25.05.2012.

Armin Risi - Evolucija: život iz materije? II DEO


Preuzeto sa: LINK
Prevod: Jelena


II DEO 

UZROČNOST I SVRSISHODNOST
Nauka priznaje da u dubinama materijalnog sveta postoje određene pojave, kao što su kvarkovi i kvazari, koji ne podležu do sada poznatim prirodnim zakonima. Ali taj naizgled samokritični iskaz je samo skretanje pažnje sa činjenice da se pred našim nosom odvijaju milioni pojava, koje se takođe ne mogu objasniti zakonima materijalističke slike sveta, naime, sve one pojave, koje „žive“. Kada živi, telo ispoljava simptome, koje protivreče svakom zakonu mrtve materije. Bakterija, biljka, životinja, čovek, da i ne spominjemo više oblike života – svi se oni kreću i razvijaju, i to ne u skladu sa impulsima gravitacionih, elektromagnetskih i nuklearnih polja, već u skladu sa planskim obrascima, koji proishode iz „života“ i drže tela na okupu kao „celinu“. 

Živa tela se sastoje od ogromnih atomskih veza, koje se ponašaju svrsishodno, koje percipiraju okruženje i stupaju u interakciju sa njim. Materijalistička nauka žmui na jedno oko, jer uvek uočava samo kauzalnost (lanac uzroka i posledica), iako je očigledno da u svetu ne deluje samo kauzalnost, već i svrhovitost (usmerenje principa kauzalnosti ka nekom konkretnom cilju). Atomi ne zuje tek besciljno kroz kvantni svet i obrazuju funkcionalna tela. Ta funkcionalna tela nisu samo proizvod jedne kombinacije atoma. Možemo istražiti seme drveta banjana sve do njegove atomske strukture, ali nećemo pronaći ono najvažnije: život. Jedino, što se može postići, je da se seme – i u njoj postojeća svrhovitost – uništi.

Ne samo atomi, već i prirodni zakoni i materijalne osnovne sile, omogućavaju uočavanje svrhovitosti: svi oni imaju tačno onu veličinu, koja omogućava da uopšte nastanu materijalni oblici. Kada bi došlo i do najmanjeg odstupanja, materija bi se urušila u sebe ili razletela ili raspala ili isijala i ne bi bilo galaksija niti planeta. Da li je sve to samo slučaj? I uopšte: odakle dolazi materija? A odakle svest, koja se ispoljava kroz materijalno telo? Takozvane egzaktne nauke su nam do današnjeg dana ostale dužne egzaktno objašnjenje. 

Živa tela se, dakle, ne kreću samo kao besvesni materijalni objekti kroz lanac materijalnih uzroka i posledica, već se kreću svrhovito. Drugim rečima: ona se ne ponašaju mehanički, već svesno, ne samo uzročno, već i sa namerom! Zašto se materija odjednom kreće na „nezakoniti“ način? Materija se po sebi uvek ponaša mehanički ili kvantno mehanički, to jest, ona zavisi od spoljašnjih impulsa, na koje reaguje bez svesti. Koji impuls pokreće živo telo na to da se kreće prema inteligentnom obascu? Nauka kaže: samo prirodni zakoni, kao što su gravitacija, elektro-magnetna sila, statika itd.

Niko ne spori da je takozvana svest ta, koja živom telu daje impuls svrhovitosti. Ali šta je „svest“? Da li je svest zaista samo neki sporedni efekat neurohemijskih reakcija? Zašto se materija oko nas i u čitavom univerzumu formira prema inteligentnim tj. uređenim obrascima? Upravo kod tih odlučujućih pitanja ćute teorija relativiteta i kvantna teorija. One nisu dovoljne čak ni da objasne šta je materija. Kako bi onda mogle da objasne šta je svest? Svest sasvim sigurno nije proizvod mrtve materije, kako to prirodne „nauke“ ćutke podrazumevaju.


Vedska nauka može da pokaže – zasnovano na gornjoj logici – da su materija i svest dve zauvek paralelne energije, koje se prema definiciji paralela seku u beskonačnosti. One obe potiču iz istog beskrajnog izvora i deluju jedna na drugu, da bi obrazovale materijalni svet, ali se nikada ne mešaju.

Tajna života nije funkcija materije. Pošto materijalistički naučnici vide samo materiju, a pogrešno shvataju život, razvijaju tehnoloije, koje doduše materijalno funkcionišu, ali razaraju osnove života.

Čitava osnova materijalističke teorije prvobitnog praska i evolucije je neverovatna, neverodostojna i besmislena. Nikada neće uspeti da se dokaže da živo biće nastaje iz materije, jednostavno zbog toga, što ono nije nastalo iz materije. Time materijalističke teorije prvobitnog praska i evolucije ostaju bez temelja i propadaju.

Ipak ćemo kratko razmotriti naredne stupnjeve teorije evolucije. Videćemo da u toj teoriji nisu samo na početku napravljene velike greške, već da se apsurdnost povećava.
Uvek iznova se mora postaviti pitanje: zašto su generacije inteligentnih ljudi nekritično verovale (i još uvek veruju) u to?


