04.09.2014.

Armin Risi - MISTERIOZNA MATERIJA I


Današnje pojave propasti, po mome mišljenju, počivaju na tome, da je razvoj privrede i tehnike veoma zaoštrio borbu ljudi za opstanak, tako da je slobodan razvitak pojedinca pretrpeo veliku štetu. Sa druge strane, usled razvitka tehnike od pojedinca se zahteva sve manje rada za zadovoljenje potreba celine. (...) slobodno vreme i snaga, koje pojedincu preostaju, mogu biti pogodni za razvoj ličnosti. Tako zajednica ponovo može ozdraviti i nadamo se da će kasniji istoričari društvene tegobe našeg doba označiti kao dečije bolesti čovečanstva, koje stremi naviše.“   Albert Ajnštajn (1953) (1)

Misteriozna materija:
Otkriće kvantne fizike

„Laik obično misli da, kada kaže 'stvarnost', govori o nečem samo po sebi razumljivom – poznatom; dok se meni čini da je najvažniji i nadasve težak zadatak našeg vremena raditi na tome da se izgradi nova ideja o stvarnosti. Na to mislim kada uvek iznova naglašavam da nauka i religija ’moraju’ da sarađuju.“ 


– Volfgang Pauli, pionir kvantne fizike, nobelovac 1945. (2)

 Šta je materija?

Do pre stotinu godina fizičari jedva da su ozbiljno postavljali to pitanje. Jedno tako jednostavno pitanje gotovo da je važilo za apsurdno, jer je odgovor za svakoga bio očigledan: materija je supstanca, od koje se sastoji čitav naš svet i koja se uređuje u skladu sa preciznim zakonima. Danas, stotinu godina kasnije, naučnici više ne mogu da kažu šta je materija. U međuvremenu su spoznali da je materija neshvatljiva energija, koja se konačno ne može obuhvatiti poznatim zakonima. 

Od čega je izgrađena materija? „Kako“ se izgrađuje materija? Gde je njen početak? Gde je kraj? Materija se gubi u beskrajnim dubinama elementarnih struktura i u beskrajnim daljinama Kosmosa. Tako se očigledno vidljiva materija otkriva kao nevidljive vratnice ka beskonačnosti. 

Posle dugih, bolnih stranputica ljudi ponovo nailaze na ono znanje, koje je u starim, zaboravljenim kulturama, naime, u vedskoj, bilo poznato kao samorazumljivo osnovno znanje. Zbog toga su oni imali i sasvim drugačije osnove života i drugačije životne ciljeve nego ljudi u današnjoj „naprednoj“ civilizaciji. 

Iznenađujuće je da za to proširenje horizonta ne treba da zahvalimo religiji, već nauci. Suprotnosti se spajaju u ekstremu: u materijalizmu su ljudi pokušavali da pronađu najmanje sastavne delove materije, da bi mogli da manipulišu materijom iz njenog najdubljeg jezgra i nenamerno su se sapleli o prag Beskonačnosti. Beskonačno je opet materijalizmu izvukla tlo pod nogama, jer beskonačno znači „neuhvatljivo“. U tim oblastima obične predstave o prostoru i vremenu ne važe više. Nauka je zamahnula da materiji oduzme i poslednju tajnu i zbunjeno naišla na beskrajno, besprostorno, bezvremeno. Zar to nisu bile karakteristike onog večnog prauzroka, koji mističari nazivaju „Bog“? Ljudi su pobegli od Boga i na samom kraju svog bega ponovo su stajali – pred Bogom! 

Želeo bih da rekonstruišem taj beg. On će nas odvesti do prauzroka, iz koga smo potekli. Na kraju ćemo biti podjednako udaljeni kao na početku i mnogo dalje, jer će taj zaobilazni put moći da nam pomogne da bolje razumemo najdublje aspekte naše realnosti. Lutanje je započelo kada su ljudi videli još samo materiju. Ta promena percepcije izvela je ljude iz srednjeg veka i dovela ih do potpuno drugačije  slike sveta i do potpuno drugačije situacije u svetu. Ljudi su videli još samo materiju, a u dvadesetom veku su poželeli da pogledaju „u“ materiju. Šta se skriva iza tih tajanstvenih vrata površinskog? Iz te radoznalosti nastala je kvantna fizika.
 
