“A human being without the proper empathy or feeling is the same as an android built so as to lack it, either by design or mistake. We mean, basically, someone who does not care about the fate which his fellow living creatures fall victim to; he stands detached, a spectator, acting out by his indifference. John Donne's theorem that "No man is an island," but giving that theorem a twist: that which is a mental and a moral island is not a man.” – Filip K. Dik
Među ljubiteljima naučne fantastike postoji jedna mala zavera - „Čitaš Dika?“, pitanje je postavljeno naizgled lakonskim tonom, ali ispitivački pogled ispod oka odaje drugačiju intenciju. Naravno, budući takođe zaverenik, odmah prepoznajete konspirativnost pitanja i znate da vas odgovor „da“ uvodi u zonu gde važeće paradigme dobijaju drugačije značenje.
Nemojte misliti da je ovo proizvod bujne mašte kojekakvih teoretičara zavera. Konspiracija zaista postoji i počiva na veoma problematičnoj pretpostavci da se neka od Dikovih najčešćih pitanja - „šta je stvarno“, „da li postoji objektivna stvarnost ili živimo u mnoštvu subjektivno kreiranih realnosti“, „da li je opipljivi svet oko nas ipak neka vrsta iluzije“, „kakva je priroda vremena“, „da li linearno vreme postoji ili je to obmana našeg uma“ i još mnogo problematičnije, pitanjima „šta čini autentično ljudsko biće“ i „gde su granice ljudskosti“ – ne mogu baš tako lako sterilizovati i pohraniti na sigurno unutar granica jednog literarnog žanra.
U stvari, možda naučna fantastika i fikcija i jesu načini da se postave ova pitanja. Kako bismo ih inače postavili? „Čim počnete da se pitate šta je ultimativno realno, počinjete da govorite gluposti.“, kaže Dik u eseju, koji sledi. Na sličan način, poredeći tekstove, koji pretenduju na „istinitost“ i objektivnost i one, koji počivaju na fikciji, u pogledu njihove sposobnosti da prenesu objektivnu sliku sveta, Gurđijev kaže: „Ovi tekstovi, pri tom govorim naročito o Hiljadu i jednoj noći, predstavljaju književna dela u pravom smislu te reči. Svako ko ovu knjigu pročita ili sluša, oseća da je sve u njoj mašta, ali mašta koja odgovara istini, čak i ako se radnja sastoji od epizoda koje su u običnom ljudskom životu potpuno neverovatne.“ (Gurđijev, „Susreti sa izuzetnim ljudima“).
No, pored „stvaranja književnih dela u pravom smislu reči“, pored kreiranja „neverovatih“ svetova i smelog upuštanja u onu najizazovniju potragu – po dubinama ljudske psihe - pored dara da pomeri granice vremena i prostora, dovede u pitanje najpostojanije tabue i vrednosna merila, dakle, pored oreola kultnog pisca naučne fantastike - Dik je iza sebe ostavio i seriju tekstova, u kojima je pokušao da predstavi teoretski opis svojih pogleda na stvarnost, prirodu prostora, vremena, Univerzum, ... ljudskost. Ovaj tekst ima za cilj da skrene pažnju na taj drugi aspekt njegovog dela: na Filipa K. Dika, pažljivog posmatrača, istraživača i tumača naše stvarnosti. Nažalost – „nažalost“ s obzirom na specifičnu težinu nekih od njegovih negativnih utopija – često i proroka i vizionara.
THE TEN MAJOR PRINCIPLES OF THE GNOSTIC Revelation, iz „Exegesis“
IN PURSUIT OF VALIS, - izvodi iz „Exegesis“, objavljen 1991.
EXEGESIS (deo neobjavljenog materijala)
U tom kontekstu naredni tekst praktično predstavlja malo uputstvo za upotrebu, koje, budući pisano za nas, kreatore amatere i početnike, nosi i odgovarajući naziv :-)
... jedna od alatki kreiranja matrice, konzervans koji joj daje ’postojanost’, tako da se ne spere kao
Nemojte misliti da je ovo proizvod bujne mašte kojekakvih teoretičara zavera. Konspiracija zaista postoji i počiva na veoma problematičnoj pretpostavci da se neka od Dikovih najčešćih pitanja - „šta je stvarno“, „da li postoji objektivna stvarnost ili živimo u mnoštvu subjektivno kreiranih realnosti“, „da li je opipljivi svet oko nas ipak neka vrsta iluzije“, „kakva je priroda vremena“, „da li linearno vreme postoji ili je to obmana našeg uma“ i još mnogo problematičnije, pitanjima „šta čini autentično ljudsko biće“ i „gde su granice ljudskosti“ – ne mogu baš tako lako sterilizovati i pohraniti na sigurno unutar granica jednog literarnog žanra.
U stvari, možda naučna fantastika i fikcija i jesu načini da se postave ova pitanja. Kako bismo ih inače postavili? „Čim počnete da se pitate šta je ultimativno realno, počinjete da govorite gluposti.“, kaže Dik u eseju, koji sledi. Na sličan način, poredeći tekstove, koji pretenduju na „istinitost“ i objektivnost i one, koji počivaju na fikciji, u pogledu njihove sposobnosti da prenesu objektivnu sliku sveta, Gurđijev kaže: „Ovi tekstovi, pri tom govorim naročito o Hiljadu i jednoj noći, predstavljaju književna dela u pravom smislu te reči. Svako ko ovu knjigu pročita ili sluša, oseća da je sve u njoj mašta, ali mašta koja odgovara istini, čak i ako se radnja sastoji od epizoda koje su u običnom ljudskom životu potpuno neverovatne.“ (Gurđijev, „Susreti sa izuzetnim ljudima“).
No, pored „stvaranja književnih dela u pravom smislu reči“, pored kreiranja „neverovatih“ svetova i smelog upuštanja u onu najizazovniju potragu – po dubinama ljudske psihe - pored dara da pomeri granice vremena i prostora, dovede u pitanje najpostojanije tabue i vrednosna merila, dakle, pored oreola kultnog pisca naučne fantastike - Dik je iza sebe ostavio i seriju tekstova, u kojima je pokušao da predstavi teoretski opis svojih pogleda na stvarnost, prirodu prostora, vremena, Univerzum, ... ljudskost. Ovaj tekst ima za cilj da skrene pažnju na taj drugi aspekt njegovog dela: na Filipa K. Dika, pažljivog posmatrača, istraživača i tumača naše stvarnosti. Nažalost – „nažalost“ s obzirom na specifičnu težinu nekih od njegovih negativnih utopija – često i proroka i vizionara.
THE TEN MAJOR PRINCIPLES OF THE GNOSTIC Revelation, iz „Exegesis“
IN PURSUIT OF VALIS, - izvodi iz „Exegesis“, objavljen 1991.
EXEGESIS (deo neobjavljenog materijala)
U tom kontekstu naredni tekst praktično predstavlja malo uputstvo za upotrebu, koje, budući pisano za nas, kreatore amatere i početnike, nosi i odgovarajući naziv :-)
... jedna od alatki kreiranja matrice, konzervans koji joj daje ’postojanost’, tako da se ne spere kao
SUZE NA KIŠI
niti raspadne ...
... dva ...
d ...
:-)
KAKO IZGRADITI UNIVERZUM KOJI SE NEĆE RASPASTI
DVA DANA KASNIJE
Prvo, pre nego što počnem da Vas zamaram uobičajenim stvarima, koje pisci naučne fantastike kažu u govorima, dopustite da Vam prenesem službene pozdrave iz Diznilenda. Ja sebe smatram portparolom Diznilenda, jer živim samo nekoliko milja od njega – a ukoliko to nije dovoljno, jednom sam imao čast da tamo budem intervjuisan za Paris TV.
