28.12.2016.

METANOJA IV

Moris Nikol - Meta
METANOJA - III DEO


Ukoliko želimo da počnemo da razumevamo tehničko značenje učenja u Jevanđeljima, neophodno je da se oslobodimo sentimentalnih pogleda na njihov sadržaj. Unutrašnje značenje Hristovog učenja nije sentimentalno. Ono nema nikakve veze sa utehom za slabe i uzaludne ljude niti sa ohrabrivanjem robovske moralnosti. Sentimentalne slobode tumačenja u književnosti, slikarstvu i poeziji, koje su se razvile oko Hristovog učenja, samo su primer potpuno pogrešnog razumevanja značenja ovog strahovitog i nemilosrdnog učenja.

Hristovo učenje govori o mogućoj individualnoj evoluciji u čoveku.

Ukoliko pokušamo da pronađemo prvu tehničku reč – ili bolje, tehnički rečeno, prvi stupanj koji čovek mora da dostigne pre nego što bilo šta drugo bude moguće u njegovom razvoju – ona leži u toj teškoj reči metanoja. Jovan Krstitelj, vesnik nove poruke, prikazan je kako propoveda pokajanje (repentance) – to jest, metanoju ili promenu uma ili transformaciju mišljenja. Dok osoba ne počne da misli na potpuno novi način, ona ne može da se približi onome što sledi u Hristovom učenju. Sve u Jevanđeljima zavisi od toga i niko ne može da razume na šta čitavo to učenje, zavijeno u tako teške parabole i paradokse, ukazuje, dok ta prva tačka ne bude shvaćena.

Hrist, govoreći svojim učenicima o značenju te reči, uči o narednom stupnju koje se tehnički naziva ponovno rođenje. Međutim, obojica prenose još jednu ideju. Jovan dolazi propovedajući metanoju i „Kraljevstvo nebesko“, a Hrist, obraćajući se Nikodemusu, uči o ponovnom rođenju i „Kraljevstvu nebeskom“.  

Ono što treba da razumemo jeste da metanoja – promena uma – nije moguća dok se ne razume jedna druga ideja – ideja o „Kraljevstvu nebeskom“. Tu ideju je nemoguće razumeti dok se ne usvoji koncept individualne evolucije čoveka – to jest, da je svako na ovoj planeti sposoban za određeni unutrašnji rast i individualni razvitak i da je to njegov pravi smisao i najdublje značenje i da to počinje metanojom.

Međutim, promena uma je beskorisna, nemoguća, nepraktična, osim u vezi sa drugom idejom koja promenu uma čini mogućom i daje joj smisao i ispunjenje. Ukoliko bi život na ovoj zemlji bio sve, tada bi metanoja bila nemoguća. I ta druga ideja sve psihološke sisteme, koje je izmislio čovek, čini nevažnim i proizvoljnim. Jer ukoliko je čovek rođen na zemlji kao pojedinac sposoban da se podvrgne transformaciji, koja je latentno pohranjena u njemu, slično kao što sposobnost za transformaciju gusenice u leptira sa krilima latentno postoji u gusenici, onda istinska i prava psihologija čoveka može da postoji i ona postoji – psihologija transformacije samog sebe. Međutim, ako ne, onda su svi psihološki sistemi samo prolazne mode i izumi.  Tako, ako želimo da počnemo da razumevamo o čemu je reč u Jevanđeljima, mora se shvatiti da ona govore o mogućem unutrašnjem razvitku ili transformaciji čoveka a da on započinje metanojom kao početnom tačkom. A kako smo videli, metanoja otpočinje uviđanjem da se Božija volja ne manifestuje na zemlji, što znači, drugim rečima, da čovek prestaje da traži viši smisao u spoljašnjim događajima u životu i svemu što je u životu doživeo. Gde će ga onda naći? Nalazi ga u ideji koja je odvojena od spoljašnjeg života i koja se naziva „Kraljevstvo nebesko“. Tako ne iznenađuje da Hrist, nakon što je objasnio učenicima da je beskorisno pokušavati da se u nesrećama i katastrofama vidi Božija volja i nakon što im je kazao da je nužna promena uma i njihovih stavova i razmišljanja, odjednom počinje da govori o „Kraljevstvu nebeskom“ u vidu parabole. Upravo je rekao da ljudi ubijeni na Siloamu nisu veći grešnici od ostalih stanovnika Jerusalima i ponovio reči: „Kažem vam, ne, no, ako se ne pokajete, svi ćete tako izginuti.“ i odmah zatim počinje da priča parabolu: „Jedan čovek imaše smokvu usađenu u svom vinogradu i dođe da traži roda na njoj i ne nađe. Onda reče vinogradaru: Evo treća godina kako dolazim i tražim roda na ovoj smokvi i ne nalazim; poseci je, dakle, zašto zemlji da smeta? A on odgovarajući reče mu: Gospodaru! Ostavi je i za ovu godinu dok okopam oko nje i obaspem gnojem. Pa ako ne rodi, poseći ćeš je na godinu.“ (Luka, XIII.6-9).

