06.08.2020.

Moris Nikol: META
   Poglavlje: NOVO NEBO I NOVA ZEMLJA
  Deo prvi - Jovan Krstitelj 

Neobična Hristova napomena o Carstvu Nebeskom koje se zauzima silom mora se sagledati u vezi sa Jovanom Krstiteljem i onim što Hrist o njemu govori. Najbolje je citirati čitavi događaj kako je zabeležen kod Mateja: 

2A Jovan čuvši u tamnici djela Hristova, posla dvojicu učenika svojih, 3 I reče Mu: Jesi li ti Onaj što će doći, ili drugoga da čekamo? 4 A Isus odgovarajući reče im: Idite i kažite Jovanu ovo šta čujete i vidite: 5 Slepi progledaju i hromi hode, gubavi se čiste i gluhi čuju, mrtvi ustaju i siromašnima propoveda se jevanđelje. 6 I blago onome koji se ne sablazni o mene. 7 A kad ovi otidoše, poče Isus ljudima govoriti o Jovanu: Šta ste izišli da vidite u pustinji? Trsku, koju povija vjetar? 8 Nego šta ste izišli da vidite? Čovjeka u meke haljine obučena? Eto, koji meke haljine nose po carskim su dvorovima. 9 Nego šta ste izišli da vidite? Proroka? Da, kažem vam, i više od proroka. 10 Jer on je taj za koga je pisano: Eto, ja šaljem anđela svoga pred licem Tvojim, koji će pripraviti put Tvoj pred Tobom. 11 Zaista vam kažem: Među rođenima od žena nije se pojavio veći od Jovana Krstitelja; a najmanji u Carstvu nebeskom veći je od njega. 12 A od vremena Jovana Krstitelja do sada Carstvo nebesko s naporom se osvaja, i podvižnici ga zadobijaju. (U prevodu Vuka Karadžića „A od vremena Jovana Krstitelja do sad carstvo nebesko na silu se uzima i siledžije dobijaju ga.) 13 Jer su svi proroci i zakon proricali do Jovana. 14 I ako hoćete verovati, on je Ilija što će doći. (Matej, 11.2-14).

 

Pre svega obratite pažnju na to da Hrist kaže: „Od vremena Jovana Krstitelja do sada carstvo nebesko na silu se osvaja i siledžije ga zadobijaju.“ (prevod Vuka Karadžića). Fraza „do sada“ može samo da znači: „Dok ja, Hrist, nisam došao.“ Jasno je da put koji je sledio Jovan Krstitelj nije isti kao onaj koji je podučavao Hrist i na to se ukazuje kroz čitav odlomak, kada počnemo da razumevamo na šta se misli frazom „trska se tresla“, „carskim dvorovima“, „mekim haljinama“ itd. Znamo da Jovan nije bio obučen u meke haljine, već u kožu. „A sam Jovan imaše haljinu od kamilje dlake i pojas kožni oko bedara svojih (Matej, III.4). A jasno je da Hrist ukazuje na Jovana Krstitelja na poseban način, govoreći da iako je on najveći među rođenima od žena, najmanji u Carstvu Nebeskom veći je od njega. To možemo samo razumeti tako da je Krstitelj bio na određenom nivou razumevanja, ali ne na nivou razumevanja najmanjeg u Carstvu nebeskom, te je tako i Jovanovo učenje bilo na drugačijem nivou od Hristovog učenja. Jovan je iznenađen što Hristovi učenici ne poste, što piju vino i tako dalje, dok Krstiteljevi učenici poste i apstiniraju. Jovanovi učenici su poslati Hristu da pitaju: Zašto mi i Fariseji postimo, a tvoji učenici ne poste?“ Jovan sumnja u Hrista. “Jesi li ti Onaj što će doći?“ (Matej XI.3).

