24.11.2011.

ČETVRTI PUT - Maurice Nicoll: ČETIRI TELA ČOVEKA II

DRUGI DEO

Prošli put smo se donekle približili ideji o drugim telima Čoveka pored fizičkog tela. Večeras ćemo čuti ono što se može nazvati čisto teoretskim učenjem o Četiri tela čoveka, koje je originalno dao G. Ali morate razumeti da je oblik, u kome je ono dato, da tako kažem, visoko kompresovan. To je samo kratki pogled na čitav predmet i dat je tokom dve prilike. Ali je izričito rečeno da je veoma mnogo drugih ideja uključeno u tu prvu prezentaciju i da je potrebno mnogo modifikacija, da bi se razumeo taj veoma obiman predmet. Vi znate da se prilikom predstavljanja nekog teškog predmeta ljudima, koji o njemu ne znaju ništa, prvo mora dati prikaz opšteg koncepta čitave materije. Na primer, ako putnik želi da napravi predavanje o nekoj nepoznatoj zemlji, koju je posetio, prvo će svima dati opšti prikaz. Ovo predavanje o Četiri tela, koje je G. dao pre mnogo godina i koje je snimio g. Uspenski, se mora shvatiti kao opšti nacrt. Kasnije je napravljeno dosta modifikacija te originalne prezentacije. Time ćemo se baviti kasnije, tokom narednih predavanja, ali mislim da je za vas najbolje, da sada dobijete opšti pregled u vezi sa Četiri tela čoveka, kako je on dat na čisto teoretski način, tako da kasnije mogu da se nadovežem na to, znajući da vam je to već poznato.

Ovde ću vas ponovo podsetiti da u Jevanđeljima postoje sasvim očigledni pokazatelji da čovek mora da stekne novo telo. To je izraženo rečima da čovek mora biti ponovo rođen da bi video Kraljevstvo Nebesko. Čovek je jednom rođen u svom fizičkom telu, ali čovek, koji živi u fizičkom telu, mora da stekne drugo ili psihološko telo. I kada ga stekne, on je ponovo rođen. Vi svi razumete da čovek nije samo svoje fizičko telo. Formiranje drugih tela, ono što čovek zaista jeste, to je psihološki čovek, koji živi u fizičkom telu. Formiranje drugih tela se odnosi na psihološkog, ne na fizičkog čoveka. Ono se odnosi na centre u čoveku, koji su psihološki. Organizacija tih centara čini osnovu formiranja drugih tela, koja mogu da prežive smrt fizičkog tela. Ukoliko je čovek psihološki u haosu, tada u njemu ne postoji ništa organizovano pored fizičkog tela. Ukoliko čovek nije ništa drugo do gomila kontradiktornih ’Ja’, onda on nema realno, stalno ’Ja’ u sebi.

Ali moram vas upozoriti da se prilikom shvatanja ovog predmeta moramo suočiti sa mnogim teškoćama. Veliko znanje nije lako razumeti. Podsetiću vas da je tokom prethodnog predavanja rečeno da ako Rad postane realan i živ u čoveku i tako dobro organizovan, da on deluje iz Rada i seća se sebe u svakodnevnom životu, da u njemu onda postoji nešto organizovano, a to je Drugo telo. Ali da bi se to odigralo, čovek nikada ne sme zaboraviti čime se bavi u Radu. On mora, kako je G. jednom rekao, doseći takav nivo, da u kom god pravcu da je guran, koliko god loše da je tretiran, nikada ne zaboravi Rad i ne deluje drugačije nego preko Rada.

Vi svi znate da Rad treba da stvori nešto novo u vama, da vam pruži nove načine za posmatranje stvari, nove načine za razmišljanje o životu. To je čitav cilj Rada. Čitav cilj Rada je da stvori nešto novo u vama – novog čoveka umesto starog čoveka. Ukoliko vidite šta to znači, tada ćete bolje razumeti šta znači kreiranje Drugog tela.