ISTORIJSKI MILJE TEORIJE EVOLUCIJE
Teorija evolucije je proizvod 19. veka i treba da bude sagledana na toj istorijskoj .pozadini Ona je nastala u hrišćansko-zapadnom okruženju i njeni pobornici su želeli da umaknu njegovim uzanim granicama. Teorijom evolucije su se predstavnici novovekovne „nauke“ okrenuli direktno protiv nametnute strukture zastarele „religije“. „Religiozni“ dogmatizam je isprovocirao „naučni“ materijalizam. Te dva naizgled iz temelja različita pogleda na svet su u stvari tesno povezana jedan sa drugim, jer nisu ništa drugo do dve strane istog novčića ili, da se slikovito izrazimo, dva pola istog đavoljeg kruga. Predstavnici „religioznog“ dogmatizma i „naučnog“ materijalizma imaju važnu zajedničku stranu: težnju za moći, u ime „Boga“ ili u  ime „progresa“.

Moderna nauka i njen stalni pratilac, tehnologija, imaju deklarisan cilj da putem manipulisanja materijom steknu moć i uticaj nad prirodom i živim bićima (biljkama, životinjama i ljudima). Istom cilju, samo drugim sredstvima, su stremeli i predstavnici „religioznog“ dogmatizma. Srednjovoekovna teologija je ovde tipična. Ona je primoravala ljude da veruju da je Bog sve vrste, kako životinjske, tako i čoveka, stvorio nepromenljive; da je sve onako kako Bog želi i unapred određeno; zato je i položaj svakog živog bića, kako životinje, tako i čoveka, nepromenljivo unapred određen. Svet sa svim svojim bićima je podređen čoveku, a ljudi su podređeni svom Izbavitelju, koga na Zemlji predstavlja njegova „sveta institucija“. Čitava kreacija vodi do stvaranja (grešnog!) čoveka, koji može biti spasen samo milošću sasvim određenih institucija.  

Ova slika sveta odgovarajućim pseudo-religijama obezbeđuje apsolutističku moć. Ona omogućava ljudima, gladnim moći, da u ime „Boga“ izgrade društveni sistem, u kome su svi podređeni članovima jedne male, ali moćne elite. To su odjednom moćnici, koji određuju šta je istina i šta je Božija reč. Ta pseudo-religijska igra moći je – prema vedskoj slici sveta – tipična za doba Kali-juge  i obeležava ljudsku istoriju tokom poslednjih pet hiljada godina. U Aziji (Orijent, Indija, Kina) je dovela do različitih oblika diktatorskog kastinskog sistema, a na zapadu do ubilačkog misionarstva. Životinje, „pagani“, „crnci“ i „Indijanci“, koji su svi zajedno proglašeni za bića bez duše, spadaju u najviše mučene žrtve tih misionarskih sila, koje su brzo pronašle svoje saveznike među materijalisitčko-svetovnim silama.

Dogma predestinacije i nepromenljivosti vrsta je više slojeve društva (sveštenstvo, plemstvo i aristokratiju)
oslobodila kritike i konkurencije, jer je socijalno nižim slojevima i izrabljenima uz pomoć božanske logike moglo da bude objašnjeno, zašto treba jednostavno da budu zadovoljni svojom mukom. Sa one strane sve poslušne očekuje Nebo, u kome se posle smrti može nadoknaditi sve propušteno. 

Na ovaj način su pseudo-religiozne moći u Evropi mogle da održe i izgrade svoju poziciju moći tokom vekova, a ni svetovne sile nisu bile zainteresovane da u toj filozofiji nepto promene. Čovek je mirne savesti mogao da uživa u svom samoveličanju, a ako bi se neko odvažio da postavi pitanja o „božanskom“ poretku i da ga čak napadne, protiv toga su smele da se preduzmu najbrutalnije mere uz moralno opravdanje, jer su te perverzne grozote služile samo odbrani tog „božanskog“ poretka. Protiv tog bastiona crkve i države narodni ustanci nisu imali šanse. Bio je potreban drugačiji otpor – otpor „nauke“!

Epohe renesanse i prosvetiteljstva su dovele do postepene promene društvenih odnosa. Sa rastućom industrijalizacijom obrisane su stare društvene granice i mnogi ljudi su polagali nade u novi društveni poredak. Za taj san su bili spremni da rade u fabrikama i da postanu zavisnici industrijalizacije.

Kada se sagleda to okruženje, odjednom postaje jasno zašto materijalistička „nauka“ nije ništa drugo do suprotni pol dogmatske „religije“. Tipični primer za to je teorija evolucije.



EVOLUCIJA – TIPIČNO ZAPADNA MISAONA ŠEMA

Tokom decenija hrišćani i evolucionisti su vodili ogorčene bitke rečima. Hrišćani su u evolucionistima videli ovaploćene predstavnike đavola, a evolucionisti u hriščanima genocidne predstavnike duhovnog porobljavanja. Pri tome je predstavnicima oba tabora promakla činjenica, koliko su,
uprkos svem neprijateljstvu, njihovi pogledi srodni.

Evolucionisti se čude kada čuju da njihovi naizgled naučni pogledi u potpunosti nose pečat semitsko-hrišćanskog pogleda na svet. Glavne paralele su linearno razumevanje vremena, verovanje u stvaranje ex nihilo („Ni iz čega“) i u zajedničke pretke i materijalističko shvatanje „života“ i „duše“.

Naredno poređenje pokazuje tu srodnost i rezimira takođe najvažnije tačke teorije evolucije: 


• Linearno vreme: religije sa semitskim korenima (judaizam, hrišćansktvo, islam) govore o jednokratnom stvaranju. Bog stvara univerzum i ljude samo jedan jedini put i samo jedanput ih i oslobađa. Od trenutka stvaranja do trenutka „Strašnog suda“ ljudska istorija protiče linearno.

Tu istu linearnu sliku vremena, povezanu sa „jedinim“ stvaranjem, preuzima i teorija evolucije, uz jedinu razliku da je postulirani vremenski period mnogo duži.

