05.12.2016.

PARABOLA O SEJAČU - VII deo





Nakon opisa tri kategorije ljudi, koji ne mogu da se podvrgnu unutrašnjoj evoluciji, jer su posejani u svetu na način koji to čini nemogućim, u Paraboli o sejaču definisane su naredne tri kategorije. One formiraju jednu klasu, klasu onih koji su posejani na dobrom tlu i rađaju plod, neki jedan po sto, neki jedan po šezdeset, a neki jedan po trideset. U svojoj interpretaciji parabole Hrist o njima kaže: „A posejano na dobroj zemlji to je koji sluša reč i razume, koji, dakle, i rod rađa i donosi jedan po sto, a jedan po šezdeset, a jedan po trideset.“ (Matej, XIII.23).
U paraboli su opisane ukupno četiri vrste tla: tlo nazvano „kraj puta“, tlo nazvano kamenitim, tlo zagušeno trnjem i dobro tlo. Oni koji su posejani na lošem tlu ne rađaju plod, dok oni koji su posejani na dobrom tlu rađaju rod u tri stepena predstavljena stepenima 100, 60 i 30. Uočićete da ovde postoji inverzija, jer bi bilo prirodnije očekivati poredak u suprotnom smeru. U Jevanđelju po Marku Hristova interpretacija parabole preneta je na naredni način: „A ono su što se na dobroj zemlji seje koji slušaju reč i primaju, i donose rod po trideset i po šezdeset i po sto.“ (Marko, IV.20).   

Kod Luke: „A koje je na dobroj zemlji to su oni koji reč slušaju, i u dobrom i čistom srcu drže, i rod donose u trpljenju.“ (Luka, VIII.15). Prilikom nabrajanja kod tog dela parabole Luka piše: „A drugo pade na zemlju dobru, i iznikavši donese rod sto puta onoliko. Govoreći ovo povika: Ko ima uši da čuje neka čuje.“ (Luka, VIII.15).
Interpretacija parabole, koja se pripisuje Hristu, razlikuje se kod svakog od Jevanđelista. Na primer, Luka ne razume da je sam Čovek posejan u život na različit način i tako daje interpretaciju „oni koji su posejani kraj puta su oni koji čuju“ (οί δε παρά την οδον), a „koje je na kamenu, to su oni koji kad čuju s radosti primaju reč“ (οί δε em της πετράς) i tako dalje, dok Matej i Marko govore o ljudima koji su različito posejani u život, neki kraj puta, neki na kamenitom tlu i tako dalje, dok je reč Božija posejana među njima sa sasvim drugačijim rezultatom. Jevanđelja su napisana dugo nakon Hristovog raspeća. Luka nikada nije video Hrista. On je bio sledbenik Pavla koji nije bio hristov učenik, već je učenje verovatno primio u nekoj školi blizu Damaska. Što je Jevanđelje bliže originalnom izvoru učenja, to je puniji i bogatiji jezik njegovih parabola. Ukoliko neobičnu inverziju brojeva kod Mateja kao posmatramo kao nešto značajno, što Matej i Luka nisu razumeli, može se pretpostaviti da je to Jevanđelje koje je najbliže izvoru i originalu. Međutim, po pravilu se smatra da je Markovo Jevanđelje originalno. Prva tri Jevanđelja nazivaju se sinoptičkim. To ipak ne znači da su ga pisali očevici, kako se često pretpostavlja. To sami znači da se ona posmatraju nasuprot Jovanovom Jevanđelju. Ukoliko je Jevanđelje po Mateji pisao učenik Matej, sa pravim imenom Levi, sakupljač poreza, onda je jedino njegovo Jevanđelje pisao očevidac Hrista. Marko i Luka ili nisu bili rođeni ili su bili mala deca u vreme kada je Isus umro. Mora se razumeti da je znanje, koje je Isus prenosio, bilo čuvano u školama gde su ljudi podučavani usmeno i gde je učenje održavano živim, te da je datum prvog objavljivanja učenja i pisanom obliku sasvim drugo pitanje sekundarnog značaja. Učenje o Čovekovoj mogućoj unutrašnjoj evoluciji i istinskom značaju njegovog života na Zemlji održavano je živim u školama i na taj način bilo očuvano tokom vekova. Ono se pojavljuje u određenim intervalima, u planiranim periodima u istoriji, u religioznom ili nekom drugom obliku, kako bi se dalo impuls uzdizanju čovečanstva iznad nivoa varvarstva, kojem ono neizbežno teži ako se prepusti sebi samom, i kako bi se omogućio razvitak slikarstva, nauke i književnosti, a ljudi doveli na određeni „normalan nivo“ razumevanja, koje makar neki moraju dostići pre nego što bilo kakvo pitanje o unutrašnjoj evoluciji uopšte postane moguće. Ono što nazivamo našom „hrišćanskom kulturom“, u okviru koje su, istorijski posmatrano, mogli da budu ostvareni različiti pravci slikarstva, književnosti i filozofije koji bi u suprotnom bili nemogući, počevši od impuls datog delom putem brižljivo odigrane drame o Hristu i delom putem rada mnogih drugih pre i posle toga. I mada se može reći da hrišćani u pravom smislu reči ne postoje – to jest, ljudi koji su dosegli stepen unutrašnje evolucije koji je Hrist dostigao beskrajnim iskušenjima i patnjama, sasvim nezavisno od smrti na krstu – ne sme da se zaboravi da je taj impuls bio izvor postepene organizacije života koja je Čoveka spolja uzdigla iznad nivoa varvarstva i učinila civilizaciju mogućom.
Vratimo se osnovnoj ideji Parabole o sejaču, pre nego što potražimo značenje „dobrog tla“, jer delovi i detalji ne mogu da se razumeju osim u vezi sa osnovnom idejom kao celinom. Parabola, sagledana kao celina, govori o učenju o unutrašnjoj evoluciji Čoveka i kategorije ljudi, koje su u njoj definisane, odnose se na mogućnosti ljudi koji su u život postavljeni (ili posejani) na različite načine s obzirom na prijem i razumevanje tog učenja i koji prolaze kroz unutrašnju evoluciju na koju se ono odnosi. Iza svake parabole nalazi se osnovna ideja, a detalji i jezik razlikuju se u skladu sa njom. Sve u toj paraboli rečeno je u odnosu na tu osnovnu ideju: prvo da postoji učenje koje se ovde naziva Reč i drugo, da neki ne mogu, a neki mogu da razumeju to učenje, a od onih koji mogu, neki ga prihvataju u potpunosti i primenjuju. Za njih se kaže da su posejani na dobrom tlu i oni mogu dovesti plod do savršenstva.  Sada, učenje o unutrašnjoj evoluciji neizbežno govori o čoveku samom. Sam čovek jeste predmet eksperimenta. On je taj koji mora da evoluira znanjem i primenom istine o unutrašnjoj evoluciji. Samo na taj način on može doneti plod. Seme Reči raste u njemu. Istovremeno, on sam je seme koje može da raste pomoću semena Reči posejanom u njemu i seme Reči ne može da raste dok on sam ne poraste i ne evoluira. To jest, kako on raste u sebi, tako seme Reči raste. To isprva može biti teško za razumevanje, jer ljudi znanje ili istinu posmatraju kao nešto odvojeno od sebe – to jest, odvojeno od vrste ljudi kakvi jesu. Ideja da postoji nivo znanja ili istine, koje ne može biti ispravno shvaćeno osim putem ličnog razvitka pomoću njega izgleda neobična. Ipak, ukoliko razmislite o tome, očigledno je da, ukoliko postoji učenje o ličnoj evoluciji, ono mora uključiti sopstvenu evoluciju. Umetnost, umetnik i predmet na kome on radi svi su jedno. Sada, niko se nikada neće potruditi da primeni bilo kakvu vrstu znanja, bilo kog reda, ukoliko ne vidi dobro u njemu. Ukoliko čovek ne vidi dobro u nečemu, on neće mnogo učiti o tome. Ili, on može nešto da nauči, ali ako mu bude bilo teško da to primeni, odustaće. Ono što čoveka čini snažnim u bilo čemu što radi u vezi sa svojim znanjem, jeste njegovo sopstveno uverenje da je ono dobro. Ukoliko nije duboko uveren da je neka stvar dobra, ona za njega neće imati istinsku vrednost, čak i ako je intelektualno zainteresovan za nju kao za određeni oblik znanja. Videli smo da ovoj vrsti pripada kategorija, opisana u paraboli kao posejani na kamenu. Oni primaju istinu, ali nemaju dubinu zemlje – to jest, oni ne mogu u dovoljnoj meri da sagledaju njenu dobrotu i u trenutku kada ih ophrva suviše teškoća, njihovo interesovanje bledi.
Samo oni, koji su klasifikovani kao posejani na dobroj zemlji, donose plod. Imati dobru zemlju znači imati moć da se vidi dobro. Videti dobro „Reči“ u dovoljnoj meri – to jest, znanja koje uči istini o unutrašnjoj evoluciji ili „Kraljevstvu nebeskom“ koje se nalazi unutar čoveka – moguće je samo od te kategorije. Prva kategorija u paraboli - oni koji su posejani kraj puta - ne može videti ništa dobro u njoj. Ideja o unutrašnjoj evoluciji ništa im ne znači. Druga kategorija - posejani na kamenitom tlu - vidi u njoj malo dobra. Treća kategorija - posejani među trnjem - vidi suviše dobra u drugim stvarima – brigama i preokupacijama života. Poslednja kategorija vidi dobro u različitim stepenima, ali svakako u dovoljnoj meri da proizvede plod. Plod znači dovesti učenje o unutrašnjoj evoluciji do sazrevanja u samome sebi. Oni tako sami postaju plod putem sopstvene evolucije. Isti je slučaj sa mnogim stvarima u prirodi koje sazrevaju mehanički. Gusenica postaje leptir. Međutim, to se odvija mehanički. To se događa. Kada je reč o Čoveku, njegova moguća evolucija na viši stepen se ne događa. On mora svesno da radi. Međutim, nalik gusenici, on sam je predmet eksperimenta u toj unutrašnjoj metamorfozi ili transformaciji na koju se u Bibliji toliko jasno ukazuje kao na istinski Čovekov cilj. Čovek, kakav jeste, jeste „Zemlja“: Čovek, koji se podvrgao unutrašnjoj transformaciji, jeste „Nebo“. Kada ljudi izgovaraju „Očenaš“ i kažu „…kako na nebu tako i na zemlji“, oni se u stvari mole za najveće moguće ostvarenje svojih sopstvenih života, sebe samih. Međutim, Zemlja u čoveku poseduje različite kvalitete. Ona je u nekome zemljište kraj puta, u drugome kamenito tlo, u nekima je načičkana trnjem, a u nekima dobro tlo. Jer, da bi se promenio, čovek prvo mora da bude u stanju da primi ovo učenje o unutrašnjoj promeni na svom prirodnom nivou, na svojoj sopstvenoj ’zemlji’. Seme mora da pronađe pravo tlo, a tlo je vrsta čoveka. Kao što smo videli, u tom pogledu postoje različite vrste ljudi, ili različita tla. Istina, koja kao seme padne na Čoveka, po sebi je nemoćna. Istina mora da pronađe pravo tlo. Ta istina, to znanje, to učenje o unutrašnjoj evoluciji, mora da se udruži sa dobrim da bi se razvijalo i raslo. To znači da čovek mora biti u stanju da vidi dobro istine koja se podučava, jer se u suprotnom ništa ne može dogoditi. Biti u stanju da se vidi dobro bilo koje vrste znanja jeste nešto sasvim drugo nego od „biti dobar“. Na neki način, to nema nikakve veze sa „biti dobar“, već pre sa posedovanjem moći dobrog. Ako smo u stanju da vidimo vrednost neke stvari, to znači imati dobro – to jest, imati moć da vidimo njenu vrednost. To je dobrota. I to je osnovni koncept dobrog u Bibliji. Svaka vrsta znanja, svaki oblik istine mora pronaći i ujediniti se sa odgovarajućim dobrom da bi postalo životna. Svaka istina ima svoje osobeno dobro i Čovek je tačka na kojoj se oni mogu susresti i ujediniti se. Dobro i istinito moraju da se ujedine da bi doneli plod. Kada čovek počne da vidi dobro neke istine o kojoj je učio, tada ono što on zna i ono što jeste počinju da se ujedinjuju. To je zbog toga što čovek nije u stanju da oseti htenje prema nečemu osim ako ne oseti da je to dobro. Nije dovoljno da samo vidi da je neka stvar istinita. On mora hteti istinu i da bi to bilo moguće, on mora videti dobro te istine, dobro znanja o kome uči. Istina tada postaje iznutra povezana sa njime i tako oživljena. Jer, što više dobra on vidi u njoj, utoliko više će istina rasti i razvijati se: i što više istine on vidi, to će više rasti dobro koje vidi u njoj.
Međutim, kasnije ću govoriti više o značenju dobra i povezati ga sa učenjem Grka. Sve te ideje skrivene su u Paraboli o sejaču i takođe mnoge druge, jer parabola leži u dimenziji visine i dubine i njeno značenje se proteže od najjednostavnijeg bukvalnog ili spoljašnjeg značenja do najvišeg mogućeg unutrašnjeg značenja, uporedivo samo sa najvišim stanjem svesti u kojem jezik i slike prelaze u čisto značenje.


