10.03.2012.

ČETVRTI PUT - POKRETI II




Vim van Daleman - "Gurđijevljevi Pokreti
II deo
(„Stopinder“ br. 4, proleće 2001.)
Prevod: Jelena

Nastavak:
PRENOŠENJE POKRETA

U narednim poglavljima ću govoriti o prenošenju Pokreta, što nas ponovo dovodi do pitanja: „Šta su Pokreti?“ Odgovor na to pitanje sadrži opis onoga, što se prenosi. Svaki čovek će dati drugačiji odgovor, što moramo imati na umu, pre nego što nastavimo da zalazimo u ovo kompleksno područje.  

Za one, koji žive u svetu spoljnih oblika, to neće predstavljati problem. Pokreti su pokreti, jedan oblik gimnastike, pomalo tajanstveni, jer nisu poznati velikom broju ljudi, ali upravo zbog toga utoliko pogodniji da se ponude u današnjem „supermarketu samo-razvoja“. Oni, koji tragaju za značenjem iza nemilosrdnog zida pojavnog, razumeju teškoće prilikom prenošenja Pokreta.

Moj odgovor na pitanje o značenju Pokreta bi bio: „Oni mi pomažu da se približim Bogu“.

Šum vetra u nekom drvetu, čuđenje deteta, kada se ujutru probudi i vidi svet prekriven snegom, lepota usamljene kuće u poljima, iz čijeg se dimljaka uzdiže dim, oči voljenog čoveka, bleda svetlost novog jutra, ispunjena večnom zagonetkom života ... Pokreti mi pomažu da svemu tome priđem bliže.

Oni ili bude uspavanu energiju u meni ili me dovode u dodir sa nečim, što dolazi spolja. Ta nova energija, koja počinje da cirkuliše u meni, je vredna. Ona me čini mirnim, svesnim i odlučnim i ta energija mi je potrebna, kada moram da pogledam potpunoj nesigurnosti u oči.

Gđa. Klostris mi je jednom rekla: „Svi Gurđijevljevi Pokreti su molitve.“ Kada je jednom otišla kod Gurđijeva da mu kaže koliko duboko je dirnuta njegovim Pokretima, on je mirno rekao: „Da ... oni su lek.“
Unutrašnje značenje, koje povezujemo sa Pokretima, prouzrokuje teškoće u često naizgled protivrečnom procesu prenošenja.

Delo Gurđijeva je teško istražiti zbog preovlađujućeg osećaja tajne, kao i zbog rastuće izolacije i nedostatka saradnje, ako ne i neprijateljstva, između različitih pravaca.

U svojoj ulozi „putujućeg svirača“, koji je izvodio muziku Gurđijeva i De Hartmana na najrazličitijim mestima i pod najrazličitijim uslovima, bio sam u prilici da dođem u kontakt sa mnogim Gurđijevljevim grupama i organizacijama. Svi su bili prijateljski prema meni i poželeli mi dobrodošlicu. Poštovao sam ih i nisam sudio, jer sam samo želeo da učim.

U to vreme sam uočio koliko moj rad „putujućeg svirača“ podseća na posao, koji sam obavljao nekoliko godina pre toga, dok sam radio za veliku međunarodnu kompaniju. Naravno, za nju nisam svirao klavir, ali sam u jednom eksperimentu, koji su nadzirali specijalisti sa Harvarda, bio izabran za centralnu osobu, kojoj su svi menadžeri iz Evrope mogli slobodno da govore o svojim problemima i na koji način planiraju da ih reše. Sve to se, naravno, odvijalo pod obavezom potpune diskrecije.   

Koincidencija i sličnost obe delatnosti – kao da je taj period mog života imao određeni obrazac – su me uverile da sve organizacije, bilo da su njihovi ciljevi duhovne ili komercijalne prirode, moraju da se bore sa istim sociološkim problemima. Iz tog razloga je većina velikih komercijalnih preduzeća promenila svoje hijerarhijske strukture u  organizaciju horizontalne strukture, sastavljenu od više nezavisnih malih celina, koje mogu bolje da se prilagode teškoćama i zahtevima današnjeg društva.

Kada pokušavam da predstavim svoje iskustvo, koje sam tih godina stekao putem uporednih istraživanja, moja namera nije da kritikujem te organizacije, koje su bile od pomoći za moj razvitak, već da ono, što sam našao, izložim na način, koji omogućava analizu situacije i vodi ka konstruktivnom putu za dalji rad. 

Moram da naglasim subjektivnu prirodu svojih otkrića i da napomenem da situaciju u Evropi mnogo bolje poznajem, nego situaciju u Americi.


GDE SE PODUČAVAJU POKRETI, KAKO I OD KOGA?

