ČETVRTI PUT - SUŠTINA I LIČNOST X

Amwell, 31.1.1953.

UČINITI LIČNOST PASIVNOM

Ideja da Ličnost treba učiniti pasivnom tokom čitavog života, i to malo pomalo, pre nego što unutrašnji razvoj bude mogao da dosegne savršenstvo, jedna je od Velikih Ideja Rada. Sada, dok vaš um ne bude shvatio neke od Velikih Ideja Rada, nikada nećete zaista razumeti o čemu je tu reč. Nije dovoljno dobro shvatiti male stvari van konteksta. To neće proširiti um. Ostaćete zabavljeni malim detaljima i malim formatornim argumentima. Otac rane crkve, Origen (3. vek n.e.) citira Hristovu izreku: „Tragajte za velikim stvarima i male stvari će vam biti dodate; tragajte za nebeskim stvarima i zemaljske stvari će vam biti dodate.“ Za nas, nebeske stvari su velike stvari Rada.   

Razmotrimo još jednom ideju u vezi sa Ličnošću. Rad uči da nas Život ne razvija cele, već samo delimično. Život obezbeđuje razvitak Ličnosti i to je neophodno u prvom koraku. Međutim, Život ne obezbeđuje kasniji stupanj razvoja, koji latentno postoji u čoveku (stvorenom kao samo-razvojni organizam). Ovde treba naglasiti dve stvari:

1)     Taj dalji razvoj može biti ostvaren samo ako se Ličnost učini pasivnom;

2)      To može postići samo Rad. To jest, čovek u Životu i od Života, koji poznaje samo Život i njegove ciljeve i stanovišta ne može učiniti Ličnost pasivnom. Rad to formuliše u terminima naredne velike ideje – naime, da Čovek može biti pod uticajem dve sasvim različite Neutralizujuće Sile. Dok god stoji pod dejstvom Neutralizujuće Sile Života i njegovih ciljeva i stanovišta, Ličnost mora ostati aktivna. Međutim, ukoliko čovek prihvati Rad i njegove ciljeve i stanovišta, nova Neutralizujuća Sila počinje da deluje u njemu koja Ličnost malo pomalo čini pasivnom. Ta nova Neutralizujuća Sila ne dolazi iz pravca Života.

Sada, svako od vas mora jasno da razume to što je rečeno. Svako od vas mora da angažuje sopstveni Mentalni Centar, kako bi ovaj deo Rada zaista ušao i nahranio centar i započeo da formira novi način razmišljanja, kako o vašoj situaciji tako i o situaciji na zemlji. To znači razmišljati sa stanovišta Rada o Životu i to mora da bude urađeno. Uveravam vas da dok ne budete prihvatili Ideje Rada u svojim individualnim umovima i dok one ne budu počele da utiču na vaše individualno mišljenje, Neutralizujuća Sila Rada neće napraviti kontakt sa vama. Vaš um će ostati zatvoren za njega. Nikakva promena u mišljenju se neće odigrati. Tako nećete dobiti pomoć i kao posledica toga, vaša Ličnost će ostati aktivna kao i uvek.

Mi onda razumemo da je sam Život vrhovna sila koja Ličnost održava aktivnom. Sada, neka sila mora da deluje na nešto da bi proizvela efekat. Zato, pokušajmo da vidimo koja sila deluje na nas. Da bismo pronašli odgovor, moramo se vratiti na ono čemu nas Rad uči o tom predmetu. Ne možemo prihvatiti da dobijemo odgovor od Života, jer je Život stvorio tu Ličnost u nama i održava je aktivnom. Napraviću odabir nekih stvari u nama, koje, kako to Rad naglašava, održavaju Ličnost aktivnom:

1)     Imaginarno ’Ja’

2)     Lažna Ličnost

3)     Konvencionalni, mehanički stavovi i verovanja, sve što uzimate zdravo za gotovo, vaše uobičajene navike razmišljanja (koje nisu misli), vaši uobičajeni sudovi (koji nisu sudovi), vaša jednostrana stanovišta (bilo za bilo protiv), vaše različite neuočene predrasude. (Ovde se može navesti mnogo toga, a ono što je nabrojano posebno jako održava Ličnost aktivnom.).

4)     Razmišljanje zasnovano na čulima – sve one zablude koje proističu iz čula i razmišljanja na osnovu čula.

Ovi faktori u nama, na osnovu kojih sila Života deluje tako da održi Ličnost aktivnom, biće dovoljni za sada. To ni u kom slučaju nisu svi faktori, kao što to detaljno proučavanje Rada pokazuje. U prethodnom komentaru (Komentar I u seriji „Učiniti Ličnost pasivnom“) opisani su neki efekti Imaginarnog ’Ja’. Sada ćemo razmotriti Lažnu Ličnost. Ljudi pitaju zar one nisu isto. One su isto samo utoliko što obe počivaju na imaginaciji. Obe navode ljude da sebi pripisuju nešto što ne poseduju. Imaginarno ’Ja’ navodi ljude da zamišljaju da imaju realno, stalno, nepromenljivo ’Ja’ i sprečava samo-posmatranje. Lažna Ličnost navodi ljude da zamišljaju da poseduju sve vrste kvaliteta i vrlina koje nemaju. Lažna Ličnost je ta koja sebe naduvava i afektira i razmeće se. Ona je glumac – licemer. Najgore od svega je što tako lako uspeva da prevari svog vlasnika. Čovek ili žena počinju da veruju u sve te poze i vrline i superiornosti proizvedene i radionici Lažne Ličnosti. Šteta je ako su one suviše razvijene, jer će buđenje onda biti bolnije ako ne i nemoguće. Sve ono što nas Lažna Ličnost navodi da pripišemo sebi, treba da bude uklonjeno, sloj po sloj, u dugom procesu buđenja. Na sličan način, Imaginarno ’Ja’ tako da možemo jasno da razlučimo gomilu ’Ja’ svake vrste, koja prikrivena stoje iza njega kao izmaglice i da shvatimo da nismo jedinstveni. I Imaginarno ’Ja’ i Lažna Ličnost su Laži. Oni trguju samo lažima. Ništa istinito ne može da se poveže ni sa jednim od njih. Međutim, u njihove laži se rado veruje i rado se poseže za njima. Ljudi vole da zamišljaju kako imaju specijalne talente i neobične vrline. Obratite pažnju kako ljudi pravdaju sebe lažima da se ne bi suočili sa neprijatnom istinom. Međutim, molim vas, počnite posmatrajući sebe. Posmatrajte kako održavate Lažnu Ličnost aktivnom. Uvek se setite šta je rečeno i paraboli o trunčici i brvnu. „Licemere! Izvadi najpre brvno iz oka svog, pa ćeš onda videti izvaditi trun iz oka brata svog.“ U Radu čovek uvek mora započeti sa samo-promenom od sebe. U Životu on to nikada ne čini. To je greška druge osobe. Složićete se da prolaziti kroz život sa brvnom u oku ne može biti znak da je nečija Ličnost učinjena pasivnom svešću. Parabola kaže:

„A zašto vidiš trun u oku brata svog, a brvna u oku svom ne osećaš? Ili, kako možeš reći bratu svom: Stani da ti izvadim trun iz oka tvog; a eto brvno u oku tvom? Licemere! Izvadi najpre brvno iz oka svog, pa ćeš onda videti izvaditi trun iz oka brata svog….“ (Mateja, VII 3.5).

Uklanjanje iznutra brvna iz nečijeg oka moguće je samo povećanom svesnošću stečenom dugim samo-posmatranjem bez osuđivanja. Razmislite o značenju reči licemer, kako je ovde upotrebljena. Uporedite je sa značenjem Lažne Ličnosti u Radu. Zar oni nisu isto? Postati svestan licemera u sebi značilo bi postati svestan svoje Lažne Ličnosti. 

ČETVRTI PUT - SUŠTINA I LIČNOST IX

Amwell, 24.1.1953.

