06.08.2020.

Moris Nikol: META
   Poglavlje: NOVO NEBO I NOVA ZEMLJA
  Deo prvi - Jovan Krstitelj 

Neobična Hristova napomena o Carstvu Nebeskom koje se zauzima silom mora se sagledati u vezi sa Jovanom Krstiteljem i onim što Hrist o njemu govori. Najbolje je citirati čitavi događaj kako je zabeležen kod Mateja: 

2A Jovan čuvši u tamnici djela Hristova, posla dvojicu učenika svojih, 3 I reče Mu: Jesi li ti Onaj što će doći, ili drugoga da čekamo? 4 A Isus odgovarajući reče im: Idite i kažite Jovanu ovo šta čujete i vidite: 5 Slepi progledaju i hromi hode, gubavi se čiste i gluhi čuju, mrtvi ustaju i siromašnima propoveda se jevanđelje. 6 I blago onome koji se ne sablazni o mene. 7 A kad ovi otidoše, poče Isus ljudima govoriti o Jovanu: Šta ste izišli da vidite u pustinji? Trsku, koju povija vjetar? 8 Nego šta ste izišli da vidite? Čovjeka u meke haljine obučena? Eto, koji meke haljine nose po carskim su dvorovima. 9 Nego šta ste izišli da vidite? Proroka? Da, kažem vam, i više od proroka. 10 Jer on je taj za koga je pisano: Eto, ja šaljem anđela svoga pred licem Tvojim, koji će pripraviti put Tvoj pred Tobom. 11 Zaista vam kažem: Među rođenima od žena nije se pojavio veći od Jovana Krstitelja; a najmanji u Carstvu nebeskom veći je od njega. 12 A od vremena Jovana Krstitelja do sada Carstvo nebesko s naporom se osvaja, i podvižnici ga zadobijaju. (U prevodu Vuka Karadžića „A od vremena Jovana Krstitelja do sad carstvo nebesko na silu se uzima i siledžije dobijaju ga.) 13 Jer su svi proroci i zakon proricali do Jovana. 14 I ako hoćete verovati, on je Ilija što će doći. (Matej, 11.2-14).

 

Pre svega obratite pažnju na to da Hrist kaže: „Od vremena Jovana Krstitelja do sada carstvo nebesko na silu se osvaja i siledžije ga zadobijaju.“ (prevod Vuka Karadžića). Fraza „do sada“ može samo da znači: „Dok ja, Hrist, nisam došao.“ Jasno je da put koji je sledio Jovan Krstitelj nije isti kao onaj koji je podučavao Hrist i na to se ukazuje kroz čitav odlomak, kada počnemo da razumevamo na šta se misli frazom „trska se tresla“, „carskim dvorovima“, „mekim haljinama“ itd. Znamo da Jovan nije bio obučen u meke haljine, već u kožu. „A sam Jovan imaše haljinu od kamilje dlake i pojas kožni oko bedara svojih (Matej, III.4). A jasno je da Hrist ukazuje na Jovana Krstitelja na poseban način, govoreći da iako je on najveći među rođenima od žena, najmanji u Carstvu Nebeskom veći je od njega. To možemo samo razumeti tako da je Krstitelj bio na određenom nivou razumevanja, ali ne na nivou razumevanja najmanjeg u Carstvu nebeskom, te je tako i Jovanovo učenje bilo na drugačijem nivou od Hristovog učenja. Jovan je iznenađen što Hristovi učenici ne poste, što piju vino i tako dalje, dok Krstiteljevi učenici poste i apstiniraju. Jovanovi učenici su poslati Hristu da pitaju: Zašto mi i Fariseji postimo, a tvoji učenici ne poste?“ Jovan sumnja u Hrista. “Jesi li ti Onaj što će doći?“ (Matej XI.3).

Hristovo ponašanje očigledno zabrinjava Jovana Krstitelja. On ne može da razume Hrista. Dostizanje višeg nivoa bića, koje se naziva Carstvom nebeskim, on vidi u nasilju prema sebi putem apstinencije, održavanja rituala i posta, putem doslovnog poštovanja Reči u svakom trenutku i pod bilo kakvim okolnostima. Nema sumnje, bilo je malo milosti u njegovom oštrom pogledu i oštrom shvatanju istine. Njegovo razumevanje počivalo je na doslovnom shvatanju doktrine koju je sledio. Poštovanje subote za njega je bilo kao doslovno shvatanje zapovesti. Ništa ne sme da se radi. U subotu niko ne sme da se leči. Ako je ikada i čuo za Hristovu primedbu kada su ga Fariseji, usmereni ka doslovnom razumevanju, okrivili zbog kršenja subote, on to ne bi shvatio. Fariseji su optuživali Hristove učenike što su brali i jeli zrna kukuruza dok su prolazili kroz kukuruzna polja, govoreći: „Gledaj, zašto čine u subotu šta ne valja?“ Optuživali su Hrista zbog lečenja subotom. Hrist im je odgovorio: „Subota je načinjena za čoveka, a ne čovek za subotu“ – stvar koju je i danas teško razumeti. (Marko, II.27).  Do pojave Jovana Krstitelja Carstvo nebesko se proricalo kao nešto što će doći u budućnosti. „Jer su svi proroci i zakon proricali do Jovana.“ (Matej, XI.13). Međutim, Jovan Krstitelj, kao Isusov glasnik, učio je da je Carstvo nebesko sada ovde, da već sada postoji, neposredno. To je bilo vreme krize. On je vikao: „Pokajte se, jer je Carstvo nebesko blizu.“, misleći o osobi Hrista na Zemlji. Zašto onda nije sledio Hrista kada je Hrist došao da ga on krsti? U jednom trenutku se čini da je prepoznao Hrista, u narednom trenutku se čini da sumnja. Oduvek mi je bilo veoma neobično da Jovan Krstitelj prilikom susreta nije nedvosmisleno prepoznao Hrista i sledio ga – smesta, kako bi se Marko izrazio.  Ponekad sam mislio da je i Hrist bio hladan prema Jovanu – da ni on nije voleo njega. Pa ipak, kasnije, kada je Jovan Krstitelj pogubljen zbog mešanja u Herodove bračne poslove, „I čuvši Isus otide odande lađom u pusto mjesto nasamo.“ (Matej XIV.13). Nema sumnje da je dao snage Jovanovom duhu, jer kasnije, kada se Hrist preobrazio na planini, zar se nije Mojsije pojavio sa jedne strane, a Ilija sa druge? „I gle, javiše im se (učenicima) Mojsije i Ilija koji s njim govorahu.“ (Matej XVII.3). A zar Hrist svojim učenicima nije već rekao u vezi sa Jovanom: „I ako hoćete vjerovati, on je Ilija što će doći.“ To je kao da Hrist nije želeo da radi na njemu u životu, ali je radio na njemu nakon njegove smrti, kada je mogao bolje da dopre do njega. Sigurno, nakon Preobraženja Jovan više nije nosio kožu i kaiševe, već je bio odeven u svetlost. U jednom od Jevanđelja je rečeno, „I gle, dva čoveka govorahu sa njim, koji behu Mojsije i Ilija i pokazaše se u slavi.“ (Luka, IX.30, 31). Znamo da povlačenjem i dugom meditacijom možemo dati snagu drugoj osobi, jer to je oblik inteligentne žrtve. Koliko više to onda može učiniti Hrist i fizički živim i mrtvim.  Zar on nije dao snagu Petru koji živi, gde Luka beleži Isusove reči: Reče pak Gospod: „Simone! Simone! evo vas ište sotona da bi vas činio kao pšenicu. A ja se molih za tebe da tvoja vjera ne prestane; i ti kadgod obrativši se utvrdi braću svoju.” (Luka, XXII 31, 32). I tako vidimo Jovana Krstitelja, najvećeg od ljudi rođenih od žene, ali ne i u Carstvu nebeskom; a Jovan Krstitelj koga je Hrist preobrazio i tako u Carstvu nebeskom, ne više rođen od žene, već ponovo rođen i tako izvan nasilja. Zar nije Hrist rekao majci: „Ženo, šta ja imam s tobom?“ kada je dosegao stepen unutrašnjeg razvoja čiji je spoljašnji znak bila njegova moć da vodu preobrazi u vino? Bukvalno shvatanje reči zakona znači činiti nasilje drugima i sebi. Bukvalno značenje parabole ne prenosi unutrašnje nivoe značenja. Bukvalna istina je bez samilosti, milosti i milosrđa i može biti vrhunski okrutna i nasilna u svojim rezultatima, kao što vidimo u verskim progonima. Gruba odeća Jovana stoji u kontrastu sa mekom odorom onih koji žive u kraljevim palatama. Čovek je psihološki odeven u ono što sledi. Um je odeven u istine kojih se drži. Promeniti um (metanoja) znači odenuti ga iznova – u nove misli i nove istine. Jovan Krstitelj podučava toj metanoji. Ona je prevedena kao „pokajanje“, međutim, ona znači „promeniti um“. Međutim, ako njegovu odeću uzmemo kao sliku njegovog učenja, on je prikazan u gruboj odeći, kako živi u divljini. Vikao je: „Pokajte se, jer je Carstvo nebesko blizu.“ Ovde treba da shvatimo da se ta metanoja, ta promena uma, odnosi na činjenicu da Carstvo nebesko postoji i da ljudi treba da počnu da razmišljaju o svom značaju na Zemlji u svetlu ovog vrhovnog kraljevstva, mnogo važnijeg nego bilo koje drugo kraljevstvo na Zemlji. Jovan nije poznavao Hristovo učenje. Međutim, on je prvi rekao da Carstvo nebesko ne leži u budućnosti, već sada. Postoje, dakle, tri učenja o Carstvu. Proroci su govorili o stvarima koje će doći: Carstvo je tek trebalo da nastupi, u budućnosti. Krstitelj je rekao da je Carstvo blizu - i tako je bio veći od proroka – „Da“, rekao mu je Hrist „mnogo više od proroka.“ A Hrist je kasnije rekao: „Carstvo nebesko je u tebi“ – to jest, ne u budućnosti, na nekoj lokaciji – stvar koju ni Krstitelj verovatno nije shvatao. Jer spoljašnja, doslovna istina ne razume unutrašnju, psihološku, duhovnu istinu. Da, Nebo nije mesto iznad, niti je Pakao ispod u prostoru. Nebo i Pakao su unutar čoveka i tako primećujemo da pojam Carstva prvo leži u budućnosti u vremenu, zatim kao nešto što postoji u vremenu i prostoru i najzad kao nešto što postoji u čoveku nezavisno od spoljašnjeg vremena i prostora.