U sledećem delu ću preneti reči g. Uspenskog.

20.11.2011.

ČETVRTI PUT - Maurice Nicoll: ČETIRI TELA ČOVEKA I




 Kao prilog razmatranju naše nevidljive anatomije i suptilnih tela, sledi predavanje Morisa Nikola o četiri tela čoveka, objavljeno u I tomu "Komentara uz učenje Gurđijeva i Uspenskog".

Prevod: Jelena
PRVI DEO
Kako je ovaj predmet obiman i po svojoj prirodi izuzetno važan i kako zahteva osvetljavanje sa mnogo tački gledišta, da bi se omogućilo njegovo istinsko razumevanje i da bi se sprečilo da se shvati na neobavezujući ili samo formatorni način, odlučio sam se za postepeni pristup.

Ukratko, učenje kaže da je čovek, koji živi u telu, datom prvim rođenjem, sposoban da razvije još tri tela, sačinjena od finije supstance. Ali šta to znači i koje će nam ideje pomoći da to shvatimo? Šta na primer može značiti da čovek može razviti drugo telo nezavisno od tri naredna tela? Na koji način možemo sebi predstaviti to drugo telo? Možemo to prvo shvatiti na ovaj način. Zamislite čoveka, koji stoji iza nekog drugog čoveka i kontroliše ga u svemu što čini i kaže. Čovek ispred se pokorava instrukcijama čoveka iza njega. Inteligencija i volja čoveka iza kontrolišu akcije čoveka ispred. Čoveka ispred možemo posmatrati kao prvo telo, a čoveka iza kao drugo – to jest, možemo steći ideju o drugom telu, koje kontroliše prvo. To je dosta jednostavno razumeti, jer u svakoj organizaciji u životu, bilo poslovnoj bilo vojnoj, postoji određena kontrola pojedinca od strane drugog pojedinca. U slučaju jednog čoveka, to je teže razumeti.

15.11.2011.

METAFIZIČKA ANATOMIJA - ČETVRTI PUT


GNOTHI SEAUTON
NOSCE TE IPSUM

Piše: Jelena
 
U skladu sa svojim ciljem da u čoveku razvije svest, nedeljivo, individualno Ja i volju, Četvrti put je dao i odgovarajuće plodove: seriju nezavisnih, individualnih, veoma snažnih autora i autorki, koji su ga dalje razvijali, ne kriveći ga. U prikazu metafizičke anatomije čoveka iz perspektive ovog sistema u obzir će biti uzet i ovaj važan aspekt.

Četvrti put posmatra čoveka kao nedovršeno biće, koje svoj dalji razvitak ne može nastaviti na osnovu delovanja sila prirode, već isključivo sopstvenim svesnim naporom. U tom smislu čovek se poredi sa semenom, u čijim dubinama leže skriveni potencijali rasta, mogućnost da evoluira u drugačije biće i razvija unutrašnje kvalitete, koje sada ne poseduje, počevši od svesti, individualnog Ja i volje.

Razviti (samo)svest, individualno Ja i volju? Pa, zar nas to već ne odlikuje, možda će neko upitati? Zar ono Ja, koje opažam, koje kaže: osećam, mislim, vidim, nisam Ja? Zar nisam svestan sebe kao Ja u svakom trenutku? Zar moje delovanje nije odraz moje volje? Zašto bi te stvari, koje sasvim očigledno posedujem, predstavljale neki daleki, teško ostvarivi cilj?