Kvantna fizika je ona grana nauke, koja istražuje strukturu, ponašanje i energiju atomskih struktura. Kvantna fizika je uvela atomsko doba, koje je u poslednjih osamdeset godina dovelo do sasvim nove situacije u svetu. Svaka naučna, ezoterijska ili religiozna slika sveta danas mora da zauzme stav prema saznanjima kvantne fizike.

Kada pokušavam da analiziram kvantnu fiziku iz vedske perspektive, da bih izvukao dalje važne zaključke, mogao bih postaviti pitanje, da li kvantna fizika uopšte ima neke veze sa vedskom naukom. Zar nije svaka veza, koju ovde želimo da prepoznamo, veštački nametnuta sličnost? Saznanja kvantne fizike ipak počivaju na najnovijim istraživanjima sa najsloženijim uređajima (akcelerator čestica, kompjuterski proračuni, laserska tehnika itd.) i do njih se ne može doći jednostavnim posmatranjem prirode. Uz sve poštovanje prema starim kulturama – ali saznanja kvantne fizike one nisu mogle da poseduju.
 
Ova rezervisanost potiče od svakodnevne logike modernog čoveka. Vedska nauka ukazuje na to da cepanje materije na njene sastavne delove nije jedina metoda da se stekne znanje o pravoj prirodi materije. Ona hrabro tvrdi da to fragmentiranje nije ni najbolja metoda i da može da ponudi bolje! Mudraci iz doba pre pet hiljada i više godina su koristili sasvim druge metode i druge pojmove da bi opisali osnovne obrasce materije, ali njihova saznanja i sposobnosti ni u čemu nisu zaostajala za modernim. Da, ona su bila toliko nezamislivo visoko, da su do skoro smatrana čistim preterivanjem, okultnom fantazijom i paganskim lažima. U stvari, ni ljudima današnjeg vremena neće biti lako da poveruju opisima vedskih dostignuća. Govori se o letenju, bestežinskom stanju, mističnim snagama (siddhi), manipulaciji materije zvukom (mantra), materijalizacijom pomoću snage misli (buddhi), povlačenju energije iz viših sfera (akasa), atomskom oružju sa daljinskim upravljanjem (brahmastra), intergalaktičkim svemirskim brodovima (vimana) i mnogim drugim, još neverovatnijim stvarima. Iz vedskih spisa proizilazi da su sastavljači tekstova te stvari smatrali samo po sebi razumljivom stvarnošću. Ne malo tekstova sadrži direktno reči osoba, koje su raspolagale tim sposobnostima, i njihovi opisi izvora i načina funkcionisanja tih snaga izazivaju čuđenje.  Očigledno je tim Munis, Rsis, Gosvamis, Devas, Danavas itd. bio poznat viši pristup materiji i energiji.
 
Tek u 20. veku ta perspektiva je u začetku ponovo ušla u vidno polje čoveka. Bile su potrebne teorija relativiteta i kvantna teorija dok pojedinim ljudima nije bljesnulo  da je materija više od onoga što se može videti i mehanički pomeriti. Odjednom se ispostavilo da je svet atoma izgrađen po kvantnim obrascima i da u svojoj osnovnoj strukturi pokazuje dualnu prirodu, da u materiji mogu postojati i ne-lokalni procesi, da ne postoje samo čestice i sile, već i antičestice i antisile (npr. ne samo gravitom, već i antigraviton) i da u interakciji elementarnih čestica  nisu u igri samo čestice, već i više, još nepoznate sile. Vedska dostignuća su neverovatna, ali ne i nemoguća. Makar teoretski bi se to danas moralo priznati. Naučnici se suviše rado kriju iza stručnih pojmova i formula, tako da „normalan“ čovek može samo uz strahopoštovanje da klima glavom, da ne bi samo glupavo stajao tu. Naučnici moraju da izađu iz oblaka formula i brojki i otkriju karte: Šta u stvari znamo? Šta je stvarno značenje rezultata našeg istraživanja? Šta znamo o poreklu i cilju života? To su istinski važna pitanja, a ne: Kako se prave nekakvi uređaji?
 