• Stvaranje ex nihilo: predstavnici ovog verovanja dogmatski insistiraju na linearnom vremenu. Pre „jedinog“ stvaranja nije bilo nikakvog drugog stvaranja. Iako sami njihovi spisi koriste sliku dana stvaranja – „dani“ su tipičan simbol cikličnog protoka vremena – oni se bore protiv tog cikličnog shvatanja vremena i kažu da Bog ne poseže za ranijom kreacijom, već stvara ni iz čega (ex nihilo). Postoji samo jedna jedina kreacija, jedno jedino čovečanstvo i jedna jedina mogućnost spasenja (a to smo „slučajno“ mi!).

Predstavnici teorije evolucije zadržavaju istu strukturu verovanja i jednostavno je oblače u materijalisitčke umesto u teološke formulacije. Njihov osnovni princip glasi da su viši oblici života nastali iz nižih oblika života. Pre Darvina je većina istraživača verovala u individualno stvorene pravrste, koje se ipak menjaju, jer su fosili pokazivali da je ranije bilo oblika života, koje danas ne postoje.  Od Darvina prevladalo je mišljenje da različite vrste potiču od zajedničkih predaka i da porodično stablo sa vremenskom udaljenošću postaje sve uže, a vrste na njemu sve primitivnije. Još je Darvin izrazio ideju da je život mogao nastati u prasupi iz organskih hemikalija: „... ali ako (o! kakvo veliko ’ako’!) bismo u nekoj maloj toploj bari, uz prisustvo svih vrsta amonijaka, soli siromašnih fosforom, svetla, toplote, elektriciteta itd. mogli da posmatramo kako se hemijski obrazuju proteinske veze, spremne da uđu u još komplikovanije transformacije“, tada bi teorija evolucije bila istinska činjenica.“   

Razvojem biohemije, genetike i kosmologije (teorija velikog praska) pretpostavka, koju je Darvin još uvek nesigurno izrazio, je proglašena za naučnu činjenicu: život nastaje iz materije, a materija nastaje ex nihilo, kao što su još semitsko-hrišćanski praoci rekli u svojim mitovima ...

• Materijalističko shvatanje „života“ i „duše“: hrišćanska dogmatika se žestoko protivi učenju o preegzistenciji duše. To učenje kaže da je individualno biće („duša“) postojalo još pre začeća u materijalnom telu i da se inkarniralo u začetom telu; duša je večna i na svom putu – ka savršenstvu – prolazi kroz različita tela. To je učenje svih istočnjačkih i ezoterijskih objava. Ovo učenje, reinkarnaciju, su zastupale mnoge prajudejske i ranohrišćanske tradicije i to se održalo delimično do današnjih dana. Međutim, ovo učenje ne ostavlja prostora za apsolutističke zahteve i zbog toga je uz bacanje anatema suzbijano od strane institucija sa takvim zahtevima. 

Kako reinkarnacija više nije smela da se koristi, crkveno hrišćanstvo se poslužilo sledećom dogmom: Svi ljudi se stvaraju u trenutku začeća; svaki čovek živi samo jedanput; njegova egzistencija počinje egzistencijom tela; život nastaje povezivanjem očevih i majčinih polnih ćelija; sazdanje čoveka za samo jedan jedini život je jedinstvena stvaralačka sila i „milost“ Božija.  

Mislećim ljudima nije moglo da promakne da ovo učenje u pročišćenom tekstu ne kaže ništa drugo do da život nastaje iz materije, jer začeće tj. povezivanje dvaju ćelija, označava početak čovekove egzistencije. Ako to odgovara istini, tada u narednom koraku iz toga sledi: mešanjem polnih ćelija se ne razmnožavaju ljudi, već više životinje (i biljke!). U tom pogledu se čovek ne razlikuje od životinja. Dakle, i čovek je životinja. Ono što nenaučni ljudi simbolično nazivaju „Božijim aktom stvaranja“, u stvari nije ništa drugo do delovanje objašnjivih, hemijskih, fizikalnih i bioloških zakona. Poreklo života, dakle – prema crkvenoj kao i naučnoj dogmi – nije ništa drugo do fizički spoj dve ćelije i u tom aktu zaista deluju samo zakoni materije. Prema crkvenoj kao i naučnoj dogmi, ne postoji nematerijalna duša, koja ulazi u taj spoj materije i koja prožima telo svešću i energijom.

Kod ovog odlučujućeg pitanja o pravoj prirodi života i svesti se pokazuje da pseudo-religiozna i pseudo-naučna stanovišta predstavljaju samo polove istog materijalističkog misaonog obrasca.

