Armin Risi - Evolucija: život iz materije? II DEO

Preuzeto sa: LINK
Prevod: Jelena

II DEO 

UZROČNOST I SVRSISHODNOST
Nauka priznaje da u dubinama materijalnog sveta postoje određene pojave, kao što su kvarkovi i kvazari, koji ne podležu do sada poznatim prirodnim zakonima. Ali taj naizgled samokritični iskaz je samo skretanje pažnje sa činjenice da se pred našim nosom odvijaju milioni pojava, koje se takođe ne mogu objasniti zakonima materijalističke slike sveta, naime, sve one pojave, koje „žive“. Kada živi, telo ispoljava simptome, koje protivreče svakom zakonu mrtve materije. Bakterija, biljka, životinja, čovek, da i ne spominjemo više oblike života – svi se oni kreću i razvijaju, i to ne u skladu sa impulsima gravitacionih, elektromagnetskih i nuklearnih polja, već u skladu sa planskim obrascima, koji proishode iz „života“ i drže tela na okupu kao „celinu“. 

Živa tela se sastoje od ogromnih atomskih veza, koje se ponašaju svrsishodno, koje percipiraju okruženje i stupaju u interakciju sa njim. Materijalistička nauka žmui na jedno oko, jer uvek uočava samo kauzalnost (lanac uzroka i posledica), iako je očigledno da u svetu ne deluje samo kauzalnost, već i svrhovitost (usmerenje principa kauzalnosti ka nekom konkretnom cilju). Atomi ne zuje tek besciljno kroz kvantni svet i obrazuju funkcionalna tela. Ta funkcionalna tela nisu samo proizvod jedne kombinacije atoma. Možemo istražiti seme drveta banjana sve do njegove atomske strukture, ali nećemo pronaći ono najvažnije: život. Jedino, što se može postići, je da se seme – i u njoj postojeća svrhovitost – uništi.

Ne samo atomi, već i prirodni zakoni i materijalne osnovne sile, omogućavaju uočavanje svrhovitosti: svi oni imaju tačno onu veličinu, koja omogućava da uopšte nastanu materijalni oblici. Kada bi došlo i do najmanjeg odstupanja, materija bi se urušila u sebe ili razletela ili raspala ili isijala i ne bi bilo galaksija niti planeta. Da li je sve to samo slučaj? I uopšte: odakle dolazi materija? A odakle svest, koja se ispoljava kroz materijalno telo? Takozvane egzaktne nauke su nam do današnjeg dana ostale dužne egzaktno objašnjenje. 

Živa tela se, dakle, ne kreću samo kao besvesni materijalni objekti kroz lanac materijalnih uzroka i posledica, već se kreću svrhovito. Drugim rečima: ona se ne ponašaju mehanički, već svesno, ne samo uzročno, već i sa namerom! Zašto se materija odjednom kreće na „nezakoniti“ način? Materija se po sebi uvek ponaša mehanički ili kvantno mehanički, to jest, ona zavisi od spoljašnjih impulsa, na koje reaguje bez svesti. Koji impuls pokreće živo telo na to da se kreće prema inteligentnom obascu? Nauka kaže: samo prirodni zakoni, kao što su gravitacija, elektro-magnetna sila, statika itd.

Niko ne spori da je takozvana svest ta, koja živom telu daje impuls svrhovitosti. Ali šta je „svest“? Da li je svest zaista samo neki sporedni efekat neurohemijskih reakcija? Zašto se materija oko nas i u čitavom univerzumu formira prema inteligentnim tj. uređenim obrascima? Upravo kod tih odlučujućih pitanja ćute teorija relativiteta i kvantna teorija. One nisu dovoljne čak ni da objasne šta je materija. Kako bi onda mogle da objasne šta je svest? Svest sasvim sigurno nije proizvod mrtve materije, kako to prirodne „nauke“ ćutke podrazumevaju.

Vedska nauka može da pokaže – zasnovano na gornjoj logici – da su materija i svest dve zauvek paralelne energije, koje se prema definiciji paralela seku u beskonačnosti. One obe potiču iz istog beskrajnog izvora i deluju jedna na drugu, da bi obrazovale materijalni svet, ali se nikada ne mešaju.

Tajna života nije funkcija materije. Pošto materijalistički naučnici vide samo materiju, a pogrešno shvataju život, razvijaju tehnoloije, koje doduše materijalno funkcionišu, ali razaraju osnove života.

Čitava osnova materijalističke teorije prvobitnog praska i evolucije je neverovatna, neverodostojna i besmislena. Nikada neće uspeti da se dokaže da živo biće nastaje iz materije, jednostavno zbog toga, što ono nije nastalo iz materije. Time materijalističke teorije prvobitnog praska i evolucije ostaju bez temelja i propadaju.

Ipak ćemo kratko razmotriti naredne stupnjeve teorije evolucije. Videćemo da u toj teoriji nisu samo na početku napravljene velike greške, već da se apsurdnost povećava.
Uvek iznova se mora postaviti pitanje: zašto su generacije inteligentnih ljudi nekritično verovale (i još uvek veruju) u to?


ISTORIJSKI MILJE TEORIJE EVOLUCIJE
Teorija evolucije je proizvod 19. veka i treba da bude sagledana na toj istorijskoj .pozadini Ona je nastala u hrišćansko-zapadnom okruženju i njeni pobornici su želeli da umaknu njegovim uzanim granicama. Teorijom evolucije su se predstavnici novovekovne „nauke“ okrenuli direktno protiv nametnute strukture zastarele „religije“. „Religiozni“ dogmatizam je isprovocirao „naučni“ materijalizam. Te dva naizgled iz temelja različita pogleda na svet su u stvari tesno povezana jedan sa drugim, jer nisu ništa drugo do dve strane istog novčića ili, da se slikovito izrazimo, dva pola istog đavoljeg kruga. Predstavnici „religioznog“ dogmatizma i „naučnog“ materijalizma imaju važnu zajedničku stranu: težnju za moći, u ime „Boga“ ili u  ime „progresa“.

Moderna nauka i njen stalni pratilac, tehnologija, imaju deklarisan cilj da putem manipulisanja materijom steknu moć i uticaj nad prirodom i živim bićima (biljkama, životinjama i ljudima). Istom cilju, samo drugim sredstvima, su stremeli i predstavnici „religioznog“ dogmatizma. Srednjovoekovna teologija je ovde tipična. Ona je primoravala ljude da veruju da je Bog sve vrste, kako životinjske, tako i čoveka, stvorio nepromenljive; da je sve onako kako Bog želi i unapred određeno; zato je i položaj svakog živog bića, kako životinje, tako i čoveka, nepromenljivo unapred određen. Svet sa svim svojim bićima je podređen čoveku, a ljudi su podređeni svom Izbavitelju, koga na Zemlji predstavlja njegova „sveta institucija“. Čitava kreacija vodi do stvaranja (grešnog!) čoveka, koji može biti spasen samo milošću sasvim određenih institucija.  

Ova slika sveta odgovarajućim pseudo-religijama obezbeđuje apsolutističku moć. Ona omogućava ljudima, gladnim moći, da u ime „Boga“ izgrade društveni sistem, u kome su svi podređeni članovima jedne male, ali moćne elite. To su odjednom moćnici, koji određuju šta je istina i šta je Božija reč. Ta pseudo-religijska igra moći je – prema vedskoj slici sveta – tipična za doba Kali-juge  i obeležava ljudsku istoriju tokom poslednjih pet hiljada godina. U Aziji (Orijent, Indija, Kina) je dovela do različitih oblika diktatorskog kastinskog sistema, a na zapadu do ubilačkog misionarstva. Životinje, „pagani“, „crnci“ i „Indijanci“, koji su svi zajedno proglašeni za bića bez duše, spadaju u najviše mučene žrtve tih misionarskih sila, koje su brzo pronašle svoje saveznike među materijalisitčko-svetovnim silama.

Dogma predestinacije i nepromenljivosti vrsta je više slojeve društva (sveštenstvo, plemstvo i aristokratiju) oslobodila kritike i konkurencije, jer je socijalno nižim slojevima i izrabljenima uz pomoć božanske logike moglo da bude objašnjeno, zašto treba jednostavno da budu zadovoljni svojom mukom. Sa one strane sve poslušne očekuje Nebo, u kome se posle smrti može nadoknaditi sve propušteno. 

Na ovaj način su pseudo-religiozne moći u Evropi mogle da održe i izgrade svoju poziciju moći tokom vekova, a ni svetovne sile nisu bile zainteresovane da u toj filozofiji nepto promene. Čovek je mirne savesti mogao da uživa u svom samoveličanju, a ako bi se neko odvažio da postavi pitanja o „božanskom“ poretku i da ga čak napadne, protiv toga su smele da se preduzmu najbrutalnije mere uz moralno opravdanje, jer su te perverzne grozote služile samo odbrani tog „božanskog“ poretka. Protiv tog bastiona crkve i države narodni ustanci nisu imali šanse. Bio je potreban drugačiji otpor – otpor „nauke“!

Epohe renesanse i prosvetiteljstva su dovele do postepene promene društvenih odnosa. Sa rastućom industrijalizacijom obrisane su stare društvene granice i mnogi ljudi su polagali nade u novi društveni poredak. Za taj san su bili spremni da rade u fabrikama i da postanu zavisnici industrijalizacije.

Kada se sagleda to okruženje, odjednom postaje jasno zašto materijalistička „nauka“ nije ništa drugo do suprotni pol dogmatske „religije“. Tipični primer za to je teorija evolucije.


EVOLUCIJA – TIPIČNO ZAPADNA MISAONA ŠEMA
Tokom decenija hrišćani i evolucionisti su vodili ogorčene bitke rečima. Hrišćani su u evolucionistima videli ovaploćene predstavnike đavola, a evolucionisti u hriščanima genocidne predstavnike duhovnog porobljavanja. Pri tome je predstavnicima oba tabora promakla činjenica, koliko su, uprkos svem neprijateljstvu, njihovi pogledi srodni.

Evolucionisti se čude kada čuju da njihovi naizgled naučni pogledi u potpunosti nose pečat semitsko-hrišćanskog pogleda na svet. Glavne paralele su linearno razumevanje vremena, verovanje u stvaranje ex nihilo („Ni iz čega“) i u zajedničke pretke i materijalističko shvatanje „života“ i „duše“.

Naredno poređenje pokazuje tu srodnost i rezimira takođe najvažnije tačke teorije evolucije: 

• Linearno vreme: religije sa semitskim korenima (judaizam, hrišćansktvo, islam) govore o jednokratnom stvaranju. Bog stvara univerzum i ljude samo jedan jedini put i samo jedanput ih i oslobađa. Od trenutka stvaranja do trenutka „Strašnog suda“ ljudska istorija protiče linearno.

Tu istu linearnu sliku vremena, povezanu sa „jedinim“ stvaranjem, preuzima i teorija evolucije, uz jedinu razliku da je postulirani vremenski period mnogo duži.