08.01.2016.

PARABOLA O SEJAČU - VI DEO

TREĆA kategorija je u paraboli opisana sledećim rečima: „A druga padoše u trnje i naraste trnje i podavi ih.“ U svojoj interpretaciji ovog stiha Hrist kaže: „A posejano u trnju to je koji sluša reč, no briga ovog sveta (aeon, αίων) i prevara bogatstva zaguše reč, i bez roda ostane.

U Jevanđelju po Marku interpretaciji je dodato: „i ostale slasti uđu i zaguše reč”. Kod Luke Hristova interpretacija glasi: „A koje u trnje pade, to su oni koji čuju (’čuti’ znači ’razumeti’) i otišavši, od brige i bogatstva i slasti ovog života zaguše se, i rod ne sazri.“

U opisu ove kategorije ukazuje se na ljude koji čuju i razumeju ezoterizam: međutim, njihov emocionalni deo je pogrešan. Kod druge kategorije reči ’posejani na kamenitom tlu’ odnose se na intelektualni deo: kod treće pažnja je usmerena na emocionalni deo. Trnje ukazuje na emocionalnu stranu, na stranu emocionalnih interesovanja. Kada Hrist na drugom mestu kaže: „Po plodovima njihovim poznaćete ih. Da li se sa trnja bere grožđe ili sa čička smokve?“ iskazuje se ta ista ideja. Trnje i čičak reprezentuju emocionalni život. Pogrešne emocije ne mogu da donesu dobar plod. Niti se može očekivati plod od ljudi, čija uobičajena emocionalna interesovanja potiskuju emocionalna interesovanja koja su potrebna da bi se ezoterično učenje razvilo u njima. Magnetni centar u emocionalnom centru nije dovoljno snažan. Kruna od trnja, položena na Hristovu glavu pre raspeća, ima identično značenje. Ona predstavlja stanje onih koji su ga razapeli. Hrista su razapeli oni, koji su mogli da razumeju i čak jesu razumeli, ali nisu bili u stanju da emocionalno razviju to učenje, bivajući uvek preokupirani intrigama, ljubomorom, strahom, željom za vlašću, … ovde nazvane trnje a na drugim mestima šipak ili čičak, u koje spadaju i brige, strepnje i negativne emocije. Kruna od trnja reprezentuje opšte emocionalno stanje čovečanstva u to vreme. Ono je emocionalno bilo ugušeno sebičnošću i mada su mnogi mogli da razumeju Hristovo učenje, nisu bili u stanju da u sebi stvore prostor za njega. Njihova ’voljna’ strana, koja proističe iz emocionalnog centra čoveka i menja se zajedno sa njegovim emocionalnim razvitkom, bila je takva da Hristovo učenje nije moglo da deluje na njih ni na kakav autentičan način – to jest, da postane prva stvar, emocionalno. Jer ukoliko emocionalno ne osetite znanje u dovoljnoj meri, ono neće moći da dotakne stranu vašeg bića – to jest, neće moći da deluje na vas. Neće imati moć nad vama. Drugim rečima, iako do nekog stepena osećate emocionalno, ne možete da primenite znanje i počnete da ga živite. Druga emocionalna interesovanja su suviše jaka.

Ova ideja je izražena u mnogim parabolama – naime, ideja o tome šta je za vas zaista najvažnije, emocionalno. Emocije čine stvari važnima – cenimo ih, volimo, žudimo za njima, tragamo. Slika u paraboli znači da čovek, koji je veoma identifikovan sa svojim životom i čija se glavna emocionalna interesovanja tiču njega samog i njegove pozicije u životu, gaji trnje u sebi, koje ne samo da ga povređuje i boli, već guši njegov emocionalni razvitak. Takav čovek ima magnetni centar u emocionalnom delu, ali on nije dovoljno snažan i preplavljen je svim brigama i strahovima života i svim onim, što se čini da život pruža. On može da razume i istinski razume, ali je posejan u život na takav način, da ništa ne može da se dogodi.

Sada, sve ove kategorije koje smo razmatrali – čovek koji ne razume ništa, čovek, koji razume intelektualno, čovek, koji razume emocionalno, ali nedovoljno – takođe na dubljem nivou reprezentuju različite stepene razvoja pojedinačnog čoveka u njegovom odnosu prema ezoteričnom. Međutim, o tome ćemo govoriti kasnije.


28.12.2015.

PARABOLA O SEJAČU - V DEO

SADA dolazimo do druge kategorije. Prva kategorija predstavlja čoveka, koji je u najvećoj meri utemeljen spolja – čovek čula. Druga kategorija je u većoj meri pomerena ka unutra. Svaka kategorija leži sve dublje i dublje unutra, to jest, sve više i više vertikalno. Druga kategorija je na sledeći način opisana u Jevanđelju po Mateju:

„A druga padoše na kamenita mesta, gde ne beše mnogo zemlje, i odmah iznikoše; jer ne beše u dubinu zemlje. I kad obasja sunce, povenuše, i budući da nemahu žila, posahnuše.“

Pokušajmo da razumemo ovu kategoriju Čoveka u odnosu na sejanje semena ezoterijskog učenja u čovečanstvo. To su ljudi koji poseduju određenu vrstu magnetnog centra, kako je objašnjeno kasnije. Pogledajmo ipak prvo kako je Hrist interpretirao ovaj deo parabole:

“A na kamenu posejano to je koji sluša reč i odmah s radosti primi je, ali nema korena u sebi, nego je nepostojan, pa kad bude do nevolje ili ga poteraju reči radi, odmah udari natrag.“

Na prvi pogled čini se da je ovde opisan čovek koji se suočava sa teškoćama u ezoterizmu, ili u sebi ili u samom učenju – to jest, on je osoba koja ne može da radi na sebi i koja ne može da radi sa drugima i da podnosi njihove neprijatne manifestacije. Kada se sledi neko ezoterijsko učenje, prvo se proučavaju ideje ezoterizma; tada sledi primena tih ideja na sebe: i za tim će neminovno slediti uviđanje čovekovih ličnih teškoća. Ukoliko čovek dođe dotle, on će shvatiti da njegove teškoće ne prouzrokuju drugi, već da one leže u njemu samom. Ukoliko ne postane nasilan ili depresivan, moći će da prođe dalje, jer će moći da nađe snagu da nastavi, umesto da je troši na žalbe, pronalaženje grešaka i uvređenost.

