06.12.2011.

FKD ili KAKO IZGRADITI UNIVERZUM ...



ZA LJUBITELJE NAUČNE FANTASTIKE

PRVI DEO

Uživajte u Dikovom izvrsnom i dobroćudnom humoru i
saznajte

KAKO IZGRADITI UNIVERZUM KOJI SE NEĆE 
RASPASTI DVA DANA KASNIJE
Filip K. Dik, 1978.

II DEO
Prevod: Jelena

Parmenid bi bio ponosan na mene. Zagledao sam se u stalno promenljivi svet i proglasio da ispod njega leži večno, nepromenljivo, apsolutno realno. Ali kako se ono ostvarilo? Ako je realno vreme oko 50 god.n.e, zašto mi onda vidimo 1978.god.n.e? I ako stvarno živimo u Rimskoj imperiji, negde u Siriji, zašto onda vidimo Sjedinjene Države? 

Tokom srednjeg veka je nastala neobična teorija, koju bih sada želeo da Vam predstavim, bez obzira na njenu vrednost. Po toj teoriji je đavo, zli – Satan – „majmun Boga“. On kreira lažne svetove, imitaciju Božije autentične kreacije i onda ih podmeće umesto te autentične kreacije. Da li ta neobična teorija objašnjava moje iskustvo? Treba li da poverujemo da smo izigrani, da smo prevareni, da nije 1978. već 50. god.n.e. ... i da je Satana ispleo svoju falsifikovanu realnost da uništi našu veru u povratak Hrista? 

Mogu da zamislim kako bi izgledalo da me ispita psihijatar. Psihijatar pita: „Koja je godina?“ A ja odgovaram:  „50 god.n.e.“ Psihijatar trepne i onda upita: „A gde ste Vi?“ a ja odgovaram: „U Judeji.“ „Gde je sad to?“ pita psihijatar. „To je deo Rimskog carstva.“, kažem kao odgovor. „Da li znate ko je predsednik?“, pitao bi psihijatar, a ja bih odgovorio: „Prokurator Feliks.“ (Marko Antonije Feliks bio je rimski prokurator Judeje od 52. do 58.prim.prev.). „Potpuno ste sigurni u to?“, pitao bi psihijatar, dajući istovremeno krišom znak dvojici veoma krupnih psihijatrijskih pomoćnika.  „Da“, ponovio bih, „osim ako Feliks nije sišao sa vlasti, te ga je nasledio prokurator Feskus. Vidite, Feliks je Svetog Pavla smatrao —„ „Ko Vam je to rekao?“ prekinuo bi me psihijatar iznerviran i ja bih odgovorio: „Sveti Duh.“ I posle toga bih bio u sobi obloženoj gumom, zureći napolje i znajući tačno kako sam tamo dospeo. 

U tom razgovoru bi u jednom smislu sve bilo istinito, u drugom, očigledno netačno. Ja perfektno znam da je godina 1978. i da je predsednik Džimi Karter i da živim u Santa Ani, u Kaliforniji, u Sjedinjenim Državama. Čak znam i kako da od svog stana stignem do Diznilenda, činjenica, koju  se čini da ne mogu da previdim.  A u doba Svetog Pavla sigurno nije postojao nikakav Diznilend.



Tako, ako primoram sebe da budem racionalan i logičan, i sve te ostale dobre stvari, moram da priznam da postojanje Diznilenda (za koji znam da jeste realan) dokazuje da ne živimo u Judeji u 50. god.n.e. Ideja o Svetom Pavlu kako se vrti u ogromnim šoljicama za čaj dok sastavlja Prvu poslanicu Korinćanima, a Paris TV ga snima telefotografskim sočivima - to jednostavno ne može biti. Sveti Pavle se nikada ne bi približio Diznilendu. Samo deca, turisti i visoki sovjetski oficiri u poseti odlaze u Diznilend. Sveci to ne rade. 

