13.11.2019.

PONOVNO ROĐENJE V


MORIS NIKOL - META 
PONOVNO ROĐENJE
Peti deo

Tokom razgovora sa Hristom Pilat postavlja pitanje: „Šta je istina““ Ovaj događaj je u Autorizovanoj verziji opisan na sledeći način:
Onda uđe Pilat opet u sudnicu, i dozva Isusa, i reče Mu: Ti si car judejski?
Isus mu odgovori: Govoriš li ti to sam od sebe, ili ti drugi kazaše za mene?
Pilat odgovori: Zar sam ja Jevrejin? Rod tvoj i glavari sveštenički predaše te meni; šta si učinio?
Isus odgovori: Carstvo moje nije od ovog sveta; kad bi bilo od ovog sveta carstvo moje, onda bi sluge moje branile da ne bih bio predan Jevrejima; ali carstvo moje nije odavde.
Onda Mu reče Pilat: Dakle si ti car? Isus odgovori: Ti govoriš da sam ja car. Ja sam za to rođen, i zato dođoh na svet da svedočim istinu. I svaki koji je od istine sluša glas moj.
Reče Mu Pilat: Šta je istina? I ovo rekavši iziđe opet k Jevrejima, i reče im: Ja nikakve krivice ne nalazim na njemu.“ (Jovan, VIII, 33-38).

Pilat ne čeka odgovor na svoje pitanje o istini. U slici kako ga je Jovan prikazao, on direktno izlazi pred mnoštvo. Međutim, ta akcija, kao i sve ostalo što je rečeno o njemu tokom suđenja Hristu, daje odgovor na njegovo pitanje o istini. Jer priča baca jasno svetlo na tip čoveka kojem pripada Pilat i pokazuje šta istina znači tom tipu čoveka. Pilat je na prvi pogled zagonetna figura. Međutim, on je čovek za koga je istina pitanje politike i koliko god da je takav čovek prosvetljen i obrazovan, on će u kritičnom trenutku uvek delovati na isti način.  Kako god da misli i oseća privatno, on će izbegavati svaku ličnu odgovornost, nezavisan sud i slediće gomilu. Hrist kaže Pilatu: „I svaki koji je od istine sluša glas moj.“ Pilat kaže: „Šta je to istina?“ i izlazi direktno pred gomilu koja je njegova istina. I mada zna da Hrist nije kriv ni za kakav zločin, on ne sledi svoje znanje. Glas gomile određuje njegovu politiku: i to je za njega ispravan način postupanja i to je za njega istina. Jer ono za što čovek oseća da treba da čini, to je za njega istina. Iako svi imaju različite predstave o istini, šta god da čovek naziva istinom, to je ono što mu izgleda ispravno i što on čini.

Za Nikodimusa istina je pitanje čula. On počinje da veruje u Hrista na osnovu čuda koje je video sopstvenim očima; a Hrist mu uz mnogo reči objašnjava da je to pogrešna i beskorisna početna tačka. Za Pilata istina je pitanje kalkulacije, opreza i kompromisa. Istovremeno, on zna bolje, ali se plaši da deluje na osnovu onoga što zna i oseća. Tako je u Jevanđelju po Mateju (XXVII 24) prikazano, kako on, plašeći se meteža, „uze vodu pa umi ruke pred narodom govoreći: Ja nisam kriv u krvi ovog pravednika: vi ćete videti.“ I to je Pilat kroz vekove.

U apokrifnom Jevanđelju pod nazivom Jevanđelje po Nikodimusu ili Dela Pilatova napori Pilata da oslobodi Hrista više su naglašeni. Međutim, ispričana je epizoda gde Pilat, obraćajući se privatno Hristu, pita: „Šta da učinim sa tobom?“ A Isus odgovara: „Učini kako je dato.“ Pilat pita: „Kako je dato?“ A Isus odgovara: „Proroci su prorekli moju smrt i vaskrsenje.“ On mora da umre i tako Pilat mora da ga osudi na smrt. Ovaj neobični odeljak znači da je Hrist praktično rekao Pilatu da ga osudi na smrt i koliko god da Pilat nije bio voljan da to učini, u tome mu je pomoglo ono što mu je Hrist rekao privatno: da čini kako je činio. Pored mnogih drugih razloga i ovaj pasus pruža dublju perspektivu da je čitava Hristova drama svesno i namerno odigrana iz nekog određenog razloga. U vezi sa time svako u Jovanovom Jevanđelju i sam može da vidi da, dok se Pilat plašio da ga oslobodi, Hrist je stalno upozoravao svoje učenike na svoju predodređenu smrt. U svetlu tih novih misli čitava biblijska drama menja svoje značenje i značaj, tako da se više ne može govoriti da je Hrist bio samo žrtva okrutnog sveta, niti se može zastupati sentimentalni pogled na sudbinu koju je pretrpeo. Hrist je morao da umre, kako bi ispunio ulogu koju je igrao. A Pilat je, u skladu sa vrstom čoveka kakav je bio i oblikom istine koji je na njega najviše uticao, delovao na potreban način.

U istom apokrifnom Jevanđelju po Nikodimusu i Pilatu postoji dodatak uz deo priče kada Pilat pita šta je to istina. „Pilat ga upita: Šta je to istina? Isus mu odgovori: Istina je na nebu. Pilat reče: Zar ne postoji istina na Zemlji? Isus reče Pilatu: Vidiš kako oni koji imaju vlast na Zemlji sude onima koji govore istinu.“

Ono što se često ne razume je da je Hrist pružio konačno učenje od kojih imamo samo fragmente sakupljene u Jevanđeljima. Međutim, ono što je sačuvano pokazuje da učenje nije bilo nalik pukoj opomeni da se bude pobožan, već je nudilo konačnu praksu zasnovanu na konačnom znanju i idejama u vezi sa čovekovom mogućnošću da uspostavi vezu sa višim stanjem u sebi. Ova praksa je unutrašnja – to jest, naglasak nije stavljen na obavljanje spoljašnjih obreda, već na unutrašnji rad koji čovek obavlja na samom sebi, jednom kada se njegov um probudi, a njegova unutrašnja svest se aktivira i on počne da vidi kakav je on sam i kakva je zaista situacija na Zemlji. Evolucija ili usavršavanje čoveka ne može da se odigra, dok se ne obavi unutrašnji rad zasnovan na razumevanju određenih konačnih ideja. Čovek koji uvek laže, čovek koga izjeda sujeta, čovek ispunjen samo-pravdanjem ili mržnjom itd. nije sposoban za evoluciju takav kakav jeste, ne iz moralnih razloga, već zbog toga što je njegov unutrašnji život narušen ili osakaćen. Sa ove tačke gledišta, ovi ljudi se u Bibliji spominju kao hromi, slepi, gluvi itd. Istina se prema tome uvek odnosi na moguću unutrašnju evoluciju i njen cilj, koji se naziva Kraljevstvo Nebesko. Ono ukazuje na unutrašnje stanje u čoveku – to jest, na vrstu čoveka. Nije potrebno dugo razmišljati kako bi se uvidelo da čovek koji uvek laže ili uvek mrzi ne može pravilno da se razvije, čak ni u uobičajenom smislu razvoja koji sa sobom donosi svakodnevni život, niti bilo šta dobro može da potekne od čoveka sa narušenim unutrašnjim životom: iz toga proizilazi da će mnoga druga svojstva i mnogi drugi kvaliteti ili odsustvo kvaliteta ometati čoveka iznutra, o čemu je neophodno posebno znanje.

Jer, ukoliko postoji viši nivo čoveka u njemu samom i mogućnost povezivanja sa njim i ukoliko su ga drugi dosegli u sebi, tada mora postojati posebno znanje o tom razvitku i tako i određena vrsta istine u njegovoj osnovi. To je ona vrsta znanja i onaj oblik istine o kojima se govori u Bibliji i iz tog razloga je u više navrata naglašeno da je Hrist podučavao „konačno učenje“, počevši od metanoje za kojom sledi ponovno rođenje. 