Međutim, ta druga kategorija znači više od nedostatka entuzijazma. U dubljem značenje čovek posejan na kamenita mesta jeste čovek koji sledi samo znanje. On je čovek koji radi samo na liniji znanja. Morate da radite (to znači da uložite napor) da biste uneli znanje o ezoterijskim idejama u svoj um. To otvara nove veze. Međutim, takođe morate da radite na biću – na sebi, na onoj vrsti čoveka kakav jeste. Ukoliko ste nasilan čovek, morate raditi na tome. Ukoliko ste mrzovoljan čovek, morate raditi na tome. Ukoliko hranite sebe negativnim emocijama, to morate promeniti i tako dalje. Čovek, koji radi samo na strani znanja, jeste jedno-stran. Kada nastupe teškoće, on se lomi. Zna, ali ne može da čini. Zašto ne može da čini? Zbog toga što je nivo njegovog bića, vrsta čoveka kakva on jeste, daleko ispod nivoa njegovog znanja. To je čovek, na koga se misli u paraboli. To je čovek posejan na kamenitom tlu. Stene, kamenje, u jeziku parabola, označava znanje – odnosno, znanje o istini ili istinu samu. Stena vremena označava Večnu istinu. Pod istinom se podrazumeva znanje ezoterizma – ne uobičajene životne istine, već specijalnu istinu koja se odnosi na transformaciju Čoveka – to jest, ezoterijsku istinu. Obično znanje ne transformiše vaše biće. Međutim, ni to specijalno znanje to ne čini, ako ga ne primenite – na sebi. Jer vi sami ste predmet tog znanja, vi ste eksperiment.

Čovek, koji poseduje izvestan magnetni centar, primiće znanje ezoterizma sa radošću. On želi da čuje sve o tome i poredi ga sa drugim ezoterijskim idejama koje je proučavao. Međutim, kada treba da ga primeni na sebi, budući da nema emocionalno korenje, on vene i bledi. Znanje mora postati emocionalno da bi uticalo na nas. Ezoterijske ideje moraju dotaći naš emocionalni deo, da bi uticale na nas. Čovek iz parabole želi da zadrži znanje i nalazi zadovoljstvo u tome što zna Istinu. On je teoretičar. Može da čuje reč, ali ne može da čini: čak i ne pokušava. On voli da sluša o novim ezpterijskim idejama, ali to ostaje samo u umu. Njegov magnetni centar je samo u oblasti znanja. Kada ’grane sunce’ – to jest, kada nastupe progon i nevolje – on je slab. On ne može da se suoči sa unutrašnjim teškoćama, svojom negativnošću, svojim sumnjama, svojim unutrašnjim progonom i nevoljama i tako ne može da se bori za ezoterizam u sebi i ne može da donese plod. To je druga kategorija. Neobično je posmatrati ljude ove kategorije, kako idu od učitelja do učitelja, kako sad radosno prihvataju ovo, a tada čujete da su sa istim entuzijazmom prihvatili nešto drugo. U razgovoru sa njima pronaći ćete samo gomilu neobičnih zalogaja znanja, često veoma izmešanih i bez ikakve praktične primene. Oni su zainteresovani samo za prikupljanje određenih vrsta ideja, ali ne osećaju dubinu tih ideja niti svoj odnos prema njima i čim stvari postanu teške, oni ih napuštaju i prihvataju neke druge ideje. To nije mnogo više od obične mentalne radoznalosti za ezoterizam. Čitava stvar kod njih je i dalje spoljašnja, ne u onoj meri kao kod prve kategorije, već spoljašnje-unutrašnja. Ukoliko se susretnu sa učenjem koje im daje lični šok, osećaju se uvređeni. To je značenje fraze pa kad bude do nevolje ili ga poteraju reči radi, odmah udari natrag.’ (stih 21). ’To stumble’ (σκανδαλίζω) na grčkom znači biti uvređen, biti sablažnjen. Čovek postaje negativan, sažaljeva sebe, govori loše stvari, ne može da vidi vezu između onoga što je naučio i toga kako se ponaša.

Kao što je rečeno, Stena vekova na jeziku parabola znači Večna istina. Setićete se da je Hrist svom učeniku Simonu promenio ime. Nazvao ga je Petar, što na grčkom glasi petros (πετρος) u značenju ’kamen’ ili ’stena’. O Petru Hrist kaže: „Na ovoj ću steni izgraditi svoju crkvu“ (Matej, XVI.18). Petar je imao znanje i mogao je da ga se seti. Međutim, još uvek nije bio emocionalan i Hrist mu je rekao da nema veru i da će ga poreći. Budući da je bio samo čovek od znanja, mada sposoban za dublje razumevanje, Hrist je morao da ga nauči šta znači oproštaj. Iz tog razloga dve parabole o oproštaju odnose se na Petra, jer je čovek, koji je utemeljen samo u istini, grub i nemilosrdan. On nikome ne oprašta. Zbog toga je rečeno da je Petar plakao nakon što je porekao Hrista. Plakao je jer je Hristovo učenje u tom trenutku postalo emocionalno. On ga više nije video samo kao znanje. Ono što je bilo intelektualno, prodrlo je do emocionalnog nivoa u njemu. Video je razliku između onoga što zna i onoga što jeste. Umesto da samo zna, počeo je da razume. Aluzija na Petra, koja je ovde napravljena, povezana je samo sa značenjem stene ili kamena na jeziku parabola i tako sa značajem promene Simonovog imena u Petar – to jest, kamen ili stena. Ne kažem da je Petar pripadao drugoj kategoriji ljudi u Paraboli o sejaču, jer kada ’su nastupile nevolje i progon’, on je imao koren u sebi. Međutim, na početku je verovao samo preko svog učitelja, a ne i iz sebe. Stena reprezentuje primitivni nivo Istine, koja ne gasi žeđ. ’Gladni i žedni’ se često spominju u Bibliji. Kaže se da je čovek bez znanja istine žedan. Stena ne može da ugasi tu žeđ. Potrebno je udarcem izvući vodu iz stene, kako je to učinio Mojsije. Hrist kaže da čovek koji veruje nikada ’neće biti žedan’. U Knjizi proroka Amosa rečeno je da glad dolazi u zemlju i izričito je objašnjeno da to nije ’glad za hlebom, niti žeđ za vodom, već za slušanjem reči Božje’ (Amos VIII.11). Jasno je van svake sumnje da sve te reči, glad, zemlja, žeđ, predstavljaju psihološke odrednice, a ne iscrljuju se u doslovnom značenju. U narednom odeljku nedostatak istine je reprezentovan kao glad i žeđ. ’A ne gledaju na dela Gospodnja i ne vide rad ruku Njegovih. Zato se narod moj odvede u ropstvo što ne znaju, i koje poštuje gladuju, i ljudstvo njegovo gine od žeđi. Zato se raširio grob i razvalio ždrelo svoje preveć, i sići će u nj slava njegova i mnoštvo njegovo i vreva njegova i koji se vesele u njemu.’ (Isaija, V.12-14).

Nedostatak poznavanja Istine – psihološko stanje – predstavljeno je u slikovitom jeziku parabola kao oskudica i nedostatak vode, ispoljeno u vidu telesnih stanja.

21.12.2015.

PARABOLA O SEJAČU - IV DEO

Sada treba da razmislimo o neobičnoj ideji da su ljudi različito posejani po zemlji u svetlu Parabole o sejaču, kako je preneta u Jevanđelju po Mateji. Ponovo ću citirati prvi deo parabole:

„Gle, iziđe sejač da seje. I kad sejaše, jedna zrna padoše kraj puta, i dođoše ptice i pozobaše ih;“ (u engleskoj verziji „on the way side“ u nemačkoj „an den Weg“).

Nakon što Hrist odgovori na pitanje svojih učenika zašto govori u parabolama i da je njima dato da razumeju tajne Kraljevstva nebeskog, ali ne mnogima, on kaže: 

„Vi, dakle, čujte priču o sejaču. Svakome koji sluša reč o carstvu - a ne razume - dolazi zli i otima što je posejano u njegovom srcu; to je kraj puta posejani.“ (Matej, XIII.18-19).