UČINITI LIČNOST PASIVNOM

Komentar I

Kada se postavi pitanje „Šta znači učiniti Ličnost pasivnom?“, prvi odgovor glasi da vi sami niste u stanju da je učinite pasivnom. Pomoć je neophodna. Međutim, morate da se povežete sa tom pomoći i morate biti voljni da se podvrgnete njenom delovanju i da sledite njene instrukcije. Dopustite mi da to ponovim. Vi – ko god da ste – ne možete sami učiniti Ličnost pasivnom. Bespomoćni ste bez pomoći. Ne možete to da učinite sami. I dopustite da dodam, dok to konačno ne budete razumeli, nećete ni dobiti nikakvu pomoć. Ako mislite da vi, sopstvenom mudrošću, inteligencijom i moći, možete da učinite Ličnost pasivnom, kada to poželite, imate veoma pogrešne ideje o sebi i onome sa čime ćete se suočiti. I ponovo, ukoliko zamišljate, u skrovitosti svog srca, koje neprestano nadgledaju Viši Centri, da u vama nema ničega što bi trebalo učiniti pasivnim, da nema ničeg ozbiljnog što nije u redu sa vama, da nema ničega čega bi se trebalo osloboditi i  učiniti ga neaktivnim, tada vam sigurno neće biti pružena pomoć. Zašto bi, napokon? Vaše imaginarno ’Ja’ obmotava vas kao odora fantazije i sprečava vas da vidite svoje nesrećne slabosti i bolne nedostatke. Nemojte je pomešati sa odorom slave. Obmotani tom odorom fantazije, koja je vaše imaginarno ’Ja’, ne možete posmatrati sebe. Ona će delovati kao izmaglica, kroz koju sve vidite veoma nejasno. Tako ni na koji način nećete jasno i realno uočiti šta leži u Ličnosti. Ličnost će tako i dalje biti aktivna. Međutim, ukoliko možete da postanete svesni nekih stvari koje pripadaju Ličnosti, posmatrajući ih u sve oštrijem fokusu, a ne nejasno kroz izmaglicu, ti će elementi postati sve manje aktivni, kako direktno svetlo svesti potpunije bude padalo na njih. Da, to smo čuli već mnogo puta. Znam da jesmo. Ali da li ste vi to već uradili?  Da li ste razumeli ili pokušali da razumete na šta Rad misli kada kaže da nije prvenstveno zasnovan na Veri, Nadi i Ljubavi, već na Svesti? Da li razumete – svojim sopstvenim razumevanjem – da on pokušava da poveća našu svest – o sebi pre svega, a polako i postepeno i našu svest o drugima – tako da, pored mnogih drugih rezultata, vidimo njih u sebi i sebe u njima – stvar koja uništava samoljublje, samozadovoljstvo, ponos, sujetu i prezir i potcenjivanje, da spomenemo samo neke od đavola u nama koji svakodnevno mentalno ubijaju druge. Iz tog razloga Rad na praktičnoj strani – strani „doing it“ – počinje samoposmatranjem. Samoposmatranje znači videti sebe kakvi jesmo, a ne kakvi zamišljamo da jesmo – ogroman zadatak, ali on se izričito očekuje od nas, jer smo kreirani da se podvrgnemo transformaciji ponovnog rođenja u čemu nas aktivna Ličnost ometa. Sigurno, taj deo Ličnosti, koji se naziva Imaginarno ’Ja’, učiniće sve da spreči da se bilo šta slično dogodi. Nastaviće da vam šapuće: „Ja i niko više.“, dok je istina da ne postoji jedno Ja, već mnogo njih. Međutim, moć Imaginarnog ’Ja’ je ogromna. Ljudi jednostavno ne veruju da nemaju jedno nepromenljivo, uvek postojeće, stalno, Pravo Jakoje ih kontroliše. Dopustite mi da ponovim: Kažem da ljudi jednostavno ne veruju da nemaju jedno nepromenljivo, uvek postojeće, stalno, Pravo Ja sa kontrolom. Ta moćna iluzija – taj trik za uspavljivanje koji izvodi Imaginarno ’Ja’ – stoji na putu onim obelodanjujućim trenucima samoposmatranja, koji bi uništili tu iluziju. Tako ona i dalje stoji nalik izmaglici između Rada i njegove moći i nas samih i naše skrivene ništavnosti. Tako ništa neće udariti u kuću da nas trgne i uzdrma. To nas sprečava da dobijemo pomoć koja nam je potrebna. Zašto? Zbog toga što, iako često slušamo o Radu, mi ga ne primenjujemo iznutra na sebe kao rezultat nepogrešivog dokaza našeg sopstvenog samoposmatranja. Tako se on ne povezuje sa nama. Kada bi se povezao, mi bismo primili, malo po malo, koliko možemo da izdržimo, očekivanu pomoć, neophodnu da bi se Ličnost učinila pasivnom tako da čudo ponovnog rođenja počne da se odigrava.

Sada, mi znamo da Ličnost ostaje aktivna dok god je Život neutralizujuća sila. Mi smo svi mehanički povezani sa Životom i njegovim zahtevima. Takođe znamo da Rad uči da je potrebna druga Neutralizujuća Sila da bi se Ličnost učinila pasivnom. To je Rad sam. Mi nismo mehanički povezani sa Radom. Niko ne može mehanički da Radi. On zahteva svakodnevni svesni napor. Mi možda govorimo o njemu, ali ga ne radimo. Tek pomoću svesnog napora možemo da se povežemo sa Trećom Silom u Radu. Neobično je posmatrati kako čovek nije aktivan (doing) u Radu. Pitam svakoga od vas – da li znate na čemu radite? Mi smo aktivni u životu, naravno, ali ne i u Radu. Ali samo kada Radimo, Ličnost može biti učinjena pasivnom, jer to je jedini način da se povežemo sa Trećom Silom u Radu. Tako ćete videti koliko je apsurdan čovek, koji misli da sam može učiniti Ličnost pasivnom na svoj način, dok je Život očigledno njegova Neutralizujuća Sila. To se jednostavno ne može učiniti. Samo Rad to može učiniti. Tako slušanje o Radu nije dovoljno. Morate da ga radite. Hrist je rekao: „A svaki koji sluša ove moje reči a ne izvršuje ih, on će biti kao čovek lud koji sazida kuću svoju na pesku.“ Rad govori to isto. Pesak je Ličnost.

Sada, jedan od znakova da je Neutralizujuća Sila neke osobe još uvek Život, jeste taj da nema promene u razmišljanju. Rad svakako kaže da treba da nas dovede do toga da mislimo na nov način. On to mora da učini da bi se bilo šta dogodilo. On to može da učini – ako ga primimo sa dovoljno spremnosti i napora da ga razumemo. Međutim, moguće je da slušamo njegovo učenje godine i godine i da i dalje mislimo na potpuno isti način kao što smo uvek i činili. To jest, vi i dalje mislite konvencionalno – kao i drugi slični vama – imitirajući ono što ti drugi govore, a što ste prihvatili bez otpora, i dalje prijanjajući za iste mentalne stavove i predrasude, koliko god da su štetni za vas, i dalje koristeći iste konvencionalne, dosadne fraze o sebi, o ljudima i stvarima. Naravno, to nije mišljenje. To je jednostavno proizvodnja mehaničke serije buke. Rad zahteva istinsko korišćenje vašeg Intelektualnog Centra – tokom prve godine, mislim. U suprotnom, uočio sam da kasnije ostavlja malo ili nikakvog uticaja na um. Treba da vas udari rano – i kasnije ponovo i ponovo. Ako ne bude prodro do unutrašnjih delova Intelektualnog Centra kao šok za misao, ostaće spolja kao reči, bez mnogo – ili bilo kakvog - povezanog značenja. Tada ništa nije sastavljeno, ništa udruženo. Nikakve veze se jasno ne vide. Tako on ne može promeniti formatorno mišljenje. Rad je usut u stare stavove i usude. Ne možete nadgraditi ideje Rada na svojim ranijim mentalnim stavovima i navikama mišljenja.

Neki od vas nikada nisu počeli da misle o Životu sa stanovišta Rada, već o Radu razmišljaju sa stanovišta Života. To jest, i dalje razmišljate na stari način. Ne razmišljate ni na kakav novi način. Tada Rad ne može da prodre u vas. Konačno – ako ne razmišljate na nov način – to jest, iz Rada – nikada nećete misliti o sebi na nov način – stvar od najvećeg značaja za samopromenu. 

ČETVRTI PUT - SUŠTINA I LIČNOST VIII

Prionula sam na posao da tematske celine iz Četvrtog puta na blogu povežem, dobro proverim i lektorišem, te napravim PDF-fajlove i postavim na 4share … a onda sam u V tomu pronašla još zanimljivih tekstova o jednoj od tema i … ovo se nikada neće završiti…:-)

Nekoliko nastavaka o „Suštini i Ličnosti“, pre nego što veliko spremanje dođe na red.

MORIS NIKOL
PSIHOLOŠKI KOMENTARI NA UČENJE GURĐIJEVA I USPENSKOG

Amwell,

3. januar 1953.