Nekoliko nedelja posle tog intervjua sam, istinski bolestan, bio prikovan za krevet. Mislim da je uzrok za to bila vrteća šoljica za kafu. Elizabet Antebi, producent tog filma, je želela da se vrtim u jednoj od ogromnih šoljica za kafu dok diskutujem o usponu fašizma sa Normanom Spinradom... svojim starim prijateljem, koji piše odličnu naučnu fantastiku. Diskutovali smo i o watergate-u, ali smo to radili na palubi gusarskog broda kapetana Kuke. Mala deca, koja su nosila kape Miki Mausa – one crne kape sa ušima – su pritrčavala i skakala na nas, dok se kamera okretala, a Elizabet postavljala neočekivana pitanja. Preokupirani zbacivanjem male dece, Norman i ja smo tog dana rekli neke izuzetno glupe stvari. Međutim, danas želim da prihvatim punu odgovornost za ono što ću Vam reći, jer niko od Vas ne nosi kapu Miki Mausa, niti pokušava da se popne na mene, uveren da sam deo bitke na palubi gusarskog broda.
Žao mi je što to moram reći, ali pisci naučne fantastike u stvari ne znaju ništa. Ne možemo da govorimo o nauci, jer je naše znanje ograničeno i neslužbeno, a naša je fikcija obično užasna. Pre nekoliko godina nijedan koledž ili univerzitet ne bi pomislio na to da nekoga od nas pozove da govori. Milostivo smo bili ograničeni na nekoliko časopisa žute štampe, ne impresionirajući nikoga. Tih dana bi mi prijatelji rekli: „Ali da li pišeš nešto ozbiljno?“ misleći, „Da li pišeš bilo šta osim naučne fantastike?“ Čeznuli smo da budemo prihvaćeni. Žudeli smo da budemo primećeni. I tada, odjednom, akademski svet nas je pozvao da održimo govor i da se pojavimo na panelima – i odmah smo napravili idiote od sebe. Problem je jednostavno taj: Šta pisac naučne fantastike zna o bilo čemu? Na kom polju je on autoritet?
To me podseća na naslov, koji se pojavio u jednim kalifornijskim novinama upravo pre nego što sam poleteo ovamo. NAUČNICI TVRDE DA SE NE MOŽE POSTIĆI DA MIŠ IZGLEDA KAO LJUDSKO BIĆE. To je bio savezno finansiran program istraživanja, pretpostavljam. Neko u tom svetu je autoritet za temu da li miševi mogu da obuju dvobojne cipele, polucilindar, prugastu košulju i pantalone i prođu kao ljudi.
Dakle, reći ću Vam šta ja smatram važnim. Ne mogu tvrditi da sam autoritet u bilo čemu, ali mogu iskreno reći da me određene teme apsolutno fasciniraju i da pišem o njima sve vreme. Osnovni predmet, koji me fascinira, je: „Šta je realnost?“ i „Šta čini autentično ljudsko biće?“ Preko dvadeset sedam godina, tokom kojih sam objavljivao romane i priče, uvek iznova sam se vraćao istraživanju ta dva međusobno povezana predmeta. Smatram ih važnim temama. Šta smo mi? Šta je to, što nas okružuje, što nazivamo ne-ja, empirijskim ili fenomenološkim svetom?
Godine 1951, kada sam objavio prvu priču, nisam imao ideju da se takva temeljna pitanja mogu postaviti na polju naučne fantastike. Počeo sam da tragam za njima nesvesno. Moja prva priča je bila o psu, koji je umislio da đubretari, koji su dolazili petkom ujutru, kradu vrednu hranu, koju je porodica brižljivo pohranila u sigurnom, metalnom kontejneru. Svakoga dana, članovi porodice bi iznosili papirne džakove sa dobrom hranom, spuštali ih u metalni kontejner, čvrsto zatvarali poklopac – i kada bi kontejner bio pun, te užasne kreature bi sve ukrale.
Pas u priči najzad počinje da zamišlja da će đubretari pojesti i ljude u kući, kao što su krali njihovu hranu. Naravno, pas u tome nije bio u pravu. Svi znamo da đubretari ne jedu ljude. Ipak, njegova ekstrapolacija je u suštini bila logična – na osnovu raspoloživih podataka. Priča je govorila o pravom psu i imao sam običaj da ga posmatram i pokušavam da uđem u njegovu glavu i zamislim kako vidi svet. Pas sigurno, zaključio sam, vidi svet sasvim drugačije nego ja ili bilo koji čovek. I tada sam počeo da razmišljam, možda svako ljudsko biće živi u jedinstvenom svetu, privatnom svetu, svetu različitom od onih, koje naseljavaju i doživljavaju drugi ljudi. I to me je navelo da se zapitam da li se realnost razlikuje od osobe do osobe, da li možemo govoriti o realnosti u jednini ili bi trebalo da govorimo o mnoštvu realnosti? I ukoliko postoji više realnosti, da li su neke više realne nego druge? Šta je sa svetom šizofreničara? Možda je on realan isto koliko i naš svet. Možda ne bi trebalo da kažemo da smo mi u dodiru sa realnošću, a on nije, već bi umesto toga trebalo da kažemo, njegova realnost se toliko razlikuje od naše da nam je on ne može objasniti, a mi mu ne možemo objasniti našu realnost. Problem je u tome, da ako se subjektivni svetovi suviše razlikuju, tada dolazi do prekida u komunikaciji ... a to jeste prava bolest.
Jednom sam napisao priču o čoveku, koji je bio povređen i odveden u bolnicu. Kada su pokušali da ga operišu, otkrili su da je android a ne čovek, a da on to sam nije znao. Morali su da podele vesti sa njim. Gotovo u jednom trenu g. Garson Pul je otkrio da se njegova realnost sastoji od izbušene trake, koja prolazi od jednog kalema do drugog u njegovim grudima. Fasciniran, počeo je da ispunjava neke od otvora i da pravi druge. Odjednom, njegov svet se menjao. Jato pataka je proletelo kroz sobu kada je izbušio dve nove rupe u traci. Najzad je sasvim isekao traku, posle čega je svet nestao. Međutim, on je nestao i za druge likove u priči ... što nema smisla, ako malo razmislite o tome. Osim ako ti likovi nisu bili tvorevina njegove mašte sa izbušene trake. Što pretpostavljam da su bili.
Uvek sam se nadao da ću, pišući romane i priče, koje se bave pitanjem „Šta je realnost?“, jednom doći do odgovora. To je bila i nada mojih čitalaca. Godine su prošle, napisao sam preko trideset romana i preko stotnu priča, a i dalje nisam mogao da shvatim šta je to realnost. Jednog dana me je jedna studentkinja u Kanadi zamolila da joj definišem realnost za rad koji je pisala za čas filozofije. Želela je odgovor u jednoj rečenici. Razmislio sam o tome i konačno rekao: „Realnost je ono, što ne nestane kada prestanete da verujete u njega.“ To je sve što sam uspeo da izvučem. To je bilo 1972. Od tada nisam uspeo da lucidnije definišem realnost.
Međutim, problem nije samo intelektualna igra, već je realan, jer danas živimo u društvu, u kome mediji, vlada, velike korporacije, religiozne grupe, političke grupe proizvode lažne realnosti – i postoji elektronski hardware, putem koga se ti pseudo-svetovi šalju direktno u glave čitalaca, gledalaca, slušalaca. Ponekad, dok posmatram svoju jedanaestogodišnju ćerku, kako gleda TV, pitam se šta uči. Razmislite o tome. Malo dete gleda TV program napravljen za odrasle. Polovinu onoga, što se kaže i učini u TV drami dete je pogrešno shvatilo. Možda je sve pogrešno shvatilo. A pitanje je koliko je autentična informacija inače, čak i kada bi je dete pravilno shvatilo? Kakav je odnos između prosečne TV komedije situacije i realnosti? Šta je sa emisijama o policajcima? Automobili izmiču kontroli, sudaraju se i pale se. Policija je uvek dobra i uvek pobeđuje. Nemojte ignorisati poentu: policija uvek pobeđuje. Kakva je to lekcija! Ne treba da se borite protiv autoriteta, a ako to učinite, izgubićete. Poruka je ovde: budite pasivni! I – sarađujte! Ukoliko vam oficir Bareta zatraži informacije, dajte mu ih, jer oficir Bareta je dobar čovek i može mu se verovati. On vas voli i vi bi trebalo da volite njega.