Pokreti mogu da se uče samo u autentičnoj liniji prenošenja.

Vaše studije će zahtevati godine odlučnih napora, ne samo Pokreta, već i Gurđijevljevog učenja kao celine.

Svaki proces učenja ima stepene. Za njega je potrebno usvajanje novog znanja, apsorpcija i varenje tog materijala i konačno praktična primena onoga, što je naučeno u teoriji. Kod učenje Pokreta za taj proces je potrebno najmanje sedam godina. 

Važno je učiti sa učiteljem, koji poznaje Pokrete, koji je voljan da podučava čitave Pokrete, a ne samo fragmente, i koji je u stanju da podstakne grupu u njenom unutrašnjem radu.

Linija predaje je autentična, ako je osnovana od strane Gurđijevljevog ličnog  učenika. Ti učenici su često međusobno sarađivali, barem u godinama kratko posle Gurđijevljeve smrti. U središtu lavirinta tih linija izdvaja se Institut Gurđijev u Parizu i sa njime povezane fondacije, na osnovu svoje istorijske povezanosti, kompetencije, veličine organizacije i jer su sve bile vođene od strane gđe. Žan de Salzman.

Mnoge druge linije, koje deluju nezavisno od spomenute organizacije i nisu toliko velike, se takođe mogu vrednovati kao autentične, jer su osnovane i vođene od strane Gurđijevljevih direktnih učenika, koji su sami stajali u njegovim grupama za učenje Pokreta.

Iz te poslednje grupe čini se da su originalne linije Uspenskog i Beneta najvažnije u pogledu prenošenja Pokreta. One ipak nisu jedine.

Sve te organizacije se veoma razlikuju. Nazvati Benetovu liniju organizacijom svakako ne bi bilo ispravno, jer se ona sastoji od jedne promenljive grupe učenika Džona Beneta, koja organizuje različite vrste aktivnosti, koja je otvorena za svakoga i odgovara posebnim potrebama ili okolnostima. 

Linija Uspenskog je relativno mala, dok Fondacija, naziv kojim označavam različite međunarodne fondacije, koje je osnovao ili koje podržava francuski Institut Gurđijev, ima hiljade učenika. Nezavisno od razlike u veličini, ove poslednje dve grupe se mogu okarakterisati kao hijerarhijske. 

Prilikom poređenja ta tri pravca bi bili važni sledeći kriterijumi:
- Da li se Pokreti nude u vezi sa proučavanjem Gurđijevljevog učenja kao celine.
- Broj i vrsta Pokreta, koji se uče.
- Veza između njihovog oblika i njihovog sadržaja.
- Kome se prenose.
- Da li se prikazuju čitavi Pokreti ili samo fragmenti Pokreta.

Primena ovih kriterijuma će brzo otkriti jake strane i slabosti različitih pravaca.

Fondacija i Linija Uspenskog uče Pokretima samo članove svoje organizacije kao integralni deo čitavog učenja, koje prenose. Linija Beneta eksperimentiše sa kratkim seminarima, koji su otvoreni za svakoga i gde Pokreti dominiraju nad svim ostalim aktivnostima. 

Repertoar Linije Uspenskog se sastoji od samo 27 starijih Pokreta, koji su bili sačuvani, ali oni ne samo da ih poznaju u svim istorijskim detaljima, već ih i prenose u njihovoj celovitosti.

Benetova Linija je mešavina nekih starih Pokreta i nekih novih vežbi. Oni takođe podučavaju cele Pokrete, doduše ne sa istom savesnom brigom za detalje kao u Liniji Uspenskog.

Fondacijama stoji na raspolaganju pravi rudnik novih vežbi, koju nijedna od drugih postojećih Linija ne prevazilazi. U Evropi se mnogi od starijih Pokreta jedva vežbaju i gotovo su zaboravljeni. Kod novih vežbi je njihovo znanje i iskustvo u istraživanju unutrašnjeg značenja neprevaziđeno. Druga strana medalje je da se na šokantan način zanemaruje oblik Pokreta kroz podučavanje samo fragmenata. Pored toga, zbog svoje veličine oni dolaze u opasnost da stvore „specijaliste“ u različitim oblastima Gurđijevljevog učenja, u šta spadaju i Pokreti. Postati „specijalista“ u bilo kojoj oblasti Gurđijevljevog rada znači samoubistvo za celinu.
 
Vredno je pomena, ali i dirljivo, da sve tri celine reflektuju stadijum razvitka Pokreta u vreme kada su nastale.