• Zajednički praroditelji: istraživači pre Darvina, kao što su Džejms Haton (1726–1797), Žan Baptist Lamark (1744–1829), Baron de Kuvijer (1769–1832) i Čarls Liel (1797–1875) su pošli od biblijskog razumevanja individualnog stvaranja vrsta. Ali oni su se okrenuli protiv hrišćanske istorijske doktrine, koja je celokupnu istoriju Zemlje uzela kao crkveno sveto učenje i zato je  skladu sa biblijskom vremenskom skalom svela na nekoliko hiljada godina. Pošto neistomišljanici više nisu morali da računaju sa mučenjem i ubijanjem, prvi naučnici su se odvažili da se (tobože) usprotive toj biblijskoj slici sveta. Džejms Haton, na primer, otac moderne geologije, je prigovorio zastupnicima Biblije da danas postojeće vrste stena i struktura tla pretpostavljaju razvitak tokom više miliona godina. On je formulisao svoj „princip ravnomernosti“, koji kaže da su razvojni procesi, koje danas posmatramo, jednako delovali i u prošlosti. Taj princip postepenog razvitka tokom miliona godina je formulisao Čarls Liel u svom uticajnom trotomnom delu „Principles of Geology“ (1830–33). Liel i njegove pristalice su već tridesetih godina 19. veka izrazili pretpostavku da unutar neke vrste prirodna selekcija uklanja oštećene ili deformisane oblike. Oni nisu sumnjali u preegzistenciju raznovrsnosti vrsta pre prirodne selekcije. Ipak, razmatrali su ideju, da bi svekolika raznolikost svih vrsta možda mogla da potiče od nekog praoblika, što nije bilo ne-biblijski, jer je kao objašnjenje postanka čoveka postojala dogma, da su sve ljudske rase nastale od praroditelja Adama i Eve. Zašto ne razviti tu ideju dalje i ne istražiti da li ne samo rase unutar jedne vrste, već sve vrste potiču od jednog praoblika?
 

Ove ideje, koje su već izvesno vreme lebdele u prostoru. Čarls Darvin (1809–1882) je formulisao u knjizi „Nastanak vrsta prirodnim odabirom i opstankom podobnih vrsta u borbi za život“, koja je izdata 1895. i imala revolucionarno dejstvo. Čak se i Čarls Liel, otac tadašnje geologije, u svojim starim danima okrenuo Darvinovoj teoriji – što je predstavljalo važan kamen temeljac u širenju darvinizma.  Liel je napustio svoje ideje o vremenskim krugovima i priklonio se otvoreno linearnoj, postepenoj evoluciji vrsta.
Svojim knjigama On the Origin of Species (1859) i The Descent of Man (1871, „Poreklo čoveka“) Darvin se odvojio od svih crkveno-ideoloških obaveza i kao prvi formulisao obimnu teoriju evolucije na osnovu prirodne selekcije.

Sled misli iza teorije evolucije je razumljiv, jednostavan i jednostruk (za razliku od raznolike, multidimenzionalne realnosti): Svaka vrsta stvara više potomaka, nego što je neophodno za preživljavanje. Među brojnim potomcima jedne vrste postoje, naravno, određene razlike. Većina razlika je nebitna za evolucioni razvitak, neke su štetne, ali neke promene predstavljaju poboljšanja. Individue  vrste, koje pokazuju štetna odstupanja od norme, bivaju uklonjene prirodnim odabirom, tj. izumiru, dok one individue, koje pokazuju poboljšanja telesne konstrukcije, mogu da se nametnu u borbi za opstanak. Ta mala poboljšanja su se zbrajala tokom hiljada godina i to toliko dugo, dok se poboljšana i promenjena vrsta nije toliko razlikovala od prvobitne vrste da je predstavljala novu vrstu.

„Održanje naprednijih individualnih razlika i promena i uništavanje nepovoljnih ja nazivam prirodnim odabirom i preživljavanjem najsposobnijih (...). Prirodna selekcija svakoga dana i svakoga sata u čitavom svetu ispituje najsitnije promene i čuva ih i zbraja sve napredne, ona radi tiho i neprimetno na poboljšanju organskih bića i njihovih organskih i anorganskih uslova života.“, piše Darvin u svojoj knjizi On the Origin of Species.

 
GENETIKA I NEODARVINIZAM
Darvinizam je pošao od neprimetnih poboljšanja organskih bića. Ako bi ta teorija odgovarala stvarnosti, onda bi među današnjim životinjskim i biljnim vrstama, a posebno među fosilnim ostacima, moralo biti mnogo prelaznih oblika. Jer su se tokom mnogih hiljada godina pojedine grane morale toliko daleko odvojiti od roditeljske rase, da bi i neprimetna poboljšanja postala vidljiva. Pošto se ti prelazni oblici ne mogu naći niti među postojećim životinjama, niti među fosilima, istraživanje evolucije se odvojilo od Darvinovog objašnjenja, što ipak ni u kom slučaju ne treba da znači da se tok evolucije dovodi u pitanje. Darvinizam je jednostavno pomešan sa saznanjima tada novootkrivene naučne grane genetike. Darvin je smatrao da su spoljni uslovi (faktori okruženja, borba za opstanak i selekcija) dovoljni da se objasni nastanak novih vrsta. Ali Darvinov najpoznatiji primer, zebe sa Galapagosa, pokazuje da upravo ta pretpostavka nije tačna. Izmenjene okolnosti u okruženju kao npr. izolovanje u jednom ograničenom životnom prostoru, mogu da izazovu izvesne promene u obliku tela, ali nikada ne nastaju nove vrste. Darvinove zebe su doduše razvile različite oblike kljuna, ali su očigledno još uvek bile zebe i ptice.

Zbog toga su predstavnici neodarvinizma pokušali da objasne hipotetički proces evolucije slučajno nastalim promenama genetske strukture. 


Njihova logika je glasila ovako: kopiranjem genetskog koda iz generacije u generaciju su se uvek iznova javljala odstupanja: („mutacije“, tj. greške prilikom kopiranja). Primerci životinja i biljaka sa pogoršanjima nisu bili u stanju da prežive, dok su nasuprot tome oni sa poboljšanjima mogli da se nametnu u odnosu na „normalne“ i da ih čak konačno zamene. U najmanju ruku su bili u stanju da na osnovu slučajno stečene prednosti postoje pored normalne većine i da se razviju u novu rasu ili čak novu vrstu.


