan deo ljudske prirode, vera u dostojanstvo svih bića i svaki korak u tom pravcu postaje mnogo više od neplodnog ideala.

Ljudsko kolektivno polje je složeno i sa njime na različite načine možemo ući u interakciju. Možemo koristiti njegove potencijale ili se naći izloženi nerazumljvim nesvesnim uticajima. Morfička rezonanca deluje na principu sličnosti i naša sopstvena rezonanca će usloviti sa kojim ćemo sadržajima iz polja ući u interakciju. „Slično privlači slično“, glasi poznata izreka hermetizma. „Naše biće privlači naš život“ kaže Četvrti put. Svaka misao, osećanje i želja, koje se začnu u nama, menjaju boju, vibraciju i obrasce koji određuju rezonancu našeg bića. Usmerenje svesti nas isceljuje ili zagađuje. Zbog toga nije sve-jedno šta želimo, osećamo, mislimo, slušamo, kažemo, činimo, čitamo, jedemo, kakvi utisci prodiru u naše finosupstancijalno telo, koje pobude dopustimo da nastanu u nama, koje vibracije odašiljemo i primamo. Svakom svojom mišlju stvaramo otisak u polju, dostupan svima, i istovremeno formiramo magnetizam sopstvenog bića, koji nas čini prijemčivim.

Kao sejači i žeteoci. 

Literatura:
Dr Rupert Sheldrake, „Mind, Memory, and Archetype Morphic Resonance and the Collective Unconscious“
Rupert Sheldrake: „Der siebte Sinn der Tiere

3 коментара:

  1. Pa evo, genetski kod sadrzi oko 760 MB informacija. 95% je pasivno, arhiv koji se ne upotrebljava. Znaci tih 30 MB bi trebalo da opise prostornu organizaciju ljudskog organizma, koji , primera radi ima samo u mozgu 100 mlrd celija slozeno povezanih medjusobno.
    Ako je tih 30 MB otprilike dosta da opise otiske prstiju, gde je ostatak nebrojenih terabajta informacije potrebnih da se opise sva slozenost formi organizma?

    ОдговориИзбриши
  2. Анониман18. јун 2012. 13:52

    Kako li se doslo bas do 760 megabajta? Odnosno jedan CD. :) Moj evo ima 9Gb k'o dupli DVD :D
    Ljudska nauka, kakva je sada, je obican skup djubreta, predrasuda i psihopatije, tako da je pitanje koliko sadrzi genetski kod, pa cak i sta je "genetski kod". :)

    Pozdrav.

    ОдговориИзбриши
  3. Zdravo, Arbitrium!
    Zamisli 30 MB u svakoj ćeliji tela:-)
    No, bez šale, tekst, koji sam upravo postavila, daje kratko objašnjenje kako se došlo do tih mega-gigabajta.

    Ali mislim da je to manje važno. Možda umesto posmatranja naše DNK kao hrčka koji koristi gigabajte za skupljanje zimnice – informacija – za sebe možemo primeniti dinamičan pristup, gde je posmatramo ne kao magacin naših gena, već kao otvoreni kanal za neograničenu komunikaciju u jednom network-u – davanje, primanje, razmenu informacija.

    A u vezi sa komunikacijom još jedan citat iz teksta:
    „Postavlja se pitanje zašto mi, ljudi, ne komuniciramo i ne opažamo uvek na ovaj način (trenutna razmena informacija)? Zašto je naše telo razvilo nervni sistem, koji uz brzinu od 8-10 m/s radi gotovo puževim tempom? Pjotr Garjajev zna jednostavan razlog: jer je EPR-komunikacija suviše brza za obradu u našoj svesti.“

    Dakle, software je tu, ali nam predstoji onaj najvažniji i najteži deo posla: rad na procesoru, na svesti.

    Pozz

    ОдговориИзбриши