• Stvaranje ex nihilo: predstavnici ovog verovanja dogmatski insistiraju na linearnom vremenu. Pre „jedinog“ stvaranja nije bilo nikakvog drugog stvaranja. Iako sami njihovi spisi koriste sliku dana stvaranja – „dani“ su tipičan simbol cikličnog protoka vremena – oni se bore protiv tog cikličnog shvatanja vremena i kažu da Bog ne poseže za ranijom kreacijom, već stvara ni iz čega (ex nihilo). Postoji samo jedna jedina kreacija, jedno jedino čovečanstvo i jedna jedina mogućnost spasenja (a to smo „slučajno“ mi!).

Predstavnici teorije evolucije zadržavaju istu strukturu verovanja i jednostavno je oblače u materijalisitčke umesto u teološke formulacije. Njihov osnovni princip glasi da su viši oblici života nastali iz nižih oblika života. Pre Darvina je većina istraživača verovala u individualno stvorene pravrste, koje se ipak menjaju, jer su fosili pokazivali da je ranije bilo oblika života, koje danas ne postoje.  Od Darvina prevladalo je mišljenje da različite vrste potiču od zajedničkih predaka i da porodično stablo sa vremenskom udaljenošću postaje sve uže, a vrste na njemu sve primitivnije. Još je Darvin izrazio ideju da je život mogao nastati u prasupi iz organskih hemikalija: „... ali ako (o! kakvo veliko ’ako’!) bismo u nekoj maloj toploj bari, uz prisustvo svih vrsta amonijaka, soli siromašnih fosforom, svetla, toplote, elektriciteta itd. mogli da posmatramo kako se hemijski obrazuju proteinske veze, spremne da uđu u još komplikovanije transformacije“, tada bi teorija evolucije bila istinska činjenica.“   

Razvojem biohemije, genetike i kosmologije (teorija velikog praska) pretpostavka, koju je Darvin još uvek nesigurno izrazio, je proglašena za naučnu činjenicu: život nastaje iz materije, a materija nastaje ex nihilo, kao što su još semitsko-hrišćanski praoci rekli u svojim mitovima ...

• Materijalističko shvatanje „života“ i „duše“: hrišćanska dogmatika se žestoko protivi učenju o preegzistenciji duše. To učenje kaže da je individualno biće („duša“) postojalo još pre začeća u materijalnom telu i da se inkarniralo u začetom telu; duša je večna i na svom putu – ka savršenstvu – prolazi kroz različita tela. To je učenje svih istočnjačkih i ezoterijskih objava. Ovo učenje, reinkarnaciju, su zastupale mnoge prajudejske i ranohrišćanske tradicije i to se održalo delimično do današnjih dana. Međutim, ovo učenje ne ostavlja prostora za apsolutističke zahteve i zbog toga je uz bacanje anatema suzbijano od strane institucija sa takvim zahtevima. 

Kako reinkarnacija više nije smela da se koristi, crkveno hrišćanstvo se poslužilo sledećom dogmom: Svi ljudi se stvaraju u trenutku začeća; svaki čovek živi samo jedanput; njegova egzistencija počinje egzistencijom tela; život nastaje povezivanjem očevih i majčinih polnih ćelija; sazdanje čoveka za samo jedan jedini život je jedinstvena stvaralačka sila i „milost“ Božija.  

Mislećim ljudima nije moglo da promakne da ovo učenje u pročišćenom tekstu ne kaže ništa drugo do da život nastaje iz materije, jer začeće tj. povezivanje dvaju ćelija, označava početak čovekove egzistencije. Ako to odgovara istini, tada u narednom koraku iz toga sledi: mešanjem polnih ćelija se ne razmnožavaju ljudi, već više životinje (i biljke!). U tom pogledu se čovek ne razlikuje od životinja. Dakle, i čovek je životinja. Ono što nenaučni ljudi simbolično nazivaju „Božijim aktom stvaranja“, u stvari nije ništa drugo do delovanje objašnjivih, hemijskih, fizikalnih i bioloških zakona. Poreklo života, dakle – prema crkvenoj kao i naučnoj dogmi – nije ništa drugo do fizički spoj dve ćelije i u tom aktu zaista deluju samo zakoni materije. Prema crkvenoj kao i naučnoj dogmi, ne postoji nematerijalna duša, koja ulazi u taj spoj materije i koja prožima telo svešću i energijom.

Kod ovog odlučujućeg pitanja o pravoj prirodi života i svesti se pokazuje da pseudo-religiozna i pseudo-naučna stanovišta predstavljaju samo polove istog materijalističkog misaonog obrasca.

• Zajednički praroditelji: istraživači pre Darvina, kao što su Džejms Haton (1726–1797), Žan Baptist Lamark (1744–1829), Baron de Kuvijer (1769–1832) i Čarls Liel (1797–1875) su pošli od biblijskog razumevanja individualnog stvaranja vrsta. Ali oni su se okrenuli protiv hrišćanske istorijske doktrine, koja je celokupnu istoriju Zemlje uzela kao crkveno sveto učenje i zato je  skladu sa biblijskom vremenskom skalom svela na nekoliko hiljada godina. Pošto neistomišljanici više nisu morali da računaju sa mučenjem i ubijanjem, prvi naučnici su se odvažili da se (tobože) usprotive toj biblijskoj slici sveta. Džejms Haton, na primer, otac moderne geologije, je prigovorio zastupnicima Biblije da danas postojeće vrste stena i struktura tla pretpostavljaju razvitak tokom više miliona godina. On je formulisao svoj „princip ravnomernosti“, koji kaže da su razvojni procesi, koje danas posmatramo, jednako delovali i u prošlosti. Taj princip postepenog razvitka tokom miliona godina je formulisao Čarls Liel u svom uticajnom trotomnom delu „Principles of Geology“ (1830–33). Liel i njegove pristalice su već tridesetih godina 19. veka izrazili pretpostavku da unutar neke vrste prirodna selekcija uklanja oštećene ili deformisane oblike. Oni nisu sumnjali u preegzistenciju raznovrsnosti vrsta pre prirodne selekcije. Ipak, razmatrali su ideju, da bi svekolika raznolikost svih vrsta možda mogla da potiče od nekog praoblika, što nije bilo ne-biblijski, jer je kao objašnjenje postanka čoveka postojala dogma, da su sve ljudske rase nastale od praroditelja Adama i Eve. Zašto ne razviti tu ideju dalje i ne istražiti da li ne samo rase unutar jedne vrste, već sve vrste potiču od jednog praoblika?
 
Ove ideje, koje su već izvesno vreme lebdele u prostoru. Čarls Darvin (1809–1882) je formulisao u knjizi „Nastanak vrsta prirodnim odabirom i opstankom podobnih vrsta u borbi za život“, koja je izdata 1895. i imala revolucionarno dejstvo. Čak se i Čarls Liel, otac tadašnje geologije, u svojim starim danima okrenuo Darvinovoj teoriji – što je predstavljalo važan kamen temeljac u širenju darvinizma.  Liel je napustio svoje ideje o vremenskim krugovima i priklonio se otvoreno linearnoj, postepenoj evoluciji vrsta.
Svojim knjigama On the Origin of Species (1859) i The Descent of Man (1871, „Poreklo čoveka“) Darvin se odvojio od svih crkveno-ideoloških obaveza i kao prvi formulisao obimnu teoriju evolucije na osnovu prirodne selekcije.

Sled misli iza teorije evolucije je razumljiv, jednostavan i jednostruk (za razliku od raznolike, multidimenzionalne realnosti): Svaka vrsta stvara više potomaka, nego što je neophodno za preživljavanje. Među brojnim potomcima jedne vrste postoje, naravno, određene razlike. Većina razlika je nebitna za evolucioni razvitak, neke su štetne, ali neke promene predstavljaju poboljšanja. Individue  vrste, koje pokazuju štetna odstupanja od norme, bivaju uklonjene prirodnim odabirom, tj. izumiru, dok one individue, koje pokazuju poboljšanja telesne konstrukcije, mogu da se nametnu u borbi za opstanak. Ta mala poboljšanja su se zbrajala tokom hiljada godina i to toliko dugo, dok se poboljšana i promenjena vrsta nije toliko razlikovala od prvobitne vrste da je predstavljala novu vrstu.

„Održanje naprednijih individualnih razlika i promena i uništavanje nepovoljnih ja nazivam prirodnim odabirom i preživljavanjem najsposobnijih (...). Prirodna selekcija svakoga dana i svakoga sata u čitavom svetu ispituje najsitnije promene i čuva ih i zbraja sve napredne, ona radi tiho i neprimetno na poboljšanju organskih bića i njihovih organskih i anorganskih uslova života.“, piše Darvin u svojoj knjizi On the Origin of Species.

 

GENETIKA I NEODARVINIZAM
Darvinizam je pošao od neprimetnih poboljšanja organskih bića. Ako bi ta teorija odgovarala stvarnosti, onda bi među današnjim životinjskim i biljnim vrstama, a posebno među fosilnim ostacima, moralo biti mnogo prelaznih oblika. Jer su se tokom mnogih hiljada godina pojedine grane morale toliko daleko odvojiti od roditeljske rase, da bi i neprimetna poboljšanja postala vidljiva. Pošto se ti prelazni oblici ne mogu naći niti među postojećim životinjama, niti među fosilima, istraživanje evolucije se odvojilo od Darvinovog objašnjenja, što ipak ni u kom slučaju ne treba da znači da se tok evolucije dovodi u pitanje. Darvinizam je jednostavno pomešan sa saznanjima tada novootkrivene naučne grane genetike. Darvin je smatrao da su spoljni uslovi (faktori okruženja, borba za opstanak i selekcija) dovoljni da se objasni nastanak novih vrsta. Ali Darvinov najpoznatiji primer, zebe sa Galapagosa, pokazuje da upravo ta pretpostavka nije tačna. Izmenjene okolnosti u okruženju kao npr. izolovanje u jednom ograničenom životnom prostoru, mogu da izazovu izvesne promene u obliku tela, ali nikada ne nastaju nove vrste. Darvinove zebe su doduše razvile različite oblike kljuna, ali su očigledno još uvek bile zebe i ptice.

Zbog toga su predstavnici neodarvinizma pokušali da objasne hipotetički proces evolucije slučajno nastalim promenama genetske strukture. 

Njihova logika je glasila ovako: kopiranjem genetskog koda iz generacije u generaciju su se uvek iznova javljala odstupanja: („mutacije“, tj. greške prilikom kopiranja). Primerci životinja i biljaka sa pogoršanjima nisu bili u stanju da prežive, dok su nasuprot tome oni sa poboljšanjima mogli da se nametnu u odnosu na „normalne“ i da ih čak konačno zamene. U najmanju ruku su bili u stanju da na osnovu slučajno stečene prednosti postoje pored normalne većine i da se razviju u novu rasu ili čak novu vrstu.