Razmišljajući o te dve – za mene – najzagonetnije figure u Jevanđeljima, o Jovanu Krstitelju i Judi Iskariotskom, često sam se pitao šta bi Jovan Krstitelj mislio o mnogim parabolama koje je Hrist koristio da ilustruje Carstvo nebesko – obično započinjući rečima: „Carstvo nebesko je nalik …“ Nema sumnje da je, u skladu sa svojim oštrim, doslovnim poimanjem istine, Krstitelj posmatrao Carstvo kao mesto koje se zauzima silom – nekim ogromnim naporom nad mesom, svakom vrstom samoporicanja. Međutim, ako je tako, Hrist je rekao da to nije put. Oštrina nije dobro. To nije put u Carstvo. Hrist se pitao da li su, videvši Krstitelja u divljini (gde su mu hrana bili skakavci i divlji med), ljudi očekivali da vide nešto slabo – trsku koju povija vetar? Ako je tako, nisu bili u pravu. Krstitelj je bio snažan – kao čovek rođen od žene, što je prvo rođenje. Međutim, sve ezoterijske religije poučavaju o drugom rođenju, kao što je i Hrist, kada je rekao: „Morate se ponovo roditi – od gore.“ Da li treba da pomislimo da je Jovan to razumeo? Da li na osnovu onoga što je Hrist rekao o njemu možemo zamisliti da je on razumeo šta čoveka može odvesti u Carstvo?  Čini mi se da je odgovor ne. Mislio je da takav kakav je, prirodan čovek, rođen od žene, može da zauzme Carstvo nebesko nasiljem nad svojim apetitima. I čini se da je tokom kratkog perioda to i bilo moguće: „Od vremena Jovana Krstitelja do danas Carstvo nebesko nasiljem se osvaja.“ Međutim, sigurno ne nakon toga. Naglašavajući kontrast sa oštrom metodom Jovana Krstitelja, Hrist govori o onima obučenim u meko ruho. Nagoveštava da se oni nalaze u Carstvu nebeskom. Bili su sposobni da razumeju daleko više od krute, doslovne reči i tamo gde je Krstitelj video jednu stvar, videli su hiljadu stvari. Njihovo razumevanje nije počivalo na doslovnom pridržavanju zakona. Posedovali su milost, milosrđe i iznad, svega, relativno razmišljanje. Ukratko, bili su na drugom nivou razumevanja, širi, inteligentniji i milosrdniji, gde uskogruda, rigidna istina nije više dobijala preimućstvo nad lepom širinom dobrote, već gde je unutar njih sklopljen brak između istine i dobra, tako da doslovnoj istini nikada nije bilo dozvoljeno da odnese preimućstvo nad dobrotom i tako gde niko ne bi mogao učiniti ne-dobrotu zbog istine i niko ne bi mogao da mrzi ili ubija komšiju u ime doslovne istine. Jer ukoliko uskogrudoj, rigidnoj istini date prednost nad dobrom voljom i dobrotom, tada ste obučeni u oštru kožu i kaiševe, hranu vaše dobrote čine skakavci i divlji med, a vaše prebivalište je pustinja, jalova čitavog života. Tako u Jevanđelju Jovana, koji nema ništa sa Jovanom Krstiteljem, nalazimo opis Hrista koji je dao ovaj voljeni učenik: „I videli smo ga punog milosti i istine.“ Da, milost na prvom mestu, a istina milosrđa zatim.

Zato se neko pita: „Budući da se nalazi u nama. da li je Carstvo nebesko neko svesno stanje razumevanja koje je ponekad otvoreno, a ponekad zatvoreno?“ Jer lako bi se moglo reći: „Ako je to tako, da li ljudi mogu da se stupe u njega samo u različitim vremenima istorije sveta?“ Ja bih dodao: Zar to onda nije dobra vest (Еυαγγελιου) – naime, da čovek, žena sada mogu ući lakše, jer su u toku stvari vrata sada otvorena.“ Da li se sećate čoveka koji je pogrešno ušao u Carstvo nebesko? Citiram iz Parabole o kraljevskoj svadbenoj gozbi:

11 Izišavši pak car da vidi goste ugleda ondje čovjeka neobučena u svadbeno ruho. 12 I reče mu: prijatelju! kako si došao amo bez svadbenoga ruha? a on oćutje. 13 Tada reče car slugama: svežite mu ruke i noge, pa ga uzmite te bacite u tamu najkrajnju; ondje će biti plač i škrgut zuba. 14 Jer su mnogi zvani, ali je malo izbranijeh“. (Matej, 22.11-14)  

Može se videti da ovaj čovek nije imao čak ni mekano ruho o kome je Hristos govorio. Čista nemilosrdna istina nije svadbena odeća – opuštajuća i oslobađajuća pomisao za mnoge odgojene uz interpretaciju Hristovog učenja zasnovanog isključivo na bukvalnoj istini bez unutrašnje milosti, bez dobre volje i bez traga psihološkog razumevanja. Zar nije neobično kako se bukvalno značenje reči i dalje održava bez i najmanje ideje da to nije dovoljno i da to nije stvarno razumevanje i da u takvoj interpretaciji Hrista takav čovek, prouzrokujući beskrajnu zbunjenost i bol drugima nema svadbeno odelo i predodređen je da bude izbačen iz Carstva. Da li bi bilo suviše reći da takav čovek, tako težak u doslovnoj interpretaciji istine, koji teoretiše sa propovedaonice, čovek koji možda osuđuje sve koji smatraju da je subota stvorena za Čoveka i odbijaju da veruju da je Čovek stvoren za subotu, čovek koji nema milosti niti unutrašnjeg milosrđa niti ljudske ljubaznosti i tako ne nosi svadbenu odoru, nije ništa drugo do čovek samovolje i nasilja i tako uopšte nije čovek u Hristovom smislu? To je kao što ljudi mogu zamišljati da se zbog redovnog odlaženja u crkvu nedeljom već nalaze u Carstvu nebeskom. Nije jasno da to ne može biti slučaj i da metanoja i ponovno rođenje predstavljaju suštinsko i pravo značenje svega onog čemu je Hrist podučavao i da niko u pravom smislu nije hrišćanin – a još gore, da tako mnogi misle da jesu? Jedino je Hrist sam bio hrišćanin. Zašto? Zato što je savršeno ujedinio u sebi ljudsku majčinu stranu i Božansku stranu i obezbedio otvorenu vezu između Neba i Zemlje na stupnju ljudske istorije na kome je svaka veza bila izgubljena, a čovečanstvo odsečeno od viših vrednosti i tako od višeg usmerenja.   

