30.11.2015.

TRANSFORMACIJA ŽIVOTA



MORIS NIKOL - META
SMISAO


U početku (Vremena) beše Smisao i Smisao beše u Boga i Bog beše Smisao, On beše u početku u Boga.“ (Jovan, I.1).

Kada čovek ni u čemu ne pronalazi smisao, on istovremeno nema osećaj za Boga. Obesmišljenost je užasna bolest. Ona mora da bude prevladana. Ona je isto što i bezbožnost, jer ako kažete da Boga nema, time govorite da nema Smisla u stvarima.  Međutim, ako mislite da Smisao postoji, vi verujete u Boga. Smisao je Bog. Ne možete reći da ne verujete u Boga, ali verujete da stvari imaju Smisla. To dvoje je isto u tom smislu da jedno ne može postojati bez drugoga. Bog je Smisao. Ukoliko vam se ne dopada reč Bog, recite umesto toga Smisao. Reč Bog zatvara um nekih ljudi. Reč Smisao to ne može. Ona otvara um.

Smisao je postojao pre početka Vremena. Postojao je pre stvaranja, jer se stvaranje odvija u prolaznom Vremenu u kome postoje rađanje i smrt. Međutim, Smisao je postojao pre Vremena i stvaranja u Vremenu. Ne postoji način da opišemo egzistenciju u svetu na višim dimenzijama izvan Vremena, osim jezikom prolaznog Vremena – prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Smisao jeste – nije bio – pre početka stvaranja u Vremenu. On ne spada u ono što nastaje i nestaje, već u ono što jeste iznad vremena Ako je, dakle, Smisao iznad naših glava, koji je onda Smisao našeg stvaranja?

TRANSFORMACIJA ŽIVOTA

Univerzum nije samo ono što nam prikazuju čula. On nije samo spoljašnja scenau stvari, on nikada nije samo spoljašnja scena, već uvek predstavlja kombinaciju nas samih sa njom. On nije samo čulna percepcija, taj teški svet od zemlje, ta spoljašnja svetlosna tačka na nebu, već percepcija ideja, uvid u istine, poimanje smisla, sagledavanje poznatih stvari u novom svetlu, intuicija suštine, iskustva patnje i blaženstva. On je dat kao hleb sa nebesa, isto koliko i stvarnost sa zemlje. Na najvišoj skali on leži iznad svih zapovesti čula i nazire se samo iznutra, u razumevanju. Unutar srca ili uma iznenada može biti otvorena oblast iskustva koja ne pripada spoljašnjem svetu (iako ga može prožimati) i tada smo okupani svetlošću smisla – okupani u svetlosti bez nasilja, punoj iskustva, sjaja bez senke u kome težina sopstva nestaje. Mi vidimo: putem moći koju nam daje smisao. Dotičemo: bez osećaja odvojenosti i ospoljenosti koje neizbežno proizvode svi fizički dodiri. Osećamo: u dubini, ne razgovarajući sa sobom, bez ogledala površine ličnosti. To je stvaralačka svetlost, transformišući smisao za kojim su svi tragali od početka vremena, svetlost koja nikome ne može učiniti nasilje, smisao koji nam pokazuje ono što smo oduvek znali i čega nikada nismo imali dovoljno snage da se setimo. Ne samo da osećamo da smo stvoreni samim iskustvom te svetlosti, to je ono za čim smo oduvek tragali – taj smisao i realnost, to blaženstvo koje smo krivo tumačili i tražili u hiljadama beskorisnih fizičkih pravaca – to je ono što svi želimo, što se spoljašnje svetlo života pretvara da nudi, ali nikada ne daje, to jedinstvo koje zaista percipiramo kao jedinstvo, tajna ideja iza naših nastranih, tragalačkih, nepotpunih života.  

Kako se dolazi do te svetlosti? Kako možemo dosegnuti to jedinstvo smisla? Kroz šta ona prosijava? Gde mora da prodre nož kako bi otvorio put za nju?  Oduvek se govorilo o tome. Čovek mora početi da sebe odseca od sebe, kako bi ga pronašao. To je, ukratko, srž svih učenja, koja se njome bave.

