RAD NA EMOCIONALNOM CENTRU

Quaremead, Ugley

17. novembar 1945.

RAD NA EMOCIONALNOM CENTRU

(tom III)

Na našem prošlom sastanku postavljeno je pitanje kako raditi na Emocionalnom Centru. Velika teškoća sa Emocionalnim Centrom je u tome što smo stalno identifikovani sa njim – to jest, sa emocijama koje nas obuzimaju u svakom trenutku. Imam ogromnih teškoća da se odvojimo od trenutnih emocionalnih stanja. Uzimamo svoja emocionalna stanja kao data. Na primer, osećamo emocionalnu ljubomoru i potpuno smo identifikovani sa tom emocijom. Ili opet, emocionalno smo potišteni i ponovo prihvatamo to stanje kao nešto sa čime se nećemo suočiti. Kao što znate,  Rad uči da je najteže raditi na Emocionalnom Centru. Čuli ste da ga nazivaju pobesneli slon i takođe je rečeno da morate pokušati da postavite dva ukroćena slona sa svake strane, od kojih je jedan Intelektualni Centar a drugi Motorički Centar. Čitav problem leži u teškoći da se Emocionalni Centar posmatra bez identifikacije. Razlog leži u tome što se identifikujemo sa svojim emocijama više nego sa bilo čim drugim i, da ponovim, što svoja emocionalna stanja posmatramo kao data – ne kao nešto što treba da posmatramo i od čega treba da se odvojimo. Svako ima tipične serije emocionalnih stanja, koja se stalno ponavljaju i koja variraju od najvećeg uzbuđenja i entuzijazma do najmračnijih i majmorbidnijih osećanja. Međutim, budući da je snaga emocija toliko zaslepljujuća, ljudi ostaju zakačeni za okretanje točka svojih emocija.

 

 Drugim rečima, ljudi ne gaje nepoverenje prema svojim emocijama, već ich prihvataju kao da su iskonske i da odgovaraju potpuno realnim stanjima. Oni prihvataju svoje emocije kao ispravne u svakom pojedinalnom trenutku. A budući da je, usled naše tendencije da se identifikujemo sa njima, toliko teško posmatrati emocije, ne smatramo ich nečim što treba posmatrati i za čime se ne treba povoditi. Početna tačka uvek leži u samoposmatranju, u ovom slučaju u posmatranju emocionalnog stanja. Sada, da li neko od vas to može? Možete li da posmatrate svoje emocionalne stanje, a da ga ne uzimate kao dato, kao relano stanje? Da li je neko od vas u Radnoj memoriji pohranio znanje o nekima od vaših tipičnih emocionalnih stanja koja se ponavljaju? Da li je neko od vas ispitao svoja tipična emocionalna stanja? Drugim rečima, kao što sam rekao, da li izazivate svoje emocionalne stanje i kažete sebi: „Zbog čega sam u ovom emocionalnom stanju? Usled čega je to? U vezi sa čime se ono javilo?” Napor unutrašnje pažnje će tada početi da vas odvaja od tog emocionalnog stanja i vi ćete biti u stanju da ga razoružate – tj. da se ne povodite za njim, da ne verujete u njega, da ga ne uzimate kao dato.

 

Postoje dva izvora naših emocionalnih stanja u svakom trenutku. Prvi izvor je neki spoljašnji stimulans, kao što bi to bila osoba, koja se ne ponaša lepo prema nama ili kaže nešto neprojatno za nas, a drugi je tipična emocija potekla iz patetičnog osećanja o vašoj prošlosti. Prevladavanje prošlosti je velika linija ličnog rada na sebi. Većina ljudi ima ogroman registar tih nesrećnih trenutaka, koje su brižljivo hranili toliko mnogo, da je za njih veoma teško da pobegnu iz tih patetičnih stanja, koja, naravno, jedino proizvode stalne negativne emocije, koje sa svoje strane samo stvara nepotrebnu patnju. Lični rad je veoma psoebne vrste I svako mora biti u stanju da se posle određenog vremena suoči sa njim. Čitava prošlost mora biti poništena. Drugim rečima, ne smete imati ništa protiv nekog drugog. Morate oprostiti sve dugove. I, kao što je često bilo rečeno, to možete učiniti jedino potpuno menjajući mišljenje o sebi na osnovu samoposmatranja. Drugi izvor je način, na koji se ljudi svakodnevno spolja ponašaju prema vama. Postajete negativni prema nekome zbog ponašanja prema vama na određeni način, koji smatrate pogrešnim. Morate sagledati da su ta dva izvora negativnih emocija, spoljašnji i unutrašnji, veoma blisko povezani. Jednom prilikom, govoreći o ovom predmetu i kako se identifikujemo sa svakim emocionalnim stanjem, g. Uspenski je dao vrhovnu formula: Da se ne biste identifikovali, nemojte ništa prihvatati ozbiljno, osim Rada.