10.07.2020.

MORIS NIKOL: ISTINA V DEO


Moris Nikol: META
Poglavlje: ISTINA
Deo peti


PARABOLA O NEPRAVEDNOM UPRAVNIKU



Ovo je parabola o čoveku koji je podbacio i o tome u kom pravcu se on okreće nakon te greške. Ona sledi iza Parabole o bludnom sinu u kojoj je čovek prikazan kako „dolazi sebi“ i „vraća se“. Međutim, taj je povratak samo načelno prikazan. Bludni sin se budi i vraća, a njegov otac ga izdaleka vidi i želi mu dobrodošlicu. Ništa nije rečeno o teškoćama na putu nazad. Prikazan je samo uspeh i radost zbog pronalaska onoga što je bilo izgubljeno i oživljavanja onoga što je bilo mrtvo. Međutim, parabola o nepoštenom upravniku govori o čoveku koji je podbacio, ali koji deluje na način koji je pohvaljen. Ova parabola se oduvek smatrala najkomplikovanijom i veoma zbunjujućom parabolom u Jevanđeljima. Uvedena je na sledeći način:

Čovjek neki bijaše bogat i maše upravitelja, a ovaj bi oklevetan kod njega da mu rasipa imanje. I dozvavši ga reče mu: Šta to čujem za tebe? Položi račun kako si upravljao domom, jer ne možeš više njime upravljati. A upravitelj doma reče u sebi: Šta da radim, jer gospodar moj oduzima od mene upravu. Kopati ne mogu, prositi stidim se.
Znam šta ću činiti da bi me primili u domove svoje kad mi se oduzme upravljanje. I dozvavši redom dužnike svoga gospodara, reče prvom: Koliko ti duguješ mom gospodaru? A on reče: Sto mjerai ulja. I reče mu: uzmi priznanicu svoju i sjedi te brzo napiši pedeset. Potom reče drugome: A ti, koliko duguješ? Sto vreća pšenice. I reče mu: Uzmi priznanicu svoju i napiši osamdeset.
I pohvali gospodar nepravednog upravitelja, što vješto učini; jer su sinovi ovoga vijeka vještiji od sinova svjetlosti u svome naraštaju. Pa i ja vam kažem: Načinite sebi prijatelje bogatstvom nepravednim da bi vas kad osiromašite primili u vječna obitališta.

Koji je vjeran u najmanjem i u mnogom je vjeran; a ko je nepravedan u najmanjem i u mnogom je nepravedan. Ako, dakle, u nepravednom bogatstvu vjerni ne biste, ko će vam povjeriti istinsko. I ako u tuđem ne biste vjerni, ko će vam dati vaše. Nijedan sluga ne može dva gospodara služiti; jer ili će jednoga mrziti a drugoga voljeti ili će se jednoga držati a drugoga prezirati. Ne možete služiti Bogu i mamonu. (Luka 16.1-13).

Kao što se vidi iz komentara koje je dao Hrist, ovo je parabola o pravom bogatstvu i onom što je čovekovo sopstveno a što je kontrastirano sa mamonom nepravednosti i onom što pripada drugima; „Ako, dakle, u nepravednom bogatstvu verni ne biste, ko će vam povjeriti istinsko?“, kaže Hrist u svojim komentarima. „I ako u tuđem ne biste verni, ko će vam dati vaše?“  Za razliku od Parabole o bludnom sinu, ova parabola govori o neuspehu i kako se sa njime suočiti. Nepošteni upravnik je zgrešio prema svom bogatom gospodaru, ali je smislio izvanredan plan koji je sproveo, a pohvalili su ga i gospodar i Hrist. „pohvali gospodar nepravednog upravitelja, što vješto učini; jer su sinovi ovoga vijeka vještiji od sinova svjetlosti u svome naraštaju. Pa i ja vam kažem: Načinite sebi prijatelje bogatstvom nepravednim da bi vas kad osiromašite primili u vječna obitališta.“

Upravnik je podbacio. U kom pogledu? Prema interpretaciji, on nije uspeo kao upravnik pravog bogatstva. Međutim, parabola i njena interpretacija govore o čoveku koji se pod određenim okolnostima spasao. Ona ne kaže direktno da bi nakon toga on ponovo mogao da postane upravnik pravog bogatstva. Međutim, na osnovu komentara to se čini verovatnim. Hrist kaže da dok čovek ne bude veran u malom, i u mnogom je neveran.  „U malom“ (έv έλαχιστω), to je mammon nepravednosti. U poređenju sa pravim bogatstvom, mamon nepravednosti i njegova istina jeste ono manje. Međutim, dok čovek ne bude u stanju da bude veran mamonu nepravednosti, on ne može očekivati da ima pravo bogatstvo i ono što je njegovo sopstveno. Obratite pažnju na reč veran (πιστός), koja stvara vezu sa čitavim značenjem reči vera u Jevanđeljima. Ranije smo govorili o toj reči i njenom značenju. Međutim, vera ne označava puku praktičnu efikasnost – niti ova parabola govori o tome. Vera podrazumeva, čak i u običnom svetovnom smislu, poverenje i uverenje izvan onoga što je samo po sebi očigledno. Čovek se u običnom životu obično naziva vernim u vezi sa nekim iskušenjem – iskušenjem da više ne veruje u ono što radi i tako ne održava veru. Pod vernim upravnikom ljudi bi podrazumevali čoveka koji nastavlja da pruža svoje usluge i pod teškim okolnostima ili čak i protiv sopstvenih interesa.

Upravnik je nazvan mudrim – i veoma je važno razumeti grčku reč koja se ovde koristi phronimos (φρόνιµος). Ona znači biti prisutan duhom, biti praktičan u prosuđivanju i brz u inteligentnoj akciji. U Paraboli o deset devica (Matej, XXV), pet devica je bilo phronimos (φρόνιµος) (prevedeno kao mudre), a pet je morai (µωραι) od čega je izvedeno naše moron (u značenju idiot ili imbecil). Reč phronimos mnogo se puta javlja u Jevanđeljima, uvek u suštinski važnom značenju. U Mateju XXIV postoji aluzija na upravnika koji uvek mora biti na oprezu za slučaj da se provali u njegovu kuću i da ona bude opljačkana: „Ko je, dakle, taj vjerni (πιστός) i mudri (φρόνιµος) sluga koga je njegov gospodar postavio nad svojim domaćima … itd.

Grčka reč sophos (σοφός), u Bibliji takođe prevedena kao „mudar“, ima sasvim drugačije značenje, jer kada Isus kaže: „Hvalim te, Oče, Gospode neba i zemlje, što si ovo sakrio od mudrih (άπο σοφών) i razboritih, a otkrio si bezazlenima.“ (Luka, X.21), Mudar je ovde sophos (σοφός) na grčkom i termin očigledno upotrebljeno u pežorativnom smislu, međutim, preveden je na pogrešan način.