Ali biblijski materijal je nekako uhvatio moju podsvest i uvukao se u moj roman i isto tako tačno, iz nekog razloga sam u 1978. oživeo scenu, koju sam opisao 1970. Ono što hoću da kažem je sledeće: Postoji dokaz u barem jednom mom romanu da jedna druga realnost, nepromenljiva, upravo kao što su Parmenid i Platon pretpostavili, leži u osnovi vidljivog fenomenološkog sveta promena i nekako, na neki način, možda na naše iznenađenje, mi možemo prodreti do nje.  Ili pre, misteriozni Duh nas može dovesti u dodir sa njom, ukoliko želi da vidimo taj drugi, nepromenljivi krajolik. Vreme prolazi, hiljade godina prolaze, ali u istom trenutku, u kome vidimo ovaj savremeni svet, antički svet, svet Biblije, je skriven ispod njega, i dalje tamo, i dalje  realan. Večno.

Da stavim sve na kocku i da Vam ispričam ostatak ove neobične priče? Učiniću to, kada sam već stigao dovde. Moj roman „Tecite suze moje, reče policajac“ je objavljen u februaru 1974. u izdavačkoj kući „Doubleday“. Dve nedelje pošto je objavljen, izvađena su mi dva umljaka pod natrijum pentatolom. Kasnije toga dana nastupili su intenzivni bolovi. Moja žena je telefonirala oralnom hirurgu, a on je telefonom pozvao apoteku. Pola sata kasnije neko je pokucao na vrata: kurir iz apoteke sa lekom protiv bolova. Iako sam krvario i bio bolestan i slab, osetio sam potrebu da sam otvorim vrata. Našao sam se licem u lice sa mladom ženom – koja je nosila zlatnu ogrlicu, u čijem je središtu sjajila zlatna riba; Zaboravio sam bol, zaboravio sam lek,  zaboravio sam zašto je devojka tu. Samo sam zurio u znak ribe.

"Šta to znači?" Upitao sam je.

Devojka je rukom dotakla svetlucavu zlatnu ribu i rekla: „To je znak, koji su nosili rani hrišćani.“ Tada mi je pružila paket sa lekom. 

U tom trenutku, dok sam zurio i svetlucavu zlatnu ribu i slušao njene reči, odjednom sam iskusio ono, za što sam kasnije saznao da se naziva anamneza – grčka reč, koja doslovno znači „gubitak zaborava“ (U „Menonu“ Platonov Sokrat iznosi teoriju anamneze. Prema njoj, duša je besmrtna i nekada je boravila u carstvu ideja, gde je stekla istinsko znanje. Duša se iznova reinkarnira; znanje se zapravo oduvek nalazi u duši, ali svaki put kada se duša ponovo reinkarnira u nekom telu, ona zbog šoka rađanja izgubi sve svoje prethodno znanje. Ono što mi nazivamo učenjem, zapravo je samo prisećanje (anamneza) onoga što je naša duša već znala.Prim.prev.) Setio sam ko sam i gde sam. U jednom trenutku, za treptaj oka, sve mi se vratilo. Devojka je tajno bila hrišćanka, kao i ja. Živeli smo u strahu da nas ne otkriju Rimljani. Morali smo da komuniciramo šifrovanim znacima. Upravo mi je to rekla i to je bila istina.

Za kratko vreme, koliko god da je teško to objasniti ili poverovati u to, video sam crne obrise omraženog Rima, nalik zatvoru. Ali, što je mnogo važnije, sećao sam se Isusa, koji je nedavno bio sa nama, privremeno otišao i koji će se veoma brzo vratiti. Moja emocija je bila radost. Tajno smo se pripremali da Mu poželimo dobrodošlicu. To neće biti dugo. A Rimljani nisu znali. To je bila naša velika tajna, naše radosno saznanje. Uprkos svemu, Hrist će se vratiti i naše ushićenje i iščekivanje su bili  bezgranični.

Zar nije čudno da se taj neobičan događaj, to otkriće izgubljenog sećanja, dogodio samo nedelju dana posle objavljivanja „Tecite suze moje“? A „Tecite suze moje“ je ona knjiga, koja sadrži kopiju ljudi i događaja iz Dela Apostolskih, koja je smeštena u tačno onaj trenutak u vremenu – odmah posle Isusove smrti i uskrsnuća – koga sam se uz pomoć znaka zlatne ribe setio tako jasno, kao da se upravo događa?