Sada, ako smo negativni i imamo neprijatno emocionalne stanje prema nekoj određenoj osobi – pretpostavimo da ste došli do tačke gde ste u stanju da opazite da ste u neprijatnom emocionalnom stanju, a to, naravno, znači, da niste identifikovani sa njim, pretpostavimo, dakle, da ste donekle svesni da ste u negativnom stanju prema određenoj osobi – kako ćete postupati sa time? Ovde se uključuje sav lični rad koji ste obavili. Pokušajte da formulišete šta je to što vas čini negativnim prema toj osobi i tada pogledajte u knjigu sa svojim samoposmatranjem, u svoje snimke samog sebe – to jest, u svoju Radnu memoriju – i pokušajte da vidite da li je to, što vam je to toliko teško da prihvatite kod druge osobe, možda nešto što nosite u sebi. Shvatajući da ste sami podjednako teški kao i ta osoba koju kritikujete, proizvodi momentalni osećaj predavanja, poništavanja, slobode. Međutim, da biste to učinili, morate upotrebiti Intelektualni Centar. Drugim rečima, morate misliti: ovde dolazimo do veoma dobrog primera mišljenja u smislu Rada znači i mogu vas uveriti da, o čemu god da mislite na taj način, ono će vam pružiti najveći osećaj slobode koji ste ikada iskusili.

Ponovo, pretpostavite da ste negativni, jer vam neko nešto neprijatno kaže. To je upravo ista stvar o kojoj sam govorio. Izuzetno je teško suočiti se sa time i možda nećete biti u stanju da se sa time suočite u trenutku. Sada, sve što vam se dogodi, kao kada vam neko kaže nešto neprijatno, treba da budete u stanju da transformišete.  Čitav ovaj Rad govori o transformaciji sebe, kako u odnosu prema našoj prošlosti tako i u pogledu onoga što nam se ada događa. Mogu samo reći: Da li ste ikada rekli nešto neprijatno drugim ljudima i možete li kasnije da prizovete sećanje na to da ste rekli nešto podjednako neprijatno? Ponovo mogu da vas uverim da će, ako to možete da učinite, taj mali događaj o nekome ko vam kaže nešto neprijatno, biti potpuno poništen, potpuno neutralan, iako, kao što sam rekao, možda nećete moći to da učinite baš u tenutku  kada je neko neprijatan prema vama. Toliko mnogo našeg ličnog rada se obavlja posle događaja. Potpuno je beskorisno da oprostite: treba da poništite. I to se uvek radi, pronalazeći istu stvar u sebi samom sebi, a uvek ćete je pronaći ako ste iskreni. Niko ne može da se ponaša prema vama drugačije nego što se vi ponašate prema drugim ljudima, jer vase Biće privlači vaš život. Da li razumete da tako mora biti ako verujete u psihičku transformaciju? Nevolja sa nama je u tome da bismo želeli da prihvatimo sebe kao ljubazne i drage ljude, a ovde se morate setiti da možda niste rekli nešto neprijatno spolja, ali stet o mislili i u sebi odobrili. Morate razumeti da se u Radu ono što mislite psihološki u sebi, u svojoj privatnosti, računa isto toliko kao i ono što kažete. Govorim o onim mislima, sa kojima ste se saglasili, o onim čekovima na kojima ste napisali svoje ime. One se računaju isto onoliko kao i ono što ste rekli otvoreno. Biblija često govori o tome. Slučaj je, međutim, sasvim drugačiji kod osobe u Radu, u čiji um ulazi mnogo neprijatnih misli o drugim ljudima, ali koja se neće saglasiti sa tim mislima. Ona veoma lako vidi kako bi hemijski mogla da se poveže sa njima, ali neće da dozvoli da se te kombinacije ostvare i posle nekog vremena iskušenje će proći. To je pravo iskušenje, jer su sva prava iskušenja u vezi sa Radom.  Kada se ne povodite za negativnim mislima i osećanjima o drugim ljudima, ali ste ih sasvim svesni, tada istinski radite na sebi. To je lični rad. Ako ste toliko budalasti da kažete: Zašto imam ove msili o drugim ljudima? onda u potpunosti grešite. Vi se samo molite da okončate razdor u sebi, međutim sav razdor pruža priliku za razvitak i verujem da je gotovo ispravno reći da se sav razvotak sastoji od neidentifikovanja sa onim, što sa čime nas Rad uči da se ne identifikujemo. Ako se složite sa negativnim, gorkim i sumnjičavim mislima, zar ne vidite da je iskušenje uspelo i da je iz malog čamca Rada, koji pokušavate da napravite, male retorte već počelo da kaplje. Često je to veoma mala stvar, sasvim trivijalna, ali ona iscrpljuje vašu snagu, jer ona kaplje kroz otvor u vama. Osećanja samosažaljenja, naravno, prave rupe u vama. Umesto retorte postajete cilindar, iz koga ističe sve ono što ste u sebe uneli, sve što ste učinili za sebe. Uzmite zavist. Zavist izgleda kao beznačajna stvar, međutim, ona pravi veoma veliku rupu u vama. Uzmite pakost. Uzmite bodlje u vašim mislima i vašim pismima. Sve to stvara veoma veliku rupu. Ili uzmite mržnju koja nastaje iz osećaja uvrede. Sva ta stanja su stanja identifikacije.   