O ovom učenju Hrist je rekao mnoge važne stvari, od kojih je neke veoma teško razumeti. Međutim, on uvek povezuje „istinu“ sa ovim učenjem – to jest, „istina“ počinje znanjem o ovom učenju. Na jednom mestu ona kaže: „Moja nauka nije moja, već Onog koji me je poslao … koji govori sam od sebe, slavu svoju traži, a ko traži slavu onog ko ga je poslao, on je istinit i u njemu nema nepravde.“ (Jovan, VII.16-18). On je uvek iznova objašnjavao da njegovo učenje nije podrazumevalo znanje koje čovek može steći iz uobičajenog kontakta sa svetom. Kao što smo videli, u odlomku iz apokrifnog Jevanđelja Pilat pita zar istina ne postoji na Zemlji, a Hrist odgovara da kada bi bilo tako, ljudi ne bi želeli da ga razapnu. Na drugom mestu Hrist kaže: „Ja sam odozgo: ti si sa ovoga sveta.“ (Jovan VII.23). Taj i mnogi drugi odlomci pokazuju da se u Bibliji pod istinom podrazumeva ono što čoveka vodi do dostizanja onog unutrašnjeg stanja razvoja ili tačnije, onog budućeg stanja sebe o kome se govori kao o ponovnom rođenju ili u stihu 32 kao o slobodi. „Jer istina će vas osloboditi.“

Drugim rečima, to je istina koja ne porobljava čoveka i sve više i više ga vezuje za moć spoljašnjeg sveta, kao što je to slučaj sa Pilatom, već istina koja ga oslobađa. Međutim, budući da se istina percipira samo pomoću ideja, znanje mora da prethodi istini, jer se istina rađa kroz znanje kao lično iskustvo. Znanje može da se uči, ali istinu samo svaki pojedinac može sam da vidi. Postoji znanje svake vrste i istina koja proizilazi iz svake od tih vrsta. Međutim, najviši oblik znanja i istine odnosi se na unutrašnju evoluciju čoveka. O kakvom god da se znanju govori u Novom zavetu, ono se odnosi na znanje tog reda, jer ne postoji značajnije znanje niti korisnija istina od one koja podstiče evoluciju čoveka i koja ga transformiše u novo biće. U Bibliji, kada Hrist kaže: „Teško vama, zakonici, što uzeste ključ znanja: ….“ (της γνώσεως) (Luka XI.52), to se odnosi na tu vrstu znanja: na sličan način, ’znanje spasenja’ (γνωσις σωτήριας) (Luka I.77) ukazuje na ono posebno znanje koje se odnosi na čovekovu moguću evoluciju. U Pavlovim Poslanicama reč ’znanje’ (γνωσις) često se koristi, ali se ta reč retko sreće u Bibliji (samo na dva citirana mesta), dok se reč ’istina’ (αλήθεια) koristi stalno. Zbog toga treba detaljnije govoriti o značenju istine. Šta nam istina znači? Šta čovek naziva istinom, a šta naziva znanjem i kako se istina odnosi prema znanju? I kakve vrste istine i znanja postoje? O tim pitanjima će se diskutovati u narednom poglavlju. Međutim, ono što već sada možemo razumeti je da Biblija govori o istini kao o ključu ponovnog rođenja i da ne postoji mogućnost ponovnog rođenja, dok čovek ne počne da sagledava istinu. Sve što je u čoveku lažno, sputava ga, a gotovo sve u čoveku je lažno. Sve laži u čoveku i sve laži na kojima je zasnovan njegov život i na kojima je zasnovan svet, stoje na putu i drže svakog čoveka tu gde jeste i čitavo čovečanstvo tu gde jeste. Ne može biti evolucije čoveka osim kroz istinu i ono što je autentično i stvarno i dobro u čoveku može da raste samo u svetlu istine. To je istina o kojoj Hrist govori kada kaže ’istina je od neba’ (Apokrifno Jevanđelje Nikodima). Nema istine na Zemlji; a to takođe znači da nema istine u onom delu čoveka koji je od zemlje. Stvari vidljivog sveta imaju svoju sopstvenu istinu. Hrist govori o drugom redu istine. Istina o kojoj Hrist govori je ’od gore’ (άνωθεν),  i čovek mora početi iznutra, od duha sopstvenog razumevanja, kako bi je dosegao, jer ta istina je iznad zemaljskih čula i tako ’od neba’.

30.01.2018.

PONOVNO ROĐENJE IV

Moris Nikol - META
PONOVNO ROĐENJE
Četvrti deo

Samarjanka

Šta se podrazumeva pod rečju voda? U rečenici: ’Ukoliko čovek nije rođen od vode i duha, on ne može stupiti u Kraljevstvo nebesko’ ta reč očigledno ima posebno značenje i pripada jeziku reči koje se koriste na poseban način. U razgovoru između Nikodima i Hrista ništa ne ukazuje na njeno značenje. Međutim, ona se koristi u drugim delovima Novog Zaveta na poseban način, kao na primer u razgovoru između Hrista i Samarjanke koja je došla da zahvati vode sa Jakovljevog izvora. U tom razgovoru, koji u nekim aspektima podseća na razgovor sa Nikodimom, postoji očigledno poigravanje značenjem reči voda

U prevodu odeljak je prenet na sledeći način:
Isus umoran od puta seđaše na izvoru; a beše oko šestog sahata. Dođe žena Samarjanka da zahvati vode; reče joj Isus; daj mi da pijem. (Jer učenici Njegovi behu otišli u grad da kupe jela.) Reče Mu žena Samarjanka: „Kako ti, Jevrejin budući, možeš iskati od mene, žene Samarjanke, da piješ?“ Jer se Jevreji ne mešaju sa Samarjanima.

Odgovori Isus i reče joj: „Da ti znaš dar Božji i ko je taj koji ti govori: „Daj mi da pijem“, ti bi iskala u Njega i dao bi ti vodu živu“. Reče Mu žena: „Gospode! Ni zahvatiti nemaš čim, a studenac je dubok; odakle ćeš dakle uzeti vodu živu? Eda li si ti veći od našeg oca Jakova, koji nam dade ovaj studenac, i on iz njega pijaše i sinovi njegovi i stoka njegova?“ Odgovori Isus i reče joj: „Svaki koji pije od ove vode opet će ožedneti; A koji pije od vode koju ću mu ja dati neće ožedneti doveka; nego voda što ću mu ja dati biće u njemu izvor vode koja teče u život večni.“ Reče Mu žena:“ Gospode! Daj mi te vode da ne žednim niti da dolazim ovamo na vodu.

Reče joj Isus:“ Idi zovni muža svog i dođi ovamo.“ Odgovori žena i reče Mu: „Nemam muža.“ Reče joj Isus: „Dobro si kazala: Nemam muža; Jer si pet muževa imala, i sad koga imaš nije ti muž; to si pravo kazala. Reče Mu žena: „Gospode! Vidim da si ti prorok.“ (Jovan IV, 6-19).

Čini se da se razgovor u citiranim stihovima sastoji od dva dela, koja nisu povezana ili ako jesu, veza nije očigledna. Prvi deo se završava kada žena zatraži čudotvornu vodu o kojoj je Hrist govorio. Međutim, kao i u slučaju sa Nikodimom, koji je ideju o ponovnom rođenju shvatio bukvalno, čini se da je i ovde nešto shvaćeno u doslovnom smislu. I upravo nakon toga počinje drugi deo. Hrist odjednom zatraži od žene da dovede muža. Zašto to radi? Kakva bi veza mogla da postoji sa prvim delom?

Čini se neobičnim da se Hrist, nakon govora o ’večnom životu’ i ’živoj vodi’ koja može da ga pruži – to jest, nakon govora na najvišem mogućem nivou značenja -  spušta na nivo moralnog kriticizma i očigledno osuđuje ženu koja je došla na izvor da zahvati vode zato što nije udata i zato što je imala pet muževa. Međutim, ako je tema venčanje, u smislu sjedinjenja dva bića iz koje nastaje nešto novo, kako je svako rođenje rezultat sjedinjenja dve stvari, tada je pronađena veza koja uklanja osećaj prozaičnosti koji se javlja kada se odeljak shvati bukvalno. Jer tada je moguće videti da se drugi deo direktno nadovezuje na prvi i jasnije osvetljava situaciju čoveka u pogledu ideja kojima Hrist podučava i ideja koje čovek izvodi iz spoljašnjeg života, iz dokaza čula.