Poslednja rečenica je neobična. ’To je kraj puta posejani.’ („This is he that was sown by the side“). Neobična je jer implicira da je Čovek na različit način posejan u život. To jest, ljudi nemaju iste mogućnosti da razumeju ezoterizam. Hrist je već rekao da mnogi ne mogu da razumeju misterije Kraljevstva nebeskog, ali da njegovi učenici mogu, jer im on kasnije kaže: „A blago vašim očima što vide, i ušima vašim što čuju.“ (stih 16).
I to se, naravno, ne odnosi doslovno na oči i uši, na prave čulne organe. Oči znače unutrašnji vid uma a uši osluškivanje emocija – to jest, emocionalno razumevanje – jer samo um može da vidi istinu neke stvari a samo emocionalni centar njenu vrednost i dobrotu. Međutim, u svojoj interpretaciji parabola Hrist proširuje tu ideju rekavši da samo neki od mnogih mogu da razumeju i slede njegovo učenje i definiše šest klasa ili kategorija ljudi. Prva kategorija su oni koji čuju Reč – to jest, učenje i ideje ezoterizma i ideju o svesnom čoveku i ideju o samo-evoluciji do stepena pod nazivom Kraljevstvo nebesko, koje predstavlja svestan krug čovečanstva – i ne razumeju ništa.  Njihove oči i uši su otvorene za život, za svet, za stvari čula – to jest, intelektualno i emocionalno oni poznaju samo svet. I to nije njihova greška, jer je rečeno da je takav čovek ’onaj koji je posejan kraj puta’. Takav čovek je potpuno u životu. On je ’zalepljen za svoja čula’, kako je to izraženo u grčkom učenju Sokrata, i ideje koje izlaze iz okvira čula za njega su nedostupne, jer on može da razmišlja samo prirodno, doslovno u terminima objekata. Ta tačka je kasnije naglašena u jeziku parabola koji proučavamo, u verziji koju daje Luka (VIII.5): „Iziđe sejač da seje seme svoje; i kad sejaše, jedno pade kraj puta, i pogazi se, i ptice nebeske pozobaše ga.“  

Uočićete da je ovde još jedna rečenica dodata istom odeljku koji je dat i u Jevanđelju po Mateji. Seme je palo kraj puta i ’bilo izgaženo stopalima’ (u engleskoj verziji „underfoot“). Porazgovarajmo o značenju reči ’pod stopalima’ (underfoot). Stopalima čovek dotiče spoljašnji svet, koji se opaža čulima i na jeziku parabola on reprezentuje u najvećoj meri prirodni, doslovni, spoljašnji nivo zasnovan na čulima u čovekovom umu – to jest, onaj deo uma koji razmišlja direktno iz tog izvora. Ritual pranja nogu sa jedne strane znači očistiti prirodni um od obmane čula – to jest, od pojavnog, od života kakav se prikazuje čulima. U Jevanđelju po Jovanu, XIII.14, pošto je oprao noge učenicima zapisano je da je Hrist rekao: ’Kad ovo znate, blago vama ako ga izvršujete.’

„Kad dakle ja oprah vama noge, Gospod i učitelj, i vi ste dužni jedan drugom prati noge. Jer ja vam dadoh ugled da i vi tako činite kao što ja vama učinih. Zaista, zaista vam kažem: Nije sluga veći od gospodara svog, niti je poslanik veći od onog koji ga je poslao. Kad ovo znate, blago vama ako ga izvršujete.”

Međutim, ukoliko čovek ne može da misli i razume nezavisno od dokaza, koje mu pružaju njegova čula, on ne može da očisti svoj prirodni um. On tada niti može da razmišlja niti da razume bilo šta o idejama ezoterizma. Morate uvek imati u vidu da ezoterizam počinje od nečega što spoljašnja čula ne mogu da nam pokažu, naime, od nevidljivog sebe. On ne započinje posmatranjem spoljašnjeg sveta, već samo-posmatranjem, od nevidljivog sveta u sebi. Verujem da bi bilo veoma dobro ako biste pokušali da uočite na šta se ovde misli i da jasno razumete da posmatrati sebe nije pitanje fizičkih očiju ili ušiju ili dodirivanja sebe, već unutrašnja stvar. Kada Hrist kaže: „Carstvo Božije neće doći da se vidi.“ (Luka, XVII.20), on misli da to nije nešto spoljašnje, nešto što se može opaziti fizičkim čulima, već unutrašnje – naime stepen unutrašnje evolucije iznad nas i u nama na vertikalnoj skali mogućeg bića – a početak toga je posmatranje sebe u svetlu ideja i učenja ezoterizma. Jer tada ćete početi da shvatate zašto za vas, takve kakvi jeste, Kraljevstvo nebesko nije dostižno i da je neophodan veliki rad na sebi tokom veoma dugog perioda pre nego što bude moguće i sanjati da se ono dosegne. Koliko smo samo daleko od Kraljevstva nebeskog! Ali koliko je divno kada počnemo da vidimo put do njega! To je ono što ezoterijske ideje mogu da pokažu svakome ko to traži i ceni. Kako je divno razumeti da mehanička dobrota ne može voditi do njega, ništa više nego mehanička zloća. Kako je divno kada počnemo da razumemo da to znači raditi protiv sopstvene mehaničnosti.

Vratimo se frazi „izgaziti stopalima“. Ako uzmemo stopalo kao prirodni nivo čoveka, nivo doslovnog razumevanja, na kome on stoji na zemlji, moguće je sagledati značenje fraze ’kraj puta’. Seme je palo kraj puta i bilo izgaženo stopalima. Šta je ’put’? Psihološki, to je mesto na kome se odvija saobraćaj života u vama. Tu su sve vaše mehaničke misli. To je vaša mehanička strana, mehanički deo vas okrenut životu, čulima. Za taj mehanički deo – to jest, za deo koji gotovo automatski deluje iz života – nemoguće je da razume ezoterijske ideje. Ukoliko te ideje padnu na taj mehanički deo, one padaju ’kraj puta’. Padaju na pogrešno mesto u čoveku – mesto koje je korisno za život, ali beskorisno za samo-razvoj. Dopustite mi da vas podsetim: čovek mora biti u stanju da razmišlja u različitim kategorijama. On mora da razmišlja o svojim životnim pitanjima. Mora da razmišlja o ezoterijskim idejama. Međutim, ne sme da u istoj kategoriji razmišlja o životnim pitanjima i idejama ezoterizma. On mora da zna i da vidi da se one razlikuju u kvalitetu. Ukoliko nije u stanju da vidi da se one razlikuju, onda ne poseduje magnetni centar. Ezoterizam znači biti u životu, ali ne od života. Njegov izvor nije u životu. Kada bi bilo tako, on ne bi mogao da vas uzdigne iznad života – iznad mehaničnosti. Kako nešto, što potiče iz života, može da vas uzdigne iznad života? Ezoterizam je konopac – iznad života. Magnetni centar omogućava čoveku da napravi razliku između uticaja života, stvorenih u sferi života i uticaja koji dolaze od svesnog čoveka, izvan života. Čovek na primer mora biti u stanju da napravi razliku između fudbalskih novosti ili vesti o ratu i ezoterijskih ideja i da ne dopusti da one jedne druge osporavaju ili uništavaju. Ukoliko ne posedujete osećaj za skalu – a osećaj za skalu je jedan od znakova posedovanja magnetnog centra – tada će sve biti kontradiktorno, jednostavno zato što niste postavili stvari tamo gde pripadaju. To jest, nemate osećaj za vertikalni krak krsta, koji reprezentuje različite nivoe i različite kategorije – ukratko, više i niže i tako, svesnije i mehaničnije u vama. Setite se da, ukoliko želite da budete u svesnijim delovima sebe, tamo dospevate pomoću usmerene pažnje, da počnemo od toga. Čitava ideja ezoterizma je prvo da nas učini prisutnijim, svesnijim onoga što mislimo i osećamo i činimo. Cilj toga je da živimo u svesnijim delovima, koji su kod većine ljudi potpuno ili gotovo nenaseljeni. Samo-posmatranje je čin unutrašnje pažnje. Cilj ezoterizma je da nas uzdigne na vertikalnoj skali bića. Prema tome, magnetni centar je nešto što čoveku daje prvi osećaj stvari iznad i stvari ispod ili stvari, koje su u većoj meri unutrašnje i stvari koje su više spoljašnje i povezuje ga sa idejom o vertikalnoj skali stvari. Jer vertikalno je unutrašnje i što više nešto stoji na vertikalnoj skali, to dublje leži u čoveku. To je nalik maloj mašini u njemu, koja se kao lift pomera gore-dole. Čovek sa magnetnim centrom zbog toga ne samo da će razumeti doslovno i prirodno, već će uhvatiti i značenje koje leži iznad tog doslovnog i prirodnog nivoa. To jest, on će razumeti unutrašnje značenje, koje je odvojeno od spoljašnjeg značenja. To je početna tačka svega ostalog u čovekovoj evoluciji i ukoliko čovek ne poseduje tu malu mašinu, onda je jedan od onih koji su posejani u svet, onih koji, kada čuju ideje ezoterizma, neće učiniti ništa od njih. Prvoj klasi ljudi, dakle, pripadaju oni koji nemaju magnetni centar. Izričito je rečeno da su
’posejani kraj puta’. U Lukinoj verziji to je još jače naglašeno. Hrist je ovde prikazan kako o prvoj kategoriji kaže sledeće: „A priča ova znači: Seme je reč Božija. A koje je kraj puta to su oni koji slušaju, ali potom dolazi đavo, i uzima reč iz srca njihovog, da ne veruju i da se ne spasu. (Luka VIII.11-12). Obratite pažnju na poslednju rečenicu ’da ne veruju i da se ne spasu.’ Šta to znači? Ne mogu svi biti spaseni.

Pieter Brueghel the Elder "Harbour Scene with Christ Preaching"


’Reč Božija’ je učenje ezoterizma – to jest, učenje o načinima samo-evolucije - o čemu morate razmišljati i što morate činiti da biste u sebi evoluirali do nivoa svesnog čoveka ili Kraljevstva nebeskog.

Ovde morate razumeti značenje jedne analogije. To je drevna hermetička izreka: ’Kako gore, tako dole.’ To znači da sve podleže zakonima koji vladaju u čitavom stvorenom univerzumu. Ono što postoji na velikoj skali, pronaći ćete reprezentovano na maloj. Kako gore, tako dole.

Postoji analogija sa ljudskim telom. Ljudsko telo po sebi reprezentuje ideju o svesnom i mehaničkom čoveku. Ćelije mozga, tako zatvorene i izolovane, predstavljaju svesni krug ćelija u odnosu na ostatak tela. One su besmrtne u smislu tela. Sada, kada bi sve ćelije tela pokušavale da postanu ćelije mozga – to jest, da evoluiraju na nivo ćelija mozga – telo bi bilo uništeno. Ne bi više bilo u stanju da bude telo i da vrši sve svoje funkcije. Međutim, nekoliko ćelija od milijardi i milijardi ćelija, koje čine ljudsko telo, mogu da pobegnu a da ono ne bude dezintegrisano. To jest, izvestan broj ćelija tela mogu da postanu ćelije mozga, a da pri tome ne dođe do narušavanja funkcije tela kao celine. Isto važi i za život Prirode koja je veliko telo. Određene ćelije u njoj – to jest, u ovom slučaju, ljudska bića – mogu da pobegnu od njenih zakona, a da ne bude narušena njena opšta funkcija i svrha. Ukoliko razmislite, videćete šta to znači. Ovde se može dodati još jedna stvar. Broj onih, koji u svakom trenutku mogu početi da beže od služenja prirodi, veći je od onih koji to pokušavaju da urade. To je misao koja čoveku pomaže da razume situaciju.