U svojim tekstovima postavljam pitanje, Šta je realno? Jer smo neprestano bombardovani pseudo-realnostima, koje su proizveli veoma sofisticirani ljudi, koristeći veoma sofisticirane instrumente. Ne gajim sumnju u njihove motive; sumnjam u njihovu moć. Oni je imaju mnogo. I to je zapanjujuća moć: moć da se kreiraju čitavi univerzumi, univerzumi uma. Trebalo bi da to znam. Ja činim istu stvar. Moj posao je da kreiram univerzume, kao osnovu za romane. I treba da ih izgradim na takav način da se ne raspadnu dva dana kasnije. Ili je to barem ono, čemu se nadaju moji urednici. Međutim, odaću Vam tajnu: voleo bih da izgradim univerzum, koji će se srušiti. Voleo bih da vidim kako se odlepljuju i voleo bih da vidim likove u romanu kako izlaze na kraj sa tim. Imam tajnu ljubav prema haosu. Trebalo bi da ga bude više. Ne verujte – i mrtav sam ozbiljan kada ovo kažem – nemojte pretpostavljati da su red i stabilnost uvek dobri, u društvu ili u univerzumu. Staro, okoštalo mora napraviti prostor za novi život i za rođenje novih stvari. Pre nego što nove stvari mogu da budu rođene, stare moraju da nestanu. To je opasno shvatanje, jer nam govori da se moramo oprostiti od mnogo toga što nam je blisko. A to boli. Ali to je deo scenarija života. Ako nismo u stanju da psihološki prihvatimo promenu, počinjemo da umiremo iznutra. Ono o čemu govorim je da objekti, običaji, navike i način života moraju da iščeznu, da bi autentično biće moglo da živi.
Naravno, ja bih to rekao, jer živim u blizini Diznilenda, gde stalno uvode nove vožnje i ukidaju one stare. Diznilend je organizam koji evoluira. Pre nekoliko godina su imali Linkolnov simulakrum, koji je kao i Linkoln sam bio samo privremeni oblik, čija se materija i energija razvijala i zatim gubila. Isto važi i za svakoga od nas.
Grčki filozof iz presokratovskog perioda, Parmenid, je smatrao da su jedine stvari, koje su realne, stvari koje se nikada ne manjaju ... a grčki filozof iz presokratovskog perioda, Heraklit, je učio da se sve menja. Ako uporedite ova dva pogleda, dobijate ovaj rezultat: ništa nije realno. U toj liniji razmišljanja postoji i fascinantni sledeći korak: Parmenid nije mogao da postoji, jer je ostario i umro i nestao, tako, prema njegovoj sopstvenoj filozofiji, nije ni postojao. A Heraklit je mogao imati pravo – da ne zaboravimo to. Ako je Heraklit imao pravo, tada Parmenid jeste postojao, a onda je on možda, prema Heraklitovoj filozofiji, imao pravo, jer je ispunio kriterijume prema kojima je Heraklit procenio stvari kao realne.
Nudim ovo jednostavno da bih pokazao da čim počnete da se pitate šta je ultimativno realno, počinjete da govorite gluposti. Zenon je dokazao da je kretanje nemoguće (u stvari, samo je umišljao da je to dokazao; nedostajalo mu je ono, što se tehnički naziva „teorija limita“). Dejvid Hjum, najveći skeptik među njima, je jednom spomenuo da su posle sastanka skeptika, okupljenih da potvrde skepticizam kao filozofiju, svi članovi skupa ipak radije izašli kroz vrata nego kroz prozor. Vidim Hjumovu poentu. Sve je to bila samo priča. Ozbiljni filozofi nisu shvatali ozbiljno to o čemu su govorili.
Ali ja smatram da je pitanje definicije šta je realno ozbiljan predmet, čak predmet od vitalnog značaja. A negde u tome je i drugi predmet, definicija autentičnog ljudskog bića. Jer bombardovanje pseudo-realnostima počinje veoma brzo da proizvodi neautentične ljude, lažne ljude – isto toliko lažne, kao i podaci, koji ih pritiskaju sa svih strana. Moja dva predmeta su u stvari jedan predmet; oni se ujedinjuju u toj tački. Lažne realnosti će kreirati lažne ljude. Ili, lažni ljudi će generisati lažne realnosti i prodati ih drugim ljudima, pretvarajući ih možda u falsifikate samih sebe. Tako, upetljali smo se sa lažnim ljudima, koji izmišljaju veštačke realnosti i predaju ih drugim lažnim ljudima. To je samo jedna velika verzija Diznilenda. Možete imati piratski brod ili Linkolnov simulakrum ili „Mr. Toad's Wild Ride“—možete ih imati sve, ali nijedan nije istinit.
U svom pisanju sam se toliko bavio falsifikatima, da sam konačno došao do falsifikata falsifikata. Na primer, u Diznilendu postoje ptice, koje rade na električne motore i proizvode gakanje i dreku, kada prođete kraj njih. Pretpostavimo da se jedne noći ušunjamo u park sa pravim pticama i njima zamenimo veštačke. Zamislite užas koji bi ispunio zvaničnike Diznilenda kada bi otkrili tu surovu podvalu. Prave ptice! A možda jednog dana i pravi nilski konji i lavovi. Užas! Park, koji zle sile vešto preobražavaju iz nerealnog u realno. Na primer, zamislite Matterhorn pretvoren u pravu planinu pokrivenu snegom? Šta ako bi to čitavo mesto, milošću Božije sile ili mudrosti, u trenutku, za treptaj oka, bilo promenjeno u nešto nekvarljivo? Morali bi da zatvore.
U Platonovom „Timeju“ Bog nije stvorio Univerzum, kao hrišćanski Bog; on ga je jednog dana jednostavno pronašao. On je u stanju potpunog haosa. Bog se daje na posao da transformiše haos u red. Ta ideja me se dojmila i adaptirao sam je tako da odgovara mojim sopstvenim intelektualnim potrebama: šta ako je naš Univerzum započeo kao ne baš sasvim realan, kao neka vrsta iluzije, kako to uči hinduistička religija, i Bog ga iz ljubavi i ljubaznosti prema nama polako i tajno menja u nešto realno?
Ne bismo bili svesni te transformacije, jer na prvom mestu nismo svesni da je naš svet iluzija. Tehnički, to je gnostička ideja. Gnosticizam je religija, koja obuhvata judaizam, hrišćanstvo i paganstvo tokom nekoliko vekova. Optužen sam za zastupanje gnostičkih ideja. U neko drugo vreme bih bio i spaljen. Ali neke od njihovih ideja su me zaintrigirale. Jednom prilikom, dok sam proučavao gnosticizam u Britanici, naišao sam na spominjanje gnostičkog kodeksa pod imenom Bog i aspekti njegovog nepostojećeg Univerzuma, ideja, koja me je nagnala na bespomoćan smeh. Kakva vrsta osobe bi pisala o nečemu, za šta zna da ne postoji i kako nešto što ne postoji može imati aspekte? Ali sam tada shvatio da ja o tom predmetu pišem preko dvadeset pet godina. Pretpostavljam da ima mnogo slobode u tome da se piše o predmetu koji ne postoji. Jedan prijatelj je jednom objavio knjigu pod naslovom „Zmije Havaja“. Brojne biblioteke su mu pisale, naručujući primerke. No, nema zmija na Havajima. Sve stranice knjige su bile prazne.