Pokušajmo da pronađemo vezu, izbegavajući doslovno ili čulno značenje. Hrist je rekao ženi da je imala pet muževa i dodao ’… i sad koga imaš nije ti muž.“ Šta je ideja? To je ideja o pogrešnom sjedinjenju. Ona se direktno nadovezuje na pogrešno razumevanje; jer Hrist joj je upravo govorio o ’živoj vodi’, rekavši da će svako ko bude pio vodu koju je zahvatila ponovo ožedneti, ali onaj ko bude pio vodu koju on može da pruži, neće nikada ožedneti, a ona je to shvatila na doslovan način, kako to pokazuju reči: „Gospode! Daj mi te vode da ne žednim niti da dolazim ovamo na vodu.“ Njen odgovor ukazuje na pogrešno razumevanje, jer joj Hristova ideja izmiče i ona odgovara počevši od sopstvene ideje koja je različita – baš kao što Nikodim odgovara sa pozicije sopstvene ideje.

Neka osoba može da razmišlja, pošavši samo od ideja kojima je ispunjen njen um i ukoliko neka druga osoba govori na osnovu ideja, koje ona ne poseduje, razumevanje će izostati ili će biti pogrešno. Na najnižem nivou značenja i Nikodim i Samarjanka predstavljaju stvarne ljude i svaka parabola o njima će uključiti i elemente koji pripadaju tom doslovnom aspektu. Međutim, oni takođe reprezentuju određena stanja uma ili nivoe misli i razumevanja i tako predstavljaju prelaz sa fizičkog nivoa spolja vidljivih ljudi u suptilni psihološki svet, jer svako tipično stanje uma ili stepen razumevanja, koje ljudi dosegnu kao rezultat svojih životnih iskustava, predstavlja nešto psihološko ili unutrašnje – to jest, nešto što se potpuno razlikuje od spoljašnjeg izgleda – potpuno razlikuje od slike spoljašnjih objekata koju dobijamo putem naših pet čula.     

Međutim, parabola u Jevanđeljima uvek počinje sa čulnog nivoa i ideja koje su povezane sa njim i kada se shvate na taj način, njihovo značenje se svodi na ono što se čini da jesu – to jest, priča o kralju, o vinogradaru ili o osobi po imenu Nikodim, Samarjanki koja dolazi do pravog zdenca da zahvati pravu vodu. Drugim rečima, parabola uvek počinje od prvog nivoa značenja koji čovek stiče kroz svoj kontakt sa životom – nivo čulnog značenja i ideje povezane sa njim, koje omogućavaju čoveku da živi u svetu i deluje u njemu u skladu sa svojom prirodnom inteligencijom. Hristovo učenje nalazi se na drugačijem nivou značenja, koji se odnosi na sticanje novih ideja i ciljeva i novih interpretacija života u svetlu moguće evolucije čoveka, koja je u njemu sadržana kao potencijal ali se ne ostvaruje aktivnošću života ili jednostavnim prilagođavanjem na spoljašnji svet života i njegove promenljive događaje koji se smenjuju u vremenu od trenutka do trenutka. Hrist govori o drugom nivou čoveka – o drugom i novom stanju uma i novoj integraciji ili stupnju razumevanja – i taj novi nivo je gotovo uvek povezan ne sa vremenom, već sa rečju večnost o kojoj ćemo govoriti kasnije. 

Međutim, da bi čovek izašao iz sebe i tako izvan postojećih ideja po kojima živi, on se pre svega mora podvrći metanoji ili promeni uma – za njega je neophodno da pronađe ideje i oblike istine koji će voditi u tom pravcu, jer ukoliko u svakom čoveku postoji više stanje njega samog koje čeka da on uđe u njega, onda mora postojati i određena nauka, određeno znanje i praksa povezana sa postizanjem tog stanja, upravo kao što, ukoliko čovek želi da nauči matematiku, neophodno je da pronađe određeno znanje i prave ideje i oblike istine koji su povezani sa tom mogućnošću. Jer mogućnost sticanja znanja neće biti shvaćena ukoliko se čovek ujedini sa pogrešnim  idejama ili ode kod pogrešnog učitelja ili ukoliko je reč o čoveku koji ne poseduje nikakvo razumevanje matematike. To onda neće biti ništa drugo do slepac koji vodi slepca. Hrist u najmanju ruku predstavlja čoveka koji je dosegao viši nivo čoveka i u čitavom njegovom učenju reč je o tome šta čovek treba da misli a šta ne treba da misli, šta treba da čini a šta ne treba da čini, kako bi dosegao taj viši nivo i ostvario taj unutrašnji razvitak i podvrgao se toj individualnoj evoluciji bez koje će, kako je rekao, ’svi ljudi podjednako stradati’, a to – treba ponovo naglasiti – nije uobičajena predstava koju ljudi imaju o religiji. Mnogi komentatori Novog zaveta od najranijih dana smatrali su da Samarjanka predstavlja čovekovu dušu. Šta je čovekova duša? To je koncentracija njegovih interesovanja, njegovih želja, njegovih impulsa, onoga što on smatra najboljim i najistinitijim. Čovek uvek teži onome što on smatra najistinitijim i najrealnijim i najboljim i najpoželjnijim. Čovekova duša je njegova najveća tajna i njegova najdublja ’ljubav’, njegova najsilovitija strana, njegova energizujuća snaga. Duša tvrdice je njegova pohlepa. On bukvalno posmatra zlato kao cilj života. Ambiciozan čovek vidi cilj života u dosezanju najviše pozicije ili sticanju najveće spoljašnje moći ili najvećeg poseda. Sujetna osoba želi laskanja i pohvale od spoljnjeg sveta. Ili čovek voli komfor, jelo, piće. Ili malo dublje, svačija ljubav prema sebi jeste njegova duša. Duša predstavlja ono od najvećeg značaja u čoveku, onakvom kakav trenutno jeste. U paraboli je prikazano da je Samarjanka, kao ’duša’ u čoveku, imala pet muževa – to jest, u svojoj potrazi za onim što smatra najboljim i najistinitijim on je venčan sa svih pet čula – a sada živi sa ’čovekom koji joj nije muž’. Šta to može da znači? To jedino može da znači stanje duše, kada kontakt sa spoljnim svetom, preko pet kanala čula, više ne iziskuje isto držanje, niti pobuđuje istu fascinaciju. Na toj se tački ’duša’ nejasno okreće drugačijim interesovanjima – možda nekoj vrsti filozofije ili različitim vrstama okultizma, mišljenjima, teorijama, imaginaciji itd. u težnji da utoli svoju žeđ za drugačijom istinom od one koju joj nude čula. U priči koja je pred nama – i koja može biti samo parabola, a ne i priča o stvarnom događaju – duša u žeđi za ’vodom’ u tom stanju sreće Hrista. Hrist joj kaže da ne živi sa svojim mužem. ’Istina’ koju ona sledu ne pripada joj istinski i to je nalik lažnom jedinstvu. Sada možemo da vidimo zašto je Hrist ranije govorio o ’živoj vodi’. On je govorio o obliku istine koji može da zadovolji dušu koja traga: a to znači, red istine koja čoveka može dovesti do postizanja unutrašnjeg rasta i razvoja, jednom kada se ujedini sa njom priznavši je i živeći je.

Čitava parabola govori o istini. Ukoliko se proučava reč voda u ovoj paraboli, može se videti da ona istinski ima četiri značenja, jedno iznad drugog, kao što je to uvek slučaj u parabolama. Prvo, na spoljašnjem, čulnom nivou, to je jednostavno bukvalno voda i taj nivo obrazuje okvir. Drugo, to je voda koja ukazuje na istinu određene vrste, kao istinu povezanu sa pet čula – i ta istina je na svom nivou realna, jer se reč brak odnosi na nju. Treće, to je mišljenje, teorija, puka imaginacija, koja se ne naziva brakom, već lažnim odnosom i tako ne može da vodi nikuda. I najzad, ona označava red istine i takve ideje i prakse koje pokreću osobu iznutra uzdižući je u stanje životnosti i obrazuju u njoj živi izdanak svežih značenja, tako da nikada više ne ožedni. Sva ova igra značenja ne može se izreći bilo kojim rečima, jer jedno značenje prelazi u drugo i ponovo u treće. Međutim, značenje vode i istine lako može da se proveri, citirajući rečenicu u trećem delu parabole koja je na naredni način data u Vejmotovom (Weymouth) prevodu: Hrist reče ’… Ali ide vreme, i već je nastalo, kad će se pravi bogomoljci moliti Ocu duhom i istinom, jer Otac hoće takve bogomoljce. Bog je Duh; i koji Mu se mole, duhom i istinom treba da se mole.‘


28.03.2017.