Obe teorije – Darvinova stanovišta, da se spoljni uticaji povratno odražavaju u evoluciji, i neodarvinistička teza o mutaciji – pripisuju odlučujući značaj prirodnoj selekciji i polaze od pretpostavke da slučajne promene u genetskom kodu mogu dovesti do razvitka novih vrsta. Oni priznaju da je verovatnoća takvih poboljšanja veoma mala, ali ako se ona proširi na postepenu evoluciju od više miliona godina i ta mala verovatnoća postaje verovatna.


Na ovom mestu moramo ponovo primeniti već prenapregnut zdravi ljudski razum. Čitava ova diskusija o evoluciji počiva na našoj dobroj volji da radi diskusije poverujemo u neodržive dogme biogeneze (nastanak života iz materije) i da ih sledimo. Videli smo da nije moguće da se atomi slučajno povežu u organske veze. Verovatnoća je jednaka nuli i čak i kada bi se to nemoguće dogodilo i atomi se kroz bezbrojne kombinacije povezali u „upotrebljive“ kombinacije, te bi kombinacije nestale sa prvm sledećim talasom. A čak i ako bi se održale, nastala bi samo mrtva organska materija, ali nikada živo biće.

Napravimo sada jedan kvantni skok i poverujmo čak da su uprkos tome iz mrtvih organskih veza nekako nastali prvi živi mikrobi i jednoćelijski organizmi. Oblik tela svakog živog bića počiva na određenoj genetskoj strukturi. (na čemu počiva genetska struktura, biologija do danas nije u stanju da objasni, iako uporno traga za tim „ključem života“). Svako funkcionalno telo poseduje funkcionalnu i potpunu genetsku strukturu. Kako iz jednoćelijskog organizma nastaje višećelijski? Kako su se prvi životni oblici podelili na životinje i biljke? Kako su od prvih mekušaca nastale ribe? Kako su od riba nastali vodozemci, koji su osvajali tlo? Kako su iz vodozemaca nastali reptili? Kako su od reptila nastale ptice i sisari? Kako je nastao čovek?    


Postoje dve osnovne hipoteze o evoluciji, koje treba da objasne, kako od jedne vrste nastaje druga. Oblici tela se samo onda nasledno menjaju, kada se promeni genetska struktura. Genetska struktura se menja ili skokovito, ili putem sporih, neprimetnih koraka.
Genetska struktura jednog funkcionalnog tela bi se mogla uporediti sa tekstom neke knjige. Ovo poređenje je veoma dobro, jer nam pruža konkretan utisak o tome, o čemu je u stvari reč, kada govorimo o „genetskoj strukturi“.


Organski nosači informacija (hromozomi, DNS, RNS) su niti ogromne dužine sa tačno određenim redosledom genetskih elemenata. Ključna funkcija pri tome pripada DNK, koja postoji u svakoj ćeliji. DNK je lanac od gradivnih elemenata, čiji redosled sadrži naslednu informaciju jednog organizma. DNK je tzv.  „dvostruki heliks“, to znači, ona se sastoji od dva lančana molekula, koji su spiralno uvijeni jedan oko drugoga. Svaki od ovih lančanih molekula se sastoji od miliona članova, koji se ipak sastoje od samo četiri gradivna elementa (nukleotida). Genetska informacija se može uporediti sa informacijom, koja se pismeno formuliše smislenim nizanjem slova. Genetski kod se u stvari zaista sastoji od jedne „abecede“, koja doduše ima samo četiri slova, ali se ta četiri slova u različitim kombinacijama slažu u smislene rečenice. Kod bakterija DNK ima nekoliko miliona gradivnih elemenata, kod viših životnih oblika više milijardi ili bilijardi. Ali u jednoj ćeliji ne postoji samo DNK, već npr. i proteini, mitohondrije itd. „Pismo“ dezoksiribonukleinske kiseline ima četiri slova, „pismo“ proteina 20.  


Ćelije se stalno dele. To prvo znači da se čitava milijardostruka nasledna informacija svake pojedinačne ćelije mora identično kopirati. Ali ne samo to: udvajanje jedne ćelije znači da se sam kopiraparat  kopira!


Svaka ćelija je, dakle, nalik tekstu knjige sa milijardama slova. Kolika je mogućnost da se slova na slepo izmešaju tako da nastane novi, samostalni tekst? Koliko je velika verovatnoća da nastanu greške? Kolika je verovatnoća da promenom nastane nova rečenica, koja je sadržajno i gramatički tačna? Koliko je velika mogućnost da od zalihe slova u nekoj knjizi nastane nova knjiga? Još mnogo manja nego da organska materija nastane slučajnom kombinacijom atoma a verovatnoću za to smo već prepoznali kao apsurdnu nemogućnost.


Genetska struktura svakog tela sadrži bezbrojne, višeslojne informacije, kao i tekst neke knjige. „Istina“ evolucije, koja se danas svuda podučava, kaže sledeće: Nove vrste nastaju slučajnim novim kombinacijama gena. Mutacijama, tj. slučajnim promenama u redosledu genetskih slova, nastaje jedna nova knjiga, istog, čak i većeg obima! Jer hipoteza evolucije tvrdi da su iz jednostavnih oblika nastali složeni.


