21.06.2012.

PRIRODA IDE ONLINE


Pjotr Garjajev - doktor biologije, akademik Medicinsko-tehničke akademije Rusije:

“Molekul DNK u vodenom rastvoru emituje kontinuirani zvuk. Proizvodi složenu melodiju sa muzičkim izrazima koji se ponavljaju. Dobro zvuči, melodija je interesantna, to je sam po sebi veoma zanimljiv fenomen. Molekul DNK sam ozračio ultrazvukom, kao što je ultrazvučni aparat, i šta sam čuo, umesto složene melodije, ostala je samo jedna usamnjena nota. To znači da smo koristeći ultrazvuk, obrisali ogromnu količinu informacija iz molekula DNK, koja se realizuje kroz zvuk. Tada sam pomislio, Bože moj, mi nemamo zdrave dece. Na Zemlji nema zdrave dece, zato što svi oni prolaze ultrazvuk…”

Znanje je moć. Informišite se! 


Grazyna Fosar, fizičarka i astrofizičarka, i Franz Bludorf, matematičar i fizičar, su se posle naučne i istraživačke karijere okrenuli alternativnoj medicini i lečenju, proučavanju fenomena svesti, kvantne fizike, uticaju elektro-magnetnog zračenja na okruženje, ali i proučavanju vladarskih struktura i kontrole uma. Autori bestselera „Umrežena inteligencija“ („Vernetzte Intelligenz“), „Greška u matriksu“ („Fehler in der Matrix“), "U mreži fekvencija („Im Netz der Frequenzen“), "Čarobna pesma" („Zaubergesang“) itd. u ovom članku daju prikaz novijih istraživanja DNK: organskog molekula, koji nosimo u svakoj ćeliji svoga tela, upravo kao i sva živa bića na Zemlji, sastavljenog od četiri baze, četiri slova, kojima je napisan svet... 


Priroda ide online
DNK, hiperkomunikacija i grupna svest

Grazyna Fosar i Franz Bludorf

P
revod: Jelena

Već danas postoje teorije, u kojima se čini pokušaj da se prirodna nauka i svest ujedine pod jednom krovom. U narednom članku želimo da Vam predstavimo neke od tih pristupa. 

Jedna od najinteresantnijih od tih teorija je Matti Pitkänenova nova kosmologija, koja po prvi put otvara vezu između fizike i svesti. Finski fizičar je pre nekoliko godina postavio briljantnu teoriju o strukturi Univrezuma, u čijoj osnovi leži nova osmodimenzionalna prostorna geometrija: topološka geometrodinamika (TGD). U toj komplikovanoj teoriji, koja je i za stručnjake teško razumljiva, važnu ulogu igraju namagnetizovane crvotočine. Fizičar John Wheeler je prvi upotrebio izraz „crvotočina“ za mikroskopske vezivne kanale kroz hiperprostor, koji nastaju usled kvantne fluktuacije u vakumu. Neobično ime potiče od jednog Wheelerovog šaljivog poređenja, koji ih je opisao kao rupe, koje crvi progrizu kroz jabuku.  

Pitkänenova teorija je već zbog toga provokativna, što po prvi put u istoriji nauke pokušava da uspostavi vezu između fizike i biologije. Njegova fizika vodi do istinske kosmologije života. 

Moderna biologija – posebno genetika – se već dugo bavi istraživanjem molekula nasleđa, DNK, nosiocem naših gena. Već je uloženo mnogo rada, da bi se dešifrovao genetski kod ljudi, životinja i biljaka. 

Međutim, u Matti Pitkänenovoj teoriji DNK ne služi samo tome da u ćeliji proizvede belančevine i time izgradi telo, kako se do sada pretpostavljalo. On smatra da se na sekvence tog ogromnog molekula talože namagnetisane crvotočine i služe mu kao komunikacijski kanali. 

