27.12.2009.

TA: JA sam OK, TI si OK

Stiščući pesnice pacijentkinja govori u zanosu: „Ja volim sve ljude. Ova izjava ili njene varijante dolaze iz prilagođenog Deteta. „Idi i poljubi tetku Etel, dušo.“ Četvorogodišnjakinja sa dužnom poslušnošću čini tako, iako joj tetka Etel uliva strah. „Ja volim tetku Etel.“. „Ja volim sve ljude.“ Ali ipak i dalje čvrsto stiska pesnice.“
=================================

Piše: Jelena
Stav JA sam OK – TI si OK nije samo jedan u nizu, već se suštinski razlikuje od prethodnih po tome što dolazi iz zrele svesti Odraslog, umesto od zastarelih snimaka Deteta. Taj stav je u izvesnom smislu rezultat svesne odluke i način njegovog definisanja za sebe predmet lične potrage. Zbog toga ću se ovde i odvojiti od TA i zaći u druge oblasti, za koje smatram da mogu pružiti osnovu za sopstveno nalaženje odgovora na njega.

Ovaj stav je istovremeno mnogo više od iznalaženja formule za građenje podnošljivih međuljudskih odnosa i predstavlja jedno od ključnih pitanja našeg duhovnog razvoja: odnosa JA prema TI, odnosno individualne svesti prema Svemu što Jeste u njegovoj celini i pojedinačnim oblicima.

Razmotrimo sada neke od mogućih pogleda na svet, koji nam mogu pomoći da pronađemo temelj za traženje odgovora. Jer život je u svojoj suštini religija i mi slobodno i uz punu odgovornost biramo koje ćemo poglede na svet usvojiti.

Da li je sve dobro, da li je sve jedno, da li su negativnost i pozitivnost samo dualnosti, koje treba prevladati, i da li nas ovi danas veoma rasprostranjeni pogledi na svet vode do stava zrele odrasle svesti, da si TI ok baš kao i JA?

Ako izvedemo konsekvence za delovanje iz njih, oni jednostavno znače da ćemo ostati bez kriterijuma. Nema razlike: rat je dobar podjednako kao i mir, nasilje nad drugim bićima ćemo pozdraviti kao božiju volju, porobljavanje drugih ljudi i uskraćivanje resursa za život objasniti kao neophodnost u cilju progresa, jer je u ovom pogledu na svet svako delovanje jednoznačno, a pozitivno i negativno se definišu kao iluzija, koju treba prevladati.

Paralelno sa ovim stoje i druga „opravdavanja“ nasilja: stav da je žrtva sama kriva za nasilje koje se nad njome vrši, jer ga je sama „prizvala“ svojim negativnim misaonim procesima, karmičkim teretima i slično. I dok sa jedne strane neka nevolja i nesreća zaista mogu imati dublje značenje za nas i predstavljati poziv za buđenje, korekciju stava i priliku za rast i učenje, to ni na koji način nasilje ne opravdava. Možda se lekcija upravo sastoji u tome da se na njega više ne pristaje. Ovi pogledi na svet nikada nemaju za cilj da osnaže onoga ko je pogođen da te „negativne“ („što inače ne postoji“) misaone obrasce eventualno prevaziđe i pruže mu veću mogućnost izbora, već upravo naprotiv, da ga učine još slabijim. Za razliku od žrtve, koja je kriva, nasilnik se u okviru ovih definicija stvarnosti po pravilu uklapa u stav da je sve dobro ili da je njegovo delovanje neophodno, te se njime i ne treba baviti.

Slično opravdavanje negativnog i nasilja nalazimo i u jednostranom tumačenju zakona karme, koje počiva na uverenju o predestinaciji svega što nam dešava i na osnovu koga se nasilnici i prekršitelji slobodne volje posmatraju kao "produženje Božije ruke". U Ra materijalu se pored objašnjenja zakona karme koristi model „katalizatora“ – podsticaja za rast i učenje, koji nekada preinkarnacijski sami za sebe planiramo ili koji deluje automatski. No ni jedan od ova dva koncepta ne znači da je sve unapred određeno.

Ovakvo tumačenje predstavlja klasičan primer za korišćenje poluistina: dok zakon akcije i reakcije, zakon karme, zaista jeste na snazi, on ne osporava zakon slobodne volje. Situacija jeste predestinirana, ali kako na nju reagujemo, je u potpunosti u domenu naših slobodnih izbora. Možemo izabrati da izvršimo nasilje nad drugim, možemo izabrati da budemo žrtva, ali možemo izabrati i da iz te situacije učimo i postepeno za sebe stvorimo prostor izvan tih krajnosti.