O PROMENI SUŠTINE

Ako ne znate zašto radite ovaj Rad, on se neće povezati sa vama. Ukoliko i dalje bude ostao nepovezan sa vama, neće izvršiti uticaj na vaš život. Ukoliko ne bude uticao na vaš život, vi se nećete promeniti. Dok god se ne budete promenili, nivo vašeg bića ostaće isti. Ukoliko vaš nivo bića bude ostao isti, vaša Suština se neće razvijati. Ukoliko vaša Suština bude ostala ista, ona će uvek privlačiti isti život. To jest, vraćajući se (uporedi koncept „večnog vraćanja“ http://izagranice.blogspot.com/2014/08/cetvrti-put-vecno-vracanje.html), vaš život će privući iste događaje, istu Ličnost i istu Lažnu Ličnost. Međutim, ukoliko Rad proizvede rast vaše Suštine, vaš život neće ostati isti. To je zbog toga što razvoj Suštine znači da ona neće privući isti život, vraćajući se. Potrebno je učiniti napor da se razume ono o čemu se ovde govori. Ljudi smatraju da će, ukoliko postoji vraćanje, ponovo pronaći Rad kada budu imali četrdeset, recimo, u dobu u kome su ga pronašli prvi put. Oni tako misle jer ne razumeju da rast Suštine označava unutrašnju promenu a ne prolaznu promenu. Ovde je um, čije je razumevanje bukvalno i zasnovano na čulnom opažanju, potpuno nemoćan. Zbog toga bi trebalo da upotrebite drugi instrument – intuitivni, psihološki um, koji je u stanju da funkcioniše izvan linearnog poretka i određenih datuma u vremenu. Ne bi trebalo da argumentuje da ćete se, kada se vaš život bude „vratio“, ponovo susresti sa Radom kada budete imali četrdeset, budući da ste ga u tom dobu pronašli ovaj put. To je razmišljanje zasnovano na čulima. Zanemarujete neobična svojstva Suštine, koja je besmrtna i ne postoji u vremenu kao telo i Ličnost, koja je stečena u vremenu. Svaka promena u Suštini je izvan vremena. Iako se promena u Suštini može odigrati u određeno vreme u vašem životu, ona više nije omeđena vremenom. Telo postoji u vremenu, ali Suština ne. Suština može još jednom formirati telo i Ličnost u vremenu, u ograničenoj dimenziji, koja uključuje početak i završetak, rođenje i smrt, međutim ako se Suština promeni – to jest, ako se razvije – ona neće formirati isto telo i Ličnost. Ona takođe neće privući isti život, koji je privukla pre nego što se promenila. Ona to ne može. Svira novu melodiju. Sada, ako u sebi ne uočite ništa što bi iziskivalo promenu, nećete promeniti Suštinu. Međutim, probiti se kroz samozadovoljstvo i izgovore, nije lako. Ljudi, koji samo slušaju o Radu, ne vide ništa posebno pogrešno u sebi, čak i ako sagledavaju sebe u svetlosti onoga čemu Rad uči, što veoma retko čine. Oni ne povezuju Rad sa sobom. Nema povezujuće sile – nema Treće Sile. Kao što je rečeno, ako ne znate zašto obavljate Rad, on se neće povezati sa vama. Kako bi drugačije moglo da bude? Ja vam godinama mogu držati predavanja o putovanju na Istok i objašnjavati teškoće sa kojima ćete se susresti, ali ako vi nemate istinsku želju i nameru da preduzmete to putovanje, već nameravate da ostanete kod kuće, neće biti povezujuće sile. Stvari tako stoje za mnoge. Oni neće skočiti da uhvate uže iznad svojih glava. Ne vide razlog da to urade. Ukoliko bi videli, bilo bi i povezujuće sile. Međutim, između kraja konopca i njih postoji provalija. Ostaju na tlu. Samo će jasno, oštro shvatanje da postoji nešto što mora da se promeni u njima, učiniti da skoče i povežu se.

Sada, ideja da će se ono, što ne promenim ili ne pokušam da promenim u sebi, vraćati, može da me probudi za moju situaciju. Stvari vremenom neće postati bolje. Tada mogu naslutiti obrise ambisa i pogledati gore i videti konopac iznad. Ta stvar u meni, koju, naravno, prvo moram da uočim i posmatram, povećaće se kada se moj život bude vratio. Shvativši da je moj specijalan zadatak da to promenim, biću u stanju da vidim zašto treba da Radim i čega treba da se oslobodim. Na taj način, probivši se kroz samoljublje, mogu da se povežem sa Radom, uočavajući da mi je to očajnički potrebno. Jednom, kada to učinim, počeću da razumem Rad kao živ, a ne samo da poznajem mrtve reči, jer znam nešto o tome na čemu treba da radim na sebi. Samo kada znate na čemu treba da radite, znaćete zašto radite ovaj Rad. Tada zaista radite Rad i on će odgovoriti na vaše unutrašnje potrebe. Setite se uvek da samo Rad može da razvije Suštinu. Život to ne može. Od onoga što radite iz životnih razloga, raste samo Ličnost. Ono što činite iz razloga Rada razvija Suštinu – i ovde treba biti oprezan, jer mnogi pokušavaju da rade ovaj Rad iz životnih razloga i tako obmanjuju sebe. Ono što činite zbog nagrade, zbog spoljašnjosti, konvencija, zasluga, iz sebičnih interesa, neće izvršiti nikakav uticaj na večnu Suštinu. Drugačiji kvalitet je potreban i drugačije razmišljanje, emocije druge vrste se traže.

NASTAVAK

ČETVRTI PUT - SUPROTNOSTI V

Birdlip, 15. septembar 1943.

SUPROTNOSTI

 Treća Sila

Deo V - Večeras ćemo govoriti o Trećoj Sili. Kao što je rečeno, Rad uči da u svim manifestacijama, svim događajima, svim stvorenim stvarima deluju tri sile, koje se nazivaju Aktivna, Pasivna i Neutralizujuća ili Prva, Druga i Treća Sila. Koncept Treće Sile nije poznat nauci ni na koji način, osim što je uz pozitivno i negativno naelektrisane čestice dodat i neutron.  Nauka je pre svega izgrađena na konceptu dve sile – to jest, akciji i reakciji. To je u skladu sa našim uobičajenim načinom razmišljanja preko formatornog centra, koji ne može da vidi Treću Silu. On ne može da je shvati i za to je neophodan novi um – novi način razmišljanja. Svi možemo razumeti akciju i reakciju: uzrok i posledicu možemo manje ili više uočiti. Kucate u pasivni sto i on vam se suprotstavlja. Vaš prst je aktivan, a sto pasivan i vi se povređujete. Sa druge strane, koncept Treće Sile je mnogo teže razumeti. Međutim, ona deluje među nama i ponekad poprima oblike koji deluju kao čudo – kao sinhroniciteti, ili događaji iste vrste koje se pojavljuju zajedno, što nazivamo koincidencijama.

Sada, želim da vam skrenem pažnju na reč koja se koristi u Radu da bi se imenovala ta nevidljiva i neprepoznata Treća Sila. Zašto se ona naziva Neutralizujuća Sila? Uzmimo najpre taj aspekt. Termin očigledno sadrži ideju neutralnosti (neuter).  Šta neutralnost znači? Prema rečniku, neutralnost jednostavno znači nijedan (od latinskog ne uter).

U vezi sa polom, neuter znači ni muško ni žensko. U vezi sa glagolskim oblicima, znači ni aktivno ni pasivno i tako intranzitivno – to jest, radnja se ne prenosi na neki određeni objekat. U opštem značenju, govori o tome da nema pripadnosti nijednom od dva određena suprotstavljena ili definisana stanja. Od neuter dolazi neutralno. U političkom smislu neutralno označava poziciju između dve suprotstavljene strane. U hemiji, neutralna so nije ni kisela ni alkalna. U vojnom pogledu biti neutralan znači ne pomagati nijednoj strani i tako ostati u stanju relativne nezavisnosti i slobode. U sferi elektriciteta ona znači nemati ni pozitivno ni negativno naelektrisanje. U mehanici ona označava tačku u kojoj su različite sile u ravnoteži. Ponovo, neutralnost označava „uslove kada se ne priklanjamo nijednom putu: odsustvo ekstremnih pogleda, uzdržavanje da se zauzme jednostrana tačka gledišta itd.“ Sada, pređimo sa neutralnog i neutralnosti na glagol neutralizovati. Neutralizovati, prema rečniku, znači „učiniti niti aktivnim niti pasivnim; proizvesti protivtežu, otkloniti uticaje putem suprotne sile, proizvesti ravnotežu.“ Navedena definicija iz rečnika samo delimično prenosi značenje u kome se termin „neutralizujuća sila“ koristi u Radu. To nije iznenađujuće, jer se termini i koncepti i ideje Rada ne mogu naći u rečniku. Istovremeno, mnogi termini Rada su povezani sa terminima iz svakodnevne upotrebe. Postoji saobraznost. Kada Rad Treću Silu naziva Neutralizujućom Silom, to znači da je njena priroda takva, da ona nije ni aktivna ni pasivna sila i da je potpuno različita od njih. Tako, ona je neuter u značenju, koje joj pripisuje rečnik – to jest, nijedna – međutim, iako nijedna, ona je nešto.  Dakle, kada rečnik kaže da neutralizovati može značiti „napraviti protivtežu, otkloniti uticaje putem suprotne sile“ to je tačno u smislu Rada, jer se ponekad prvi efekat neutralizujuće sile javlja kao porast bilo aktivne ili pasivne sile, kako bi se sačuvala ravnoteža. Međutim, Neutralizujuća ili Treća Sila je odvojena i različita sila, koja potiče iz prvog trojstva ili trijade sila i kreira prvi red svetova na noti Si u Zraku Kreacije i omogućava rast svim narednim nivoima kreacije udvajanjem. U prvom redu stvorenih svetova deluju samo tri sile i one reflektuju volju Apsoluta, ali u tri oblika: u drugom redu svetova deluje šest sila – to jest, dve trijade: i tako dalje do nivoa naše veoma udaljene zemlje, na kojoj deluje 48 sila – to jest, 16 trijada – daleko od volje Apsoluta i tako mehanički kada se napravi poređenje. Jer interakcija i ukrštanje svih tih sila proizvodi probleme i mehanička ograničenja naše egzistencije u ovom zapećku Univerzuma. Zbog tih sila ili zakona nikakva sloboda ovde dole nije moguća, kakvi god društveni zakoni da budu stvoreni. Govoriti o slobodi je nemoguće. Međutim, radeći na sebi, čovek može dospeti pod uticaj manjeg broja zakona.