Pitkänen na taj način dolazi do potpuno novog načina posmatranja, u kome pojmovi kao što su svest i percepcija dobijaju ulaz u fiziku. On piše: „Magnetna polja crvotočine, koje su priljubljena za prostorno-vremenske listove, koji sadrže uobičajenu biomateriju, su dobri kandidati za fizikalno objašnjenje opažanja. ... Magnetizam crvotočine bi se čak mogao posmatrati kao kvintesencija živih sistema.“ 

U ovom citatu Pitkänen se nadovezuje na poznatu hipotezu Everetta i Wheelera, prema kojoj je naš Univerzum samo jedan među mnogima u višedimenzionalnom hiperprostoru. Ti pojedinačni univerzumi u hiperprostoru se nazivaju prostorno-vremenski listovi. 

Međutim, ako dalje sledimo Pitkämenove misli, dolazimo do toga da je nauka na putu da dokaže davno pretpostavljenu vezu između gravitacije i svesti. Tačnije: Gravitacija i svest predstavljaju  suprotne polove.

EFEKAT FANTOMSKE DNK
Senzacionalni dokaz Pitkänenove teorije počiva na radu interdisciplinarne istraživačke grupe Ruske akademije nauka u Moskvi pod vođstvom molekularnog biologa i biofizičara dr Pjotra P. Garjajeva.


Garjajev i njegov kolega, kvantni fizičar dr Vladimir Poponin, su prilikom merenja vibracionih obrazaca uzoraka DNK došli do zapanjujućeg opažanja. 

Ozračili su uzorak DNK laserskim svetlom i na ekranu dobili tipičan talasni obrazac. Međutim, kada su uklonili uzorak, obrazac nije nestajao, već se održao kao pravilna struktura, kao da materijalni uzorak još uvek postoji.

Kako su kontrolni eksperimenti pokazali, ti obrasci su u svakom slučaju morali poticati od DNK-uzorka – koji je u međuvremenu uklonjen. Ukoliko bi se umesto toga sproveo prazan eksperiment, bez izlaganja uzorka zračenju, na ekranu bi se dobio samo slučajan nepravilan obrazac.

Efekat se u svakom trenutku mogao ponoviti i danas se naziva efektom fantomske DNK.

Naučno objašnjenje za to kaže da je očigledno DNK sama stvorila poremećaj obrasca u vakumu, preko koga je nastala namagnetisana crvotočina. Ovi obrasci u vakumu, prouzrokovani postojanjem žive materije, mogu u ekstremnim slučajevima da se održe mesecima – kako pokazuju opažanja Pjotra Garjajeva i njegovih kolega.

Početkom osamdesetih godina britanski biolog, Rupert Shaldrake sa Univerziteta Cambrige, je postavio svoju čuvenu teoriju o morfogenetskim poljima. Svaki čovek, da, svako živo biće, ostavlja za sobom nevidljivi trag svoje egzistencije. Pjotr Garjajev je sada uspeo da taj trag po prvi put učini vidljvim u laboratoriji.

Pitanje je sada: Zbog čega se ostavlja taj trag? Sa kime ili sa čime se „došaptavaju naši geni“? Kako komunicira DNK i u koju svrhu?

Najviše iznenađuje da svi dokazi ukazuju na to da DNK u vezi sa komunikacijom ne podleže nikakvim ograničenjima.

HIPERKOMUNIKACIJA
Prema Pitkänenovoj teoriji ova komunikacija se ne odvija na klasičan način, već preko namagnetisanih crvotočina, dakle, van vremena i prostora kroz više dimenzije hiperprostora. Zbog toga se govori o hiperkomunikaciji. 

Čini se da ova hiperkomunikacija ne služi nekom određenom, ograničenom cilju, već predstavlja interfejs ka jednom otvorenom umreženom polju – mreži svesti i života.
Kao i kod interneta DNK može
-          da utisne sopstvene podatke u tu mrežu,
-          da pozove podatke iz te mreže i
-          da ostvari direktan kontakt sa drugim učesnicima u toj mreži. 
Može, tako reći, imati svoj sopstveni „homepage“, može surfovati na mreži i „chatovati“ sa drugim učesnicima.