Phronimos (φρόνιµος) se u Bibliji očigledno koristi na poseban način i odnosi se na kvalitet koji ljudi moraju imati kako bi sledili Hrista, kao što je očigledno u Paraboli o čoveku koji je kuću izgradio na steni i čoveku koji ju je sagradio na pesku, gde Hrist kaže: „Svaki, dakle, koji sluša ove riječi moje i izvršuje ih, uporediću ga sa čovjekom mudrimk (φρόνιµος) koji sazida kuću svoju na kamenu: i udari dažd i dođoše vode i dunuše vetrovi i navališe na kuću onu, i ne pade …“ (Matej, VII.24-25). „Mudar“ je ovde φρόνιµος. Iz svega toga, kao i iz drugih primera koji se mogu navesti, očigledno je da ako je upravnik nazvan φρόνιµος, to u tehničkom smislu označava nešto od velikog značaja u tom jeziku koji je koristio Hrist i ukazuje na visok kvalitet upravnika koji se manifestuje u pravom trenutku na pravi način. Upravnik je delovao svesno, na inteligentan način – ili na svestan način. Komentatori obično jednostavno kažu da ta reč znači razborit (prudent), međutim ona znači više od toga. 

Upravnik je direktno nazvan „mudrim“, ali je u komentarima takođe indirektno nazvan „veran“. Ova dve odrednice ne mogu se odvojiti. U tome što čini upravnik nije samo inteligentan već i veran. Veran čemu? To je pokazano u rečima: „Onaj koji je veran u najmanjem i u mnogom je veran“. U onom što je poslednje učinio upravnik je bio veran „u najmanjem“ – dakle, prema mamonu nepravednosti. On je morao da se okrene od svoje uprave nad pravim bogatstvom i bez oklevanja se okrenuo svetu. Umesto da bude upravnik pravednog sveta – to jest, Kraljevstva Nebeskog – postao je verni upravnik nepravednog sveta, sveta mamona, sveta u kome mi svi živimo, sa njegovom istinom, njegovim idejama, njegovim vrednostima, konceptima, znanjem, naukom i tako dalje. Iz tog razloga, nakon dela za koje je pohvaljen, nazvan je „upravnikom nepravednosti“.  I to je sasvim pogrešno prevedeno kao „nepravedni upravnik“ ili kao „nepošteni upravnik“. U paraboli upravnik se nikada ne naziva nepoštenim upravnikom. U grčkoj verziji, nakon njegovog postupka, on je nazvan Oikomonos tes adikias' (οικονόµος της αδικίας) a to znači upravnik nepravednosti; a za time u narednom stihu sledi fraza mamona tes adikias (µαµωνας της αδικίας) što znači mamon nepravednosti. Postao je upravnik nepravednog sveta i sada se naziva „vernim u najmanjem“. A Hrist kaže da dok čovek ne nauči da bude veran u najmanje – to jest u mamonu nepravednosti – on ne može očekivati da postane veran u pravom bogatstvu.

Čovek mora da nauči sve što može iz života i da sazna sve što može od znanja i istine koji pripadaju životu, pre nego što bezbedno može da se približi višoj istini i višem znanju. To je suštinsko značenje ove parabole i komentara koji su bili posebno namenjeni učenicima. Ukoliko čovek podbaci u svojoj najvišoj svrsi, on se mora okrenuti onome što zna i razume. Ova interpretacija parabole u prvom redu objašnjava zašto je upravniku samo rečeno da ne može ostati upravnik kod svog bogatog gospodara. Nije bila definisana optužba, a na originalnom grčkom je sugerisano da je u pitanju bila zlonamerna optužba pa čak i govorkanje. Iz parabole jasno proizilazi da upravnik niti je uzeo novac od dužnika svoga gospodara niti je čuvao novac za sebe. Dužnici su dugovali veoma velike iznose gospodaru, a upravnik nije imao ništa.  

Pozabavimo se sada samom parabolom. Ona ne govori o pronicljivom bavljenju finansijama niti o oštroumnoj praksi, a ako se sagleda sa tog stanovišta, tada postaje sve neshvatljivija i konfuznija, što se duže proučava. Prvi komentar o njoj, naime,  da su „deca ovog sveta (ili doba sveta αιών) mudrija od sinova svetlosti“ znači da je ovaj svet na svom stepenu ili da su ljudi ovog sveta na svom stepenu daleko inteligentniji praktičniji i marljiviji od „dece svetlosti“ na njihovom stepenu znanja i istine – to jest, mnogo se može naučiti iz ovog sveta i njegove istine i znanja i uopšte njegovih nauka. Upravnik ne može duže ostati „dete svetlosti“. Ne može više da bude upravnik istinskog bogatstva, istine o kojoj je Isus podučavao. Naišao je na prepreku i ne može da nastavi. Možda mu je to rečeno, kao što je navedeno u paraboli, ili je možda sam počeo to da saznaje, jer se nije požalio kada mu je rečeno da nije uspeo. Međutim, umesto da očajava, on pokušava da napravi plan i na kraju uzvikuje: „Odlučio sam šta da uradim“ – što na grčkom (έγνων τι ποιήσω) pre ukazuje na to da je ideja iznenada naišla ili da je odjednom video šta je to moguće, ne na osnovu onoga što je već znao, već na osnovu onoga što je sada video, u situaciji u kojoj se našao. Do tada je možda smatrao svet beznačajnim; ali sada se okrenuo prema njemu. Kada više nije bio u stanju da napreduje na putu povratka koji je sledio i dalje je ostao otvoren da najbolje iskoristi ono što je ležalo iza njega. Međutim, morao je da prilagodi svoje ideje i svoj stav; to je prikazano u radnji koju je preduzeo. To je plan za koji se odlučio: on čini da svet izgleda bolje nego što jeste i da dobije od njega ono što može, kako bi živeo – ali i dalje kao upravnik. Postaje upravnik nepravednosti, sveta i njegovog znanja, dok zadržava sve ono što je kao upravnik istinskog bogatstva naučio i primenjujući ono što već zna na sve što može da nauči od znanja koje postoji na svetu, on može da ostane živ u sebi. Jer pod terminom upravnik (οικονόµος) moramo razumeti čoveka koji je dostigao određeno stanje uma, izvestan stepen razumevanja.  On odlučuje da bude veran u najmanjem (έυ έλαχιστω) i za to je pohvaljen i ne samo to, implicira se da se vernošću mamonu nepravednosti čovek priprema da bude veran onome što jeste istinsko bogatstvo i što je njegovo sopstveno. Međutim, radeći ovako, upravnik ne služi mamonu, već sebi „stvara prijatelja od mamona“ (φίλους έκ του µαµωνα της αδικίας), to jest, on koristi mamona. Služiti mamona jedna je stvar; a Hristos kaže da niko ne može da služi i Bogu i mamonu. Međutim, koristiti mamona, koristiti svet i njegova otkrića i njegovo znanje nije isto što i biti mamon i služiti svetu i njegovoj istini, u smislu da sve to shvatimo kao jedinu istinu i saznanje. Hristov savet učenicima u vezi sa time mnoge je čitaoce zbunio zbog pogrešnog prevoda.  U stihu koji sadrži odlomak „Pa i ja vam kažem: Načinite sebi prijatelje bogatstvom nepravednim da bi vas kad osiromašite primili u vječna obitališta (ili u tabernakul - svetohranište)“ fraza „večni stanovi“ ili „večni tabernaukli“ pogrešno je preveden. U prethodnom stihu (8) javlja se fraza „deca ovog sveta“; a ovde je reč za svet aion (αίωυ) na grčkom koja ima različita značenja i spominje se na mnogo različitih načina u Jevanđeljima. Ovde ona znači „svetsko razdoblje“ ili „vremenski period“ ili „doba“. Ista reč se kao pridev αιώνιος javlja u sledećem stihu, ali prevedena kao večni, odnosno, večni tabernakli ili večna staništa – ukazujući na veći značaj što je, s obzirom na kontekst, nemoguće.  Ova fraza bukvalno „deca ovog eona“ u sledećem stihu se direktno odnosi na „njihova večna (aeonian) staništa“, a tumačenje bi trebalo da bude „deca ovog doba“ i „staništa ovog doba“, a kod staništa (bukvalno šatori) (σκηναί) misli se na ono što to svetsko razdoblje ili ljudsko doba posmatra kao ustanovljeno ili utvrđeno, što posmatra kao istinu i što ceni i u šta veruje i tako to i nastanjuje. Prema tome, opšti smisao ovog stiha nije kontradiktoran, kao što se čini na osnovu uobičajenog prevoda, već znači da upravnik može iskoristiti svoje doba i da je u stanju da u njemu napravi mesto za sebe i koristi njegovu istinu i sve što mu pripada. U paraboli dužnici (χρεωφειλετης) predstavljaju svet. Čovek u svom uobičajenom stanju, koji nije „došao sebi“ i koji nije svestan toga da se njegov pravi smisao ne nalazi samo u spoljašnjem životu i njegovim ciljevima u Jevanđeljima se naziva dužnikom. Kroz Parabolu o nepravednom upravniku i komentar na nju uvodi se ideja o dva reda istine, one koja se odnosi na čovekovu unutrašnju evoluciju i razvoj, tako da on konačno dođe sebi, i onu drugu koja se odnosi na spoljašnji život i sve ono što nije čovekovo. Gledano odozgo, između njih se nalazi provalija – a provalija se spominje i u Paraboli o Lazaru koja sledi iza ove parabole (Luka, XVI, 19-31). Nemoguće je preći sa bukvalne istine i nauke na istinu koju je Hrist podučavao, jer ono što je niže na skali ne može da shvati ono što stoji iznad njega. Međutim, viša istina može shvatiti nižu istinu i upotrebiti je – tako da je delovanje upravitelja razumljivo. Svako ko ostane u neznanju o ideji više istine u Jevanđeljima se smatra dužnikom i mada viša istina oduvek postoji zasejana u svetu i ljudi su je čitali, oni je nisu razumeli – i iz tog razloga u sledećoj paraboli o Lazaru Hrist kaže da čak i ako bi čovek ustao iz mrtvih, ljudi se ne bi pokajali, to jest, ne bi se podvrgli nikakvoj transformaciji uma (Luka, XVI.31). „Ni oni neće biti ubeđeni, mada je čovek ustao iz mrtvih.“ Ljudi se posmatraju kao dužnici u odnosu na višu istinu – to jest, na više mogućnosti i sebi. Ukoliko čovek ostane inferioran prema sebi, on sebi duguje i tako je sebi samom dužnik. Ukoliko čovek na primer zna bolje, ali deluje lošije – to jest, on duguje svojoj boljoj prirodi i svom boljem razumevanju. To svakoga čini nesrećnim, jer većina ljudi to oseća o sebi, samo što ne znaju gde duguju ili šta u stvari duguju sebi. Međutim, sa stanovišta Jevanđelja, u kojima se podučava da čovek mora da se podvrgne unutrašnjoj evoluciji počevši od metanoje i završivši ponovnim rođenjem i Kraljevstvom nebeskim, svi bez izuzetka smatraju se dužnicima. Postoji mnogo parabola o dugovanju i jedna od njih poredi čoveka sa dužnikom koji duguje milione. U Očenašu druga molba je da nam se oproste gresi (debts – dugovi) – to jest, doslovno na grčkom (άφιηµί) da se sve što čovek duguje otkaže, da se otpiše, što je pravo značenje oproštaja. Upravnik ne može poništiti dugove gospodarevih dužnika, jer to bi značilo pretvarati se da je svet pravedan i da ne duguje ništa i da je isti kao Kraljevstvo Nebesko. Međutim, on ih zapisuje za sebe – u svom sopstvenom umu. On umanjuje deo koji oni duguju – to jest, stvara privid da oni, dužnici, naime, život duguju manje nego što je to zaista slučaj. Na taj način premošćuje provaliju između istinskog bogatstva znanja i sveta. Nije uzdrman očiglednim odbacivanjem, niti se njegov stav prema pravom bogatstvu promenio. Za njega još uvek postoji prilika i on je koristi. Ostaje veran upravnik, ali sada okreće svoje znanje prema svetu – svetu nepravednom – i tako postaje upravnik nepravednosti. Da bi to učinio on hotimice posmatra život kao da duguje manje nego što duguje – to jest, da je bolji nego što jeste – i ljude kao da su bolji nego što jesu i koristi znanje koje postoji u svetu u svetlu sopstvenog znanja stečenog kao upravnik pravdenog sveta pravog bogatstva. Tako on koristi „mamon nepravednosti“ i Hrist ga za to pohvaljuje. Međutim, Fariseji jesu načinjeni da potpuno pogrešno shvate Hristove komentare i veruju da on jednostavno govori o svetovnom bogatstvu i da se sve što je rečeno odnosi na doslovno bogatstvo – naime, na novac. „A ovo sve slušahu Fariseji, koji behu srebroljupci i rugaše Mu se.“  (Luka XVI.14).