U kakvoj bi vezi ova parabola mogla da stoji sa tekstom koji joj neposredno prethodi? Kako se ona nadovezuje na značenje reči: „Dok se ne pokajete (metanoja), sve ćete tako izginuti.“? Ova parabola, kao što ćemo jasno videti kasnije, bavi se „Kraljevstvom nebeskim“, o kome se nikada ne govori na direktan način, već se ono samo nagoveštava ili se sa nečim poredi, na njega se ukazuje ilustracijom ili nekom pričom ili poznatom slikom. Parabola je poređenje. U vezi sa idejom o „Kraljevstvu nebeskom“ čovek se često poredi sa drvetom sposobnim da donese plod a čitavo čovečanstvo sa vinogradom. Parabola postaje razumljiva u vezi sa prethodnim stihom, ukoliko smo razumeli nešto od značenja reči koje je Hrist uputio učenicima. Čovečanstvo je nalik drvetu ili vinogradu sposobnom da donese plod i ukoliko ploda nema, vinograd je u opasnosti da bude uništen kao beskoristan – otuda reči „svi ćete stradati“.

Prvi stepen, prvi stupanj čovekovog donošenja ploda jeste metanoja – to jest, podvrgavanje transformaciji uma koja uslovljava da on ne traga više za Božijom voljom manifestovanom na zemlji niti da u spoljašnjem životu vidi svoj glavni izvor smisla niti da se bavi onim što se događa sa njim i sa drugima u spoljašnjem životu, već da se okrene sasvim novoj ideji, sasvim novom načinu razmišljanja, promeni uma, sadržanom u ideji da se pravi značaj čovečanstva ili čoveka može uporediti sa drvetom smokve ili vinogradom čiji je zadatak da proizvede plod – to jest, u slučaju čoveka, da dostigne novo unutrašnje stanje, unutar sebe, koje se naziva „Kraljevstvo nebesko“.  Pravi značaj čovekovog života na zemlji ne može da se pronađe u spoljašnjem životu ili u stvarima života, već u ideji transformacije koja, kada se odigra u čoveku, vodi do stanja pod nazivom „Kraljevstvo nebesko“. Tako sve nevolje i nesreća, sav privatan jad i bol, sva razočarenja i tegobe i sva nesreća, kao i sva sreća, koju svako doživljava u životu, sagledani u svetlu „Kraljevstva nebeskog“ nisu ništa drugo do sredstva za postizanje cilja, a po sebi nemaju nikakvog značaja i nemaju nikakve veze sa Božijom voljom. To je ta nova ideja, ta promena uma, na koju ukazuje reč metanoja, tako loše i neadekvatno prevedena rečju pokajanje.

Sa tim novim pristupom životu, u svetlosti ideje o „Kraljevstvu nebeskom“ svako se menja. Čitavi životi ljudi se menjanju. Čitavo značenje njihovih života se menja i sve što im se događa, sve njihove tragedije, sva tajna nezadovoljstva, bolne misli i osećaj promašenosti, transformiše se – jednom kada se spoljašnji život više ne posmatra kao glavni cilj ili kada više ne moramo da verujemo da u njemu leži čitav smisao ili, zaista, da se Božija volja manifestuje na taj način. To je metanoja u vezi sa idejom o Kraljevstvu nebeskom.

Нема коментара:

Постави коментар