Od klasične fizike do kvantne fizike

„U eksperimentalnoj fizici zaključci se izvode iz pojava i uopštavaju se putem indukcije. Na taj način smo upoznali neprobojnost, pokretljivost, sudaranje tela, zakone kretanja i gravitacije.“
– Isak Njutn (1686.), osnivač klasične fizike (3)
 
Šta u stvari znači „kvantna fizika“? Kao što proizilazi iz izjava vodećih kvantnih fizičara, koji će biti citirani u nastavku, to je veoma teško pitanje, na koje ni naučnici sami ne mogu da odgovore. Samo „naučno“ odgovoriti na pitanje je lako: kvantna fizika je dopuna i nastavak klasične fizike. Ono omogućava da se prodre u oblast atoma, jer tamo proračuni klasične fizike više nisu dovoljni. Da bi se razumelo o čemu je reč u kvantnoj fizici, prvo se mora sagledati faza, koja joj prethodi, takozvana klasična fizika. Te obe glavne grane moderne fizike danas omogućavaju dobar pristup razumevanju vedske nauke, koja sa svoje strane opet – koliko god neverovatno da to zvuči – može na odlučujući način da obogati moderne prirodne nauke, ne samo filozofski, već i praktično! 
   
U 17. veku pod vođstvom Isaka Njutna (1643.–1727.) nastala je nauka „učenja o prirodi“, koja je kasnije promenila ime u „fizika“, a danas se naziva „klasična fizika“. To je u prvom redu mehanika: merenje vidljivog i na njemu zasnovani zaključci o zakonitosti. (Indukcija).
 
Razvoj fizike je uveo sasvim novu kulturnu epohu. Do tada su ljudi od davnina verovali u geocentričnu sliku sveta i polazili su od toga, da je svet centar Univerzuma i da se iznad njega nadvijaju hijerarhijske sfere, u kojima se savršenost bića povećava sa svakim „spratom“.
 
Prosvetiteljstvo (Dekart, Galilej, Njutn) iz temelja je potreslo taj mali svet neba i pakla. Svojim istraživačkim razumom čovek se uverio da je Zemlja samo mala, beznačajna planeta među milijardama drugih planeta, koje se sve sastoje od istih atoma. U tome su videli crvenu nit, koja se provlači kroz celu kreaciju, od nebeskih tela preko zemaljskih tela sve do atoma. Budući da se svi sastoje od istih sastavnih delova, svaka pojava ovog sveta bi se mogla objasniti međudejstvom njegovih sastavnih delova. Potrebno je samo svesti pojavu na njene materijalne ili energetske komponente i analizirati ih fizičkim i hemijskim zakonima. Ovaj način mišljenja se naziva „redukcionizam“ i čini osnovu mehanicističke slike sveta, koja je sve do današnjih dana  ostala relevantna u prirodnim naukama i u svakodnevnom životu. To nije neobično, jer mehanicistička slika sveta odgovara zdravom ljudskom razumu i opisuje svet na osnovu principa, koji su u stvari očigledni:

• Kauzalnost: Svaka pojava sledi kauzalnost, lanac uzroka i dejstva (A prouzrokuje B, B prouzrokuje C i tako dalje).

• Lokalnost: stvari deluju jedne na druge samo ako na bilo koji način prostorno (lokalno) dođu u dodir jedna sa drugom, bilo putem direktnog kontakta, kao npr. dva zupčanika, energetska kontakta ili preko bilo kakve druge veze. Samo ukoliko postoji takav mehanički kontakt, dve stvari ili osobe mogu da utiču jedni na druge. To je logika mehanicističke slike sveta: dve bilijarske kugle utiču jedna na drugu, samo ako se sudare, a dva čoveka utiču jedan na drugog samo ako na bilo koji način dođu u kontakt jedan sa (pismeno, usmeno, emocionalno, telesno), jer, ako takav kontakt ne postoji, nema ni uticaja.