PONOVNO ROĐENJE III

Moris Nikol - META
PONOVNO ROĐENJE
Treći deo

Šta to znači da čovek mora biti ponovo rođen? Kako čovek u ovom životu, okružen neodoljivim fenomenima, promenljivim događajima u spoljašnjem svetu, može da bude ponovo rođen i postane novi čovek, drugačija vrsta čoveka, drugačiji čovek? Čovek, kaže Hrist Nikodimu, rođen je od ’mesa’ i ’vode’ takav kakav jeste, a da bi postao drugačiji čovek, čovek ponovo rođen, mora da bude rođen od ’vode’ i ’duha’. Na drugom mestu u Novom zavetu prikazano je da čovek mora da umre za sebe pre nego što može da bude ponovo rođen. To jest, on mora umreti za ’meso’, pre nego što bude rođen za ’duh’. Međutim, te reči, koje su stotine i hiljade ljudi tako često slušale, lako postaju puke reči i pružaju samo satisfakciju prisnosti, prepoznavanja i ništa više. Šta znači ’meso’, šta ’voda’ a šta ’duh’?
 
Ljudi mogu misliti da najzad razumeju šta ’meso’ znači i da smrt ’mesa’ ili prevazilaženje ’mesa’ znači podvrgavanje tela nekoj disciplini, izgladnjivanje ili odricanje od svih fizičkih zadovoljstava. To se verovatno uobičajeno podrazumeva pod borbom protiv ’mesa’. Mnogo ljudi to shvata na ovaj način i posmatraju anahorete (grčki „koji se povlači“, usamljenici ranog hrišćanstva), eremite (grčki ἔρημος – pustinja, hrišćanski pustinjaci) i svece jednostavno kao ljude koji su to postavili za svoj najvažniji cilj, nadajući se da će tim sredstvima dostići neki viši nivo, da će se razviti na viši stupanj. Ništa apsurdnije se ne može zamisliti, jer niko, polazeći samo sa tog spoljašnjeg stanovišta, ne može ništa postići niti je ikada išta postigao. Ti ljudi nisu razumeli značenje rečenice, koju je Hrist upotrebio na drugom mestu, govoreći o onima koji žele da slede njegovo učenje. Rekao je, da bi ga pratio – to jest, njegovo učenje – učenje o ’ponovnom rođenju’ – čovek mora da se odrekne sebe. Međutim, ljudi obično zamišljaju da to znači odreći se nečega spoljašnjeg, komfora ili možda nečega čemu su posebno privrženi. Ne shvataju da, da bi se čovek odrekao sebe, on mora da se odrekne sebe.
 
U odeljku, u kome Hrist izgovara te reči (Matej, XVI, 24), one na grčkom doslovno znače da se čovek potpuno odrekne sebe (άπαρνησασθω εαυτόν). I jasno je da, ako je čovek sposoban da ostvari razvitak koji u njemu latentno postoji i dostigne viši stepen, on onda ne može da ostane isti čovek, isti ’on’ a da se istovremeno podvrgne unutrašnjoj promeni. Jer promeniti se iznutra, promeniti sebe, ne znači dodati nešto na ono što čovek već jeste, kao što nešto pridodajemo znanju, kada učimo nešto novo. Ideja transformacije nema ništa sa dodavanjem. Grčka reč metamorfoza (μεταμορφοομαι) - koju koristi Matej a koja je prevedena kao preobražaj (’transfiguration’) (XVII.2) i koju koristi Pavle u odeljku u kome kaže: „I ne vladajte se prema ovome veku, nego se promenite obnovljenjem uma svog.“ (Poslanica Rimljanima, XII.2) – označava celukupnu transformaciju uma. U eksperimentima, koje je priroda napravila na polju transformacija insekata, metamorfoza gusenice u leptira ne predstavlja dodavanje nečeg novog gusenici, npr. dodavanje krila, već transformaciju. Promene u smislu jednostavnog rasta i raspadanja, uvećavanja ili smanjivanja postoje svuda u univerzumu; međutim, svuda postoji i druga vrsta promene, fenomen transformacije. Čitava hemija predstavlja transformaciju i tako na neki način čudo. Vatra koja gori u srcu je transformacija. Razvitak pileta unutar jajeta je transformacija. Razvitak ljudskog bića iz ćelije je transformacija. Ta transformacija ćelije u čoveka ili gusenice u leptira pripada prirodi, dok transformacija o kojoj je Hrist govorio ne pripada prirodi. Sve što smo otkrili o prirodi i taj oblik evolucije i transformacije pripada sasvim drugačijem redu od onog o kome se govori u Jevanđeljima i drugim spisima mnogo starijim od njih. Nije iznenađujuće da dok priroda vrši transformaciju putem svojih sporih i postepenih procesa, u životu uma, osećanja i svesti postoji proces slične vrste čiji je zadatak da ostvari nastavak transformacije. Činjenica da u spoljašnjem svetu, fenomenološkom svetu, u prirodnom svetu postoji transformacija, neminovno sugeriše da transformacija postoji i u psihološkom, mentalnom, emocionalnom svetu, svetu u kome svako istinski živi. To je ta transformacija o kojoj Hrist govori Nikodimu.      
 
Ta transformacija – ili ponovno rođenje – ukoliko pokušamo da razumemo šta bi to moglo da znači – odnosi se na to da čovek više nije u ili od ’mesa’. Takav kakav jeste, on je od ’mesa’ i ’vode’. Može postati od ’vode’ i ’duha’.  To znači da jedan povezujući element ili jedan princip ili jedan faktor ostaje u toj transformaciji – naime, ’voda’. Svi ovi nazivi su tehnički termini. To jest, oni pripadaju specijalnom jeziku koji su oni bliski Hristu mogli da razumeju. Međutim, ukoliko razmislimo o značaju reči metanoja, bićemo u stanju da shvatimo da se ’meso’ odnosi na ’um od mesa’ – termin koji se u stvari koristi u Novom Zavetu – i da Nikodim svojim bukvalnim stavom predstavlja taj um od mesa – to jest, um koji počiva na spoljašnjim čulima, okrenut spolja ka životu ili ’podešen u skladu sa svetom’. Ovde se misli na nešto mnogo suptilnije nego što je taština i svetovnost. Dublje značenje se ne nalazi u tim razmišljanjima. Um koji se hrani samo ’mesom’ – hranom koju mu dostavljaju čula – ne može uspostaviti kontakt sa ’duhom’. Prva stvar koju moramo uočiti je da, ako čovek mora da se odrekne sebe – to jest, svih ideja koje ima o sebi, svih oblika imaginacije koje gaji o sebi i svih iluzija o sebi koje ga navode da misli da jeste ono što pretpostavlja – tada ’meso’ ne može da mu pomogne da se promeni. Jer niko ne može videti u sebi pomoću organa čula koji treba da omoguće kontakt sa spoljnim svetom i niko ne može čak ni početi da vidi sebe putem spoljašnjeg posmatranja. Um zasnovan na čulima ne može da dovede čoveka na pravo mesto sa koga bi počeo i on će tada nalikovati Nikodimu koji počinje izvan sebe i koga Hrist ispravlja, rekavši mu da je čitava stvar u tome da čovek može da se rodi iznova – i da tako mora početi iznutra – drugim rečima, od ’sebe’ a ne od opaženih čuda ili o dedukcija o Bogu izvedenih na osnovu spoljašnjih dokaza koji pružaju čula.  
Nastaviće se ....

23.03.2017.

MORIS NIKOL - Ponovno rođenje II


Moris Nikol - META
PONOVNO ROĐENJE
Drugi deo

„Kako se može čovek roditi kad je star?“ pita Nikodim.  Eda li može po drugi put ući u utrobu matere svoje i roditi se?