Hristovo ponašanje očigledno zabrinjava Jovana Krstitelja. On ne može da razume Hrista. Dostizanje višeg nivoa bića, koje se naziva Carstvom nebeskim, on vidi u nasilju prema sebi putem apstinencije, održavanja rituala i posta, putem doslovnog poštovanja Reči u svakom trenutku i pod bilo kakvim okolnostima. Nema sumnje, bilo je malo milosti u njegovom oštrom pogledu i oštrom shvatanju istine. Njegovo razumevanje počivalo je na doslovnom shvatanju doktrine koju je sledio. Poštovanje subote za njega je bilo kao doslovno shvatanje zapovesti. Ništa ne sme da se radi. U subotu niko ne sme da se leči. Ako je ikada i čuo za Hristovu primedbu kada su ga Fariseji, usmereni ka doslovnom razumevanju, okrivili zbog kršenja subote, on to ne bi shvatio. Fariseji su optuživali Hristove učenike što su brali i jeli zrna kukuruza dok su prolazili kroz kukuruzna polja, govoreći: „Gledaj, zašto čine u subotu šta ne valja?“ Optuživali su Hrista zbog lečenja subotom. Hrist im je odgovorio: „Subota je načinjena za čoveka, a ne čovek za subotu“ – stvar koju je i danas teško razumeti. (Marko, II.27).  Do pojave Jovana Krstitelja Carstvo nebesko se proricalo kao nešto što će doći u budućnosti. „Jer su svi proroci i zakon proricali do Jovana.“ (Matej, XI.13). Međutim, Jovan Krstitelj, kao Isusov glasnik, učio je da je Carstvo nebesko sada ovde, da već sada postoji, neposredno. To je bilo vreme krize. On je vikao: „Pokajte se, jer je Carstvo nebesko blizu.“, misleći o osobi Hrista na Zemlji. Zašto onda nije sledio Hrista kada je Hrist došao da ga on krsti? U jednom trenutku se čini da je prepoznao Hrista, u narednom trenutku se čini da sumnja. Oduvek mi je bilo veoma neobično da Jovan Krstitelj prilikom susreta nije nedvosmisleno prepoznao Hrista i sledio ga – smesta, kako bi se Marko izrazio.  Ponekad sam mislio da je i Hrist bio hladan prema Jovanu – da ni on nije voleo njega. Pa ipak, kasnije, kada je Jovan Krstitelj pogubljen zbog mešanja u Herodove bračne poslove, „I čuvši Isus otide odande lađom u pusto mjesto nasamo.“ (Matej XIV.13). Nema sumnje da je dao snage Jovanovom duhu, jer kasnije, kada se Hrist preobrazio na planini, zar se nije Mojsije pojavio sa jedne strane, a Ilija sa druge? „I gle, javiše im se (učenicima) Mojsije i Ilija koji s njim govorahu.“ (Matej XVII.3). A zar Hrist svojim učenicima nije već rekao u vezi sa Jovanom: „I ako hoćete vjerovati, on je Ilija što će doći.“ To je kao da Hrist nije želeo da radi na njemu u životu, ali je radio na njemu nakon njegove smrti, kada je mogao bolje da dopre do njega. Sigurno, nakon Preobraženja Jovan više nije nosio kožu i kaiševe, već je bio odeven u svetlost. U jednom od Jevanđelja je rečeno, „I gle, dva čoveka govorahu sa njim, koji behu Mojsije i Ilija i pokazaše se u slavi.“ (Luka, IX.30, 31). Znamo da povlačenjem i dugom meditacijom možemo dati snagu drugoj osobi, jer to je oblik inteligentne žrtve. Koliko više to onda može učiniti Hrist i fizički živim i mrtvim.  Zar on nije dao snagu Petru koji živi, gde Luka beleži Isusove reči: Reče pak Gospod: „Simone! Simone! evo vas ište sotona da bi vas činio kao pšenicu. A ja se molih za tebe da tvoja vjera ne prestane; i ti kadgod obrativši se utvrdi braću svoju.” (Luka, XXII 31, 32). I tako vidimo Jovana Krstitelja, najvećeg od ljudi rođenih od žene, ali ne i u Carstvu nebeskom; a Jovan Krstitelj koga je Hrist preobrazio i tako u Carstvu nebeskom, ne više rođen od žene, već ponovo rođen i tako izvan nasilja. Zar nije Hrist rekao majci: „Ženo, šta ja imam s tobom?“ kada je dosegao stepen unutrašnjeg razvoja čiji je spoljašnji znak bila njegova moć da vodu preobrazi u vino? Bukvalno shvatanje reči zakona znači činiti nasilje drugima i sebi. Bukvalno značenje parabole ne prenosi unutrašnje nivoe značenja. Bukvalna istina je bez samilosti, milosti i milosrđa i može biti vrhunski okrutna i nasilna u svojim rezultatima, kao što vidimo u verskim progonima. Gruba odeća Jovana stoji u kontrastu sa mekom odorom onih koji žive u kraljevim palatama. Čovek je psihološki odeven u ono što sledi. Um je odeven u istine kojih se drži. Promeniti um (metanoja) znači odenuti ga iznova – u nove misli i nove istine. Jovan Krstitelj podučava toj metanoji. Ona je prevedena kao „pokajanje“, međutim, ona znači „promeniti um“. Međutim, ako njegovu odeću uzmemo kao sliku njegovog učenja, on je prikazan u gruboj odeći, kako živi u divljini. Vikao je: „Pokajte se, jer je Carstvo nebesko blizu.“ Ovde treba da shvatimo da se ta metanoja, ta promena uma, odnosi na činjenicu da Carstvo nebesko postoji i da ljudi treba da počnu da razmišljaju o svom značaju na Zemlji u svetlu ovog vrhovnog kraljevstva, mnogo važnijeg nego bilo koje drugo kraljevstvo na Zemlji. Jovan nije poznavao Hristovo učenje. Međutim, on je prvi rekao da Carstvo nebesko ne leži u budućnosti, već sada. Postoje, dakle, tri učenja o Carstvu. Proroci su govorili o stvarima koje će doći: Carstvo je tek trebalo da nastupi, u budućnosti. Krstitelj je rekao da je Carstvo blizu - i tako je bio veći od proroka – „Da“, rekao mu je Hrist „mnogo više od proroka.“ A Hrist je kasnije rekao: „Carstvo nebesko je u tebi“ – to jest, ne u budućnosti, na nekoj lokaciji – stvar koju ni Krstitelj verovatno nije shvatao. Jer spoljašnja, doslovna istina ne razume unutrašnju, psihološku, duhovnu istinu. Da, Nebo nije mesto iznad, niti je Pakao ispod u prostoru. Nebo i Pakao su unutar čoveka i tako primećujemo da pojam Carstva prvo leži u budućnosti u vremenu, zatim kao nešto što postoji u vremenu i prostoru i najzad kao nešto što postoji u čoveku nezavisno od spoljašnjeg vremena i prostora.

Razmišljajući o te dve – za mene – najzagonetnije figure u Jevanđeljima, o Jovanu Krstitelju i Judi Iskariotskom, često sam se pitao šta bi Jovan Krstitelj mislio o mnogim parabolama koje je Hrist koristio da ilustruje Carstvo nebesko – obično započinjući rečima: „Carstvo nebesko je nalik …“ Nema sumnje da je, u skladu sa svojim oštrim, doslovnim poimanjem istine, Krstitelj posmatrao Carstvo kao mesto koje se zauzima silom – nekim ogromnim naporom nad mesom, svakom vrstom samoporicanja. Međutim, ako je tako, Hrist je rekao da to nije put. Oštrina nije dobro. To nije put u Carstvo. Hrist se pitao da li su, videvši Krstitelja u divljini (gde su mu hrana bili skakavci i divlji med), ljudi očekivali da vide nešto slabo – trsku koju povija vetar? Ako je tako, nisu bili u pravu. Krstitelj je bio snažan – kao čovek rođen od žene, što je prvo rođenje. Međutim, sve ezoterijske religije poučavaju o drugom rođenju, kao što je i Hrist, kada je rekao: „Morate se ponovo roditi – od gore.“ Da li treba da pomislimo da je Jovan to razumeo? Da li na osnovu onoga što je Hrist rekao o njemu možemo zamisliti da je on razumeo šta čoveka može odvesti u Carstvo?  Čini mi se da je odgovor ne. Mislio je da takav kakav je, prirodan čovek, rođen od žene, može da zauzme Carstvo nebesko nasiljem nad svojim apetitima. I čini se da je tokom kratkog perioda to i bilo moguće: „Od vremena Jovana Krstitelja do danas Carstvo nebesko nasiljem se osvaja.“ Međutim, sigurno ne nakon toga. Naglašavajući kontrast sa oštrom metodom Jovana Krstitelja, Hrist govori o onima obučenim u meko ruho. Nagoveštava da se oni nalaze u Carstvu nebeskom. Bili su sposobni da razumeju daleko više od krute, doslovne reči i tamo gde je Krstitelj video jednu stvar, videli su hiljadu stvari. Njihovo razumevanje nije počivalo na doslovnom pridržavanju zakona. Posedovali su milost, milosrđe i iznad, svega, relativno razmišljanje. Ukratko, bili su na drugom nivou razumevanja, širi, inteligentniji i milosrdniji, gde uskogruda, rigidna istina nije više dobijala preimućstvo nad lepom širinom dobrote, već gde je unutar njih sklopljen brak između istine i dobra, tako da doslovnoj istini nikada nije bilo dozvoljeno da odnese preimućstvo nad dobrotom i tako gde niko ne bi mogao učiniti ne-dobrotu zbog istine i niko ne bi mogao da mrzi ili ubija komšiju u ime doslovne istine. Jer ukoliko uskogrudoj, rigidnoj istini date prednost nad dobrom voljom i dobrotom, tada ste obučeni u oštru kožu i kaiševe, hranu vaše dobrote čine skakavci i divlji med, a vaše prebivalište je pustinja, jalova čitavog života. Tako u Jevanđelju Jovana, koji nema ništa sa Jovanom Krstiteljem, nalazimo opis Hrista koji je dao ovaj voljeni učenik: „I videli smo ga punog milosti i istine.“ Da, milost na prvom mestu, a istina milosrđa zatim.

Zato se neko pita: „Budući da se nalazi u nama. da li je Carstvo nebesko neko svesno stanje razumevanja koje je ponekad otvoreno, a ponekad zatvoreno?“ Jer lako bi se moglo reći: „Ako je to tako, da li ljudi mogu da se stupe u njega samo u različitim vremenima istorije sveta?“ Ja bih dodao: Zar to onda nije dobra vest (Еυαγγελιου) – naime, da čovek, žena sada mogu ući lakše, jer su u toku stvari vrata sada otvorena.“ Da li se sećate čoveka koji je pogrešno ušao u Carstvo nebesko? Citiram iz Parabole o kraljevskoj svadbenoj gozbi:

11 Izišavši pak car da vidi goste ugleda ondje čovjeka neobučena u svadbeno ruho. 12 I reče mu: prijatelju! kako si došao amo bez svadbenoga ruha? a on oćutje. 13 Tada reče car slugama: svežite mu ruke i noge, pa ga uzmite te bacite u tamu najkrajnju; ondje će biti plač i škrgut zuba. 14 Jer su mnogi zvani, ali je malo izbranijeh“. (Matej, 22.11-14)  

Može se videti da ovaj čovek nije imao čak ni mekano ruho o kome je Hristos govorio. Čista nemilosrdna istina nije svadbena odeća – opuštajuća i oslobađajuća pomisao za mnoge odgojene uz interpretaciju Hristovog učenja zasnovanog isključivo na bukvalnoj istini bez unutrašnje milosti, bez dobre volje i bez traga psihološkog razumevanja. Zar nije neobično kako se bukvalno značenje reči i dalje održava bez i najmanje ideje da to nije dovoljno i da to nije stvarno razumevanje i da u takvoj interpretaciji Hrista takav čovek, prouzrokujući beskrajnu zbunjenost i bol drugima nema svadbeno odelo i predodređen je da bude izbačen iz Carstva. Da li bi bilo suviše reći da takav čovek, tako težak u doslovnoj interpretaciji istine, koji teoretiše sa propovedaonice, čovek koji možda osuđuje sve koji smatraju da je subota stvorena za Čoveka i odbijaju da veruju da je Čovek stvoren za subotu, čovek koji nema milosti niti unutrašnjeg milosrđa niti ljudske ljubaznosti i tako ne nosi svadbenu odoru, nije ništa drugo do čovek samovolje i nasilja i tako uopšte nije čovek u Hristovom smislu? To je kao što ljudi mogu zamišljati da se zbog redovnog odlaženja u crkvu nedeljom već nalaze u Carstvu nebeskom. Nije jasno da to ne može biti slučaj i da metanoja i ponovno rođenje predstavljaju suštinsko i pravo značenje svega onog čemu je Hrist podučavao i da niko u pravom smislu nije hrišćanin – a još gore, da tako mnogi misle da jesu? Jedino je Hrist sam bio hrišćanin. Zašto? Zato što je savršeno ujedinio u sebi ljudsku majčinu stranu i Božansku stranu i obezbedio otvorenu vezu između Neba i Zemlje na stupnju ljudske istorije na kome je svaka veza bila izgubljena, a čovečanstvo odsečeno od viših vrednosti i tako od višeg usmerenja.   

Нема коментара:

Постави коментар