• Hronologija: stvari, koje uzročno zavise jedne od drugih, zavise jedne od drugih i vremenski. Ako A prouzrokuje B, B se događa kasnije nego A. Kod „kasnije“ može biti reč i o trilijarditim delovima sekunde, kao u atomskoj fizici, ali ipak kasnije, jer A prouzrokuje i pokreće B.
 
Ta slika sveta je za nas toliko prirodna i logična (tehno-logi-čna), da nam pričinjava teškoće da čak i zamislimo drugačiju sliku sveta ili drugačiju vrstu tehnike. Mehanicistička slika sveta je odjednom omogućila brojne tehničke pronalaske, koji su izmenili svet: mašine na motorni pogon, mehanička pomagala, električne aparate, daljinske veze i bežične prenose. Ta otkrića funkcionišu i time dokazuju da je mehanicistička slika „tačna“.  
 
Pri bližem proučavanju čovek će ipak doći do saznanja da je mehanicistički pristup površan i ograničen. Prva sumnja u apsolutno važenje te slike sveta je nastala kada je Albert Ajnštajn objavio svoju teoriju relativiteta. „Specijalna teorija relativiteta“ (1905.) izazvala je revolucionarnu promenu Njutnovih predstava o prostoru i vremenu, a „Opšta teorija relativnosti“ (1916.) donela nove interpretacije gravitona.
 
Njutn je u svoje vreme verovao, da se sve kretnje na Zemlji, u atomima i u Univerzumu mogu opisati pomoću samo tri zakona (zakonima gravitacionih, električnih i magnetskih uzajamnih dejstava). Do današnjih dana nauka je u Njutnov katalog unela samo još dve sile (jaku i slabu nuklearnu), dok je električna i magnetna uzajamna dejstva objedinila zakonima o elektromagnetnoj sili. Pomoću ove četiri sile, tako danas veruje nauka, bilo bi moguće opisati sva kretanja na Zemlji, u atomima i u Univerzumu. U čemu se sastoji površnost i ograničenost te mehanicističke slike sveta? Odgovor na ovo pitanje postaje zapanjujuće očigledan kada se bliže preispita aksiom, osnovna pretpostavka, od koje ta slika sveta polazi: 
 
• Pretpostavka mehanicističke uzročnosti polazi od autonomije delova. A je samostalni, nezavisni (autonomni) faktor, koji utiče na B na predvidivi način. Potrebno je samo poznavati početne uslovi (masa, položaj, ubrzanje, sile koje deluju), da bi se mogle proračunati sve povezane reakcije, koje A izaziva.  

• Pretpostavka mehanicističke lokalnosti polazi od izolacije delova. Da bi A moglo da se analizira kao kauzalni faktor, on mora jasno da se razgraniči kao događaj ili kao telo, inače polazni uslovi analize ne mogu da se utvrde, što bi onemogućilo naučnu analizu. Bilo koja naučna analiza zavisi od kauzalnosti i lokalnosti (dakle, od autonomije i izolacije faktora). Analiza doslovno znači „razlaganje, rastavljanje“, izvedena od grčkog glagola lýein, „(ras)tvoriti“ i prefiksa ana-, „prema“. Analizirati znači, dakle, razložiti neku strukturu na sastavne delove ili fragmente prema unapred utvrđenim kriterijumima.

• Pretpostavka mehanicističke hronologije polazi od linearnosti delova. A, B i C obrazuju ne samo u prostoru, već i u vremenu jednu liniju. Ako A prouzrokuje B, tada A i B ne mogu biti istovremeni. Ukoliko su A i B istovremeni, oni tada mehanički (uzročno, lokalno, hronološki) nisu povezani, već slučajni. To znači, dve različite hronološke linije se presecaju bez uzročne veze.
 