Obe teorije – Darvinova stanovišta, da se spoljni uticaji povratno odražavaju u evoluciji, i neodarvinistička teza o mutaciji – pripisuju odlučujući značaj prirodnoj selekciji i polaze od pretpostavke da slučajne promene u genetskom kodu mogu dovesti do razvitka novih vrsta. Oni priznaju da je verovatnoća takvih poboljšanja veoma mala, ali ako se ona proširi na postepenu evoluciju od više miliona godina i ta mala verovatnoća postaje verovatna.

Na ovom mestu moramo ponovo primeniti već prenapregnut zdravi ljudski razum. Čitava ova diskusija o evoluciji počiva na našoj dobroj volji da radi diskusije poverujemo u neodržive dogme biogeneze (nastanak života iz materije) i da ih sledimo. Videli smo da nije moguće da se atomi slučajno povežu u organske veze. Verovatnoća je jednaka nuli i čak i kada bi se to nemoguće dogodilo i atomi se kroz bezbrojne kombinacije povezali u „upotrebljive“ kombinacije, te bi kombinacije nestale sa prvm sledećim talasom. A čak i ako bi se održale, nastala bi samo mrtva organska materija, ali nikada živo biće.

Napravimo sada jedan kvantni skok i poverujmo čak da su uprkos tome iz mrtvih organskih veza nekako nastali prvi živi mikrobi i jednoćelijski organizmi. Oblik tela svakog živog bića počiva na određenoj genetskoj strukturi. (na čemu počiva genetska struktura, biologija do danas nije u stanju da objasni, iako uporno traga za tim „ključem života“). Svako funkcionalno telo poseduje funkcionalnu i potpunu genetsku strukturu. Kako iz jednoćelijskog organizma nastaje višećelijski? Kako su se prvi životni oblici podelili na životinje i biljke? Kako su od prvih mekušaca nastale ribe? Kako su od riba nastali vodozemci, koji su osvajali tlo? Kako su iz vodozemaca nastali reptili? Kako su od reptila nastale ptice i sisari? Kako je nastao čovek?    

Postoje dve osnovne hipoteze o evoluciji, koje treba da objasne, kako od jedne vrste nastaje druga. Oblici tela se samo onda nasledno menjaju, kada se promeni genetska struktura. Genetska struktura se menja ili skokovito, ili putem sporih, neprimetnih koraka.
Genetska struktura jednog funkcionalnog tela bi se mogla uporediti sa tekstom neke knjige. Ovo poređenje je veoma dobro, jer nam pruža konkretan utisak o tome, o čemu je u stvari reč, kada govorimo o „genetskoj strukturi“.

Organski nosači informacija (hromozomi, DNS, RNS) su niti ogromne dužine sa tačno određenim redosledom genetskih elemenata. Ključna funkcija pri tome pripada DNK, koja postoji u svakoj ćeliji. DNK je lanac od gradivnih elemenata, čiji redosled sadrži naslednu informaciju jednog organizma. DNK je tzv.  „dvostruki heliks“, to znači, ona se sastoji od dva lančana molekula, koji su spiralno uvijeni jedan oko drugoga. Svaki od ovih lančanih molekula se sastoji od miliona članova, koji se ipak sastoje od samo četiri gradivna elementa (nukleotida). Genetska informacija se može uporediti sa informacijom, koja se pismeno formuliše smislenim nizanjem slova. Genetski kod se u stvari zaista sastoji od jedne „abecede“, koja doduše ima samo četiri slova, ali se ta četiri slova u različitim kombinacijama slažu u smislene rečenice. Kod bakterija DNK ima nekoliko miliona gradivnih elemenata, kod viših životnih oblika više milijardi ili bilijardi. Ali u jednoj ćeliji ne postoji samo DNK, već npr. i proteini, mitohondrije itd. „Pismo“ dezoksiribonukleinske kiseline ima četiri slova, „pismo“ proteina 20.  

Ćelije se stalno dele. To prvo znači da se čitava milijardostruka nasledna informacija svake pojedinačne ćelije mora identično kopirati. Ali ne samo to: udvajanje jedne ćelije znači da se sam kopiraparat  kopira!

Svaka ćelija je, dakle, nalik tekstu knjige sa milijardama slova. Kolika je mogućnost da se slova na slepo izmešaju tako da nastane novi, samostalni tekst? Koliko je velika verovatnoća da nastanu greške? Kolika je verovatnoća da promenom nastane nova rečenica, koja je sadržajno i gramatički tačna? Koliko je velika mogućnost da od zalihe slova u nekoj knjizi nastane nova knjiga? Još mnogo manja nego da organska materija nastane slučajnom kombinacijom atoma a verovatnoću za to smo već prepoznali kao apsurdnu nemogućnost.

Genetska struktura svakog tela sadrži bezbrojne, višeslojne informacije, kao i tekst neke knjige. „Istina“ evolucije, koja se danas svuda podučava, kaže sledeće: Nove vrste nastaju slučajnim novim kombinacijama gena. Mutacijama, tj. slučajnim promenama u redosledu genetskih slova, nastaje jedna nova knjiga, istog, čak i većeg obima! Jer hipoteza evolucije tvrdi da su iz jednostavnih oblika nastali složeni.

Kada bi se genetska struktura odjednom promenila, rušljoribe (ribe sa hrskavičavim skeletom) bi odjednom morala da rodi košljoribu (ribu sa koštanim skeletom), ili amfibija reptila, reptil sisara, antilopa žirafu itd. Ili se razvitak neprimetno razvija sam od sebe: kod jednog predstavnika neke vrste zbog UV-zračenja, greška u kopiranju ili radio-aktivnog uticaja nekako nastaje majušna promena u genetskoj sturkturi, tako da se – u retkom slučaju – javlja malo poboljšanje u genetskoj strukturi. Pri razmnožavanju se to jednom postojeće poboljšanje ponovo meša i gubi, jer je nemoguće da se kod drugog predstavnika iste vrste pojavilo isto poboljšanje i da su se to dvoje sreli i parili. Promena bi se čak i tada izgubila, kako to može da potvrdi svaki uzgajivač životinja. Uz to dolazi da takvim promenama nikada ne nastaje nova vrsta, već samo nova rasa!   

Ove materijalističke teze – od prvobitnog praska, preko biogeneze, do neodarvinističke teorije evolucije – se mogu okretati do mile volje, one jesu i istaju besmislica. 

Inteligentni ljudi širom sveta ipak veruju u ovaj scenario, koji je pojedinačnom koraku nemoguć, i na osnovu te slike sveta je podignuta/ odgojena nova rasa ljudi, koja deluje potpuno bez razmišljanja i sve više razara život na Zemlji.  

Svi ostali krunski svedoci evolucije, kao „genetska srodnost“ ljudi i životinja, stupnjevi evolucije embriona ili majmunski refleks hvatanja kod novorođenčadi (Moro-efekat) su projekcije evolucione slike sveta na činjenice, koje bi mogli da budu objašnjeni na sasvim drugačiji način nego navodna evolucija.

Kao primer za to, kako misaona šema „evolucija“ uspostavlja monopol nad moži rasuđivanja, služi i Moro-efekat. 


MAJMUNSKI REFLEKS HVATANJA KOD NOVOROĐENČADI
Jedan od najčešće navođenih aduta evolucionizma je sledeći: „Čovek potiče od majmuna, a dokaz za to je novorođeno dete. Ako se novorođenčadi da štap u ruke, ono odmah reaguje majmunskim refleksom hvatanja i drži se čvrsto za štap, i to toliko čvrsto, da kada se podigne štap, novorođenče ostaje zakačeno za njega i nosi svoju težinu – sposobnost, koju dete kasnije gubi.“ 

Prema teriji evolucije linija majmuna i čoveka su se odvojila još pre deset miliona godina od zajedničkog pretka, takozvanog primata. O tadašnjim primatima se kaže da su bili primitivni preci majmuna i ljudi nalik grabljivcima. Ali nije čak ni sigurno da li su oni živeli na drveću. Kako bi ljudi od tih predaka pimata trebalo da je nasledio „majmunski refleks hvatanja“?

Odvajanje vrsta se prema teoriji evolucije događa slučajnom mutacijom nasleđenog, čime se menja plan konstrukcije tela potomaka. Ako od primata nastane „čovek“, onda to znači da se njegova genetska struktura promenila u sasvim novu, jer inače ne bi nastala nova vrsta, već samo nova rasa odgovarajućih primata. Kako bi u ljudskom nasleđu trebalo da bude sačuvan refleks hvatanja?

Tragovi ranijih veza sa životinjskim oblicima – prema vedskom objašnjenju – nisu sačuvani u genima, već u finosupstancijalnom telu (podsvesnom). Pošto majmun – a ne primat – zaista predstavlja mogući poslednji životinjski oblik na putu duše ka ljudskom telu, nije čudno da je refleks, važan za preživljavanje bebe majmuna, postoji u podsvesnom programu novorođenih ljudi. 

Ako refleks hvatanja nešto dokazuje, onda to nije evolucija, već inkarnacija!

BIBLIJSKI KREACIONIZAM – JEDINA ALTERNTIVA
Jedini glasan prigovor protiv teorije evolucije dolazi iz tabora fundamentalističkih religija, posebno iz tabora kreacionista. U Americi je taj pokret veoma uticajan i vodi žestoku borbu protiv svih nesitomišljenika, kojima preti „đavolom“ i „večnim paklom“. Već postoje neki članovi Kongresa i Parlamenta, koji su se priklonili tom verovanju. 

Budući da ja (autor) religijski fanatizam smatram još većom pretnjom nego materijalizam, želeo bih da kratko osvetlim temu kreacionizma („verovanje u stvaranje“) i da je odvojim od vedske geneze. Moj namera je da pokažem da kreacionizam ne predstavlja jedinu alternativu evolucionizmu. Vedska objava je ne samo alternativa, već i sinteza, jer ona logički i naučno da objasni postanak materije i života. Ona takođe govori o „evoluciji“, ali ne o nekoj besmislenoj teoriji evolucije, koja tvrdi da je život nastao iz materije. Ona pokazuje kako sveukupnost planeta i života na njima kao univerzalna, organska celina jedne podleže cikličnoj evoluciji i kako se razvija multidimenzionalno.  
U Americi i sve više u Evropi i na drugim kontinentima je kritika teorije evolucije na obračun „kreacionisti protiv evolucionista“. Kao to je u ovom poglavlju već spomenuto, to je dobar trik da se pažnja skrene sa istinski važnih tačaka kritike. 

Pošto vedsko otkrovenje takođe – na prvi pogled slično kao kreacionizam – polazi od jednog stvaraoca, božanske svemoćne sile/osobe („Bog“, na sanskritu Višnu ili Kršna), želeo bih da ih ovde sasvim jasno odvojim.

Analiza materijalizma (evolucionizma) nam pomaže da steknemo produbljeno razumevanje o tome šta „život“ nije, naime, proizvod materije. Isto tako će nam analiza fundamentalizma (kreacionizma) pomoći da dođemo do produbljenog shvaanja šta „Bog“ nije, naime svojevoljni stvaralac.   