Zbog toga, mada se često zaodevaju epitetima ljubavi i svetlosti, ovi pogledi na svet ne počivaju na stavu da je ljudsko biće (deo Božije kreacije) važno (TI si OK). Da je važno, bilo bi važno i šta se sa njime dešava. U njima nema Ljubavi (sa izuzetkom poljupca za tetku Etel, naravno). Ovi pogledi su u suštini bez-emocionalni.

Argument, koji bi se ovde mogao čuti, je da to nije pitanje pogleda na svet, već predstavlja spoznaju konačne Istine, da stvari stoje tako i nikako drugačije, da je to slika sveta, jedina istina i da ćemo u trenutku kada osvojimo ovo konačnu spoznaju, doživimo Apsolut (prosvetlimo se) i prevladamo dualnosti, spoznati da sve zaista jeste tako.

No, da li je zaista tako? Da li nam zaista nedostaje instrument procene i da li smo zaista izručeni relativnosti merila sa jedne strane (sve je relativno) i neizbežnosti verovanja „prosvećenima“ (koji su doživeli prosvetljenje, „probudili se“, „glasnici su Boga“ itd.) sa druge. Ovi pogledi na svet ne samo da nose sa sobom sumnjive konsekvence, već i logičku nekoherentnost.

Koristeći formulu svetlosti i senke da opiše odnos između Apsolutnog (Svega što Jeste, Boga, Kreatora, Originalne misli) i relativnog, Armin Risi ove nekoherentnosti osvetljava na veoma ubedljiv način. Stav o prevladavanju svih polarnosti praktično znači definisanje svetlosti kao odsustva mraka, što je logički pogrešan korak, jer posledica svetlosti doduše jeste odsustvo mraka, ali niti mrak niti njegovo odsustvo nije to što stvara svetlost.

Preostaje još jedna poslednja mogućnost, da se svetlost definiše pošavši od mraka: „Svetlo je suprotnost mraka; kada negiramo sav mrak, dolazimo na svetlo, jer svetlo nije ništa drugo do odsustvo mraka.“

Filozofski formulisano to znači: „Apsolut je jedina stvarnost i on je oslobođen svake dualnosti, kao što je svetlo oslobođeno mraka. To znači, da u stvarnosti ne postoji dualnost. Svi koncepti dualnosti su, dakle, iluzija (sanskr. Maja) i nerealni, kao npr. koncept akcije i reakcije. Ko spozna tu najvišu istinu, zna, da u stvarnosti ne postoji zakon karme.“, kaže ateističko verovanje tog pogleda na svet, koji se naziva monizam: učenje, da je sve konačno jedno (od grčkog monos, „jedno“). Ovde se čini pokušaj, da se apsolutno shvati iz negiranja svega relativnog. To je u istinskom smislu reči negativan pogled na svet (od lat. negare, „reći ne; negirati“).


Na sanskritu se ovaj ateistički monizam naziva Mayavada, „učenje (vada), da je sve manifestovano iluzija (maya)“; konačno, sve je bez razlike jedno.“
(...)
Navedena jednostrano monistička izlaganja sadrže najperfidniji pokušaj negativnog, da opravda samog sebe, jer prema tom stanovištu ne postoji dobro i zlo, ne postoji ništa pogrešno i ništa loše, ali ne postoji ni transcendentni Bog. Ta filozofija je osnova nihilizma i u pravom smislu te reči je bez-božna i bez-ljubavi, bez-smislena i u krajnjoj konsekvenci nemoralna (bez savesti) i bez emocija. (Armin Risi „Svetlost i senka današnjice“).

Na sličan način kao i u slučaju koncepta predestinacije i slobodne volje i ovi pogledi na svet ne predstavljaju nikakvo „otkrovenje“ vrhunske spoznaje, već poluistine, bazirane na jednostranoj interpretaciji kosmičkih zakona.

Dualnosti ne treba poricati, već transcendirati.

Sve jeste Jedno, ali sve je i različito (Ra materijal). Različitost i individualnost i sa njima povezana slobodna volja pojedinačnog bića je osnovno svojstvo Jednog. Iz ovog pogleda na svet kao konsekvenca sledi poštovanje različitosti drugih, njihovih slobodnih izbora i uzdržavanje od kršenja tuđe slobodne volje u bilo kom vidu.