Zamislimo čoveka koji je ušao u neku vrstu škole ili otišao u manastir ili je sebe podvrgao određenoj disciplini sa ciljem da dostigne višu istinu. Ili zamislimo učenike koji su se priklonili Hristu kao svom učitelju i koji, kako je opisano u Jevanđeljima, razumeju veoma malo od onoga što uče. Šta čovek treba da učini pod takvim okolnostima, ako mu se kaže da više ne može tu ostati? Pretpostavimo da on već nešto zna, razume malo i već je dostigao neki položaj kao upravnik iz parabole. Odjednom je optužen ili je protiv njega zlonamerno podignuta neka žalba čija istinitost nije dokazana. Tom čoveku se kaže da ne može više biti upravnik – kako navodi parabola. Čemu se on može okrenuti? Do tog trenutka je možda mislio da su život i njegove istine beskorisne i zbog toga je tražio istinu drugog reda. Možda ga je život povredio i nije bio sposoban da se bilo čime bavi ili je možda imao malo životnog iskustva. Zamislimo da je njegov učitelj ili bilo ko, koga on prati, jasno video da on, takav kakav je, ne može steći više i da se mora vratiti u život i učiti iz njega i da bi ga testirao, kaže mu da mora da ode. I to je ta reč probe koju možemo uvesti u parabolu od samog njenog otvaranja, kako bi se objasnio rad bogatog gospodara i nejasnoća naboja. Da li će čovek pogrešno delovati, postati slab, žaliti se ili osećati da se prema njemu loše postupa i pokušati da se opravda? Obratite pažnju na referencu u petnaestom stihu kada Fariseji pravdaju sebe. „To su oni koji pravdaju sebe pred ljudima, ali Bog zna vaša srca: jer ono što je visoko cenjeno među ljudima, od male je vrednosti kod Boga.“ Ili će se ponašati kao čovek koji i dalje zadržava disciplinu i razumevanje svega što je naučio – to jest, ponašati se kao čovek koji je φρόνιµος? Upravnik u ovoj paraboli deluje na taj način. Odnosno, on čini pravu stvar sa stanovišta Hrista i sa stanovišta svega čemu je podučavan. Sagledana u ovom svetlu, parabola se preobražava u divnu priču o milosrđu i inteligenciji, parabolu o čoveku koji, suočen sa onim sa čime se svako mora suočiti pod određenim okolnostima, postupa na pravi način i bez pokušaja da se opravda, razmišlja i odjednom jasno vidi jedino što mu preostaje da uradi ako postupa ispravno.