LEGIJA MALIH „JA“

Pogledajmo sami! Bilo kakav sistem verovanja u smislu preuzimanja gotovih teza bez njihovog preispitivanja je potpuno suprotan Četvrtom putu, pa tako i onih verovanja, koja počivaju na opšte prihvaćenim i generacijama prenošenim pogledima na čoveka i svet oko njega. Umesto toga, ispitivanje strukture unutrašnjeg, psihološkog čoveka i unutrašnjeg sveta, koji on naseljava, započinje od onih delova naše unutrašnjosti, koji se uz malo truda sasvim lako mogu posmatrati i potvrditi u sopstvenom iskustvu. Samoposmatranje će dugo biti jedina aktivnost, koju učenik preduzima. Ono će nam neminovno pokazati da se naša unutrašnjost neprestano menja i da mi nismo jedno, nepromenljivo „Ja“. Uočićemo različite stavove, porive, misli, osećanja, uloge, koja su po pravilu međusobno suprotna i kontradiktorna, i koja izbijaju na površinu izazvana spoljnim podsticajima.

Dok naše fizičko telo predstavlja celinu, koja deluje kao jedinstvo, kojem svaki pojedinačni deo služi, naš je unutrašnji život sačinjen od mnoštva malih Ja, koja proizvoljno izranjaju na površinu i preuzimaju vođstvo. "Mi imamo stotine i hiljade „Ja“ u sebi i samo usled delovanja bufera ne možemo videti razliku, već ostajemo pri svome verovanju da imamo jedno „Ja“, koje uvek deluje, misli i oseća na isti način. To je „imaginarno Ja. Zamišljanje da čovek ima samo jedno „Ja“, to „imaginarno Ja“, je ono što nas sprečava da se promenimo.“ (Petar Uspenski).

Sve naše misli, osećanja, reči i delovanja dolaze od različitih Ja u nama. Ovakvi kakvi jesmo, mi ne posedujemo individualnost, koja upravlja tim malim Ja i raspoređuje ih na pravilan način. Nema centralnog glasa, kao u našem fizičkom telu, koji će obezbediti da naš psihički život funkcioniše kao celina. Svaka misao i osećanje, koji izrone u nama, kažu „Ja“, jer smo potpuno identifikovani sa ovom maticom fino-supstancijalne energije i povezujemo je sa osećajem Sopstva.

Prvi korak u radu ezoterijske psihologije je postati svestan imaginarne i višeslojne prirode našeg “Ja”. Samoposmatranjem, podelom pažnje i njenim usmeravanjem na unutrašnjost, ubrzo ćemo postati svesni da je većina naših aktivnosti mehanička reakcija, a ne svrsishodna i smislena aktivnost. Na izvestan način, mi smo u snu i zadatak Rada je da se probudimo.

Izraženo terminima Četvrtog puta, korišćenjem B uticaja i ojačavanjem magnetnog centra će se postepeno formirati grupa Ja, posvećenih Radu – „Zamenik upravnika“. Ova Ja ipak još uvek pripadaju Ličnosti i često nemaju dovoljno snage da odnesu prevagu nad mehaničkim navikama, da bi znanje primenili u praksi.

„Drugi stepen predstavlja ono što nazivamo samo-posmatranjem, to je početak razumevanja o sebi. Taj posmatrač se naziva „Pravi upravnik“ i on posmatranjem počinje da stiče snagu za odvajanje od običnih „Ja“ koja postoje u svakom od centara. Upravnik, koristeći energiju dobijenu pamćenjem sebe, ima potpunu kontrolu nad ponašanjem svakog centra i tako se kaže da on priprema kuću za dolazak pravog Ja, punopravnog vlasnika.“ (Jose Reyes – “Making Essence activ”).

CENTRI

Još jedan razlog zašto se o čoveku ne može govoriti kao o celini leži i u tome, što u njemu deluju tri centra, često sasvim nezavisno jedni od drugih. To su:
- Intelektualni,
- Emocionalni,
- Instinsktivno-motorički.

Svaki od ovih centara ima svoje oblasti delovanja i svoje specifičnosti. Takođe, svaki od centara ima svoj intelektualni, emocionalni i motorički deo, koji su podeljeni na još tri takva dela. Sami centri pripadaju Suštini, ali njihov sadržaj, ono čime su ispunjeni, pripada Ličnosti.