U suprotnom, ljudi, kada po prvi put čuju ovo objašnjenje, a ne pokušaju da vide njen pravi značaj, skloni da kažu da to nije pravedno ili fer. Znam da će i neki od vas reći nešto kao: ’U odeljku citiranom iz Lukinog Jevanđelja on kaže da je đavo došao i ukrao seme, da ne bi poverovali i spasli se. Čini se da neka zla sila sprečava ljude da se probude. To izgleda nekorektno i nepravedno itd.’ Pokušaću da dam odgovor na to. U verziji po Mateji đavo se naziva nečastivi (the evil one), a u samoj paraboli je rečeno da su ptice pozobale seme. Kao što je ranije rečeno, ptice u ovom slučaju označavaju pogrešno mišljenje ili loše mišljenje. Ukoliko čovek razmišlja na pogrešan način, ukoliko misli loše, kako može da razume učenje ezoterizma? On sam je đavo. On sam je nečastivi. Zamenimo sada ideju o đavolu idejom o mehaničnosti. Ako čovek razmišlja mehanično, on ne može da primi ideje ezoterizma. U mehaničkim delovima čoveka ’ptice će pozobati seme’ – to jest, uništiti ga. Čitava stvar je u tome da se ezoterizam odvoji od mehaničkih misli, da se ceni, da se uzdigne, da se učini svetim – to jest, specijalnom stvari, svetom stvari. Zbog toga je važno učiniti neku stvar svetom – u suprotnom će pasti na pogrešno mesto u vama i biti pozobana ili izgažena. Shvatite da se ’pod stopalima’ odnosi na vaš sopstveni um. Morate svesno razmišljati o ezoterizmu i biti svesni dok o njemu razmišljate. Ne možete o njemu uvek razmišljati – u svakom slučaju ne na početku – ali ne smete dopustiti sebi da o njemu razmišljate mehanički, negativno i tako dalje. Međutim, postoje određene sile koje teže tome da čoveka zadrže u navikama – to jest, u mehaničnosti. One se kače za čoveka i nagone ljude da čine i govore i misli iste stvari uvek i uvek iznova. Iz tog razloga morate učiniti ideje ezoterizma snažnijim od ideja života, u suprotnom, pritisak života će vas zadržati na nivou doslovnog, prirodnog, čulnog i kada budete čuli o idejama ezoterizma, vi ćete ih odbiti, loše misliti o njima, biti sumnjičavi, slepi, gluvi i tako dalje. Dovoljno je samo da pokušate da drugima ispričate o ezoterizmu, da biste videli kako će ’ptice pozobati seme’. A ukoliko ste toliko poetični da mislite kako ljudi nisu istinski u stanju da razmišljaju pogrešno i da nisu istinski u stanju da misle zlo, tada mogu samo da kažem da još uvek niste počeli da posmatrate sebe i niste videli za šta ste sve vi sami u stanju.

18.12.2015.

PARABOLA O SEJAČU - III DEO


SVAKA reč upotrebljena u Jevanđeljima ili u opisu čuda ima posebno značenje, koje pripada jeziku što povezuje vidljive stvari sveta sa razumevanjem uma Višeg Emocionalnog Centra. Parabola je živa samo kada počiva na tom jeziku, jer je tada povezana sa višim nivoom. Sve ono doslovno, što je pravilno konstruisano u terminima tog jezika, sprovodi silu sa višeg nivoa i tako nosi život u sebi. To je osnova čuda, jer čuda se ostvaruju privlačenjem delovanja zakona višeg sveta na niži svet. To je razlog za izvođenje rituala, međutim, ritual je izgubio svoj smisao, jer da bi delovao – to jest, da bi sprovodio silu – ne samo da je neophodno emocionalno ga razumeti, već je neophodno doseći određeno emocionalno stanje. Na primer, polaganje ruku je bio ritual zasnovan na tom starom jeziku. Ruke reprezentuju moć, a polaganje reprezentuje kontakt. Međutim, pukim ritualnim činom ne može se postići ništa blagotvorno. Sam ritual ima veliki značaj. Stvari treba da budu učinjene na pravi način, da bi korespondirale sa tim jezikom, u suprotnom, nije moguće preneti silu. Najzad, u određenom smislu, isto važi i za običan jezik: ukoliko rasporedite reči na određeni način, one prenose smisao.  

To je osnova objektivne umetnosti. Parabola je primer objektivne umetnosti. Kada je pravilno raspoređena, ona prenosi stalno ili večno značenje: i svako će je razumeti tačno u skladu sa nivoom svog bića. To jest, ona će rasti u značenju, kako čovek bude rastao u svom nivou razumevanja. Na najnižem prirodnom nivou uma parabola će biti shvaćena doslovno. Izgledaće kao priča o nekom pastiru i nekom bludnom sinu i tako dalje i učenjak će istraživati, pokušavajući da utvrdi na koga se istorijski odnosi ta priča. Dovoljno je samo pročitati novije komentare uz Novi zavet da bi se razumelo koliko doslovno se može shvatiti sve u Jevanđeljima. U davnim vremenima postojalo je bolje razumevanje.

Počnimo sa onom koja se naziva parabolom nad parabolama u Jevanđeljima. To je prva parabola data u Jevanđelju po Mateji i stoji u trinaestom poglavlju. Do tog trenutka učenje Hrista se odvija u obliku propovedi, kao što je Beseda na gori. Tada sasvim iznenada Isus počinje da podučava u parabolama. Prva parabola je ključna parabola, jer Hrist kaže svojim učenicima da dok ne razumeju tu parabolu, kako mogu očekivati da će razumeti bilo koju narednu. To nije zapisano u verziji koju daje Matej, već u istoj paraboli datoj kod Marka IV, gde Hrist kaže svojim učenicima: „Zar ne razumete ovu priču? A kako ćete sve priče razumeti“? (stih 13). Ključna parabola je Parabola o sejaču i semenu. Ona je data kod Mateja u XIII poglavlju, kod Marka u IV i kod Luke u VIII, ali ne i kod Jovana, jer je Jovanovo Jevanđelje sasvim drugačije napisano i potiče iz druge škole. Počnimo od verzije Mateja. Važno je obratiti pažnju na uvod u parabole. U ovom slučaju napravljen je sledeći uvod: ’tog dana Isus je izašao iz kuće i sedeo kraj mora. I oko njega su se sakupili mnogi ljudi, tako da je ušao u čamac i seo; a narod sav stajao je na bregu. A on im je kazivao mnogo u pričama …’. Sada, to se može uzeti doslovno, ali te reči imaju drugačije značenje. To jest, nezavisno od doslovnog, čulnog značenja, ona ima psihološko značenje. More se u jeziku parabola ponekad koristi da označi nešto što se razlikuje od ’Zemlje’ – to jest, ono ovde znači da Hrist govori o stvarima koje su na prvi pogled neshvatljive za razumevanje zasnovano na čulima. On govori sa drugog nivoa i tako je prikazan kako ne stoji na zemlji, već na moru, blizu obale. Različite kategorije ideja pripadaju različitim nivoima razumevanja i ti različiti nivoi u prirodnom jeziku čula predstavljeni su na različite načine, kao planina koja se razlikuje od zaravni ili more koje se razlikuje od kopna. Početak Parabole o sejaču je u Jevanđelju po Mateji dat na naredni način: I On im kaziva mnogo u pričama govoreći: Gle, iziđe sejač da seje. I kad sejaše, jedna zrna padoše kraj puta, i dođoše ptice i pozobaše ih;“ (Matej, XIII.3-4).

Uzmimo samo taj deo parabole i pokušajmo da razumemo njegovo značenje. Ova parabola je jedna od onih, uz koje je Hrist dao interpretaciju. Učenici pitaju šta parabola znači i takođe zašto on govori u parabolama. Ostavimo za trenutak po strani Hristovo objašnjenje zašto govori u parabolama i pogledajmo njegovu interpretaciju prvog dela. Ona glasi: „Vi pak čujte priču o sejaču. Svakome koji sluša reč o carstvu i ne razume, dolazi nečastivi i krade posejano u srcu njegovom: to je oko puta posejano.“ Uočićete da u poslednjem redu stoji: ’This is he that was sown at the side.’ (ούτος έσην ο παρά τψ όδον σπαρεις.). To se odnosi na Čoveka – na određenu vrstu čoveka. (U prevodu dr Emilija Čarnića ovaj deo je adekvatnije preveden sa „To je pored puta posejani“, prim.prev.). Čovek je seme. Ipak, seme je takođe definisano kao ’reč kraljevstva’ (ολόγος της βασιλείας.). Naravno, to se odnosi na Kraljevstvo nebesko za koje se na drugom mestu izričito kaže da je u čoveku. Na pitanje Fariseja kada će kraljevstvo Božije doći Hrist kaže: „A kad Ga upitaše fariseji: Kad će doći carstvo Božije? Odgovarajući reče im: Carstvo Božije neće doći da se vidi; Niti će se kazati: Evo ga ovde ili onde; jer gle, carstvo je Božije unutra u vama.“ (Luka, XVII.20).