BELEŠKA O PARABOLI O NEPRAVEDNOM UPRAVNIKU

Možda će biti lakše razumeti ovu parabolu ako Hrista zamislimo kao bogatog gospodara – to jest, gospodara pravog bogatstva i tako pravednog sveta – a upravnika kao jednog od njegovih učenika – to jest, nekoga ko se podučava, ko je u školi. Dužnici koji toliko mnogo duguju, koji u stvari u celosti duguju – jer broj stotinu iznutra ima ti značenje – pripadaju spoljašnjem svetu ili svetu nepravednog mamona. Upravniku je iz nekog razloga rečeno da ne može biti više upravnik pravog bogatstva. On zbog toga mora da se vrati, mora da se vrati u nepravedan svet. Tema ove parabole je kako se on vraća. Ne može služiti i Bogu u mamonu, jer je to izričito rečeno u komentaru. To znači, da se on ne može vratiti u nepravedan svet i utopiti se u njegove interese i ambicije, jer onda više ne bi služio Bogu. Međutim, on mora napustiti školi u kojoj je bio učenik sa sposobnostima upravnika. Odlučuje se za plan gde ostaje upravnik, ali sada nepravednog sveta i nakon izvršenja tog plana on je u parabolu nazvan upravnikom nepravednosti – to jest, upravnikom nepravednog sveta mamona – ali ne nepoštenim upravnikom, kako je to prevedeno. Ovaj plan mu omogućava da koristi nepravedan svet i Hrist ha naziva phronimos – to jest, pametan, inteligentan, pronicljiv. On stvara prijatelje od nepravednog mamona i primaju ga u svetovna (dakle, ne večna) staništa. Kakav je to plan? Ovaj plan koji donosi jeste pravi plan i Hrist napominje da dok čovek ne bude veran najmanjem, on ne može biti veran onom većem i tako ne može zadobiti pravo bogatstvo. Plan koji upravnik sprovodi prema najmanjem – to jest, nepravednom mamotu i tako dužnicima – povezana je, na osnovu Hristovog komentara na kraju parabole, sa idejom o biti veran.  A plan koji je upravnik osmislio jeste da oprosti neke dugove koji duguju „sinovi sveta“, rekavši vam i ovlastivši ih da za toliko otpišu svoje dugove. Izuzetno duboki smisao ovde leži u tome što on na sebe uzima nešto što oni duguju. On na sebe preuzima odgovornost za deo njihovih nedostataka i na taj način čini sve više mogućim za njih. To znači biti veran prema najmanjem, jer je ideja vere u Jevanđeljima često povezana sa moći da se sve što pripada svetu umanji. U Jevanđeljima snaga vere se uvek posmatra kao snaga transformacije. Prema tome, upravnik je veran najmanjem, jer transformiše situaciju nekih od dužnika. Upravnik, sa znanjem koje je stekao o pravom bogatstvu, omogućava gospodarevim dužnicima polaznu tačku. Snagom svoje vere on ignoriše deo onoga što vidi i čak onoga što neki od samih dužnika znaju i na taj način nastavlja da bude upravnik, ali sada prema nepravednom svetu i njegovim dužnicima. U ideji o „stvaranju prijatelja od mamona nepravednosti“ takođe je sadržan smisao da se on, čuvajući i dalje znanje koje je stekao kao upravnik pravog bogatstva i ne postavši ni na trenutak negativan zbog onoga što mu se dogodilo, okreće znanju tog sveta i „sinova doba“ koji su phronimos, pametniji na svoj način od „sinova svetlosti“. Jer ukoliko je čovek već stekao neko znanje i razumevanje o „pravom bogatstvu“ i ne porekne ih pod određenim iskušenjima, on će uvideti da mu sve iz običnog sveta što čita i proučava pomaže i potvrđuje njegovo stanovište, jer na osnovu onoga što je naučio on može da vidi šta je korisno, a šta je nekorisno, šta je istinito, a šta je lažno, budući da je već dosegao tačku na kojoj je to moguće.

Parabola govori o čoveku na određenom stupnju razvoja – to jest, o čoveku koji je prešao određenu razdaljinu na putu povratka koji je tako jasno prikazan u paraboli o bludnom sinu – koji je dostigao tačku na kojoj mu se kaže da mora da se vrati u život, a pitanje parabole o kojoj raspravljamo je kako se on vraća u život, a ta parabola pokazuje kako se čovek u teškim okolnostima vraća na pravi put.   

12.06.2020.

MORIS NIKOL: ISTINA IV DEO

Moris Nikol: META 
Poglavlje: ISTINA
Deo četvrti

"And you will know the truth and the truth will set you free." (Jovan 8.32)









Bludni sin otkriva da svuda oko njega vlada glad i seća se da u kući njegovog oca ima dovoljno hleba. Međutim, kao što je rečeno, ni glad ni hleb ne treba shvatati doslovno. Hleb koji nedostaje bludnom sinu nije materijalni hleb; i slično kada se u molitvi Očenaš kaže: „hleb naš nasušni nam daj“, time se ne misli doslovno na hleb. Pogledajmo reč „hleb“ u Očenašu. Reč koja je ovde prevedena sa nasušni (eng. daily – svakodnevni, u prevodu Dr Ivana Šarića „svagdašnji“) nepoznata je u klasičnom grčkom, a u Novom zavetu se koristi samo na dva mesta gde je dat i Očenaš (Matej VI.11 i Luka XI.3). Grčka reč je epiousios (επιούσιος), a ova reč, poput reči metanoja, nije reč koju je lako razumeti ili preneti bilo kakvim jednostavnim prevodom. Reč epiousios ne znači dnevni. Ona ima daleko složenije značenje. Iako se ovo oduvek znalo i iako su mnoga tumačenja data, prevod je, kako u autorizovanoj tako i u revidiranoj verziji Novog zaveta, ostao daily. I tako većina ljudi možda zamišlja da se misli na svakodnevni hleb i veruju da se u molitvi traži dovoljno hleba za jelo, iz dana u dan, u doslovnom smislu. Oni, koji imaju mnogo hleba za jelo, izgovaraju te reči bez ikakvog razumevanja, ili, ako uopšte razmišljaju o značenju reči koje izgovaraju, veruju da se one moraju odnositi na siromašne ljude kojima nedostaje hrane. Oni ne razmišljaju o tome da je neobično da se ta fraza, koja se nalazi tako rano u Očenaš odnosi samo na fizičku ishranu; i u tom kontekstu ne vide ništa čudno; „Daj nam ovog dana naš svakodnevni hleb i oprosti nam naše grehe.“

Molba za „hlebom svagdašnjim“ prva je lična molba upućena u Očenašu i prema tome najvažnija; a za njim sledi druga lična molba: „Oprosti nam.“ To jest, nakon ogromnog značaja uvodnih fraza Očenaša, kojih smo se tek dotakli, naime, da se Božija volja ne vrši na zemlji – ljudi dopuštaju sebi da pomisle da je ceo nivo molitve iznenada promenjen i da se moli za davanje materijalne hrane, praćeno drugom ličnom molitvom da nam budu oprošteni gresi. Odnosno, oni veruje da je prva molba fizička: te, iako shvataju da oproštaj grehova mora biti nešto daleko veće, nešto duhovno i tako psihološki u najdubljem smislu, ne vide ništa neobično u tome da ta molba za svakodnevnim hlebom dolazi prva. U Očenašu postoje tri lične molbe: prva za „svakodnevni hleb“, druga za „oprost“ i treća „da ne budemo dovedeni u iskušenje“. I na tom mestu molitva se završava. Ovo je izvorni oblik molitve, međutim, dodate su joj reči: „Jer je tvoje carstvo i sila i slava u vekove vekova. Amen.“ U obliku molitve datom u Mateji i Luki, jedina dva Jevanđelja koja prenose Očenaš, ove poslednje reči se ne javljaju u revidiranoj verziji, iako su uključene u autorizovanu verziju, u Matejino iznošenje molitve. 

U Paraboli o bludnom sinu jasno je da jednom kada se čovek okrene u sebi i krene u suprotnom pravcu – a taj je preokret dovoljno jasno predstavljen u samom spoljašnjem obliku parabole – on kreće u pravcu gde može dobiti hleb i dostatnost i izbeći glad u kojoj se zatekao. Međutim, šta je to hleb? To je ta određujuća reč epiousios (επιούσιος) u Očenašu, prevedena tako neadekvatno kao „svagdašnji“, koja definiše prirodu ovog hleba. Pokušajmo da razumemo ovu reč. Ona se može podeliti na dva dela: epi i ousios. Na grčkom reč ousios (ούσιος) znači ono što je čovekovo sopstveno; u pravnom pogledu ona se odnosi na ono što je nečije sopstveno individualno vlasništvo. Ukoliko izvedemo reč na ovaj način i samo do te tačke, prva molba u Očenašu dobija drugačije značenje. Izgovaranjem rečenice; „Hleb naš nasušni (svakodnevni) nam daj, čovek moli za ono što je njegovo sopstveno – ne doslovno za svakodnevni hleb, već za hranu koja hrani ono što je njegovo sopstveno. U život, gde ništa nije ono za šta se izdaje i svako vodi veštačku i nestvarnu egzistenciju i davno je izgubio „ono što je sopstveno“ i više se ne seća ničega, ova molba, postavljena na ovakav način, dobija ogroman značaj. Obratimo pažnju na to da je u prvim frazama molitve, nakon što je obznanjeno da je moguć viši nivo egzistencije i da postoje sile iznad nivoa čovečanstva i tako da se može dostići novo stanje čoveka i nakon molbe da se Božija volja ostvari na zemlji i tako individualno u čoveku, u „zemlji“ čoveka, čulnom čoveku, prva lična molba je da ono što je sopstveno i tako realno, dobije hranu. To što se traži nije običan hleb, već hrana preko koje čovek može rasti iznutra, u svom biću, svojoj sopstvenoj misli, svom osećanju, svom sopstvenom razumevanju. Međutim, ako je ta transformacija ili ponovno rođenje – na koju su Jevanđelja iskuljučivo usmerena i o kojoj govore skoro u svakom retku – ako je ta transformacija moguća, tada iznutra mora postojati nešto što se nalazi blizu čoveka i dotiče ga i što će ga, ukoliko bude mogao da čuje, da oseti, počne da razume i eventualno sledi, voditi do metanoje, do tog okretanja i tako do potpuno novog poimanja sebe i značenje svog života na zemlji. 