Kada bi se genetska struktura odjednom promenila, rušljoribe (ribe sa hrskavičavim skeletom) bi odjednom morala da rodi košljoribu (ribu sa koštanim skeletom), ili amfibija reptila, reptil sisara, antilopa žirafu itd. Ili se razvitak neprimetno razvija sam od sebe: kod jednog predstavnika neke vrste zbog UV-zračenja, greška u kopiranju ili radio-aktivnog uticaja nekako nastaje majušna promena u genetskoj sturkturi, tako da se – u retkom slučaju – javlja malo poboljšanje u genetskoj strukturi. Pri razmnožavanju se to jednom postojeće poboljšanje ponovo meša i gubi, jer je nemoguće da se kod drugog predstavnika iste vrste pojavilo isto poboljšanje i da su se to dvoje sreli i parili. Promena bi se čak i tada izgubila, kako to može da potvrdi svaki uzgajivač životinja. Uz to dolazi da takvim promenama nikada ne nastaje nova vrsta, već samo nova rasa!   


Ove materijalističke teze – od prvobitnog praska, preko biogeneze, do neodarvinističke teorije evolucije – se mogu okretati do mile volje, one jesu i istaju besmislica. 


Inteligentni ljudi širom sveta ipak veruju u ovaj scenario, koji je pojedinačnom koraku nemoguć, i na osnovu te slike sveta je odgojena nova rasa ljudi koja deluje potpuno bez razmišljanja i sve više razara život na Zemlji.  

Svi ostali krunski svedoci evolucije, kao „genetska srodnost“ ljudi i životinja, stupnjevi evolucije embriona ili majmunski refleks hvatanja kod novorođenčadi (Moro-efekat) su projekcije evolucione slike sveta na činjenice, koje bi mogli da budu objašnjeni na sasvim drugačiji način nego navodna evolucija.

Kao primer za to, kako misaona šema „evolucija“ uspostavlja monopol nad moži rasuđivanja, služi i Moro-efekat. 


MAJMUNSKI REFLEKS HVATANJA KOD NOVOROĐENČADI
Jedan od najčešće navođenih aduta evolucionizma je sledeći: „Čovek potiče od majmuna, a dokaz za to je novorođeno dete. Ako se novorođenčadi da štap u ruke, ono odmah reaguje majmunskim refleksom hvatanja i drži se čvrsto za štap, i to toliko čvrsto, da kada se podigne štap, novorođenče ostaje zakačeno za njega i nosi svoju težinu – sposobnost, koju dete kasnije gubi.“ 

Prema teriji evolucije linija majmuna i čoveka su se odvojila još pre deset miliona godina od zajedničkog pretka, takozvanog primata. O tadašnjim primatima se kaže da su bili primitivni preci majmuna i ljudi nalik grabljivcima. Ali nije čak ni sigurno da li su oni živeli na drveću. Kako bi ljudi od tih predaka pimata trebalo da je nasledio „majmunski refleks hvatanja“?

Odvajanje vrsta se prema teoriji evolucije događa slučajnom mutacijom nasleđenog, čime se menja plan konstrukcije tela potomaka. Ako od primata nastane „čovek“, onda to znači da se njegova genetska struktura promenila u sasvim novu, jer inače ne bi nastala nova vrsta, već samo nova rasa odgovarajućih primata. Kako bi u ljudskom nasleđu trebalo da bude sačuvan refleks hvatanja?


Tragovi ranijih veza sa životinjskim oblicima – prema vedskom objašnjenju – nisu sačuvani u genima, već u finosupstancijalnom telu (podsvesnom). Pošto majmun – a ne primat – zaista predstavlja mogući poslednji životinjski oblik na putu duše ka ljudskom telu, nije čudno da je refleks, važan za preživljavanje bebe majmuna, postoji u podsvesnom programu novorođenih ljudi. 

Ako refleks hvatanja nešto dokazuje, onda to nije evolucija, već inkarnacija!


BIBLIJSKI KREACIONIZAM – JEDINA ALTERNTIVA
Jedini glasan prigovor protiv teorije evolucije dolazi iz tabora fundamentalističkih religija, posebno iz tabora kreacionista. U Americi je taj pokret veoma uticajan i vodi žestoku borbu protiv svih nesitomišljenika, kojima preti „đavolom“ i „večnim paklom“. Već postoje neki članovi Kongresa i Parlamenta, koji su se priklonili tom verovanju. 

Budući da ja (autor) religijski fanatizam smatram još većom pretnjom nego materijalizam, želeo bih da kratko osvetlim temu kreacionizma („verovanje u stvaranje“) i da je odvojim od vedske geneze. Moj namera je da pokažem da kreacionizam ne predstavlja jedinu alternativu evolucionizmu. Vedska objava je ne samo alternativa, već i sinteza, jer ona logički i naučno da objasni postanak materije i života. Ona takođe govori o „evoluciji“, ali ne o nekoj besmislenoj teoriji evolucije, koja tvrdi da je život nastao iz materije. Ona pokazuje kako sveukupnost planeta i života na njima kao univerzalna, organska celina jedne podleže cikličnoj evoluciji i kako se razvija multidimenzionalno.  
U Americi i sve više u Evropi i na drugim kontinentima je kritika teorije evolucije na obračun „kreacionisti protiv evolucionista“. Kao to je u ovom poglavlju već spomenuto, to je dobar trik da se pažnja skrene sa istinski važnih tačaka kritike. 

Pošto vedsko otkrovenje takođe – na prvi pogled slično kao kreacionizam – polazi od jednog stvaraoca, božanske svemoćne sile/osobe („Bog“, na sanskritu Višnu ili Kršna), želeo bih da ih ovde sasvim jasno odvojim.


Analiza materijalizma (evolucionizma) nam pomaže da steknemo produbljeno razumevanje o tome šta „život“ nije, naime, proizvod materije. Isto tako će nam analiza fundamentalizma (kreacionizma) pomoći da dođemo do produbljenog shvaanja šta „Bog“ nije, naime svojevoljni stvaralac.   