Prema tome, seme, koje je posejano, predstavlja i ezoterijsko učenje – učenje o mogućoj unutrašnjoj evoluciji Čoveka na viši nivo pod nazivom ’Nebo’ – i Čoveka samog, jer se ovde kaže: 'This is he that was sown by the way side.' („To je pored puta posejani.“). U svim ezoterijskim učenjima Čovek se posmatra kao seme. O Čoveku je u tom smislu rečeno da dok ne umre za sebe, ne može da donese plod. Kada je Isus čuo da su neki Grci došli kako bi govorili sa njim, rekao je da je došao njegov čas. Zašto je to rekao kada su Grci došli? Ovde je neobičan odlomak, koji nalazimo samo u Jovanovom Jevanđelju:

„A behu neki Grci koji behu došli na praznik da se mole Bogu. Oni dakle pristupiše k Filipu, koji beše iz Vitsaide galilejske, i moljahu ga govoreći: Gospodine! Mi bismo hteli da vidimo Isusa. Dođe Filip i kaza Andriji, a Andrija i Filip opet kazaše Isusu. A Isus odgovori im govoreći: Dođe čas da se proslavi Sin čovečiji. Zaista, zaista vam kažem: Ako zrno pšenično padnuvši na zemlju ne umre, ono jedno ostane; ako li umre mnogo roda rodi; Koji ljubi dušu svoju izgubiće je, a ko mrzi na dušu svoju na ovom svetu, sačuvaće je za život večni.” (Jovan, XII.20-25).

Taj odeljak je izuzetno zanimljiv, jer je činjenica da je u grčkim orfičkim misterijama zeleni klas pšenice, to jest, seme, predstavljalo centralnu ideju tog malo poznatog učenja. Klas pšenice reprezentuje Čoveka. Ovaj odeljak pokazuje veoma određenu vezu između starih grčkih škola i drame o Hristu, međutim, iz nekog razloga čini se da nijedan od komentatora Novog zaveta nije shvatio da je to tako. Čovek je seme: i sam ezoterizam je seme. Međutim, kada čovek čuje ezoterijske ideje i ne razume ih, doći će ptice i pozobaće ih. Ptice predstavljaju nešto sasvim određeno u tom jeziku parabola. U celini, one su misli. Kod Platona srećemo sliku da je um čoveka kavez za ptice, na primer. (Glavna tema u Theaetetus je taj kavez za ptice). To je kavez u koji sve vrste ptica ulaze i ostaju. Ukoliko čovek čuje ezoterijske ideje i ne razume ih, to znači da ima neistinite ili pogrešne misli i te neistinite misli, kao ptice, pozobaće te ideje ili ih izmeniti, izokrenuti ih i načiniti od njih laži. To jest, ideju su pozobale neistinite misli.

Pogrešno razmišljanje je ’nečastivi’ (ο πονηρός). To je značenje đavola u pogledu uma. I svako to može da vidi u sebi. Svako ko je iskren u samo-posmatranju zna koliko je moćna laž i koliko mora da se bori protiv nje u sebi – razumevanja stvari na pogrešan način, davanje lažnog značenja onome što se dogodilo itd. Ptice ovde označavaju pogrešno mišljenje. Međutim, one mogu da označe i ispravno mišljenje. Proroka Iliju u divljini su hranili gavranovi. „I onde mu gavrani donošahu hleba i mesa jutrom i večerom, a iz potoka pijaše.“ (I Kraljevima XVII.8) Ovde misli označavaju istu stvar, ali u obrnutom smislu. Njega su hranile pravilne misli, pravilno razumevanje. Pogrešno razumevanje nas sve razara iznutra. Pravilno razumevanje nas sve hrani. Čovek je seme posejano po zemlji, a ezoterizam je seme posejano u čoveku da u život probudi to seme, koje Čovek jeste. Prva kategorija ljudi koja je ovde opisana jeste čovek ’posejan kraj puta’. Takav čovek ne može da razume ezoterijske ideje ili ih razume pogrešno i izvrće u laž. Ljudi kao seme su različito posejani u svet i njihova moć razumevanja varira u skladu sa time gde su posejani.

16.12.2015.

PARABOLA O SEJAČU - II DEO


PARABOLA je medijum veze između nižeg i višeg značenja. Međutim, potrebno je bliže sagledati osnovu parabola i razlog njihovog postojanja. U drevnom učenju Čovek se posmatra kao veza između višeg i nižeg sveta, između ’neba’ i ’zemlje’. Čovek fizički živi na zemlji od svetlosti sunca, ali psihološki živi od sunca koje dobija preko svog nivoa razumevanja, koje je svetlost sa ’neba’, daleko divnija svetlost. Kako čovek raste u razumevanju, on je sve više u toj svetlosti i može se reći da je samo zahvaljujući česticama tog svetla, koje prima, čovek uopšte u stanju da misli. Postoji jezik, koji je nekada bio poznat, koji je povezivao Čoveka na nivou Zemlje sa Čovekom na nivou Neba. To je jezik na kome su ispričane parabole. To je specifičan jezik, govorni, koji se koristi zemaljskim objektima u značenju koje oni reprezentuju na višem nivou. Na tom jeziku sve na zemlji predstavlja nešto što pripada tom nivou razumevanja. Objekti reprezentuju ideje. Sve fizičke stvari imaju određeno psihološko značenje – ne proizvoljno subjektivno značenje, koje je izmislio Čovek, već objektivno značenje – to jest, značenje potpuno nezavisno od Čovekovih subjektivnih asocijacija. Sve što je stvoreno na zemlji ima pravi, istinski, objektivni značaj, do koga može da dopre samo razumevanje. Kada bi čovek bio potpuno budan, on bi video objektivno značenje svih stvari koje ga okružuju. Bilo bi dovoljno kada bi bio potpuno budan u emocionalnom centru – to jest, kada bi bio svestan u Višem Emocionalnom Centru. Viši Emocionalni Centar je svet iznad nas. Jezik Višeg Emocionalnog Centra je jezik parabola. To je jezik vizije. To je, na primer, jezik kojim je napisana Knjiga Otkrovenja, U toj neobičnoj knjizi jezik je zaodeven u čulne slike. Čitamo o konjima, trubama, mačevima, zvezdama, suncu, mesecu, kraljevima, ratovima, pomorima i tako dalje i mislimo da on doslovno označava te objekte. Njegovo značenje leži u onome što ti zemaljski objekti predstavljaju u tom izgubljenom jeziku koji i dalje postoji u nama. Za taj jezik se nekada znalo i postojalo je njegovo razumevanje i on se koristio u mitovima, legendama, parabolama i na druge načine.

Emocionalni centar je nekada bio budan u Čoveku, koji je tada hodao i razgovarao sa Bogom. Davao je ime svemu stvorenom. To jest, znao je šta svaki objekat predstavlja. „Jer Gospod Bog stvori od zemlje sve zveri poljske i sve ptice nebeske, i dovede k Adamu da vidi kako će koju nazvati, pa kako Adam nazove koju životinju onako da joj bude ime;“ (Postanje II.19).


Kada bi čovek bio budan u Višem Emocionalnom Centru, tada bi kroz njegovu svetlost video značenje svih stvari. Video bi stvari kakve zaista jesu. Poznavao bi svojstva, kvalitete i namenu svih stvari. Znao bi šta svaka stvar znači. Opažao bi ideje koje svaki fizički objekat reprezentuje. Prešao bi iz sveta fizičkih stvari u svet natprirodnog, nepojamnog značenja. Bio bi u stanju objektivne svesti.  

14.12.2015.

PARABOLA O SEJAČU - I DEO



U Očenašu je rečeno: „Neka bude volja Tvoja, kako na nebu, tako i na zemlji.“

το θελημα σου, ως ev ονρανφ, και επί γης.

Zemlja psihološki označava onaj deo čoveka koji je u njemu oblikovan preko čula. To je ’Zemlja’ u njemu psihološki. Čovekom upravlja ono što on vidi. Volja Neba ne deluje na toj ’Zemlji’ u njemu. On mora da nauči da razume nezavisno od svojih čula.

U vezi sa narednim razmatranjima jedna stvar se mora imati na umu – naime, Čovekov odnos prema ezoterijskom učenju koje je posejano sa višeg nivoa u čovečanstvo. Kategorije Čoveka, opisane na narednim stranama, ukazuju na kategorije ljudi s obzirom na njihov odnos prema ezoterijskim idejama – one koji ih ne razumeju, one koji ih razumeju pogrešno i one koji ih istinski razumeju i slede ih.  

Čovek je stvoren kao samorazvojni organizam, kao seme koje može da raste naviše na vertikalnoj skali bića i sa tog višeg nivoa koji stvara čoveka dolazi sve ezoterijsko učenje – to jest, večno učenje o Čoveku i njegovoj mogućoj unutrašnjoj evoluciji i načinima kako se ona ostvaruje.

Kada čovek sve shvata doslovno, to znači da koristi jedan nivo mišljenja – najniži ili krajnji spoljašnji nivo. Na tom nivou spoljašnji svet ispunjava njegova čula i tu je smešteno i njegovo mišljenje. Njegove oči obuhvataju predmete, obasjane fizičkim svetlom sunca i njegov um oblikuje ideje iz tih objekata – iz svega što vidi i čuje i dodiruje oko sebe. Njegove ideje su tako izvedene iz vidljivih, opipljivih objekata. On razmišlja na osnovu tih ideja, jer svako razmišlja i može da razmišlja samo iz ideja koje poseduje. Uobičajeno, sve ideje u umu čoveka zasnivaju se na objektima u svetu – to jest, njegov um je ukalupljen stvarima, koje mu otkrivaju njegova čula. To je čulni um, um doslovnog razumevanja. Taj nivo uma ne može da se odvoji od objekata. Za njega su realni samo objekti i ideje izvedene iz objekata. Oduzmite mu ideje izvedene iz sveta objekata i njegovo mišljenje će biti uništeno. Ili mu dajte ideju da je vreme dimenzija, u kojoj su pružaju prošlost i budućnost, i on sa njom neće učiniti ništa, jer može da razmišlja samo na osnovu onoga što vidi. 