Pored nižih centara, koji koordiniraju našim svakodnevnim životom u čoveku postoje dva sasvim razvijena viša centra: viši emocionalni i viši intelektualni centar, „skriveno blago“ u nama. Ipak, usled pogrešnog rada „mašine“ – našeg organizma - impulsi iz ovih centara ne dolaze do naše budne svesti i mi život provodimo sasvim odsečeni od njih.

Otkuda pogrešan rad? Svaki od nižih centara je savršeno oblikovan da primi svoju vrstu utisaka i da na ove utiske na pravilan način odgovori. Međutim, centri gotovo nikada ne rade ispravno i na ovaj pogrešan rad se troše ogromne količine energije. Rad centara, njihove funkcije i mešanje jednih drugima u rad predstavlja zadatak stalnog posmatranja. Primera radi, pogrešan rad se često odnosi na korišćenje pogrešnog centra za određene aktivnosti, jer oni mogu da preuzmu ulogu i zadatke jedni od drugih. Motorički centar je najbrži od svih i mi nemamo kontrolu nad većinom njegovih funkcija. Zbog njegovog brzog rada i zbog lakoće da mu se prepustimo, veoma veliki broj mentalnih funkcija, koje nisu pod našom kontrolom, u stvari predstavlja posledicu mešanje motoričkog centra u rad intelektualnog: nekontrolisani unutrašnji monolog, mehaničko izražavanje negativnih emocija i revolta, ogovaranje, dnevno sanjarenje, unutrašnje pridavanje značaja, beskrajno ponavljanje istih tema. I to je značenje svesne evolucije čoveka, koji može izabarati da se prepusti svojoj mehaničkoj prirodi ili da uloži napor i razvije viša svojstva u sebi. Ona svojstva, koja već sada veruje da poseduje.


Kod razmatranja funkcionisanja centara, važno je u obzir uzeti i njihovu podelu – centri se sastoje od manjih i većih delova. Viši delovi centara su naša najbolja stanja, u kojima na situacije delujemo svesno, analitično, fleksibilno, objektivno i neutralno. Međutim, ovo poželjno stanje je u stvari veoma retko, a razlog za to je, što je za prelazak u više delove centra potrebna svesna, postojana, usmerena pažnja i svestan napor. Mnogo su češća stanja, kada zarobljeni u najmanjim jedinicama centara, i ne slutimo da je za nas moguća sasvim drugačija perspektiva stvarnosti, doživljaj sebe i života.

„Kao što je rečeno, ljudi borave ili žive u malim delovima centara – to jest, u mehaničkim delovima. Morate shvatiti da sva ta različita „Ja“ u nama žive u manjim ili većim jedinicama centara. Mi imamo manje mehanička i više mehanička „Ja“. U malim jedinicama, u mehaničkim ili čak automatskim delovima centara boravi većina „Ja“ koja kontrolišu naš život. Ona bi trebalo da budu sluge, a ne naši gospodari, jer mi posedujemo „Ja“ različite snage ili kvaliteta ili kapaciteta. Na primer, „Ja“ koja žive u malim jedinicama centara nisu sposobna da shvate Rad. Ona su veoma ograničena. Ne mogu da se promene. Ona su nalik čaršiji, koja sumnja u sve novo. Ta mala „Ja“, koja koristite u svakodnevnom životu – ta „Ja“ koja se glože i osećaju nepovezanost, ta „Ja“ koja su preokupirana malim planovima, malim sumnjama, malim stvarima, malim interesima – se nalaze u mehaničkim delovima centara. Ona su veoma korisna za male stvari, ali ona ne mogu razumeti Rad.“ (Maurice Nicoll: Centri) 

Rad posebnu vrednost pridaje pročišćenju emocionalnog centra, koji je gotovo u potpunosti pod kontrolom negativnih emocija. Treba napraviti razliku između negativnih emocija, koje imaju upozoravajuću ulogu, i onih, koje predstavljaju mehaničke navike, stečene oponašanjem, stanja proizvedena sirovim elementima, nakupljenim u našem mentalnom prostoru, stanja kompulzije, unutrašnji monolog van naše kontrole i slično.