Nikodim ideju o ponovnom rođenju shvata u bukvalnom, čulnom smislu. Po njegovom mišljenju, biti ponovo rođen sigurno znači ponovo fizički ući u utrobu čovekove majke i ponovo se naći na zemlji, započinjući život iznova kao dete. Međutim, ta ideja – ideja o ponovnom početku, o ponovnom fizičkom rođenju u tom smislu od strane iste majke – istorijski zaista postoji u misli čovečanstva.

Ideja o ponavljanju istog života, ideja da se sve ponavlja, da je vreme zakrivljeno i tako obrazuje kružnicu i dolazi na istu tačku, gde se sve ponovo vraća baš onako kako je i bilo, postoji, i mnogi antički pisci su u prošlosti ukazivali na nju i mnogo ljudi je u nju verovalo. To nije ista ideja kao ideja o reinkarnaciji. Vreme kao krug, to jest, vreme koje vraća prošlost i ponovo sve obnavlja – u stvari, ideja o vraćanju svih stvari – veoma je stara ideja, koja seže do početaka naše zapadne kulture, koja u stvari, verovatno seže do Pitagore, i obnavljana je u različitim vremenima i ponekad je izbijala u prvi plan kao objašnjenje života i aktivnosti ljudi, njihovih razlika, talenata i sudbine. Ova ideja, na koju Nikodim, čini se, ukazuje, ili ga barem Jovan prikazuje kao da ukazuje na nju, zasnovana na vraćanju svih stvari, nudi objašnjenje za mnoge pojave u životu koje bi inače bilo teško objasniti. Čovek se može sećati svog prethodnog života – života koji je vodio ranije i koji sada ponovo vodi – ili se možda ne seća ničega. Međutim, ukoliko se seća, on tada unapred zna – to jest, oseća šta će se dogoditi, jer se to već dogodilo i u njemu se zadržao neki neodređeni osećaj, neki maglovit nagoveštaj budućnosti. Ili rano u životu otkriva da je spremniji, zainteresovaniji, sposobniji da shvati i pojmi određene aspekte života koji izgledaju poznato ili da otkrije čime želi da se bavi, tako da se ponekad veoma rano razvija kao muzičar, pisac, umetnik ili ’čovek sudbine’, kako se to naziva, ili jednostavno kao čovek koji nešto duboko oseća, ali ne zna ili je zaboravio šta da radi ili se samo seća šta ne treba da radi.

U tom doslovnom smislu čovek, ili tačnije svi ljudi, može da bude rođen ponovo, fizički, od iste majke i da se ponovo nađe u istom vremenu, u istim događajima, u istom istorijskom periodu; ukoliko se čovek nečega seća, zbog ranije patnje ili nekog probuđenog interesovanja, on će o nekom aspektu vremena znati više nego drugi i osećaće, bez direktnog saznanja, šta treba da radi, čemu treba da se posveti, a šta mora da izbegava; on čak može znati kako da reaguje u nekoj neočekivanoj situaciji, jer se ona ranije već dogodila. Sa te tačke gledišta, svi događaji, svi ratovi i svi incidenti, koji pripadaju određenom vremenu, odigravali su se ponovo i ponovo i stalno se odigravaju u samom Vremenu. Znanje, koje potiče od sećanja da ’se sve to već dogodilo’, neobično, maglovito i gotovo uvek indirektno sećanje da se sve to već dogodilo i da određene stvari neizbežno moraju ponovo da se dogode, bude u čoveku osećaj da on u život nije smešten kao drugi, koji se ne sećaju ničega, već da u njemu postoji nešto drugačije, neki imperativ na koji on mora da odgovori, bilo da ga to vodi do uspeha ili propasti. Takav čovek neće verovati da jedan život predstavlja objašnjenje za njegovo postojanje, niti postojanje drugih, niti da svako započinje život rođenjem. U tom smislu – to jest, u smislu fizičkog, doslovnog vraćanja svih stvari – čovek će sigurno ponovo ući u majčinu utrobu. I u tom smislu, ako smrt znači da se neko još jednom vraća u trenutak svog rođenja i ponovo biva rođen, doslovno, u isto vreme u kome je bio rođen – istoj godini, istom danu i istom satu – tada se za čoveka može reći da ’kao star’ ulazi u majčinu utrobu i da se ponovo rađa u isti život, kao beba. Čak i ako se ničega ne seća, on će ono što je činio ranije činiti i biti sposoban da čini mnogo lakše, bilo dobro ili loše. On oseća stvari, pre nego što se one ostvare, znanje o budućnosti će istinski biti znanje o prošlosti – o onome što je živeo i iskusio ranije – jer ukoliko je vreme zakrivljeno i formira krug, tada nema istinske prošlosti i budućnosti, jer se sve vraća u svoj sopstveni vremenski ciklus i prošli događaji će se uvek vraćati i tako postajati budućnost, a budući događaji će uvek biti već odigrani i tako prošlost. Prošlost i budućnost su tako relativni pojmovi u skladu sa čovekovim položajem u sopstvenom vremenskom ciklusu – to jest, promenljivi trenutak, koji nazivamo sadašnjost, koji nikada ne možemo da dohvatimo, u kome nikada istinski ne živimo, nikada ne možemo zaista da ga vidimo, osim putem čula, koja nam prikazuju samo sadašnji trenutak – kao da kroz uzani prorez posmatramo ogromni, neshvatljivi svet koji postoji u večnoj sadašnjosti, u svim dimenzijama „Vremena“, u kome sve što nazivamo prošlost, sadašnjost i budućnost simultano postoji, a vidimo ga samo nakratko, kao odeljak, parče, kao svet ograničen na tri dimenzije kako se pomera pod kontrolom te nepojmljive, misteriozne mašine pod nazivom Vreme, koje nas, bilo da smo budni bilo u snu, neprestano tiho odvaja od svega što smo imali i svega što smo osećali ili mislili, prisiljavajući nas da živimo svoje života i dostignemo trenutak smrti.


Nikodimova napomena, „Da li čovek po drugi put može ući u majčinu utrobu?„  iz Jovanovog Jevanđelja tako možda nije data slučajno. Ovde je možda namerno predstavljena ideja o bukvalnom vraćanju. Jevanđelja nisu pisana sa stanovišta stvarnih istorijskih događaja iz bliske prošlosti. Sve u Jevanđeljima je napisano kako bi se prenelo ili ilustrovalo značenje. Ono što je važno, bilo da je reč o paraboli, događaju ili razgovoru, jeste shvatiti šta to znači. U pogledu istine, istoričnost Jevanđelja je sekundarna stvar. Ona na prvom mestu prenose istinu drugačijeg reda. Da li se razgovor između Nikodima i Isusa te noći zaista odigrao, nevažno je, jer značaj svega što je spomenuto u Jevanđeljima ne leži u istorijskoj istini već u značenju. Drugim račima, neki događaj, koji je mogao da se odigra ili ne, iskorišćen je da bi se istakao neki psihološki aspekt i ukazalo na neko značenje u vezi sa glavnim učenjem Hrista. Tako, na određen način, Jevanđelja su izmišljena, a događaji su grupisani na takav način da prenesu značenje, pre nego da zabeleže bukvalnu istorijsku istinu. Nikodim možda nije izgovorio te reči. On se možda nije ni susreo sa Hristom. Jovan ga je očigledno iskoristio kao tip čoveka koji je u površnom kontaktu sa Hristovim učenjem, kako bi pokazao kako takav tip reaguje. 

Jevanđelja imaju veoma pregnatno značenje, spolja uvijeno u događaje i zgode, gde se konkretna parabola ne koristi. Celokupno učenje je dato u visokom obliku paradoksa, jer to učenje nije lako razumeti i nije ga moguće dati na direktan način. Bio je potreban drugačiji jezik da bi se prenele ideje, o kojima je govorio Hrist, jezik, koji obično čovečanstvo – to jest, ljudi kao mi – ne može da razume i zbog toga su kao posrednik korišćene parabole, događaji i ilustracije.


