NLO - fenomen nekada i sada

Tokom poslednjih stotinak godina svedoci smo pravog buma NLO-aktivnosti, koje se ispoljavaju u vidu preleta letelica i zapisa o tome, fascinatnih krugova u žitu, kanalisanih poruka, od kojih kod određenog broja kompaktnost i kvalitet informacija potvrđuje njihovu autentičnost u smislu da ne potiču iz mašte medija, ali i brojnih i veoma dobro dokumentovanih abdukcija (otmica ljudi) i mutilacija životinja. Ipak, iako je tek u poslednje vreme postao vidljiv, ovo nije nov fenomen. Zapisi u tekstovima starih kultura sadrže brojne opise letelica, uključujući i tehničke nacrte, kao i opise „bogova“ i njihove interakcije sa ljudima. Jedan od najizdašnijih izvora ove vrste informacija svakako predstavljaju i Vede, koje su čuvene po svojim opisima Vimana (letelice) i opisima bića sa drugih planova. I ako se odupremo iskušenju da na osnovu unapred stvorene slike o svetu proglasimo ove opise za simbolične, mitološke, bajkolike i umesto toga ih jednostavno obradimo kao podatke, uočićemo izuzetnu, čak i začuđujuću sličnost sa mnogim aspektima NLO-fenomena danas. 

 

Ipak, kod ovih opisa postoji jedna bitna razlika. U zapisima starih kultura postojanje interakcije sa drugim bićima i letelica predstavlja samorazumljiv deo tadašnje slike o svetu, vidljivi deo pojavne stvarnosti. Sa druge strane, NLO-fenomen je tek od skoro postao (delimično) vidljiv fenomen, koji je i dalje okružen tajnom. Viđenja NLO-a su još uvek relativno retka s obzirom na verovatnu zastupljenost ovih letelica na našem nebu i svedena su na svedočenje o kratkim preletima. Izveštaji brojnih svedoka i žrtava otmica tek teško nalaze put do pouzdanih svesnih sećanja, a još teže do zvaničnih sredstava informisanja. NLO-istraživači često zastupaju tezu o tome da se NLO-i nalaze na opsegu frekvencija, koji su nedostupni našim čulima i da su viđenja ograničena samo na one trenutke, kada se u potpunosti materijalizuju na našem planu postojanja ili ako je reč o ljudima, čije su frekvencije i sposobnost percepcije iz bilo kog razloga veći. U kontekstu ove pretpostavke čini mi se interesantnim pitanjem razmotriti postojanje otvorene interakcije u davno vreme, kada su ovi tekstovi nastajali, njenu potpunu prikrivenost tokom veoma dugih vekova i njen ponovni proboj u naš svet u poslednjih stotinak godina. Neka mogući razlozi za ovo ostanu podsticaj za razmišljanje, ali bi u u kontekstu ponovnog proboja ovog fenomena u našu sliku o svetu, možda vredelo razmotriti uporedne podatke iz vremena, kada je on bio deo pojavne stvarnosti. Možda oni sadrže elemente, koji bi nam u veoma skoroj budućnosti mogli zatrebati.

U nastavku slede izvodi iz dva članka jednog od najboljih poznavalaca Veda danas i istovremeno dobrog poznavaoca današnjih zbivanja, koji obrađuju neke apsekte NLO-fenomena, pre svega opise letelica i mutilacije životinja.

=========================================

 Armin Risi: Opisi NLO-a u staro-indijskim spisima (izvodi)
Vedska slika sveta

Objavljeno na internet stranici autora: LINK 

Preuzeto sa: LINK

Već decenijama ljudi govore o „neidentifikovanim letećim objektima“, takozvanim NLO-ima, ali taj fenomen do sada jedva da se ozbiljno razmatrao. Naprotiv, u medijima, nauci i na drugim zvaničnim mestima je uglavnom ismevan. Onaj ko veruje u NLO-e od sugrađana bi ubrzo bio proglašen za čudaka.

Zar nije neobično da ti isti mediji, koji su do skoro ismevali temu NLO-a ili ćutali, odjednom promene mišljenje? „Može se samo ustanoviti: NLO-i zaista postoje.“ Tako je glasio zaključak u jednom zvaničnom „Izveštaju o NLO-ima“, koji je švajcarska televizija emitovala 19. aprila 1994. U periodu od 19. aprila do 07. juna je emitovano ukupno osam izveštaja o NLO-ima: utorkom uveče u 19:00 u magazinu „Schweiz aktuell“, što je garantovalo najveću moguću gledanost. Da li građani postepeno treba da bude pripremljeni na to da sledi promena pogleda na svet?Fenomen star kao čovečanstvo

Broj viđenja NLO-a je masovno porastao u poslednjih 50 godina, ali to ne znači da izveštaji o NLO-ima postoje tek 50 godina. Ako pogledamo pismena predanja starih kultura, uvek iznova se susrećemo sa božanskim likovima i bićima, koja dolaze sa neba, izlaze iz oblaka ili stižu sa drugih svetova. Što su opširnija ta predanja, to više pojedinosti saznajemo o fenomenima, koji bi mogli duboko da potresu pogled na svet danas vladajućih sila. U to posebno spada fenomen NLO-a.

Što su opširnija ta predanja, to više detalja saznajemo o tim revolucionarnim aspektima. Kultura, koja je za sobom ostavila najobimnije izvore, je neosporno staro-indijska kultura. Ti izvori nam prenose dragoceno znanje o svim važnim oblastima ljudske egzistencije. I kada je reč o temi NLO-a, vanzemaljskih bića, nisu nas ostavili na cedilu.

Prva važna informacija, koju dobijamo, kaže, da je u ranijim vekovima kontakt sa bićima sa viših dimenzija bio normalan, dakle, ne paranormalan! Iz Srimad-Bhagavatam (1.16.3) saznajemo da su se visoke Deve pojavile na Zemlji:

„Pošto je Mahārāja Parīkṣit [3138.–3042. p.n.e.] Kṛpācārya prihvaćen kao duhovni majstor, izveo je na obali reke Ganga tri ceremonije asvameda. Na toj žrtvenoj svečanosti bili su prisutni i polubogovi (Devas) i čak su i obični ljudi mogli da ih vide.“

Sanskrit pravi jasnu razliku između dve vrste nezemaljskih bića: (1.) Vaimānike, tj. bića, koja se se kretala u svemirskim brodovima i (2.) Siddhe, bića, koja su mogla da se kreću kroz Univerzum bez svemirskih brodova. Ova podela ne isključuje da postoje bića, koja su u stanju da se kreću i sa i bez svemirskih brodova. Ova bića su koristila svemirske brodove najčešće onda, kada bi u grupi krenuli ka nekom cilju.

Naravno, ovi opisi se mogu smatrati pukom fantazijom. Postojanje vanzemaljskih životnih oblika se ne poklapa sa današnjim stavovima o strukturi i poreklu Univerzuma, baš kao ni tvrdnje u vedskim tekstovima da je čitav Univerzum naseljen i da je većina tih bića razvijenija od čoveka (pri čemu mnoga od tih bića raspolažu i naprednom tehnologijom, koja daleko prevazilazi zemaljsku).

Čuveni primer za to ponovo nalazimo u Śrīmad-Bhāgavatamu. U desetom pevanju se opisuje metalni, vanzemaljski leteći objekat, koji potiče sa planete Talātala. Čuveni inženjer sa te planete po imenu Maya Dānava je konstruisao taj leteći objekat za svog saveznika sa Zemlje, kralja Śālvu, žednog moći i Śālva je krenuo u bitku protiv Kṛṣṇinog grada Dvārakā. Opis glasi ovako:

„Śālva je želeo leteću mašinu (yana), koju ne mogu da razore niti polubogovi, niti Asure (prema vedskoj terminologiji negativno polarizovana bića, prim.prev.), ljudi, Gandharve, Urage, niti Rākṣase. Ona je trebalo da bude kāma-gam [sposobna da leti zahvaljujući volji pilota] i trebalo je da učini da Vṛṣṇije obamru od straha. ‚Neka bude tako‘, reče Śiva i dade nalog Maya Dānavi. Ovaj je stvorio Saubha-letelicu [‚nalik Sabhi‘, umanjena kopija Sabhe] od metala i predao je Śālvi. … Letelica, kojom je Śālva izveo svoje napade, je bila toliko misteriozna, da su ljudi ponekad mislili da nebom leti više identičnih aviona, a ponekad da nema nijednog. Ponekad je bila vidljiva, a ponekad nevidljiva. Tako Śālvini protivnici nisu nikada tačno znali, gde je on. Stajao bi na tlu, u sledećem trenutku leteo nebom, onda bi opet na kratko stajao na vrhu nekog brda, a onda odjednom izronio iz vode. [Napadnuti grad Dvārakā je ležao na moru.] Kao uskovitlani vatreni štap nikada nije ostajao na jednom mestu.“ (Śrīmad-Bhāgavatam 10.76.6–7, 21–22)

Ovaj opis letačkih svojstava Śālvine letelice (godina izgradnje 3000 p.n.e, made in Talātala) se u detalje poklapa sa današnjim izveštajima o NLO-ima očevidaca iz celog sveta: iznenadno pojavljivanje i nestajanje, lebdenje, cik-cak kretanje, udvajanje objekta ili umnožavanje objekta u više objekata (iz objekta se pojavljuju novi objekti).Vanzemaljci različitog porekla

Da bi se mogao razumeti fenomen vanzemaljskih civilizacija, potreban nam je širi pogled na svet. Materijalističko-empirijska slika o svetu nam ne može pomoći, jer ona može da opstane samo na osnovu potiskivanja i izostavljanja mnogih činjenica.

Vedska slika sveta na jednostavan način objašnjava da je egzistencija ljudskih bića različitih vrsta svakako moguća. Kada vedski spisi kažu da je većina planeta u Univerzumu naseljena, to ne znači da je svuda reč o bićima sa zemaljskim telom. Zemaljsko ljudsko telo je u najvećoj meri grubo-supstancijalno i sastoji se 90 % od elementa „vode“. Logično se može pretpostaviti da postoje i bića, čija se tela sastoje pretežno od elementa „vatre“, „vazduha“ ili „etera“. Bića sa energetskim, eteričnim, astralnim ili fino-supstancijalnim telom nisu vidljiva našim očima, pošto mi možemo da vidimo samo grubo-supstancijalne, trodimenzionalne objekte. Druga bića opet imaju telo finijih svojstava, usled čega mogu da izvode misteriozne akcije, da lebde, prolaze kroz zidove, hipnotišu i teleportiraju ljude itd. Budući da su granice između dimenzija propusne, sasvim je moguće da se neka bića na višem nivou razvoja ili barem sa razvijenijom tehnologijom pojave na Zemlji.Više razvijen ipak ne znači automatski da to biće ima višu, odnosno božansku svest. Već i različiti oblici tela, koji se spominju u vezi NLO susretima 3. i 4. vrste, ukazuju na to da ne potiču svi sa istog mesta ili iste dimenzije. U skladu sa time različit je i njihov mentalitet i motivacija.
Razlike se primećuju i kada se čuju poruke tih „vanzemaljaca“, koje se primaju telepatskim putem: proročanstva, filozofska izlaganja ili ezoterijske objave o poreklu ljudi. Kod tih poruka – bilo da su zemaljskog ili vanzemaljskog porekla – je često reč o poluistinama, ateističkoj pseudo-duhovnosti ili jednostavno falsifikatima, u kojima neki zemljanin iznosi svoje sopstveno mišljenje kao vanzemaljac. Na primer:

„Istina je, ako volite svoju Zemlju, tada nemojte kupovati hamburger upakovan u stiropor. Kupovati hamburger upakovan u stiropor znači odvojiti se od realnosti. Biti jedno sa istinom znači, kupiti hamburger i uzeti ga u ruke. Pogledajte svoje ruke. One se mogu oprati. Ne morate ih nikada baciti … To je jedan mali primer, ali je primer za stanje, u kome nismo odvojeni od istine. To je primer za jedinstvo u svesti …“ (1)„… izvesna Barbara Marchinak, koja u svum ludilu radi i kao medijum u transu, a koja istinski nije ništa drugo do prepredeni lažov, prevarant i varalica i to u istom obimu kao i Fred Bell … Ona laže, obmanjuje i vara ljude sa Zemlje … Sve tvrdnje te lažljive prevarantkinje i varalice potiču iz njenih sopstvenih izmišljotina i fantazije i nemaju ni trunku istine u sebi, sa izuzetkom nekih detalja koji su ukradeni iz drugih tekstova, u kojima su u manjoj ili većoj meri preneti naši razgovori sa tobom [Billy Meier] – pri čemu su ti tekstvi većinom objavljeni bez tvoje dozvole ….“ (2)

Kako sam spomenuo u svom članku u poslednjem „UFO-Kurier-u“, u Univerzumu prema vedskom opisu postoje dve osnovne vrste inteligentnih bića: božanska bića svetlosti (Sure) i ateistička bića (Asure). U članku [može se naći na ovoj web-stranici pod naslovom Kosmologija u staro-indijskim spisima] je naveden jedan citat Barbare Marciniak, odnosno njenih izvora, i on pokazuje da ona poseduje duboko teističko razumevanje. Billy Meier-ova polemika i kritika u ime navodnih vanzemaljaca (sa sumnjivo zemaljskim žargonom) je tipičan primer za to da su i Asure potpuno uverene u svoja stanovišta i da „druge“ vide kao negativne i „lažove“.Božanske poruke?

Upadljivo je da se broj viđenja NLO-a ekstremno povećao upravo od 1947. Jedan od mnogih mogućih razloga je i sledeći: 1945. se jedna zemaljska sila se po prvi put usudila da baci atomske bombe, što je predstavljalo tragičan prilog samouništavanju čovečanstva. Međutim, pored svih nerazumljivih i zavodljivih poruka nalaze se i božanske reči, jer „pozitivna bića svetlosti“ srećom ne žive samo na Zemlji.

Te božanske poruke – nasuprot ateističkim – kažu da postoji jedan vrhovni Tvorac, koji je ljudima dao slobodnu volju i da ljudi ponovo moraju da nauče, da slobodnom voljom (=ljubav) slede Božije zakone. „Bića svetlosti“ poštuju slobodnu volju ljudi i ne mešaju se zbog toga nikada manipulativno u zemaljske odnose moći (za razliku od mračnih sila, koje to esto čine).