Da ste bili ja i da se to dogodilo Vama, siguran sam da ne biste bili u stanju da to jednostavno ostavite po strani. Tragali biste za teorijom, koja bi to mogla objasniti. Tokom četiri godine isprobavao sam jednu teoriju za drugom: cirkularno vreme, zamrznuto vreme, bezvremeno vreme, koje se naziva „svetim“ nasuprot „svetovnom“ vremenu ... Ne mogu da nabrojim sve teorije, koje sam isprobao. Zaista mora postojati misteriozni Sveti Duh, koji ima preciznu i intimnu vezu sa Hristom, koji počiva u ljudskim umovima, vodi ih i informiše i čak se ispoljava kroz ljude, čak i ako oni toga nisu svesni.

U knjizi „Tecite suze moje“, nazad u 1970. odigrao se jedan čudan događaj, za koji sam tada shvatio da nije običan, da nije deo regularnog spisateljskog procesa. Jedne noći sam imao san, jedan veoma živ san. I kada sam se probudio, zatekao sam sebe u kompulziji – apsolutnoj neophodnosti – da prenesem taj tekst u roman, upravo onako kako sam ga sanjao. Da bih sasvim tačno preneo san, morao sam da napišem jedanaest verzija dokumenta, dok nisam bio zadovoljan.

Želeo bih sada da pročitam citat iz romana, u njegovom konačnom, objavljenom obliku. Vidite da li Vas san podseća na nešto. 

„Selo, mrko i suvo, u leto, gde je živeo kao dete. Jahao je konja, a sa leve strane mu se polako približavao odred konjanika. Jahači na konjima su bili muškarci u svetloj odeći, od kojih je svaka bila druge boje; svaki je nosio zašiljen šlem, koji je svetlucao na suncu. Svečani, ozbiljni vitezovi su prošli kraj njega i dok su prolazili, uspeo je da razabere lice jednog od njih: drevno lice kao od mermera, užasno starog čoveka sa namreškanim slapovima bele brade. Kakav je snažan nos imao.  Kako plemenite crte lica. Tako umoran, tako ozbiljan, toliko daleko od običnog čoveka. Očigledno je bio kralj.

Feliks Bekman ih je pustio da prođu; nije im ništa rekao i oni mu se nisu obratili. Zajedno su se kretali ka kući, iz koje je došao. Čovek je zapečatio sebe u kući, usamljen čovek, Džejson Taverner, u tišini i tami, bez prozora, sa sopstvenim sebstvom od sada do večnosti. Sedenje, samo postojanje, nepokretno. Feliks Bakman je nastavio dalje, napolje u otvoreno seosko okruženje. I tada je iza sebe čuo jedan strašan usamljeni krik. Ubili su Tavernera, koji je kriknuo, videvši kako ulaze, osetivši ih u senama oko sebe, znajući šta nameravaju da urade sa njim.

U sebi Feliks Bakman oseti apsolutnu i potpunu pustoš i tugu. Ali u snu on nije išao nazad, niti se osvrtao. NIje bilo ničega što bi moglo da se učini. Niko nije mogao da zaustavi poteru za čovekom u šarenom odelu; njima nikako nije moglo biti rečeno ne. U svakom slučaju, bilo je gotovo. Taverner je bio mrtav.”

Ovaj odeljak Vam verovatno ne sugeriše nikakvu određenu stvar, osim potere zakona za čovekom, koji je ili kriv ili se smatrao krivim. Nije jasno da li je Taverner zaista počinio neki zločin ili je samo verovao da je počinio zločin. Ja sam imao utisak da je kriv, ali bila je tragedija da je morao da bude ubijen, užasno tužna tragedija. U romanu, taj san navede Feliks Bekmana da počne da plače i da kasnije potraži crnog čoveka na benzinskoj stanici, otvorenoj čitave noći.   