Kao i uvek u Četvrtom putu, „ne biti negativan“ ne treba slediti kao 11. zapovest, već treba shvatiti prirodu negativnih emocija. Samoposmatranje će pružiti informacije o kompulziji koju izazivaju negativna stanja, o njihovom razvitku, o mehaničnosti reakcija i ogromnom gubitku fine energije, koja se na njih troši. Negativne emocije uznemiravaju čitav organizam psihe, štete Ličnosti, stvaraju nered u psihi i izazivaju znatan gubitak najfinijih i najplemenitijih energija koje se stavljaju u pokret. Čoveku je tada potrebno vreme da ponovo izgradi ove rezerve finih suptstanci.


Mada njihovo ispoljavanje možda na trenutak može izgledati kao olakšanje i oslobađanje od pritiska, ono će pored narušavanja međuljudskih odnosa u spoljašnjem životu, iznutra voditi do istinskog loma. Međutim, podjednako malo korisno kao predavanje kompulziji negativnih emocija je i njihovo potiskivanje, poricanje, veštačko zamenjivanje nekim prijatnijim impresijama itd. Rad nudi odgovor u vidu samo-posmatranja i konstatacije – verifikacije. U trenutku, kada osetimo da se u nama podiže negativna matica, treba se izdvojiti i staviti se u poziciju nepristrasnog posmatrača. Samoposmatranje se mora sprovoditi bez osuđivanja i bez identifikacije sa opaženim. Pobeda nad negativnim emocijama na ovaj način nema samo simbolično značenje i samo teorijski značaj. Samoposmatranje i konstatacija vode do transmutacije energije negativnih emocija u plemenite supstance, koje se mogu upotrebiti za izgradnju našeg Bića, tako da na ovaj način stičemo energiju, umesto da je gubimo kroz prepuštanje kompulziji ili kroz poricanje i potiskivanje i, naravno, kroz sopstveno samozavaravanje.


Mnogi autori tvrde da smo bespomoćni pred negativnim emocijama kada one nastanu i da ih se treba oslobađati u korenu, oslobađajući se identifikacija na kojima počivaju. Drugi daju uputstva kako da se iskoristi ogromna energija, koju one nose. U vezi sa time Moravjev kaže:

Ovde se vraćamo na Doktrinu Sadašnjosti. Ukoliko, uz pomoć stalne introspekcije subjekat uspe da opazi uzdizanje negativne emocije u sebi odmah po njenom rođenju, to znači, dok prorez u njegovoj individualnoj Sadašnjosti nije prešao u protok vremena, za njega je moguće da izdvoji komponente te emocije. Introspektivna opservacija obasjava njegovo unutrašnje biće baš kao ulična svetiljka, a negativne emocije mogu da se formiraju i počnu da deluju samo u unutrašnjoj tmini koja je karakteristična za stanje navale. Svetlo projektovano konstatacijom unutar granica Sadašnjosti razdvaja negativne emocije, a strast, koja ih je pokrenula, tada pada u latentno stanje.

Konstatacija ipak ima i drugi efekat, koji je od primarne važnosti: momentalno razdvajanje komponenti, koje obrazuju negativnu emociju, oslobađa energiju SI-12, koju je strast uvukla u motorički centar; rezultat konstatacije je da se ona automatski koncentriše u emocionalnom centru koji ih onda stavlja u pokret. Znamo da se normalno intenzivan rad ovog centra vrši uz pomoć fine energije 12. stepena. Pobeda nad negativnom emocijom donosi dotok radosti u niži emocionalni centar. Ta radost je izraz obilja energije SI-12, oslobođene konstatacijom. Ona čini da niži emocionalni centar vibrira bržim ritmom nego što je to uobičajeno za njega i podstiče oslobađanje toka energije SOL-12 iz njega. To ukazuje da konstatacija, kada se vrši na korektan način putem introspekcije i deluje unutar granica individualne Sadašnjosti, omogućuje čoveku da ostvari potpunu pobedu. Dotok više radosti, koju oslobađa tok energije SOL-12m tada može da transmutuje energiju SI-12 oslobođenu iz mešavine u SOL-12 indukcijom. Trajanje kontakta između nižeg i višeg emocionalnog centra, koji se time ostvaruje, time može da bude produženo.“ (Boris Moravjev: „Gnoza II – Put“).