Ona pri tome nije, kako bi se možda moglo pomisliti, ograničena samo na svoju vrstu. Na ovaj način se takođe mogu razmeniti nasledne informacije među različitim živim bićima. Hiperkomunikacija je tako prvo naučno dokazano mesto preseka, preko koga su umreženi različiti inteligentni oblici. 

Kao posebno važna primena hiperkomunikacije se pokazala grupna svest, dakle, mogućnost da se koordinira zajedničko delovanje jedinki neke životinjske ili ljudske grupe. Ipak, kako pokazuju nalazi, dometi hiperkomunikacije su mnogo dalekosežniji.

Uticaj na razumevanje ljudskog učenja je ogroman. Naše ljudsko telo je izgrađeno od ćelija, u kojima je sadržan DNK-molekul. Sada znamo da na taj način stalno ispružamo milijarde komunikacijskih senzora. Našem svesnom opažanju je to do sada izmicalo – ili možda ne? 

U našoj istoriji su se uvek iznova pojavljivali ljudi, koji su pokretali čovečanstvo – revolucionarnim idejama u nauci i kulturi. Pošto je reč o kreativnosti, dakle, o sposobnosti da se razmišlja neuobičajenim putevima, da se u fantaziji izgrade virtualne realnosti, koje će zatim mogu da se prenesu na fizički oblast. Međutim, odlučujuća iskra, inspiracija, istinsko otkriće, nije nikada bila rezultat logičkog, racionalnog toka misli. Čini se da ona odjednom izvire ni iz čega.   

Da li je neka takva informacija primljena preko hiperkomunikacijskih kanala DNK? Ako da, odakle? I da li se ova tvrdnja može dokazati? 

Na poslednje pitanje je verovatno najteže odgovoriti. Prirodne nauke kao dokaz zahtevaju ponovljive eksperimente u laboratorisjkim uslovima. Ali da li se kreativnost i inspiracija mogu laboratorijski izazvati i zatim omogućiti da u nekom čoveku nastane do tada nepoznato znanje? 

Ovo pitanje je pravi izazov, ipak, današnjim naučnim metodama mu se makar u začetku možemo približiti.

DNK KAO ANTENA
Kao što znamo, naše telo ne samo da može da isijava svetlo u vidu biofotona, već je takođe u stanju da upija svetlo iz okruženja. Ono tu upijenu svetlosnu energiju može i da pohrani. Taj rezervoar svetlosti je upravo DNK, koja, kao što je poznato, najjače učestvuje u zračenju biofotona.

Zbog karakterističnog oblika ovog ogromnog molekula – uvijene dvostruke spirale – DNK, naime, predstavlja upravo idealnu elektro-magnetnu antenu. Sa jedne strane, ona je ispružena i tako pogodna za prijem električnih impulsa. Sa druge strane je, od gore gledano, kružnog oblika i tako veoma dobra magnetna antena.

Šta se događa sa primljenom energijom? Ona se sasvim jednostavno memoriše u DNK, tako što se molekul – jednostavno rečeno - stavlja u vibraciju. Fizikalno se ovaj sistem naziva harmonijski oscilator http://sr.wikipedia.org/wiki/Harmonijski_oscilatori.

Ovakav oscilator, naravno, vremenom ponovo ispušta svoje energiju, kao što se to može posmatrati u tamnoj komori, a vreme, potrebno za taj proces je mera sposobnosti čuvanja energije. Fizičari ovu meru nazivaju Q-faktor (http://en.wikipedia.org/wiki/Q_factor).