Mesecima nakon objavljivanja romana pronašao sam deo u Bibliji, na koju taj san ukazuje.
„Gledah dokle se postaviše prijestoli i starac sjede, na kom bješe odjelo bjelo kao snijeg i kosa na glavi kao čista vuna, prijesto mu bješe kao plamen ognjeni, točkovi mu kao oganj razgorio. Rijeka ognjena izlazaše i tečijaše ospred njega. Tisuće i tisuće služaše mu i deset tisuća po deset tisuća stajahu red njim. Sud sjede i knjiga se otvoriše.“ (Danijel , 7:9).
Sedokosi starac se ponovo javlja u Otkorvenju (1:13):

„I videh, usred sedam svijećnjaka kao sina čovečijega, obučena u dugačku haljinu i opasana po prsima pojasom zlatnijem. A glava njegova bješe bijela kao bijela vuna, kao snijeg; oči njegove kao plamen ognjeni. I noge njegove kao med kad se rastopi u peći; i glas njegov kao buka voda mnogijeh.“

Otkrovenje 1:17: 
„I kada ga vidjeh, padoh k nogama njegovim kao mrtav. I metnu desnicu svoju na me govoreći mi: ne boj se, ja sam prvi i poslednji, jer bejah mrtav i evo me živ, i vjek i vjeka amen. Napiši dakle što si vidio i što je i što će biti po tom.“ 

I, kao i Jovan na Patmosu, verno sam zapisao ono što sam video i uneo to u roman. A to je bilo tačno, iako u to vreme nisam znao na koga se misli ovim opisom: 

„... uspeo je da razabere lice jednog od njih: drevno lice kao od mermera, užasno starog čoveka sa namreškanim slapovima bele brade. Kakav je snažan nos imao. Kako plemenite crte lica. Tako umoran, tako ozbiljan, toliko daleko od običnog čoveka. Očigledno je bio kralj.“

Zaista je bio kralj. To je sam Hrist, koji se vratio da izvrši presudu. I to je ono, što on radi u mom romanu: on izvršava presudu nad čovekom zatvorenim u tami. Čovek, zapečaćen u tami, je morao biti Princ Zla, sila mraka. Nazovite ga kako želite, njegovo vreme je došlo. Bio je suđen i osuđen. Feliks Bekman je mogao da plače od tuge za njim, ali je znao da presuda ne može biti osporena. I tako je nastavio da jaše, ne okrećući se i ne gledajući nazad, čuvši samo krik straha i poraza: krik uništenog zla.

Tako moj roman sadrži materijal iz drugih delova Biblije, kao i odeljke iz Dela. Dešifrovan, on kazuje sasvim drugačiju priču od one površinske (u koju ovde ne moramo da ulazimo.). Prava priča je jednostavno ova: povratak Hrista, sada kralja, ne više sužnja koji trpi. Sudije, ne više žrtve nepravedne osude. Sve je okrenuto. Ključna poruka mog romana, a to nisam znao, je bila opomena moćnicima: Uskoro ćete biti suđeni i osuđeni. Na koga se to konkretno odnosilo? Dakle, ne mogu to reći, ili radije, više bih voleo da ne kažem. Nemam sigurno saznanje, samo intuiciju. A to nije dovoljno da se nastavi, tako da ću zadržati svoje misli za sebe. Ali možete sebi postaviti pitanje, koji politički događaj se odigrao između februara 1974. i avgusta 1974. Zapitajte sebe ko je bio suđen i osuđen i pao nalik plamenoj zvezdi u ruševine i sramotu. Najmoćniji čovek na svetu. Osećam sažaljenje prema njemu, kao što sam osećao i dok sam sanjao san. „Jadni, jadni čovek.“, rekao sam jednom svojoj ženi, sa suzama u očima. „Zatvoren u tami, svirajući klavir u noći samom sebi, sam i uplašen, znajući šta dolazi.“ Zaboga, oprostimo mu, konačno. Ali šta je učinjeno njemu i svim njegovim ljudima – „svim predsednikovim ljudima“,  kako je navedeno - mora da bude urađeno. Ali to je prošlo i trebalo bi ga ponovo pustiti na dnevno svetlo; nijedno biće, nijedna osoba ne treba da bude zauvek zatočena u mraku. To nije humano.

Upravo u vreme kada je Vrhovni sud presudio da Niksonove trake treba da budu vraćene specijalnom izvršitelju, jeo sam u kineskom restoranu u Jorba Lindi, gradiću u Kaliforniji, gde je Nikson išao u školu — gde je odrastao, radio u bakalnici, gde se nalazi park, nazvan po njemu i, naravno, Niksonova kuća, jednostavna ploča i sve to. U kolačiću sudbine dobio sam sledeće proročanstvo:

DELA UČINJENA U TAJNOSTI
NALAZE NAČIN DA BUDU OTKRIVENA.