Intenzivni program treninga u Liniji Uspenskog, gde svako zna napamet sve stare Pokrete, potiče nesumnjivo iz vremena, kada je Gurđijev zahtevao od svojih učenika da vežbaju pet-šest sati dnevno za javno izvođenje u Parizu i Americi. Fokus novih vežbi u Fondaciji i način da se oni povežu sa unutrašnjim radom potiču iz poslednjeg perioda Gurđijevljevog podučavanja Pokreta i odlučnosti gđe. Žan de Salzman da sačuva te vežbe. Spremnost, da se eksperimentiše sa novim oblicima podučavanja Pokreta, koja je karakteristična za Benetovu Liniju, odražava otvorenost samog Džona Beneta. 

Rezultat uporednih studija i osnovna lekcija, koja se iz toga mora naučiti, je da nijedna Linija nije perfektna. Ako se želi najbolje iz ta tri sveta, mora se napustiti izolacija i započeti saradnja. To znači sarađivati, a da se ne bude pripojen. To smo učinili mi u berlinskim i amsterdamskim grupama za Pokrete.

Pre dve godine smo u Amsterdamu organizovali razmenu iskustava na temu „stari“ Pokreti između naše grupe i jedne grupe izvorne linije Uspenskog. Na naše iznenađenje, gđa. Van Ojen, jedna od dva još živa člana londonske grupe Uspenskog, je uzela učešća u tome. Kada smo je zbog njene veoma duboke starosti upitali zašto učestvuje, odgovorila je: „Videla sam pre mnogo godina kako se Rad raspada u mnogo malih pojedinačnih delova. Sada sam čula da su preduzeti napori da se ujedini ono, što se raspalo, i zbog toga sam po svaku cenu htela da budem prisutna. Samo ako sarađujemo, mogu se postići rezultati!“ Izražavam nadu da će se taj pravac nastaviti.

POKRETI I DRŽANJE U TAJNOSTI

Jedini razlog za nedostižnost Pokreta je „držanje u tajnosti“.

Razmotimo dva razloga za tu skolonost, jer ona predstavlja prateći efekat rastuće izolacije Gurđijevljevih zajednica.

Za nekoga, za koga Pokreti predstavljaju najintimniji i sveti izraz „Rada“, je strašno da vidi da se Pokreti nude ljudima, koji misle da je tu reč o nekoj vrsti aerobika.

Postoji dobro poznati ezoterijski princip: "Ne možeš dati ono, što ne može da bude primljeno.“ Ili „Ne bacaj bisere pred svinje.“Ali kako izabrati one, koji mogu da prime. Da li pristup treba da bude ograničen samo na članove neke organizacije?

Kada dajem koncert Gurđijevljeve muzike za grupu ljudi, koji nikada ranije nisu čuli za njega, unutrašnja rezonanca, koju mogu da upijem i osetim, nije manje snažna nego kod članova Gurđijevljevih organizacija. 
Naprotiv, ona je ponekad čak i bolja i postavlja se pitanje, ko šta može „da primi“. Naravno, neophodno je sačuvati Pokrete od uticaja spolja i održati ih čistim koliko god je to moguće. Na žalost, promene se uvek događaju i nikada se ne mogu zaustaviti.

Gurt Zaks, veliki nemački istraživač muzike i plesa, formulisao je princip da ne postoji nijedan jedini kulturni fenomen, koji nije pod uticajem drugih kulturnih fenomena i koji takođe ne utiče na druge kulturne fenomene.

Kada je Gurđijev predstavljao svoje Pokrete u Francuskoj i Americi, svako je imao pristup, i sa jednim izuzetkom, učešće je bilo slobodno.

Kada su ga upitali: „Zašto svim tim ljudima omogućavate pristup?“ odgovorio je ljutito: „Kako možete da procenite? ... Moramo svakoga da saslušamo. Rezultati ne pripadaju nama.“

Mudrost u vezi sa Pokretima se može preobraziti u arognaciju i ovde se možemo podsetiti starog latinskog korena te reči, koji znači „zadržati za sebe“.

Ezoterizam je istorijska činjenica i javlja se u svim religijama. Držanje u tajnosti je ljudski porok. 

Gde bi trebalo povući liniju?

A.L. Staveli je formulisao to pitanje na sledeći način: "Šta je gore? Da Pokreti padnu u ruke onih, koji ih ne poštuju, uništavaju ih i razvodnjavaju; ili da se upakuju i „zaštite“, da oni, koji od njih mogu profitirati i kojima ih je Gurđijev i namenio – a nama ih predao da ih prenosimo dalje – nikada ne dobiju priliku da rade sa njima?“

Sa tom dilemom se suočavam kada se osećam obaveznim da prenesem ono što sam dobio. „Šta“ preneti i „Kome“?

