06.02.2012.

ČETVRTI PUT – O HRANI UTISAKA





Posle januarskih izleta, back to Work ...

Komentari uz hranu utisaka iz II toma Psiholoških komentara na učenje Gurđijeva i Uspenskog“, Morisa Nikola.

 O našoj trospratnoj fabrici i alhemiji u našem organizmu vidi u tekstu „Transformacija“



O unošenju utisaka na novi način 
Birdlip, 23. decembar 1944.

Prevod: Jelena
Od tri vrste hrane, koje ulaze u ljudsku mašinu – odnosno, utisaka na najvišem spratu, vazduha na srednjem i obične hrane na najnižem – Rad stalno naglašava da su utisci najvažnija hrana. Obični ljudi mogu da žive samo od obične hrane i vazduha, ali kada čovek počne da radi na sebi, on mora dobro razmisliti o tome šta to znači uneti više utisaka u sebe.

Jedan od načina da se uzme više utisaka je pokušaj da se stvari posmatraju bez asocijacija. To je veoma interesantan metod.

Drugi način je posmatrati sve, što se događa u životu, u svetlosti Rada – to jest, dovesti Rad na mesto ulaska utisaka.

Sledeći način je videti Ličnost kako deluje u nama.  

Kako budete napredovali u Radu, pronaći ćete za sebe mnogo načina za uzimanje utisaka u većoj meri. Međutim, morate upamtiti da sve teži tome da postane mehaničko. Kao posledica toga, kada budete uspeli da pronađete način da u većoj meri uzimate utiske, ne smete očekivati da će on nastaviti da daje rezultate. Čovek mora biti mudar. Moramo imati mnogo žarača u vatri, kako je g. Uspenski jednom rekao  - to jest, različitih metoda u različito vreme.

Sada, ako možemo učiniti Ličnost pasivnom,  kažem „ako“ – tada će utisci pasti na Suštinu, koja leži iza Ličnosti. To bi nam dalo veliku količinu snage. Sve bi izgledalo mnogo svežije, sjajnije, interesantnije. Pošto smo mehanični, prestajemo da uzimamo nove utiske često u veoma ranom dobu života. Jednostavno uvek iznova uzimamo iste utiske. Sve vidimo na potpuno isti način i posmatramo jedni druge na potpuno isti način. Naravno, ukoliko uspete da vidite osobu bez asocijacija, doživećete šok. Videćete potpuno drugačiju osobu. Na neki način, kada budemo počeli da vidimo sebe, ako možemo da dospemo iza sebe preko samoposmatranja, ponovo ćemo doživeti šok. Shvatićemo da ne poznajemo sebe i da se potpuno razlikujemo od svoje slike o sebi. Sećate se neobične ezoterične rečenice u Jevanđeljima, kada Hrist govori o onome, što je neophodno za rad na sebi. On u stvari govori o Ličnosti. On kaže: „I zaista vam kažem: koji ne primi carstvo Božije kao dete, neće ući u njega.“ (Luka, XVIII/ 17). Ovde moramo razmisliti o ideji ovoga Rada – naime, postati svestan.
  