Poslao sam pismo u Belu kuću, napominjući da je taj kineski restoran lociran manje od milje od Niksonove rodne kuće, i rekao: „Mislim da je načinjena greška; slučajno sam dobio kolačić sudbine g. Niksona. Da moj slučajno nije kod njega?“ Bela kuća nije odgovorila. 

Dakle, kao što sam ranije spomenuo, autor dela, koje pretpostavlja fikciju, može pisati istinu, a da to uopšte ne zna. Da citiram Ksenofana, još jednog presokratovskog filozofa: „ Čak i ako se dogodi da čovek govori potpunu istinu, on sam to ne zna; sve stvari su uvijene u pojavnost.“ (Fragment 34).  Heraklit je dodao na to: "Priroda stvari je u navici da sebe prikriju.“ (Fragment 54). V. S. Gilbert, iz „Gilbert and Sullivan“, je izjavio: "Stvari su retko ono što se čine; obrano mleko se prerušava u krem.“ Poenta svega toga je da ne možemo verovati čulima, a verovatno ni razmišljanju a priori. Kada je reč o našim čulima, slušao sam da ljudi, koji su bili slepi od rođenja i kojima je iznenada vraćen vid, bivaju zapanjeni otkrićem da predmeti izgledaju sve manji i manji, kako se udaljavaju od njih. Logički, ne postoji razlog za to. Naravno, mi to prihvatamo, jer smo navikli na to. Vidimo da se predmeti smanjuju, ali znamo da oni u stvari ostaju iste veličine. Tako i prosečno pragmatična osoba koristi određenu količinu sofisticiranog odbacivanja onoga, što joj saopštavaju oči i uši. 

Malo toga, što je Heraklit napisao, je preživelo, a ono što imamo, je neobično, ali Fragment 54 je lucidan i važan: "Skrivena struktura je gospodar vidljive strukture.“ To znači da je Heraklit verovao da je pravi krajolik prekriven velom. Možda je sumnjao da ni vreme nije baš ono što se čini, jer je u Fragmentu 52 rekao: "Vreme je zaigrano dete, koje igra dame; a detetovo je carstvo." To je zbilja zagonetno. Ali on u fragmentu 18 takođe kaže: "Ukoliko čovek to ne očekuje, neće pronaći neočekivano; ono ne može biti uhvaćeno i nikakva staza ne vodi do njega." Edvard Hasi, u svom udžbeniku o presokratovcima kaže:

„Ukoliko je Heraklit ... činilo bi se razumnim da ponudi dalja uputstva radi dolaženja do istine. Govor sastavljen od zagonetnih nagoveštaja sugeriše neophodnost neke vrste otkrovenja izvan čovekove kontrole ... Prava mudrost, kao što se videlo, je blisko povezana sa Bogom, što sugeriše da u naprednom znanju čovek postaje nalik ili deo Boga.“

Ovaj citat ne potiče iz neke religijske ili teološke knjige; to je analiza najranijih filozofa od strane profesora antičke filozofije na Univerzitetu na Oksfordu. Hasi objašnjava da za te rane filozofe nije postojala razlika između filozofije i religije.  Prvi veliki kvantni skok u grčkoj teologiji je napravio Ksenofan sa Kolofona, rođen sredinom šestog veka p.n.e. koji je, ne pribegavajući bilo kakvom autoritetu osim sopstvenog uma, rekao: 

„Jedan Bog, koji jeste, nije nalik nijednom smrtnom stvorenju niti u telesnom obliku, niti u umu. On ceo vidi, on ceo misli, on ceo čuje. On uvek ostaje nepokretan na istom mestu; on ne mora da se kreće okolo, sada ovako, sada onako.“ 

To je suptilan i napredan koncept Boga, evidentno bez predstavnika među grčkim misliocima. „čini se da argumenti Parmenida pokazuju da čitava realnost zaista mora biti u umu.“ Piše Hasi, „ili predmet misli u umu.“ Posebno u vezi sa Heraklitom on kaže:  "Kod Heraklita je teško reći, u kojoj se meri dizajn u umu Boga razlikuje od ostvarenja u svetu ili koliko je zaista um Boga udaljen od sveta.“