Naredni primer je poruka, koju je (navodno) telepatski primio kontaktirani Karl Anderson. Ona potiče iz godine 1957. i bila je, dakle, jedna od prvih poruka te vrste, kojih je bilo bezbroj:

„Veoma brzo će na Zemlji biti srušene negativne sile, koje su delovale poslednjih 7000 godina. Pad tih loših sila će pogoditi svaki centimetar ove planete, koju nazivate Zemljom, a koju druga bića u Univerzumu nazivaju SHAN. Te sile sa sobom donose veliko razaranje. Moram vam reći: trećina zemaljskog stanovništa će pri tome poginuti. Vreme setve je prošlo, sada dolazi žetva. Veći delovi vašeg kontinenta će biti uklonjeni. Iz okeana će se podići nove zemlje. Zemlja će podrhtavati za vreme porođajnih bolova Novog Doba, dok polovi budu zamenjivali mesta. Vaša planeta će krenuti novom putanjom sa novih vibracijama trajnog mira i sreće. Legende o potonulim kontinentima su tačne.“

Sledi proročanstvo, da će neki ljudi preživeti katastrofe. Kako se najbolje pripremiti za to?

„Mnogi od vas su u stvari ispravno živeli, ali su njihove pozitivne vibracije umanjene zloupotrebom fizičkog tela, konzumiranjem alkohola, pušenjem i jedenjem mesa. To vodi do umanjenja pozitivnih vibracija, koje streme iz energetskog polja vašeg tela. Zbog toga je važno jesti sveže voće, povrće itd. da biste očistili svoje energetsko polje i auru.“ (3)

Multidimenzionalni svetovi i bića

Ako pođemo od toga da u Univerzumu ne postoji samo zemaljski manifestovana dimenzija, već i više dimenzije, tada Univerzum odjednom moramo sagledati drugačijim očima.

Takav multidimenzionalni pogled nam pružaju vedski spisi. U pogledu strukture Univerzuma, oni opisuju četrnaest različitih dimenzija (na sanskritu nazvane Loka). Svih četrnaest dimenzija je naseljeno. Najviši je svet Brahme, prvog i najvišeg poluboga unutar ovog Univerzuma. Mi ljudi se nalazimo na sedmoj Loki, dakle, u sredini. Spisi Purāṇa na više mesta spominju da u Univerzumu postoji ukupno 400.000 humanoidnih životnih oblika: visoki polubogovi, anđeoska bića, „demoni“, bića iz mračnih svetova, astralna bića, elementali, zemaljski ljudi itd.

Ta bića su multidimenzionalna, što znači da se kreću u svetovima, u kojima prevladavaju druge, manje zgusnute materije. Element „zemlja“ je najgušći element i zbog toga bića, koja pripadaju jednom takvom „zemaljskom“ svetu, nemaju pristup višim dimenzijama. Mora se ponovo naglasiti, da nisu sva bića, koja pripadaju „višim dimenzijama“, božanska i pozitivna. Materijalni svet je svet polariteta, a u polaritet spada kako pozitivno (sanskr. sura, „božansko“), tako i negativno (sanskr. asura, ateisitčko).

Dimenzija Zemlje se nalazi u sredini i zbog toga na Zemlji nalazimo uticaje sa obe strane, sa mračne i sa božanske.

Obe polovine naseljenog Univerzuma iz zemaljske perspektive pripadaju višoj dimenziji. Isto tako i bića i tehnologija tih svetova pripadaju višim svetovima. Ona nisu u toj meri vezana za grubu materiju i mogu da se kreću uz mnogo manje ograničenja nego ljudi, zbog čega vedski spisi (često usput) spominju putovanja u svemir, međudimenzionalna pomeranja i materijalizacije. Drugim rečima, kretanje tih bića sa viših dimenzija nije ograničeno samo na svemirske brodove.Leteće kočije, hale i gradovi

Vedski spisi takođe pružaju detaljne opise svemirskih brodova, koji se generalno mogu podeliti u četiri kategorije: Pura, Sabhā, Vimāna, Pūrva.Pūrve su svemirski brodovi nalik raketama, koji se mogu uporediti sa svemirskim šatlovima. Iz opisa, koje sam do sada video, stekao sam utisak da se purve pokreću mehaničkim pogonom i nemaju pristup na više dimenzije.

Izraz Vimāna bukvalno znači „Objekt, koji je veoma/u svakom pogledu [vi-] pokretljiv/koji prodire kroz prostor [-māna]“ i predstavlja najopštiji pojam za „leteći objekat“ na sanskritu. Najrazličitiji svemirski i interdimenzionalni brodovi su nazvani vimanama: npr. oni svemirski brodovi, koji su imali pristup višim dimenzijama, ali su lako mogli da pređu u materijalno stanje; svemirski brodovi bogova i demona i čak spiritualni transprostorni brodovi. Vimanama se često nazivaju i oni svemirski brodovi, koji su u poređenju sa dve naredne kategorije bili mali i saobraćali samo u blizini Zemlje.

U vezi sa vimānama se često pominju i sabhas. Bukvalno sabhā znači „hala za okupljanje“. Već ovaj pojam ukazuje na veličinu tih objekata. Sabhe mogu biti stacionirane na planetama, ali neke sabhe su u stanju da se kreću i da lete. One ponekad nose mnogo vimāne.

Jedan primer za to nalazimo u Śrīmad-Bhāgavatamu (8.15.8a, 10–11,16,23a). Tamo je opisano, kako vojske sa nižih dimenzija napadaju peti planetarni sistem:

„Bali Mahārāja, kralj Daitya i Asura, popeo se u svoje vozilo (Ratha) i sakupio svoju vojsku. Izgledalo je, kao da su progutali nebo i spržili sve nebeske pravce svojim pogledima. Svojom svemirskom flotom krenuo je Bali Mahārāja na put ka Indrapurī, glavnom gradu na Indrinoj planeti. Kada su uzleteli, činilo se da se tlo podiže zajedno sa njima … U gradu kralja Indra bilo je nebrojeno mnogo zgrada, širokih ulica i sabhe – hala za okupljanje i ne manje nego sto hiljada miliona vimana … Bali, zapovednik nebrojenih vojnika, sakupio je svoje ljude izvan grada i napao Indrino carstvo iz svih pravaca.“

Kada bi se sabhā – svemirski brodovi stacionirali u svemiru, danas bi verovatno bili nazvani matičnim brodovima. Ali sabhā – svemirski brodovi i svemirske stanice još nisu najviša kategorija svemirskih brodova, koji su poznati na sanskritu. Najveće su pure, „leteći gradovi“.

Najčuveniji primer pura iz vedskih tekstova se odnosi na čitavu flotu pura – tri pure sinova moćnog asure Taraka. Ovaj događaj, vedski Star Wars, je spomenut u većini od osamnaest Purana i delimično čak detaljno opisan, pri čemu ponovo padaju u oči paralele sa modernim fenomenima:

Jednom su polubogovi, predvođeni Śivinim sinom po imenu Skanda, pobedili imperijalističkog Taraka, koji je svojim svemirskim brodovima već pokorio mnoge planete. Kada se to dogodilo, njegovi sinovi su do te mere bili zatečeni, da su puni osvetoljubivih osećaja počeli da izvode asketske, magijske rituale, da bi mobilisali veliku količinu energije. Snagom svoje askeze privoleli su Brahmu da im učini milost i tako su dospeli u posed svemirske flote, koja još nije viđena na Zemlji.

Trojica braće Daitya [Tarakovi sinovi] su rekli Brahmi: „Tvojom milošću će nam biti moguće da osvojimo Zemlju i da se uz pomoć tri leteće tvrđave (pure) krećemo nesmetano po svemiru. Jednom u hiljadu godina ćemo se susresti i tada će se te tri tvrđave sjediniti u jednu. Samo ako nas veliki vladar, Śiva, napadne tačno u tom trenutku, kada su tri tvrđave sjedinjene, moći ćemo da budemo pobeđeni.“ Rečima „Neka bude tako.“ Brahmā je nestao pred njihovim očima.

Tada je herojski hrabri Maya konstruisao putem koncentracije tri pure. Ove tvrđave Asura su zauzele sledeće pozicije: zlatna je lebdela u nebeskim regionima, srebrna na nebeskom svodu, a željezna tvrđava se nalazila na Zemlji. Svaka od tih tvrđava je bila 1200 km dugačka i široka. Tarakākṣa je preuzeo komandu nad zlatnom tvrđavom, Kamalākṣa komandu nad srebrnom tvrđavom, a Vidyunmali je preuzeo komandu na zemaljskom tvrđavom od željeza.

U tim tvrđavama obožavali su demoni Daitya i Dānava dānavskog maga Mayu, koji je dao da mu se u sve tri tvrđave uredi jedna posebna soba za odavanje počasti i živeo je u njoj. Na taj način, o božanski posvećeniku, su nastale tri nesavladive tvrđave. Bile su opremljene kao planete. Datie sa ta tri sveta su se okupljali u tvrđavama i uz njihovu pomoć zadobili tri planetarna sistema. … U tim tvrđavama je bilo bezbrojnih manjih letelica (vimāne), koje su nalikovale sunčevom disku i sa svake strane imale prozore.“ (Liṅga Purāṇa 1.71.11–26)

Ove tvrđave su bile tako dobro građene, da niko nije mogao da prodre u njih, čak ni uz pomoć mentalne snage, jer Mayine magijske moći su bile nesavladive. … Među njima je bilo i nemih bića koja se nisu samostalno kretala [bića nalik biorobotima]; oni su bili patuljci i imali se neprirodne proporcije tela; njihovo telo je imalo plavičaste tonove; njihova kosa je bila tamna i kudrava. (Liṅga Purāṇa 1.71.31–35).Vanzemaljski uticaji u Kali-Yugi

Događaj o Tripurama sadrži mnoge važne aspekte. Ovde mogu da izdvojim samo jedan, koji ipak pokreće jednu važnu i osetljivu temu. Sile Tripure su želele da dobiju neosvojive svemirske brodove, jer su planirali da se stacioniraju na Zemlji i da ostvare potpuni uticaj, jer su bili uvereni da su istinski vlasnici planete.

Istovremeno su raspolagali ogromnom snagom, jer su praktikovali crno-magijske tehnike. Maya, Bog Dānavasa, koji je stvorio brodove, napravio je u svakoj od tri tvrđave jedno posebno mesto za svoje obožavanje – i na Zemlji.

Pravi Bogovi ne traže da budu obožavani kao Bogovi, barem nikada ne monopoliziraju posvećenost svojih poštovalaca apsolutističkim zahtevima; ali ovde stičemo utisak da je najviši Dānava, Maya, osnovao svoju sopstvenu religiju i fascinirao i zastrašivao svoje podređene velikim čudima.

Ako mnoštvo vanzemaljskih bića i bića sa viših dimenzija bez razlike označimo kao božanske dobročinitelje i mislimo da fizički i tehnološki napredak ima isto značenje kao i duhovni napredak, tada je to suviše naivno verovanje. Veliki deo takozvanih vanzemaljaca bez sumnje prenosi božanske impulse i igra važnu ulogu u duhovnoj evoluciji čoveka; ali ne smemo zaboraviti da već pet hiljada godina živimo u Kali-Yugi, u mračnom dobu, koje silama mraka pruža mogućnost da ojačaju svoj uticaj na Zemlji, uticaj, koji traje već hiljadama godina. Ranije citirana kanalisana poruka Karla Andersona govori o sedam hiljada godina. Kali-Yuga je počela pre pet hiljada godina, ali prelazno doba je trajalo već hiljadama godina pre toga.

Sa talasnom dužinom takozvanih sila mraka se na primer poklapaju i takozvane mutilacije životinja. Ako je zaista reč o vanzemaljskim uticajima, onda je sigurno: pravi „Bogovi“, božanska bića svetlosti, nikada ne bi kasapila krave, konje i druga bića, isisavajući iz njih i poslednju kap krvi, kao što je to bio slučaj u hiljadama do sada poznatih slučajeva. Ova mračna brojka bi morala da bude razmotrena, jer su ti slučajevi očigledno postali poznati zbog toga, što su oni, koji su za to bili odgovorni, želeli da mi na to obratimo pažnju. Istovremeno, oni dokazuju da su sposobni da sve to izvedu bez traga i ne budu otkriveni. Ali iz nekog razloga im se dopada, da šokiranim seljacima pod nos stave iskasapljene životinje, iz kojih je isisana sva krv, bez ikakvog daljeg traga.

Ovaj i drugi fenomeni interakcije sa vanzemaljskim uticajima mračne vrste se zapanjujuće poklapaju sa navodima teksta na sanskritu starog hiljadama godina, Padma Purāṇa (1.76.118–119, 123):

„U Satya-Yugi žive samo božanska bića. Ne postoje niti Asure, niti drugi ljudski oblici. U Tetrā-Yugi njih je četvrtina, a u Dvāparā-Yugi polovina. U prelaznom dobu sa Dvāparā-Yuge na Kali-Yugu se mešaju (pojavljuju se u istoj dinastiji). U toj fazi odvijala se velika bitka na Kurukṣetri … U Kali-Yugi se na Zemlji pojavljuju božanska i demonska bića, a ostatak čine ljudi. U tom vremenu na Zemlji se javljaju i nasilna bića (Rākṣase), koja se hrane životinjama i ljudima.“

Kao što sam u ovom članku već naglasio, nije reč o tome, da proklinjemo negativna, ateistička bića i obožavamo pozitivna, božanska. Oba spadaju u polaritet materijalnog sveta i čovek bi trebalo da nauči kako da se odnosi prema tom polaritetu i kako da ga transcendira.

Čovečanstvo je danas, uopšteno gledajući, zapalo u krajnost negativnosti i destruktivnosti. Zbog toga nije iznenađujuće da se ljudima u tom ekstremnom egoizmu pred oči u vidu ogledala iznosi druga krajnost: takozvani Sivi. Dok današnje čovečanstvo otelotvoruje ekstrem individualizma (bezobzirni egoizam naspram prirode, životinja i drugih ljudi), ti „Sivi“ otelotvoruju drugu krajnost, bezlični, neemocionalni kolektivizam. Kada ljudi ne bi dopuštali da ih odvrate utopije o budućnosti ili slike neprijateljstva, i ova konfrontacija bi mogla da donese mnogo toga pozitivnog.

U ovoj diskusiji bi ipak trebalo izbeći grešku da se NLO-fenomen svede samo na otmice, viđenja i neprirodne alijanse. U ovaj fenomen spada mnogo više, pre svega delovanje božanskih bića, koja u vezi sa predstojećim kvantnim skokom zemaljske svesti kod mnogih ljudi nenametljivo podstiču praktično proširenje horizonta. Takođe se mora krenuti od toga, da ne dolaze sva bića i leteći objekti, koji deluju u blizini Zemlje, sa drugih planeta. Neki mogu poticati i sa Zemlje, ili mogu doći iz prošlosti. Nije prošlo tako mnogo vremena od onda, kada su na Zemlji živele izvesne grupe sa visokom tehnologijom i iz nekog razloga morale da odu. Danas bi mogle da se vrate, jer Zemlju i dalje posmatraju kao svoj posed.Vanzemaljci u zapadnim religijama

Vedski tekstovi predskazuju da su u mračno doba (Kali-Yuga), koje je počelo pre 5000 godina, različita bića počela da nastupaju kao Bogovi ili čak kao Bog. U tom svetlu legende starih kultura odjednom dobijaju smisao. Jedan od najstarijih epova na svetu, sumerski „Ep o Gilgamešu“, opširno izveštava o aktivnostima „Bogova“, koje autor epa naziva Anunaki. Ovaj izraz podseća na pojmove Anakim i Nefili u prvoj knjizi Mojsija (Postanje). Nefil na hebrejskom znači isto što i Anunaki na sumerskom, naime, „oni, koji su sa neba došli na Zemlju“. „Ep o Gilgamešu“ takođe opisuje potop i paralele sa biblijskim izveštajem o potopu su očigledne, samo uz jednu veliku razliku.