Nikodim se u Jevanđeljima pojavljuje kao čovek koji može da razume Hristovo učenje samo na bukvalan način i takođe čovek, koji je sigurno verovao da će doći zemaljsko Carstvo nebesko u kome će vladati pravi, fizički kralj i da će on verovatno ubiti svakoga ko se ne slaže sa onim što Nikodim smatra istinom. Očigledno je da Hrist pokušava da odvoji Nikodima od nivoa fizičke interpretacije i da mu objasni da čovek, kakav jeste, sa svim svojim predrasudama, averzijama i obmanom čula, nije osoba koja može ’videti’ Boga i da se on prvo mora podvrći procesu „ponovnog rođenja“ pre nego što čak i pomisli da može znati ili razumeti nešto od Božije volje. Potreban je drugačiji nivo bića pre nego postane moguće govoriti o Bogu. Tako Hrist kaže Nikodimu ’dok se čovek ne rodi ponovo’ – to jest, dok se ne rodi kao novi čovek i ne postane drugačija vrsta čoveka – on ne može videti Boga – to jest, ne može ni zamišljati šta Bog jeste.

Međutim, ljudi žele da shvate ’Boga’ na svom sadašnjem nivou bića i mnogi veruju da mogu govoriti o Bogu i Božijoj volji, pa propovedaju i pišu o Božijoj volji, kao da tačno znaju šta Božija volja znači, ne zamarajući se razmišljanjem o značenju reči Očenaša: ’Neka bude volja Tvoja na zemlji.’ Oni ne samo da zamišljaju da se Božija volja ostvaruje na zemlji i da, ukoliko njihovi prijatelji dožive neku nevolju, to znači da ih je Božija volja pogodila kao kazna, već veruju da znaju sve o Bogu i onome što Bog želi i čak se osećaju superiorno u odnosu na one koji se ne ponašaju na religiozan način, u skladu sa njihovim idejama, ili ne idu u iste crkve. To je uobičajena situacija u životu sa tom stvari koja se naziva ’religija’. Međutim, Hrist nije podučavao religiji. Podučavao je ponovnom rođenju. I čitavo značenje Jevanđelja jeste metanoja i ponovno rođenje. Budući da nije shvaćeno da iza Hristovog učenja postoji nešto specifično i realno i budući da je sve, čemu je Hrist jasno i specifično podučavao, proglašeno za ’religiju’, čitavo značenje njegovog učenja je preokrenuto u nešto drugo – nešto što je postalo predmet svađa, podela i sektaštva i konačno rezultiralo nasilnim i krvavim progonima i užasnim ratovima. Sve to je bilo usled nerazumevanja Hristovog učenja. To je bilo neizbežno, jer se ono čemu je Hrist podučavao i što leži sakriveno iza biblijskih priča, nalazi iznad čovečanstva, jer je on govorio o višem nivou čoveka, o razvoju čoveka iznad nivoa na kome je on sada, kakva god vrsta čoveka da neko jeste ili misli da jeste.  

Nastaviće se ...

10.01.2017.

PONOVNO ROĐENJE I


Moris Nikol - META
PONOVNO ROĐENJE
Deo prvi

Nikodim, farisej i član Sinedriona, došao je jedne noći kod Hrista i njihov razgovor kao i stanje nerazumevanja u kome se nalazio prikazano je u Jevanđelju po Jovanu (III 2-10):

"
Ravi! Znamo da si ti učitelj od Boga došao; jer niko ne može čudesa ovih činiti koja ti činiš ako nije Bog s njim. Odgovori Isus i reče mu: Zaista, zaista ti kažem: ako se ko nanovo ne rodi, ne može videti carstvo Božije. Reče Nikodim Njemu: Kako se može čovek roditi kad je star? Eda li može po drugi put ući u utrobu matere svoje i roditi se? Odgovori Isus: Zaista, zaista ti kažem: ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u carstvo Božije. Šta je rođeno od tela, telo je; a šta je rođeno od Duha, duh je. Ne čudi se što ti rekoh; valja vam se nanovo roditi. Duh diše gde hoće, i glas njegov čuješ, a ne znaš otkuda dolazi i kuda ide; tako je svaki čovek koji je rođen od Duha. Odgovori Nikodim i reče Mu: Kako može to biti? Isus odgovori i reče mu: Ti si učitelj Izrailjev, i to li ne znaš?”

Nešto je neobično u redosledu ovih reči, posebno na početku. Na šta je mislio Nikodim, a na šta je mislio Hrist? Nikodim nije postavio pitanje, međutim Hrist mu je odgovorio. Šta je odgovorio? Na prvi pogled se čini da reči, koje su stavljene Nikodimu u usta, ne sadrže pitanje. U ovoj priči o pretpostavljenoj noćnoj konverzaciji između fariseja i Hrista, Nikodim je prikazan kako iskreno i bez ikakvog pokušaja ulagivanja kaže da je video čuda koja je Hrist izvršio i da je zbog toga uveren da je Hrist učitelj koji dolazi od Boga. „Mi znamo“ – kaže on – „da si učitelj od Boga došao, jer niko ne može čudesa činiti koja ti činiš ako nije Bog sa njim.“

To zvuči kao razumna izjava koja ne iziskuje odgovor, kao izjava koja bi kasnije mogla da vodi do nekog konkretnog pitanja ili možda priznanja ili molbe za savet. Međutim, Hrist je upravo u tom trenutku prikazan kako ga prekida pitanjem. Šta je bio razlog za taj prekid i šta je to bilo u Nikodimovim rečima na šta je trebalo da se odgovori? Moglo bi se pretpostaviti da bi se Hrist saglasio sa Nikodimom i rekao mu da je njegov zaključak sasvim tačan i da su čuda ubedljiv dokaz da učitelj dolazi od Boga. Međutim, umesto toga, Hrist kaže nešto naizgled sasvim irelevantno i upravo ta prividna irelevantnost i nepotreban odgovor daju ovom pasusu neobičan kvalitet, kao da se potpuno izlazi van fokusa i kao da se tu prožimaju dva potpuno različita značenja. I upravo u toj činjenici leži značaj ovog pasusa. Stanovište Nikodima i stanovište Hrista dovedeni su na početku u očiglednu koliziju preko dve kratke rečenice, kako bi se prikazala ogromna razlika između njih i, kao i sve ostalo u Jevanđeljima, pasus ima karakter testa razumevanja za onoga ko ga čita. U dva uvodna stiha razgovora reči teku glatko jedna za drugom, ali njihovo značenje je suprotstavljeno i ta činjenica postepeno postaje sve jasnija, kako Nikodim pokazuje potpuno nerazumevanje onoga o čemu Hrist govori.

Koje je Nikodimovo stanovište? To je stanovište zasnovano na čulima. Nikodim počinje od onoga što je video fizičkim očima i po svoj prilici želi da izgradi svoju veru u Hrista na toj osnovi. Video je izvršena čuda i ostvarene znake i taj dokaz, koji su mu pružila čula, opredelio ga je da poveruje u Hrista. On ne počinje ni od čega što je video iznutra, već od onoga što je video spolja. Hrist ga ispravlja. Nikodim čak nije ni postavio pitanje, već je počeo da govori na određeni sasvim pogrešan način; to je ono na šta se Hrist nadovezuje. Hrist ne kaže direktno da je Nikodimov pristup pogrešan, već na to u svom odgovoru ukazuje. On Nikodimu ne kaže da je beskorisno početi od vidljivog dokaza o postojanju Boga, već ukazuje da se čitavo pitanje u stvari odnosi na čoveka. On kaže: Zaista, zaista ti kažem: ako se ko nanovo ne rodi, … ne može videti Boga.“ To jest, Hrist kaže Nikodimu da samo novi čovek, druga vrsta čoveka, može nešto znati o Bogu.  Međutim, Nikodim, tragajući za spoljašnjim dokazima o manifestaciji Boga i impresioniran čudima, ne može da shvati šta to znači. On misli da je reč samo o tome da se pronađe spoljašnji dokaz da Bog postoji ili da je manifestovan u ovoj ili onoj osobi. I on sasvim iskreno želi da pođe od takvog vidljivog i spoljašnjeg dokaza. Tako, videvši čuda, oseća da Hrist mora biti izuzetna osoba i čak božanski čovek.