Želeo bih da govorim o Ličnosti - to jest, o stečenom delu u nama – i da vas podsetim na nekoliko stvari. Svako ima tu konstruisanu Ličnost sa njenim sopstvenim pogledima, sviđanjima i nesviđanima, navikama, stavovima i slično. Da li neko od vas može da vidi da imate takvu mašinu i da ono što vi jeste nije to? U svakoj zemlji se ukorenio sasvim drugačiji tip Ličnosti. Kinez je sasvim drugačiji od Engleza. Ipak, svako će smatrati svoju Ličnost za apsolutno istinitu, apsolutno ispravnu. Ukoliko možete da uhvatite smisao toga, to će vam pomoći da vidite Ličnost u sebi. Sada, kao što je rečeno, ako Ličnost postane pasivnija, utisci padaju na Suštinu. To omogućava Suštini da raste – izuzetno iskustvo. Dok god utisci padaju na Ličnost, ona će proizvoditi iste efekte mehanički. Ali kada počnu da padaju na Suštinu, sve postaje novo, bogatije i raznovrsnije. U stvari, sve je predivno. Umesto osećaja ponavljanja,  čovek počinje da oseća da ništa nikada nije isto. Ali uslov, koji je neophodan, je da čovek živi više u trenutku i uoči sile, koje ulaze u trenutak i tako u sebe unese utiske sadašnjeg trenutka. Ako čovek uvek živi u imaginaciji ili u prošlosti, to je nemoguće. Kada smo u Ličnosti i samo reagujemo na unapred postavljene, stereotipne, mehaničke načine na svaki trenutak, uskoro ćemo osetiti ustajalost, mrtvilo u sebi. Ne pokušavamo da unesemo u sebe nove utiske. Mi smo zaista u osobi, koja je formirana u nama i koja misli u nama. Najinteresantnija stvar je da ljudi kažu: „Kako mogu da mislim drugačije?“ „Kako mogu da osećam drugačije?“ kada je čitava poenta Rada u tome. Ako ne možeš da posmatraš kako reaguješ, tada se, naravno, ništa ne može promeniti. Ukoliko misliš da možeš zadržati svoje stare obrasce mišljenja i osećanja i prihvatanja stvari i jednostavno nešto dodati na sebe, takvog kakav jesi, tada se ponovo ne možeš promeniti. Ti si to, što treba da se promeni, i ti si to, što samo mehanički misli i oseća o svemu. To si ti. Da li si počeo da posmatraš to ti, tu osobu, koja misli, oseća i deluje uvek na isti način? Da li si zadovoljan tim stečenim ti

 Komentar o hrani utisaka
 Birdlip, 23. mart 1945.

Mi živimo od utisaka. Utisci su najvažnija od svih vrsta hrane, koja ulazi u ljudsku mašinu. Imamo troje usta na licu – oči, nos i usta. Neophodno je imati to u vidu i razmisliti o tome, šta to znači. Sve te tri vrste hrane daju energiju telu, ali najvažnija je hrana utisaka. Bez obzira na to šta depresivna osoba jede ustima, ili kakav vazduh udiše, to je neće izlečiti, dok ne dobije pismo, koje čeka, sa vešću da je prošla ispit ili da je neko voli ili da je dobila sudski spor. Pismo nije niti vazduh, niti fizička hrana: to je serija znakova na papiru, koji joj prenose određeno značenje, koje menja njeno stanje. To je jedna od stvari, koju treba da razumemo u vezi sa hranom utisaka. Na primer, čujete nešto, što neko drugi kaže o vama i to vas može deprimirati ili obradovati; ili opet, ako vidite broj konja, na koga ste se kladili na tabli, vaša utučenost postaje radost. 


Sada, da li smatrate da živimo prvenstveno u svetu utisaka i zavisimo od njih? Ono što
čujete, što pročitate, što vidite, čini utiske – i takođe ono što iznutra sami za sebe mislimo o tome. Naš pravi život je taj svet utisaka i način na koji ih primamo i kako reagujemo na njih i u tom svetu utisaka moramo naučiti da živimo na pravi način, u tom delikatnom svetu, kojim smo neprestano zaokupljeni. Jedan telegram može potpuno promeniti smisao budućnosti. Telegram nije niti hrana od vazduha, niti fizička hrana kao doručak, već potpuno drugačija vrsta hrane, koju Rad naziva utisci. Kada vam se neka osoba osmehne, to je jedan utisak i on vam može ogrejati srce i čitavo vaše biće, dok će mrštenje verovatno proizvesti sasvim suprotan rezultat. Utisci su psihološki, a opet, Rad kaže da oni poseduju određenu materijalnost, finiju materijalnost nego vazduh ili doručak.