Sledeći skok, koji je doneo Anaksagora, me je oduvek fascinirao. „Anaksagora je došao do teorije mikrostrukture materije, koja je do nekog stepena čini misterioznom za ljudski um.“ Anaksagora je verovao da je sve determinisano Umom. To nisu bili detinjasti ili primitivni mislioci. Diskutovali su o ozbiljnim temama i proučavali su gledišta jedni drugih uz duboke uvide. Nisu to bili do vremena Aristotela, koji je njihove poglede sveo na ono, što bismo adekvatno – ali pogrešno - mogli okarakterisati kao sirovo. Kao rezime presokratovske teologije i filozofije bi se moglo reći sledeće: Kosmos nije ono, što se čini da jeste, a ono što verovatno jeste, je tačno ono, što i ljudsko biće jeste na najdubljem nivou – nazovimo to um ili duša, to je nešto jedinstveno, što živi i misli i samo izgleda kao mnoštvo i materijalno.  Ti pogledi su do nas došli i preko doktrine o Logosu u pogledu Hrista.  Logos je istovremeno i onaj, koji misli i stvar o kojoj se misli: mislilac i misao zajedno. Univerzum je onda mislilac i misao i budući da smo mi njegov deo, mi kao ljudska bića smo u konačnoj analizi misli i mislioci tih misli.

Tako, ako Bog misli o Rimu oko 50 god.n.e, onda Rim oko 50 god.n.e. jeste. Univerzum nije sat na navijanje, a Bog ruka koja ga navija. Univerzum nije sat sa baterijom, a Bog ta baterija. Spinoza je verovao da je Univerzum telo Božijeg proširenja u prostor. Ali mnogo pre Spinoze – dve hiljade godina pre – Ksenofan je rekao, "On mislima svog uma bez napora upravlja svim stvarima." (Fragment 25).

Ako je neko od vas pročitao moj roman „Ubik“, znaće da misteriozni entitet ili um ili sila pod nazivom Ubik započinje kao serija jeftinih i vulgarnih reklama i najzad kaže:

Ja sam Ubik. Ja postojim pre Univerzuma. Ja sam stvorio Sunca. Ja sam stvorio svetove. Kreirao sam živa bića i mesta, koja ona naseljavaju; pomerio sam ih tamo, pomerio sam ih ovamo. Išli su gde sam rekao, radili su što sam rekao. Ja sam reč i moje se ime nikada ne izgovara, ime koje niko ne zna. Zovu me Ubik, ali to nije moje ime. Ja jesam. Ja ću uvek biti.

Iz toga postaje očigledno ko i šta je Ubik; izričito se kaže da je on reč, što znači Logos. U nemačkom prevodu se nalazi najlepši lapsus tačnog razumevanja, koji sam ikada sreo; Neka nam je Bog u pomoći, ako je čovek, koji je prevodio moj roman, trebalo da uradi prevod Novog zaveta sa koine grčkog (zajednički grčki dijalekt.prim.prev.) na nemački. Sve je dobro uradio do rečenice, "Ja sam reč." To ga je zaintrigiralo. ’Šta li je autor time mislio?’ mora da se pitao, očigledno se ne susrevši ranije sa doktrinom o Logosu. Tako je dao najbolji mogući prevod. U nemačkom izdanju, Apsolutni Entitet, koji je stvorio sunca, napravio svetove, kreirao živa bića i mesta koja ona naseljavaju, kaže o sebi:

Ja sam Robna marka.

Da je prevodio Jovanovo jevanđelje, pretpostavljam da bi ono glasilo:
U početku beše Robna marka i Robna marka beše u Boga i Bog beše Robna marka.  

Izgleda da Vam ja ne donosim samo pozdrave iz Diznilenda, već i od Mortimera Snerda. Takva je sudbina autora, koji se nada da u svoje pisanje uključi teološke teme. „Robna marka, onda, beše u početku u Boga. Sve je kroz nju postalo i bez Nje ništa nije postalo što je postalo.“ Tako to ide sa plemenitim ambicijama. Nadajmo se da Bog ima smisao za humor.