Jednostavno? U praksi suviše često povezano sa brojnim paradoksima, na koje nije uvek lako pronaći rešenje. Da li postoji kriterijum koji bi nam mogao pomoći da ih rešimo?

Kao primer za nesuprotstavljanje nasilju i njegovo krotko trpljenje se u mnogim materijalima u vidu uputstva za delovanje navodi Isus. No, da li bi Isus zaista bio primer za poslušnost i nesuprotstavljanje?

Za mene je jedna od najsnažnijih scena iz Novog Zaveta zaustavljanje kamenovanja. U ovoj sceni kod Isusa nema nikakve poslušnosti naspram psihopatskih zakona i licemernog malograđanskog morala, nema stava „sve je dobro“ (kamenovanje na primer), već aktivnog suprotstavljanja.

Ova scena očituje jednostavno TI si OK. Pojedinačno ljudsko biće je važno, bez „ako“ i bez „uprkos“. Dete rimskog vojnika, ne filistarska pravila ko sme da bude lečen, a ko ne (o čemu bi mogli da razmisle zastupnici balkanskog etno- ili nacionalnog hrišćanstva).

Ovo je aktivnost emancipovanog Odraslog, koji je preispitao Roditeljski snimak (stečena/programirana religiozna i vrednosna uverenja, zakone i nepisana pravila svoje zajednice, a i tetku Etel) i zauzeo lični stav. Takođe, jednostavno JA sam OK: mogu to svoje TI si OK da postavim naspram Roditeljskog snimka, odakle god da on potiče.

U ovoj novozavetnoj sceni Isus je za mene revolucionar, pod čime ne podrazumevam naoružane avanturiste (pokaži tati svoj novi pištolj, dušo), niti samozvane gurue/indigo decu/prosvetitelje.
Samo obično, Odraslo, empatično ljudsko biće.

Ili to ipak nije toliko „obično“.

Odakle dolazi kriterijum, koji određuje ovo delovanje? Kako se rešava dilema koju nameće princip slobodne volje? Hladnom kalkulacijom, primenjujući računicu „čija je slobodna volja jača“ ili „brojnija“ ili „u skladu sa važećim zakonima na tom određenom prostoru“ bismo došli do rešenja da treba poštovati slobodnu volju mase, koja vrši kamenovanje. Kako je ovaj jaz prevaziđen i koji kriterijum za delovanje je primenjen?

Mislim da se taj kriterijum jednostavno može nazvati rečju Ljubav. Ne ona Ljubav koja se tako često zaodeva u različite igre moći, bazira na svojini, isisavanju energije, borbe za upravljanje zajedničkim energetskim prostorom, svodi na nametanje sopstvenog mišljenja i recepta za život ili sentimentalnost, već odnos JA prema TI, koji je dobio veoma čiste oblike i očituje se u vidu dubokog poštovanja prema pojedinačnom ljudskom biću, njegovoj ličnoj sudbini i njegovim ličnim izborima.

Govoreći o Ljubavi, Moravjev kaže:
Sve ljudske emocije, kakva god da je njihova priroda, negativna ili pozitivna, i da li su rođene usled različitih pokreta psihe, imaju jedan jedini pokret duše kao svoju osnovu. Koliko god to možda paradoksalno izgledalo, Ljubav je ona koja formira jedinstvenu bazu svih varijacija pozitivnih i negativnih emocija. Da budemo precizniji, recimo da postoji samo jedna čista emocija; i ta emocija u svojoj prozračnoj čistoti je Ljubav.

Sve različite emocije i osećanja koje čovek oseća su mešavine; pomešani sa čistom Ljubavlju njihovi elementi je zamućuju: kao posledica, ona ima kapacitet da apsorbuje i da u sebi rastvori razmišljanja, stavove, strasti, impulse itd. baš kao što hemijski čista voda ima sposobnost da apsorbuje i rastvori soli različite prirode. Jedan od rezultata ovoga je da raznolikost ljudskih osećanja zavisi, u svakom pojedinačnom slučaju, od onoga što je kvantitativno i kvalitativno pomešano sa čistom Ljubavlju, u kojoj je rastvoreno.“ (Boris Moravjev, Gnoza II, Put).