Kod tih formulacija površnost i ograničenost zaista padaju u oči. Nijedan faktor, objekat ili živo biće nije autonomno. Uvek postoji beskonačno mnogo istovremenih uticaja, zbog čega nije dopušteno bilo koji faktor, objekat ili živo biće posmatrati izolovano.  Let fudbalske lopte posle udarca se nikada ne može tačno predvideti, jer niti lopta, niti okruženje nisu autonomni i zbog toga se nikada ne mogu posmatrati izolovano. Lopta i ja se ne krećemo u nekom izolovanom vakumu, već u kosmosu, u kome istovremeno dejstvuje beskonačno mnogo drugih faktora: moja masa, masa lopte, otpor trenja tla i vazduha, gravitacija Zemlje i lopte i svih drugih objekata, da, čak i drugih planeta. Čak je i Njutn morao da prizna da mu kod njegovih proračuna nije preostalo ništa drugo, do da zanemari mnogo uticaja, npr. gravitacione uticaje. (Gravitacija je sila koja opada sa udaljenošću objekata, ali teoretski nikada nije nula. To znači da se gravitacija svih objekata širi kroz čitav Univerzum.).  

Kod svega što posmatramo konkretna veza svih uticaja može se, dakle, beskonačno širiti. To se ne odnosi samo na gore opisanu nevažnu scenu sa fudbala, već na mnogo značajnije događaje u našem Univerzumu, u našem ličnom životu i strukturama materije. Beskonačni broj sila, objekata i živih bića, koji postoje istovremeno, pokazuju neporecivo da nijedan od njih ne može da postoji nezavisno. Svet nije samo fudbalsko igralište atoma, koji se međusobno sudaraju, i nije samo mehanička mašina. Svet i celokupna kreacija pokazuju u svakom svom aspektu organsku strukturu. Svi delovi su „istovremeno“ zavisni jedni od drugih i zajedno rastu. Oni obrazuju organsku celinu i unutar te sveukupne povezanosti svaki deo ima svoj zadatak. Beskonačno mnogo delova istovremeno održava celinu i čini se da svaki deo zna gde pripada i šta treba da radi, kao da celina koordinira delovima. Kao kod nekog živog organizma telo i organi, celina i delovi, ne mogu se razdvojiti.

Ukoliko se pokuša – što se čini u nauci – da se izdvoje delovi, kako bi se analizirali kao autonomni i izolovani faktori, veštački se prekida sveukupna povezanost i stvara neprirodna situacija. Priroda se nalazi u konstantnom, povezanom toku, u kome svaki detalj ima značaj i smisao unutar ukupne slike. Taj tok prirode se može uporediti sa tokom tonova, protoka pokreta ili reči. Zbog toga se nekada govori o „knjizi prirode“. U jednoj knjizi svaka reč ima svoje značenje na osnovu položaja u kontekstu. Ukoliko bismo pokušali da autonomno i izolovano posmatramo reč, da bismo je naučno analizirali, oduzeli bismo joj značenje i smisao; a time bi i naš rad izgubio svoje značenje i smisao. On bi tim izvrnutim postupkom postao besmislen i beznačajan. Ali upravo to se danas događa u mehanicističkom istraživanju: objekti se izdvajaju iz celine uz pokušaj da se se sagledaju kao autonomni i izolovani objekti, što oni nisu. Apsolutno izolovanje nikada nije moguće i zbog toga mehanicistička nauka uvek mora da apstrahuje i fragmentuje. Njoj time izmiče smisao čitave „prirode“, koju u stvari želi da protumači kao tzv. prirodna nauka. „Knjiga prirode“, u kojoj mi svi igramo individualnu ulogu, ima svoj istinski smisao i prenosi duboko učenje, ali mi prvo moramo naučiti jezik te knjige, da bismo mogli da je čitamo. Međutim, ako budemo počeli da iz te knjige izdvajamo pojedinačne reči, kako bismo ih analizirali izdvojeno, pogrešno ćemo shvatamo smisao i svrhu knjige.