Da bi to moglo da se ostvari, prva stvar, koju on mora učiniti, jeste da se seća sebe. U životu čovek ne pamti sebe. Sa te tačke gledišta bih večeras želeo da vam govorim o Trećoj Sili. Tačka gledišta, gde čovek može početi da postaje slobodnijim, leži između suprotnosti, u oblasti u sredini zamaha klatna i aktom samo-sećanja on počinje da se približava tom mestu, psihološki govoreći. Bilo bi nemoguće opisati sve različite načine samo-sećanja, čak i kada bismo ih poznavali. Emocionalno razumevanje naše pozicije na ovoj majušnoj, daleko udaljenoj planeti, nebitnosti lične egzistencije, može doneti neki stepen samo-sećanja. Ponekad i samo posmatranje neba po noći, sa milijardama zvezda, proizvodi stanje slično samo-sećanju, izvlačeći nas iz samoljubivih osećanja. Sve što izvlači snagu iz ličnosti može doneti tračke Samo-Sećanja. Međutim, prepoznavanje ukusa ovog stanja, jeste ono što je važno. Jer u tom stanju i samo u tom stanju pomoć može da dopre do nas. Taj osećaj Rada i čitavog background-a ezoterijskog učenja može proizvesti stanje Samo-Sećanja, a razvitak mentalne i emocionalne evaluacije Rada jeste ono, čemu moć Samo-Sećanja pripada, daleko od prolaznih oblika, indukovanih manje ili više slučajno. Taj rastući osećaj Rada kao jačeg od života i njegovih uspona i padova i njihanja tamo-amo između suprotnosti proizvodi stanje Samo-Sećanja, koje nije nastalo slučajno niti predstavlja prolazno iskustvo. Međutim, tokom veoma dugo vremena mi mešamo Rad sa asocijacijama, sa mašinom ličnosti, koju pokreće život i koja na njega reaguje mehanički. I to je neizbežno, jer je moguće samo postepeno odvajanje. Osoba se ne može odjednom odvojiti od ličnosti. To bi je uništilo. Tako, iako pokušavamo da radimo, identifikujemo se sa reakcijama ličnosti, koje izgledaju drugačije i realne ili „prirodnije“, kako volimo da kažemo. Istovremeno, možemo veoma dobro znati da je potrebno da se setimo sebe i čak to želeti, ali ne biti u stanju da to učinimo. Nismo u stanju jer smo identifikovani sa reakcijama ličnosti. Vidimo događaj, šta god da je u pitanju, preko ličnosti – to jest, kroz naše stavove, odbojnike, asocijacije, slike, negativne emocije i tako dalje, ukratko, sve one tipične reakcije koje pripadaju našoj lično stečenoj ličnosti. To jest, posmatramo ga sa stanovišta života a ne sa stanovišta Rada – i to iako ne zaboravljamo Rad i čak pokušavamo da radimo. Sada, ako smo identifikovani sa reakcijama naše ličnosti i istovremeno pokušavamo da se setimo sebe, otkrićemo da je to nemoguće. Biti identifikovan i biti u stanju Samo-Sećanja je nemoguće. Nije reč samo o tome da je njihov ukus suprotan, već pre da su oni nespojivi. Što smo više identifikovani, to smo više u životu pod mehaničkim zakonima ove planete. Što smo više u stanju Samo-Sećanja, to u većoj meri stojimo pod svesnim uticajima. U Radu ideja Samo-Sećanja – to jest, Treće Stanje Svesti, gde pomoć može da dopre do nas – uvek stoji u vezi sa neidentifikovanjem. Rad kao Treća Sila stiže do nas samo kada smo relativno budni – to jest, u nekom stepenu Samo-Sećanja. Originalna ideja molitve bila je da nas dovede u stanje Samo-Sećanja, da ukloni naše teškoće, ili da se zatraži pomoć i stekne svest o našoj nemoći da činimo. Međutim, molitva na ovaj način je veoma teška. Moliti mehanički ili nasilno ili tragično ili iz osećanja dužnosti ili pobožno ne može dati rezultate. Na molitvu se može odgovoriti samo onda kada sve tri centra sarađuju. A ta tri centra mogu da sarađuju samo ako su „u fokusu“, a to je kada smo negde u sredini zamaha klatna, a ne na nekoj od strana. Akt Samo-Sećanja jeste pokušaj da postavimo sebe negde u sredinu tog zamaha. Biti u sredini jeste biti u stanju Samo-Sećanja. Rad na identifikaciji odvaja čoveka, tako da se on ne njiše sa jedne strane na drugu. Može se reći da Samo-Sećanje teži tome da bude u Trećoj Sili, a da neidentifikovanje stremi tome da ne bude u dve suprotstavljene sile. Kada pokušavamo da delujemo sa jedne ili druge strane klatna, kao kada kažemo u životu: „To je previše“, - to jest, kada delujemo iz stanja identifikacije – ne možemo izraziti ništa više od uobičajenog rada suprotnosti kao akcija-reakcija. Udaram te: tada ti udaraš mene: tada ja udaram tebe. I tako u beskraj. Tokom kraćeg ili dužeg perioda ja trijumfujem, tada usled mehaničkog njihanja klatna ti trijumfuješ i tako dalje. Sada si ti prvi: sada sam ja prvi. Sada sam na vrhu: sada si ti na vrhu. To je život, njihanje između suprotnosti. To je „spuštanje sa brda“ i „kotrljanje na dole“. U čitavoj toj igri suprotnosti nema rešenja. To je razlog zašto se život u Radu naziva nerešivim. Imate samo satisfakciju suprotnosti, koje su lopovi. Uzmite, na primer, ljubomoru i njen neprijatan trijumf. Ta satisfakcija – kao što je rečeno, trijumfovanje nad neprijateljem – jeste prolazna. Međutim, ako radite na svojim mehaničkim reakcijama, počinjete da izmičete toj dvocilindričnoj mašini života, u kojoj se uvek jedan klip pomera na gore, a drugi na dole i obrnuto. Kada osetite neobičnu snagu Rada, počinjete da shvatate da ne možete rešiti teškoće jednostranom i samim tim nasilnom akcijom. Međutim, potrebno je dosta vremena i rada da se to shvati. Da bismo dosegli bilo šta nalik rešenju, moramo naučiti kako da se kratko krećemo u jednom pravcu, a zatim kratko krećemo u suprotnom pravcu dok ne stignemo u sredinu. To je veoma teško. Međutim, putem ovog metoda možete doseći Treću Silu u kojoj leže dobro i istina – to jest, pravo značenje i time rešenje.

Sada, želim da večeras dodam samo još jednu stvar. Reč je o unutrašnjoj tišini. Radeći na sebi i uočavajući kako njihanje klatna ulazi u vas i kako sada mislite ili osećate ovo, a sada mislite ili osećate suprotno i ne identifikujući se ni sa jednom stranom, koliko je to moguće na čovekovom trenutnom stadijumu, postoji nešto što se u Radu naziva „unutrašnja tišina“. Različita „Ja“, koja kruže po orbiti njihanja, žele da kažu sada ovo, sada ono, kada ih svetlost svesti dotakne i probudi u kratkotrajni život. Do određenog stepena čovek im može zabraniti da govore, pod uslovom da ima jasnu ideju da nijedna strana nije u pravu. Unutrašnja tišina znači biti tih u sebi. To znači ne zauzimati stranu u sebi i tako postati tih. To je nemoguće ako se identifikujete sa svakim „Ja“. Možete pustiti da se priča odvija na jednoj ili drugoj strani, ali posmatrati to i tako biti tih u sebi.

Ovaj komentar govori o dostizanju središta klatna, gde Treća Sila može dopreti do nas. Predmet Samo-Sećanja je da se stigne na mesto, koje nije niti jedna niti druga suprotnost, već novo iskustvo i tako nova svest i razumevanje. Sve identifikovanje pripada suprotnostima. 

KRAJ

ČETVRTI PUT - SUPROTNOSTI IV

Birdlip, 13. septembar 1943.