Naravno, u naučnoj fantastici nema pretvaranja da su opisani svetovi realni. Zato je i zovemo fikcija. Čitalac je unapred opomenut da ne veruje u ono o čemu čita. Na isti način, posetioci Diznilenda razumeju da g. Toad u stvari ne postoji i da su pirati pokretani motorima i pomoćnim mehanizmima, relejima i električnim kolima. Tako da nema nikakve obmane.
A opet, neobična je stvar da je na neki način, na neki neobični način, mnogo toga, što se objavljuje pod naslovom „naučna fantastika“, tačno. Ne mora biti bukvalno tačno, naravno. Nije zaista izvršena invazija od strane stvorenja iz drugog zvezdanog sistema, kao što je opisano u "Bliskim susretima treće vrste". Namera producenata tog filma nije bila da u to poverujemo. Ili jeste?
I još važnije. Ako to i nisu nameravali da kažu, da li to ipak jeste istina. O tome je u stvari reč – ne, da li autor ili producenti veruju u to - već da li to jeste istina? Jer u potrazi za dobrom građom autori naučne fantastike ili producenti ili pisci scenarija mogu sasvim slučajno naleteti na istinu … i to tek kasnije shvatiti.
Osnovna alatka manipulacije realnošću je manipulacija rečima. Ukoliko možete da kontrolišete značenje reči, moći ćete da kontrolišete ljude, koji moraju da koriste te reči. Džordž Orvel je to predstavio u svom romanu „1984.“. Međutim, drugi način da kontrolišete um ljudi je da kontrolišete njihovu percepciju. Ukoliko postignete da vide svet na isti način kao i vi, oni će i razmišljati kao i vi. Razumevanje sledi za percepcijom. Kako možete postići da vide realnost onako kako je vi vidite? Najzad, to je samo jedna od mnogih realnosti. Slike su osnovni gradivni element: „images“. Zbog toga je moć TV-a da utiče na mlade umove tako zapanjujuće velika. Reči i slike su sinhronizovani. Postoji mogućnost potpune kontrole gledalaca, pogotovo mladih gledalaca. Gledanje TV-a je neka vrsta učenja u snu. EKG osobe, koja gleda TV, pokazuje da mozak posle otprilike pola sata zaključuje da se ništa ne dešava i prelazi u hipnotičko, polusvesno stanje, emitujući alfa talase. Zbog toga je tako malo pokreta očima. Uz to, većina informacija je grafička i odlaze u desnu hemisferu mozga pre nego u levu, gde je smeštena svesnost pojedinca. Nedavni eksperimenti ukazuju da se većina toga, što gledamo na TV-u usvaja na podsvesnom nivou. Mi samo umišljamo da svesno vidimo šta je tamo. Mnoštvo informacija izmiče našoj pažnji; bukvalno, posle nekoliko sati gledanja TV-a mi ne znamo šta smo videli. Naše sećanje je iskrivljeno, kao sećanje u snovima; praznine se naknadno popunjavaju. I falsifikuju. Nesvesno smo učestvovali u kreiranju lažne realnosti, a zatim smo je predusretljivo prisvojili. Mi smo u dosluhu sa svojom propašću. Po svoj prilici ne namerno. U stvari to je i deo problema.
I – i to kažem kao profesionalni pisac fikcije – producenti, scenaristi i režiseri, koji kreiraju te audio-vizuelne svetove, ne znaju koliko njihovog sadržaja je tačno. Drugim rečima, oni su žrtve sopstvenog proizvoda, zajedno sa nama. Govoreći u svoje ime, ne znam koliko je od mog pisanja istinito, ili koji delovi mog pisanja si istiniti (ukoliko neki uopšte jesu). To je potencijalno smrtonosna situacija. Imamo fikciju, koja oponaša istinu i istinu, koja oponaša fikciju. Imamo opasno preklapanje. U stvari to je deo problema. Ne možete zakonom obavezati autora da tačno navede svoj proizvod, kao što je to moguće kod pudinga, čiji su sastojci navedeni na etiketi. ... ne možete ga primorati da izjavi koji deo je tačan, a koji ne, ako on to sam ne zna.
Zastrašujuće je iskustvo, napisati nešto u romanu, verujući da je to čista fikcija, i mogo kasnije – možda godinama kasnije – saznati da to jeste istina. Želeo bih da Vam dam jedan primer. To je nešto što ja ne razumem. Možda ćete Vi moći da postavite neku teoriju. Ja ne mogu.
Godine 1970. napisao sam roman pod nazivom „Tecite suze moje, reče policajac“ (Flow My Tears, the Policeman Said). Jedan od likova je devetnaestogodišnja devojka po imenu Keti. Njen muž se zove Džek. Čini se da Keti ima kriminalnu pozadinu, ali kasnije, kako ulazimo dublje u roman, otkrivamo da ona u stvari radi za policiju. Ima vezu sa policijskim inspektorom. Lik je čista fikcija. Ili sam barem ja mislio da jeste.
U svakom slučaju, za Božić 1970. upoznao sam devojku po imenu Keti – to je bilo pošto sam završio roman. Imala je devetnaest godina. Njen mladić se zvao Džek. Ubrzo sam saznao da je Keti diler droge. Proveo sam mesece pokušavajući da je nateram da prestane sa dilovanjem droge; opominjao sam je da bi mogla biti uhvaćena. Onda, jedne večeri, dok smo ulazili zajedno u restoran, Keti se zaustavila i rekla: "Ne mogu da uđem." U restoranu je sedeo policajac, koga sam poznavao. „Moram da ti kažem istinu,“ rekla je Keti. „Imam vezu sa njim.“
Naravno, to su neobične koincidencije. Možda posedujem sposobnost prekognicije. Ali misterija postaje još neobičnija; sledeći stepen me je potpuno pomeo. To je bilo pre četiri godine.
Godine 1974. roman je ponovo štampan. Jednog dana sam razgovarao sa svojim sveštenikom – ja sam pripadnik episkopske crkve – i uzgred sam mu spomenuo važnu scenu pred kraj romana, u kojoj lik Feliks Bekman sreće crnog stranca na benzinskoj stanici i oni započinju razgovor. Kako sam mu sve detaljnije opisivao scenu, moj sveštenik je postajao sve uznemireniji. Najzad je rekao: "To je scena iz Dela apostolskih, iz Biblije! U Delima se osoba, koja sreće crnog čoveka na putu, zove Filip – Vaše ime." Otac Raš je bio tako uznemiren sličnošću da čak nije mogao da locira scenu u Bibliji. "Pročitajte Dela," podučio me je. "I složićete se sa mnom. Isto je do u detalje."
Otišao sam kući i pročitao scenu iz Dela. Da, otac Raš je bio u pravu; scena iz mog romana je bila očigledno prepričavanje scene iz Dela … a ja nikada nisam čitao Dela, moram da priznam. I opet, zagonetka se još produbila. U Delima, visoki rimski oficir, koji je uhapsio i ispitivao Sv. Pavla, se zove Feliks – isto ime kao i moj lik. A moj lik Feliks Bekman je visoki policijski oficir; u stvari, u mom romanu on ima isti položaj kao i Feliks u Delima apostolskim: konačni autoritet. U mom romanu se vodi razgovor, koji veoma podseća na razgovor između Feliksa i Pavla.
Odlučio sam da potražim i druge sličnosti. Glavni lik u mom romanu se zove Jason. Dobio sam sadržaj i čitao ga da vidim da li se neko po imenu Jason pojavljuje bilo gde u Bibliji. Nisam mogao da se setim nijednog. Dakle, čovek po imenu Jason se pojavljuje samo jednom u Bibliji. To je u knjizi o Delima. I da bih se dalje mučio koincidencijama, u mom romanu Jason beži od vlasti i sakriva se u kući te osobe, a u Delima čovek po imenu Jason pruža utočište beguncu od vlasti — potpuna inverzija situacije u mom romanu, kao da se misteriozni Duh, odgovoran za sve, zabavljao čitavom tom stvari.
Feliks, Jason i susret na putu sa crnim čovekom, koji je potpuni stranac. U Delima, učenik Filip krsti crnog čoveka, koji tada radostan odlazi. U mom romanu, Feliks Bekman se obraća crnom čoveku za emocionalnu podršku, jer mu je umrla sestra i on se psihološki raspada. Crni čovek je dao podstrek njegovom duhu i mada Bekman nije otišao radujući se, ipak su njegove suze prestale da teku. On je leteo kući, plačući zbog smrti svoje sestre i morao je da dođe do nekoga, makar i potpunog stranca. To je susret između dva stranca na putu koji menja život jednog od njih – i u mom romanu i u Delima. I konačna doskočica misterioznog Duha na delu: ime Feliks je latinska reč za „sreću“. Što nisam znao kada sam pisao svoj roman.
Brižljivo proučavanje mog romana pokazuje da sam iz razloga, koji čak ne mogu ni početi da objašnjavam, uspeo da prepričam nekoliko osnovnih događaja iz jednog određenog dela Biblije i čak upotrebio i prava imena. Kako bi se to moglo objasniti? Sve to sam otkrio pre četiri godine. Pre četiri godine sam pokušao da izađem sa teorijom, koja bi to objasnila, ali nisam. Sumnjam da ću to ikada biti u stanju.
Ali misterija se nije završavala tamo gde sam zamišljao. Pre dva meseca sam kasno uveče prošetao do poštanskog sandučeta da bih poslao pismo i takođe da bih uživao u pogledu na crkvu, koja se nalazi preko puta zgrade u kojoj je moj stan. Primetio sam čoveka, koji se sumnjivo muvao oko jednih parkiranih kola. Izgledao je kao da namerava da ukrade kola ili možda nešto iz njih; kada sam se vratio od sandučeta, čovek se sakrivao iza drveta. Na jedan impuls sam mu prišao i upitao: „Da li nešto nije u redu?“
"Nestalo mi je benzina," odgovorio je. "I nemam novca."
Neverovatno, jer to nikada ranije nisam uradio, izvadio sam svoj novčanik, izvadio sav novac iz njega i pružio mu ga. Rukovao se sa mnom i upitao gde živim, da bi kasnije mogao da mi vrati novac. Vratio sam se u svoj stan i tada shvatio da mu novac neće ništa značiti, jer u blizini nema benzinske stanice. Tako sam se vratio do svojih kola i zajedno smo se u mojim kolima odvezli do benzinske pumpe. Odjednom sam shvatio da je to bila scena iz mog romana – romana, pisanog osam godina ranije. Benzinska pumpa je bila upravo onakva, kakvu sam je zamislio unutrašnjim okom kada sam pisao scenu – blještavo belo svetlo, radnik na pumpi – i onda sam video ono što nisam uočio ranije. Stranac, kome sam pomogao, je bio crn.
Odvezli smo se nazad do njegovih kola sa benzinom, rukovali se i ja sam se tada vratio u svoj stan. Nikada ga više nisam video. Nije mogao da mi vrati novac, jer mu nisam rekao koji je od mnogih stanova u zgradi moj niti kako se zovem. Bio sam užasno potresen tim iskustvom. Bukvalno sam proživeo scenu sasvim onako, kako se ona javlja u mom romanu. Proživeo sam neku vrstu replike scene iz Dela, u kojima Filip sreće crnog čoveka na putu.
Kako bi se to sve moglo objasniti?
Odgovor, do koga sam došao, ne mora biti tačan, ali to je jedini odgovor koji imam. To ima veze sa vremenom. Moja teorija je: na jedan određeni, važan način, vreme nije realno. Ili možda jeste realno, ali ne na način na koji doživljavamo da jeste, ili zamišljamo da jeste. Imao sam akutnu, ogromnu sigurnost (i još uvek imam) da, uprkos svim promenama koje vidimo, u osnovi promenljivog sveta leži taj stalni, nevidljivi, potporni predeo; u ovom slučaju taj nevidljivi, potporni predeo je onaj iz Biblije: konkretno, to je period neposredno posle smrti i uskrsnuća Hrista; drugim rečima, to je period iz Dela Apostolskih.
Žao mi je što to moram reći, ali pisci naučne fantastike u stvari ne znaju ništa. Ne možemo da govorimo o nauci, jer je naše znanje ograničeno i neslužbeno, a naša je fikcija obično užasna. Pre nekoliko godina nijedan koledž ili univerzitet ne bi pomislio na to da nekoga od nas pozove da govori. Milostivo smo bili ograničeni na nekoliko časopisa žute štampe, ne impresionirajući nikoga. Tih dana bi mi prijatelji rekli: „Ali da li pišeš nešto ozbiljno?“ misleći, „Da li pišeš bilo šta osim naučne fantastike?“ Čeznuli smo da budemo prihvaćeni. Žudeli smo da budemo primećeni. I tada, odjednom, akademski svet nas je pozvao da održimo govor i da se pojavimo na panelima – i odmah smo napravili idiote od sebe. Problem je jednostavno taj: Šta pisac naučne fantastike zna o bilo čemu? Na kom polju je on autoritet?
To me podseća na naslov, koji se pojavio u jednim kalifornijskim novinama upravo pre nego što sam poleteo ovamo. NAUČNICI TVRDE DA SE NE MOŽE POSTIĆI DA MIŠ IZGLEDA KAO LJUDSKO BIĆE. To je bio savezno finansiran program istraživanja, pretpostavljam. Neko u tom svetu je autoritet za temu da li miševi mogu da obuju dvobojne cipele, polucilindar, prugastu košulju i pantalone i prođu kao ljudi.
Dakle, reći ću Vam šta ja smatram važnim. Ne mogu tvrditi da sam autoritet u bilo čemu, ali mogu iskreno reći da me određene teme apsolutno fasciniraju i da pišem o njima sve vreme. Osnovni predmet, koji me fascinira, je: „Šta je realnost?“ i „Šta čini autentično ljudsko biće?“ Preko dvadeset sedam godina, tokom kojih sam objavljivao romane i priče, uvek iznova sam se vraćao istraživanju ta dva međusobno povezana predmeta. Smatram ih važnim temama. Šta smo mi? Šta je to, što nas okružuje, što nazivamo ne-ja, empirijskim ili fenomenološkim svetom?
Godine 1951, kada sam objavio prvu priču, nisam imao ideju da se takva temeljna pitanja mogu postaviti na polju naučne fantastike. Počeo sam da tragam za njima nesvesno. Moja prva priča je bila o psu, koji je umislio da đubretari, koji su dolazili petkom ujutru, kradu vrednu hranu, koju je porodica brižljivo pohranila u sigurnom, metalnom kontejneru. Svakoga dana, članovi porodice bi iznosili papirne džakove sa dobrom hranom, spuštali ih u metalni kontejner, čvrsto zatvarali poklopac – i kada bi kontejner bio pun, te užasne kreature bi sve ukrale.
Pas u priči najzad počinje da zamišlja da će đubretari pojesti i ljude u kući, kao što su krali njihovu hranu. Naravno, pas u tome nije bio u pravu. Svi znamo da đubretari ne jedu ljude. Ipak, njegova ekstrapolacija je u suštini bila logična – na osnovu raspoloživih podataka. Priča je govorila o pravom psu i imao sam običaj da ga posmatram i pokušavam da uđem u njegovu glavu i zamislim kako vidi svet. Pas sigurno, zaključio sam, vidi svet sasvim drugačije nego ja ili bilo koji čovek. I tada sam počeo da razmišljam, možda svako ljudsko biće živi u jedinstvenom svetu, privatnom svetu, svetu različitom od onih, koje naseljavaju i doživljavaju drugi ljudi. I to me je navelo da se zapitam da li se realnost razlikuje od osobe do osobe, da li možemo govoriti o realnosti u jednini ili bi trebalo da govorimo o mnoštvu realnosti? I ukoliko postoji više realnosti, da li su neke više realne nego druge? Šta je sa svetom šizofreničara? Možda je on realan isto koliko i naš svet. Možda ne bi trebalo da kažemo da smo mi u dodiru sa realnošću, a on nije, već bi umesto toga trebalo da kažemo, njegova realnost se toliko razlikuje od naše da nam je on ne može objasniti, a mi mu ne možemo objasniti našu realnost. Problem je u tome, da ako se subjektivni svetovi suviše razlikuju, tada dolazi do prekida u komunikaciji ... a to jeste prava bolest.
Jednom sam napisao priču o čoveku, koji je bio povređen i odveden u bolnicu. Kada su pokušali da ga operišu, otkrili su da je android a ne čovek, a da on to sam nije znao. Morali su da podele vesti sa njim. Gotovo u jednom trenu g. Garson Pul je otkrio da se njegova realnost sastoji od izbušene trake, koja prolazi od jednog kalema do drugog u njegovim grudima. Fasciniran, počeo je da ispunjava neke od otvora i da pravi druge. Odjednom, njegov svet se menjao. Jato pataka je proletelo kroz sobu kada je izbušio dve nove rupe u traci. Najzad je sasvim isekao traku, posle čega je svet nestao. Međutim, on je nestao i za druge likove u priči ... što nema smisla, ako malo razmislite o tome. Osim ako ti likovi nisu bili tvorevina njegove mašte sa izbušene trake. Što pretpostavljam da su bili.
Uvek sam se nadao da ću, pišući romane i priče, koje se bave pitanjem „Šta je realnost?“, jednom doći do odgovora. To je bila i nada mojih čitalaca. Godine su prošle, napisao sam preko trideset romana i preko stotnu priča, a i dalje nisam mogao da shvatim šta je to realnost. Jednog dana me je jedna studentkinja u Kanadi zamolila da joj definišem realnost za rad koji je pisala za čas filozofije. Želela je odgovor u jednoj rečenici. Razmislio sam o tome i konačno rekao: „Realnost je ono, što ne nestane kada prestanete da verujete u njega.“ To je sve što sam uspeo da izvučem. To je bilo 1972. Od tada nisam uspeo da lucidnije definišem realnost. Međutim, problem nije samo intelektualna igra, već je realan, jer danas živimo u društvu, u kome mediji, vlada, velike korporacije, religiozne grupe, političke grupe proizvode lažne realnosti – i postoji elektronski hardware, putem koga se ti pseudo-svetovi šalju direktno u glave čitalaca, gledalaca, slušalaca. Ponekad, dok posmatram svoju jedanaestogodišnju ćerku, kako gleda TV, pitam se šta uči. Razmislite o tome. Malo dete gleda TV program napravljen za odrasle. Polovinu onoga, što se kaže i učini u TV drami dete je pogrešno shvatilo. Možda je sve pogrešno shvatilo. A pitanje je koliko je autentična informacija inače, čak i kada bi je dete pravilno shvatilo? Kakav je odnos između prosečne TV komedije situacije i realnosti? Šta je sa emisijama o policajcima? Automobili izmiču kontroli, sudaraju se i pale se. Policija je uvek dobra i uvek pobeđuje. Nemojte ignorisati poentu: policija uvek pobeđuje. Kakva je to lekcija! Ne treba da se borite protiv autoriteta, a ako to učinite, izgubićete. Poruka je ovde: budite pasivni! I – sarađujte! Ukoliko vam oficir Bareta zatraži informacije, dajte mu ih, jer oficir Bareta je dobar čovek i može mu se verovati. On vas voli i vi bi trebalo da volite njega.
U svojim tekstovima postavljam pitanje, Šta je realno? Jer smo neprestano bombardovani pseudo-realnostima, koje su proizveli veoma sofisticirani ljudi, koristeći veoma sofisticirane instrumente. Ne gajim sumnju u njihove motive; sumnjam u njihovu moć. Oni je imaju mnogo. I to je zapanjujuća moć: moć da se kreiraju čitavi univerzumi, univerzumi uma. Trebalo bi da to znam. Ja činim istu stvar. Moj posao je da kreiram univerzume, kao osnovu za romane. I treba da ih izgradim na takav način da se ne raspadnu dva dana kasnije. Ili je to barem ono, čemu se nadaju moji urednici. Međutim, odaću Vam tajnu: voleo bih da izgradim univerzum, koji će se srušiti. Voleo bih da vidim kako se odlepljuju i voleo bih da vidim likove u romanu kako izlaze na kraj sa tim. Imam tajnu ljubav prema haosu. Trebalo bi da ga bude više. Ne verujte – i mrtav sam ozbiljan kada ovo kažem – nemojte pretpostavljati da su red i stabilnost uvek dobri, u društvu ili u univerzumu. Staro, okoštalo mora napraviti prostor za novi život i za rođenje novih stvari. Pre nego što nove stvari mogu da budu rođene, stare moraju da nestanu. To je opasno shvatanje, jer nam govori da se moramo oprostiti od mnogo toga što nam je blisko. A to boli. Ali to je deo scenarija života. Ako nismo u stanju da psihološki prihvatimo promenu, počinjemo da umiremo iznutra. Ono o čemu govorim je da objekti, običaji, navike i način života moraju da iščeznu, da bi autentično biće moglo da živi.
Naravno, ja bih to rekao, jer živim u blizini Diznilenda, gde stalno uvode nove vožnje i ukidaju one stare. Diznilend je organizam koji evoluira. Pre nekoliko godina su imali Linkolnov simulakrum, koji je kao i Linkoln sam bio samo privremeni oblik, čija se materija i energija razvijala i zatim gubila. Isto važi i za svakoga od nas.
Grčki filozof iz presokratovskog perioda, Parmenid, je smatrao da su jedine stvari, koje su realne, stvari koje se nikada ne manjaju ... a grčki filozof iz presokratovskog perioda, Heraklit, je učio da se sve menja. Ako uporedite ova dva pogleda, dobijate ovaj rezultat: ništa nije realno. U toj liniji razmišljanja postoji i fascinantni sledeći korak: Parmenid nije mogao da postoji, jer je ostario i umro i nestao, tako, prema njegovoj sopstvenoj filozofiji, nije ni postojao. A Heraklit je mogao imati pravo – da ne zaboravimo to. Ako je Heraklit imao pravo, tada Parmenid jeste postojao, a onda je on možda, prema Heraklitovoj filozofiji, imao pravo, jer je ispunio kriterijume prema kojima je Heraklit procenio stvari kao realne.
Nudim ovo jednostavno da bih pokazao da čim počnete da se pitate šta je ultimativno realno, počinjete da govorite gluposti. Zenon je dokazao da je kretanje nemoguće (u stvari, samo je umišljao da je to dokazao; nedostajalo mu je ono, što se tehnički naziva „teorija limita“). Dejvid Hjum, najveći skeptik među njima, je jednom spomenuo da su posle sastanka skeptika, okupljenih da potvrde skepticizam kao filozofiju, svi članovi skupa ipak radije izašli kroz vrata nego kroz prozor. Vidim Hjumovu poentu. Sve je to bila samo priča. Ozbiljni filozofi nisu shvatali ozbiljno to o čemu su govorili.
Ali ja smatram da je pitanje definicije šta je realno ozbiljan predmet, čak predmet od vitalnog značaja. A negde u tome je i drugi predmet, definicija autentičnog ljudskog bića. Jer bombardovanje pseudo-realnostima počinje veoma brzo da proizvodi neautentične ljude, lažne ljude – isto toliko lažne, kao i podaci, koji ih pritiskaju sa svih strana. Moja dva predmeta su u stvari jedan predmet; oni se ujedinjuju u toj tački. Lažne realnosti će kreirati lažne ljude. Ili, lažni ljudi će generisati lažne realnosti i prodati ih drugim ljudima, pretvarajući ih možda u falsifikate samih sebe. Tako, upetljali smo se sa lažnim ljudima, koji izmišljaju veštačke realnosti i predaju ih drugim lažnim ljudima. To je samo jedna velika verzija Diznilenda. Možete imati piratski brod ili Linkolnov simulakrum ili „Mr. Toad's Wild Ride“—možete ih imati sve, ali nijedan nije istinit.
U svom pisanju sam se toliko bavio falsifikatima, da sam konačno došao do falsifikata falsifikata. Na primer, u Diznilendu postoje ptice, koje rade na električne motore i proizvode gakanje i dreku, kada prođete kraj njih. Pretpostavimo da se jedne noći ušunjamo u park sa pravim pticama i njima zamenimo veštačke. Zamislite užas koji bi ispunio zvaničnike Diznilenda kada bi otkrili tu surovu podvalu. Prave ptice! A možda jednog dana i pravi nilski konji i lavovi. Užas! Park, koji zle sile vešto preobražavaju iz nerealnog u realno. Na primer, zamislite Matterhorn pretvoren u pravu planinu pokrivenu snegom? Šta ako bi to čitavo mesto, milošću Božije sile ili mudrosti, u trenutku, za treptaj oka, bilo promenjeno u nešto nekvarljivo? Morali bi da zatvore.
U Platonovom „Timeju“ Bog nije stvorio Univerzum, kao hrišćanski Bog; on ga je jednog dana jednostavno pronašao. On je u stanju potpunog haosa. Bog se daje na posao da transformiše haos u red. Ta ideja me se dojmila i adaptirao sam je tako da odgovara mojim sopstvenim intelektualnim potrebama: šta ako je naš Univerzum započeo kao ne baš sasvim realan, kao neka vrsta iluzije, kako to uči hinduistička religija, i Bog ga iz ljubavi i ljubaznosti prema nama polako i tajno menja u nešto realno?
Ne bismo bili svesni te transformacije, jer na prvom mestu nismo svesni da je naš svet iluzija. Tehnički, to je gnostička ideja. Gnosticizam je religija, koja obuhvata judaizam, hrišćanstvo i paganstvo tokom nekoliko vekova. Optužen sam za zastupanje gnostičkih ideja. U neko drugo vreme bih bio i spaljen. Ali neke od njihovih ideja su me zaintrigirale. Jednom prilikom, dok sam proučavao gnosticizam u Britanici, naišao sam na spominjanje gnostičkog kodeksa pod imenom Bog i aspekti njegovog nepostojećeg Univerzuma, ideja, koja me je nagnala na bespomoćan smeh. Kakva vrsta osobe bi pisala o nečemu, za šta zna da ne postoji i kako nešto što ne postoji može imati aspekte? Ali sam tada shvatio da ja o tom predmetu pišem preko dvadeset pet godina. Pretpostavljam da ima mnogo slobode u tome da se piše o predmetu koji ne postoji. Jedan prijatelj je jednom objavio knjigu pod naslovom „Zmije Havaja“. Brojne biblioteke su mu pisale, naručujući primerke. No, nema zmija na Havajima. Sve stranice knjige su bile prazne.
Naravno, u naučnoj fantastici nema pretvaranja da su opisani svetovi realni. Zato je i zovemo fikcija. Čitalac je unapred opomenut da ne veruje u ono o čemu čita. Na isti način, posetioci Diznilenda razumeju da g. Toad u stvari ne postoji i da su pirati pokretani motorima i pomoćnim mehanizmima, relejima i električnim kolima. Tako da nema nikakve obmane.
A opet, neobična je stvar da je na neki način, na neki neobični način, mnogo toga, što se objavljuje pod naslovom „naučna fantastika“, tačno. Ne mora biti bukvalno tačno, naravno. Nije zaista izvršena invazija od strane stvorenja iz drugog zvezdanog sistema, kao što je opisano u "Bliskim susretima treće vrste". Namera producenata tog filma nije bila da u to poverujemo. Ili jeste?
I još važnije. Ako to i nisu nameravali da kažu, da li to ipak jeste istina. O tome je u stvari reč – ne, da li autor ili producenti veruju u to - već da li to jeste istina? Jer u potrazi za dobrom građom autori naučne fantastike ili producenti ili pisci scenarija mogu sasvim slučajno naleteti na istinu … i to tek kasnije shvatiti.
Osnovna alatka manipulacije realnošću je manipulacija rečima. Ukoliko možete da kontrolišete značenje reči, moći ćete da kontrolišete ljude, koji moraju da koriste te reči. Džordž Orvel je to predstavio u svom romanu „1984.“. Međutim, drugi način da kontrolišete um ljudi je da kontrolišete njihovu percepciju. Ukoliko postignete da vide svet na isti način kao i vi, oni će i razmišljati kao i vi. Razumevanje sledi za percepcijom. Kako možete postići da vide realnost onako kako je vi vidite? Najzad, to je samo jedna od mnogih realnosti. Slike su osnovni gradivni element: „images“. Zbog toga je moć TV-a da utiče na mlade umove tako zapanjujuće velika. Reči i slike su sinhronizovani. Postoji mogućnost potpune kontrole gledalaca, pogotovo mladih gledalaca. Gledanje TV-a je neka vrsta učenja u snu. EKG osobe, koja gleda TV, pokazuje da mozak posle otprilike pola sata zaključuje da se ništa ne dešava i prelazi u hipnotičko, polusvesno stanje, emitujući alfa talase. Zbog toga je tako malo pokreta očima. Uz to, većina informacija je grafička i odlaze u desnu hemisferu mozga pre nego u levu, gde je smeštena svesnost pojedinca. Nedavni eksperimenti ukazuju da se većina toga, što gledamo na TV-u usvaja na podsvesnom nivou. Mi samo umišljamo da svesno vidimo šta je tamo. Mnoštvo informacija izmiče našoj pažnji; bukvalno, posle nekoliko sati gledanja TV-a mi ne znamo šta smo videli. Naše sećanje je iskrivljeno, kao sećanje u snovima; praznine se naknadno popunjavaju. I falsifikuju. Nesvesno smo učestvovali u kreiranju lažne realnosti, a zatim smo je predusretljivo prisvojili. Mi smo u dosluhu sa svojom propašću. Po svoj prilici ne namerno. U stvari to je i deo problema.
I – i to kažem kao profesionalni pisac fikcije – producenti, scenaristi i režiseri, koji kreiraju te audio-vizuelne svetove, ne znaju koliko njihovog sadržaja je tačno. Drugim rečima, oni su žrtve sopstvenog proizvoda, zajedno sa nama. Govoreći u svoje ime, ne znam koliko je od mog pisanja istinito, ili koji delovi mog pisanja si istiniti (ukoliko neki uopšte jesu). To je potencijalno smrtonosna situacija. Imamo fikciju, koja oponaša istinu i istinu, koja oponaša fikciju. Imamo opasno preklapanje. U stvari to je deo problema. Ne možete zakonom obavezati autora da tačno navede svoj proizvod, kao što je to moguće kod pudinga, čiji su sastojci navedeni na etiketi. ... ne možete ga primorati da izjavi koji deo je tačan, a koji ne, ako on to sam ne zna.
Zastrašujuće je iskustvo, napisati nešto u romanu, verujući da je to čista fikcija, i mogo kasnije – možda godinama kasnije – saznati da to jeste istina. Želeo bih da Vam dam jedan primer. To je nešto što ja ne razumem. Možda ćete Vi moći da postavite neku teoriju. Ja ne mogu.
Godine 1970. napisao sam roman pod nazivom „Tecite suze moje, reče policajac“ (Flow My Tears, the Policeman Said). Jedan od likova je devetnaestogodišnja devojka po imenu Keti. Njen muž se zove Džek. Čini se da Keti ima kriminalnu pozadinu, ali kasnije, kako ulazimo dublje u roman, otkrivamo da ona u stvari radi za policiju. Ima vezu sa policijskim inspektorom. Lik je čista fikcija. Ili sam barem ja mislio da jeste.