Problem fundamentalista se sastoji u tome da se oni pozivaju isključivo i samo na svoje svete tekstove (što po sebi ne bi bilo loše), što vodi do toga da usled fanatične jednostranosti ni te svoje sopstvene tekstove više ne razumeju. Oni izoluju svoje tekstove, tako što poriču svaki istorijski koren tog teksta i proklinju druge svete tekstove.  


Jedan primer za ovo su biblijski kreacionisti. Za njih je Biblija izolovano, jedino otkrovenje Boga u potpunom istorijskom vakumu. Međutim, onaj ko ne stavlja sebi takav

zastor, odmah prepoznaje da između svih objava postoje paralele, što ukazuje na isti izvor, iz koga oni potiču. To postaje posebno uočljivo kod biblijske priče o postanku (Genezi) u prva dva poglavlja 1. knjige Mojsijeve.

Prvo nam mora biti sasvim jasno da su na početku Biblije zabeležena dva izveštaja o stvaranju.  Prvi opisuje stvaranje Univerzuma sa svim živim bićima i ljudima za sedam dana, a drugi opisuje stvaranje Adama i Eve i priču o raju. Postojanje dva izveštaja je očigledno za većinu teologa i takođe za nepristrasnog čitaoca. Za one, koji poznaju i druge religiozne tekstove pored Bilblije, paralele postaju odmah uočljive: izveštaj o prvim ljudima do potopa se nalazi u semerskim izvorima – i to opširnije. Izveštaj o stvaranju za „sedam dana“ se nalazi u vedskim izvorima i to takođe mnogo opširnije (što nije teško, jer taj izveštaj u Bibliji obuhvata samo 31 stih). Rasprava oko interpretacije sedam dana se uek rasplamsava oko pitanja, da li je taj izraz bukvalan ili simboličan. Pri tome obe protivničke strane čine istu grešku: one projektuju paradigmu linearnog vremena na stvaranje. Međutim, opis o „sedam dana“ implicira stupnjeviti ciklus stvaranja ili spiralu stvaranja. Vedski opis sedam kreacija je česta tema u tekstovima Purana. Iz te detaljne objave proizilazi da nije reč o linearnom ili hronološkom toku stvaranja, već o nivoima stvaranja. Kreacija nije jednokratan, već stalni proces! Stvoreni oblici uvek iznova nastaju i nestaju i prelaze iz jedne dimenzije u drugu, kojih je – u guboj podeli – sedam. One nastaju jedna za drugom, tako što se iz viših (suptilnijih i duhovnijih) sukcesivno nastaju niže (manifestovane i zgusnute). „Jedan za drugim“ ipak ne označava nikakvu linearnu hronologiju, jer dimenzije u svom sedmom stanju sve ukupno postoje i povezane su jednim konstantnim stvaralačkim tokom.  


Na zapadu je tu paralelu prva istakla Theosophin H. P. Blavacka: „Sedam kreacija se nalaze u skoro svakoj Purani. ... U Bibliji su tih sedam perioda svedeni šest dana stvaranja i sedmi dan odmora, a
Zapadnjaci se drže slova. Kada je u indijskoj filozofiji aktivni Stvaralac stvorio svet Bogova, klice neizdiferenciranih elemenata i začetke budućih čula – ukratko, svet stvari po sebi – tako je kosmos tokom jednog dana Brahme ili perioda od 4.320.000.000 godina nepromenjen. To je sedmi pasivni period, ili „Sabat“ istočne filozofije ... “

U prvom izveštaju o stvaranju u Bibliji stoji da je Bog šestog „dana“ stvorio čoveka. Mešanjem oba izveštaja o stvaranju kreacionisti su došli do zaključka, da je Bog šestog dana stvorio Adama i Evu. Na osnovu ove dvostruke greške (mešanje i linearna projekcija vremena) su proračunali datum stvaranja, jer su potomci Adama i Eve svi tačno navedeni sa imenima i dužinom života. Tako su došli do toga, da je Bog preduzeo stvaranje nekoliko hiljada godina pre Hrista. Insistirali su na tome da se rečju „dan“ misli na zemaljske dane od24 časa, iako je Sunce stvoreno tek četvrtog dana, a Zemlja već prvog, biljke i životinje trećeg dana, još pre Sunca! Kreacionističko objašnjenje glasi da „dan“ ne zavisi obavezno od Sunca. Bog je tokom prva tri dana jednostavno okačio neki drugi izvor svetlosti na nebo, ili je čak sam svetleo.   


Oni, koji na osnovu Biblije ili Kurana veruju u kreacionizam u trajanju od 6 dana, imaju ipak tu prednost da nisu uhvaćeni u paradigmu teorije evolucije, zbog čega mogu da navedu mnogo ubedljivih argumenata protiv te teorije. Oni ukazuju na to da mnogo toga u ovoj teoriji počiva na materijalisitčkom verovanju sa odgovarajućom interpretacijom, kako pitanja biologije, tako i genetike, arheologije i geologije.


Na primer, neutralno posmatranje geoloških slojeva pokazuje da se takvi slojevi na mnogo mesta nisu postepeno i sporo taložili tokom dugo vremena, već za kratko vreme poplavama, vulkanskim erupcijama itd. U kritičkom sagledavanju i pobijanju materijalisitčkih doktrina kreacionistički naučnici su obavili vredan rad. Na žalost, oni svojim interpretacijama odlaze u drugu krajnost i apsolutizuju svoje sopstvene interpretaciej Biblije odn. Kurana i pri tome osuđuju sve druge religije i pravce verovanja.   