Svako prirodno teži razmišljanju na taj način, polazi od te tačke i posmatra vidljivo svedočanstvo kao konačni dokaz, jer je um prvobitno razvijen kontaktom sa čulnim objektima i tako se prirodno oslanja na vidljivi svet. Nikodimova vera polazi od čulnog i tako od onoga što leži spolja, dok Hrist pokazuje da je to nemoguće. Šta god da počiva na čulima i šta god da se njima može potvrditi, nije adekvatna polazna tačka. Ukoliko je čovek sposoban da se podvrgne unutrašnjem razvitku, individualnoj transformaciji, za koju se ovde koristi tehnički naziv „ponovno rođenje“, iz onoga što Hrist kaže jasno proizilazi da on ne može poći od vidljivih dokaza i tako ne može imati polaznu tačku u životu. Tako, šta god da zamišljamo da ponovno rođenje znači, jednu stvar očigledno već sada možemo razumeti – ono može početi samo sa nečim unutrašnjim, nečim što je viđeno u čoveku, nečim shvaćenim i pojmljenim iznutra i ne može početi obožavanjem nečega izvan čoveka ili traženjem potvrde preko spoljašnjih dokaza, kao što su čuda, ili bilo čega drugog što pripada spoljašnjem životu ili, ukratko, bilo čega što dolazi kroz kanal pet spoljašnjih čula.


Nastavak

29.12.2016.

METANOJA V


Moris Nikol - Meta
METANOJA - DEO IV

IDEJA O KRALJEVSTVU NEBESKOM

Prva predstava koja se može formirati o „Kraljevstvu nebeskom“ jeste da je to mesto gde se Božija volja manifestuje: „Neka bude volja Tvoja na zemlji kao i na nebu.“ Međutim, ljudi po pravilu pretpostavljaju ne samo da se Božija volja manifestuje ne zemlji, već i da se pod Nebom podrazumeva nešto što vremenski predstoji i gde svako ko je vodio dobar život odlazi posle smrti, nasuprot pakla, koji se ponovo ne posmatra kao stanje koje čovek može dostići na zemlji, već kao mesto na koje slabi i loši ljudi odlaze posle smrti. Mnoge važne ideje u Jevanđeljima shvataju se upravo na taj način, kao da se odnose na neko kasnije vreme, i ni na koji način se ne povezuju sa čovekom koji sada živi na zemlji – to jest, sa čovekom koji živi u sadašnjem trenutku.

Međutim, čovek koji sada živi na zemlji, u različitim trenucima može biti u boljem ili gorem stanju. On za trenutak može dotaći neko bolje stanje u sebi, odakle sve vidi u boljem svetlu, ili neko gore stanje, odakle sve vidi u lošijem svetlu. On može da se uzdigne ili padne vertikalno. Može da vidi stvari sa višeg ili sa nižeg nivoa.

Svako je svestan ove činjenice.

I to uzdizanje i padanje, ti trenuci uvida i tame, koji karakterišu svačiji život, nemaju nikakve veze sa vremenom i sa nečim što predstoji, već predstavljaju stanja koja je čovek sposoban da dostigne sada. Ona spadaju u kretanje na gore i na dole unutar čoveka, i tako su vertikalni.

Kada se čovek nalazi u nekom lošem stanju, kao što je stanje sumnje, sve u njemu je povezano na određeni način. Kada okolnosti promene njegovo stanje, on sve vidi povezano na sasvim drugačiji način. To je toliko uobičajeno iskustvo da nije neophodno naglašavati njegovu tačnost. Međutim, budućnost čoveka u stanju sumnje, u pogledu stanja ili nivoa razumevanja, ne leži u vremenu, već unutar njega. Sumnja ga može sve više vući na dole, sve dok konačno ne bude reagovao na neki nasilan i neopoziv način. Njegova  prava budućnost jeste da dosegne drugo stanje u sebi i ta budućnost, koja je psihološka, ne leži kasnije u prostom protoku dana – to jest, u vremenu – već u promeni unutar njega. Tako čovek uvek ima dve budućnosti, jednu u vremenu, a drugu u promeni svoga stanja. O toj drugoj budućnosti, o stanju čoveka, govori se gotovo u svakom redu u Jevanđeljima. Ljudi obično smatraju da je vreme progres i da će jednostavan protok dana i godina i vekova voditi i da čak mora voditi do boljih okolnosti. Ili, u slučaju njih samih, oni se nadaju i veruju da će sledeće godine ili za dve godine sve biti drugačije. Međutim, veoma je teško poverovati da je tako. Život ostaje isti. I kako osoba stari, stvari se ne popravljaju. Vreme nije faktor koji donosi transformaciju niti na opštem nivou, niti kod pojedinca. Ovde se ispoljava duboko ukorenjena iluzija koja deluje na svakoga. Sutra će biti drugačije. Sutra će doneti bolje stanje stvari. I ta iluzija, koja je toliko kompleksna da je gotovo nemoguće razmrsiti sve niti misli i emocija koje se upliću u nju, upravlja čovečanstvom i svakim pojedinačnim čovekom na ovaj ili onaj način. Svako, suočivši se sa životom tako teškim i zaista neshvatljivim, prirodno oseća da jedna stvar uvek ostaje otvorena – naime, sutra. Ili, sa druge strane, kada pomisli da bi trebalo da učini nešto i da uloži neki napor, on ponovo oseća da uvek postoji sutra. Svaki čovek sasvim iskreno razmišlja o sutrašnjici kao o prilici da učini ono što oseća da treba da učini i smatra da će se tereta, koji većina ljudi oseća, i sopstvenih nedostataka osloboditi uz pomoć sutrašnjice.

Ljudi razmišljaju o svojim životima u terminima prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Oni razmišljaju o svojim životima u terminima vremena, ne stanja. Tako je veoma lako poverovati da se bolje stanje može dostići u nekom kasnijem vremenu. Međutim, budućnost čoveka se ne nalazi u vremenu, već u  njemu samom i sastoji se od promene stanja sada, u trenutku kada shvati u kakvom se stanju nalazi.

Da se vratimo na primer sa sumnjom – čovek počinje da prelazi u stanje sumnje i kako se ono nastavlja, on počinje u sve većoj meri da odobrava ideje i veze između stvari koje mu to stanje sugeriše. Svaki psihijatar veoma dobro zna da kada to stanje pređe izvesnu neodredivu tačku, ludilo nije daleko – u stvari, ono je dijagnostikovano. Šta je prava budućnost tog čoveka?  Da li se ona nalazi u vremenu ili u nekom drugom pravcu? U vremenu njegova budućnost se sastoji od jačanja vere u hipnotičke ideje koje njegovo stanje izaziva. Međutim, za čoveka je moguća  i drugačija budućnost. O toj budućnosti, koja ne leži u vremenu, već u sadašnjem trenutku, može se razmišljati kao o vertikalnoj u vremenu – ona pripada uspravnoj osi koja ukazuje na viša i niža stanja, kao skala ili lestvice. Ukoliko zamislimo vreme u vidu dijagrama, nacrtano kao horizontalna linija – to jest, kao liniju koja predstavlja prošlost, sadašnjost i budućnost – ta vertikalna linija koja ulazi u čoveka u svakom trenutku u vremenu, ukazuje na više ili niše stanje u njemu u tom trenutku vremena. I ukoliko želimo da razumemo bilo šta iz Jevanđelja, moramo shvatiti tu zamišljenu uspravnu liniju, koja ukazuje na moguća stanja u čoveku, jer Jevanđelja govore o čoveku koji dostiže više stanje, ne u spoljašnjem svetu, već u sebi u ovom životu, ne jednom kasnije, već sada.