Međutim, kvantna fizika je krenula upravo tim putem i sledila ga do ekstrema: čovek više nije želeo da posmatra pojedinačne reči, već elementarne sastavne delove reči, slova i njihove zajedničke strukture. Ipak, budući da je materijalni svet životna, beskonačna knjiga, on i u svojim najmanjim strukturama krije celovitost i beskonačnost, sveprisutne naznake božanskog porekla. Nažalost, većina naučnika previđa te znake: „Iako njihove teorije vode do pogleda na svet, sličnom pogledu na svet mistika, upadljivo je, koliko malo je to uticalo na stav većine naučnika. (...) Većina njih aktivno podržava društvo, koje se i dalje zasniva na mehanicističkom, fragmentarnom pogledu na svet i ne uviđa da nauka izlazi iz tog okvira, ukazujući na jedinstvo Univerzuma, koji ne obuhvata samo naše prirodno okruženje, već i ljude oko nas. Verujem da je pogled na svet, koji proizilazi iz moderne fizike, nespojiv sa našim sadašnjim društvom, jer ne uzima u obzir harmoničnu povezanost, koji vidimo u prirodi. Da bi se postiglo takvo stanje dimanične ravnoteže, potrebna je sasvim drugačija socijalna i ekonomska struktura: jedna kulturna revolucija u pravom smislu te reči. Opstanak naše civilizacije može zavisiti od toga, da li smo sposobni za takvu promenu.“ (4 ).

 Razvoj kvantne fizike i kvantne mehanike

„Verujem da se sa sigurnošću može tvrditi da niko ne razume kvantnu mehaniku. Ako je moguće, čovek ne bi trebalo da se stalno pita, ’zašto je to tako?’, jer će se samo izgubiti u ćorsokaku, iz koga još niko nije pronašao izlaz. Niko ne zna zašto je to tako.“– Ričard Fajnman (Richard Feynmann) (1918.-1988.), dobitnik Nobelove nagrade za fiziku 1965. (5)
 
Kao što je već pomenuto, kvantna fizika je nastala iz napora fizičara, da istraže prirodu atoma, njihovu strukturu, njihovu stabilnost i mogućnost vršenja uticaja na njih.

Razvitak kvantne fizike polazi od narednog sleda misli: ako želimo da tačno razumemo način funkcionisanja materije, tada moramo da poznajemo način funkcionisanja njenih sastavnih delova. Da bismo poznavali bilo koji deo, moramo ga izmeriti (mehanicistički pristup!). Čovek istovremeno mora da poznaje položaj i brzinu nekog objekta i tek tada može da da izjave o budućem položaju, brzini, energiji itd. Ali upravo to ne uspeva kod atoma! Kao što je fizičar  Verner Hajzenberg (Werner Heisenberg) utvrdio dvadesetih godina, nije moguće „istovremeno“ ustanoviti položaj i brzinu nekog atoma. Jer bilo koje merenje može istražiti bilo jedno, bilo drugo. Izbor eksperimenta, dakle, unapred određuje rezultat! Objektivno merenje nije moguće.

Ali to nije sve! Fizičari su otkrili još nešto, što ih je veoma zbunilo: materija na nivou atomskih čestica ispoljava protivrečnu prirodu! Gradivni delovi materije se ponašaju sa jedne strane kao čestice, a sa druge strane se prostiru kao talasi. Da li su nuklearni gradivni delovi materije „čestice“ ili „talasi“, supstanca ili energija? Zbunjujuće je pri tome da se eksperimenti, koji ukazuju na strukturu čestice, i eksperimenti, koji ukazuju na talasnu prirodu, međusobno isključuju zbog iz osnova različite strukture. Posmatrač (subjekat) utiče, dakle, na objekat izborom eksperimenta! Da li je „objektivna“ nauka možda samo subjektivni stav, relativna istina?

Posle ova dva prava saznanja – neizvesnost merenja i dualna priroda čestica – eksperimenti fizike su vodili još do trećeg zapanjujućeg otkrića: atomske promene se odvijaju „diskretno“ (stručni izraz za „izdvojeno“; ono što protiče u intervalima: što nije dalje nedeljivo; diskontinuirano“). Jedan elektron se npr. kreće na sasvim određenoj orbiti oko atomskog jezgra.    

Ukoliko spolja dođe određeni energetski kvant, elektron skače na narednu orbitu, a da ne prelazi kontinuirano kroz prostor između. Prilikom jednog takvog „kvantnog skoka“ jedan oblik postojanja se gasi, a drugi pali, da to izrazimo slikovito.
Jednu takvu elementarnu „talasnu česticu“, koja se ponaša dualno i diskretno, fizičari nazivaju „kvant“. Pošto se kvant nikada ne pojavljuje izolovano, ova reč se najčešće koristi u množini: kvantna fizika, kvantna dimanika, kvantna statistika itd.