Osećao sam da Rad ne može da procveta i donese plodove u jednoj hijerarhijskoj ili zatvorenoj strukturi. Vreme je organizacijama, koje se bave Radom, donelu istu potrebu, sa kojom su se suočile i komercijalne institucije – da strukture, organizovane od gore na dole, prestrukturiraju u jednu horizontalnu hijerarhiju produktivnih celina, koje pre funkcionišu kroz kooperaciju, nego kroz inkorporaciju. 

Pokušali smo da pronađemo srednji put. Nismo želeli da Rad iznesemo na ulicu, pod noge svakog
prolaznika, već da ga otvorimo za one sa istinskim interesovanjem.

To je odlično funkcionisalo. Gotovo same od sebe, rođene su dve grupe za izučavanje Pokreta, sa ozbiljnim ljudima, koji su naporno radili – jedna u Berlinu i druga u Amsterdamu i one su se prilično brzo stabilizovale. Ove grupe postoje više od tri godine.

PONOVNI SUSET SA GRUPAMA GĐE. KLOSTRIS

Kako promene deluju na praksu Pokreta, čak i u najzaštićenijim i najizolovanijim situacijama, ponovo sam doživeo kada sam nedavno uzeo učešće u radu grupa.

Da to odmah kažem, nije bilo ničega od vitalnosti nekog od časova gđe. Klostris. Jedan dostojanstveni učitelj je pripremio kratak program sekvenci Pokreta, pijanista je sedeo ukočeno za klavirom, čekajući naredbu, sa notnom sveskom ispred nosa, bez koje se nije usuđivao da svira.

Kod gđe. Klostris je uvek postojala živa sinergija između učitelja i muzičara. Učitelj je morao da bude u stanju da odsvira, makar i malo, ritmove, harmonije i traženi tonalitet, koji je potreban za pratnju svakog Pokreta, koji je podučavao. Pijanista u njenom razredu je morao da se čuva toga da jednostavno odsvira muziku! Čovek je morao da improvizuje, da pronađe svoj put zajedno sa grupom. „Oseti“, vikala je, „slušaj grupu, slušaj svoj zvuk ... variraj, ... radi.“ Jednom sam na to rekao: „Ali ja sviram za Pokrete, ja ih ne izvodim.“ Ona je rekla: „Ako ih ne izvodiš telom, onda tvoji prsti moraju da izvode Pokrete na tastaturama.“ Taj savet, prvobitno toliko neobičan, je za mene bio od velike pomoći!

Od izuzetne je važnosti za svakoga, ko stoji pred gupom, da razume, da mi na njenim časovima nikada nismo radili pa nekom programu. Odabrala bi neki Pokret, jer je grupi u tom određenom trenutku bilo potrebno nešto karakteristično iz njega. Na taj način je majstorski tražila „intervale“ i vodila do jedne nove oktave razumevanja. Pijanista je istraživao novu oblast i podržavao traganje svim svojim snagama!

Svaki čas je bio aktivna potraga za jednom oktavom! Iako nikada o tome nismo razgovarali, ne sumnjam da je ta metoda dolazila direktno od Gurđijeva.

Na taj način voditi grupu je zahtevalo barem tri kvaliteta, koje je ona u potpunosti bila u stanju da demonstrira. Možda je pokazano više, ali ta tri su se urezala u moje pamćenje.

To su bile: Nikada ne reaguj na ličnom nivou, već posmatraj grupu kao iz daleka. To ni na koji način ne bi smelo da se poveže sa procenom. Naprotiv, drugi kvalitet je, biti u stanju da prihvatiš svoje osećaje, da budeš otvoren za njih i da uočiš određene trenutke, kada se odvija prelazak od jednog ka drugom osećaju. Treći i najteži za razumevanje je sposobnost, da se telo oseća čitavo vreme u stalnom i aktivnom naporu, da se posebno zračenje, život i bitak fizičkog tela integriše u sopstveno totalno prisustvi i da se nikada, ni za trenutak, ne dopusti da taj proces bude narušen ili uništen duhovnim aktivnostima ili emocionalnim reakcijama. 

KAO ZAVRŠNA REČ: "OSEĆAJ"

Budimo iskreni sa ovim. U Četvrtom Putu svako koristi izraz „Osećaj tela“. Kada bi se samo razumelo šta to znači!

Uvek iznova moram da obnavljam prvi korak u procesu osećaja tela, tako što shvatam, da ne znam šta to znači.

Iluzija je da mogu svojevoljno da uspostavim kontakt sa telom. Za to je potrebno veoma mnogo vremena i odlučan napor. Doći će trenutak, kada će telo konačno odgovoriti. Samo tada, dok taj novi osećaj kruži kroz moje telo, od glave do prstiju na nogama, samo tada sam pronašao pravo značenje „osećaja“, što znači, pronašao jedan od sastavnih delova onog životnog eliksira, za kojim čovek traga od početka vremena. 


Нема коментара:

Постави коментар