Problem fundamentalista se sastoji u tome da se oni pozivaju isključivo i samo na svoje svete tekstove (što po sebi ne bi bilo loše), što vodi do toga da usled fanatične jednostranosti ni te svoje sopstvene tekstove više ne razumeju. Oni izoluju svoje tekstove, tako što poriču svaki istorijski koren tog teksta i proklinju druge svete tekstove.  

Jedan primer za ovo su biblijski kreacionisti. Za njih je Biblija izolovano, jedino otkrovenje Boga u potpunom istorijskom vakumu. Međutim, onaj ko ne stavlja sebi takav
zastor, odmah prepoznaje da između svih objava postoje paralele, što ukazuje na isti izvor, iz koga oni potiču. To postaje posebno uočljivo kod biblijske priče o postanku (Genezi) u prva dva poglavlja 1. knjige Mojsijeve.

Prvo nam mora biti sasvim jasno da su na početku Biblije zabeležena dva izveštaja o stvaranju.  Prvi opisuje stvaranje Univerzuma sa svim živim bićima i ljudima za sedam dana, a drugi opisuje stvaranje Adama i Eve i priču o raju. Postojanje dva izveštaja je očigledno za većinu teologa i takođe za nepristrasnog čitaoca. Za one, koji poznaju i druge religiozne tekstove pored Bilblije, paralele postaju odmah uočljive: izveštaj o prvim ljudima do potopa se nalazi u semerskim izvorima – i to opširnije. Izveštaj o stvaranju za „sedam dana“ se nalazi u vedskim izvorima i to takođe mnogo opširnije (što nije teško, jer taj izveštaj u Bibliji obuhvata samo 31 stih). Rasprava oko interpretacije sedam dana se uek rasplamsava oko pitanja, da li je taj izraz bukvalan ili simboličan. Pri tome obe protivničke strane čine istu grešku: one projektuju paradigmu linearnog vremena na stvaranje. Međutim, opis o „sedam dana“ implicira stupnjeviti ciklus stvaranja ili spiralu stvaranja. Vedski opis sedam kreacija je česta tema u tekstovima Purana. Iz te detaljne objave proizilazi da nije reč o linearnom ili hronološkom toku stvaranja, već o nivoima stvaranja. Kreacija nije jednokratan, već stalni proces! Stvoreni oblici uvek iznova nastaju i nestaju i prelaze iz jedne dimenzije u drugu, kojih je – u guboj podeli – sedam. One nastaju jedna za drugom, tako što se iz viših (suptilnijih i duhovnijih) sukcesivno nastaju niže (manifestovane i zgusnute). „Jedan za drugim“ ipak ne označava nikakvu linearnu hronologiju, jer dimenzije u svom sedmom stanju sve ukupno postoje i povezane su jednim konstantnim stvaralačkim tokom.  

Na zapadu je tu paralelu prva istakla Theosophin H. P. Blavacka: „Sedam kreacija se nalaze u skoro svakoj Purani. ... U Bibliji su tih sedam perioda svedeni šest dana stvaranja i sedmi dan odmora, a Zapadnjaci se drže slova. Kada je u indijskoj filozofiji aktivni Stvaralac stvorio svet Bogova, klice neizdiferenciranih elemenata i začetke budućih čula – ukratko, svet stvari po sebi – tako je kosmos tokom jednog dana Brahme ili perioda od 4.320.000.000 godina nepromenjen. To je sedmi pasivni period, ili „Sabat“ istočne filozofije ... “

U prvom izveštaju o stvaranju u Bibliji stoji da je Bog šestog „dana“ stvorio čoveka. Mešanjem oba izveštaja o stvaranju kreacionisti su došli do zaključka, da je Bog šestog dana stvorio Adama i Evu. Na osnovu ove dvostruke greške (mešanje i linearna projekcija vremena) su proračunali datum stvaranja, jer su potomci Adama i Eve svi tačno navedeni sa imenima i dužinom života. Tako su došli do toga, da je Bog preduzeo stvaranje nekoliko hiljada godina pre Hrista. Insistirali su na tome da se rečju „dan“ misli na zemaljske dane od24 časa, iako je Sunce stvoreno tek četvrtog dana, a Zemlja već prvog, biljke i životinje trećeg dana, još pre Sunca! Kreacionističko objašnjenje glasi da „dan“ ne zavisi obavezno od Sunca. Bog je tokom prva tri dana jednostavno okačio neki drugi izvor svetlosti na nebo, ili je čak sam svetleo.   

Oni, koji na osnovu Biblije ili Kurana veruju u kreacionizam u trajanju od 6 dana, imaju ipak tu prednost da nisu uhvaćeni u paradigmu teorije evolucije, zbog čega mogu da navedu mnogo ubedljivih argumenata protiv te teorije. Oni ukazuju na to da mnogo toga u ovoj teoriji počiva na materijalisitčkom verovanju sa odgovarajućom interpretacijom, kako pitanja biologije, tako i genetike, arheologije i geologije.

Na primer, neutralno posmatranje geoloških slojeva pokazuje da se takvi slojevi na mnogo mesta nisu postepeno i sporo taložili tokom dugo vremena, već za kratko vreme poplavama, vulkanskim erupcijama itd. U kritičkom sagledavanju i pobijanju materijalisitčkih doktrina kreacionistički naučnici su obavili vredan rad. Na žalost, oni svojim interpretacijama odlaze u drugu krajnost i apsolutizuju svoje sopstvene interpretaciej Biblije odn. Kurana i pri tome osuđuju sve druge religije i pravce verovanja.   

Iz vedske perspektive i teorija evolucije kao i fundamentalisitčki kreacionizam predstavljaju jednostrane načine posmatranja, koji danas mogu da budu prevladani celovitom, teističkom perspektivom. 

Ova izlaganja pokazuju da se religiozni fanatizam nije raširio samo po pustinjskim, već i u industrijskim zemljama. Prvi simptom fanatizma se prepoznaje u tome što se druge religije i Božanske objave prikazuju falsifikovano, da bi se učinile neverodostojnima. Tako npr. holandksi biolog i kreacionist dr V. Ouweneel piše: „U vreme Mojsija su hindusi verovali da Zemlju na svojim leđima nose četiri slona, koji stoje na velikoj kornjači, koja plovi po svetskom moru. Biblija ne poznaje ništa od tih besmislica. … Takve ideje odaju primitivno, pagansko poreklo – ipak, takva vrsta besmislica u potpunosti izostaje u Bilbliji.“ 

Uvek iznova se u ime Boga ućutkuje Bog. Svojim apsolutističkim zahtevima apsolutisti osporavaju Bogu pravo da se različitim ljudima otkrije na različite načine. Inače bi morali da priznaju da njihovi tekstovi nisu jedine, a verovatno ni najviše objave.

I pravo to i jeste slučaj: Bog govori sa sistemom, a ne sa šablonom. On sva bića (ne samo na Zemlji, već na svim planetama unierzuma) želi da dovede do najvišeg cilja i zbog toga njegova objava sadrži čitavo stepenište sa svim stepenima.

Nedodirljivo verovanje fundamentalističkih vernika proizilazi iz fundamentalnog straha da će morati da se razviju i još nešto da nauče. Zbog toga projektuju svoje strahove na slike neprijatelja i čak čežnjivo koketiraju sa inkvizicijom (smrtna kazna za neistomišljenike): „Kada je on [Galileo] 1633. osuđen od strane inkvizicije, to je bilo pdojednako zbog njegovih satiričnih i svađalačkih postupaka, koliko zbog istinskog učenja. Zar i danas ne bi bio odbijen neki naučnik, koji bi sve, koji se ne slažu sa njime, nazivao „intelektualnim patuljcima“ i „glupim idiotima“? Zar se ne može pomisliti da je inkvizicija – koliko god da je grešaka počinila – takve ljude dovela na tiše tonove...?“     

Ovo cinično licemerje nije samo zabludeli pojedinačni slučaj. Nemački informatičar i kreacionista dr V. Git piše: „Svaki pojedinac se mora otvoriti i primiti blagoslov u preobraćanju (Apg 3,19) i ponovnom rođenju (Jov 3,3). Evangelista Vilhelm Pals je tako jednom veoma umesno rekao: „Ko se dva puta ne rodi, tome bi bilo bolje da se nijednom nije rodio. (!)“ Jednom ’paganinu’ bi, dakle, bilo bolje da se nije ni rodio! (Zašto „Bog!“ onda uopšte dopušta rađanje „pagana“)?  Božanskim proviđenjem ovakvim se ljudima ponekad omaknu njihove fašističko-pseudoreligijske tajne, tako da svao može čuti odakle dolaze i kuda vode. Ko ima uši, neka sluša!  

Kao što fanatizam i dogmatizam nisu alternative, tako to nisu ni materijalizam i evolucionizam. Ljudi su danas pozvani da ne budu ravnodušni i da se ne zadovoljavaju poluistinama. Neophodna je prava nauka i prava religija, to znači religiozna nauka i naučna religija.
 

Armin Risi - Evolucija: život iz materije?

Preuzeto sa: LINK
Prevod: Jelena

Bio jednom jedan kralj, koji je živeo u jednom malom kraljevstvu. Bio je veoma ponosan na svoje kraljevstvo i smatrao je sebe veoma inteligentnim i naprednim. Njegovi podanici – „Slično privlači slično.“ – su takođe smatrali, da su inteligentniji i napredniji od drugih.

1.    Priča o kraljevom novom odelu
2.    Teorija evolucije: kao nevidljivo odelo
3.    Paradigma linearnog razvitka
4.    Greška na početku računa
5.    Život iz materije? Neverovatna verovatnoća
6.    Dlaka u prasupi
7.    Celina je više od zbira svojih delova
8.    Kauzalnost i svrhovitost
9.    Istorijski milje teorije evolucije
10.    Evolucija – tipično zapadna misaona šema
11.    Genetika i neodarvinizam
12.    Majmunski refleks hvatanja kod novorođenčadi (Moro-refleks)
13.    Biblijski kreacionizam – jedina alternativa? 

1.      1. PRIČA O KRALJEVOM NOVOM ODELU

U susednoj zemlji je je jedan lukavi krojač čuo o tom kralju i nasmejao se sebi u brk: „Glupost i ponos rastu na istom drvetu!“ Tako je krojač otišao kod kralja susedne zemlje i rekao mu: „Vaša Visosti, čuo sam – a sada to vidim i rođenim očima – da ste najinteligentniji i najnapredniji kralj. Zbog toga sam došao iz daleka, smatrajući da ste samo Vi, o Visosti, vredni najboljeg. Želeo bih da Vam otkrijem tajnu: ja sam krojač stare, tajne tradicije i u svojoj nauci sam otkrio nešto, što niko do sada nije otkrio. Zbog toga sam došao izdaleka, jer ste samo Vi, o Visosti, dovoljno inteligentni i napredni da biste cenili najnovija saznanja naše nauke.“

Dok je krojač govorio na tako tajanstven način, kralj i njegovi odabrani ministri, kojima je bilo dopušteno da prisustvuju ovom tajnom sastanku, su postajali sve nestrpljiviji i želeli su da saznaju u čemu se sastoji dostignuće krojača. „Otkrili smo kako se pravi nevidljiva odeća i Vi, ... Visosti, ste odabrani da to novo znanje iznesete u svet. I ako budete podržali naše istraživanje, najzad ćemo moći i u ukupnoj materiji da pronađemo element nevidljivosti.“.