Jedan Sumerolog je na sledeći način predstavio odgovarajuća mesta u „Epu o Gilgamešu“:

„Malo poštovanje pesnika prema bogovima je posebno uočljivo u priči o potopu, gde su bogovi pokazali veliku žudnju da osete miris dugo uskraćenih žrtvi paljenica. Što se boginje Ištar tiče, ona se ponašala kao neka stara žena i bez milosti je posmatrala nesreću, koja je otklonjena zahvaljujući Eaovoj lukavosti. Bogovi su bili podeljeni u dve frakcije, između kojih je bog Enlil igrao posredničku ulogu. Jedini bog, za koga je pesnik pokazao poštovanje, je bog sunca, koji je vodio Gilgameša.“ (4)

Paralelno mesto u Bibliji glasi:

„Noja je sagradio [posle potopa] žrtveni oltar za Gospodina, uzeo je od svih čistih životinja i ptica po jednu i ponudio je na tom oltaru kao žrtvu. Gospodin se radovao mirisu žrtve [… udisao miomiris žrtve („Zwingli-Bibel“– Ciriška biblija, prevod na nemački, izdat od strane Evangelističko-reformatorske crkve kantona Cirih; prim. prev)] i rekao sebi: ‚Neću ponovo kazniti Zemlju i istrebiti sav život sa nje, samo zato što su ljudi loši. Dok god postoji Zemlja, smenjivaće se setva i žetva, mraz i vrućina, leto i zima, dan i noć. Taj poredak je nepobitan.‘ “ (Postanje 8.20–22)

Da li je „Bog“ Bog?

Scena, koja je prethodila potopu i (prema Postanju) vodila do te kazne, je opisana na sledeći način:

„Kada su ljudi počeli da se množe na Zemlji i kada su im se rodile kćeri, videše Božiji sinovi da su kćeri ljudi lepe i uzeše koju samo poželeše.“ (Postanje 6.1–3, „Zwingli-Bibel“)

U hebrejskom originalnom tekstu reč prevedena sa „Božiji sinovi“ glasi bene elohim, bukvalno: „Sinovi Elohima“, „Sinovi Boga“. Pitanje je kakvi su to sinovi bili? I ko su bili očevi, koji su imali takve sinove? Elohim je uvek prevođen kao „Bog, Gospod“.

Taj Bog je ljudima pričinio mnogo muke. Mnogi su zabranjivali postavljanje pitanja i zahtevali verovanje bez razmišljanja u „Božije reči“ i bili gotovo spremni da posegnu za silom, da bi ućutali one, koji postavljaju pitanja.

Posle potopa, pošto je Noje umirio Elohima žrtvom životinje, ljudi su ponovo postali oholi. želeli su da u Babilonu izgrade kulu, koja će „dosezati do neba“ i koja će graditelje „proslaviti u čitavom svetu“.

„Bog“ je alarmiran:

„Kuda to vodi? Oni su jedan narod i govore isti jezik. Ako završe tu građevinu, onda im ništa neće biti nemoguće. Izvešće sve što im dođe na um. Na posao! Sići ćemo i pomešati njihove jezike, da niko nikoga više ne može da razume.“ (Postanje 11.6–7)

Ko je „mi? Ko ovde govori? Neki autori su se već usudili da daju neskriven odgovor, npr. Zecharia Sitchin, Peter Krassa und Erich von Däniken.

Erich von Däniken je to izrazio sasvim otvoreno i pri tome se čak pozvao na sanskritske tekstove:

„Stari Zavet prenosi predanje o Bogu Izraela kao o ljubomornom gospodaru. Taj Bog je za sebe „izabrao“ jedan narod, iako je znao da na „Zemlji žive i drugi narodi“. (2. Mojsije, 33.16). Bog dopušta da se sa njime cenjka i čak žali zbog svojih mera: „Tu se Gospod pokajao zbog nevolje, kojom je pretio svom narodu.“ (2. Mojsije, 32.14). Ako uz to pogledamo sanskritske tekstove, može se naslutiti zašto je Bog u Starom Zavetu postupao, tako kako je postupao. Bog i bogovi su bili vanzemaljci …(!)“ (5)

To je veliki šok, koji NLO-fenomen predstavlja za mnoge religije. Ko može verovati u nekog neverodostojnog Boga? Ali kako Bog – ukoliko postoji – može biti neverodostojan? Posle pet hiljada godina Kali-Yuge mi danas stojimo na jednom odlučujućem pragu. Moramo da naučimo mnogo toga, pre svega da razlikujemo.

Drugim rečima: iz vedskih tekstova proizilazi da interplanetarni kontakti spadaju u multudimenzinalnu realnost Univerzuma. Tako je bilo u prošlosti i u sadašnjosti nije drugačije. Onoga, ko poznaje vedske tekstove, neće iznenaditi, ako se u budućnosti sve više božanskih i manje božanskih glasova bude obraćalo čovečanstvu.

Izvorni tekstovi

„Postoje dve staze za rođena bića, božanska i demonska. Stalno predavanje Najvišem, Višnuu, je božansko, a suprotnost je demonska.“ (Agni Purāṇa 383.12)

„Yayāti je bio moćan, bogosvestan kralj Zemlje. Pošto je Indra, kralj neba, bio izuzetno zadovoljan njime, poklonio mu je jednu blistavu, božansku kočiju (Ratha) od zlata. To vozili su vukli nebeski (ne-zemaljski) konji, koji su se rketali brzinom duha. On je sve svoje poduhvate izvodio uz pomoć te rathe. Tom rathom je Yayāti osvojio Zemlju za šest dana i pobedio Deve i Asure u bitkama.“ (Brahma Purāṇa 10.6–8)

„Pošto je Indra ubio asuru Vṛtru … Dānave su puni užasa pobegli na Zemlju i ispod mora napravili svoje utvrđenje. Sakupili su se i puni ponosa planirali zaveru, kako bi pokorili sva tri sveta. Prvi korak je trebalo da bude uništiti one ljude na Zemlji, koji su podržavali vrlinu i odricanje. ‚Kada vrlina i odricanje nestanu sa Zemlje, nestaće u celom Univerzumu [jer se sa Zemlje inkarniraju duše na višim svetovima].‘ Taj plan je činio Dānave uverenim i sigurnim.“ (Mahābhārata, Vana Parva 101.17–22a)

„Sa okeana su Kālakeya-Dānave započeli svoje akcije. … Noćom su bili aktivni, a danju su se povlačili nazad u okean. … Tako je došlo do toga, da su ljudi ujutru pronalazili leševe onih, koji su praktikovali vrlinu i odricanje – na nekima je nedostajalo meso, drugi su bili bez krvi, opet drugi raskomadani i osakaćeni. … Tako su se na Zemlji širili strah i užas.“ (102.1–13)

[Polubogovi su govorili:] „Gubitkom vedskog znanja ljudi na Zemlji su izgubili važnu vrlinu. To nam zadaje brige i zato nameravamo da se zaputimo u dolinu ljudi.“ (Mahābhārata, Śānti Parva, 59.24b–25)

_______________(1) Ramtha: UFOs und die Beschaffenheit der Wirklichkeit, S. 169. Burggen (In der Tat Verlag) 1990 nazad
(2) Der angebliche Außerirdische Ptaah, formuliert von Billy Meier, in: F.I.G.U.-Bulletin Nr. 2, Mai 1995 nazad
(3) Citirano u: Michael Hesemann, UFOs – Die Kontakte, S. 70. Düsseldorf (Verlag 2000) 1993 nazad
(4) B. Landsberger, in: P. Garelli (Hrsg.): Gilgamesh et sa légende, S. 34. Paris 1960 nazad
(5) Erich von Däniken: Habe ich mich geirrt? – Neue Erinnerungen an die Zukunft, S. 240. München (Bertelsmann) 5/1992 nazad

Još slika na:
http://www.bibliotecapleyades.net/vimanas/vs/vs02.htm

================================

Armin Risi: Mutilacija životinja: veza sa vanzemaljcima? (izvodi)
Istraživanja u staro-indijskim i kanalisanim izvorima

Od pre okruglo trideset godina u Americi uvek iznova bivaju pronađeni leševi životinja (pre svega krava i konja), koje su ubijene na misteriozan način. U međuvremenu je broj daleko prešao deset hiljada. U pojedinačnim slučajevima takvi leševi se nalaze i u drugim delovima sveta (Kanada, Meksiko, Panama, Porto Riko, Brazil, Evropa, na kanarskim ostrvima i u Australiji).

Leševi su potpuno bez krvi i iz njih su odstranjeni unutrašnji organi, pri čemu rezovi imaju neobjašnjiva svojstva, kakva ne omogućava nijedna irurška metoda poznata danas na Zemlji. Ovi „napadi“ se većinom događaju tokom noći, bez ikakvog traga o tom delu, iako se leševi ponekad nalaze na tlu sa mekom zemljom. Međutim, nikakav trag stopala ne vodi do i od iskasapljenih životinjskih leševa, teških nekoliko stotina kilograma! Neke od mutilacija su se morale odigrati za nekoliko minuta, jer je bilo slučajeva kada su iskasapljene životinje samo petnaestak minuta pre toga viđene žive. Grabljivice izbegavaju takve životinjske leševe, a u nekim slučajevima se događalo, da na mestu, gde je pronađena takva životinja, čak mesecima kasnije ne raste trava. 

Kada je jednom krdo od stotinu goveda u jednoj ugroženoj oblasti isspitano ultravioletnom zracima, u šest životinja su otkrivene fluorescentne fleke. Supstanca, koja je bila nevidljiva za normalan ljudski vid, je imala misteriozni sastav i posle četiri nedelje u laboratoriji je iznenada i iz neobjašnjivih razloga izgubila snagu svetlosti. Mnogi životinjeki leševi su imali uboje i čak polomljene kosti, kao da su pali sa velike visine.

Na osnovu ovih indicija ne iznenađuje da mnogi ljudi gaje sumnju, da su tu na delu mračne zemaljske i/ ili vanzemaljske snage. U stvari mnogi očevici izveštavaju da su kratko pre, za vreme i posle takvih kasapljenja viđeni svetleći leteći objekti, tipični NLO-i ili sumnjivi crni helikopteri.

Ako su ta kasapljenja zaista povezana sa vanzemaljskim bićima ili sa zemaljsko-vanzemaljskim savezima, tada bismo ovde imali najbolji fizički opipljiv dokaz, jer za razliku od NLO-a, postojanje tih iskasapljenih životinja se ne može poricati. Ostaje samo pitanje, da li sumnja u to (ne)prirodno poreklo može da bude potvrđena.

Nikakav novi fenomen?

Dr. Harrison Schmitt, apsolvent na Harvardu, nekadašnji astronaut i senator SAD u Novom Meksiku, je objasnio: „Do sada su mutilacije ostajale podjednako misteriozne koliko i užasne. Ovde imamo posla ili sa NLO-ima ili sa jednom veoma velikom zaverom uz enormna novčana sredstva (i tehnička sredstva, A.R.).

Mnogi, ali ne svi NLO-istraživači dele ovo mišljenje. Budući da je tema mutilacija životinja do te mere bizarna i može da baci potpuno novo svetlo na jedan deo NLO-fenomena, mnogi se uzdržavaju da iskažu svoje mišljenje ili čak poriču vezu sa NLO-ima i vanzemaljcima. Kada bi ta veza postojala, morale bi da se uzmu u razmatranje mnoge neprijatne varijante, možda i tako ekstremne, kakve su na veoma iskrivljen način prikazane u filmu „Rat svetova“ (Paramount, 1988.), filmu, koji započinje jednom scenom mutilacije i govori o invaziji vanzemaljaca, koji se očajnički bore za preživljavanje. 

U drugom delu ovog članka će biti spomenut i jedini mogući argument protiv veze sa NLO-ima. Nije predmet ovog članka navođenje iskaza savremenika, koji ukazuju na vezu sa NLO-ima, jer njih ima veoma mnogo. Ovaj članak će se pozabaviti jednim drugim pitanjem: da li je i ranije bilo slučajeva, u kojima su vanzemaljci kasapili životinje? Pošto su staro-indisjki tekstovi čuveni po svojim brojnim izveštajima o vimanama, želeo sam da istražim da li ima izveštaja u vezi sa mutilacijom. Ti izveštaji zaista postoje, ipak pronađeni izveštaji se u jednom upadljivom detalju razlikuju od danas dokumentovanih slučajeva.

Faktor karme

Naredni izveštaj potiče iz sanskritskog teksta Padma Purana (1.36.61–84): „Agastya Muni je rekao Sri Ramacandri: ‚O Rama, čuj, molim te, šta se odigralo davno u Treta-Jugi, kratko pre nastupanja Dvapara-Juge. Čuj, molim te, šta sam video u jednoj šumi. Nekada u Treta-Jugi postojala je jedna velika šuma, koja se rasprostirala na sve strane na preko 100 jođana (1200 km) i u kome nije bilo niti tigrova, niti drugih divljih životinja. Hteo sam da se povučem u tu samotnu šumu, jer sam imao želju da se podvrgnem dugoj i teškoj askezi. U sredini šume sam pronašao mnogo korenja, plodova, jestivih gljiva i najrazličitijih žbunova. U centru šuma se otvarala i ja sam stajao pred prirodnim čudom: jezero jedinstvene lepote, dugačko pet jođana (60 km), sa jatima labudova, pataka i crvenkastih gusaka. U vodi su plivale bezbrojne kornjače i zečevi su se sakupljali na obali. O, gospodine, još ranije sam prošao tuda, da bih se udubio u askezu i sada sam proveo noć na tom mestu obasjanom srećom (glueckverheissen), na kome nije bilo nikakvog oblika nasilja.

Kada sam ujutru ustao, zaputio sam se ka jezeru i nedaleko od jezera sam odjednom otkrio leš. Začudio sam se i zapitao: „Ovde na jezeru niko ne živi. Da li je to telo nekog mudraca, nekog kralja ili princa? Ali kako je jedna takva osoba došla ovde? Ili ona pripada bićima bogovoa (izvanzemaljskih bića)?“

O Rama, najbolji iz dinastije Raghu, dok sam bio tako zadubljen u misli, iznad vrhova drveća se odjednom pojavila velika vimana (naziv za letelicu u vedskim tekstovima). Došla je iz oblasti bogova, jer je bila veoma velika, kretala se brzinom uma i u njoj je bilo hiljadu ženskih i hiljadu muških Gandharva. Iz vimane je izašlo jedno polubožansko biće, okupalo se u jezeru, prišlo lešu – i jelo meso sa njega! Pojeo je gotovo svo meso sa leša, okupao se u jezeru, ponovo nestao u vimani i bez glasa odleteo odatle.

Nakon što se vinama podigla u nebo, imao sam mnogo pitanja. Tada sam se (telepatksi) obratio tom biću, koje je izgledalo kao Bog, svetleće i milo, i zatražio objašnjenje: „O biće sa neba veličanstvene pojave, čuj, molim te, moje pitanje! Kako je došlo do toga, da tako uzvišeno biće uzima takvu hranu u sebe? Ako nije tajna, obznani mi to. Napeto iščekujem tvoje značajne reči. Ko si ti? Molim te, reci mi i otkloni moju sumnju. Zašto jedeš zabranjenu hranu? Odakle dolaziš? I ko je bio taj moćni leš? Šta treba da znači jedenje neželjene hrane? Molim te, reci mi istinu!“

Kada sam formulisao te reči, o Rama, najbolji među dobrima, to nebesko biće se pojavilo preda mnom sa prekrštenim rukama i reklo: „O, Bahmana, počuj šta mi se dogodilo, prouzrokovano smenom radosti i patnje na ovom svetu. Ne mogu da odbijem tvoju želju i reći ću ti sve što želiš da znaš.“

I tako je vanzemaljac ispričao svoju priču. Morao je daleko da se izmakne i ispričao je da je bio proklet da u sadašnjem životu jede sopstveni leš iz svog prethodnog života. Slično kao u mitu o Prometeju pojedeni organi su rasli svakog dana, samo da bi to biće iz vimane moralo da pojede sopstveno telo (svoj bivši leš), dok je kod Prometeja orao svakoga dana jeo njegove organe, koji su ponovo nicali. Za sto hiljada zemaljskih godina bio je proklet na to bolno postojanje, ali on, Agastya Muni, ga je mogao osloboditi, što je Agastya Muni i učinio.

Ova epizoda sadrži mnoge važne aspekte. Prvo pada u oči, u kojoj meri je Agastya Muni oslobođen straha. On se ne čudi zbog toga, što postoje bića koja jedu ljudsko meso, već samo zbog toga, što to čini i jedno božansko biće. To indirektno ukazuje na to, da itekako postoje takva bića, koja se hrane ljudskim mesom i krvlju, ali to nisu božanska bića. Na sanskritu se ona nazivaju Rakšase.

Upadljivo je takođe, koliko je za Agastya  Munija samorazumljiva pojava vimane i kontakt telepatijom. (da uzgred napomenemo, to takođe pokazuje, koliko su pogrešne one interpretacije, koje piscima sanskritskih tekstova pokušavaju da prebace kult ili „pogrešno shvaćenu tehnologiju“ - /“Cargo-kult”, naziv za religijske pokrete, nastale u susretu sa nepoznatom tehnologijom npr. prilikom pada aviona, posle čega se i pilotu i avionu pripisuju božanska svojstva.prim.prev./).

Iz ove priče takođe proizilazi da vanzemaljci nisu niti svemoćni niti sveznajući – čak ni bića svetlosti, da i ne pominjemo bića tame – iako neki ljudi veruju u to. Mnogo pre vidimo da zemaljsko biće, Agastya u duhovnom pogledu stoji na višem stupnju nego vanzemaljci. Najiznenađujući aspekt je ipak ukazivanje na karmički uslovljenu vezu između „žrtve“ i „počinioca“. U ovim neuobičajenim okolnostima žrtva i počinilac su jedna osoba i zbog toga se i u svetom spisu, Padma Purana, ovo navodi kao ekstremni primer za karmičku upletenost. Tom prilikom ćemo odmah pomisliti na otmice od strane NLO-a (abdukcije), gde se uvek iznova ukazuje na to da su oteti karmički povezani sa određenim vanzemaljcima. Drugim rečima, i vanzemaljci su vezani zakonima karme i odgovorni su za to da li će poštovati slobodnu volju ljudi ili ne. (Ovde treba navesti efekat trankvilizacije tokom otmica, indukciju prijatnih osećanja, vizuelne efekte, pojave religijskih figura, dragih preminulih osoba i slično, koje treba da obezbede dobrovoljnu saradnju otetih, usled čega otvoreno kršenje slobodne volje nije neophodno. prim. prev.). 

Ljudi kao žrtve?

Začuđujuće u ovoj priči iz Padme Parane je ipak da je ovde karmička veza spomenuta u vezi sa mutilacijom. Uočljiva razlika, koja je već nagoveštena, se sastoji u tome, da se u izveštajima iz sanskritiskih tekstova kao žrtve navode ljudi. To se u današnjim izveštajima samo veoma retko navodi, iako postoje sumnje:

„Savezni šerif David McCain se uvek iznova pita, ako iza ovih mutilacija stoje vanzemaljci, zašto nisu pronađene i ljudske žrtve. Odgovor na to – mada nepotvrđen -  nudi Holloman-Abkommen. ... „Ako se odvijaju mutilacije ljudi, tada bi određene grupe iz vlade učinile sve zamislivo, da što je moguće pre uklone sve tragove svim zamislivim sredstvima. Kontraverzni NLO-istraživači, kao npr. John Lear ili Wendelle Stevens, sa svoje strane tvrde, da slučajevi mutilacije ljudi zaista postoje

Milton William Cooper, okarakterisan kao NLO-paranoik,  tvrdi da su u NLO-u, koji se srušio 1948. pronađeni delovi ljudskih tela. Drugi NLO-istraživači nikada ne spominju te okolnosti i čak ih žestoko demantuju i kažu da je reč o neodrživoj špekulaciji ili čak svesnoj laži i dezinformaciji.

U filmskoj seriji „V – Vanzemaljci dolaze“ se takođe ukazuje na ljudske žrtve. Zbunjujuće je kada Barbara Marciniak u svom plejadanksom čenelingu kaže u vezi sa time: „Setite se serije „V – Vanzemaljci dolaze“, koja je pre nekoliko godina prikazivana na TV-u. Ona ostavlja utisak o lukavosti nekih bića, koja dolaze iz Svemira; mnogi ljudi će im se moliti i verovaće da su to apsolutno moćna bića. Mi kažemo, da će se ti scenariji pokazati tačnim. Predstoji stapanje ljudske svesti sa vanzemaljskim prisustvom na ovoj planeti i ono će vas učiniti upravo ukusnim.“

I sanskritiski tekstovi ukazuju na to da ova sumnja nije neopravdana.

Različiti vanzemaljci?

Na jednom drugom mestu u Padma Purani (1.76.118–119) se kaže: „U Satya-Jugi žive samo božanska bića. Ne postoje niti Asure, niti drugi ljudski oblici. U Treta-Jugi njih je četvrtina, a u Dvapara-Jugi polovina. U prelaznom dobu sa Dvapara-Juge na Kali-Jugu se mešaju (pojavljuju se u istoj dinastiji). U toj fazi odvijala se velika bitka na Kuruksetri ... U Kali-Jugi se na Zemlji pojavljuju božanska i demonska bića, a ostatak čine ljudi. U tom vremenu na Zemlji se javljaju i nasilna bića (Raaksase), koja se hrane životinjama i ljudima.“ 

Kao što sam već naglasio u junskom izdanju „UFO-Kuriers“ (br. 20, str. 11), ne bi  suviše brzo trebalo argumentovati merilima „pozitivan“ i „negativan“ i time stvarati slike neprijatelja. I takozvani negativni su uvereni da čine pozitivno. Blisko je poređenje sa vivisekcijom i klanicama, u kojima ljudi takođe obavljaju svoj posao iz ubeđenja. Ili ko razmišlja o tome da 80 ili 90% ljudi zbog njihovih navika u jelu osudi kao „negativne“, jer ne samo da ljudi seku životinje, već se i hrane tim leševima. Sa ezoterijske tačke moralo bi se reći: negativnost ljudi omogućava negativnim silama da prošire svoj uticaj.

Zašto se isečeni leševi vraćaju?

Mahabharata, Vana Parva: „Pošto je Indra ubio Asuru Votra, ... Danavas su puni užasa pobegli na Zemlju i ispod površine mora podigli svoje utvrđenje. Sakupili su se i puni ponosa planirali zaveru, kako da potčine sva tri sveta. Prvi korak bi trebalo da bude, da se na Zemlji unište svi oni ljudi, koji neguju vrlinu i odricanje. Kada vrlina i odricanje nestanu sa Zemlje, nestaće iz čitavog Univerzuma (jer se sa Zemlji inkarniraju duše na višim svetovima). Taj plan je Davanas činio sigurnim u pobedu.“ (101.17–22a).

„Kalakeya-Danavas su iz okeana otpočeli sa svojim akcijama. … Bili su aktivni noću, a preko dana su se povlačili nazad u okean. ... Tako su ljudi ujutru nalazili leševe ljudi, koji su negovali vrlinu i odricanje – nekima je nedostajalo meso, drugi u sebi nisu imali ni kapi krvi, drugi su bili iskasapljeni i isečeni. ... Tako se na Zemlji širio strah i užas.“ (102.1–13)

Glavni prigovor protiv prilično očigledne veze sa NLO-ima glasi, da upravo ta očigledna veza ukazuje na to, da je ovde reč o manevru skretanja pažnje. Prevarom sa NLO-ima se sumnja svedoka sa istraživanja delovanja zemaljskih snaga usmerava na vanzemaljske posetioce, prvo da bi se svedoci kasapljenja učinili smešnim i drugo, da bi se kod nekih ljudi proširila paranoja od vanzemaljskih posetioca.  Indikativno je da su te isečene životinje najčešće pronalažene u oblastima gde su se nalazila sedišta američkog vazduhoplovstva.

Kada bi takav scenario bio tačan, morali bismo se zapitati kako je za američko vazduhoplovstvo moguće da izvede hiljade NLO-prevara i da primeni sasvim nepoznate metode seciranja. I zašto se od farmera „pozajmljuju“ životinje, da bi se ponovo poštom vratile nazad?

Jedno je sigurno: „Ko god da izvodi ove mutilacije, taj želi da ove životinje budu pronađene. On ih ostavlja tamo, gde će biti nađene, ne na usamljenim mestima.“ Jer počinioci pokazuju da bi za njih bilo veoma lako da uklone životinje, ne ostavljajući nikakav trag.

Zašto oni vraćaju životinje i skreću pažnju ljudi na svoje delovanje? Ovde možemo samo špekulisati. Gore navedeni citat iz Mahaharate daje zanimljiv putokaz, koji se najčešće previđa: „Oni tako šire strah i užas na Zemlji.“

Taj putokaz se navodi i u narednoj kanalisanoj poruci. Dobio sam je od američkog medija po imenu Tom Smit, koji mi je mesec dana pre smrti dostavio sve svoje zapise. Pošto se kod ovog konkretkog pitanja može samo špekulisati, kanalisane špekulacije su opravdane kao i svake druge i isplati se razmotriti i ono moguće objašnjenje, koje sam našao u zaostavštini Toma Smita.

Pitanje: Ko vrši tu mutilaciju životinja? Sa kojom namerom se to radi? Kako se ona vrši? Da li se pri tome koriste laserski zraci? Da li ima značaja da su isečene životinje često pronalažene u istim oblastima, npr. u Alabami i Koloradu?

Odgovor: Mi (božanska bića svetlosti) nerado govorimo o negativnim aktivnostima, kao što je mutilacija, pošto tim aktivnostima ne želimo da damo nimalo energije. Svako od vas mora da razume sledeće: Što više se govori o takvim i drugim negativnim aktivnostima, to više će biti takvih aktivnosti. Mutilacije ima sve više, jer raste energija, koja joj se daje i jer to stvara odgovarajuću atmosferu. 

Priznajem da se do jednog izvesnog stepena o tome mora govoriti, jer je neophodno znati šta se događa. Ali ljudi se previše interesuju za te i slične teme. To je tačno ono što sile mraka žele. Setite se uvek te činjenice, kada poželite da diskutujete o ovim temama. Nije neophodno znati sve krvave detalje. Dovoljno je znati da te stvari postoje.

Da to izložimo ukratko: mutilacije izvode negativni vanzemaljci ili neke jedinice vlade pod nadzorom i po uputstvima ET-ija. Za uvežbano oko postoje upadljive razlike, koje pokazuju ko je izveo mutilaciju. Ti ET-i uživaju u strahu, koji izazivaju tim aktivnostima. Kada to rade ljudi hirurški, to je samo jeftina imitacija onoga što izvode ti vanzemaljci.

Obe grupe koriste tehnički napredne instrumente, koji rade sa energijom, koja nalikuje vašem laseru, ali nije laser. Energije, koje se ovde primenjuju, su na Zemlji poznate samo nekolicini ljudi. To je čista operacija, sa izuzetkom prvog uboda. Vaša vlada od pre izvesnog vremena izvodi eksperimente sa tom vrstom energija i energetskih polja. Žrtve su pri tome bile i životinje i ljudi.

ET-i i ljudi izvode mnoge eksperimente, najvećim delom u korist ET-a. Oni rade sa različitim vrstama DNK-struktura i molekulskih struktura, u nadi da će stvoriti i poboljšati jednu rasu bića i takođe da imali izvor hrane. Zemaljski agenti su radili u saradnji sa ET-ima i podržavali su ih. Ta bića (genetski manipulisana rasa bića) treba da kontrolišu ET-i i da ih koriste kao robove. Izvor hrane, za kojom teže zemaljski agenti, treba da bude napravljen na drugim planetama, gde se ti agenti nadaju da će pronaći sigurno utočište za ljude iz tajne vlade. Vanzemaljci učestvuju u toj igri, dok ne ostvare sopstvene ciljeve. Neke od njihovih aktivnosti biste označili kao manevar skretanja pažnje. To se radi da bi se u tome prepoznalo delovanje ljudi i da bi se proširila zabuna među onima, koji smatraju da su to učinili vanzemaljci.

Nije neophodno baviti se pojedinačnim mestima. Svrha je svuda ista.

Nadam se da sam ovim odgovorio na vaše pitanje. Opraštam se i pozdravljam vas u ljubavi. Mi volimo sva bića i Jednog Tvorca.“

Ovaj iskaz nije apsolutna istina, ali ipak sadrži neke važne tačke,  pre svega napomenu u kojoj meri svest ljudi omogućava razvoj nekih događaja. Da li je to možda razlog, zašto se isečeni leševi pokazuju ljudima – da bi se od ljudi dobila energija pažnje, straha i užasa? Uočljivo je takođe da „bića svetlosti“, koja su dala te iskaze o mutilaciji, za sebe tvrde da oni stvaraju krugove u žitu. Još jedan pokazatelj da postoje različita vanzemaljska bića sa različitom motivacijom?

Za sumnju, da mutilacija stoji u vezi sa NLO-ima odnosno vanzemaljcima, postoje mnoge indicije. NLO-istraživači zbog toga ne bi trebalo da iz predrasuda, jednostrane simpatije prema vanzemaljcima ili ambicija „voljenog deteta“ unapred isključe taj mogući aspekt NLO-fenomena, jer ovde imamo posla sa konkretnim tragovima i ti tragovi pokazuju ljudima na kako užasan način neki vanzemaljci, ali bez sumnje i neki zemljani, tj. mi ljudi, postupaju sa životinjama. Dok god mi, „normalni“ građani, dopuštamo da se životinje bez mere kasape, jedu, love, viviseciraju, ne smemo se čuditi kada i druga bića pokazuju podjednako malo respekta prema Božijim bićima kao i mi. Ako se neko u ovom Univerzumu zaista može označiti kao negativan, onda je to rasa ljudi na planeti Zemlji. Onda, kako glasi eterični zakon: Slično privlači slično!

ČETVRTI PUT - IDENTIFIKACIJA

„Deidentifikacija bi bila detoksikacija duše. Identifikacije i kačenja vidim kao gomilu balona raznih boja i oblika, stiješnjenih u malom prostoru. I kako koji balon pukne, nastane više mjesta, pa se ovi drugi mogu bolje vidjeti, uočiti njihova boja, oblik i veličina. Pa onda bocnemo opet i pukne sljedeći.... E sad, kvaka je u tome što pucajući balone bol ispočetka osjećamo "mi", što je nelogično i ukazuje na jednu dublju razinu identifikacije, ne toliko očitu kao ove "balonaste". Kad ubodi počnu boljeti balone, a ne nas, mislim da to pokazuje da smo na pravom putu. ... Zapravo, najljepše je kad se baloni počnu sami ispuhivati naprosto zato što - gledamo u njih.“ :-)  Hej, YOU!!

***

J.G. Bennett - "IDENTIFIKACIJA – SVET ILUZIJE"               
Deeper man/str. 170-173

Identifikacija igra važnu ulogu u Gurđejevljevoj psihologiji. Javlja se više puta u knjigama
Uspenksog, u „Potrazi za čudesnim“ i u „Mogućoj evoluciji čoveka“.

To je jedna od prvih ideja, sa kojom sam se upoznao, kada sam došao u kontakt sa ovim učenjem. Identifikacija je lažna sloboda, iluzija slobode, kada se osećamo slobodnim jer činimo ono što želimo da činimo. Umesto da pronađemo sebe, gubimo sebe u onome što radimo; ono što radimo, može biti slobodno, ali mi smo porobljeni. Ljudi se mogu izgubiti u onome što čine čak i ako to nije ono što oni žele; čak i ako je to nešto u vezi sa čime nemaju izbora. Kada smo u tom stanju, svako mešanje u ono što radimo doživljavamo kao narušavanje svoje slobode. Dok na primer kuvamo u kuhinji, bivamo toliko uzbuđeni, toliko se identifikujemo sa onim što radimo, da ako neko uđe u kuhinju i kaže nam da to ne radimo na pravi način,  postajemo ljutiti i osećamo da smo na taj način napadnuti. Osećamo da se naša sloboda sastoji u tome da to radimo na svoj sopstveni način; ali time smo odbacili onu slobodu, koju bismo mogli da imamo, i uz mogućnost da budemo slobodni da radimo bilo šta, biramo da postanemo robovi. 

Kada smo identifikovani, tačno je reći, da uopšte više nismo mi, jer smo preneli naš osećaj za realnost na nešto izvan sebe. Mi čak činimo da stanje identifikacije izgleda kao nešto vredno, hvaleći čoveka koji se slama od posla ili troši ogromne sume novca na poslednju, senzacionalnu – dakle, pogodnu za identifikaciju – knjigu ili film. Mi postajemo robovi svega što radimo, bivamo porobljeni od ljudi koje srećemo i situacija u koje ulazimo, a ipak, tu je ta užasna apsurdnost, da u svemu tome mi verujemo da smo slobodni.

Možemo se na primer boriti sa sobom, pokušavajući da potisnemo izražavanje nekog negativnog stanja, dok iznutra ključamo. Tada iznenada izbacimo sve to i dok smo objektivno odbacili sve ono, što smo stekli tokom tog napora, osećamo se bolje zbog toga i pravdamo sebe rekavši da smo samo hteli da budemo iskreni. Dopustili smo da nas kontroliše ta negativna trijada, ipak, osećamo se dobro, osećamo se mnogo bolje zbog toga, jer čak i ne slutimo da takva negativna stanja nemaju mesta u bilo kome ko polaže prava na to da se naziva čovekom.

Ili, ponovo, nalazimo to stanje veoma jasno kada je reč o našim vlasništvima. Svi mi imamo neka vlasništva, za koja smo zakačeni ili sa kojima se identifikujemo, i ukoliko postoji bilo kakva opasnost  da to izgubimo, to je za nas gore, nego da izgubimo sami sebe. Sećam se veoma upadljivog primera, koji se odigrao davno, davno, kada sam bio jedan od učenika u grupama Uspenskog. Razgovarali smo o teškoćama koje imamo da se setimo sebe i on je rekao da moramo imati faktor za podsećanje, da bismo se setili. Nastavio je izjavom, da, kako bismo imali faktor prisećanja, treba da žrtvujemo nešto što nam je veoma dragoceno, da odbacimo nešto što je sa naše tačke gledišta veoma vredno. Jedna žena je rekla da postaje očajna, jer već nekoliko meseci pokušava da uradi nešto, ali je nesposobna da uradi bilo šta. Rekao joj je da treba da se osvrne po svojoj kući i nađe nešto do čega joj je istinski stalo i da to žrtvuje. Izgledala je veoma zbunjeno za trenutak, a zatim rekla: „Pa, imam veoma lepi servis za čaj kod kuće, koji sam nasledila od majke i za koji sam veoma vezana.“ Njegov odgovor je bio: „Polomite jednu od Vaših drezdenskih šoljica i setićete se sebe.“ Sledeće nedelje došla je u istinski histeričnom stanju i rekla: „Bila sam tako uznemirena onim što ste rekli o mojim drezdenskim šoljicama. Ne bih mogla da razbijem neku od tih šoljica, čak i ako bih time spasla svoju dušu.“ Njegov odgovor je bio jednostavno: „Vidite li šta znači identifikacija?“  

Naši lični odnosi se uvek kvare, jer se identifikujemo sa ljudima i onim što bi mogli da misle ili osećaju za nas. Dovoljno je da neko napravi najbeznačajniji mali gest i naš unutrašnji svet se puni svim vrstama emocionalnih reakcija. Bilo šta na ovom svetu se može preuveličati do apsurdnih razmera. Reč kritike i mi verujemo da smo omraženi prognanik. Pohvala i verujemo da smo cenjeni kao mudra osoba ili kao izuzetno važni. U svim tim primerima, niko drugi nije učinio da se identifikujemo. Ako nas nešto izbaci iz stanja identifikacije, to shvatanje je praćeno jednim veoma neprijatnim osećajem koliko smo izgubljeni bili; teško možemo podneti da se suočimo sa tom istinom. 

Kada smo identifikovani, naša slika o svetu je veoma mala. Sadašnji trenutak se sažima u tačku. Ali kada smo potpuno identifikovani, sasvim izgubljeni, verujemo da smo u najvećem stepenu slobodni, da vidimo sve sasvim realno. Na početku, kada se susretnemo sa ovom idejom, gotovo nam je nemoguće da prihvatimo da se ikada možemo identifikovati: drugi ljudi, da, ali mi ne. Ali kada to jednom istinski sagledamo u sebi, kada okusimo gorki ukus njene realnosti, za nas više nije moguće da na sebe gledamo kao ranije. Ne možemo više „spavati u miru“, kako je to Gurđijev rekao. To je razlog, zašto samo-posmatranje mora da se preduzme uz odlučnost da se ne zastane ni na jednoj barijeri, da se ne ustukne ni od čega što se otkrije i da se ne propusti da se obradi ono što neizbežno sledi iz onoga što je viđeno.

Dok sam radio sa jednom od grupa Uspenskog, nalazili bismo se samo jednom nedeljno, ali smo provodili mesece i čak godine da bismo došli do razumevanja o tome kako ti negativni zakoni deluju na nas i kako ih, jednom kada razumemo njihovo delovanje, možemo zameniti, stavljajući sebe pod uticaj viših zakona. U realnosti, ne postoje dva različita pristupa ovom radu, jedan, koji se bavi negativnim zakonima, i drugi, koji se bavi višim zakonima, suštinskim zakonima. Svaki put, kada putem borbe sa našim negativnim stanjima dođemo do tačke na kojoj smo u stanju da se odvojimo od sebe samih i da sebe posmatramo nepristrasno, ne samo da razumevamo kako niži zakoni deluju, već takođe u isto vreme kreiramo prostor u sebi, koji je slobodan od njihovog uticaja, koji deluje pod drugačijim zakonima. I svaki put, kada pristupimo bilo kakvom teoretskom istraživanju viših zakona, zakona suštine, a koje nije utemeljeno na radu na sebi, ne doživljavamo delovanje višeg zakona, već samo delovanje imaginacije. Gurđijev je rekao više nego jedanput da ovo učenje potiče iz svesnog izvora. Da bismo ga razumeli, morali bismo biti u stanju da mu priđemo svesno, da budemo u stanju da mu pristupimo uprkos, a ne preko naše mehaničnosti. Možemo reći da je čitava tema negativnih zakona od ogromnog značaja za razumevanje ljudske psihologije uopšte i od posebnog značaja za razumevanje psihologije našeg mogućeg razvitka, pod uslovom, naravno, da se svemu tome pristupa na pravi način, to jest, pošavši od nasih sopstvenih negativnosti i naše sopstvene mehaničnosti. I mada smo mi sami jedini pravi predmet ovog proučavanja, to nije nešto što možemo učiniti sami.

***

Jose Reyes – "ILUZIJA I STVARNOST"
intervju za časopis “3Millenaire”
Naslov:  “Učiniti suštinu aktivnom” (Making essence active)

3Millenaire: "Dok posmatram svoje ponašanje tokom dnevnih aktivnosti, vidim da samo reagujem. I više od toga, te reakcije su većinom negativne: strah, ljutnja ili iritacija, neprijateljstvo, otpor prema onome, što se od mene traži, inertnost, stres. Ja sam potpuno identifikovan sa tim unutrašnjim stanjima... Da li je to realnost?

Jose Reyes: Da, to jeste realnost.

Mi svet i događaje većinom vidimo onako kako nam to boja naših naočara dopusti. Tako da to zaista možemo nazvati „realnošću“, ali moramo reći da je to „subjektivna realnost“. Da bi se videlo ono što je realno i da bi se prema tome videla realnost, ne smemo biti identifikovani, jer u trenutku kada se identifikujemo, gubimo kontakt sa (objektivnom) realnošću i sami postajemo svoja sopstvena realnost, drugim rečima, moje negativne emocije su za mene realne, dok god sam identifikovan sa njima.

Prva stvar, koju moramo videti, pre nego što budemo u stanju da razlikujemo ono što je realno bez znakova navoda od onoga što je realno sa znakovima navoda, je da tu mora postojati stanje odvojenosti, u kome sam u stanju da pomerim svoj centar gravitacije na posmatrača. To je psihološki proces, koji nije upravljen ka mislima, osećanjima i senzacijama. 

To je značenje „rada na sebi“ gde počinjete jasno da razlikujete dva stanja – jedno, u kome ste potpuno uronjeni u misao, osećanje i senzaciju (vi postajete jedno sa tom mišlju, osećanjem ili senzacijom) i drugo, gde ste u stanju da vidite to stanje i istovremeno vidite sebe.

3Millenaire: Dostići nivo opažanja, na kome možemo istovremeno videti sebe i svoje ponašanje je neuobičajeno u životu. Kako mogu da eksperimentišem sa tim stanjem bića u svakodnevnom životu? Da li tu postoje neki stepeni, koje treba dostići? 

Jose Reyes: Da, morate postati čovek broj 4. Dok god smo ljudi 1, 2 ili 3 naše opažanje samih sebe će uvek biti zamagljeno percepcijom centra, u kome smo ustanovili centar gravitacije. Tako se način, na koji percipiramo ponašanje odvija bilo kroz intelektualni centar, bilo kroz emocije. G. Gurđijev je rekao da je precepcija preko jednog centra ludilo, preko dva centra halucinacija.

Čovek broj četiri prema ovom učenju (četvrti put) je čovek, koji je putem Rada na sebi doveo sva tri centra u balansirano stanje, što znači da su njihove funkcije sada harmonično koordinisane da hrane njegovu suštinu, tako da može postići zrelost emocija.

Sada, da bismo dodatno razjasnili rečeno, poslužimo se analogijom sa kućom, koja je u potpunom haosu, gde niko više ne upravlja i u kojoj sluge sebe zovu „Ja“. To je kuća na tri nivoa. Tada nekoliko inteligentnijih slugu odluče da među sobom izaberu slugu, koga će svako slušati i sada taj sluga sebe naziva zamenikom upravnika, ali ni on nije pravo „ja“. On počinje da proučava učenje, da uči o Radu, o kući i shvata da je on samo privremeni upravnik, ali da sada pravi upravnik može da uredi kuću i pripremi mesto za dolazak pravog „Ja“.

Drugi stepen predstavlja ono što nazivamo samo-posmatranjem, to je početak razumevanja o sebi. Taj posmatrač se naziva „pravi upravnik“ i on posmatranjem počinje da stiče snagu za odvajanje od običnih „Ja“ koja postoje u svakom od centara. On priprema kuću za dolazak pravog „Ja“ ili gospodara.

3Millenaire: "U ovom učenju se postavlja i pitanje prave i lažne ličnosti. Šta je lažna ličnost? Da bi se postalo čovek broj četiri, da li to znači da lažna ličnost mora da nestane? Kako se lažna i prava ličnost odnose prema mnoštvu „Ja“, prema privremenom upravniku i pravom Ja? "

Jose Reyes: Postoji velika razlika između lažne ličnosti i ličnosti. Lažna ličnost stoji u tesnoj vezi sa egom osobe; mi činimo stvari da ljudi ne bi govorili protiv nas, ili se ponašamo na određeni način, da bi ljudi mislili dobro o nama.

Lažna ličnost stalno izgleda i pretvara se da jeste ono što nije. Ona se takođe naziva ništavnom, jer predstavlja sliku nas samih, koju smo izgradili svojom imaginacijom. Sa lažnom ličnošću uvek želimo da nas ljudi cene zbog onoga što nismo, lažemo drugima o sebi i sami verujemo u te laži.

Lažnu ličnost je veoma teško uništiti, jer ju je kreirala većina navika centara i u skladu je sa njom.

Ličnost sa druge strane nije negativna, niti štetna za nas, naprotiv, ona je potrebna, ali na pravom mestu. Ličnost je naše znanje, naše iskustvo, obuka koju smo dobili, način na koji brinemo o sebi i odgovamo svetu; problem sa ličnošću je u tome što ona odgovara na život bez učešća suštine i preuzima inicijativu u bilo kojoj aktivnosti, koju preduzmemo tokom dana; sedište Ličnosti je u formativnom aparatu, tako da ona većinom koristi reči i argumente da bi odgovorila na životne situacije.

Četvrti put nam daje alatke koje možemo koristiti da obrnemo pravac situacija, tako da suština može postati aktivna, ličnost pasivna i tada je suština u stanju da koristi ličnost onako kako je potrebno u nekoj situaciji. To je stanje čoveka broj četiri, kod koga se centri nalaze u balansu, što znači da sve aktivnosti preduzima pravo „Ja“ u njemu i da su sve funkcije podređene tom pravom „Ja“. U tim okolnostima ego više nema uticaj, niti određuje ponašanje osobe i on će nestati, jer osoba više ne živi od pojavnog i ništavnost više ne mora da se pretvara da jeste, jer osoba sada „jeste“.

Različita „Ja“ dolaze iz različitih centara, postoje intelektualna Ja, emocionalna Ja i fizička Ja, mnoga Ja se nazivaju slugama u kući. Privremeni upravnik je jedan od Ja, najčešće smešten u intelektualnom centru. On je taj koji uči o Radu, čita o njemu, pokušava da ga primeni, ali nema dovoljno snage, on je slab, i ako se dva li više Ja udruže, mogu da odnesu prevagu nad svim onim što mu znanje stečeno kroz Rad kaže da učini.

Pravi upravnik sa druge strane nije jedno od Ja, on je proizvod samo-posmatranja, rezultat uviđanja koliko smo podeljeni. On nije sačinjen od istog materijala kao i niža Ja, koja nemaju kontrolu nad centrima. Upravnik, koristeći energiju dobijenu pamćenjem sebe, ima potpunu kontrolu nad ponašanjem svakog centra i tako se kaže da on priprema kuću za dolazak pravog Ja, punopravnog vlasnika.

3Millenaire: "Proces, koji ste opisali, vodi do ideje o nivoima realnosti, gde čovek doživljava realnost na drugačiji način u skladu sa svojim nivoom. Da li je ta skala povezana sa oplemenjivanjem energije, na primer putem pamćenja sebe?  
Jose Reyes: Da, realnost se opaža u skladu sa nivoom energije, koju smo sposobni da generišemo, izdržimo i održimo. Ako to primenite na svakodnevna iskustva, lako ćete videti da vaše raspoloženje zavisi od toga koliko energije imate u datom trenutku. Kada smo srećni, sve izgleda ružičasto, sa druge strane, kada ste tužni, sve dobija trn.

Svaka energija je u stanju da nam pruži više ili manje sposobnosti da opažamo realnost; ta realnost može biti vrhunski subjektivna za ljude, čiji je nivo energije tako nizak, da samo svoja stanja mogu da percipiraju kao realna. 

To je slučaj „čoveka mašine“, koji vidi samo uz pomoć automatske energije; sledeći nivo bi bio nivo senzitivnosti, na kome postajete osetljivi na impresije i postajete svesni da ih primate. Na tom nivou ne samo da čujete, vi i slušate, ne samo da gledate, vi i vidite, ne samo da jedete, već i kušate, ne samo da dodirujte, već osećate dodir.

To je usled toga što imate novu energiju, organizovaniju nego što je automatska energija, koja je bazirana uglavnom na reakcijama, privlačnosti i odbojnosti, dopadanju i nedopadanju. Na nivou senzitivnosti počinjete da bivate gospodar svojih impresija.

Sledeći nivo energije je svesna energija. Ovde svesni procesi, u kojima učestvujete, počinju da dobijaju smisao i daju značaj vašem životu. Svesna energija je veoma specijalna, jer nasuprot onome što ljudi nazivaju rečima „ja sam svestan“, adekvatnije je reći „ja učestvujem u svesti“.

***
No ...
„ispod svih tih zastava, što vijore ....svud oko nas“
-    ružičastih balona, šoljica za čaj, pohvala i kritika :-) –

„...postoji mjesto ...“

"Naš integritet, koji se često daje za tako malo, a u stvari je sve što zaista imamo.
To je posljednji inč nas, ali u tom inču
... mi smo slobodni...“

Armin Risi - Verovati i znati

Objavljeno na internet stranici autora: LINK
Preuzeto sa: LINK

Prevod: Jelena 

Da li je ezoteriji potrebna filozofija? Da, kaže Armin Risi (referent na našem kongresu krajem septembra 2008) i dodaje da je i današnjoj nauci potrebno filozofsko osvetljavanje, jer je mnogo toga, što se naziva naučnim, tek interpretacija i ideologija. U narednom članku, koji je svesno napisan donekle izazovno, je reč o pitanju, u kom vidu su danas vladajući pogledi na svet omeđeni i koje spoznaje nas mogu izvesti iz te ograničenosti – sa svim mogućnostima za naš život i za dobrobit čovečanstva na Zemlji, koje su povezane sa tim.

„Šta mogu da znam?“

Naše znanje nesumnjivo nije neograničeno. Spoznaja granica naše moći saznanja kao i mogućnosti da se izađe iz tih granica je u prvom redu zadatak filozofije. Imanuel Kant je na osnovu toga formulisao svoja poznata četiri osnovna pitanja filozofije:

1) Šta mogu da znam?
2) Šta treba da učinim?
3) Čemu smem da se nadam?
4) Šta je čovek?

(Logik , IX 25)

Naizgled bezazlenim pitanjem „Šta mogu da znam?“ Kant je sipao ulje u vatru prosvetiteljstva, relativirajući time u prvom redu apsolutističke zahteve religija ali i apsolutističke zahteve nauke. Znanje, kako religiozno tako i naučno, mora da bude ispitano: Šta je zaista dokazano? Šta su činjenice? A šta je interpretacija? Odgovor na ova pitanja je osnova za jedno diferencirano znanje, koje je svesno sopstvenih granica i koje istovremeno ukazuje na to, gde postoje nove mogućnosti za posmatranje i interpretaciju. Kant citira poziv latinskog pesnika Horacija: Sapere aude! „Usudi se da znaš!“ Ili u donekle proširenom Kantovom prevodu:

„Imaj hrabrosti da se poslužiš svojim sopstvenim razumom!“

Verovati i znati

I danas se često kaže: „Bolje je znati nego verovati, jer verovati znači ne znati.“ Koliko god mudro ova izreka zvučala, ona je površna i iskrivljuje istinsko značenje „verovanja“ i „znanja“. U ovoj izreci se polazi od toga da „verovati“ jednostavno znači „naslućivati“ ili „nešto slepo smatrati tačnim“.

„Verovati znači ne znati.“ Ovo je tipičan slogan racionalista. I ti isti racionalisti kažu: „Verujem samo u ono što vidim.“ Time odaju da sami takođe veruju i to u svoje opažanje čulima i intelektualni kapacitet. I još više: Oni ne veruju samo u ono što vide. Oni vide samo ono u šta veruju!

„Verovati“ znači: usvojiti jedan određeni pogled na svet, na osnovu koga čovek posmatra i interpretira svet. Verovanje prethodi znanju! Verovanje određuje, šta „znamo“. Verovanje je jedno a priori prihvaćeno usmerenje svesti. To važi za religije (i ezoteriju) isto kao i za nauke i znanje vezano za svakodnevnicu, kao što će to pokazati dole navedeni primeri.

Možda iznenađujuća spoznaja, da ljudi vide samo ono u šta veruju, prilikom bližeg razmatranja biva očigledna: u našem svetu, u našem Univerzumu i sa one strane svih Univerzuma postoji neograničeno mnogo aspekata, oblika i informacija i mi ih ne možemo sve znati, čak ni biti svesni njihovog postojanja. Koje informacije i perspektive ćemo percipirati, a onda i shvatiti ozbiljno, zavisi od našeg pogleda na svet i sa time povezanim interesovanjem i našom otvorenošću. Koliko često ljudi na neku neuobičajenu informaciju odmahnu rukom i kažu: „Glupost!“ „To ne može biti!“ „Teorija zavere!“ „Ovaj umišlja nešto!“ itd.… što verujemo da znamo

Naše verovanje određuje šta znamo odn. šta verujemo da znamo – za taj osnovni princip bih želeo da navedem dva primera, jedan poznat čitavom svetu, a drugi iz oblasti nauke.

Prvi primer je potresao svet. Čitav svet je video kako se 11. septembra 2001. ruše oba tornja Svetskog trgovinskog centra u Nju Jorku. Uvek iznova je pokazano i rečeno da su se tornjevi srušili zbog udara aviona. Kritički, nezavisni istraživači i novinari su odmah sagledali nelogičnosti, ali njihovi glasovi su prigušeni, jer je ogromna većina verovala da je videla ono što je rečeno. Pri tome su videli, kako se dva tornja visoka 412 metara za 10 sekundi urušavaju do temelja. Drugim rečima, tornjevi su se srušili brzinom slobodnog pada, što opet znači: otpor svih čeličnih stubova i podupirača od gore do dole je bio jednak nuli! A popodne istog dana se u roku od 7 sekundi odjednom srušila još jedna višespratnica Svetskog trgovinskog centra, WTC7 sa 47 spratova: ponovo brzinom slobodnog pada. A u tu zgradu nije uleteo avion.

Šta smo u stvari videli? Šta smo verovali? A šta znamo? Naše verovanje određuje šta vidimo – i ne vidimo …Materijalistički pogled na svet

Drugi primer potiče iz nauke. Naučno je navodno dokazano, kako se stalno tvrdi, da je čovek nastao evolucijom životinja i da su prve žive ćelije na Zemlji nastale slučajno iz anorganske materije. Svako, ko u to ne veruje, se naziva „srednjovekovnim“ i „nenaučnim“, da, čak „neprijateljem nauke“.

Činjenica jeste: Postoje fosili izumrlih i danas još postojećih biljaka i životinja. Postoje anatomske i genetske sličnosti između različitih tipova tela u biljnom i životinjskom carstvu. Postoje izvesne paralele u obrascima ponašanja između životinja i ljudi.

Pitanje je: na osnovu kog pogleda na svet interpretiramo ove činjenice? Teorija evolucije je jedna interpretacija na osnovu pogleda na svet materijalizma. Ljudi sa materijalističkim (ili ateističko-ezoterijskim) pogledom na svet ne mogu da zamisle ništa drugo do evoluciju, iako ona ni u kom slučaju nije potkrepljena činjenicama. Ne postoji ni jedan jedini uverljivi model, koji bi makar teoretski mogao da pokaže, kako se jednoćelijske životinje razvijaju u višećelijske, mekušci u kičmenjake, ribe u amfibije, amfibije u reptile i reptili u ptice i sisare. Kako bi na primer izgledao jedan primerak, sposoban za život, koji bi bio 50 % reptil, a 50 % sisar? Da takav primerak nastane slučajnom mutacijom gena, je nemoguće, a čak i kada bi nastao, bio bi eliminisan prirodnom selekcijom ili ne bi mogao da se razmnožava, jer bi to podrazumevalo da slučajno nastane isti takav, jedinstveni primerak suprotnog pola.

Međutim, ukoliko čovek veruje u ovu interpretaciju, on odjednom misli da svuda vidi „evoluciju“, iako činjenično ništa ne ukazuje na nju. Čak i u razvoju ljudskog embriona bi čovek želeo da vidi rekapitulaciju evolucije: na početku „škrge“, pa „rep“ i najzad „krzno“. Te pogrešne interpretacije su odavno osporene, ali u današnjim udžbenicima se i dalje rado navode „specifične embriološke odlike“ kao (navodni) dokazi za teoriju evolucije.

Iste činjenice se mogu i sasvim drugačije interpretirati i objasniti, ali za to bismo morali da sagledamo svet drugačijim očima.Otvorenost za nova objašnjenja

I u ezoteriji se uvek iznova čini pokušaj, da se da spiritualno objašnjenje teorije evolucije, jednostavno zbog toga što se u tu teoriju veruje i što se ona nikada ne ispituje. Pri tome bi provera bila veoma potrebna, ako pogledamo konfesionalnu veru koja stoji iza te teorije.

Tek veoma retko je neki naučnik tako jasno izrazio ovo konfesionalno verovanje kao čuveni genetičar prof. Richard Levontin u jednom članku, objavljenom 9. januara 1997. u časopisu „New York Review“:

„To [danas preovlađujuće empirijsko samoograničavanje nauke] počiva na jednoj ranije preuzetoj obavezi, naime, obavezi materijalizma. Ne da nas metode i institucije nauke na bilo koji način prisiljavaju da prihvatimo materijalističko objašnjenje fenomena sveta. Naprotiv, mi smo na osnovu našeg a priori [unapred] donetog osnovnog opredeljenja za materijalizam prinuđeni da razvijemo istraživačke metode i koncepte tumačenja, koji su ograničeni na materijalistička objašnjenja. Pri tome ne igra nikakvu ulogu, koliko ona protivureče intuiciji neupućenih [neposvećenih] ili da li im izgledaju zagonetna. Na osnovu toga je materijalizam apsolutan, jer mi ne možemo dopustiti da se čak i odškrinu vrata za ulazak nekog Boga.“

Prof. Levontin ovde kaže, da naučno znači imati materijalistički pogled na svet i da sve ono, što nije materijalističko nije ni naučno i time ne može biti ni istinito. Pri tome je dovoljno pošten da kaže da nauka ni u kom slučaju nije prinuđena na takvu materijalističku orijentaciju.

Ni materijalistička teorija evolucije ni u kom slučaju nije obavezna, čak nije ni logična niti poštena, jer ona može da postoji samo „zahvaljujući“ potiskivanju odn. banalizovanju bezbrojnih fenomena života. Možda je sve bilo sasvim drugačije: ribe nikada nisu postale amfibije, amfibije nikada nisu postale reptili, reptili nikada sisari, niži sisari nikada ljudi. Ako razmotrimo perspektivu duhovnih svetova i bića, na horizontu našeg pogleda na svet se odjednom pojavljuju nove mogućnosti.

I tu se susreću staro znanje i najnovija saznanja. Bezvremeno znanje se može izraziti starim jezikom misterija kao i jezikom kvantne fizike. To ipak ne znači da je moderna fizika bliža istini nego škole misterija. Jer i kvantna fizika se može interpetirati materijalistički i monistički (vidi „Bleep“), jer kvantna fizika istraživanjem beskraja vremena i prostora u najboljem slučaju stiže do „obale“ večnosti, ali ne dalje, jer njena sredstva ne mogu da vode dalje. Šta ako bi život bio princip večnosti (bezvremensoti i besprostornosti) a ne materije?Znanje u skladu sa zakonom rezonance

„Znanje“, dakle, nije neka nezavisna „istina“, već zavisi od mnogo faktora, pre svega od našeg verovanja. To znači, da je naš pogled na svet taj koji određuje, šta ćemo videti i znati i pre svega određuje, koliko će ograničeno ili neograničeno biti naše znanje. Kako je to formulisao nemački pesnik Fridrih Helderlin (Friedrich Hoelderlin, 1770 – 1843) u jednoj pesmi:

U Božansko veruju samo oni,
koji su to i sami.

Šta je istina, se svakako može spoznati, jer je apsolut po definiciji sveobuhvatan i savršen. A savršeno je takvo, da nije samo nesaznatljivo i nerazumljivo, već i saznatljivo i razumljivo, jer bi „mu“ inače nešto nedostajalo, naime, aspekat saznatljivosti i razumljivosti.

Mi vidimo ono u šta verujemo. I time stvaramo svoju sliku o svetu i svoj svet – svoju realnost. Kada je naša realnost stvorena time u šta verujemo, iz toga sledi da možemo da stvorimo samo ono u šta verujemo. Ako vidimo Boga ne samo kao energiju, već kao apsolutno Sopstvo i Svest (sa ljubavlju i voljom), tada to može pomerati planine, tada se dešavaju čuda.

Da je materijalistička i ateističko-monistička slika o svetu tačna, tada ne bi smelo da bude čuda. Ipak, čuda postoje: čudesna isceljenja, čudesna uslišenja molitvi. Najzad, svako živo biće, svaki cvet, svaki insekt itd. i na kraju svaki čovek je čudo – i materijalističke teorije ne mogu da utvrde poreklo tog čuda.

Isus je rekao:

„Blaženi su oni, koji ne vide, a ipak veruju!“ (Jov 20.29)

Danas bismo morali da kažemo: „Blaženi su oni, koji vide i makar tada poveruju!“Čudo stvaranja

Svaka biljka, svaka životinja i svaki čovek je izraz života, oblik, koji se ne može objasniti samo materijalnim (telesnim) datostima. Ako neko želi da govori o životu, a da ne spominjemo poreklo života i čoveka, nije dovoljno da završi samo intelektualnu, teoretsku obuku, već je potrebno da praktično istraži sopstvenu svest. To je bio slučaj ranije, u školama misterija, gde su adepti učili da uđu u duboku meditaciju, vežbali ovladavanje telom i duhom, izvođenje astralnih putovanja i slično. U najmanju ruku tokom doživljaja astralnog putovanja onaj, kome je to iskustvo za to bilo neophodno, zna da nije materijalno biće i da svest ne zavisi od mozga. Višim mističnim uvidom i objavom čovek spoznaje multidimenzionalnost kosmosa do prvog, najvišeg bića svetlosti, stvaralačkog božanstva unutar Univerzuma, koje se na sanskritu naziva Brahmā, na grčkom (između ostalog) Hristos. Sa one strane svih Univerzuma, koji se uvek iznova stvaraju i nestaju, postoji apsolutno, svesno Sopstvo (stvaralački apsekt Boga, na sanskritu Višnu). Višnu, opisano na način kako su to videli vedski vidovljaci, udiše i izdiše Univerzume uvek iznova, pri čemu su Univerzumi na početku „u obliku semena“ i šire se pri izdisaju, da bi pri udisaju ponovo prešli u kontrakciju. Danas i kvantna fizika koristi ovu sliku iz vedske kosmogonije, a neki autori je i konkretno citiraju.

„Sve zavisi od fokusa svesti. Svaka kreacija počinje energijom svesnih misli: stvoreni Univerzum počinje snagom misli Brahmana, a sveukupnost Univerzuma je energija sveobuhvatne svesti (Višnu). Svest nije proizvod materije, već upravo obrnuto: materija je proizvod svesti, svesti Boga! Na početku ne stoji veliki pra-prasak materije, već pra-poreklo svesti. Sve konačno proizilazi iz Božije svesti. Materija kao multidimenzionalna energija je proizvod Božije svesti. Kakve specifične oblike će materija uzeti, zavisi ipak od svesti individualnih duša. To znači, njihova svest je neposredni uzrok svih prolaznih predmeta i okolnosti, koje nastaju od materije. U tom smislu mi svi stvaramo sopstveni realitet.“ (Armin Risi: Nevidljivi svetovi, 5. izdanje, 2008. str. 237).

Duhovno prosvetiteljstvo

Bhagavad-Gita, jedan od najvažnijih spisa Indije, kaže u vezi sa time:

„Duhovno znanje primaš predanošću, pravim pitanjima i praktičnom službom (primenom). Samoostvarene duše mogu da objave ovo znanje, jer su videle istinu.

Ako na taj način primiš pravo znanje, nikada nećeš pasti u iluziju, jer ćeš kroz to znanje videti da su sva živa bića Ātmā (večne spiritualne duše) i time deo Mene, Sveprisutnog.“ (4.34–35)

Spiritualnim znanjem spoznajemo: znanje zavisi od svesti. Sve je svest, svest je energija i tamo, gde usmerimo svoju svest, tamo usmeravamo svoju energiju i aktiviramo naš subjektivni realitet, našu sliku o svetu, sa odgovarajućim (malim ili velikim) znanjem. Znanje, dakle, nije objektivno, već je uvek simptom, rezultat jednog uzroka, a taj uzrok (igra reči Ur-Sache: „ur“ – prefiks sa značenjem nečeg pra-, „sache“ – stvar, prim.prev.) – naša svest i Božija svest, jer mi smo uvek delovi Boga.

Kako to pokazuju primeri u ovom članku, ova razmatranja nisu samo filozofska igrarija ili duhovni luksuz, već pitanja od egzistencijalne važnosti pre svega u vremenu transformacije, kada sve senke treba da budu osvetljene.

Ovim zatvaramo krug, vrativši se na početak ovog članka. Tamo je citiran Kant uz napomenu, da je tada trajalo doba prosvetiteljstva. Ipak, pravo doba prosvetiteljstva je danas, doba duhovnog prosvetitetljstva sa svime, što u to spada, počevši od prevazilaženja globalnih svakodnevnih programa razvojem duhovnog znanja i moći rasuđivanja.

Sapere aude –
„Usudi se da znaš!“

PAMĆENJE SEBE

Piše: Jelena

Posle nekih razgovora o Montalkovom tekstu o „Stepenima razvoja svesti“, u nastavku će prvi stepen, koji je u njemu opisan – stanje samosvesti odnosno pamćenje sebe – biti objašnjen nešto detaljnije. Tekst mi je privukao pažnju jer opisuje proces otvaranja ka impulsima iz viših centara. Međutim, pretpostavka da se ovaj proces odigra je istinsko dosezanje stupnja samo-svesti. Zbog toga par reči o njemu.

Pod pojmom „svest“ se po pravilu podrazumeva umna aktivnost, u smislu znanja, razmišljanja, razumevanja i slično. Međutim, „svest“ je nešto drugo. Ona predstavlja posebnu vrstu „svesnosti“ u čoveku, koja je nezavisna od umne aktivnosti – pre svega svesnost o sebi.

Baziranje sopstvenog identiteta na misaonim procesima je veoma rasprostranjeno, a stepen identifikacije sa unutrašnjim sadržajem - svojim mislima i osećanjima – stoji na izuzetno dubokom nivou. No, ova vrsta identifikacije bi bila isto kao i smatrati da mi Jesmo krv koja protiče našim venama ili metabolički procesi koji se u nama odvijaju.

Kao što nismo telo koje naseljavamo, tako nismo ni ono o čemu razmišljamo, što znamo niti ono što osećamo. Identifikujući se sa telom (pol, rasa, pripadnost naciji, konfesija, materijalni status, itd) ili sa raspoloženjima, osećanjima, mislima u oba slučaja se identifikujemo sa različitim vidovima materije, od grubo-supstancijalne do fino-supstancijalne, koju predstavljaju naše misli i osećanja. Kao što opipljiva materija izgrađuje naše fizičko telo, tako i finija energija/ materija misli i osećanja oblikuje naše fino-supstancijalno telo (ovde se može napraviti podela na etersko/ životno, astralno/ emocionalno, mentalno telo, ali to će ostati za neki drugi tekst). Ovi različiti vidovi materije i naše identifikacije sa njima su ipak različiti od našeg pravog identiteta: individualne (nedeljive) duše. Tihi, nepristrasni posmatrač, koga ponekad možemo osetiti/ probuditi u sebi iza misli i osećanja, koja ga zamagnjuju, predstavlja odbleske tog identiteta: onoga što Jesmo. Posmatrač - jer upravo sposobnost opažanja proističe iz energije duše – svesti – istinske nematerijalne, duhovne energije.

Gnostika razlikuje četiri stupnja svesti, koja bismo mogli označiti kao četiri stupnja budnosti istinskog identiteta: spavanje, budno stanje ili relativnu svest, samosvest i objektivnu svest. „Objektivna svest“ (koja takođe ne opisuje intelektualne funkcije ili skup poznatih činjenica, već posebnu vrstu svesnosti) je za čoveka na njegovom sadašnjem nivou nedostupna, ali bi on stanje kontinuirane samosvesti mogao da osvoji, kada bi znao da na tome treba da radi. Mi gotovo čitav život provodimo u prva dva stanja svesti, uvereni da smo, kada se probudimo iz sna, istinski budni. Međutim, trenuci istinske samosvesti u budnom stanju su u stvari veoma retki, svesno jezgro pojedinca je po pravilu odsutno, on luta mentalnim regionima (među ogledalima), kao list guran podsticajima iz okruženja. Mi suviše često bivamo apsorbovani utiscima iz okruženja i svojim reakcijama na njih i tada ulazimo u hipnotički trans, fokusirani isključivo na objekte svojih misli i percepcije.

„U stanju sna možemo imati proplamsaje relativne svesti. U stanju relativne svesti možemo imati proplamsaje samosvesti. Ali ako želimo dugotrajnije periode, a ne samo bljeskove samosvesti, moramo da razumemo da oni neće doći sami od sebe. Za to je potrebna voljna aktivnost. Ovo znači da učestalost i trajanje trenutaka samosvesti zavisi od kontrole koju čovek ima nad sobom. Stoga to znači da su volja i svest jedna te ista stvar, ili u svakom slučaju aspekti jedne te iste stvari.

Ovde moramo da razumemo da prvu prepreku na čovekovom putu ka razvoju samosvesti predstavija njegovo ubedjenje da je već ima, odnosno da je u svakom slučaju može imati kad god to poželi. Vrlo je teško nekoga ubediti da nije svestan i da to ne može biti kad poželi.

Sticanje samosvesti, medjutim, predstavlja zapravo težak i dugotrajan posao. Kako neko može da pristane na taj posao ako misli kako već ima baš onu stvar koja mu seobećava kao rezultat teškog i dugotrajnog rada'? Naravno da čovek ovaj posao neće započinjati i da ga neće smatrati neophodnim dok se ne uveri da nema ni samosvest a ni sve ono što je sa njom povezano, a to je jedinstvenost ili individualnost, volja i stalno "ja".“ (Uspenksi: „Psihologija moguće evolucije čoveka“).

Štajner rođenje individualne svesti, rođenje JA opisuje kao proces refleksije, odražavanja slika JA sa viših planova. Na sličan način, Michael Topper kaže: „To je „trenutak“ kada jedinstvo svesti postaje svesno sebe putem procesa modelovanih sličnosti - ego-slika (modela identifikacije). Ta predstava o sebi ističe um kao medijator svesti kroz percepciju i kogniciju; njegovo najvažnije vozilo je verbalizacija ili apstraktno-imaginarna deskripcija unutrašnjeg monologa.
Međutim, njegov neposredni potencijal je čista svest o svesnosti u-sebi, bez opisne karakterizacije ili prethodnog modelovanja.“ (Michael Topper, „Positive/negative realms beyond this World“).

Pamćenje sebe označava prelazak iz stanja „pozajmljivanja identiteta“ u vidu različitih ego-identifikacija – Ja jesam to i to (pametan, pisac, dobar/loš, tragalac, uspešan/neuspešan, prevodilac, lekar, nezaposlen, siromašan, bogat, čovek ...), preko identifikovanja sa svojim mislima i osećanjima u stanje čiste I KONTINUIRANE svesti JA jesam. Tole slično stanje opisuje kao prisutnost u sadašnjem trenutku.

Stanje samosvesti je stanje potpuno oslobođeno svake ego-identifikacije, koja u stvari i predstavlja osnovno sredstvo našeg uspavljivanja. Naravno, i u našem normalnom (uspavanom) budnom stanju postoji Ja-svest, svest o sebi, najzad, mi smo svesni sebe čak i u mnogim snovima, prepoznajemo Ja među mnogim drugim likovima, koji kroz njih prolaze. Međutim, čim nas u budnom stanju utisci, koje opažamo ili naše reakcije na njih apsorbuju, čim izmestimo svest iz tela, čim se identifikujemo sa onim što osećamo, mislimo, smatramo da jesmo, mi više nismo budni.

Osnovni problem sa samosvešću je što ljudi, koji je nisu jasno doživeli, smatraju da je imaju i da je njihov osećaj sebe kontinuiran. Međutim, ovo je veoma lako proveriti. Iskustvo samosvesti prate kristalno jasna, lucidna sećanja, koja se u svoj svojoj plastičnosti mogu prizvati u svest. To je mera naše budnosti. Razmislite koliko takvih sećanja imate na prethodni dan, ne u vidu prisećanja, znanja da se nešto desilo, već u vidu potpuno jasnih, lucidnih slika – toliko smo bili budni. Ošo ima jednu interesantnu priču o učeniku, koji je smatrao da je dostigao stepen majstora i otišao kod svog učitelja da zamoli za dozvolu da i sam podučava. Učitelj mu je postavio jednostavno pitanje: „Sa koje strane stoje nanule na ulazu?“ Pitanje, na koje učenik nije znao odgovor, posle čega se vratio daljem učenju. Ova vrsta neopažanja znači da nismo bili prisutni i budni, već smo lutali mentalnim prostorima, apsorbovani svojim mislima.

Interesantno je da i Štajner kao osnovno svojstvo, koje obeležava iskustvo JA-svesti, navodi pamćenje. Pamćenje ovde nikako ne bi trebalo shvatiti u smislu memorisanja činjenica, već u smislu kontinuirane svesti o sebi.

Govoreći o procesu pamćenja sebe, Uspenski u „Mogućoj evoluciji čovečanstva“ kaže:

„Pokušaću da objasnim kako se svest može proučavati.
Uzmite sat i gledajte u sekundaru, pokušavajući da budete svesni sebe i koncentrišući se na misao "Ja sam Petar Uspenski" i "Ja sam sada ovde". Pokušajte da ne mislite ni na šta drugo, naprosto sledite kretanje sekundare i budite svesni sebe, svog imena, svog postojanja i mesta na kome se nalazite. Odstranite sve druge misli. Ako ste uporni, ovo ćete biti u stanju da radite dva minuta. To je granica vaše svesti. A ako ubrzo nakon toga pokušate da ponovite eksperiment, biće vam teže nego prvi put.

Ovaj eksperiment pokazuje da čovek u svom prirodnom stanju jednog predmeta (sebe samog) može da bude svestan dva minuta ili manje. Najvažniji zaključak koji nakon pravilnog izvodjenja ovog eksperimenta može da se izvuče jeste taj da čovek
sebe nije svestan. Iluziju da jeste stvaraju procesi pamćenja i mišljenja.

Recimo da je neko otišao u pozorište. Ako je na to navikao, dok se tamo nalazi nije posebno svestan da je tamo, iako je u stanju da vidi i da posmatra stvari, da uživa
u predstavi ili da mu se ona ne svidi, da je se seća, da se seća ljudi koje je sreo i tako dalje.“ (Uspenski: "Psihologija moguće evolucije čoveka"). 

Isti eksperiment možemo izvesti sa bilo kojim sledom radnji koje izvodimo, pokušavajući da u potpunosti osvestimo sebe tokom njenog izvođenja.

Ovo stanje je relativno lako postići na jednom izvesnom nivou, ali veoma teško održati. Za to nam je potrebna energija, drugačija od one koju koristimo za svakodnevne aktivnosti. Međutim, upravo kontinuirani pokušaji održanja stanja samo-svesti će pomoći da se ova energija obezbedi i omogući duže periode istinske budnosti (više o tome u oktavama ishrane i stvaranju viših vodonika tokom „nevidljivog dvoboja“).

Uspenski stanje samo-svesti ili pamćenja sebe opisuje kao podelu pažnje, pri čemu je jedna linija pažnje usmerena ka spolja, prema objektima percepcije, a druga ka onome ko posmatra. To znači da paralelno sa Ja (ili 987 Ja, koliko ih prema istočnoj gnostici imamo u sebi), koje ulazi u interakcije, razmišlja i oseća, probudimo i „tihog posmatrača“ čvrsto usidrenog u sadašnjem trenutku. Naše pravo Ja.

***

Ipak buđenje samo-svesti, samospoznaja predstavlja tek pretpostavku, uslov, na koju se nadovezuje „istinski posao 3 denziteta“ (Michael Topper).

Zbog toga kao dopuna ovog teksta nekoliko reči o tom našem ultimativnom Izboru, sagledanom ovaj put iz drugačijih izvora.

Kao što promene na opipljivom telu – bolesti i čudesna isceljenja – reflektuju promene u finosupstancijalnim obrascima, na osnovu kojih se formira grubo-supstancijalno telo, tako i naše misli, želje i osećanja, koje obrazuju fino-supstancijalno telo, predstavljaju refleksiju usmerenja naše svesti. Svest je nalik baterijskoj lampi, koja osvetljava određene delove sveukupne stvarnosti, omogućavajući njeno opažanje. Što širi dijapazon ove svetlosti, to je veća naša slobodna volja, na šta ćemo je usmeriti.

Svaka misao, osećanje i želja, koje se začnu u nama, menjaju boju, vibraciju i obrasce finosupstancijalnog tela. Veoma teško možemo izvršiti voljni uticaj na ovaj proizvoljni misaono-emocionalni tok, možemo se samo izdvojiti i osmatrati ga. Slobodna volja ne počinje na ovom nivou, već u izboru na šta ćemo usmeriti svoju svest. Tako i finosupstancijalni tok (misli i osećanja), koja se talasa u nama, možemo promeniti tek kada promenimo usmerenje svoje svesti. Usmerenje svesti isceljuje ili zagađuje finosupstancijalno telo. Zbog toga nije sve-jedno šta želimo, osećamo, mislimo, slušamo, kažemo, činimo, čitamo, jedemo, kakvi utisci prodiru u naše finosupstancijalno telo, koje pobude dopustimo da nastanu u nama, koje vibracije odašiljemo i primamo. (delimično prema Armin Risi: „Nevidljivi svetovi“).

Svest može biti „zarobljena“, okovana za određene osobe, poglede na svet, događaje, projekte i „prinuđena“/ izmanipulisana da u njih ulaže svoju energiju. Ovo je najmoćnija energija koja postoji i bića dijaboličnog mentaliteta je koriste kao svoju hranu ili mogućnost da tu hranu obezbede za sebe.

„Telo nije naš posed, već je pozajmljeno. Naši talenti i inteligencija, koju posedujemo, su takođe darovi, a naša osećanja, misli i želje promenljivi proizvodi fino-supstancijalne energije, koji nastaju putem trenutnog usmerenja naše svesti.

Naš jedini istinski posed je naša individualna svest. To je naša energija, energija duše i njome biramo svoje realitete: od čega ćemo biti zavisni, kojim uticajima ćemo se izložiti, koje misli, osećanja i želje ćemo u skladu sa time razviti i koja dela izvršiti. Zbog toga treba da budemo veoma oprezni sa time, gde investiramo svoj jedini posed, jer na ovom svetu mnoga bića pokušavaju da nam oduzmu upravo taj posed i iskoriste ga za sopstvene ciljeve. Jer svest je najmoćnija energija koja postoji.“
(...)Iz te perspektive postaje vidljivo da se danas odvija jedna globalna manipulacija svesti. Čitava planetarna populacija je pristala da usmeri svoju svest na materijalne stvari, a ne na duhovne ciljeve. Duhovni razvoj bi značio, osloboditi sopstvenu svest od identifikacije sa materijalnim. Umesto razvoja (ent-wickeln, ovako napisano sugeriše „odmotavanje“) odvija se uplitanje (ver-wickeln): svest ljudi se uvlači sve dublje u materijalno, u ekstreme ateizma, ravnodušnosti i fanatizma.“  (Armin Risi: „Nevidljivi svetovi“).

Usmerenje svesti, koje će usloviti određeni tok misaone i emocionalne materije/ energije, razviće određenu rezonancu bića/ duše i usloviti ono što se u nekim kanalisanim materijalima naziva polarizacijom. Preduslov za polarizaciju je prevazilaženje stanja, u kome se prepuštamo neorganizovanoj energiji finosupstancijalnog tela – našeg proizvoljnog misaono-emocionalnog toka – i identifikujemo sa njom i u kome ovladavamo mentalo-emocionalnim telom. Polarizacija podrazumeva budnost entiteta. No, ono, o čemu se retko govori, je da iznad ovog stepena budnosti postoji još jedan nivo: nivo našeg ultimativnog Izbora.

Neka citat iz malo drugačijih izvora baci svetlo na ovo pitanje.

 „Oni, koji izvode ove vežbe meditacije, spoznaju konsekventnom praksom (u ovladavanju mislima i čitavim mentalnim telom, prim.prev.) da misli i mentalne slike, koje stalno iskrsavaju pred očima, nisu njihovo pravo Ja. Oni spoznaju da pravo Ja nije materijalne, već duhovne prirode (Brahman).
(...)
Oni, koji dostignu tu Brahman-svest, stoje iznad materije i nalaze se na poziciji neutralnosti, jer su se odvojili od materijalnog dualiteta (radost/ patnja; simpatija/mržnja; veselje/ tugovanje; prijatnost/ neprijatnost).

Relativna sloboda od materijalnog dualiteta se iz još jednog razloga naziva pozicijom neutralnosti. Brahman nije ni pozitivan ni negativan, to znači, da taj nivo svesti mogu dostići kako moćna pozitivna, tako i moćna negativna bića, iako sa različitim predznakom i rezultatom. Ova neutralnost je osnova za najvišu moć u materijalnom svetu, jer onaj, ko više nije (u najmanju ruku ne direktno) uslovljen dualitetom, stoji iznad pozitivnih i negativnih uticaja i time postiže poziciju mentalnog suvereniteta. Ona se može upotrebiti da bi se materija ovom prodornom moći manipulisala ili transcendovala – u skladu sa motivacijom, sa kojom se teži za tom moći. 

 
(...) Vedski spisi navode mnoge opise velikih Asura (prema vedskoj terminologiji negativno polarizovana bića. Prim.prev.), koji su se gvozdenom voljom i beskompromisnom disciplinom podvrgavali neljudskoj askezi. Te Asure su bile potpuno svesne da nisu niti grubosupstancijalno, niti finosupstancijalno telo i time u potpunosti bili oslobođeni identifikacije (ali uz to gajili ekstremnu identifikaciju sa egom.).“ (Armin Risi: „Nevidljivi svetovi“).

Uporedi sa „OPD/ OPS polariteti“

Razmatranja o polarizaciji će uslediti u posebnom tekstu. Sada samo zapažanje da se ponekad čini, da što je širi pogled na Veliku sliku, što veću snagu entitet sakupi, to uža postaje Staza, podsećajući gotovo na ivicu mača koja vodi preko Ambisa u simbolici Drveta Života. 

Prema Ra materijalu ovaj ultimativni Izbor 3 denziteta je predstavljen 22. kartom u Tarotu: kartom Lude, koja ga donosi tražeći put kroz divljinu sa velom preko očiju :-)

Jedno JA iz 2003.

VOLITE SEBE
Precente Mulford
„Ne može biti spiritualnog rasta bez više Ljubavi prema sebi. Spiritualni rast podrazumeva negovanje i razvoj svake sposobnosti i talenta. Viša ljubav prema sebi je dobrobit kako za druge tako i za nas same.“

„Veoma malo ljudi istinski voli sebe. Samo mali broj istinski voli svoje telo višom ljubavlju. Ta viša Ljubav unosi u telo stalno rastuću životnost i stalno rastući kapacitet da uživamo u životu.“
 
„Ono što je od najveće važnosti da znamo i što će nam Apsolut pokazati ako zatražimo, je kakvu vrednost imamo za druge. U skladu sa našom moći da povećamo sreću ljudi i u skladu sa našim prepoznavanjem te moći, biće nam dato sve ono što nam je potrebno.“

„Ljubav je element prozračan kao voda ili vazduh. Ona ima mnogo stupnjeva kvaliteta. Nalik zlatu, ona se može pomešati sa grubljim elementima. Najviša i najčistija Ljubav dolazi onome i onoj, koja je u zajedništvu i jedinstvu sa Beskonačnim Umom, tražeći sve više njegove mudrosti. Pogledi i misli takve osobe će biti od velike vrednosti za onoga kome su upućeni. I takva osoba će zahvaljujući ovoj mudrosti biti veoma ekonomična sa svojim saosećanjem prema drugima.

Ako bez rezerve i prosuđivanja pružimo saosećanje i pomoć, materijalnu i moralnu, drugima kada nam zatraže, ljudi će uzeti ono što imamo da damo i doći po još. Nastaviće sa time sve dok sami ne budemo potpuno iscrpljeni. Rezultat će biti oštećenje, crpljenje energije i umanjenje vaše sposobnosti da istinski učinite dobro drugima. 
Niko sa strane neće postaviti granice vašem davanju, morate ih postaviti sami.“

*************************************************************************

Pre izvesnog vremena sam, preturajući po starim dokumentima, neočekivano naišla na jedno JA iz 2003. 

Lokalni list je u to vreme imao rubriku „Dnevnik jedne sugrađanke/ jednog sugrađanina“, uvek vezan za neki konkretan povod, te je JA iz 2003. pisalo jedan od tih dnevnika.

 To je JA na kraju jednog perioda, koji je trajao od 1998. do 2003. i bio verovatno jedan od najproduktivnijih i najdinamičnijih u mom životu, kako u pogledu stečenih znanja, tako i u pogledu plodova – opipljivih, kreativnih rezultata rada - prevoda, članaka, modula za radionice, projekata. Međutim, u vreme ovog JA ta je osmišljenost, produktivnost i kreativnost već odavno počela da se iscrpljuje i pretvara u jalovu dinamiku, prilično obesmišljeno jurcanje tamo-amo i rastrzanost između najrazličitijih obaveza i projekata koje sam preuzela na sebe. Tako i ovaj tekst, pored svesno odabranog minimalističkog i dnevničkog stila i poruka za ljude, za koje sam znala da će ga čitati, prilično verno reflektuje upravo tu besplodnu dinamiku, koja je sve više gubila na smislu. Šest meseci kasnije sam donela određene odluke i iz korena promenila način života. Doduše, ne bez otpora. Bila je izgleda potrebna ozbiljna sportska povreda da me uveri da mi je potreban mirniji tempo.

***

Gnostički sistem kaže da se sve aktivnosti u vremenu odvijaju ciklično, u skladu sa Zakonom Oktava, kod kojih postoje međustepeni između nota MI i FA i nota SI i DO, koji se ne mogu premostiti bez ispunjavanja intervala između njih. Naše aktivnosti u vremenu se iscrpljuju, ukoliko ne osmislimo (ili se one dogode) bočne oktave, koje će podržati naše aktivnosti i njihov dalji razvitak. Neke je oktave lako pratiti i sagledati, neke se mogu sagledati samo iz šireg konteksta. I nekada sa čuđenjem u tom širem kontekstu vidite kako neka nova oktava, podjednako produktivna i kreativna, mada naizgled nepovezana sa prvom, može da omogući njen dalji razvitak, ispunjavajući interval upravo na pravom mestu, obogaćujući je i omogućavajući joj da se nastavi.

***

Linearno, pravolinijsko kretanje je prilično pojednostavljen način da se shvati beskonačnost. Održavanje pravca ne znači održanje pravolinijskog kursa, već održavanje veze sa Višim Ja, koje će verovatno usloviti ciklično, spiralno kretanje ka centru. Podesite svoje frekvencije, sakupite energiju, a zatim idite tamo gde vas intuicija odvede.

***

Teri Pračet u romanu „Veštice na putu“ ima jednu lepu priču o dve veštice, koje su dospele u začaranu sobu sa bezbroj ogledala i iz koje mogu izaći samo ako pronađu onu pravu. Misteriozni glas puta: „Koja je prava?“, prva veštica uzaludno traga među svojim bezbrojnim odrazima, a naša junakinja, Baka Volderaks, pogleda na dole u sebe samu i kaže: „Glupog li  pitanja, pa ova ovde.“ I izađe iz začarane sobe.

Ova ovde, da … :-)

… kojoj je veoma milo da ja našla jedan mali zapis iz Velike Slike Života i jedno voljeno JA iz trenutka u večnosti pod nazivom 2003.