LIČNOST I SUŠTINA

Čovek se sastoji od dva osnovna dela, Suštine, onoga, što mu je svojstveno, što je autentično i stvarno, i Ličnosti, koja je stečena najrazličitijim delovanjem okruženja na čoveka i njegovim sopstvenim reakcijama na te podsticaje. Suština čini najintimniju jezgru čovekovog bića, sa kojom dolazi na svet, Ličnost se formira tokom života i obuhvata sve ono stečeno u nama. Uslovno je možemo podeliti na pravu Ličnost - koju čine znanja, razvijeni talenti, svesno formirana svojstva i sklonosti i koja može pomoći Suštini da se realizuje i ispolji – i lažnu Ličnost, koja je sačinjena od navika, ideja, predstava, sklonosti i svojstava, stečenih mehaničkim putem, oponašanjem, fantazijom i identifikacijom. Sujeta, ponos, potreba za spoljnom potvrdom svoje vrednosti, identifikacija sa rasom, nacijom, zanimanjem, položajem neka su od svojstava (svake) lažne Ličnosti.

Sva mala „Ja“ pripadaju lažnoj Ličnosti. Dok čovek ne počne sa Radom, svi spoljni utisci padaju na Ličnost, koja okružuje Suštinu. Ona ih obrađuje, delujući iz svojih malih Ja, na osnovu stečenih mehaničkih navika i iz stanja identifikacije, tako da percipirana stvarnost ne odgovara objektivnoj realnosti, već programima, koja ta Ja nose. Mi živimo u subjektivnoj, falsifikovanoj realnosti uz jedan iskrivljeni osećaj sopstvenog identiteta. Lažna Ličnost ne krivi samo sliku o realnosti, već i o nama samima. Prema ovom sistemu, viši centri postoje potpuno razvijeni u čoveku, ali njihovi impulsi do čoveka ne dopiru, jer je on obmotan teškom, debelom skramom – svojom lažnom Ličnošću.

Čitava lična evolucija, čitav unutrašnji razvitak, počiva na rastu Suštine, onoga što je najdublje i najautentičnije u nama. Da bi taj razvitak mogao da se realizuje, Ličnost mora da postane pasivna. To konkretno znači postati pasivan na reakcije svoje Ličnosti (pogotovo treba izbegavati njihovo proglašavanje za delovanje, jer svo samozavaravanje počinje na ovom mestu), koja neprestane reaguje na podsticaje iz okruženja. Moramo shvatiti da su sve one stečene ideje, ambicije, pretpostavke, vrednosti, očekivanja, osuđivanja, koja posmatramo kao nerazdvojne delove sebe, samo mehaničke navike, stečene oponašanjem, obrazovanjem, maštanjem i da nas taj debeli sloj odvaja od onog autentičnog u nama. Biti pasivan znači biti u stanju samo-posmatranja i nepristrasno i bez identifikacije pratiti sopstvene reakcije. Samo-posmatranje će postepeno dovesti do tačke, kada makar neka od lažnih, mehaničkih Ja počinju da se rastvaraju i kada kroz te pukotine počne da se nazire naše pravo Biće.