Kralj je bio oduševljen i obećao je krojaču neograničenu nagradu i podršku. Za buduća istraživanja je opremljena jedna tajna, podzemna laboratorija i osnovana je tajna straža, kako niko ne bi mogao da mu naudi, kako je rečeno krojaču. U stvari, kralj je želeo za sebe ta tajna znanja i još jedno sredstvo moći u rukama. Krojač je bio saglasan i vratio se u svoju zemlju sa visokim honorarom i predujmom za istraživanje. Stražari, koji su ga izdaleka pratili, su bili upadljivo neupadljivi. Uskoro je odelo bilo pripremljeno za predaju, ali je tajna ostala skrivena.

Kraljev dvorski fizičar je bio oduševljen – „Neverovatno, ne može se razlikovati atomska struktura odela i okolnog prostora!“ – a dvorski hemičar fasciniran: „Neće proći mnogo, o, Visosti, i mi ćemo dokučiti hemijsku formulu te tajne.“ Čak su i dvorski teolozi, isprva skeptični prema nevidljivom odelu, priznali: „Zbilja, poklon nevidljivog Boga!“

Odmah je sazvana konferencija za štampu i počasna povorka kroz grad u nastavku. Vest o tom novom dostignuću ljudskog duha je svuda objavljena i slike tajanstvene nevidljivog odela su objavljene u novinama i školskim udžbenicima. Kada je kralj u tom nevidljivom ruhu stupio pred svoj narod, prolomio se aplauz i svi su videli: „Nevidljivo odelo je perfektno!“

Kralj je pozdravljao, rukovao se i ljubio bebe. Tada je jedan mali dečak uz skut obične radnice odjednom povikao: „Mama, reci mi zašto kralj nema odeću?“ U bajci se kralj preplašio i odjednom spoznao mučnu situaciju, naime, da stoji samo u donjem vešu. Moderni kraljevi reaguju drugačije. 

2. TEORIJA EVOLUCIJE: KAO NEVIDLJIVO ODELO
Kada javno govorim o evoluciji, ponekad samom sebi izgledam kao taj mali dečak. Niko nikada nije video da život nastaje iz materije, niko nije video da je život prosto jedno organsko-hemijsko stanje, niti je video kako funkcioniše evolucija, niti je iko ikada video  prelazni oblik između biljnih i životinjskih vrsta, još niko nije video prošlost ili početak sveta, ali svi veruju u nevidljivo ruho. Mediji, naučni magazini i školske knjige priznaju doduše određene nesigurnosti, ali u jednom su svi saglasni: „Nevidljivo odelo postoji! Nijedan ozbiljan naučnik više ne sumnja u tu činjenicu.“ 

Vedska nauka hrabro kaže: „Ne postoji nevidljivo odelo! – Evolucija od mrtve materije do živih bića se nikada nije odigrala! Današnji čovek nije niti kruna niti vrhunac živih oblika u univerzumu.“

Moguća prva reakcija etabliranih moćnika je ignorisanje glasa manjine. (Ko još sluša malog dečaka?). Ili se izdajnički glasovi ućutkuju ili se drugačija mišljenja ismevaju ili se podmeće kritika uz smešne argumente, koji se lako pobijaju, čime se skreće pažnja sa pravih argumenata. Ili se pravi argumenti relativiziraju. 

Stočetrdesetogodišnja istorija darvinističke vere u evoluciju je verovatno najtipičniji primer. Danas svi udžbenici polaze od evolucionističkog razvitka živih bića kao od nepobitne činjenice. Sve se sagledava iz te perspektive i mogući protuargumenti se već unapred pobijaju: „O jednoj stvari se unapred moramo saglasiti, pre nego što počnemo. Činjenica, da se evolucija odigrala, stoji izvan svake sumnje.“ „Jedno od najuzbudljivijih poglavlja istorije Zemlje je sigurno evolucija organizama, koja je tokom miliona godina najzad dovela do čoveka. (...) Ovaj proces mutacija je započeo u jednom abiotičko-biotičkom prelaznom okruženju, u kome su se anorgansko-hemijski oblici organizovali u organsko-hemijske oblike, koji su stekli sposobnost identične samoreprokukcije.“ „Evolucija danas nije istražena u svim svojim finim vezama. Ali bilo bi budalasto  iz toga zaključiti da je teorija suštinski pogrešna ili da joj je potrebna revizija.“ „Nijedan razuman čovek danas ne dovodi u pitanje fenomen evolucije.“ Ko ne veruje u evoluciju, ne može se danas, dakle, smatrati niti „razumnim“, niti „čovekom“! 

Kao jedini protivargument se u arenu uvodi biblijski kreacionizam, vera u „mladu Zemlju“ – Bog je stvorio univerzum i svet pre šesthiljada godina za šest dana. – što predstavlja nedokazivi teološki apsurd. Budući da se kreacionizam izdvaja kao jedina alternativa, važi logika: Ko ne veruje u evoluciju, biva automatski svrstan u tabor fanatičnih biblijskih kreacionista, koji sve neistomišljenike proklinju kao „đavole“. Da bi izbegli da budu ismejani zato što veruju u apsurd, danas su gotovo svi religiozni ljudi prešli u tabor evolucionista, bilo sa agnostičkim argumentom „Konačno, nije ni važno, kako i kada je nastao svet.“ ili sa kompromisom „Bog je stvorio svet putem evolucije (a Darvin, Haksli i Haeckel su bili njegovi proroci)“. Bog je jednostavno onaj, ko je prilikom Velikog praska zapalio fitilj i svakih nekoliko hiljada godina pokretao mutaciju gena.     

Poslednji trik se sastoji u potiskivanju pravih argumenata. Centralno pitanje u diskusiji o nastanku života bi moralo da glasi: Šta je život? Šta je smrt? Šta je materija? – ali to su navodno „nenaučna“ pitanja, koja se zbog toga namerno delegiraju teolozima i filozofima. Svako, ko je „obdaren razumom“, zna da „život“ nije ništa drugo do proizvod materije ... 

3. PARADIGMA LINEARNOG RAZVITKA
„Ako se galaksije udaljavaju od posmatrača i ako se udaljenije galaksije udaljavaju brže nego bliže, iz toga proizilazi izvanredna slika univerzuma ... Ako razvitak univerzuma posmatrate kao neki film, moći ćete lako da zamislite da se odvija unazad. Kada to učinite, videćete da se on sve više smanjuje. Konačno dolazite do trenutka, kada se njegova celokupna masa sabija u jednu beskrajno gustu tačku. Od te tačke i od tog trenutka univerzum se širio do danas ... Jednostavna teza o početku univerzuma je astrofizičarima u međuvremenu tako dobro poznata, da malobrojni na to uopšte troše i jednu misao." (Trefil, James: "Astrofizika tamne materije")

Pitanje o postanku univerzuma postaje posebno teško, ako se razmotri da u ovom univerzumu postoje i živa bića. U skladu sa logikom gornjeg pasusa ta su bića nastala iz prvobitnog praska i ne predstavljaju ništa više do komplikovanu kombinaciju atoma. Nešto drugo ili nešto više ne mogu da budu, jer prema teoriji velikog praska na početku nije bilo ničega osim atoma. To je neizbežna logika teorije velikog praska i evolucije. Kada bi postojalo nešto pored materije, te bi se teorije odmah urušile, jer one aksiomatski polaze od toga da ne postoji ništa drugo osim materije. 

Ove teorije današnje nauke proizilaze iz unapred prihvaćenog misaonog obrasca (paradigme) linearnog razvitka. Da li taj misaoni obrazac odgovara stvarnosti i da li ona sme jednostavno da se obrne, kao kod premotavanja filma? – Gledam svoj  foto-album. Tu vidim sebe na osmom rođendanu, dečaka od oko metar visine. Na jednoj fotografiji, snimljenoj deset godina kasnije, moje telo ima visinu od 1,8m. Analiziram naučnom logikom; za deset godina moje telo je poraslo 80cm. To daje prosečan rast od 8cm godišnje. Sada uzimam sliku dečaka, koji je visok 1m. Moglo bi se, dakle, pretpostaviti da je to telo godinu dana pre toga bilo visoko 92cm, godinu dana ranije 84cm i ponovo godinu dana ranije 76cm. Pošto je telo za 10 godina poraslo 80cm, iz toga možemo izvesti direktan zaključak o uzrastu i o početku tela od 1m. Jednostavna računica glasi: 100cm: 8cm = 12,5. Prema paradigmi linearnog razvitka to telo je pre dvanaest i po godina bilo visoko 0cm, to jest, imalo je oblik jedne tačke beskrajne gustoće i nezamislive vreline, jer što se materija više sabija, to vrelija postaje (kao i vazduh u pumpi za bicikl).

Naravno, ova računica je apsurdna. Ja znam da na toj fotografiji imam tek 8 godina i da nastanak tela dečaka ne leži 12,5 godina ranije, već samo 8 godina i 9 meseci, i znam da moje telo na početku nije bilo tačka beskrajne gustine i nezamislive vreline.

Stručnjaci će prilikom čitanja ovog argumenta odmahnuti glavom već prilikom prve rečenice. „Ova primedba vodi u zabludu i apsolutno je apsurdna, jer se primer odnosi na živo telo, a univerzum nije živo telo, već mehanički proizvod materije.“ 

Ali šta je sa živim bićima u univerzumu? I šta je materija? Kvantni fizičari se već dugo ne usuđuju (sa pravom) da tvrde da je materija mehanički proizvod elementarnih čestica. Pri tome primer sa telom nije neumesan, jer se ipak tvrdi da su sva tela konačno nastala od one materije prvobitnog praska beskrajne gustine!

Kod tela, naravno, znamo kako ono nastaje, jer uvek iznova možemo da posmatramo taj nastanak. Ali nastanku univerzuma nije prisustvovao nijedan zemaljski naučnik, da bi ga mogao posmatrati. Zamislite da je taj dečak jedino živo biće na nekoj pustoj istraživačkoj planeti. On još nikada nije video kako nastaje živo biće i samo se može sećati svog razvitka. Da li bi taj dečak ikada došao na ideju o postupku, koji zaista vodi do nastanka tela? 

Na isti način nijedan naučnik nikada nije video kako nastaje univerzum i život koji postoji u njemu. Oni ne znaju pouzdano, da je ono, što govore o prošlosti, tačno. Samo mogu da izvuku zaključke na osnovu ranijih stanja, tako što polaze od poznatih posmatranja, upravo kao što „logika“ razvitka u primeru sa telom polazi samo od poznatih posmatranja, dajući kao rezultat pogrešan podatak o starosti i apsurdni opis nastanka. 