SUPROTNOSTI

Deo IV – Prethodno smo govorili o izvornom konceptu pravednika. To nije bila sentimentalna ideja. Pravednik stoji između suprotnosti, u stanju ravnoteže. Budući da zna kako da se odupre sili suprotnosti, njegov centar gravitacije nije guran na jednu ili drugu stranu. To je moguće jedino dostizanjem konačnog osećaja sopstvene ništavnosti, kao što je rečeno. Osećaj da jeste nešto sprečava čoveka da dosegne položaj između suprotnosti. Kada Rad kaže da čovek mora doći dotle da shvati svoju ništavnost, pre nego što bude ponovo rođen, to ne znači da mora da ponižava sebe i nešto slično, već da tokom dugog posmatranja zaista počne da shvata da nije ništa i da ne postoji takva osoba kao što je on. Cilj je da se dospe u poziciju, psihološki govoreći, između suprotnosti. Znači, da za to postoji konačni cilj. Zašto je tako važno dospeti u centar klatna i ne njihati se tamo-amo? Zato što tu, između suprotnosti, leži sva mogućnost za rast. Tu do nas dosežu uticaji na viših nivoa. Ovde, na tom mestu gde čovek može da oseti svoju sopstvenu ništavnost i gde je čovek prema tome slobodan od kontradiktornosti, on može osetiti uticaje i značenja iz viših centara koja ne sadrže kontradiktornosti. Ne posmatrajući sebe kao dobru ili lošu, ne hvaleći sebe da ste pravedni ili obrnuto, ne razmišljajući o tome da se drugi prema vama odnose dobro ili loše, ni u jednom ne biti uhvaćen u identifikaciji, dolazite u taj središnji položaj. To nije lako! Sa aktivnom ličnošću to je nemoguće. Ponekad, kada je iz suprotnosti izvučena snaga, kao tokom ozbiljne bolesti, osoba ulazi u to stanje. Tada su svi njeni centri u fokusu i ona razume i vidi jasno.

***

Rad uči da u svakoj manifestaciji deluju tri sile. Mi vidimo samo dve – ukoliko vidimo i toliko. Ne vidimo Treću Silu, jer formatorni centar radi između suprotnosti i za njega je sve ili „jeste tako“ ili „nije tako“, ili „da“ ili „ne“. Harmonizacija suprotnosti je u središnjoj sili između njih. Treća Sila nije samo unija suprotnih sila. To je posebna sila koju ne opažamo u običnom stanjima. Ona se u Radu naziva „Neutralizujuća Sila“, a u Novom Zavetu „Sveti Duh“. Na vrhu Univerzuma stoji Jedinstvo Apsoluta. Kreacija nastaje sa tri sile ili prvim trojstvom koje izlaze iz Jedinstva. Te tri sile su jednake. Na dnu Univerzuma je najveća antiteza Jedinstvu. Ovde su suprotnosti najdalje odvojene i nema Treće Sile da ih ujedini. Tako Rad govori o najnižoj materiji u Tablici Vodonika kao o materiji „bez Svetog Duha“. Moramo zamisliti kako bi to bilo biti zarobljen u nekom takvom svetu, na najnižem nivou kreacije, gde ne postoji nada u harmonizaciju bilo čega niti u dostizanje bilo kakvog novog stanja.

***

Treća Sila leži između suprotnosti i možemo je zamisliti kao središnju tačku zamaha klatna. Ukoliko odvojite osećaj „Ja“ od obe strane klatna, tada ne osećate sebe preko suprotnosti i osećaj „Ja“ se smešta u centar, u ništavnost ili, ako vam se to više dopada, ne-nešto (not-somethingness). Tu u središtu je mesto ili sedište Pravog „Ja“. Pravo „Ja“ ili Gospodar dolazi „odozgo“ – to jest, sa višeg nivoa. Ne možemo ga dosegnuti sa pozicije jedne ili druge suprotnosti. To je razlog zašto u drevnim simbolima nalazite dve suprotnosti na svakoj od strana i Treću Silu u sredini, u prikazima misterije ponovnog rođenja. Dostići Pravo „Ja“  jeste biti ponovo rođen. Na primer, Hrist je na krstu između dva razbojnika. Ili kod suparnice ranog hrišćanstva, religije Mitre, nalazimo bika koji je ubijen između dve suprotnosti. Oni koji su pogledali u Liber Mutus (lat. „Nema knjiga“, alhemičarski tekst iz 17. veka u Francuskoj, prim.prev.), setiće se dve životinje na svakoj strani i zraka svetlosti, koji se spušta između njih. Drevni i veoma jednostavan prikaz sa pečata je sunce koje se uzdiže između dva brda.

Suprotnosti su razbojnici, jer ono što izgradite na jednoj strani, ona druga potkopava. Ili, da to predstavimo drugačije, radost vodi u tugu. Međutim, ono što je izgrađeno u centru ne može vam biti oduzeto. Uzmimo kao primer razumevanje. Ukoliko nešto zaista razumete, ukoliko ste sami videli njegovu istinu, onda je to u središtu i stoji u Trećoj Sili.     

                                                    

NASTAVAK

ČETVRTI PUT - SUPROTNOSTI III

Birdlip, 02. septembar 1943. 

SUPROTNOSTI

Deo III – U ezoterijskoj misli Stare Grčke, kada jedna suprotnost prevagne nad drugom, kaže se da nastupa stanje nepravde.  Pravda ili pravičnost posmatrana je kao stanje balansa. Znate koliko se često reč pravičnost koristi u Bibliji, kao na primer kada se kaže: „Jer vam kažem da ako ne bude veća pravda vaša nego književnika i fariseja, nećete ući u carstvo nebesko.“ (Mateja, V, 20). Grčka reč za pravičnost (δικη) ima originalno značenje biti uspravan i tako između suprotnosti. „Pravedan“ ili „pravičan“ čovek, i u Novom zavetu i u Sokratovom učenju četiri veka ranije i u Pitagorinom učenju u 6 veku p.n.e, jeste „uspravan“ čovek i, čovek koji stoji u balansu između suprotnosti i nije nijedna od njih. To je veoma teška ideja za razumevanje. Međutim, ideja o pravednom čoveku direktno je izvedena iz drevnog učenja o suprotnostima. Jedno-strani čovek ne može biti pravedan čovek. Fanatik, netrpeljiv čovek ili bojažljiv čovek ne može biti pravedan. Niti čovek koji živi u nekim malim delovima sebe može biti pravedan. Biti pravedan, biti pravičan, znači biti balansiran. Nemojte zloupotrebljavati ovu reč „balansiran“, zamišljajući da zbog toga što ne osećate stvari tako jako kao neko drugi, to znači da ste više balansirani. Biti balansiran ne znači biti glup, već biti živ na svakoj strani egzistencije. Govoreći o ideji o pravednom ili balansiranom čoveku, možemo upotrebiti koncept o razvoju sva tri centra, gde je rečeno da jedno-strani čovek ne može da bude balansiran. Međutim, ovde govorimo o pravičnosti ili balansu iz ugla klatna i zakona suprotnosti i ne možemo je uneti u centre osim do ovog obima: ponekad se može činiti da jedan centar deluje kao suprotnost drugom i ponovo u svakom centru postoje drugačija klatna koja se njišu različitom brzinom. Kao što je rečeno ranije, kada jedna suprotnost prevagne nad drugom, kaže se da nastupa doba nepravde. To se konstantno događa u nama samima i u životu oko nas sada i u istoriji. Uzmite istoriju: da li je ona konstantna linija progresa ili njihanje tamo i nazad u kome jedna nacija stalno odnosi prevagu nad drugom. Egipćani su bili moćni, zatim Jevreji, zatim Grci, Rimljani, tada Goti, Arapi i tako dalje. Sve to je njihanje tamo-amo. I to je isto u slučaju čovekovog sopstvenog života, o kome nemamo sasvim jasnu predstavu. Ili uzmimo čovekovu misao – zar ona ne pokazuje stalno kolebanje tamo-amo? Zar ne zadire sumnja u neku tvrdnju i tako dalje? Ili uzmite svoj emocionalni život ako ga se sećate. Da li je on ravna linija ili na primer da li se može reći da neke emocije odnose prevagu nad drugim i da je uvek tako? Šta je to što treba da održimo konstantnim?

Sada, drevno učenje je svet videlo između suprotnosti, ne u jednoj liniji progresa, već u pokretu ljuljanja. Jedna suprotnost odnosi prevladava nad drugom i zatim biva prevladana. To je kao stalno jurišanje jednog tabora na drugi. Sve je sadržano u toj konstantnoj borbi. Život se manifestuje u ovoj tenziji između suprotstavljenih sila. Moliti se za završetak te tenzije i borbe znači moliti se za smrt, kako je jedan Grk rekao. Bolje je misliti o suprotnostima kao o silama sa suprotnim predznakom, a ne kao stvarima. „Stvar“ može provoditi jednu ili drugu silu. Znamo da iza vidljive materije, u oblasti atoma, deluju samo dve sile – pozitivna i negativna – da počnemo od toga. One su suprotnosti. Veoma je neobično razmišljati o tome. Materija je izgrađena od primarnih suprotstavljenih sila. Vidite li šta to znači? Svet nastaje iz tenzije koja je ponekad harmonizovana.