Navedena saznanja su veoma važna: svaka materijalna promena se u svojoj osnovnoj strukturi sastoji iz „diskretnih jedinica“, to jest, svaki pokret, bilo čestica, bilo polje, odvija se putem takvih kvantnih skokova. Prividni kontinuitet je varka, koja počiva na ograničenoj rezoluciji percepcije, kao i u slučaju filma. Film se sastoji od pojedinačnih slika, koje se sve razlikuju jedna od druge. Skokovite razlike, koje nastaju od jedne do druge slike, mogu se nazvati „kvantnim skokovima“ filma.  
 
Taj kvantiziran, diskretni tok pokreta oko vidi kao kontinuirani pokret, koji je u stvarnosti privid. Ovaj privid nastaje zbog brzine toka kod filma. Koliko veliki mora biti privid kod „atomskog filma“, (6) u kojem se ne pojavljuje samo 48 slika u sekundi, već –iks milijardi! Fizičari su načeli taj atomski film i pokušavaju da na što više mesta zahvate u njega.

Najveći problem kvantne fizike se sastoji u tome da su atomi i elementarne čestice  suviše mali za direktno posmatranje. Ukoliko želimo da saznamo nešto o njihovom ponašanju, ne možemo da trčimo za njima, kao što je to Konrad Lorenc činio sa guskama. Moramo ih sačekati i postaviti zamku, da bismo ih nekako uhvatili ispod mikroskopa. A čak i tada vidimo samo tragove u snegu, samo indirektne tragove njihovog brzog prolaska. Još nijedan čovek nije video atom. Sve izjave o atomskoj strukturi zasnivaju se na indirektnom opažanju, na odrazima tragova i dejstava, koji zatim treba da se interpretiraju. Slika, koju iscrtava fizika atoma, predstavlja teoretski model, koji uvek iznova mora da se prilagođava, da bi bio u najmanjoj mogućoj protivrečnosti sa najnovijim posmatranjima. Često je čak obrnuto: fizičari uočavaju nedostatke u svom modelu i pokušavaju da ih premoste tako  što kao hipotezu postuliraju neke nove čestice ili faktore i onda kreću u potragu,  a ko traži, taj i nalazi.
 
Atomi nisu samo mali; zbog njihove diskretne i dualne strukture ni njihovo kretanje se ne može predvideti (determinisati) u pojedinostima. Nemoguće je izolovati atom ili ga zadržati u stanje mirovanja, jer atom nije nikada u stanju mirovanja. On je čestica ali i vibracija. On je energija ili kompresija energije („energetski čvor“). Zbog toga je takođe pogrešno reći da se atom sastoji od sastavnih delova. Atom je energetska struktura sa koncentrisanom silom. To se primećuje tek kada ga rascepimo.   

Sa svojom silom atom ima potencijal da se ponaša i kao supstanca (čestica) i kao energija (talas). Ponašanje pojedinačnog atoma se nikada ne može tačno predskazati. Ponašanje atoma se može uporediti sa bacanjem novčića. Nije moguće tačno predvideti da li će novčić pokazati glavu ili pismo. Ali ako bacimo hiljade i milione novčića, tada će se oblikovati obrazac ponašanja: 50% glava i 50% pismo.
 
Nikada nećemo saznati „koji?“ su novčići pojedinačno pokazali glavu, a koji pismo, ali ćemo tačno predvideti da će polovina pokazati glavu, a polovina pismo. Na toj osnovi, stvorenoj proračunavanjem verovatnoće, može se raditi i špekulisati.  Jednostavan primer iz kvantne fizike je proračunavanje vremena poluraspada. Radioaktivni elementi se raspadaju za neko određeno vreme. To vreme ipak nikada ne može precizno da se utvrdi za svaki pojedinačni atom, jer uvek ima onih, koji žive duže i onih koji žive kraće. Ono što se ipak može izračunati jeste za koje vreme se raspada „polovina“ atomskih veza, kada polovina preostale polovine i tako dalje. Na toj osnovi se mogu napraviti špekulacije o starosti arheoloških i geoloških nalaza, može se raditi sa elementima i oni se mogu primeniti u atomskim centralama, oružanim sistemima, atomskim satovima itd.
 