U svom čistom obliku Ljubav je iskonski pokret duše, koji opisuje odnos Apsoluta prema relativnom i za kojim tragamo, učeći lekcije odnosa JA prema TI. Ljubav u tom čistom (ili barem nešto čistijem obliku nego što je to uobičajeno) može doći samo iz stanja svesti ne-identifikacije, koja i predstavlja naš pravi identitet. U stanju identifikacije i emocionalnog kačenja za ono što nismo, ta Ljubav se meša sa drugim mentalnim elementima i rastvara ih u sebi, čineći da procenu situacija i drugih ljudi vršimo na osnovu sopstvenih ego-identieta, a ne na osnovu kriterijuma usklađenosti sa originalnom mišlju.

***
Ipak, stav JA sam OK – TI si OK nije samo osećanje. Možda bi se najbolje mogao opisati rečju „prihvatanje“. On u stvari predstavlja svojevrstan paradoks, jer podrazumeva primenu određenih kriterijuma, a istovremeno i određeni vid bezuslovnosti. Po mom mišljenju, njega ne možemo doneti iz nekog egzistencijalističkog pogleda na svet, a da ne zapadnemo u veoma sličan paradoks kao i new age zajednica. On ne može da počiva na ignorantnom stavu ili stavu moralnog relativizma.

Sa druge strane, TI možeš biti OK, ako…, je odluka (kritikujućeg) Roditelja. „Ako“ podrazumeva da smo postavili pravila za nekog drugog čoveka i da on može biti OK, ako te uslove ispuni. Koliko god nam se ti uslovi činili opravdanim, u našem stanju relativne egzistencije oni su po pravilu odluka našeg Roditelja i izraz su neprihvatanja slobodne volje drugog čoveka i njegovih izbora, uz koje vezujemo određene osude.

Tražeći odgovor na ovaj paradoks, Armin Risi u predavanju „Moć iza moći“ kaže:

Primer koji bih naveo je Sunce: Sunce ima beskrajno mnogo zraka, svako od nas kao relativna individualnost je jedan sunčevi zrak, koji sija jer je povezan sa Suncem. Zrak ne sija sam od sebe, to je sunčevi zrak, ali i dalje zrak. I to je snaga svake individualnosti. Svaka individua je apsolutno jedinstvena. Ego ne mora da se raduje, sve je jedinstveno, to ne potiče od ega. Svako je jedinstven i povezan preko jednog izvora. I šta je začuđujuće, kada govorimo o svetlu? Iznenađujuće je da mi nikada nismo videli Sunce. Nikada niste videli Sunce u životu. Vidite samo sunčeve zrake, koji dolaze dovde. Veoma lepa slika. Do nas stižu zraci Sunca i mi kažemo, to je Sunce. Naravno, sveukupnost zraka čini Sunce, ali Sunce je i nešto posebno i simbolički rečeno, tako nam se apsolutno otkriva. Upravo preko zraka, preko drugih zraka. Prvo što možemo da doživimo od Boga, prvo, najdirektnije, najvažnije ispoljavanje, su drugi zraci. Druga živa bića. Drugi ljudi. Svako živo biće, svaka biljka, svaka jednoćelijska životinja, kada je pogledamo kroz mikroskop, svaka biljka, svaka životinja, svaki čovek, svakako, je jedan zrak Boga. Problem je što čovek to ne zna, mnogi su zaboravili. I mi, koji to znamo ili možemo da znamo, možemo postati svesni da smo ti zraci i preuzeti tu moć. To je ono što menja materiju, ono što materiju drži na okupu, jer je individualnost, svest, mi, povezana sa izvorom, sa Bogom.“
(...)
„Na početku je postavljeno pitanje: zašto moćni žele da postanu još moćniji? Zašto bogati postaju sve bogatiji, dok siromašni bivaju sve siromašniji, da bi bogati mogli da postanu bogatiji? Zašto? To je danas tako, svuda, u Nemačkoj takođe. To je možda manje ekstremno, ali se oseća, dvoklasno društvo se sve više ispoljava. Zašto bogati žele da budu još bogatiji, zašto žele sve više, zašto jedu druge? Iz jednog jednostavnog razloga: jer su se odvojili od izvora, ne dobijaju više energiju iz izvora i zbog toga energiju moraju da dobiju na drugom mestu. Oni žive na račun drugih. Time dokazuju da su se odvojili od izvora, a svako ko se odvojio od izvora, jeste podeljen (podvojen), a podeljen se na grčkom i nemačkom kaže dijaboličan. Dijaboličan bukvalno znači podeljen. I ono što rastavlja, deli, jer je čovek sam podeljen.“
(...)
„Zbog toga Ljubav nije samo naivnost ili lakovernost. Kao ovde: Dalje od mene, Satano“ (odnosi se na Isusov odgovor na iskušenje u pustinji). Sasvim jasno razgraničenje i razlikovanje između svetla i onoga što nije svetlo. Razlikovanje bez osude. Sud, osuda (nem: urteilen, etimološki: prvobitna podela) je na nemačkom lepa reč, ona znači prvobitna podela (teilen: deliti, ur: prefiks za nešto davno). Dakle, prvobitna podela, prvobitno dijaboličko, gde čovek putem poređenja sebe vidi kao boljeg ili slabijeg od drugih. Kod razlikovanja je reč o kriterijumu. Kriterijum dobijamo kada znamo šta ta ljubav zaista jeste, kada to zaista saznamo, onda možemo uvek da napravimo razliku: da li je to istinska ljubav ili licemerje. U ime mira, u ime zdravlja, u ime ovoga i onoga. Da li se zaista misli ozbiljno ili je to licemerje? Uvek se može napraviti razlika. I onaj ko nema taj kriterijum apsolutne ljubavi, te oslobođene, čiste Ljubavi, ne one koja je vezana za ego, svako ko nema taj kriterijum, mora da sudi, na osnovu bilo kakvih ego-orijentisanih kriterijuma.“ (Armin Risi: "Moć iza moći").
***
Slika sa Suncem i zracima je zaista lepa. I na ovom planu postojanja, gde učimo puteve Ljubavi ili odnosa prema Svemu što Jeste, mi pored ovog razlikovanja bez osude na opštem planu, paralelno učimo i da izgradimo lične odnose prema pojedinačnim sunčevim zracima i to je onaj deo koji jednostavno ne možemo izbeći. I povlačenje u potpunu samoću je jedan vid odnosa.