Najniži nivo uma, koji razmišlja prirodno, na osnovu pojavnog, prvi je um koji se formira u nama. Njegovo formiranje je od najveće važnosti, jer nas on povezuje sa spoljašnjim svetom. Međutim, taj nivo uma mora da se koristi za ono čemu je namenjen. On ne sme da se koristi za ideje koje nisu izvedene iz pojavne stvarnosti. Postoje drugi nivoi uma, koji se ne otvaraju putem spoljašnjih čula, i tim nivoima pripadaju druge ideje i načini razmišljanja. Uzmimo najjednostavniji mogući primer razmišljanja na osnovu čula – to jest, prirodno, doslovno ili na osnovu pojavnog – i razmišljanja sa malo višeg nivoa uma. Na osnovu pojavnog, to jest, na osnovu dokaza koje pružaju čula, sunce izlazi na istoku i zalazi na zapadu. Čovek, koji razmišlja prirodno, zakleo bi se da je tako. Ipak, razmišljanje sa malo višeg nivoa, i tako protiv pojavnog, kaže da to nije istina. Zemlja rotira i usled toga izgleda kao da sunce izlazi i zalazi. Ali niko ne vidi Zemlju kako rotira. Umesto toga, vidimo da nebeski svod očigledno rotira i tako prirodno mislimo da se on okreće oko Zemlje svaka dvadesetčetiri časa. To je prirodno ili mehaničko mišljenje, zasnovano na onome što nam čula prikazuju – to jest, na pojavnom: uloga čulnog uma je da razmišlja na osnovu objekata i ideja, izvedenih iz njih. 

Sada, veoma je važno da čovek nauči da napravi razliku između različitih kategorija ideja. On konačno mora doći do saznanja šta znači ’razmišljati u drugačijim kategorijama’ (Uspenski, „Novi model univerzuma“, str. 324). Čovek u suprotnom ne može ostvariti unutrašnji razvitak. Ukoliko ne nauči da ideje pripadaju različitim kategorijama, mešaće ideje koje pripadaju različitim skalama i one će doći u koliziju i izgledati kontradiktorno. Postoje različite vrste ideja. Ideje su na različitim nivoima i nivoi ne mogu da se mešaju. Sama ideja o nivoima je da su stvari različite i da ne mogu da se mešaju i moraju da se odvoje. Sve ezoterijske ideje potiču sa nivoa iznad uma koji razmišlja prirodno, na osnovu pojavnog. Nije moguće razumeti te ideje na mehaničkom, doslovnom nivou uma.

Ipak, istovremeno, one u izvesnoj meri moraju prvo da padnu na taj nivo, jer niko ne može da razmišlja na novi način, ukoliko ne počne od onoga što već zna i razume.


Postoji mnogo problema u vezi sa učenjem ezoterizma. Ezoterijske ideje leže daleko iznad prirodnih ideja. Ipak, mora da se uspostavi neka veza. To je jedan od problema ezoterizma – naime, otkriti kako da se ideje više kategorije, koje pripadaju višem nivou uma, prenesu ljudima koji razmišljaju prirodno, doslovno, na osnovu čulnog opažanja, na osnovu pojavnog. U Jevanđeljima taj most je ostvaren parabolama

11.12.2015.

TRANSFORMACIJA SMISLA


 Pusti neka mrtvi ukopavaju svoje mrtve“ (Matej, VIII.22). „Sigurno“, kaže Sveti Avgustin, „ti mrtvi koji ukopavaju svoje mrtve, nisu telesno mrtvi, jer kada bi bili, ne bi mogli da ukopavaju mrtva tela. Ipak, on ih naziva mrtvima: gde, ako ne unutar sebe, u duši? Jer, kao što često možemo videti oko sebe, dok je telo zdravo i snažno, gospodar leži mrtav, tako da mnogi u zdravom telu nose mrtvu dušu i njima je apostol uputio ove reči: „Ustani ti koji spavaš i vaskrsni iz mrtvih, i obasjaće te Hristos.“ (Sermon 38). Čovek može da bude živ na zemlji, a da istovremeno bude mrtav.

U prethodnom tekstu, koji Sveti Avgustin citira iz petog poglavlja Poslanice Efežanima (stih 14), na prvom mestu se naglašava buđenje iz sna. Čovek prvo mora da se probudi, on mora da se uzdigne iz uobičajenog stanja, koje se poredi sa stanjem smrti ili sna, i tada svetlost može da dopre do njega.

Ljudi imaju teškoća da ne shvate sve doslovno, posebno preneseno značenje koje je izrečeno ili napisano. Mnogo lakše mogu da razumeju preneseno značenje izraženo u alegoričnim slikama – to jest, vizuelne alegorije, kao što su karikature - ali ne alegoriju izraženu rečima. Tako, mrtvi su za njih istinski mrtvi. Buđenje je buđenje iz sna ujutru, a san je spavanje u krevetu.

Gluvi, slepi i hromi su istinski gluvi, slepi i hromi ljudi. I uvek im izgleda usiljena ideja da u nama postoji neka spoljašnja osoba – telo – koje zaista može biti gluvo, zbog nekog oboljenja na ušima, ili slepo, zbog neke bolesti na očima, ili hromo zbog povrede nogu; i skriveni ili unutrašnji čovek, koji može biti gluv, iako spoljašnje uši nisu bolesne, i može biti slep, iako njegov vid nije oštećen, ili hrom, iako su fizičke noge snažne. Taj korak u transformaciji značenja od čulnog nivoa do emocionalnog i mentalnog nivoa predstavlja jednu od aktivnosti koja se odnosi na veru. „Jer po veri živimo, a ne po gledanju.“ (II Poslanica Korinćanima, V.7).

Čak i ako verujemo da razumemo šta to znači, kada dođe do prekretnice, svi mi živimo ’po gledanju’ – to jest, doslovno, očigledno značenje ima najveću moć nad nama. Ljudi sve shvataju na osnovu konkretnih reči, ne na osnovu smisla iza njih.

Za Svetog Avgustina kao i za mnoge druge pre i posle njega, bolesni, gluvi i mrtvi u Bibliji jesu bolesni i gluvi i mrtvi iznutra. Govoreći o dva slepa čoveka, koji su, sedeći sa strane dok je Isus prolazio, vikali i molili da im se oči otvore, on pita da li zaista možemo pretpostaviti da je to samo izveštaj o čudesnom događaju o dva fizički slepa čoveka? Zašto se kaže da gomila pokušava da ih obuzda i da se oni bore protiv toga i nastoje da privuku Isusovu pažnju? Savladali su gomilu, koja ih je zadržavala, uz veliku istrajnost u vapajima, tako da je njihov glas dopreo do ušiju Gospoda…  Gospod je prolazio kraj njih, a oni su povikali. Gospod se zaustavio i oni su bili izlečeni. „I ustavivši se Isus dozva ih, i reče: Šta hoćete da vam učinim? Rekoše Mu: Gospode, da se otvore oči naše.“ (Matej, XX.30-34). Slepi su ovde oni koji ne mogu da vide ali žele da vide. Avgustin kaže da su to oni koji su slepi u svojim srcima i shvataju to. Kao i gluvi, kao bolesni i kao mrtvi, slepi predstavljaju određenu vrstu ljudi. U ovom slučaju, to su ljudi na određenom stepenu unutrašnjeg razvitka, koji znaju da su slepi i žele da vide jasno. „Vičite u sred gomile“, kaže on, „i ne očajavajte“. Ko su ta dva slepca, koji znaju da ne mogu da vide i prepoznaju duhovno značenje simbolizovano bićem Isusa – koje individualne funkcije duše su ovde prikazane kako se bore protiv gomile uobičajenog značenja i misli i konačno, zahvaljujući svojoj rešenosti, stiču moć viđenja? „Jer gde su dva ili tri sabrani u ime moje onde sam ja među njima.“ (Matej, VIII.20). Koje dve strane nas samih moraju prve da se uključe, da bi se naše oči otvorile – to jest, naše razumevanje? Zašto je potrebno dvoje, da bi se to ostvarilo?

U čoveku, kaže Svedenborg, postoje dve strane, koje moraju da se probude i rastu zajedno, ukoliko on stremi ponovnom rođenju, um i volja. Funkcija intelekta je da traga za istinom, da je razlikuje od laži. Druga strana je okarakterisana rečju dobro. Istina bez dobra je beskorisna. Ona je slepa, nemilosrdna, okrutna, gruba, dominantna. Istina se hrani dobrotom, a dobrota istinom. Istina može živeti samo od dobrote. U lošem svetu, u kome ne postoji dobro, već samo nasilje, istina ne može da opstane. Ona će biti izvrnuta u falsifikat, u laž. Tada će laži izgledati kao istina.

Volja uvek slepo teži ’dobrom’, ali u skladu sa sopstvenim kvalitetom. To je ili dobra ili loša volja i njena težnja je u skladu sa tim – to jest, uvek teži onom što smatra dobrim. Čovekova borba je tako između različitih vrsta dobrog i niko ne teži zlu namerno. Ljubav prema istini i ljubav prema dobru moraju da rastu zajedno da bi se čovek normalno razvijao i da bi se ostvarilo „nebesko venčanje“, pri čemu čovek postaje jedinstvo dobrog sa istinom i istine sa dobrim.