OKTAVE ISHRANE

Ideje Četvrtog puta čovek razume tačno na onom nivou na kome se nalazi njegovo sopstveno Biće. Razliku u razumevanju on će biti sklon da nadomesti menjajući ideje i prilagođavajući ih svom razumevanju, svojim odbojnicima, predrasudama i iskrivljenim pogledima na stvari ili ih, budući za njega nerazumljive, sasvim izostavljajući kao nebitne. Opet, da bi te ideje uopšte imale bilo kakvog dejstva na njegovo biće, da bi mogle da zriju u njemu, on o njima mora promišljati, osećati ih, primenjivati i povezivati sa sopstvenim iskustvom, svestan svoje trenutne subjektivnosti i spreman da se ne vezuje za svoje sadašnje razumevanje kao konačno i da ga posle nekog vremena ponovo proveri.

Kada je reč o oktavama ishrane, potpuno sam sigurna da će tablice elemenata za mene još dugo ostati neupotrebljive. U tom pogledu moje razumevanje seže do one osnovne tačke da sva materija nije iste gustine. Materija je statički oblik energije, iznutra ispunjena vibratornim pokretima različitih amplituda i frekvencija. Što su brže ove vibracije, to je eteričnija, manje zgusnuta materija. (Vidi u ovome više u „Denziteti“ i „Sinhronicitet“).

„Izraz 'gustina vibracija' odgovara 'frekvenciji vibracija' i upotrebljen je kao suprotnost izrazu 'gustina materije', što će reći, što veća 'gustina materije' to je manja 'gustina vibracija' i obrnuto, što veća 'gustina vibracija' to je manja 'gustina materije'. Najveća 'gustina vibracija' može se naći u najfinijoj, najrazređenijoj materiji. U najgušćoj mogućoj materiji vibracije usporavaju, skoro se zaustavljaju. Prema tome, najfinije materije odgovaraju najvećoj 'gustini vibracija'.“ (Gurđijev u: Uspenski, „U potrazi za čudesnim“).

Čovekov organizam se može posmatrati kao fabrika koja preobražava sirove materije, koje dobija spolja, u finije materije višeg reda. Prema IV putu naša trospratna fabrika je predviđena za veoma veliku proizvodnju, ali budući da je njen rad nepravilan, ona proizvodi samo onoliko energije, koliko je neophodno za njeno sopstveno održanje. Drugim rečima, usled svog nepravilnog rada, ona troši sve što proizvede. Ipak, sav čovekov razvoj zavisi od mogućnosti da proizvede materiju viših vibracija - finije vodonike – koji bi se rasporedili po ćelijama našeg tela. „Ova kristalizacija finih 'vodonika' postepeno bi dovela ceo organizam na viši nivo, na viši plan bića. Ako čovek nauči da 'izdvaja fino od grubog', to jest, ako počne da proizvodi fine 'vodonike' do njihovog maksimuma, pomoću njih će biti u stanju da sebi stvori mogućnost unutrašnjeg rasta do koga se ne može doći na bilo koji drugi način. Unutrašnji rast, rast unutrašnjih tela u čoveku, astralnog, mentalnog i tako dalje, je materijalni proces sasvim analogan rastu fizičkog tela.” (Gurđijev u: Uspenski, “U potrazi za čudesnim”).

Za Čoveka postoje tri vrste materije, koje unosi u sebe: hrana, koju jede, vazduh, koji udiše, i utisci, koje prima. Koliko hrana može biti boljeg i lošijeg kvaliteta, utoliko to više važi za dve druge vrste supstanci, koje čovek može da unese u sebe. Od ove tri vrste materija naš organizam proizvodi sve supstance koje su mu potrebne za život. Proces ishrane započinje unošenjem hrane. Kao i svi drugi procesi u prirodi i ishrana se odvija sledeći Zakon oktava ili Zakon broja 7, koji čini obrazac svakog kretanja i razvitka. Ovaj zakon možemo uporediti sa notama muzičke lestvice, pri čemu između nota MI i FA, kao i nota SI i DO dolazi do opadanja vibracija. Razvitak je prirodan do note MI, ali se tu zaustavlja jer vibracije nisu dovoljne snažne, da bismo se prebacili sa note na notu. Da bi se napredovanje nastavilo, potrebno je dati jedan „šok“ ili tzv. bočnu oktavu. 