Ili bi možda trebalo da kažemo, nadajmo se da Robna marka ima smisao za humor. 

Kao što sam Vam rekao, u pisanju me pre svega okupiraju dva pitanja: „Šta je realnost?“ i „Šta je autentično ljudsko biće?“ Siguran sam da ste do sada mogli videti da nisam u stanju da odgovorim na prvo pitanje.  Imam postojanu intuiciju, da je svet Biblije na neki način doslovce realan ali zakriljen predeo, koji se nikada ne menja, koji je sakriven od našeg pogleda, ali koga je ipak moguće otkriti. To je sve do čega sam došao – mešavina mističnih iskustava, razmišljanja i vere. Želeo bih da kažem nešto o osobinama autentičnog ljudskog bića; u toj potrazi sam dobio prihvatljivije odgovore. 

Autentično ljudsko biće je ono, koje instinktivno zna šta ne treba da radi i koje će se opirati da to učini. Ono će odbiti da to čini, čak i kada to sa sobom povlači strašne posledice po njega i one koje voli. To je za mene konačna herojska crta običnih ljudi; oni kažu ne tiraninu i mirno snose posledice svog otpora. Njihove smrti mogu biti male i gotovo uvek neprimetne, nezabeležene u istorijskim knjigama. Njihova se imena ne pamte, niti ta autentična ljudska bića očekuju da se njihova imena pamte. Posmatram njihovu autentičnost na možda neobičan način: ne kroz njihovu spremnost da učine velika herojska dela, već u njihovom tihom odbijanju. U suštini, ne mogu su požaliti da su ono što nisu. 


Danas nas bombarduje moć falsifikovanih realnosti – tih očajno napravljenih lažnjaka, koji nikada na prodiru u srce ljudskog bića. Posmatram decu, kako gledaju TV i prvo se uplašim čemu ih uče, ali tada shvatam, da oni ne mogu biti upropašteni ili uništeni. Oni gledaju, slušaju, tada shvataju i onda, ako je to potrebno, odbijaju. Postoji nešto enormno moćno u dečijoj sposobnosti da se odupru prevari. Dete ima najčistije oko, najsigurniju ruku. Ti preprodavci, promoteri uzalud apeluju na odanost tih malih ljudi. Istina, kompanije za proizvodnju žitarica će biti u stanju da prodaju ogromne količine lažnog doručka; prodajni lanci hamburgera i hot doga će prodati beskonačan broj lažne brze hrane deci, ali duboko, srce je čvrsto, nedirnuto i nezagađeno. Dete današnjice detektuje laž brže nego najmudriji odrasli pre dve decenije. Kada želim da znam šta je istinito, upitam svoju decu. Oni mene ne pitaju; ja se njima obraćam.

Jednog dana, dok se moj sin Kristofer, koji ima četiri godine, igrao ispred mene i svoje majke, nas dvoje odraslih smo počeli da diskutujemo o Isusu u sinoptičkim Jevanđeljima. Kristofer se odjednom okrenuo prema nama i rekao: „Ja sam ribar, ja lovim ribu.“ Igrao se metalnim priveskom, koji mi je neko ranije dao i koji nikada nisam koristio ... i odjednom sam primetio da privezak ima oblik ribe. Čudio sam se kakve su to misli nastale u duši malog dečaka – tamo ih nije uneo trgovac žitarica ili prodavac slatkiša. „Ja sam ribar. Ja lovim ribu.“ Kristofer je sa četiri pronašao znak, koji ja nisam našao do četrdeset pete godine. 

Vreme se ubrzava. I prema kakvom završetku? Možda nam je to rečeno pre dve hiljade godina. Ili to možda nije zaista bilo tako davno. Možda je bilo pre nedelju dana, ili čak danas. Možda se vreme ne samo ubrzava; možda se pored toga i završava. 

A ako je to tačno, vožnje u Diznilendu nikada neće biti ponovo iste. Jer, kada se vreme završi, ptice i nilski konji i lavovi i jeleni u Diznilendu više neće biti simulacija, već po prvi put prave ptice koje pevaju.

Hvala vam.




Нема коментара:

Постави коментар