Svaki od tih zraka je apsolutno individualan. Prihvatiti ili možda bolje spoznati sopstvenu individualnost je sasvim sigurno prvi korak, bez koga nećemo biti u stanju da izgradimo autentičan odnos.

JA sam OK i to moje OK ne potiče iz usklađivanja sa često psihopatskim zakonima neke države, ne počiva u poslušnosti prema autoritetima, koji oličavaju naš Roditeljski snimak, već u našem istinskom identitetu kao večne, nedeljive, apsolutno jedinstvene individualne duše, dela Boga. I kada sa sebe stresemo teret plemenskih naslaga, roditeljskih snimaka, zahteva modernog globalnog društva, dobrobiti koje izvlačimo iz toga što smo Cmizdra, Štreber (Erik Bern), utišamo glasove i zaronimo u stanje prisutnosti, možemo nazreti odbleske tog pravog identiteta i dok god smo ga svesni, njegovo otkriće će nam omogućiti da ne tražimo potvrdu svoje egzistencije od drugih, da ne dopustimo da zarobe našu svest, da ne gradimo odnose, kako bi crpli tuđu energiju, niti dopustimo da oni crpe našu, već da sasvim jednostavno uživamo u njihovom postojanju.

I onda Ljubav prema pojedinačnom biću, čak i u ograničenom vidu, u kakvom se javlja na ovom našem planu postojanja, postaje jednostavno TI si OK. Divno si različit od mene, a opet tako blizak. I ta Ljubav onda postaje jednostavna radost što TE ima, sreća zbog TVOG slobodnog ispoljavanja sopstvene jedinstvenosti, postaje spontana i bliska, a da je to oslobođeno bilo kakve kompulzije, duševnog bola, posesivnosti, ljubomore, želje za posedovanjem, nametanja pravila, dokazivanja, potvrde sopstvenog identiteta, želje da TI budeš drugačiji u bilo kom segmentu, vezanosti, laganja, igara moći ili emocionalne zakačenosti.

I onda izgrađivanje odnosa jednostavno postaje proces pročišćavanja čiste emocije od socijalnih naslaga, mentalnih obrazaca identifikacije i zamki Matrix Orbis –

emocije Ljubavi u njenoj prozračnoj čistoti.

1 коментар: