25.01.2011.

J.G. Bennett - TRANSFORMACIJA III

J.G. Bennett - TRANSFORMATION OF MAN
© The Estate of J.G. Bennett 2009
Preuzeto sa: LINK


Prevod: Jelena

Ceo čovek je mnoštvo u jedinstvu, vidljivo i nevidljivo, saznatljivo i nesaznatljivo. Ova pretpostavka je prihvaljiva kod svake interpretacije. Ona je validna ako posmatramo čoveka kao mehanizam bez duše sa ne više nego epifenomenalnom svešću (Epifenomenalizam je doktrina, po kojoj uzrok mentalnim stanjima leži isključivo u fizičkim stanjima. Postoji samo jedan pravac: od fizičkog prema mentalnom. Prim.prev.). Validna je ako sagledavamo čoveka kao telo, dušu i duh ili ako pribegnemo bilo kom sličnom modelu. Svako od nas je prepoznatljiva jedinica čovečanstva i svako od nas je kompleksna celina. Mi smo svi do nekog stepena pogodni objekti naučnog istraživanja metodama posmatranja, eksperimenta, merenja, uopštavanja i postavljanja hipoteza. Ali mi smo takođe centri jedinstvenog iskustva na koje tehnike naučnog metoda nisu primenljive. Svima nam je zajedničko da se ono, što se odvija u našem iskustvu, samo delimično reflektuje u našem ponašanju i da tako ostajemo skriveni jedni od drugih. Znamo da postoje fine senke u našem iskustvu, koje ne možemo izraziti običnim jezikom, već samo indirektno jezikom umetnosti. Znamo takođe da postoje dublji, jedva osvetljeni procesi, koje ne možemo razumeti niti ih izraziti pred drugima. 

Ceo čovek ne može biti manje nego sve te stvari, a verovatno jeste mnogo više. Ne možemo se zadovoljiti time da razvijamo samo površinskog čoveka i ignorišemo dublje nivoe našeg bića, iz kojih se čini da izviru naše istinske vrednosti.

Pogledajmo drugu dimenziju. Čovek je društveno biće. Ukoliko izoluje sebe od ljudskog društva, on gubi deo svoje celovitosti. Ukoliko ne postigne da uspešno komunicira i sarađuje sa svojim bližnjima, on nije potpuno razvijen. Čovek je takođe deo života na Zemlji. Njegova egzistencija zavisi od drugih oblika života jer on od nežive materije ne može da proizvede sve one supstance, koje su mu potrebne za održanje života. Dok god čovek nije u harmoniji sa prirodnim okruženjem, sa kojim je prisno povezan, on nije ceo čovek.

Još jedna dimenzija; mi ne znamo da li naš život ima višu svrhu i značenje, ciljeve, koji nisu predmet razmatranja običnog uma?  Ako oni postoje, da li su sakriveni u oblastima naše sopstvene totalnosti, koja leži iza domašaja svesti ili su povezani sa drugim voljama i modalitetima bića? Da li postoji neka nepoznata svrha iza delimično proračunljivih, delom stohastičkih procesa vidljivog sveta (Stohastički od grčkog στόχος znači slučajan. Stohastički proces je onaj, čije je ponašanje ne-determinističko. Stanje sistema je određeno predvidljivom aktivnostima procesa i elementom nepredvidljivosti. Prim.prev.)? Ako postoji takva svrha i ako je ceo čovek nekako uključen u nju, onda mora slediti da ne može biti potpuna nijedna procena čoveka, koja propusti da to uzme u obzir. Na kraju, moramo biti otvoreni za tu mogućnost. Ova pitanja nas vode do najvećeg i najtežeg od svih. Ko – za razliku od pitanja šta – je Ceo Čovek? Imamo li identitet koji obuhvata ono što znamo i ono što ne znamo o sebi? Da li je taj identitet povezan sa pojedinačnom, stalnom tačkom odluke, voljom ili `Ja'? Kada naglasim reč ‘Ja’, o kome govorim? Čini se da imamo više od jedne tačke odluke u sebi. Raznolikost i nekonzistentnost naših odluka gotovo da isključuje uobičajeno gledište da je normalan čovek nepodeljeno jedinstvo i da se podvojenost sopstva javlja samo u nekim oblicima šizofrenije. Dovoljno je pogledati retke trenutke prosvetljenja, kada i mi sami i čitav svet menjamo oblik, pa uvideti da postoje oblasti našeg sopstvenog bića koje ne možemo podvesti pod uobičajeni doživljaj sopstva. U kom god pravcu da pogledamo, vidimo da ceo čovek prevazilazi našu mentalnu viziju.

Namera ovog kratkog prikaza je bila da pruži uvod u tezu da samo-ostvarenje celog čoveka mora daleko prevazilaziti ono što se uobičajeno podrazumeva pod obrayovanjem. Druga teza je da samo-ostvarenje mora obuhvatiti mnogo viši stepen samo-poznavanja nego što se obično smatra neophodnim. Treća teza je komplementarna sa time: samo-ostvarenje je proces transformacije a ne jednostavno proces rasta. Ukoliko naša priroda ima makar i dva sloja i ako ti slojevi žive svoje živote bez ili sa sasvim malo komunikacije između sebe, nešto mora biti pogrešno. Transformacija čoveka mora barem da naglasi to ujedinjenje ili ponovno ujedinjenje  ta dva dela njegove prirode. Ukoliko on ima tri dela svoje prirode – telo, dušu i duh, onda sva tri moraju biti integrisana da bi se rekonstruisao ceo čovek.

Čovek kao sopstvo sa kapacitetom da donese slobodne odluke o svojim aktivnostima, traži instrumente da bi delovao. Ti instrumenti su njegovo telo i njegov um. To uključuje mašine kao što su jetra, mašine za crpljenje i zagrevanje; u obliku skeletnog, cirkularnog, metaboličkog i nervnog sistema. On takođe ima instrumente senzacije i osećanja, percepcije i mišljenja, koje svrstavamo u ’mentalne’. Pored tih dobro poznatih instrumenata on ima i druge, ne tako dobro proučene, kao što su endokrine žlezde i posebne nervne ganglije. One su elektro-hemijske u svom delovanju, ali veoma misteriozne u pogledu svoje prirode. Postoje drugi instrumenti, koji nam pružaju sećanje, moć rasuđivanja, imaginaciju i kreativne ideje. Postoje i drugi instrumenti, delimično probuđeni ili možda još uvek u embrionom stanju, koji proizvode neobična, neobjašnjiva iskustva komunikacije sa drugim svetom i za mali broj ljudi otkrovenje božanskog. Svi ti instrumenti pripadaju celom čoveku. Čak i oni najbolje poznati i stalno korišćeni su daleko manje delotvorni i produktivni nego što bi mogli biti. Čak i ozbiljniji gubitak dolazi od nemogućnosti da se osigura harmoničan rad svih instrumenata radi postizanja naše svrhe. Sigurno, primarni cilj obrayovanja bi trebalo da bude razvitak tih instrumenata i učenje kako da se oni koriste efikasnije; umesto što ih kondicioniramo da proizvode automatsko ponašanje.

Svaki instrument ima svoj sopstveni modus delovanja i oblik memorije. Putem jednostavnih procedura kao što su ponavljanje, šok i buđenje želje većina instrumenata može biti kondicionirana da proizvede unapred određene oblike ponašanja. Obrazovanje je većinom određeno pretpostavkom da je njegov cilj da proizvede fiksirane željene obrasce ponašanja. Razvoj i koordinacija tih instrumenata je tretirana kao sekundarna konsekvenca učenja da se proizvede željeno ponašanje. Znanje i veštine se posmatraju kao primarni ciljevi i usavršavanje naših instrumenata se po pravilu zanemaruje. Retko se uviđa da takve vaspitne procedure propuštaju da stave instrumente pod kontrolu sopstva ili ’Ja’. Kao posledica toga, muškarci i žene odrastaju sa u velikoj meri automatskim obrascima ponašanja, koje su retko u stanju da promene tokom kasnijeg života. Njihova sposobnost učenja nestaje prilično rano i oni ostaju suštinski nerazvijeni tokom ostatka svog života. Prihvatanje te situacije kao normalne je deo onoga što nazivam psiho-statičkim pogledom na čovekovu prirodu. Reč psiho-statički se koristi da izrazi hipotezu da čovek može biti kondicioniran, ali ne i transformisan. Prema njemu razvitak, koji se odvija jednom kada su telesni i mentalni instrumenti dostigli zrelost, predstavlja samo efekat uticaja iz okruženja – drugim rečima, psiha ostaje statična. On odbija verovanje da je čovek sposoban za transformaciju u smislu da postane druga vrsta bića.

Suprotan pogled je psiho-kinetička hipoteza, prema kojoj je čovek sposoban za transformaciju u integrisano biće, čija je saznatljiva i nesaznatljiva priroda postala neodvojivo celo. Takav čovek može da kontroliše svoje instrumente kao što vešti mehaničar može da kontroliše mašinu.

Na ovoj konferenciji bi trebalo da razmotrimo različite implikacije psiho-kinetičkog pogleda na čovekovu prirodu. Predlažem da se to razmotri kao sredstvo za postavljanje modela ljudske prirode, koji omogućava da se različiti obrazovni sistemi uporede, ne samo u pogledu ponašanja, već i u pogledu toga kako se odnose na samog čoveka. Možemo postaviti pitanje: ukoliko se transformacija odnosi na samog čoveka, zar nije suštinski – to jest, implicitno značenju reči – da čovek učestvuje u njenom ostvarenju. Ako je tako, imamo pogodnu razliku između transformacije i razvitka. Prvi mora biti nameran i posledica svesno – rezultirajući makar delimično iz svrsishodnih/ namernih/ osmišljenih aktivnosti samog čoveka. Razvitak nije ništa više do slučajni rezultat uticaja izokruženja na već postojeće obrasce, na primer, na genetski kod.

Razmotrimo neke od implikacija psiho-kinetičkog ili transformacističkog pogleda na čoveka:

1.    Postoji cilj ili svrha u svakom ljudskom životu. To je potencijal za specifičnu transformaciju.

2.    Čovek bi trebalo da koristi svoje instrumente kao sredstva za postizanje tog cilja i da nauči da ih na najbolji način upotrebi.

3.    Treba da obrati više pažnje na to šta je i šta može da postane od toga šta zna.

4.    Čovek treba da posmatra svoju sopstvenu volju, to jest kapacitet za donošenje odluka kao primarnu, a struju svesti i mentalne događaje kao sekundarnu.

5.    Čovek ne može biti zadovoljan dihotomijom svesnih i nesvesnih stanja. On mora težiti ka tome da ponovo ujedini vidljive i nevidljive delove svog bića.

6.    Čovekovo iskustvo je zatvoreno u njegovo okruženje. On ne može realizovati svoje potencijale osim kao društveno biće. 

Iz poslednje tvrdnje sledi da ne možemo procenjivati čovekove potencijale osim u kontekstu njegovog okruženja. Ukoliko je ono statično, nikakva greška ne rezultira iz promenljivih principa i pravila, koji izražavaju zahtev okruženja za trenutnom realnošću. Međutim, kada se okruženje brzo menja, kao što je to slučaj u današnjem svetu, principi vrednosti i pravila ponašanja se mogu pokazati neadekvatnim. To je svakako slučaj u modernom društvu. Pripremamo muškarce i žene u skladu sa društvenim i moralnim principima na okruženje, koje može neće postojati kada oni Jedna od ozbiljnih posledica toga je da veliki broj muškaraca i žena ne uspeva da postigne zadovoljavajući odnos sa zajednicom.

Ostale tvrdnje vode do donekle sličnih zaključaka. Mi prenosimo znanja i veštine, zanemarujući istinske ljudske potencijale i volju, koja teži da se realizuje. Na taj način, lišavamo ljude njihove prirodne moći da odgovore i adaptiraju se. Skloni smo da fiksiramo njihovo ponašanje u obrasce, koji sasvim odudaraju od prave svrhe egzistencije – realizacija potencijala, koji im je inherentan, što podrazumevam pod transformacijom. 

Proverimo te ideje na jednom ili dva primera:
Milioni radnika u razvijenim industrijskim zemljama su nezadovoljni svojim načinom života do stepena revolta. Oni nastavljaju da povezuju svoje nevolje sa industrijskim odnosima, plaćanjem, satima rada i drugim funkcionalnim elementima. U stvari, oni su uznemireni nedostatkom mogućnosti da donose sopstvene odluke, da koriste svoje instrumente u svoju korist – ili, iskazano jednostavnim terminima, zamara ih ponavljanje i nemaštoviti karakter njihovog svakodnevnog rada.  Problem, koji izgleda ekonomski sa elementima socijalnog konflikta, u stvarnosti je posledica akutne disharmonije između njihovog aktuelnog i potencijalnog načina života. Dok god budu morali da rade i da se bore da izdržavali sebe i svoje porodice, njihov život ima svrhu i njihova aktinost ima psiho-kinetički karakter. Jednom kada su telesne potrebe zadovoljene, rad zahteva motiv. Uvedeni su veštački motivi u vidu apetita, koje stimuliše okruženje: ali oni deluju samo u površnom čoveku.

"The hungry sheep look up and are not fed
but swoln with wind and the rank mist they draw
rot inwardly, and foul contagion spread…"2
2 Lycidas; John Milton, 1637


Zbunjuje nas i iznenađuje da i civilizovane nacije sa razvijenom kulturnom tradicijom bivaju uvučene u svirepe aktivnosti, bezobzirno uništavajući život i tretirajući svoje bližnje kao beskorisne životinje. Uzrok tog iznenađenja leži u našoj opsesiji obrascima ponašanja i u zanemarivanju volje i karaktera, koji leže u pozadini. Ukoliko volja nije obučena da napravi slobodne odluke, već je naprotiv konicionirana da odgovori pasivno na uticaje iz okruženja, nije iznenađujuće da ako je okruženje zasnovano na svireposti i taj čovek će se ponašati kao zver.  

Kao treći primer, razmislimo o onome, što se naziva popustljiva zajednica. Ljudi su uslovljeni da interpretiraju sve što opažaju u bihejvioralnim modelima, da vide seks i nasilje grubo prikazane i da svoja opažanja suprotstave modelima ponašanja, izvedenim iz društvenih normi i moralnih pravila, koja su se razvila vek ili čak vekovima ranije. U skladu sa time donose svoje sudove. Ukoliko odbacuju tradicionalne norme, prihvataju ili čak pozdravljaju slobodu izraza i delovanja. Ukoliko se drže tradicije, postaju besni. Ni u jednom slučaju ne uzimaju u obzir nevidljivog čoveka, čiji prirodni impulsi uključuju seks i nasilje: ali koji ima kapacitet da ih transformiše u ljubav i kreativnost. Ponašanje, nametnuto spolja, ostavlja celog čoveka nepromennjenog. Samo transformacija, koja se probija kroz barijeru između spolja i iznutra, može proizvesti istinsko ljudsko biće, koje će pravilno koristiti svoje instrumente, uključujući i one, koji služe impulsima seksa i destruktivnosti.

U poslednjih nekoliko godina bihevioralna nauka je slavljena kao sredstvo, putem kojeg čovekova priroda može biti kontrolisana ili čak promenjena na bolje (Bihevioralna terapija je primena eksperimentalnim putem izvedenih postupaka učenja na saniranje psihosocijalnih poremećaja i kontrolu ponašanja. Počiva na shvatanju da je svako ponašanje stečeno učenjem, te se učenjem može i „ugasiti“. Bihevioralna terapija predstavlja postepen proces planskog i sistematskog odučavanja pacijenta od starog, nedelotvornog stečenog ponašanja i učenje novog, uspešnog. Koriste se različite tehnike „razuslovljavanja" i sticanja prikladnijih navika, kao što su averzivna terapija, implozivna terapija, desenzitizacija, asertivni trening, recipročna inhibicija itd. Uspešne su kod jednostavnih i izolovanih poremećaja ponašanja (grickanje noktiju, mucanje), ali je manje delotvorna kod težih i složenijih psihičkih poremećaja gde se umesto jednog, „ugašenog“, simptoma razvija drugi – wikipedia). Bihevioralne nauke se bave isključivo funkcionalnim instrumentima i načinima uslovljavanja i „razuslovljavanja“ njihovih odgovora. Sve to ne može biti redukovano na spoljašnje ponašanje, koje se tretira kao unutrašnje ponašanje ili stav. To pojednostavljivanje ne funkcioniše i bihevioralne nauke uvek iznova potvrđuju svoju neadekvatnost, ne uspevajući da proizvedu stalne promene. Kada se postignu promene u spoljašnjem ponašanju, uvek iznova će se ispostaviti da su one povezane sa određenim uslovima u okruženju. Promenite okruženje i ukoliko psihi nije naneto nepovratno oštećenje, originalni stav se vraća.

Primeri se mogu uzeti iz bilo kog polja ljudskog iskustva i uvek se ispostavlja da samo oni procesi, koji podrazumevaju moć pojedinca za donošenje odluka mogu rezultirati permanentnim promenama. Nasuprot uobičajenim pretpostavkama donošenje odluka u čoveku nije funkcionalna operacija kao gledanje i slušanje, razmišljanje i osećanje. To je akt učinjen voljom, koji je smešten u neuslovljeni deo čovekove prirode.  U ovom kratkom uvodu je bilo neizbežno da dam neargumentovanu izjavu i da navedem nekoliko ilustracija, za koje se može činiti da su proizvoljno odabrane da bi služile mojoj temi. Moja namera nije bila samo da vas uverim da se pravo obrazovanje mora primeniti na celog čoveka; već i da vam sugerišem da ta oblast nije dovoljno istražena. Sadašnja kriza ne samo u obrazovanju već i u svim oblastima ljudskog života može poprimiti različite aspekte ako se prouči u svetlu psiho-kinetičke hipoteze.

Razvoj, obrazovanje i transformacija su tri reči, koje se mogu primeniti na proces u kome čovek otkriva svoj potencijal. Prva je prirodna i automatska. Druga je veštačka i u velikoj meri posledica uticaja iz okruženja. Treća je uglavnom samo-usmerena, pri čemu okruženje obezbeđuje uslove pre nego uzroke. Razvoj se završava rano u životu. Obrazovanje se proizvoljno obustavlja ubrzo nakon toga. Transformacija je neprekidna i progresivna.

Transformacija ne mora biti duhovna ili religijska. Niti su religijske i duhovne aktivnosti obavezno deo transformacije. Test za transformaciju nije obeležje koje je primenjeno; već ishodi procesa. Njegovi plodovi su unutrašnja sloboda, mir u umu, pojava jedne, integrisane volje i ponovno ujedinjenje vidljivih i nevidljivih delova čovekove prirode. 

Preostaje pitanje, na koje će ova konferencija možda baciti izvesno svetlo. Da li će ljudi na ovom stepenu ljudske istorije prihvatiti izazov transformacije u dovoljnom broju, da u budućnosti došlo do promene. Mi živimo u dobu, kada je kondicioniranje dominantan faktor u ljudskom ponašanju. Nikada ljudi nisu tako rasprostranjeno i tako efikasno bili izloženi kondicionirajućem uticaju masovnih medija. Ne moram da razrađujem tu tezu, jer bilo da je tehnološki razvoj kritikovan ili hvaljen, on se prihvata kao neizbežan. Ako proizvodnju ljudskih automata ne samo osuđujemo, već i želimo da učinimo nešto efikasno da bi joj se suprotstavili, ne možemo se prebacivati sa jednog procesa kondicioniranja na drugi. Nije dovoljno koristiti metode „razuslovljavanja“ (deconditioning), kakvi se koriste u treningu osetljivosti.  

Razuslovljavanje ne čini osobe imunim na kasnije uslovljavajuće delovanje; i zaista, on nije tako ni zamišljen. Ukoliko želimo da ljudi budu sposobni – čak i pod stresom – za donošenje sopstvenih nezavisnih sudova i korišćenje svojih instrumenata umesto da budu korišćeni od strane njih, tada mora biti pokrenut čitav proces transformacije.

Ovde dolazimo do predmeta, kojim se naš Institut bavi tokom svih dvadeset pet godina postojanja. Kao što znate, mi ispitujemo mnogo linija istraživanja, da bismo otkrili puteve koji omogućavaju muškarcima i ženama da realizuju svoje prirodne potencijale za donošenje sudova i kreativnost. U najmanju ruku smo se uverili da je to moguće. Uveriti druge nije toliko lako, jer sam razlog za transformaciju nije primarno bihevioralan (koji se odnosi na ponašanje). I ponašanje, kontrolisano od strane okruženja, i ponašanje, kontrolisano iznutra, jeste ponašanje. Oni se ne mogu odmah razlikovati osim u stresnim situacijama. Jedan od razloga za insistiranje na važnosti psiho-kinetičkog pogleda na ljudsku prirodu je i taj da smo ušli u period intenzivnog stresa u čitavom svetu. Nije preterano reći da ljudski opstanak zavisi od broja ljudi koji su se transformisali od automatskog do samo-usmerenog,

slobodnih muškaraca i žena.

Нема коментара:

Постави коментар