U reči epo-ousis, slog epi (επι) u svom najosnovnijem smislu označava položaj – naime, položaj nečega što počiva na nečem drugom i tako se nalazi iznad toga i dodiruje ga. Dakle, u svom puno značenju ova reč, koja je prevedena kao svakodnevni, u vezi sa narednom rečju hleb (što je na grčkom obična reč za hleb- άρτος), označava ono što je stvarno u čoveku, ono što je njegovo, a što je izgubio, što je iznad njega i dodiruje ga; a ovaj deo Očenaša je lična molba da se oseti ono što je izgubljeno, taj izgubljeni osećaj i da se on oseti sada – ovog dana, ovog trenutka – ne doslovna hrana, već hrana koja čoveku omogućava da ponovo postane živ. Kada je mlađi sin u paraboli došao sebi, osetio je prve tragove tog osećaja, te hrane, koju je zaboravio – i tako se okrenuo i počeo da sebe iznova prepoznaje. 


10.06.2020.

MORIS NIKOL: ISTINA III DEO

Moris Nikol: META 
Poglavlje: ISTINA
Deo treći 

"Truth was the only daughter of Time" Leonardo da Vinči

Ni posle tri godine kontakta sa Hristom učenici nisu prošli kroz „pokajanje“. Gotovo poslednje reči upućene Petru bile su: „A ja se molih za tebe da tvoja vera ne prestane; i ti kad god obrativši se (έπιστρεψας) utvrdi braću svoju.“ (Luka XXII.32). Grčka reč epistrepho (έπιστρεψας) koja je ovde upotrebljena znači „okrenuti se“, „vratiti se“ i metaforično „pokajati se“, vratiti se sebi.

Već je očigledno da metanoja (pokajanje) označava „okretanje“. „Ako se ne povratite (στραφητε) i ne postanete kao mala deca“ fraza je koja se koristi u Jevanđelju po Mateji XVIII.3. U autorizovanoj verziji ovo je prevedeno sa „dok se ne preobratite“. Međutim, reč preobraćanje (conversion) ima nejasno sentimentalno značenje. Ona bukvalno označava nešto definitivno – naime, „okretanje“ uma, istinsku mentalnu transformaciju. Ova reč se u grčkom koristi za konje koji se proveravaju i okreću ili vojnike koje voze naokolo. U Delima apostolskim (III 19) reči metanoja i vožnja naokolo javljaju se zajedno (µετανοήσατε και επιστρεφαε) i prevode se kao: „Pokajte se i okrenite.“

Misli se na definitivni unutrašnji čin, kakav se zaista može preduzeti, naime, um može proći kroz naglu promenu. Taj je čin jasno prikazan u Paraboli o bludnom sinu u kojoj mlađi sin „dolazi sebi i vraća se ocu“.

U ovoj paraboli koja se, kao što je rečeno u prethodnom poglavlju, često shvata bukvalno, kao priča o mladom čoveku koji je protraćio bogatstvo i koja je često bila povod za komentare o nepravednom postupanju oca, javlja se ista ideja kao i u prethodne dve. Nešto izgubljeno je pronađeno. U ovom slučaju to što je izgubljeno naziva se mlađim sinom. U prvoj paraboli to je jedna ovca od stotinu, u drugoj jedan srebrnjak od deset, dok je u ovoj paraboli reč o jednom od dva brata. Iako se verbalno ne ukazuje direktno na „pokajanje“, kao u prve dve parabole, jasno je da čitava parabola predstavlja aktivnost koja se odvija u čoveku; a ta aktivnost ima veze sa pronalaženjem tog jednog, kao što je to jasno izraženo u prethodne dve parabole. U nastavku, u ovoj paraboli, pronalaženje onoga što je izgubljeno povezano je sa daljom idejom – naime, razlikom između biti živ i biti mrtav: „Jer tvoj brat beše mrtav, a sada je ponovo živ; i beše izgubljen, a sada je nađen.“ Jasno je da biti živ i biti mrtav ne mogu imati fizičko značenje, već se samo mogu odnositi na unutrašnje stanje u čoveku. To jest, stanje u čoveku u kome taj jedan koji je izgubljen označava stanje čoveka u kome se nije izvršila metanoja i koje se poredi sa smrću. Mora se obratiti pažnja na to, da se nakon što se promena odigrala o subjektu više ne govori kao da je živ, već kao da je ponovo živ (άνεζησε ). Zašto ponovo? I zašto je mlađi sin predmet ove parabole? I zašto je, kao što smo videli u prethodnom citatu, za čoveka neophodno da postane kao malo dete? I prema čemu se nešto u čoveku mora okrenuti, nečemu što je izgubljeno u njemu; i šta je to što je izgubljeno, ono što je jedno u čoveku, zbog čega je sve ostalo napušteno?

Jasno je da, ako je nešto izgubljeno u čoveku, onda je postojalo stanje kada to nije bilo izgubljeno; i da je, ako čovek može postati ponovo živ, postojalo stanje kada je bio živ.  

  Postoji nešto u nama što je večito mlado, što poseduje razumevanje iza pojavnog sveta, iza fenomenološke realnosti. Međutim, tu jedna stvar u nama, večno mladu, izgubili smo u svetu objekata i spoljašnjih stvari i čula i, koristeći logiku čula, protraćili je beskorisnim spekulacijama koje su bez značaja za nju, jer je ona sposobna za razumevanje više logike i novog sveta, potpuno različitog od ovog mračnog sveta čula i vremenske logike u koju se sve sliva i u kojoj se gubi. Ta magična strana nas samih, koju osećamo u detinjstvu, uništena je životom i ostaje samo kao sećanje, koje nejasno osetimo na trenutak, podsećajući se na kratko nečega što smo jednom znali i posedovali i što je nestalo iz naših života.    

To je to, to jedno u nama, što mora ponovo da se pronađe, jer o tom odsutnom delu nas, koje je izgubljeno, govore sve ove parabole. Njegova realna sudbina je da bude izuzeto iz života, povučeno iz moći spoljašnjih stvari i spoljašnjih događaja. Na taj način, čovek je ponovo oživeo. Jer ovakvi kakvi jesmo, u našem sadašnjem stanju, u kome to jedno jeste izgubljeno, mi svi živimo pogrešno, koliko god želeli da činimo dobro i kako god delovali. To jedno izgubilo je svoju pravu vezu i dok god je to slučaj sa čovekom, on nije dostigao svoje pravo stanje, od koga njegova prava evolucija može da otpočne. On se nije „pokajao“ – to jest, nije se podvrgao metanoji. Tako on propada. I sve dok je ta jedna stvar u njemu izgubljena, sve što čini je pogrešno. Jer kada je čovek nadvladan spoljašnjim životom i izložen uticaju samo onoga što na njega deluje spolja i donosi zaključke samo iz onoga što može videti, on je mašina pogrešno pokretana čulima i iznutra. Njime dominiraju spoljašnje okolnosti i nema života u njemu. Taj je njegov deo, taj deo, koji je zaista on sam i od koga može početi njegova individualna egzistencija i rast, izgubljen. Na pogrešnom je mestu. I to je greh. To jest, u takvom stanju svako promašuje metu, promašuje samu ideju svoje egzistencije.    