Međutim, značenje na koje ukazuje reč metanoja daleko je od privremene promene stanja. Čovek, koji pokušava da obuzda sebe i koji se bori da ne sledi ono što veruje da je njegova najgora strana i teži da održi ono što smatra dobrim ili svojom stazom dužnosti i da živi ispravnim životom, ne dostiže metanoju. I mada on može biti uveren da takav način života ne vodi iz želje da se oseća zaslužan ili da bude primer u očima drugih ljudi ili iz straha od policije ili društvenog odbacivanja ili od gubitka reputacije uglednog čoveka, već iz autentičnih razloga, on ipak ne postiže nikakvu promenu uma. Kao što je već rečeno, u Jerusalimu je sigurno bilo mnogo ljudi koji su vodili dobar i moralan život, pa ipak Hristove reči „dok se ne pokajete – to jest, dok se ne podvrgnete promeni uma – svi ćete stradati“, pokazuje da se misli na nešto drugo. Ovde leži jedna od najdubljih ideja psihološkog učenja u Jevanđeljima. Uči se da je moguća radikalna trajna transformacija i metanoja je njen tehnički opis. Međutim, čovek ne može dostići stalni viši nivo, sve dok u sebi ne izgradi vezu ideja koje ga postepeno mogu podići iznad sadašnjeg nivoa. Ideja o Kraljevstvu nebeskom je zbog toga vrhovna ideja u tom pogledu. Ona reprezentuje više Dobro. Stoji iznad vidljivog života i materijalne istine i fizičkih teorija i, koliko god da je nejasno shvaćena, otvara u čovekovom umu pravac koji je nov i koji na nov način povezuje njegove misli i osećanja i unosi novu komunikaciju u njegovo razumevanje. Ideja o samo-evoluciji čoveka, ideja o metanoji ili transformaciji uma i ideja o Kraljevstvu nebeskom su povezane i bliske ideje. Jedna stvar se mora razumeti: da bi ta samo-evolucija i transformacija započela, čovek mora prestati da prati samo dokaze koje mu nude čula. On mora napustiti zaključivanje na osnovu prirode i fenomena i događaja iz života. On više ne sme videti puni smisao svoje egzistencije u spoljašnjem životu, niti pokušavati da ga pronađe izvan sebe, niti u životu na zemlji sme videti manifestaciju Božije volje. Mora se razumeti da se čovek, koji dođe do zaključka da ne postoji ništa više od onoga što on predstavlja i da ne postoji „Bog“ zbog lošeg stanja u svetu, nalazi u istoj situaciji kao i učenici koji su verovali da je sve što se događa na zemlji usled delovanja Božije volje.

Ideja metanoje i Kraljevstva nebeskog leži u drugom pravcu. Čovek mora da se okrene od sveta i pogleda sebe. Mnoge parabole u Jevanđeljima bave se ovim, a jedna od najznačajnijih je parabola o bludnom sinu. Upravo pre nego što se uvede parabola o metanoji, Hrist govori o važnosti „pokajanja“.  Kažem vam da će tako biti veća radost na nebu za jednog grešnika koji se kaje, negoli za devedeset i devet pravednika kojima ne treba pokajanje.“ I opet, „biva radost pred anđelima Božijim za jednog grešnika koji se kaje.“ I tada uvodi narednu parabolu: Jedan čovek imaše dva sina i reče mlađi od njih ocu: Oče! Daj mi deo imanja što pripada meni. I otac im podeli imanje. I potom do nekoliko dana pokupi mlađi sin sve svoje, i otide u daleku zemlju; i onamo prosu imanje svoje živeći besputno. A kad potroši sve, postade velika glad u onoj zemlji, i on se nađe u nevolji. I otišavši pribi se kod jednog čoveka u onoj zemlji; i on ga posla u polje svoje da čuva svinje. I željaše napuniti trbuh svoj roščićima koje svinje jeđahu, i niko mu ih ne davaše. A kad dođe k sebi, reče: Koliko najamnika u oca mog imaju hleba i suviše, a ja umirem od gladi! Ustaću i idem ocu svom, pa ću mu reći: Oče! Sagreših Nebu i tebi, i već nisam dostojan nazvati se sin tvoj: primi me kao jednog od svojih najamnika. I ustavši otide ocu svom. A kad je još podaleko bio, ugleda ga otac njegov, i sažali mu se, i potrčavši zagrli ga i celiva ga.

A sin mu reče: Oče, sagreših Nebu i tebi, i već nisam dostojan nazvati se sin tvoj. A otac reče slugama svojim: Iznesite najlepšu haljinu i obucite ga, i podajte mu prsten na ruku i obuću na noge. I dovedite tele ugojeno te zakoljite, da jedemo i da se veselimo. Jer ovaj moj sin beše mrtav, i ožive; i izgubljen beše, i nađe se. I stadoše se veseliti. A sin njegov stariji beše u polju, i dolazeći kad se približi kući ču pevanje i podvikivanje. I dozvavši jednog od slugu zapita: Šta je to? A on mu reče: Brat tvoj dođe; i otac tvoj zakla tele ugojeno, što ga je zdravog video. A on se rasrdi i ne htede da uđe. Tada iziđe otac njegov i moljaše ga. A on odgovarajući reče ocu: Eto te služim toliko godina, i nikad ne prestupih tvoje zapovesti, pa meni nikad nisi dao jare da bih se proveselio sa svojim društvom; A kad dođe taj tvoj sin koji ti je imanje prosuo s kurvama, zaklao si mu tele ugojeno. A on mu reče: Sine! Ti si svagda sa mnom, i sve je moje tvoje. Trebalo se razveseliti i obradovati, jer ovaj brat tvoj mrtav beše, i ožive; i izgubljen beše, i nađe se. (Luka XV, 11-32).

U ovoj velikoj paraboli pokazano je kako se čovek u sebi pravi preokret od stanja kada sve traži u životu i menja pravac. Interesantno je obratiti pažnju da se u ovoj paraboli bludni sin nalazi u stanju kada je izgubio sebe, kao što pokazuje fraza „a kad dođe sebi“ ((είς έαυτον δε έλθων).

Međutim, ljudi često bukvalno povezuju ovu priču sa idejom o pravoj raskalašnosti (bludnosti), rasipanjem novca i trošenjem nasledstva i zamišljaju mladog čoveka dovedenog do potpunog siromaštva kako jede roščiće. Oni i ne pomišljaju da se to odnosi na njih same, na psihološko stanje u njima, u stvari, na stanje u koje svako dospeva – stanje kada čovek gubi sebe, a svi spoljašnji oblici života i spoljašnje stvari ostavljaju ga gladnim kao i roščići.

Već je rečeno da je parabola poređenje. Njeno fizičko, doslovno ili čulno značenje jedna je stvar, ali njeno pravo značenje leži na nivou iznad čula. Parabola tako predstavlja psiho-transformatorsku mašinu između dva nivoa značenja. Ona ima svoje doslovno značenje, ali i drugo, psihološko značenje. Ona je medij putem koga može da se ukaže na to veće značenje nezavisno od reči i slika koje se koriste u njoj i koje imaju svoje sopstveno niže značenje, te se iz tog razloga koristi kroz sva Jevanđelja. Značenje parabole je uvek psihološko, a nikada doslovno ili fizičko.  

Parabola tako gradi most između dva nivoa značenja, čulnog i psihološkog. Na jednom mestu je rečeno da je Hrist pred masom govorio samo u parabolama, ali je svojim učenicima davao direktno učenje privatno. I moramo se podsetiti da je Hrist u više navrata predstavljen kako govori svojim slušaocima da ne razumeju ono o čemu govori, jer nemaju uši da čuju ni oči da vide – to jest, njihovo razumevanje je onemogućeno i sve ono unutrašnje ili psihološko značenje za njih je nerazumljivo, te oni sve shvataju sasvim doslovno kao nešto što se odnosi na oblast spoljašnjih, fizičkih činjenica i događaja.

Parabola o bludnom sinu ne govori o mladom čoveku koji rasipa svoje bogatstvo. Ona govori o svakome ko je rođen na ovoj zemlji. Međutim, poslednji deo se nikako ne odnosi na svakoga, jer samo malobrojni shvate svoju situaciju i „dođu sebi“. To je trenutak metanoje. I ovde se mora obratiti pažnja na to da se bludni sin ne kaje, već dolazi sebi i shvativši svoju situaciju, traga za načinom da pobegne od spoljašnjih stvari iznad sebe. Ovde nema pomena o pokajanju, već je reč samo o određenoj promeni uma, koja se naziva „doći sebi“ i na koju se neposredno pre parabole ukazuje kao na metanoju – to jest, kao na transformaciju mišljenja, potpuno drugačiji način poimanja života.