Čitava psihologija, sva prava psihološka učenja, govore o tome kako učiniti da čovek raste. Sve to ima veoma konkretan cilj, koji potiče od ideje da, ako sačuva snagu na određeni način, moći će da stvori u sebi novog čoveka, drugačiju osobu. Metafore, koje su se koristile da bi se prenelo ovo učenje, varirale kroz različita doba. U alhemijskom učenju, koje se spolja bavi pretvaranjem olova u zlato, ali u stvari pretvaranjem Čoveka u novo biće, uvek je postojala ideja o retorti, o nečemu u šta ne mogu prodreti pogrešni uticaji, nečemu što povezuje sve važne delove čoveka, koje trenje transformiše u novo telo. 

Tragamo za time da dosegnemo viši nivo Bića. Šta znak višeg nivoa Bića? Dopustite da obrnem ovo pitanje: da li mislite da osoba, koja je puna samosažaljenja, zavisti, ljubomore, žalbi, pakosti, depresije i negativnih stanja svih vrsta može da uđe u Kraljevstvo Nebesko? Šta je Kraljevstvo Nebesko?  Ništa osim onoga, ka čemu vodi i istinska psihologija – što se u Radu naziva „Više Biće“. Tako, bavimo se nečim sasvim konkretnim. To nije teorija, niti neka izmišljotina: to je stalno podučavanje. Sve u ovom Radu nas uči o nečem veoma realnom i jasnom i mogućem za one koji čuju. Ono govori o Čoveku i njegovom stalnom značaju – ne njegovom lokalnom značaju. Otuda, postoji nešto što će sigurno odgovoriti Čoveku, ukoliko postavi pravi zahtev i učini pravi napor – jer Čovek ima značaj i Univerzum ima značaj.

Sada, vratimo se originalnom pitanju o tome kako postupati sa Emocionalnim Centrom. To je veoma teško i niko ne može očekivati da će moći da se nosi sa time još tokom mnogo, mnogo godina. Međutim, ljudi, koji žele da se bave ovim Radom, moraju početi da se bore sa svojim neprijatnim emocijama na sopstvenom nivou, jer Rad uči da su gotove sve emocije koje imamo neprijatne. Na primer, trijumfovanje nad rivalom je veoma neprijatna emocija, mada je mi na svom nivou posmatramo kao veoma prijatnu. A čak se i najprijatnije emocije, koje uobičajeno doživljavamo, pretvaraju u najneprijatnije emocije u trenutku, kada su naša sujeta i ponos povređeni. Razlog za to je što su naše emocije utemeljene na samoljublju i ukoliko ima dovoljno laskanja, osećaćemo se fino, ali ako nema laskanja, bićemo veoma depresivni. Uz tog razloga je veoma dobro biti nepoverljiv prema emocijama, bilo da su prijatne ili neprijatne, a posebno treba biti rezervisan prema entuzijazmu.

Sada, Rad uči da postoje emocije, koje se ne menjaju – naziva ih pozitivnim emocijama. On naše uobičajene emocije ne naziva pozitivnim – označava ih samo kao prijatne i neprijatne. Rad uči da mi još nemamo prave emocije. Na osnovu sopstvenog iskustva mislim da povremeno imamo istinske emocije tokom veoma kratkog vremena i da su one uvek potpuno oslobođene bilo kakvog samoljublja. Međutim, isto tako mislim da su one veoma retke i da ih je lako izmisliti. Sada, Rad kaže da ne možemo sami da stvorimo pozitivne emocije. On kaže da nam pozitivne emocije dolaze ako smo iskreno radili kao nagrada. On takođe kaže da je karakteristika pozitivnih emocija, koje dolaze iz Višeg Emocionalnog Centra, ta da se one nikada ne pretvaraju u svoju suprotnost. Naša uobičajena takozvana ljubav veoma se lako pretvara u mržnju. Pozitivna emocija nema suprotnost, jer pripada Trećoj Sili koja se nalazi između suprotnosti.  Kao što znate, pročišćenje Emocionalnog Centra je jedan od naših velikih ciljeva. Možemo ga postići samo pročišćenjem Intelektualnog Centra novim idejama, kako o nama samima, tako i o drugim ljudima i o značaju života na Zemlji. Kada um počinje da sagledava novu istinu, tada Emocionalni Centar počinje da odustaje od tih lažnih emocija. Konačni cilj je probuditi Emocionalni Centar, tako da on može da primi pozitivne emocije. A pošto je to veoma daleko od nas sada, svi dobro znamo koliko rada treba da obavimo na našem sadašnjem Emocionalnom Centru i našim sadašnjim emocionalnim stanjima koja proističu iz njega. Moramo, na primer, da odustanemo od svoje tvrdoglavosti.