Ljudi često osećaju nešto od toga i znaju da kada osećaju previše snažno ili kada su suviše uplašeni zbog nečega ili uvek uznemireni i zabrinuti i izloženi na milost i nemilost životu, čine pogrešno na neki neodređeni način koji nema nikakve veze sa moralnošću ili moralnim pogreškama; osećaju da ne treba dozvoliti da život ima takvu vlast nad njima i da su, čineći tako, odgovorni za neki zločin koji instinktivno osećaju ali ne razumeju. I ne shvataju da se kroz Jevanđelja sve vreme upravo govori o ovom pogrešnom stanju čoveka i da s obzirom na to ništa drugo nije važno; i sve dok čovek ne shvati da se nalazi u takvom stanju i ne počne da traži onaj deo sebe koji je izgubljen u stvarima koje nisu važne i ne pripadaju mu, ne povuče se u sebe i ne počne da menja svoj odnos prema životu, on je promašio svoju svrhu i nije shvatio tajnu svog postojanja. Ljudi misle da Jevanđelja govore o spoljašnjem životu i moralnom odnosu prema spoljašnjem životu; ne vide da ona govore o čoveku i njegovom mogućem ponovnom rođenju. Gotovo u svakoj rečenici ona govore o čovekovom unutrašnjem stanju, o pogrešnom stanju u kome se on nalazi i kako se to stanje mora promeniti. Ona ne govore o spoljašnjem životu ili spoljašnjoj moralnosti, već o samom čoveku i stanju u kome se on nalazi u sebi. Ona ne govore o čoveku koji je jednostavno dobar ili moralan, već o čoveku koji se menja i postaje drugačiji čovek. To je čitava njihova poruka – da čovek može i mora da se promeni u sebi i postane drugačija osoba, koliko god da je „dobar“ ili „loš“ u životu. A prvi stepen je metanoja.

Kakva je priroda te strane u nama, te strane koja je naše pravo sopstvo i koju smo svi izgubili? Da li je moguće definisati je ili je približiti našem razumevanju? Jedan čovek, pod krinkom bludnog sina, putuje u daleku zemlju. Tamo proćerda celokupno imanje i potroši sva sredstva, a istovremeno u toj zemlji nastupi glad. Mladić se nađe u nevolji i ni od koga ne može ništa da dobije; i tada dolazi sebi i seća se: „Koliko slugu moga oca imaju hleba i suviše, a ja umirem od gladi“, uzviknuo je. Šta je ta nestašica, ta nevolja, ta glad? I šta je hleb? Parabola se u potpunosti mora odvojiti od njenog doslovnog teksta i bukvalnog značenja. To nije fizička glad i nestašica niti doslovni hleb; niti se „gubitak imanja“ i „trošenje svega“ odnose na stvarni novac. Čovek je bio mrtav, ali došao je sebi; i tako je ponovo oživeo. U činu sećanja sebe istina je došla do njega. Nije stvarno pripadao mestu na kome se nalazio, u dalekoj zemlji u koju je otputovao, gde mu niko ništa nije davao i gde je hrana za svinje bila sve što je dobijao. Život je postao besmislen; i taj smisao koji mu se nudio bio je poput hrane za svinje – ništa osim ljuske. Ne postoji nijedna stvar u spoljašnjem životu koja ne može postati u potpunosti besmislena. Međutim, ovo nije moralna istina, već činjenica, koliko god da je nelagodno suočiti se sa njom. Takođe je činjenica, koja pripada prirodi stvari, da svako traži ispunjenje sebe i svega za čime žudi u životu. Iako je razočaran, on ili oseća da je izuzetak ili da će na kraju pronaći ono za čime traga ili da bi, kada bi okolnosti ili njegov život bile drugačiji, mogao da dobije sve što poželi. Međutim, život ne može biti suštinski drugačiji. Suštinski, život je uvek isti; a čovek je uvek zaključan u zatvoru koji čini on sam, njegove ljubomore i mržnja i ne može umaći tom osećaju sebe, koliko god da se spoljašnje okolnosti promene. Nije život taj koji čoveku donosi patnju, već on sam. Dok god ono što želi i što mu je potrebno vidi izvan sebe i dok pokušava da to toga dođe na taj način, on će promašivati smisao i čak trpeti nemaštinu, naspram velikih bogatstava koja bi mogao da stekne. I dok god oseća da se njegovo sopstvo sastoji od toga, on „čini greh“ – to jest, „promašuje“ ono što čovek treba da čini i šta može da postane – promašuje metu.

Ne postoji gora bolest od obesmišnjenosti. Međutim, život može da postane besmislen na dva potpuno različita načina. Čovek može izgubiti svako interesovanje, tako da sve što čovek čini ili što je činio izgleda beskorisno i bez svrhe, a sopstvena egzistencija bez ikakvog smisla. Međutim, postoji i potpuno drugačije iskustvo, kada iz persepktive većeg značaja svako obično značenje izgubi svaku vrednost. U takvom iskustvu, koje se s vremena na vreme događa ljudima, čovek je odvojen od svakog smisla u životu. To iskustvo nastupa kada fizički čovek odjednom oseti da se on razlikuje od svega što vidi, čuje i dodiruje. Postaje svestan da on sam postoji. Njegova egzistencija nije više egzistencija stopljena sa životom. Postaje različit od svega što ga okružuje. Shvata da on jeste sopstvo – a ne ono što je mislio da jeste – i prestaje da oseća sebe samo preko poređenja sa drugima, kao boljeg ili goreg od drugih. Vidi da je sam, jedan, nepoznat drugima i nevidljiv. Vidi da je on sopstvo, a da drugi vide njegovo telo. On zna da, kada bi mogao da održi ovo stanje, tu iznenadnu svest o sebi, život više nikada ne bi mogao da ga povredi i ništa u životu mu se ne bi činilo nepravednim i ne bi mogao da bude ljubomoran, da se ljuti ili da mrzi. U tom trenutku čovek dolazi sebi.

Trenutak prolazi i čovek je ponovo u svom uobičajenom stanju – to jest, taj intenzivni, unutrašnji doživljaj sebe kao odvojene kreacije, kao individue, kao nečeg potpuno jedinstvenog i različitog od svega drugog, nestaje. On ponovo vidi kako njime dominiraju čula, kako tone u spoljašnji život i njegova značenja i u stvari i ciljeve te realnosti koju nude čula. Ponovo počinje da razmišlja na osnovu čula i njihove logike i da zadovoljava apetite koje pobuđuju stvari izvan njega. Unutrašnji značaj njegovog sopstva nestao je. Shvatanje o tome šta je najrealnije, šta je najsmislenije, gubi se i biva zamenjeno drugom „realnošću“, drugim skupom značenja koje sada vidi kao nešto izvan sebe. Više se ne razlikuje od svojih čula i svoje slike o životu. Zaboravio je sebe i ponovo je čovek izgubljen i mrtav. Međutim, ukoliko se bilo čega seća, on zna da je stanje svesti koje je doživeo tajna njegovog života da, kada bi uspeo da ga ponovo pronađe i zadrži, ništa drugo ne bi bilo važno.

To je metanoja u njenom potpunom značenju. To je novo stanje svesti, koje je iznenada dotaknuto i iznenada nestalo. U tom stanju svesti čovek pronalazi sebe. On pronalazi ono što je izgubio. Pronalazi „Ja“. To je prva istina – prvo shvatanje istine. To je trenutak kada čovek postane živ i to je tačka sa koje unutrašnja evolucija otpočinje. Sve što čovek namerava u uobičajenom stanju svesti, učinjeno je na pogrešan način i sa pogrešnog mesta u njemu. Tako Hrist ponavlja: „Dok se ne pokajete (dok ne dosegnete metanoju) ... ne možete ući u Kraljevstvo Božije.“ U Paraboli o bludnom sinu ova nagla promena uma predstavljena je na dramatičan način, jer je čitava parabola unutrašnja po svom značenju. To jedno u čoveku odvojeno je od moći čula i shvatanja čula i dolazi sebi i seća se. Ono što je bilo izgubljeno, pronađeno je. Čovek se budi iz dubokog sna čula, iz smrti i postaje ponovo živ.