Ušavši u organizam, Oktava hrane se razvija do note MI i tokom njene prerade nastaju supstance potrebne za održanje i izgradnju fizičkog tela. Došavši do note MI, ona se zaustavlja bez mogućnosti da se dalje samostalno razvija. Na ovom mestu ulazi Oktava vazduha, koja predstavlja „šok“ ili bočnu oktavu, koja omogućava Oktavi hrane da nastavi svoj razvoj. I ova Oktava dostiže notu MI i na tom mestu se kao naredna bočna oktava uključuju Utisci. Kao „šok“ili bočna oktava Utisci omogućavaju razvitak Oktave vazduha i stvaranje finijih materija, ali dosegavši notu MI njihov sa razvoj zaustavlja. Priroda nije obezbedila „šok“ ili bočnu oktavu, koja bi omogućila njihov razvitak preko ovog praga. Utisci ulaze kao DO 48 ali se tu zaustavljaju, jer na tom mestu nema ugljenika 12 da im pomogne, tako da se i Oktava vazduha zaustavlja na noti SI. Da bi se omogućio nastavak ovih oktava i proizvodnja finijih materija, neophodno je svesno i na pravom mestu dati odgovarajući „šok“, odnosno, obrazovati bočnu oktavu. Da bi se sve tri Oktave razvile do svog maksimuma, potrebna su dva svesna šoka na tačno određenim mestima. Prvi svesni šok predstavlja prvu liniju Rada: pamćenje sebe, samo-posmatranje, izbegavanje identifikovanja. Sav ovaj Rad označava dovođenje ugljenika 12 na mesto ulaska Utisaka, koji omogućava da se ova Oktava nastavi. U vezi sa II svesnim šokom Uspenski u „Četvrtom putu“ kaže:

„Drugi svesni šok je potreban na mestu gde se MI12 Oktave utisaka i SI12 Oktave hrane zaustavljaju i ne mogu dalje (...). Napor mora da počne od MI12, pa zato moramo da razumemo šta je MI12 u psihološkom smislu. Možemo da kažemo da su to naša uobičajena osećanja, to jest, sva jaka osećanja koja imamo. U našem sadašnjem stanju, međutim, samo negativna osećanja dostižu MI12, obična ostaju 24. Prema tome, početak ovog drugog napora i priprema za njega predstavlja rad na negativnim osećanjima. (...) To je preobražaj negativnih u pozitivna osećanja. To je moguće samo uz dugi rad na pamćenju sebe, kada si u stanju da dugo budeš svestan i kada počne da se uspostavlja veza sa višim emocionalnim centrom. To je ono što nas vodi do stepena čoveka 5, pa je veoma daleko od našeg sadašnjeg nivoa. (Petar Uspenski: „Četvrti put“.).

To je alhemijska retorta u našem organizmu, fabrika, u kojoj se odvija transmutacija običnih u finije materije.

U vidu ličnog komentara na ovu temu, rekla bih da su utisci – iskustva zaista prava hrana, naša najdragocenija hrana. Trebalo bi da im se svesno izlažemo, da ih mudro biramo, a zatim ih prerađujemo – kontemplacijom, meditacijom i analizom – te iz njih izvučemo supstrat iskustva, svetlost/mudrost, sadržanu u njima. Mnogo utisaka - iskustava ne biva prerađeno na adekvatan način i oni se talože u našem fino-supstancijalnom telu, baš kao toksini i ostaci hrane u fizičkom. Izloženi smo njihovom delovanju iz dubina podsvesti sve dok ne nađemo način da ih izvučemo na površinu, prepoznamo lekciju koju u sebi nose i tako izdvojimo onu supstancu, koja hrani naše biće i neka druga tela U nama.

Know Thyself