4. GREŠKA NA POČETKU RAČUNA

Šta je život? Nijedna škola ne daje odgovor na ovo pitanja, a nauka ga zaobilazi; ali mi ipak učimo da je čitav univerzum (zajedno sa živim bićima) „dokazano“ nastao iz materije, prvobitnog praska i evolucijom. Niko ne zna kakve su sile delovale na početku i tokom razvitka, ali se uprkos tome tvrdi da su to morale biti materijalne sile.

Danas ipak vidimo da čovečanstvo, koje veruje u takvu sliku o prošlosti, razara svoju sopstvenu budućnost. Svaki razuman čovek bi barem danas – s obzirom na bezizglednost ovog razvotka – morao da počne da sumnja u to destruktivno, materijalističko verovanje.

Kada se sagleda od kojih nedokazanih i nelogičnih pretpostavki polazi verovanje u prvobitni prasak i evoluciju, mora se postaviti pitanje, zašto inteligentni ljudi (profesori, studenti, istraživači, nobelovci itd.) veruju u tako nešto. Sigurno za to imaju dobre razloge. Te razloge ćemo kratko razmotriti u narednom tekstu, da bismo pokazali da u računici materijalističke nauke postoji velika greška. I ta greška je napravljena već na početku računa. Može se na taj način slobodno i dalje računati, ali greška time neće biti ispravljena, već samo uvećana! Ako se u jednačini odmah na početku napravi greška, čitava računica posle nje će takođe biti pogrešna, sve i uz najbolju veru, da računamo tačno. To je još jedan razlog zašto inteligentni ljudi veruju u pomenute „naučne“ teorije: Oni sami računaju tačno i sa pravom su uvereni da je račun ispravan. Zbog toga se ne trude da se vrate na početak i pogledaju kako je ceo račun uopšte počeo. Kada bi to učinili, došli bi do bolnog otkrića da ne samo da na početku postoji greška, već da se ona uvećava svakim računskim korakom.

Da li je kralj zaista go? Za razliku od kraljevine nauke mali vedski dečak ovde kaže: „Da! Nema kraljevog nevidljivog ruha.“

5. ŽIVOT IZ MATERIJE: NEVEROVATNA VEROVATNOĆA

„Ortodoksna biologija u svojoj ukupnoj strukturi se ipak čvrsti drži teze da je život nastao slučajno. Ipak, otkada biohemičari sve više otkrivaju ogromnu složenost života, koja izaziva strahopoštovanje, slučajni početak postaje toliko malo  verovatan, da se ta mogućnost može potpuno isključiti. Život ne može da nastane slučajno.“   
– Fred Hojl, britanski fizičar i astronom 

Na početku računice stoji (pogrešna!) pretpostavka da u univerzumu postoji samo materija odn. materijalna energija. Paradigmom linearnog razvitka se onda konstruiše zaključak o početku univerzuma i dolazi do verovanja da je čitav univerzum, sa svim svojim planetama, zakonima i živim bićima proistekao iz nekog prvobitnog praska.

Kada se u to jednom poveruje, u računu se neizbežno nameće sledeći korak (i logička pogreška).

Podsetimo se opisa hipotetičkog prvobitnog praska, kada je čitav univerzuma sa svim živim bićima – prema obrnutoj logici linearnog razvitka – navodno bio sabijen u jednoj jedinoj tački beskrajne gustoće i nezamislivo visoke temperature. U ovom scenariju je već to neverovatno da su se elementarne supstance, koje su se x-strukom brzinom svetlosti udaljavale jedna od drugih uopšte ikada povezale u atome. Ali poverujmo u to na trenutak i pogledajmo u šta zatim moramo da poverujemo.  

Nekako su se formirali atomi. Razilazili su se, ali su se ipak nekako zgusnuli i obrazovali jata galaksija i zvezda, smeštena jedna u druge. Kako se to moglo dogoditi, do danas nije razjašnjeno i naučnici to otvoreno i priznaju.  

U ovoj hipotezi materije prvog praska, koja se zgušnjava, se postavlja naredni problem: među mnogim kombinacijama atoma, koje vode do anorgansko-hemijskih supstanci, morala je nastati organska materija, takva, kakvu nalazimo u svakom telu živog bića. Nastanak organske materije se morao dogoditi relativno brzo, jer inače slučajno obrazovani molekuli ne bi uspeli da se priključe daljem evolucionom razvitku. Prema obrnutoj logici linearnog razvotka univerzum je, naime, najviše 15-20 milijardi godina star, a to je kratak period za slučajnu kombinaciju atoma.

Naučna teorija o prvobitnom prasku i evoluciji ne mora samo da pruži hipotetičku analizu praska na papiru, već ona mora da objasni kako su unutar takvog univerzuma nastala živa bića.

Poverujmo, dakle, za trenutak u veliki prasak i spontano formiranje atoma i nebeskih tela. Kao sledeće moramo verovati da sva živa bića nisu ništa drugo do proizvod organske materije, tj. hodajući bioroboti. Poverujmo čak i u to! Ali tada barem možemo upitati: Koliko je velika verovatnoća da se slučajnom kombinacijom atoma obrazuju organske materije?

Osnovni gradivni elementi zemaljske organske materije se sastoje od proteina i enzima, koji su sa svoje strane sastavljeni od aminokiselina. Komplikovane kombinacije proteina i enzima čine osnovnu metaboličku strukturu pojedinačnih ćelija, pri čemu se mora jasno reći da se ćelije ne sastoje samo od proteina i enzima. Hiljade, milioni, bilioni ćelija grade organsko telo živog bića. (organsko telo=živo biće?). U telu čoveka ima otprilike 10 biliona ćelija.  

Pogledajmo, dakle, osnovne gradivne elemente zemaljske organske materije, aminokiseline, proteine i enzime. Aminokiseline su sastavni delovi proteina, od kojih se neki povezuju u višemolekularne enzime. Aminokiseline su složene organske atomske strukture. Biohemija danas poznaje gotovo 300 aminokiselina, pri čemu se svi prirodni proteini sastoje od oko 20 tih poznatih aminokiselina. Teorija velikog praska i teorija evolucije se zasniva na pretpostavci da su se atomi u početnoj fazi univerzuma slučajno povezivali u osnovne gradivne materije (aminokiseline), koji su se sa svoje strane slučajno povezivali u proteine, enzime i prve mikrobe i ćelije, sposobne za život. 

Odlučujuće pitanje sada glasi: Koliko je velika verovatnoća da su se atomi slučajno povezali u aminokiseline i proteine?

Ovo pitanje se uvek brzo rešava: „... iz danas nedovoljno objašnjenih procesa biogeneze nastale su prve organske veze sposobne za život ...“ I time je tema već rešena. Ali svi su saglasni: život je nastao iz materije, iz čega drugog?! 

Karl Segan, američki astronom i biolog i nosilac brojnih priznanja, je na sledeći način sažeo ovo naučno verovanje: „U svetlosti modernih saznanja se ovde (u kosmičkom poretku) ipak ne može videti znak božanskog vođstva – ili barem ništa, što se nalazi izvan oblasti fizike i hemije ... Mi danas donekle razumemo  kako je veličanstvena pravilnost, koja danas postoji u univerzumu, stvorena borbom od haosa međuzvezdanog oblaka putem prirodnih zakona, koje možemo shvatiti: putem kretanja, gravitacije, mehanike fluida i fizikalne hemije. Neprekidno delovanje jednog mehaničkog principa izbora može da preobrazi haos u red.“

„Iz tog raznolikog, promenljivog okruženja i iz moćne organske prasupe je nastao život.“
„Šta se tačno događalo između vremena najranijih mora, koja su bila beživotna ali bogata organskim molekulima i mogućnostima, i vremena prvih stromatolita, izmiče našoj spoznaji. Naše sadašnje znanje ne omogućava rekonstrukciju.“

Ponavljam odlučujuće pitanje: Koliko je velika verovatnoća da se atomi slučajno povežu u aminokiseline i proteine? Onaj, ko se bude potrudio da proračuna tu verovatnoću, će brzo doći do zaključka da je te verovatnoća neverovatna.

Počnimo sa takozvanim „osnovnim gradivnim elementima“, aminokiselinama i proteinima. Svaki pojedinačni protein se sastoji od aminokiselina. Jedna aminokiselina se može uporediti sa karikom molitvenog lanca: onda bi prosečni proteinski proizvod izgledao kao uže od 100 do 1000 takvih „amino-karika“. Pojedinini proteini sadrže do dvadeset različitih aminokiselnina u tačno određenom poretku i ponavljanju, koji se na taj način povezuju u „lance“ od 100 do 1000 „amino-karika“. U jednoj jedinoj ćeliji ima okruglo 200.000 vrsta proteina. To se odnosi na ćelije u ljudskom telu isto kao i na telo prvih jednoćelijskih životinja. Dakle, još pre 3 milijarde godina su te veze aminokiselina morale da nastanu slučajnim povezivanjem atoma.

Koliko je velika verovatnoća da bačeni novčić padne na „glavu“, a ne na „pismo“? 1:2. Verovatnoća, da novčić dva puta zaredom padne na „pismo“ iznosi 1:4, tri puta 1:8, deset puta 1:1024, sto puta 1:2100 = bilion triliona!

Iz koliko se pogodaka sastoji jedan jedini protein? Većina proteinskih lanaca se sastoje od 100 do 1000 „karika“ aminokiseline, koje moraju da budu poređane u striktno utvrđenom poretku. A to je tek jedan protein! U svakoj ćeliji ima 200.000 proteina!

Najpoznatiji naučnik, koji se bavio pitanjem nastanka proteina slučajnom kombinacijom atoma, bio je engleski astrofizičar dr Fred Hojl. On je uporedio verovatnoću, da se samo jedan protein obrazuje slepom, slučajnom kombinacijom atoma, sa verovatnoćom da čovek na slepo složi Rubikovu kocku. Rubikova kocka se sastoji od raznobojnih delova, koji se mogu okretati. Zadatak se sastoji u tome, da se ti delovi kocke okreću sve dotle, dok na svakoj strani Rubikove kocke ne bude samo jedna bolja. To je čak i za ljude, koji mogu da vide, prilično težak zadatak, da ne spominjemo nekoga, ko ne vidi! „On pri tome uopšte ne zna da li se približio rešenju ili se još više zapetljao. Skloni smo da kažemo, da se samo slučajnim okretanjem delova kocke ’nikada’ ne bi došlo do rešenja. Precizno rečeno, ’nikada’ je pogrešno. Ako naša ogledna osoba sa povezom preko očiju svake sekunde napravi zaokret, trajalo bi otprilike 300 puta zemaljske starosti, naime 1350 milijardi godina, dok ne bi rešila problem kocke.  Šansa da se prilikom svakog okreta dobije ista boja, stoji otprilike 1 prema 50.000.000.000.000.000.000 [50 triliona]. Otprilike je tolika šansa da se jedan od naših proteina razvio pukim slučajem. Međutim, u našim ćelijama nam stoji otprilike 200.000 različitih vrsta proteina na raspolaganju.“

Svake sekunde se u jednoj ćeliji odigravaju milioni biohemijskih reakcija. Glavna alatka prilikom tih reakcija metabolizma su enzimi, od kojih u ljudskom telu ima otprilike 2000 različitih. Pristalica teorije evolucije bi kod ovih podataka odavno prigovorio, da je primer sa ljudskim telom irelevantan, jer se on pojavio na samom kraju evolucionog lanca. Kod prvih živih oblika, bakterija i jednoćelijskih organizama, koji su bili mnogo primitivniji, verovatnoća slučajnih tačnih kombinacija nije tako velika kao kod izuzetno složenog mehanizma ljudskog tela.  