Te primarne suprotnosti su se u drevnim sredozemnim školama nazivale „ljubav“ i „mržnja“ – ili „privlačnost“ i „odbojnost“. Ono na šta se pri tome misli je da postoji sila koja ujedinjuje i sila koja odvaja i da te dve sile leže u osnovi iza svih stvari. Kada je ljubav ili želja za ujedinjenjem nadmoćna, sve stvari teže da se povežu i nastaje kreacija. Kada mržnja i borba prevladaju, stvari se razdvajaju i nestaju. Ova škola uči da se Univerzum ujedinjuje i razjedinjuje u ogromnim vremenskim ciklusima, ili njihanju klatna. Njihanje klatna je samo ciklus sagledan sa strane. Ova ideja o stvarima koje se povezuju u kosmičku kreaciju i razjedinjuju u haos, nalazi se i u drevnim istočnjačkim školama. Rečeno je na primer da Brahma izdiše i udiše Univerzum. Sa ove tačke gledišta svojstva fizičkog Univerzuma nikada neće biti konstantna, jer tendencija čestica da se ujedine ili ne neće biti ista u svakoj tački vremena. Sve će se menjati – ne samo stilovi i perspektive i teorije, već svojstva svih stvari – tako da ono što je jednom funkcionisalo neće obavezno funkcionisati danas. Sagledana u ovom svetlu, nauka će uvek iznova otkrivati sebe i uvek iznova izlivati svoje ideje. Lek koji je jednom bio delotvoran, prestaće to da bude i tako dalje. I isti će proces uticati i na ljudske poslove. Kada „ljubav“ kosmički bude prevagnula, ljudi će se ujedinjavati: kada „mržnja“ bude porasla, odvajaće se i razjedinjavati. Ta perspektiva je ista kao i ona izražena u Ecclesiasticus, gde je rečeno da postoji vreme za skupljanje i vreme za rasturanje itd. samo je to izraženo u terminima njihanja ogromnog klatna, a ne u terminima manjih i čak malih klatna. Ona na šta se misli u obe izjave jeste tendencija stvari da ne ostanu iste u različitim vremenima. Razmislite na trenutak o našoj današnjoj poziciji. Čemu stvari teže? Da li vidite neku tendenciju? U najmanju ruku možemo reći da tendencija stvari danas nije ista kao pre jednog veka.

Ako pogledate klatno koje se njiše prema zidu, videćete da ono pokriva istu osnovu, tamo  nazad. Svaka tačka na kojoj je može biti u pravcu napred ili nazad. To jest, stvari mogu biti na istoj tački kao i pre, ali se kretati u suprotnom pravcu. Proučavajući njihanje klatna u nama samima uočavamo da dolazimo do iste tačke, ali da je tendencija često različita. Stvari su iste, ali se kreću u suprotnom pravcu. Mi smo, recimo, razdražljivi i postajemo prijatni ili smo prijatni i postajemo razdražljivi. Rad uči da smo najčešće nesvesni, najčešće u snu kada bilo koje klatno u nama pređe središnju tačku. Ovde je kretanje najbrže. Tako živimo u ekstremima – na nekom od krajeva zamaha klatna – i ne znamo šta leži u sredini. Njišemo se, kako sam čuo da se kaže, između crvene i zelene, između plave i zelene, ali ne možemo da vidimo belo svetlo u sredini, koje je kombinacija svih boja.

  

Kada bismo mogli da zadržimo punu svest i memoriju kroz čitav zamaj, ne samo da bismo se setili dva suprotstavljena stanja, već bismo počeli da hvatamo treći faktor koji leži u sredini. Međutim, naša svest obično radi sa suviše sporom energijom. O tome ćemo govoriti drugi put. Sada e može reći da treba da pokušamo da vidimo klatno u sebi i u životu i da pokušamo da se ne identifikujemo ni sa jednim krajem zamaha. Sva naša raspoloženja zavise od klatna. Ne treba da im verujemo. Na nesreću, identifikujemo se sa njima. Smatramo ih delom sebe. Kažemo: „Osećam“, „Mislim“ i tako dalje. Zaboravljamo da je „Pravo Ja“ centar njihanja klatna i dopuštamo sebi da se njišemo između uzbuđenja i utučenosti, između entuzijazma i depresije, između precenjivanja i potcenjivanja, između uobraženosti i skromnosti. Setite se da ćete, ukoliko se identifikujete sa jednom stranom zamaha, biti pod vlasti druge kada promeni pol – i nećete videti vezu. 

NASTAVAK

ČETVRTI PUT - SUPROTNOSTI II

Moris Nikol 
"Psihološki komentari na učenje Gurđijeva i Uspenskog"
Birdlip, 30.08.1943.

Deo II: Zamislimo akrobatu na žici kako održava ravnotežu ljuljajući se čas ulevo čas udesno. Naravno, on to već ume da radi zahvaljujući dugom treningu i proučavanju sebe. Bez znanja on to ne bi mogao da uradi. Zamislimo da mu postavimo Pilatovo pitanje: „Šta je istina?“ i kažemo: „Da li je ona desno ili levo?“ Ako bi rekao obe, naš osećaj za istinu bi bio povređen, jer zamišljamo da istina mora biti rigidna i nefleksibilna. Nekada davno, kako započinje priča, neki čovek je usnio da je otkrio tajnu univerzuma, probudio se i zapisao svoj san. Sledećeg jutra je pogledao šta je zapisao: „Hodaj na obe noge.“ U sferi naše sopstvene psihologije, na mestu na kome živimo sa svojom svešću, ne posedujući pravo poznavanje sebe, mi hodamo na jednoj nozi, posmatrajući istinu kao nešto nepromenljivo. Mislimo da znamo šta je ispravno, šta pogrešno, šta je dobro, a šta loše i zbog toga nemamo predstave o tome šta znači održati balans u sebi. Ne vidimo suprotnosti u sebi, osim u smislu da je sve ovo loše, a sve ono dobro. Jednom sam čuo da se u Radu kaže da je i đavo potreban. U isto vreme, životni događaji nas konstantno bacaju tamo-amo, uvek iznova menjajući svoj aspekt. I kada smo bačeni, mi ne pokušavamo da asimilujemo suprotnosti. Ignorišemo sve što ne korespondira sa našim pogledom na svet: ono što ne korespondira sa našim pogledom na svet, za nas je đavo. Tako hodamo na jednoj nozi. Ipak, možemo da razumemo da bi akrobata pogrešio ako bi levo posmatrao kao đavola, a samo desno kao poželjno. Rekli bismo da u različitim vremenima on mora da se nagne na desno ili nagne na levo i da samo na taj način može da napreduje. To je ideja, izražena u odeljku iz Sirove knjige (Ecclesiasticus), citirane gore, da „postoji vreme da se nešto zadrži i vreme da se odbaci“. Postoji vreme kada čovek treba da govori i vreme kada treba da ćuti. Šta to znači? To znači da, ako ljudi tragaju za rigidnim instrukcijama o istini, ako posmatraju istinu kao rigidnu seriju fiksiranih pravila, nikada je neće pronaći. Ništa ne ostaje isto u vremenu. Vreme je promena. Sve se menja u vremenu. I sve se u vremenu menja između suprotnosti. Sada je to jedan način a sada suprotan način. Svime u vremenu upravljaju suprotnosti i sve se klati između njih. To je značenje citiranog odeljka iz Sirove knjige (Ecclesiasticus). Stvari, koje se odvijaju dobro, neće se odvijati dobro sledećeg trenutka. Postoji vreme za sve pod suncem i sve je izvrsno u svoje vreme. Međutim, ljudi očekuju da stvari uvek ostanu iste i kada se stvari ne poklapaju sa njihovim željama, nesposobni su da se podese i prime utiske sa one strane života koja ne korespondira sa njihovim pogledom na stvari. Pretpostavljam da ne postoji ništa teže za nas nego da naučimo da vreme nije isto. Želimo isto i očekujemo isto, iako se zbog toga žalimo. Naša nespremnost da asimilujemo suprotnost, da vidimo stvari sa suprotne tačke gledišta, da budemo svesni obe strane klatna, čini nas podložnim monotoniji. A to je duboko zasnovano na našem opštem stavu prema životu, koji ne uključuje suprotnosti. Uporno jednostrano uzimamo život i sve što je u suprotnosti sa našim pogledom na svet posmatramo kao izuzetak ili nesreću. Rezultat je nedostatak fleksibilnosti. Naginjemo se desno i odbijamo da se nagnemo levo kada to okolnosti zahtevaju.