Pristupiću čitavom pitanju utisaka iz određenog ugla u vezi sa idejom, koju Rad podučava: da su utisci najvažnija hrana od svih. Morate razumeti da je to komentar o hrani utisaka i da govorim o klasi utisaka, koji nam omogućavaju da normalno egzistiramo. Ako smo konstantno izloženi lošim vestima, stalnoj negativnoj kritici, stalnom ukazivanju na greške, sve to obrazuje klasu utisaka, koji nam ne daju pravu snagu za normalan život – mislim, pod uobičajenim životnim uslovima.  Svi se sećamo kada nam je neko rekao nešto, što nam je prijalo, i svi smo sigurno primetili koliko jedan pogled ili reč može učiniti da se osećamo bolje. U tom delikatnom svetu psiholoških utisaka mi smo nalik nezgrapnom nilskom konju, kako prema sebi, tako i prema drugim ljudima. Dugo vremena pokušavamo da od drugih dobijemo utiske, koji će nas učiniti zadovoljnima sobom, nemajući snage da se borimo protiv pogrešnih osećaja samih sebe, proizvedenih na primer flertom, komplimentima, momentima uspeha itd. Kada smo u tom stanju, naš psihički život je suviše osetljiv i nije pravilno utemeljen. Šta je to za čime najviše žudimo, mehanički govoreći? Najviše žudimo za pažnjom i to spada u zadovoljenje sujete. To sigurno pruža veoma snažan stimulans, toliko jak, da će se osoba, čija je psihološka egzistencija zasnovana samo na sujeti, osećati depresivno, ako njega ili nju stalno ne spominju u novinama i slično. Živeti od utisaka te vrste je živeti život najmoćnije stvari u nama, pod nazivom Lažna Ličnost. Živeti život čistog unutrašnjeg pridavanja značaja i pravljenja računa predstavlja veoma nezadovoljavajuću osnovu za našu egzistenciju, jer on u potpunosti zavisi od toga, kako se ljudi odnose prema nama, a to znači da nemamo centar gravitacije u sebi, tako da, striktno gledano, i ne postojimo, osim kao funkcija hvale ili grdnje od strane drugih ljudi. Nedaće će nas snažno pogoditi, dok će nas uspeh uzdići u potpuno pogrešan osećaj samih sebe. Tada smo kao psi, koji zavise od pohvale i grdnje svojih gospodara i gospodarica, i prilikom susreta većeg broja ljudi, koji u sebi nose takve pse, možete biti sasvim sigurni da će ti psi početi da kevću jedni na druge. Bićete u sobi punoj pasa, koji svi kevću, svi žele da privuku pažnju na sebe, svi ljubomorni jedni na druge. I mogu vas uveriti da je to situacija većine ljudi u životu, kada se okupe na tzv. prijateljskoj proslavi. Na žalost, nekolicina može imati i mačke ili tigrove ili medvede u nedrima, ili čak zmije i u tom slučaju će prijateljska proslava postati izuzetno mučna za nekoga, ko iole poseduje senzitivnost za unutrašnje stanje drugih. Sada, ne bi trebalo da dopustimo da pas ili mačka ili druge životinje uzmu utiske i tako odrede našu psihološku egzistenciju. Treba da pokušamo da utiske primimo dublje, nego što te životinje u nama to mogu, te životinje, o kojima se toliko brižno staramo. Pitanje u Radu glasi: „Na šta u tebi padaju utisci?" Da li padaju na tvog psa, koji stalno zahteva pažnju i pohvale – ili na mačku, koja se pretvara da je nežna ili da je nezainteresovana, ili na tvoju zmiju, koja sve vreme sikće?“ Iz tog razloga je u Radu rečeno da posmatramo gde utisci odlaze, na koja „Ja“ padaju, jer su sve te životinje različita „Ja“ u nama, koja su na niskom stupnju i još uvek nisu sasvim svesna i pripadaju našoj još uvek nerazvijenoj strani – odnosno, toj „drugoj osobi“ u nama, koju još uvek ne primećujemo, zbog našeg pretvaranja, ali koju drugi ljudi mogu da primete. Cilj samoposmatranja je da nas učini svesnim onoga, što je u nama. Na žalost, mi se krećemo kroz život, uobražavajući da sebe poznajemo i ne shvatajući da posedujemo i drugu stranu, koja mora postepeno da bude učinjena svesnom, pre nego što budemo počeli da rastemo. Živeći samo na površini sebe, nikada ne možemo prodreti dublje do podloge, koja nas sprečava da primimo uticaje finijeg reda, uticaje, koji u stvari jedini mogu učiniti da počnemo da rastemo, jer ta tamna, nesvesna strana nas samih stoji između nas i uticaja iz Viših Centara – odnosno, isceljujućih uticaja koji se spuštaju sa bočne oktave Zraka Kreacije. Dok ne shvatimo kakve smo budale, uvek ćemo zamišljati da to nismo, ili ako za trenutak osetimo da smo budalasti, recimo u socijalnom pogledu, izlečićemo to narušavanje velikim ispadom ili samo-opravdavanjem, tako da možemo obnoviti tu našu neobično neadekvatnu ideju o samima sebi, koju ne vidimo kao neadekvatnu, ne vidimo da nije ništa do neka vrsta strašila, za koje zamišljamo da je savršen muškarac ili savršena žena.

Kada utisci počnu da padaju na dublji nivo, mi počinjemo da živimo u sasvim drugačijem svetu. Ukoliko želite da živite u novom svetu, morate ići dublje – morate se odvojiti od površinskog sveta u sebi i to je sigurno u jednom smislu bolno, ali sa druge strane toliko puno značenja i novog zadovoljstva. Tada počinjete da shvatate šta znači: „Ja nisam to ’Ja’“, a to već označava izvestan stepen pamćenja sebe.

Rad takođe uči da moramo imati neprestan dotok utisaka, da bismo živeli. Moramo imati utiske od sve hrane, svih plodova Zemlje, jer smo mirkokosmos ili mali svet, koji na prvom mestu živi u makrokosmosu ili velikom svetu prirode. Data nam je moć da osetimo ukus putera i džema i hleba i kruške i jabuke i kavijara i ribe i mesa i da osetimo miris trave i mora. Da li ste ikada razmišljali o tome da tu moć već imamo u sebi? Okusite breskvu i okusite jabuku i mislite da razlika u ukusu leži u ta dva ploda. Zar ne vidite da razlika leži u vašoj moći da razaznate različite ukuse i da već posedujete aparaturu, napravljenu za uzimanje ta dva različita utiska ukusa. Razmislite na trenutak, jer je ljudima ponekad teško da uvide da smo mi mikrokosmo, smešten u makrokosmosu i pripremljen za njega. Teško im je da shvate, da na osnovu svoje konstrukcije imamo odnos prema čitavom kosmosu. Teško im je da uvide da smo rođeni u Univerzumu, kome možemo odgovoriti i koji odgovara nama, ako pronađemo pravi zahtev. Jedan od razloga je u tome što ljudi sebe smatraju sasvim izolovanim, ne uviđajući da su konstruisani da žive u Univerzumu i da su prema tome deo Univerzuma i da na određen način korespondiraju sa njim. Mi imamo oči, koje korespondiraju sa vibracijama svetla, uši, koje odgovaraju na vibracije vazduha. Ukratko, mi smo konstruisani da primimo utiske.

Ograničimo se sada ipak na kosmos u kome živimo – naime, Organski Život ili Zemlju, bez koje ne možemo postojati. Ona nas snabdeva hranom i vazduhom i određenim utiscima. Trenutno govorimo o ukusima, dobijenim od proizvoda prirode. Posedujemo izuzetno finu aparaturu ukusa, mirisa, dodira i vida, za prihvatanje zemaljskih proizvoda i ta fina aparatura mora da bude razumno zadovoljena svežim prozvodima tako važnim za zdravlje – naime, onim utiscima koji padaju direktno na Instinktivni Centar. Možda ćete videti argument. Argument je da u sebi imamo moć da osetimo različite ukuse i mirise stvari, koje je kreirala priroda i da tako stvorimo različite utiske, i budući da imamo te moći u sebi, takve kao što je moć da napravimo razliku između bogatog ukusa jagode i podjednako bogatog ukusa maline, jedna strana života mora biti zadovoljena proizvodima prirode, jer smo rođeni sa aparaturom za prijem utisaka od različitih objekata u sebi. Mislim da je ovaj argument razumljiv i spada u opšti argument Rada da u sebi nosimo više nego što koristimo. Iz tog razloga ćete videti da su svi naučni pokušaji da naprave sintetičku hranu, prašak i tako dale, od kojih ne možemo dobiti pravi utisak ukusa, potpuno pogrešni i u suštini uopšte nisu naučni. Kako smo konstruisani da prvo živimo u Organskom Životu na Zemlji kao mala živa ćelija u tom ogromnom organizmu, potrebno nam je da nas on hrani, a ne neka njegova zamena. Sada, to čini naš prvi ili instinsktivni život utisaka. Utisak daje apetit ali supstanca hrane pruža hranu. Pokušaj da se sintetički zameni supstanca hrane bez utiska ukusa i zadovoljstva kao rezultata toga znači ignorisati najvažniju hranu – naime, hranu utisaka.

Nastavak



Нема коментара:

Постави коментар