Ta primedba je ipak bespredmetna. Struktura enzima je, naime, ista u svim oblicima organske materije! Enzim bakterije se može upotrebiti i u ljudskoj ćeliji, a bakterije svakodnevno dokazuju da mogu da budu aktivne u našem telu i budu sa njime u hemijskoj interakciji (npr. prilikom varenja). Mi ne znamo kako je izgledala enzimska populacija u navodnoj „prasupi“, ali znamo da danas ima najmanje 2000 različitih enzima. Da li je sve to nastalo slučajno, da li je slučaj do danas formirao 2000 enzima, tek da bi stvorio osnovnu pretpostavku za žive organizme. (Povezati tada te enzime i proteine u ćelije, sposobne za život i razmnožavanje, i organizme, je nešto sasvim drugo i dovodi neverovatnost do potpune nemogućnosti).

Ali ostanimo kod enzima. Videli smo koliko je neverovatna verovatnoća da se na Rubikovoj kocki na slepo i slučajno svi delovi podese na istu boju. Ta (ne)verovatnoća odgovara verovatnoći slučajnog nastanka jednog jedinog proteina. Ako slučajnim kombinacijama treba da nastane 2000 enzima (komplikovanije proteinske veze), ta tvrdnja -  prema Fred Hojlovom proračunu – postaje upravo smešna: verovatnoća, naime, iznosi: 1:1.040.000! Jedna 1 sa četrdesethiljada nula! Ovde bi procenjena starost univerzuma već bila prekoračena kvintilijardu puta – samo da bi se dobili osnovni gradivni elementi. Ovde još uvek ne govorimo ni o ćelijama!  

Drugi naučnici, koji su se već pozabavili pitanjem, koliko je verovatno da se atomi slučajno povežu u organske strukture, su svi došli do istog rezultata. Kvantni fizičari G. i I. Bogdanov su npr. napravili sledeći proračun: da bi se aminokiseline i molekuli azota  povezali i pukim slučajem formirali upotrebljiv molekul RNK, priroda bi morala da izvodi probe slučajnim kombinacijama atoma najmanje 10¹⁵ godina – da bi nastao samo jedan jedini molekul RNK. To je period, oko stohiljada puta duži nego danas pretpostavljeno trajanje univerzuma!

Nemački biofizičar Manfred Ajgen je tom računskom zadatku prišao sa druge strane i njegov rezultat je za teoriju evolucije bio još pogubniji: da bi se slučajnom kombinacijom napravio jedan jedini molekul sa 1000 gradivnih elemenata, morale bi se isprobati 10⁶⁰⁰ različitih varijanti. Postoje proračuni da čitav univerzum (procenjeni radijus od 10-15 milijardi svetlosnih godina) može da primi samo 10¹⁰² proteinskih molekula.

Impresivnu računicu je izveo američki fizičar Ričard L. Tompson. On je 1977. objavio knjigu pod naslovom "Demonstration by Information Theory that Life Cannot Arise from Matter". Želeo je da izračuna koliko je velika verovatnoća da je „prva“ populacija živih bića nastala slučajnom kombinacijom atoma. Posmatrao je samo najstarije fosile poznatih živih bića, iako se mora pretpostaviti da je tada bilo mnogo više živih bića pored onih, čiji su fosili preostali. Kako naslov knjige već odaje, on je informatičko-teoretskim proračunom korak po korak demonstrirao da je ta verovatnoća ravna nuli.

Ričard L. Tompson piše: „Moje izvođenje dokaza ima tu osobenost da odgovara na argument teoretičara evolucije, koji kaže da su pojedinačni koraci razvitka života iz materije doduše neverovatni, ali bi ipak bili mogući ako bi nam na raspolaganju stajalo ogromno trajanje geološkog vremena. Ovi proračuni pokazuju da nijedan period, čak ni od milijardi milijardi godina, nije dovoljan da se nastanak života iz materije putem slučaja i prirodnih pogodaka učini verovatnim. Naprotiv, ovi proračuni pokazuju da je verovatnoća materijalnog nastanka života – čak i ako bismo prihvatili x puta veću pretpostavljenu starost Zemlje od 4,5 milijardi – kreće u oblasti od 64-^80.000, dakle, nezamislivo mala verovatnoća [0,0000… 80.000 nula iza zareza!]. To znači da se čitava istorija Zemlje morala odigrati oko 6.480.000 puta, da bi ta verovatnoća, da nastanu samo složena živa bića (organska tela živih bića), postala verovatna. Ovi brojevi se približavaju intuitivnom uvidu da je organska evolucija jedna nemogućnost.“

6. DLAKA U PRASUPI

„Postoji samo malo indicija iz ranog perioda (Zemlje) o razvitku temperature, ali od perioda pre 400 miliona godina postoji dovoljno fosila, koji omogućavaju dobre procene. Sa klimom se menjao i život – oboje je uticalo jedno na drugo. Prvo su se tokom miliona godina iz prasupe razvili jednostavni organizmi, kao što su alge, stromatoliti i meduze. ... Tek je stalni gasni omotač oko Zemlje omogućio trajno postojanje života izvan.“ ("Spektar nauke" 1995.)

Apsurdnost osnovne pretpostavke, na kojoj se zasniva teorija evolucije, postaje još očiglednija, kada se razmotri naredni korak u tom sledu misli: kako slučaj zna da je upravo jedna određena kombinacija „korisna“, t.j. organska? S obzirom na ogromni broj anorganskih kombinacija ta jedina „korisna“ kombinacija bi se odmah raspala i ponovo postala nekorisna. Slučajno nastala organska kombinacija bi u „prasupi“ morala da se suoči 50.000.000.000.000.000.000 anorganskih kombinacija. Kakva snaga bi upravo tu kombinaciju izdvojila, konzervirala i dalje kombinovala?

Šta je uopšte „korisno“? U tom trenutku još uvek ne postoji život i atomi ne znaju da danas postoji univerzum sa bezbrojnim živim bićima. Kako su onda znali da moraju da se povežu upravo na taj jedinstven „stvaralački“ način? 

Možemo poverovati u sve te apsurdne nelogičnosti, ali još nismo došli do najveće i konačne logičke pogreške. Da bismo u potpunosti razumeli razmere ove logičke pogreške moramo malo proširiti temu.  

Ne postoji nikakva razlika između atoma ugljenika u krečnjačkoj steni i atoma ugljenika u našem telu, između gvožđa u našem telu i gvožđa u gvozdenoj ringli na našem šporetu, između atoma vodonika u našem telu i vodonika u moru. Sve (oko dvadeset) vrste atoma organske materije se mogu naći u prirodi. 

Svi atomi,  koji čine organske veze u našem telu, su, dakle, lako dostupni. Kada bi život i živa bića bili samo kombinacija atoma, naučnici bi davno morali biti u stanju da proizvedu makar najprimitivnije oblike „žive materije“, npr. neki mikrob, neku algu ili barem seme, koje bi, pošto bi ga posadili, stvorilo živo biće (biljku).  – To je odavno uspelo, tvrdi se.

Početkom pedesetih godina objavljen je veliki „trijumf“ nauke: biohemičar Stenliju Mileru i Haroldu Uraju sa Biohemijskog instituta Kolumbija-Univerziteta je uspelo da u laboratoriji proizvedu „život“. Oni su želeli da u skladu sa „duhom vremena“ tadašnje nauke jednom zauvek dokažu da su se svi živi oblici postepeno razvili iz neživih hemijskih supstanci. Pri tome su pošli od špekulativne pretpostavke, da se atmosfera mlade Zemlje pre 3 do 4 milijarde godina sastojala od hemijskih supstanci, kao što su metan, amonijak, ugljen-monoksid, ugljen-dioksid i azot. U tom hipotetičkom trenutku vremena i toj hipotetičkoj atmosferi tek ohlađena Zemlja bi trebalo da je bila prekrivena vodenim i muljevitim okeanima, takozvanom prasupom. Iz uskomešane unutrašnjosti Zemlje su stalno izbijali vulkani, a u naelektrisanoj atmosferi munje su proizvodile električnu energiju.  

Miler i Uraj su u jednoj staklenoj kugli pomešali sve pomenute supstance i izložili je visokom električnom naponu i snažnom zračenju (npr. ultraljubičastom svetlu), što je dovelo do iznenađujućeg rezultata: obrazovali su se „organski“ molekuli, među njima aminokiseline, osnovni gradivni elementi proteina i nukleotidne baze, osnovni gradivni elementi DNS.

Danas, više od četrdeset godina kasnije, vlada neobično ćutanje. Čovek je doduše uspeo da sintetički proizvede aminokiseline i nukleotidne baze, ali je morao brzo da shvati da ti gradivni elementi nemaju nikakve veze sa fenomenom „života“. Ti sintetički proizvedeni molekuli su, naime, još uvek bili mrtva materija, jednostavno mrtva „organska“ materija! Zbog toga se nisu povezivali u složenije oblike, a čak i da su se povezali, i dalje bi ostali mrtva organska materija – kao što se i leš doduše sastoji od organske materije, ali ipak ne živi. U ekstremnom slučaju bi naučnicima, dakle, uspelo da od tih osnovnih gradivnih elemenata sintetički proizvedu jednoćelijski organizam, ali avaj: samo jednoćelijski leš!

Time dolazimo do najvažnije tačke: Kombinacija organske materije ne proizvodi živo biće, već samo mrtvu organsku materiju. Jer materija je uvek „mrtva“, pa i organska!

Rezimirajmo: već i slučajni nastanak atoma iz materije prvobitnog praska nije verovatan. Slučajan nastanak aminokiselina iz atomskih veza nije verovatan. Slučajan nastanak enzima aminokiselina je ne samo neverovatan, već nemoguć. Slučajan nastanak živih bića iz organske materije je nemoguć, jer materija – pa i organska – jeste i ostaje mrtva. Život i svest ne potiču iz kombinacije atoma i molekula. Onaj ko to tvrdi, bi u laboratoriji morao da proizvede ne mrtve organske atomske veze, već živa bića. Četrdeset godina posle prve sintetičke aminokiseline naučnici se ni za korak nisu približili stvaranju života – iz jednostavnog razloga, jer život nije proizvod materije.  

Tvrdnja, da su atomi nastali iz nekog prvobitnog praska i da su zatim stvorili organsku materiju i živa bića, je neodrživa. Ili, da to jasno i nedvosmisleno kažemo: verovanje u prvobitni prasak i evoluciju je materijalistička, besmislena glupost.  Naše buduće generacije će se iskeno stideti, što su njihovi preci pre dvestotine godina veovali u tako nešto – interesantno, upravo tokom onih dvesotine godina, kada je čovečanstvo bilo neodgovornije i destruktinvije nego ikada ranije! Ova veza neizbežno pada u oči.

7. CELINA JE VIŠE OD ZBIRA SVOJIH DELOVA

Nastanak proteina i enzima po sebi nema ništa sa nastankom živog bića. Proteini i enzimi nisu sastavni delovi života, već sastavni delovi leša, mrtve organske materije. Sintetički proizvoden proteinski lanac je mrtva organska materija i milioni proteinskih lanaca su još uvek mrtva organska materija. U mrtvom telu su svi te elementi takođe sadržani, ali više nisu u stanju da rade zajedno na onaj način, kako je to bio slučaj za vreme „života“ (pre smrti tela). To pokazuje da nisu proteini i enzimi ti, koji omogućavaju život, već da je suprotno slučaj: život – svest – drži telo na okupu. Kada svest više nije prisutna u telu, telesna struktura propada i mikroorganizmi i bakterija preuzimaju prevlast. Ta živa bića su postojala u telu, dok je ono još bilo „živo“, ali je neka tajanstvena životna sila držala te mikroorganizme u šahu i koordinirala ih tako da su služili životu čitavog tela. Telo po sebi očigledno nema tu moć, jer inače ne bi istrulilo kao leš – ili bi telo moralo da istruli još tokom života. Apsurdnost obe ove varijante pokazuje da materijalno telo zavisi od te životne sile, koja tako ne može biti samo deo tela. Čim životna sila napusti telo, ono se raspada. Šta, dakle, napušta telo u trenutku smrti? Šta telo održava tokom „života“? Šta je razlika između „živog“ tela i „mrtvog“ tela?

Organski osnovni gradivni elementi nisu, dakle, u stanju da se sopstvenom snagom povežu u više strukture ili da te više strukture makar održe. Kako (da i ne spominjemo pitanje zašto) bi te elementarne kombinacije trebalo da se povežu u komplikovane oblike?

Do sada smo govorili samo o gradivnim elementima organske materije. Ti gradivni elementi (proteini, enzimi, molekuli) se tek moraju spojiti u pojedinačne ćelije i tela i to žive ćelije i tela. Svako živo telo – ne samo telo jedne mikroskopske ćelije – nije samo zbir proteina i enzima. Jer od kog stepena kombinovanosti mrtve organske aminokiseline počinju da „žive“? U svakom telu vlada nadmoćni red, koji omogućava da se organele (organi jedne ćelije) uopšte funkcionišu. To ostaje još složenije kada se ćelije sa svoje strane povežu u tela. Tela nisu samo zbir ćelija, ćelije nisu samo zbir organela, organele nisu samo zbir proteina i enzima, a one nisu samo zbir atoma, takozvane „mrtve“ materije. Celina je uvek više od prostog zbira sastavnih delova. Celina uvek sadrži jednu nadmoćnu strukturu, koja  nije svojstvena pojedinačim sastavnim delovima.

Nije, dakle, organska materija ta, koja je jednom stvorila život i svest, već je nematerijalna životna sila ta, koja formira telo. Jednostavan dokaz za to je da se telo raspada, kada te sile više nema. Više nije prisutna. 

U sledećem poglavlju ćemo videti da postoje hiljade ljudi, koji su već iskusili da svest ne zavisi od tela, već može da postoji potpuno nezavisno od njega. Telo je smrtna ljuštura besmrtnog, nematerijalnog individualnog bića, čiji simptomi su svest i životna sila.

Iskustva bliske smrti, vantelesna opažanja, astralna putovanja, sećanja na ranije živote, postojanje ne-fizičkih bića – sve te obimno dokumentovane realnosti materijalistički naučnici uz ogromnu aroganciju jednostavno sklanjaju sa stola: „To je samo uobrazilja, izazvana flukutacijom moždanih talasa, nedostatkom kiseonika ili neurološkim smetnjama.“

Ako i jedan od spomenutih fenomena postoji, to bi bilo još jedno pobijanje materijalističke teorije prvobitnog praska i evolucije, jer njihova glavna paradigma kaže da je svako živo biće samo kombinacija materije i ograničeno samo na vidljiva materijalna tela. Postojanje van tela bi te materijalističke teorije neopozivo pobilo kao laži.  

Kao što ćemo videti, spomenuti fenomeni su toliko mnogobrojni i uverljivo dokumentovani, da svaki materijalistički prigovor zakazuje. Jedan od prvih naučnika, koji je uočio revolucionarne konsekvence „paranormalnih“ fenomena, je bio Volfgang Pauli, jedan od pionira kvantne fizike. On je 1961. pisao: „Ukoliko na tom još uvek kontraverznom polju vančulne percepcije budu  neopozivo bili potvrđeni pozitivni rezultati, to bi moglo voditi do danas nesagledivog razvitka.“

NASTAVIĆE SE ...

ČETVRTI PUT - POKRETI II

Vim van Daleman - "Gurđijevljevi Pokreti

II deo
(„Stopinder“ br. 4, proleće 2001.)

Prevod: Jelena

Nastavak:

PRENOŠENJE POKRETA

U narednim poglavljima ću govoriti o prenošenju Pokreta, što nas ponovo dovodi do pitanja: „Šta su Pokreti?“ Odgovor na to pitanje sadrži opis onoga, što se prenosi. Svaki čovek će dati drugačiji odgovor, što moramo imati na umu, pre nego što nastavimo da zalazimo u ovo kompleksno područje.  

Za one, koji žive u svetu spoljnih oblika, to neće predstavljati problem. Pokreti su pokreti, jedan oblik gimnastike, pomalo tajanstveni, jer nisu poznati velikom broju ljudi, ali upravo zbog toga utoliko pogodniji da se ponude u današnjem „supermarketu samo-razvoja“. Oni, koji tragaju za značenjem iza nemilosrdnog zida pojavnog, razumeju teškoće prilikom prenošenja Pokreta.

Moj odgovor na pitanje o značenju Pokreta bi bio: „Oni mi pomažu da se približim Bogu“.

Šum vetra u nekom drvetu, čuđenje deteta, kada se ujutru probudi i vidi svet prekriven snegom, lepota usamljene kuće u poljima, iz čijeg se dimljaka uzdiže dim, oči voljenog čoveka, bleda svetlost novog jutra, ispunjena večnom zagonetkom života ... Pokreti mi pomažu da svemu tome priđem bliže.

Oni ili bude uspavanu energiju u meni ili me dovode u dodir sa nečim, što dolazi spolja. Ta nova energija, koja počinje da cirkuliše u meni, je vredna. Ona me čini mirnim, svesnim i odlučnim i ta energija mi je potrebna, kada moram da pogledam potpunoj nesigurnosti u oči.

Gđa. Klostris mi je jednom rekla: „Svi Gurđijevljevi Pokreti su molitve.“ Kada je jednom otišla kod Gurđijeva da mu kaže koliko duboko je dirnuta njegovim Pokretima, on je mirno rekao: „Da ... oni su lek.“

Unutrašnje značenje, koje povezujemo sa Pokretima, prouzrokuje teškoće u često naizgled protivrečnom procesu prenošenja.

Delo Gurđijeva je teško istražiti zbog preovlađujućeg osećaja tajne, kao i zbog rastuće izolacije i nedostatka saradnje, ako ne i neprijateljstva, između različitih pravaca.

U svojoj ulozi „putujućeg svirača“, koji je izvodio muziku Gurđijeva i De Hartmana na najrazličitijim mestima i pod najrazličitijim uslovima, bio sam u prilici da dođem u kontakt sa mnogim Gurđijevljevim grupama i organizacijama. Svi su bili prijateljski prema meni i poželeli mi dobrodošlicu. Poštovao sam ih i nisam sudio, jer sam samo želeo da učim.

U to vreme sam uočio koliko moj rad „putujućeg svirača“ podseća na posao, koji sam obavljao nekoliko godina pre toga, dok sam radio za veliku međunarodnu kompaniju. Naravno, za nju nisam svirao klavir, ali sam u jednom eksperimentu, koji su nadzirali specijalisti sa Harvarda, bio izabran za centralnu osobu, kojoj su svi menadžeri iz Evrope mogli slobodno da govore o svojim problemima i na koji način planiraju da ih reše. Sve to se, naravno, odvijalo pod obavezom potpune diskrecije.   

Koincidencija i sličnost obe delatnosti – kao da je taj period mog života imao određeni obrazac – su me uverile da sve organizacije, bilo da su njihovi ciljevi duhovne ili komercijalne prirode, moraju da se bore sa istim sociološkim problemima. Iz tog razloga je većina velikih komercijalnih preduzeća promenila svoje hijerarhijske strukture u  organizaciju horizontalne strukture, sastavljenu od više nezavisnih malih celina, koje mogu bolje da se prilagode teškoćama i zahtevima današnjeg društva.

Kada pokušavam da predstavim svoje iskustvo, koje sam tih godina stekao putem uporednih istraživanja, moja namera nije da kritikujem te organizacije, koje su bile od pomoći za moj razvitak, već da ono, što sam našao, izložim na način, koji omogućava analizu situacije i vodi ka konstruktivnom putu za dalji rad. 

Moram da naglasim subjektivnu prirodu svojih otkrića i da napomenem da situaciju u Evropi mnogo bolje poznajem, nego situaciju u Americi.

ČETVRTI PUT - KOMENTAR O HRANI UTISAKA

Naredni tekst je pisan kao odgovor na post i pitanja/komentare uz "Hranu utisaka", ali zbog dužine nije mogao da bude objavljen kao komentar. Na molbu autora ga postavljam na blog: 

Piše: H24

Kako da se kvalitetno hranimo?

(Pre nego što počneš da čitaš tekst molim te da ga čitaš sa pažnjom, polako, vrlo polako sa razumevanjem. Daj sve od sebe.)

Hrana vrhunskog kvaliteta dolazi sa izvora. Iz svesnosti, pažnje.

Duboko sa tog mesta izvire razumevanje, ljubav. Ali ne obična ljubav već bezuslovna koja samo daje i ništa ne traži za sebe. Kada bi je osetili,  a da niste spremni bili bi  sprženi zbog svoje mizernosti, pokvarenosti, gordosti, sebičluka..itd u donosu na “TO” i njegovu LJUBAV

Zašto hrana i rad počinju od samog sebe, od nas!