Živa stvar je u stanju balansa: ona balansira između života i smrti. Dok god pravi razliku između sebe i onoga u čemu živi, ostaje živa. Sada, ne možete biti živi, ako zauzmete nepromenljiv stav prema životu. Inter-akcija između vas i života tada prestaje. Postajete identifikovani sa svojim pogledom na život. Sada, Rad uči da nikada ne treba da se identifikujete sa životom, u kom god pravcu da se kreće klatno, prema ratu ili miru, udobnosti ili teškoćama i tako dalje. Ali svi mi želimo da budemo fiksirani. To je kao da želimo da zamrznemo stvari u fiksirani obrazac. Postajemo fiksirani sa svojim stavovima. Tada između površine života  i površine nas samih prestaje normalna razmena. Mi tada postajemo život i nema više življenja u životu. Svaki živi organizam je živ jer se opire životu i uči kako da ga koristi. I iz tog ugla život je suprotan životu. Svaka živa stvar je rođena u životu i obmotana kao opruga pod pritiskom. Ona je više nego njeno okruženje. Poseduje određenu energiju, koja je čini mudrijom od života u kome se nalazi. Ima površinu koja dodiruje površinu života i između te dve površine živa stvar živi. Ona živi putem suprotnosti, u smislu da joj je život suprotstavljen. Dok god može da se nosi sa životom, ona je živa. Međutim, u slučaju Čoveka, koji je mnogo kompleksniji nego bilo koje drugo živo biće, moramo razumeti da on pored fizičke površine ima i psihološku. Da li ste se ikada zapitali šta je vaše psihološko okruženje? Da li dobrom interkacijom održavate tu stranu sebe živom? Ili niste ništa drugo do vaše psihološko okruženje i idete za svačijim mišljenjem, za svime što čujete, svime što pročitate? U tom slučaju ste zaista mrtvi. Zbog toga što ne postoji razlika između vas i života. Dok ne osetite da vi živite u životu, vi ste mrtvi. Ne postoji tenzija između dve površine, života i vas.

Neki od vas su čuli za naučnu ideju o entropiji. Ideja je ova. Sve teži ka tome da postigne, recimo, istu temperaturu. Ukoliko stavite vrijući lonac u sobu, on će zagrevati prostoriju dok sve ne bude iste temperature. Sada, jednom kada život i smrt, takvi kakvi su, dostignu istu temperaturu, vi ste mrtvi. Možete raditi samo ako imate višu temperaturu nego život i Čovek u sebi ima načine da održi sebe na višoj temperaturi. Osećaj površine, bilo intelektualne, emocionalne ili fizičke, koji vas odvaja od površine spoljašnjeg života, neophodan je.  To je zaista drugi aspekt Samo-Sećanja. Sve stvari imaju granicu, površinu, koja ih odvaja od života. Svi mi imamo različite oblike – životinje, insekti, biljke i tako dalje – ali svako od njih ima određeni oblik, koji ga izdvaja od onoga u čemu živi. Preko svoje površine oni dodiruju površinu života. Život pokušava da ih proguta, a oni pokušavaju da progutaju život. Svako živo biće, posedujući sopstveni život, koji mu je dat, sposobno je da proguta spoljašnji život u skladu sa svojim dizajnom. Međutim, ponavljam, Čovek nije samo fizički oblik, već i psihološki oblik – to jest, mentalni oblik i emocionalni oblik – jer za razliku od ostalih bića, on pored fizičke sudbine ima i psihološku sudbinu.

Međutim, moramo se vratiti na tačku, koja je od suštinskog značaja za učenje o suprotnostima. Moramo shvatiti da na ovoj planeti živimo između suprotnosti. Čitavim našim životom obično upravlja Zakon Klatna. Svi se kolebamo tamo i nazad. Kada ste u jednoj suprotnosti, tada ste nesvesni druge i obrnuto. Možete imati dokone snove o uzdizanju i uzdizanju, o napredovanju i napredovanju, o postajanju sve boljim, ali to su zaista samo dokoni snovi. Ne možete umaći suprotnostima, osim ukoliko znate kako se to radi. Morate videti obe strane sebe i kako jedna strana pomaže drugoj. To zahteva dvostruko mišljenje. Gotovo bi se moglo reći da zahteva dvostruku svest. Drugim rečima, to zahteva samo-poznavanje. Šta mislite da znači samo-poznavanje? To znači poznavanje svih strana sebe. Šta mislite da znači samo-svest? To znači biti svestan svih strana sebe. Prvo „Spoznaj samog sebe“: zatim „Ničega previše“. Šta znači previše? To znači otići predaleko na desno ili na levo. Ali ne znači samo to. Kada ste previše desno, pojavljuje se višak i morate ići na levo. Ništa nije neprijatnije nego preterana dobrota. Uzmite kao primer ljude koji su previše ljubazni. Zar to odjednom ne pobuđuje suprotnost, baš kao kod ljudi koji su previše okrutni? Naravno, svi oblici ponosa i sujete (koji obrazuju lažnu ličnost) omogućavaju nam da mislimo kako mi možemo biti samo dobri i da bi nas trebalo posmatrati sa divljenjem. Međutim, plašim se da pronalaženje balansa nema nikakve veze sa ponosom i sujetom. Šta je rečeno u neobičnom izveštaju o Besedi na gori? Sigurno je rečeno nešto o „Blagosloveni su siromašni duhom“? Šta to znači? Da li ste ikada razmišljali o tome koliko sujete i ponosa ulažete u suprotnosti? Biti siromašan duhom znači ne identifikovati se sa samim sobom. Sada, pretpostavimo da se identifikujem samo sa onim što smatram svojom najboljom stranom, da li ću tada biti siromašan duhom? Da li ću biti u stanju da hodam na dve noge? Da li ću ikada biti u stanju da asimilujem obe svoje strane, obe suprotnosti u sebi i u drugima i u životu? Kada ljudi kažu: „Hvala ti, Bože, što nisam kao drugi čovek.“, da li mislite da su jednostrani? Sigurno imaju odbojnike koji im omogućavaju da ne vide kontradiktornosti u sebi. Međutim, ako možete da vidite obe strane u sebi, ono što nazivate dobrom stranom i lošom stranom, to je začetak svesnosti u obe suprotnosti u isto vreme. To je mesto, na kome leži ona neobična tajna o kojoj se toliko govori u ezoterijskoj literaturi. Postoji Sufi izreka: „Sav pravi život jeste mir i harmonija suprotnosti. Smrt je usled rata među njima.“



NASTAVAK

ČETVRTI PUT - SUPROTNOSTI I

Moris Nikol 

"Psihološki komentari na učenje Gurđijeva i Uspenskog"

Birdlip, 27.07.1943.

SUPROTNOSTI

 Deo I – Večeras ćemo govoriti o Zakonu Klatna. Pod Zakonom klatna podrazumeva se njihanje između dve suprotnosti. Klatno oscilira sa jedne strane na drugu. Zakon klatna vidimo na delu u prirodi u smeni godišnjih doba, prelaska leta u zimu i ponovnog povratka leta, tamo i ovamo bez prestanka, u smeni plime i oseke, u kretanju talasa, gore i dole i tako dalje. Mi takođe imamo mnoga klatna u sebi, jer ono što je u Univerzumu, to je i u nama samima. Možemo uočiti da imamo klatna koja se njišu između „dopadanja i nedopadanja“, između „sreće i utučenosti“, između „ljubavi i mržnje“, „afirmacije i negacije“, „sigurnosti i sumnje“ i tako dalje. Ta klatna imaju različite periode – to jest, dužinu osciliranja – i, kao i satovi, neki idu brže, neki idu sporije, u isto vreme. To jest, ona osciliraju brže ili sporije između suprotnih polova. Takođe, postoji period naših života koji oscilira između suprotnih znakova rođenja i smrti. To je period smrti. Mi se fizički njišemo od rođenja do smrti: međutim, ne vidimo suprotan zamah.

 Mnogo je stvari u drevnoj literaturi o suprotnostima između kojih se sve stvari njišu tamo i nazad, kao između sila koje zaustavljaju ili ograničavaju. Ne smete misliti da, ako je rečeno da se stvari njišu tamo i nazad, to znači da ne postoji zakon koji svim tim upravlja. U Sirovoj knjizi (Ecclesiasticus) rečeno je sledeće: „Sve stvari su dvostruke, jedna protiv druge.“ (XLII 24). Uzmimo tu frazu: „Sve stvari su dvostruke, jedna protiv druge.“ Šta to znači da su stvari dvostruke? To znači da za sve postoji suprotnost, preko koje ono postoji i koja mu je protivna. Kao jednostavan primer, tama nagoveštava svetlost kao svoju suprotnost, a svetlost tamu, dok zajedno čine jednu stvar, dvostruku stvar pod nazivom „svetlost-tama“, jednu stvar, koja podeljena čini svetlost ili tamu. Ili, uzmimo psihološki primer: tuga i radost su suprotnosti. One stoje jedna protiv druge, a zajedno su jedna stvar, koju možemo nazvati „radost-tuga“. Uočite takođe da tuga uništava radost, a radost uništava tugu. One su suprotnosti i uništavaju jedna drugu. Ili, opet, glad i sitost su suprotna stanja. Kada glad utolimo hranom, pojavljuje se suprotnost – naime, sitost – ili čak mučnina. Zatim ljuljanje klatna u sitost prati njegov ponovni zamah u glad. Ono što moramo videti je da glad i sitost, iako su suprotne, obrazuju jednu stvar, koju možemo nazvati „glad-sitost“ i one su neodvojive, mada je jedna upravljena protiv druge – to jest, ne možete imati jednu bez druge kao što ne možete imati štap sa samo jednim krajem. U tom smislu rečenica iz Sirove knjige (Ecclesiasticus), „sve stvari su dvostruke, jedna protiv druge“ podseća na opažanje Filona (Filon Aleksandrijski, jevrejski naučnik i neoplatonski filozof, prim.prev.) iz prvog veka n.e. koji je bio povezan sa školom u Aleksandriji: „Ono što je načinjeno od dve suprotnosti jeste jedno, a kada je to jedno presečeno, pojavljuju se suprotnosti. To je veoma interesantan pogled na život, ukoliko se usudite da razmislite o njemu.