Ispostavilo se da je Q-faktor tog DNK-rezonatora višestruko veća nego kod oscilatora, koje fizičari tehničkim sredstvima mogu da proizvedu u svojim laboratorijama. To znači da su gubici u vibracijama neverovatno mali. To potvrđuje pretpostavku: DNK je organski super-provodnik, koji može da radi na normalnoj telesnoj temperaturi! Ovde nauka još beskrajno mnogo može da nauči od prirode. 

Mi ljudi, dakle, u svakoj ćeliji tela nosimo tehnički uređaj visokih performansi: mikročip sa 3 gigabajta, koji je u stanju da prima i pohranjuje elektro-magnetne informacije iz okruženja – možda i u izmenjenom obliku – i da ih ponovo otpusti. 

Tehnički podaci DNK kao antene-oscilatora se brzo utvrđuju. Mi znamo da bi taj molekul ispružen bio dugačak oko dva metra. On tako ima sopstvenu frekvenciju od 150 megaherca. Ponovo značajan broj, jer ta frekvencija leži tačno u oblasti naše ljudske radarske, telekomunikacione i mikrotalasne tehnike. I mi koristimo upravo tu oblast frekvencije za komunikaciju i lociranje. Slučajno?   

Talasi mobilne telefonije, dakle, mogu direktno da utiču na DNK. 

DNK osim toga može da pohrani sve harmonične gornje talase od 150 megaherca, dakle, naravno, i vidljivo svetlo. 22. oktava od 150 megaherca leži upravo u toj oblasti. Inače, boja tog  svetlosnog zračenja je plava. Da li je onda slučajno da se sunčeva svetlost u Zemljinoj atmosferi prelama tako da u našem svetu živimo sa plavim nebom?

DNK KAO MIK
ROČIP
Dok je tim oko Pjotra Garjajeve pre svega proučavao oblast DNK-software-a, Dr Ehud Shapiro i njegov istraživački tim na Weizmann Institute of Science u Rehovotu, Izrael, se više posvetio pitanjima pripadajućeg hardware-a. Njihov rad predstavlja dalji važan korak ka razumevanju biokompjutera DNK. Time se istovremeno otvaraju oblasti, koje se mogu označiti vrhunski osetljivim. To je prvi korak ka jednom vezivnom linku između čoveka i mašine, koji jednog dana može voditi do potpune programiranosti čoveka na DNK-osnovi.
Jedna od osnovnih razlika između DNK i Vašeg kompjutera je u tome da biokompjuter DNK ne može da funkcioniše izolovano. Tačno uzevši, DNK još uvek nije potpun kompjuter, već neka vrsta software-a, kome je za rad prvo potreban odgovarajuće „hardversko okruženje“. To okruženje on nalazi u živoj ćeliji, u kojoj se nalaze npr. enzimi, koji kao „hardware“ pokreću rad DNK, tako što upravljaju proizvodnjom belančevina u ćeliji. Na taj način se živo telo izgrađuje odn. održava na životu.  

Šta bi se dogodilo kada DNK u nekoj ćeliji više ne bi pokretao njen ranije instaliran program, već neki drugi? Pa, enzimi u ćelijama bi radili nešto drugo od onoga što je uobičajeno. Da li bi to za telo bilo pozitivno ili negativno, na odlučujući način zavisi od vrste tog izmenjenog programa.  

U prirodi tako nešto postoji već dugo. Postoje mikroskopske strukture, koje se sastoje samo od jednog DNK-molekula i zaštitne opne od belančevina, koja ga okružuje. Te strukture se nazivaju virusi i u suštini ih ne možemo označiti kao potpuna živa bića. Oni su tako reći, „software u stanju čekanja“, upravo kao što je CD-ROM na Vašoj polici prvo potreban kompjter, da bi pokrenuo snimljene programe. 

Naučnici već dugo istražuju metodu virusa. U međuvremenu je naučnicima oko Ehud Shapira na primer uspelo da DNK-biokompjuter nauče brojanju. Trilioni i kvadrilioni „mikro-procesora“ u vodenom rastvoru rade pri tome 100.000 puta brže od danas poznatih kompjutera. I uz to sasvim usput čak proizvode neophodnu energiju, koja im je potrebna za računanje.

Da bi se taj program pokrenuo, jedan specijalno konfiguriran DNK-molekul se mora staviti u vodeni rastvor, koji sadrži enzime, neophodne za pravilno funkcionisanje tog biokompjutera, kako je to slučaj u pravoj ćeliji.

Postupak računanja se tada odvija u nepreglednom broju umreženih biokompjutera munjevitom brzinom, tako što se DNK reprodukuje i podstiče enzime na proizvodnju belančevina. Posle nekog vremena se proveravaju rezultirajuće DNK-niti, da bi se održao rezultat programske računice. To se ne odvija na uobičajeni način, tako što se odštampa na papiru, već DNK-molekul mora da se analizira (čuveni genetski otisak).    Kako tako nešto izleda ke prikazano na narednoj slici.

DNK SOLITON - SVETLOSNI TALAS
Pohranjivanje svetla i informacija u DNK se odvija u vudi jednog posebnog svetlosnog talasa, koji se naziva soliton-talas i okružuje DNK-molekul. To je nelinearni talasni oblik, koji sledi veoma komplikovane zakonitosti, Fermi-Pasta-Ulamova rešetka. Soliton-talas je jedna u sebi zatvorena dinamička jedinica, koja liči na materijalnu česticu. 

Soliton-talasi su izuzetno dugovečni i pri tome jedva da menjaju oblik. Oni su, dakle, predestinirani da tokom dugo vremena čuvaju obrasce informacija i da ih prenose na duge razdaljine. Verovatno se u tom svetlosnom talasu krije još nesaledivo mnogo neotkrivenih potencijala. 

F
RAKTALNA DNK I VREME
Usled specijalne Fermi-Pasta-Ulamove forme u genetskom kodu DNK dolazi do brojnih ponavljanja i samo-sličnosti, kako naglašava Pjotr Garjajev. To znači da se informacije DNK u ćelijama ne čitaju linearno, po redu, kao što ljudi čitaju knjigu. Umesto toga proces čitanja se odvija unapred i unazad, na gore i na dole, pri čemu se ponekad vraća na početnu tačku.

I DNK-komunikacija sledi fraktalne zakonitosti. Ona se odvija nelokalno, tj. DNK može da komunicira sa sistemima na velikim udaljenostima, a da ne bude vezana za prostor i vreme. Ovaj efekat se nadovezuje na čuveni paradoks u istoriji nauke, takozvani Einstein-Podolski-Rosen-paradoks, kratko EPR-paradoks. On kaže da će dve materijalne čestice, koje su u nekom trenutku bile zajedno i tada se odvojile, ostati zauvek međusobno povezane. Ukoliko neka od čestica kasnije doživi neku promenu, druga će trenutno reagovati na nju, čak i ako svetlosne godine leže između čestica.  

Fraktalna struktura DNK-soliton-talasa u stvari omogućava, kako tvrdi Garjajev, da DNK na taj način komunicira sa udaljenim nosiocima informacija, čak i iz svemira. Zbog nelokalnosti tog vida komunikacije se krši nama svima poznati zakon uzroka i posledice. Garjajev piše:   „Uzrok i posledica nisu odvojeni vremenom, ako vreme može da se shvati kao put ka organizaciji lanca događaja. Za to je potrebna složena fraktalna struktura, zbog čega Einstein to u svoje vreme nije prepoznao.“  

Prema Garjajevim pogledima ta kvantna nelokalnost je ključna funkcija samoorganizacije žive materije. Pri tome dolazi i do ne-fizičkih oblika komunikacije npr. telepatije. Uz pomoć EPR-komunikacije se za nula vremena mogu preneti ogromne količine podataka npr. brzim automatskim skeniranjem polarizacije fotona.

Postavlja se pitanje zašto mi, ljudi, ne komuniciramo i ne opažamo uvek na ovaj način? Zašto je naše telo razvilo nervni sistem, koji uz brzinu od 8-10 m/s radi gotovo puževim tempom?  Pjotr Garjajev zna jednostavan razlog: jer je EPR-ko­muni­kacija suviše brza za obradu u našoj svesti. 

P
RAJEZIK ČOVEČANSTVA 
Danas gotovo samo po sebi razumljivo govorimo o „genetskom kodu“, dakle, o sistematskom šifriranju informacija. Međutim, dosadašnja genetika se na tom mestu zaustavila i obavlja ostatak posla isključivo putem hemije, umesto da uključi u rad jezičke eksperte.  

Drugačije je u Moskvi u grupi Pjotra Garjajeva. Tamo su u istraživanje DNK uključeni i lingvisti. 

Oni su uporedili zakonitost strukture, reči i morfema jezika, dakle, sintakse i unutrašnjeg značenja reči i rečenica, dakle, semantike. Konačno su proverili osnove gramatike. Pri tome su utvrdili da raspored baza u DNK sledi jasno utvrđenu sintaksu i gramatiku i njena čvrsta pravila. (kao i naš jezik). Genetski kod, posebno u navodno beskorisnih 90% sledi ista pravila kao i ljudski jezik.  Saznanja, koja slede iz toga: naš ljudski jezik nije nastao slučajno. On je najtešnje povezan sa strukturom naše DNK.

U ovome pronalazimo mogućnost da razumemo, kako (verovatno) funkcionišu sugestije. Posebno bi roditelji trebalo da vode računa o tome, šta govore svojoj deci. Deca ne usvajaju obrasce ponašanja samo oponašanjem, već se oni programiraju i na nivou DNK.

Uz pomoć talasne genetike se mogu sprovesti genetske promene bez poznatih opasnosti konvencionalne genetike. To npr. može značiti da se poprave genetski defekti, da se ćelije raka podstaknu na samoisceljenje itd. „Lekovito sredstvo“ u tom slučaju nije lek, već informacija. Da bi se ta informacija utisnula u DNK, nije potrebno prethodno dešifrovati DNK-kod, već je dovoljno poslužiti se sasvim normalnim rečenicama ljudskog svakodnevnog jezika.  

Treba još jednom naglasiti: ne pravila nekog određenog jezika (u ovom slučaju npr. ruskog), već pravila na sasvim osnovnom nivou, na kome egzistiraju zajedničke strane svih jezika čovečanstva. Struktura genetskog koda se, dakle, može povezati sa svakim postojećim jezikom čovečanstva.  

To na naučnoj bazi objašnjava kako afirmacije i reči sa informacijama visokih vibracija imaju tako snažan uticaj na čoveka, njegovo srce, njegovo telo. U prirodi je to postavljeno tako da naša DNK reaguje na jezik. I duhovna tradicija to zna.

Već vekovima naučnici tragaju za prajezikom čovečanstva - Pjotr Garjajev i njegovi saradnici su ga možda pronašli. 

U ponovljivim eksperimentima je Moskovska grupa mogla da dokaže da se obimni kodovi, položeni u DNK, ni u kom slučaju ne koriste za sintezu do sada nepoznatih gradivnih elemenata našeg tela, kao što je slučaj sa genima. Taj kod se zaista koristi za komunikaciju, tačnije – hiperkomunikaciju.
Kratko rečeno – priroda ide online!

I to čitava priroda, jer razumljivo, i genetski kod životinja i biljaka sledi sličnu gramatiku.
Ili izraženo rečima Dalaj Lame: 
„Sve, što jeste, jeste samo zato što komunicira sa svime.
Ništa nije za sebe, sve ima svoju egzistenciju u Drugome!“


Нема коментара:

Постави коментар