Ponovo, svakog čoveka prvo čine dva čoveka, spoljašnji čovek i unutrašnji čovek. Na početku oni su – ili se čini da jesu – spojeni, kao da su jedno. Tek kada čovek počne da promišlja o svom životu i o tome kakva je on vrsta čoveka, o svojim aktivnostima, rečima i namerama, unutrašnji čovek počinje da se odvaja od spoljašnjeg i svest počinje da se komeša u njemu. To je neophodno stanje koje prethodi prvom stupnju ponovnog rođenja. Recimo ponovo da je ponovno rođenje vrhovna ideja o čoveku. To je prava evolucija čoveka. Čovek u tom smislu nije spoljašnje stvorenje, lukavije ili jače nego druga, primarna životinja. Ono što čovek jeste, on jeste na osnovu svog razumevanja. I dok se unutrašnji čovek ne odvoji od spoljašnjeg, za njega je nemoguće da postane čovek. On nije sposoban za razumevanje (understanding), što možda počinje sa ’standing under oneself’ – stajati ispod sebe i to je možda unutrašnji smisao reči, čije je etimološko poreklo nepoznato.

Parabola ili događaj sa dva slepa čoveka stoji na kraju poglavlja (Matej, XX). Prethode joj dve parabole, obe o biti prvi. Uvodna parabola poredi Kraljevstvo nebesko sa domaćinom koji povremeno šalje radnike na rad u vinogradu:

Jer je carstvo nebesko kao čovek domaćin koji ujutru rano iziđe da naima poslenike u vinograd svoj. I pogodivši se s poslenicima po groš na dan posla ih u vinograd svoj. I izišavši u treći sat, vide druge gde stoje na trgu besposleni, i njima reče: Idite i vi u moj vinograd, i šta bude pravo daću vam. I oni otidoše. I opet izišavši u šesti i deveti sat, učini tako. I u jedanaesti sat izišavši nađe druge gde stoje besposleni, i reče im: Što stojite ovde sav dan besposleni? Rekoše mu: Niko nas ne najmi. Reče im: Idite i vi u moj vinograd, i šta bude pravo primićete. A kad bi u veče, reče gospodar od vinograda k pristavu svom: Dozovi poslenike i podaj im platu počevši od poslednjih do prvih. I došavši koji su u jedanaesti sat najmljeni primiše po groš. A kad dođoše prvi, mišljahu da će više primiti: I primiše i oni po groš. I primivši vikahu na gospodara. Govoreći: Ovi poslednji jedan sat radiše, i izjednači ih s nama koji smo se čitav dan mučili i goreli. A on odgovarajući reče jednom od njih: Prijatelju! Ja tebi ne činim krivo; Nisi li pogodio sa mnom po groš? Uzmi svoje pa idi; A ja hoću i ovom poslednjem da dam kao i tebi. Ili zar ja nisam vlastan u svom činiti šta hoću? Zar je oko tvoje zlo što sam ja dobar? Tako će biti poslednji prvi i prvi poslednji; jer je mnogo zvanih, a malo izbranih. (Matej, XX 1-16).

Druga parabola je preuzeta iz događaja u kome majka dvojice učenika moli Hrista da oni sede na najvišem mestu u kraljevstvu: „Zapovedi da sedu ova moja dva sina, jedan s desne strane Tebi, a jedan s leve strane Tebi, u carstvu Tvom.“(stih 21). Desetorica drugih učenika su se razljutili. Hrist im kaže da u životu ljudi zauzimaju visoke pozicije i imaju vlast jedni nad drugima, ali da među njima to ne sme da bude tako: „Znate da knezovi narodni zapovedaju narodu, i poglavari upravljaju njim. Ali među vama da ne bude tako; nego koji hoće da bude veći među vama, da vam služi. I koji hoće među vama da bude prvi, da vam bude sluga. Kao što ni Sin čovečiji nije došao da Mu služe, nego da služi i da dušu svoju u otkup da za mnoge.“ (stihovi 25-28)

Tada sledi događaj sa dva slepa čoveka: „I gle, dva slepca seđahu kraj puta, i čuvši da Isus prolazi povikaše govoreći:Pomiluj nas Gospode, sine Davidov! A narod prećaše im da ućute; a oni još većma povikaše govoreći: Pomiluj nas Gospode, sine Davidov! I ustavivši se Isus dozva ih, i reče: Šta hoćete da vam učinim? Rekoše Mu: Gospode, da se otvore oči naše. I smilova se Isus, i dohvati se očiju njihovih, i odmah progledaše oči njihove, i otidoše za Njim.“ (stihovi 30-34).
Kako parabola o vinogradu, tako i lekcija data nakon zahteva majke dvojice učenika, prikazuju čoveka koji je slep za pravu prirodu Kraljevstva nebeskog. Oni ne mogu da razumeju šta je to. ’Mati sinova Zebedejevih’ misli da je ono nalik nekom zemaljskom kraljevstvu, sa svom pompom i ponosom zbog zauzetog položaja. Ni radnici u vinogradu ne mogu da razumeju šta je to. Prema svima se postupa na isti način. Onima, koji su došli poslednji na posao, data je ista nadnica kao i onima koji su došli prvi. Sve razlike, koje ljudski um ima o pravdi, uklonjene su. U stvari, to se naziva zlom. „Zar je oko tvoje zlo što sam ja dobar?“ (stih 15), pita gospodar vinograda prvog koji je došao da mu se požali i dodaje: „Tako će biti poslednji prvi i prvi poslednji; jer je mnogo zvanih, a malo izbranih.“ (stih 16), kao da je to neophodno stanje stvari, shvatanje do koga je potrebno dovesti ljudski um, kako bi ono zamenilo naš uobičajeni način razmišljanja, naše mentalne koncepte, dok je zahtev majke sinova Zebedejevih povezan sa razmetljivom stranom čoveka, koju hrani majka, sa samoljubivim emocijama, njegovom željom da trijumfuje nad ostalima i zadovolji želje svoje drage majke, za koju on uvek stoji na prvom mestu. Čovek je slep intelektualno i slep emocionalno za ideju o ’Kraljevstvu nebeskom’.

Svedenborg, u svojoj obimnoj interpretaciji uvodnih knjiga Starog zaveta zasniva njihov značaj na potrebi da se psihološki prevaziđe materinsko u čoveku – to jest, sve ono u čoveku poteklo iz rođenja od žene – i uzima to kao ezoterijski dokument o najvišem čoveku, Hristu, koji je ostvario unutrašnju evoluciju. Neobično je da to nije shvaćeno, da to ne razumeju čak ni oni koji slede njegovo učenje.

Pretpostavimo da ta dva čoveka, rulja, vika i Hrist koji prolazi i zaustavlja se, predstavljaju čoveka na određenom stupnju razvitka. Može li se unutrašnje stanje čoveka predstaviti jednostavnije nego putem vizuelnog opisa i alegorije, baš kao što politička situacija postaje jasna nakon jednog pogleda na karikaturu? Od kakvog bi značaja sam taj događaj uopšte bio, kada je toliko često bilo reči o isceljenju slepih? Opis sledi nakon dve ilustracije nedostataka ljudske prirode, jedne koju je veoma teško shvatiti teoretski i druge koja se lakše može razumeti, ali sa kojom je teško nositi se praktično. Oba nedostatka počivaju na čovekovoj ideji o tome da se bude prvi. Oba su povezana sa drugom idejom o prvima koji će biti poslednji i gospodaru koji je sluga. Značenje ne može da bude samo sentimentalno. Ukoliko je toliko teško razumeti čak i pravac ljudskog razvoja pod nazivom ’Kraljevstvo nebesko’, da je potrebna svaka vrsta analogije koja ukazuje na njega, sva praktična učenja – to jest, metode – takođe će biti teško shvatljiva.  

Sada, evolucija znači doći u novo stanje bića, stanje koje je više. Evolucija čoveka je odvijanje, odmotavanje čoveka, baš kao što je evolucija semena ili jajeta odmotavanje drveta ili ptice, odmotavanje potpunog bića. Biće drveta se razlikuje od bića semena i biće jajeta se razlikuje od bića ptice. Njihove sudbine ili upotrebe takođe su različite. Kroz čitav Novi zavet čovek se poredi sa semenom. U suprotnom, on ne bi mogao da bude učenje o evoluciji – niti istinski snažna osnovna ideja o čoveku – i tako istinska večna psihologija čoveka iza svih prolaznih moda i predstava. Čovek dolazi iz semena: i čovek je sam ponovo novo seme. To jest, čovek rođenjem i prirodnim razvitkom ne postaje potpuni čovek, evoluirani čovek, već je seme, latentno seme, koje poseduje sve fiziološke rekvizite i sve psihološke funkcije (mišljenje, osećanje, uvide, savest itd.) koji su mu potrebni da bi se odvio u evoluiranog ili potpunog čoveka. Sva istinska psihologija – sva istinska nauka o duši – govori o tom novom semenu, čoveku samom. Ako zamislimo taj proces, možemo razumeti da se on ne odvija u vremenu, već u drugom pravcu. Šta to znači? Izgleda da se parabola o radnicima u vinogradu zasniva na argumentu vremena. Neki su radili duže nego drugi. Da li je onda jedan od dvojice slepaca koji viče (i bori se protiv rulje u sebi) jedna strana u čoveku koji se približava novom poimanju života, svestan višeg stupnja u sebi, koje počinje razumevanjem da ga vreme ometa. Prolazak vremena nije evolucija. Razvitak ne donosi kvantitet napora, već njegov kvalitet. Vreme nije napredak i dužina vremena po sebi nije ništa. Evolucija, razvitak jesu viši ili dublji oblik stvari. To je kretanje ka nečem višem od onoga što stvar jeste, a ne ka sutra. To je kretanje ka onome unutrašnjem, ka dubljem iskustvu, većem integritetu i čistoti vizije, ka kvalitetu a ne jednostavno kvantitetu.