 Pogledajmo još jednu drevnu napomenu o suprotnostima, u ovom slučaju onaj neobični ezoterični tekst u drugoj knjizi Ezre, od trećeg poglavlja …

„Šuma drveća je skovala plan i rekla 'Hajde, zaratimo protiv mora da se ono povuče pred nama i da možemo stvoriti više šume'. Na sličan način i talasi mora takođe skovaše plan i rekoše: 'Dođi, dignimo se i pokorimo šumu da i mi zadobijemo više prostora za sebe'. Ali plan šume beše uzalud, jer došla je vatra i sagorela je; isto tako, plan talasa morskih beše uzaludan, jer je pesak stajao čvrsto i zaustavio ih.“

 U ovom odlomku izražena je ideja da se sve održava u ravnoteži pomoću zakona suprotnosti. Jedna stvar zaustavlja drugu. Ono, što zaustavlja ili uništava drugu stvar, može se shvatiti kao njena suprotnost. Drvo misli da će vladati svetom, a vatra ga proždire: more misli da će preplaviti ravnice, ali pesak ga zaustavlja. Nepoznati autor Ezre koristi fizičke slike da bi predstavio sile, koje deluju u prirodi kako bi sve zadržale unutar određenih granica i tako sprečile da trajno prevladaju. Možete se setiti bezbrojnih drugih ilustracija o tome kako jedna stvar zaustavlja drugu. Razmislite na trenutak o tome kako svako živo biće napada i njime se hrani neko drugo biće, tako da je očuvana ravnoteža. Ta ravnoteža je rezultat rada suprotnosti. Zakon klatna ukazuje na to da postoji zamah tamo i zamah nazad u svim stvarima, ali posle određene tačke u bilo kom pravcu dolazi do zaustavljanja i suprotna sila počinje da se ispoljava. Možemo sami videti da se klatno kreće sve dalje, recimo, na desno, da zatim usporava sve dok se njegovo kretanje ne okrene i ono se okrene u levo. To jest, suprotnosti, ako ih označimo sa „desno“ i „levo“, naizmenično stiču moć. Obratite pažnju na to, da kada je klatno u potpunosti „desno“, „desno“ je najslabije, a „levo“ počinje da dobija na snazi i obrnuto. Ponekad to možete videti izraženo u psihološkom iskustvu, kao kada je se čovek nasilno protivi nečemu i zauzima ekstreman stav i odjednom se prikloni suprotnom stanovištu. Mnogi fenomeni iznenadnih „konverzija“ spadaju u to pokretanje klatna. Tu je slučaj Pavla, koji je proganjao ranu crkvu svim svojim silama i odjednom doživeo iskustvo koje ga je okrenulo na suprotnu stranu.  

 Sada, na ovoj tački moram reći da nimalo nije lako razumeti suprotne strane i njihov rad, koji je uvek dvostruk, te zahteva dvostruko razmišljanje. Mi razmišljamo u terminima jedne stvari, poredeći je sa drugom stvari. Ne razmišljamo u terminima dve stvari istovremeno. Razmišljamo u terminima jedne sile i teško nam je da razmišljamo u terminima dve sile, a nemoguće da razmišljamo u terminima tri sile.  Međutim, sada govorimo o dve sile, suprotne po svojoj prirodi, koje upravljaju ili ograničavaju sve stvari i sprečavaju nastanak viška ili nedostatka. Sve fenomeni, sve vidljive stvari, sav zemaljski život, odvija se između suprotstavljenih sila, ili suprotstavljenih polova, klateći se na jednu stranu, pa na drugu, tako da rat sledi posle mira i mir posle rata, a glad sledi posle izobilja i izobilje posle gladi. Kada počnemo da ovo shvatamo, možemo razumeti da je vreme drugačije u različitim vremenima. Na maloj skali razumemo da ako imamo dobro vreme danas, možemo imati loše vreme sutra. To je zaista Zakon klatna. Ta ideja je izražena u Ecclesiasticus:

„Za sve postoji sezona i vreme za svaku svrhu po nebom: vreme za rađanje i vreme za umiranje;  vreme za sađenje i vreme za branje posađenog; vreme za ubijanje i vreme za lečenje; vreme za rušenje i vreme za građenje; vreme za plakanje i vreme za smejanje; vreme za žaljenje i vreme za plesanje; vreme za razbacivanje kamenja, vreme za sakupljanje kamenja; vreme za zagrljaj, vreme za suzdržavanje od zagrljaja; vreme za traženje i vreme za gubitak; vreme za zadržavanje i vreme za odbacivanje; vreme za kidanje i vreme za šivenje; vreme za tišinu i vreme za govor; vreme za ljubav i vreme za mržnju; vreme za rat i vreme za mir.“

(Ecclesiasticus, III 1-8)

Obratite pažnju na to da se u gornjem odlomku spominju suprotnosti i da je značenje da se u nekom vremenskom periodu stvari odvijaju dobro a u drugom loše – ili da se u nekom vremenskom periodu seje, a u drugom je apsurdno sejati. Samo zamislite kako bi to bilo kada biste morali uvek da sejete i da uvek budete rođeni ili da uvek gradite ili da uvek plačete i tako dalje. Citirani odlomak govori o tome da se sve vremenom privodi kraju i prelazi u svoju suprotnost. Naglašavam poslednje reči: sve se vremenom privodi kraju i prelazi u svoju suprotnost, tako da neku stvar zamenjuje njena suprotnost. Šta za vas znači kraj neke stvari? Da li ste ikada razmišljali o tome? Kraj tuge je radost, kraj plakanja je smejanje, u stvari, kraj svega što poznajemo u ovom životu jeste njegova suprotnost. Kako treba da nazovemo kraj ovog rata? Treba da ga nazovemo mir – to jest, njegova suprotnost. A šta je kraj mira? Zašto, to je sigurno ponovo rat. I šta je kraj bola? Zar to nije oslobođenost od bola, za koju nemamo tačnu reč? Veoma je zanimljiv pokušaj razmišljanja o rečima koje zaista iskazuju suprotno stanje.

Kada uhvatimo obris ideje da čitav život leži između suprotnosti, počinjemo da razumemo šta kontroliše događaje i takođe da je život kontrolisan. Na ovom stupnju možemo reći da je sve rezultat dve suprotstavljene sile koje uravnoteže jedna drugu i tako proizvedu balans u svim stvarima. Nalazimo primer za to u psihološkom radu tela, gde se čini da je zdravlje rezultat balansiranja suprotnih ili antagonističkih sistema, hemijskih i drugih. Hipokrat, lekar u Staroj Grčkoj, koji je živeo u petom veku pre nove ere, učio je da je zdravlje harmonija ili ravnoteža između suprotnih sila ili elemenata, a bolest rezultat poremećaja ravnoteže, u kome je jedno ili drugo postalo suviše jako. Takođe možemo reći da je psihološko zdravlje slične prirode – rezultat dva ili više faktora u ravnoteži.

U drevnom svetom hramu u Delfima nalazila su se dva natpisa za one koji su stupali u njega da konsultuju Proročište. Jedan su činile čuvene reči „Spoznaj samoga sebe.“ Drugi, ne toliko poznat, glasio je: „Ničega previše.“ To nije značilo previše u smislu da čovek ne može da učini ili da previše. Grk se ne drži takvog mišljenja. Fraza znači: „Ništa u ekstremima“. Obratite pažnju na redosled te dve fraze. Čovek prvo treba da spozna sebe, a zatim ne sme da ode u ekstrem – to jest, kada poznaje sebe i zna šta su ekstremi za njega. Znati šta je u nama iziskuje mnoge godine samo-iskustva. Samo-poznavanje podrazumeva, pored mnogo drugih stvari, poznavati suprotnosti u sebi – to jest, postati ih svestan. Čovek tada počinje da razumeva i da primenjuje drugi aforizam: „Ničega previše.“    

NASTAVAK