Pretpostavke se mogu napraviti samo o „velikim masama“ atomskih i subatomskih struktura i to uspeva na osnovu statistika i proračuna verovatnoće. Školska fizika se i dalje ograničava na taj cilj: pronaći što više formula da bi se pretpostavilo ponašanje mase čestica, kako bi se one mogle iskoristiti za profitabline ciljeve. Naučnici iz tih krugova su oni, koji uvek reaguju pomalo razdražljivo, kada laici posegnu za saznanjima iz „njihove“ struke i filozofski ih razmatraju. 
 
Neko, ko to mora znati, fizičar i filozof Dejvid Bom (David Bohm) (koji će biti bliže predstavljen u kasnijem poglavlju), na sledeći način je okarakterisao rad te većine orijentisane ka profitu, koja se bavi još samo kvantnom mehanikom: „Kvantna mehanika poznaje samo objašnjenje uzroka. Upravo to važi kao jedna od njenih prednosti, da počiva isključivo na slučaju i statistici, zbog čega se ne bavi objašnjenjima. Ona ne može da objasni šta je „vreme“, niti može da objasni kako jedan trenutak postaje drugi. Drugim rečima, kvantna mehanika je teorija jednog trenutka, jednog merenja, pri čemu je važna statisitčka verovatnoća da se dobije neki određeni rezultat. Kvantna mehanika ne objašnjava kako se od jednog merenja stiže do drugog, da čak ni to, kako neko merenje daje upravo onaj rezultat koji daje. Ona kaže: Formula ti proračunava verovatnoću i više od toga tu nema. (7)

Čovek se ponovo nalazi u središnjem položaju: veliko i malo izmiču njegovom opažanju a on veruje da u univerzalnom i nuklearnom vlada slučaj, ne primećujući da time pada u iluziju verovatnoće. Savršena reč: verovatnoća – Wahrscheinlichkeit (deo složenice „schein“ znači „privid“, prim.prev.).

Odlučujuće pitanje bi trebalo da glasi: Na koju istinu ukazuje verovatnoće? Šta se skriva iza privida?
 
Nastaviće se ...
_________________________________________________________________________
(1) Ajnštajn, Albert: Mein Weltbild („Moja slika sveta) (izdao Karl Zelig), str. 14. Cirih, Štutgart, Beč (Europa Verlag) 1954.
(2) W. Pauli u pismo M. Fiercu (12. august 1948.), citirano u Audreč Jirgen: Die andere Hälfte der Wahrheit. Naturwissenschaft Philosophie Religion (Druga polovina istine. Prirodna nauka, filozofija, religija), str. 13. Minhen (C.H. Beck) 1992.
(3) Njutn, Isak: Mathematische Prinzipien der Naturlehre (Matematički principi filozofije prirode), Berlin 1872, novo izdanje Darmštat 1963. (Original: Philosophiae Naturalis Principia Mathematica, London 1686.)
(4) Fritjof Capra u epilogu knjige Das Tao der Physik – Die Konvergenz von westlicher Wissenschaft und östlicher Philosophie (Tao fizike – konvergencija zapadne nauke i istočnjačke filozofije)
(5) citirano u, Herbert, Nik: Quantenrealität – Jenseits der neuen Physik (Kvantna realnost – sa one strane nove fizike), str. 11. Bazel (Birkhäuser) 1987.
(6) Svakodnevni atomski film, koji gledamo, jeste naše telo, koje uvek izgleda isto, ali u stvari stalno stari i menja se. Jedino, mi to ne uviđamo, jer se atomski film odvija suviše brzo. Što brži pokret, to sporija pojava …!
(7) Dejvid Bom i Rene Veber: Meaning as Being in the Implicate Order Philsosophy of David Bohm: a Conversation, in: B. J. Hiley, F. David Peat (ed.): Quantum Implications. Essays in Honour of David Bohm, str. 437. London and New York (Routledge & Kegan Paul) 1987

Нема коментара:

Постави коментар