Iz vedske perspektive i teorija evolucije kao i fundamentalisitčki kreacionizam predstavljaju jednostrane načine posmatranja, koji danas mogu da budu prevladani celovitom, teističkom perspektivom. 


Ova izlaganja pokazuju da se religiozni fanatizam nije raširio samo po pustinjskim, već i u industrijskim zemljama. Prvi simptom fanatizma se prepoznaje u tome što se druge religije i Božanske objave prikazuju falsifikovano, da bi se učinile neverodostojnima. Tako npr. holandksi biolog i kreacionist dr V. Ouweneel piše: „U vreme Mojsija su hindusi verovali da Zemlju na svojim leđima nose četiri slona, koji stoje na velikoj kornjači, koja plovi po svetskom moru. Biblija ne poznaje ništa od tih besmislica. … Takve ideje odaju primitivno, pagansko poreklo – ipak, takva vrsta besmislica u potpunosti izostaje u Bilbliji.“ 


Uvek iznova se u ime Boga ućutkuje Bog. Svojim apsolutističkim zahtevima apsolutisti osporavaju Bogu pravo da se različitim ljudima otkrije na različite načine. Inače bi morali da priznaju da njihovi tekstovi nisu jedine, a verovatno ni najviše objave.


I pravo to i jeste slučaj: Bog govori sa sistemom, a ne sa šablonom. On sva bića (ne samo na Zemlji, već na svim planetama unierzuma) želi da dovede do najvišeg cilja i zbog toga njegova objava sadrži čitavo stepenište sa svim stepenima.


Nedodirljivo verovanje fundamentalističkih vernika proizilazi iz fundamentalnog straha da će morati da se razviju i još nešto da nauče. Zbog toga projektuju svoje strahove na slike neprijatelja i čak čežnjivo koketiraju sa inkvizicijom (smrtna kazna za neistomišljenike): „Kada je on [Galileo] 1633. osuđen od strane inkvizicije, to je bilo pdojednako zbog njegovih satiričnih i svađalačkih postupaka, koliko zbog istinskog učenja. Zar i danas ne bi bio odbijen neki naučnik, koji bi sve, koji se ne slažu sa njime, nazivao „intelektualnim patuljcima“ i „glupim idiotima“? Zar se ne može pomisliti da je inkvizicija – koliko god da je grešaka počinila – takve ljude dovela na tiše tonove...?“     


Ovo cinično licemerje nije samo zabludeli pojedinačni slučaj. Nemački informatičar i kreacionista dr V. Git piše: „Svaki pojedinac se mora otvoriti i primiti blagoslov u preobraćanju (Apg 3,19) i ponovnom rođenju (Jov 3,3). Evangelista Vilhelm Pals je tako jednom veoma umesno rekao: „Ko se dva puta ne rodi, tome bi bilo bolje da se nijednom nije rodio. (!)“ Jednom ’paganinu’ bi, dakle, bilo bolje da se nije ni rodio! (Zašto „Bog!“ onda uopšte dopušta rađanje „pagana“)?  Božanskim proviđenjem ovakvim se ljudima ponekad omaknu njihove fašističko-pseudoreligijske tajne, tako da svao može čuti odakle dolaze i kuda vode. Ko ima uši, neka sluša!  


Kao što fanatizam i dogmatizam nisu alternative, tako to nisu ni materijalizam i evolucionizam. Ljudi su danas pozvani da ne budu ravnodušni i da se ne zadovoljavaju poluistinama. Neophodna je prava nauka i prava religija, to znači religiozna nauka i naučna religija.
 

1 коментар:

  1. Ova zadnja Risijeva rečenica o naučnoj religiji ili religioznoj nauci je veoma inspirativna. I Štajner je zagovarao istu tezu 100 godina ranije.

    Evo nekoliko zanimljivih sentenci iz nauke koja zalazi u oblast duhovnog:


    Osnova Sveta je jedinstvena beskonačnost, Vreme. Nema spoljašnjeg sveta, jer beskonačnost nema granice - sve je unutra. Zbog toga nema odlaska, samo u relativnom smislu.

    SVE JE BESMRTNO.

    1. DUŠA KOJA JE OD ELEKTROMAGNETSKIH TALASA JE BESMRTNA...
    MOZAK JE ELEKTROMAGNETSKI OSCILATOR NA NISKIM FREKVENCIJAMA...
    MISAO JE SVETLOST, A EMOCIJE SU JONSKE STRUJE U NERVIMA....
    NI SVETLOST, NI STRUJA NE PROPADAJU SMRĆU ČOVEKA

    2. ATOMI I MOLEKULI OD KOJIH SE SASTOJI TELO TAKODJE NE PROPADAJU VEĆ SU BESMRTNI...
    KAD UMRE ČOVEK NE UMRU MOLEKULI VODE, UGLJENIK I AZOT...

    3. ŠTA JE ONDA SMRT? TO JE ČISTA MATEMATIKA....
    PRINCIP UREDJENOSTI INAČE VEČNIH ELEMENATA...

    4. PRIMER JE SVAKA KUĆA.... LEVO IMATE GOMILU KAMENJA, A DESNO KUĆU OD KAMENA... NEMA RAZLIKE U MATERIJALU, SAMO U PORETKU, MATEMATICI...
    RAZLIKA JE DUHOVNA, VANČULNA, ISTO KAO KOD RAZDVAJANJA DUŠE I TELA OD SVESTI

    ОдговориИзбриши