U svakom slučaju, za Božić 1970. upoznao sam devojku po imenu Keti – to je bilo pošto sam završio roman. Imala je devetnaest godina. Njen mladić se zvao Džek. Ubrzo sam saznao da je Keti diler droge. Proveo sam mesece pokušavajući da je nateram da prestane sa dilovanjem droge; opominjao sam je da bi mogla biti uhvaćena. Onda, jedne večeri, dok smo ulazili zajedno u restoran, Keti se zaustavila i rekla: "Ne mogu da uđem." U restoranu je sedeo policajac, koga sam poznavao. „Moram da ti kažem istinu,“ rekla je Keti. „Imam vezu sa njim.“
Naravno, to su neobične koincidencije. Možda posedujem sposobnost prekognicije. Ali misterija postaje još neobičnija; sledeći stepen me je potpuno pomeo. To je bilo pre četiri godine.
Godine 1974. roman je ponovo štampan. Jednog dana sam razgovarao sa svojim sveštenikom – ja sam pripadnik episkopske crkve – i uzgred sam mu spomenuo važnu scenu pred kraj romana, u kojoj lik Feliks Bekman sreće crnog stranca na benzinskoj stanici i oni započinju razgovor. Kako sam mu sve detaljnije opisivao scenu, moj sveštenik je postajao sve uznemireniji. Najzad je rekao: "To je scena iz Dela apostolskih, iz Biblije! U Delima se osoba, koja sreće crnog čoveka na putu, zove Filip – Vaše ime." Otac Raš je bio tako uznemiren sličnošću da čak nije mogao da locira scenu u Bibliji. "Pročitajte Dela," podučio me je. "I složićete se sa mnom. Isto je do u detalje."
Otišao sam kući i pročitao scenu iz Dela. Da, otac Raš je bio u pravu; scena iz mog romana je bila očigledno prepričavanje scene iz Dela … a ja nikada nisam čitao Dela, moram da priznam. I opet, zagonetka se još produbila. U Delima, visoki rimski oficir, koji je uhapsio i ispitivao Sv. Pavla, se zove Feliks – isto ime kao i moj lik. A moj lik Feliks Bekman je visoki policijski oficir; u stvari, u mom romanu on ima isti položaj kao i Feliks u Delima apostolskim: konačni autoritet. U mom romanu se vodi razgovor, koji veoma podseća na razgovor između Feliksa i Pavla.
Odlučio sam da potražim i druge sličnosti. Glavni lik u mom romanu se zove Jason. Dobio sam sadržaj i čitao ga da vidim da li se neko po imenu Jason pojavljuje bilo gde u Bibliji. Nisam mogao da se setim nijednog. Dakle, čovek po imenu Jason se pojavljuje samo jednom u Bibliji. To je u knjizi o Delima. I da bih se dalje mučio koincidencijama, u mom romanu Jason beži od vlasti i sakriva se u kući te osobe, a u Delima čovek po imenu Jason pruža utočište beguncu od vlasti — potpuna inverzija situacije u mom romanu, kao da se misteriozni Duh, odgovoran za sve, zabavljao čitavom tom stvari.
Feliks, Jason i susret na putu sa crnim čovekom, koji je potpuni stranac. U Delima, učenik Filip krsti crnog čoveka, koji tada radostan odlazi. U mom romanu, Feliks Bekman se obraća crnom čoveku za emocionalnu podršku, jer mu je umrla sestra i on se psihološki raspada. Crni čovek je dao podstrek njegovom duhu i mada Bekman nije otišao radujući se, ipak su njegove suze prestale da teku. On je leteo kući, plačući zbog smrti svoje sestre i morao je da dođe do nekoga, makar i potpunog stranca. To je susret između dva stranca na putu koji menja život jednog od njih – i u mom romanu i u Delima. I konačna doskočica misterioznog Duha na delu: ime Feliks je latinska reč za „sreću“. Što nisam znao kada sam pisao svoj roman.
Brižljivo proučavanje mog romana pokazuje da sam iz razloga, koji čak ne mogu ni početi da objašnjavam, uspeo da prepričam nekoliko osnovnih događaja iz jednog određenog dela Biblije i čak upotrebio i prava imena. Kako bi se to moglo objasniti? Sve to sam otkrio pre četiri godine. Pre četiri godine sam pokušao da izađem sa teorijom, koja bi to objasnila, ali nisam. Sumnjam da ću to ikada biti u stanju.
Ali misterija se nije završavala tamo gde sam zamišljao. Pre dva meseca sam kasno uveče prošetao do poštanskog sandučeta da bih poslao pismo i takođe da bih uživao u pogledu na crkvu, koja se nalazi preko puta zgrade u kojoj je moj stan. Primetio sam čoveka, koji se sumnjivo muvao oko jednih parkiranih kola. Izgledao je kao da namerava da ukrade kola ili možda nešto iz njih; kada sam se vratio od sandučeta, čovek se sakrivao iza drveta. Na jedan impuls sam mu prišao i upitao: „Da li nešto nije u redu?“
"Nestalo mi je benzina," odgovorio je. "I nemam novca."
Neverovatno, jer to nikada ranije nisam uradio, izvadio sam svoj novčanik, izvadio sav novac iz njega i pružio mu ga. Rukovao se sa mnom i upitao gde živim, da bi kasnije mogao da mi vrati novac. Vratio sam se u svoj stan i tada shvatio da mu novac neće ništa značiti, jer u blizini nema benzinske stanice. Tako sam se vratio do svojih kola i zajedno smo se u mojim kolima odvezli do benzinske pumpe. Odjednom sam shvatio da je to bila scena iz mog romana – romana, pisanog osam godina ranije. Benzinska pumpa je bila upravo onakva, kakvu sam je zamislio unutrašnjim okom kada sam pisao scenu – blještavo belo svetlo, radnik na pumpi – i onda sam video ono što nisam uočio ranije. Stranac, kome sam pomogao, je bio crn.
Odvezli smo se nazad do njegovih kola sa benzinom, rukovali se i ja sam se tada vratio u svoj stan. Nikada ga više nisam video. Nije mogao da mi vrati novac, jer mu nisam rekao koji je od mnogih stanova u zgradi moj niti kako se zovem. Bio sam užasno potresen tim iskustvom. Bukvalno sam proživeo scenu sasvim onako, kako se ona javlja u mom romanu. Proživeo sam neku vrstu replike scene iz Dela, u kojima Filip sreće crnog čoveka na putu.
Kako bi se to sve moglo objasniti?
Odgovor, do koga sam došao, ne mora biti tačan, ali to je jedini odgovor koji imam. To ima veze sa vremenom. Moja teorija je: na jedan određeni, važan način, vreme nije realno. Ili možda jeste realno, ali ne na način na koji doživljavamo da jeste, ili zamišljamo da jeste. Imao sam akutnu, ogromnu sigurnost (i još uvek imam) da, uprkos svim promenama koje vidimo, u osnovi promenljivog sveta leži taj stalni, nevidljivi, potporni predeo; u ovom slučaju taj nevidljivi, potporni predeo je onaj iz Biblije: konkretno, to je period neposredno posle smrti i uskrsnuća Hrista; drugim rečima, to je period iz Dela Apostolskih.
Parmenid bi bio ponosan na mene. Zagledao sam se u stalno promenljivi svet i proglasio da ispod njega leži večno, nepromenljivo, apsolutno realno. Ali kako se ono ostvarilo? Ako je realno vreme oko 50. godine, zašto mi onda vidimo 1978.? I ako stvarno živimo u Rimskoj imperiji, negde u Siriji, zašto onda vidimo Sjedinjene Države?
NASTAVAK - II DEO
za nestrpljive - LINK
i još jedan VANGELIS za sve ...
Нема коментара:
Постави коментар