On to ne može dok ne počne da sebe vidi direktno kao novo svesno iskustvo, novi događaj, svakodnevni događaj sebe – ne analitički, ne kritički, niti kao povod za konverzaciju. Ta vrsta svesti, čiji pravac vodi ka oblasti preko koje se prima smisao, nije ona koju uobičajeno imamo. Mnogo toga nam stoji na putu. Prva je snaga uobrazilje. Mi uobražavamo da je imamo. Ta uobrazilja je fizički materijal, iz koje se može napraviti svaka zamena za realnost, najmoćnija sila u životu; i drugo, od tog procesa korišćenja svesti kao noža koji raseca moramo učiniti stalnu praksu. To iziskuje napor kakav u životu nije potreban.  Tako mi lako zaboravljamo i propuštamo da održavamo u životu ono sa čime smo počeli.

Međutim, pre nego što tako nešto postane shvatljivo, čovek mora osećati da postoji unutrašnja strana univerzuma, uvučena unutrašnjim čulima: da svet u kome spolja živi nije ništa drugo do svet ishoda čiji skriveni uzroci vode u misterije iza ljudskih rešenja i da u njemu postoje stanja koja su mu nepoznata. Jer ukoliko čovekom upravljaju čula, on je na pogrešnom putu. Misli da čulo prethodi umu. Ništa unutrašnje mu onda ne može pripadati: on je obrnuo prirodni poredak. On će konačno sa svime postupati nasilno. Jer čulni objekat, ukoliko ga uzmemo kao konačnu i najviša realnost, može da bude smrvljen, ozleđen, raznet ili ubijen. Zbog toga je materijalizam toliko opasan, psihološki. On ne samo da zatvara um i zaustavlja njegov mogući latentni razvitak, već sve izvrće naopačke, toliko mnogo, da čovek ozbiljno pronalazi objašnjenje za kuću u njenim ciglama ili za univerzum u njegovim atomima i zadovoljava se začuđujuće lošim objašnjenjima.  

Cilj svake ‘crkve’ uvek je bilo spasenje čoveka i čovek sam je crkva, komunicirajući sa onim što je iznad i onim što je ispod, posedujući spoljašnju i unutrašnju stranu. Velike katedrale nisu ništa drugo do polu-lepe, nedovršene predstave čoveka.

Međutim, razmislite o znanju koje ih je sazidalo u tim mračnim, nasilnim vremenima punim praznoverja! Razmislite o tom ogromnom naporu i nepokolebljivoj nameri. Nešto je oduvek održavano živim i prenosilo se sa generacije na generaciju, od crkve do crkve, od religije do religije – ideja o čoveku – o svakom čoveku – o sopstvu. Ta ideja je izražena sličnošću čoveka sa semenom koje ne može da raste pomoću svetla prirodnog sveta, to jest, samo putem čula. A spasenje čoveka, na kome se oduvek insistiralo kao neophodnom za ozdravljenje čitavog sveta, značilo je rast tog semena koje ne može da raste pod uticajem ideja iz uma kojim u potpunosti upravljaju čula.



IDEJNI PLAN ZA CRKVU
Iz CAANEO, Quattro Primi Libri di Achittura, 1554.

Tako se vraćamo na opasnost materijalizma u pogledu istinskog blagostanja čovečanstva. Ukoliko za čoveka postoji viši deo, on do njega neće biti podignut idejama i običajima koji pripadaju nižem delu. Pre svega, on prvo mora da rpihvati postojanje više strane i da tada otkrije kako da je imitira. Budući da je to tako, od njega će se očekivati da pronađe, rasutu u istorijskim zapisima, literaturu koja se bavi načinima da se dosegne ta viša strana. Naravno, ideje u toj literauri neće biti istog reda kao ideje koje pripadaju nižoj fizičkoj strani.

Ništa nije istinito dok nije asimilovano. Istina može biti samo vaše iskustvo nje – ne u knjigama. Postoji proces polu-mišljenja i polu-zamišljanja koji je veoma intiman. To je delimično konverzacija sa sobom, delimično bivanje (sobom), delimično viđenje sebe i delimično slušanje sebe – novih značenja koja ulaze. To je polu aktivno, polu pasivno i nešto što je čisto sopstvo, ni aktivno ni pasivno.

Retko kada smo u stanju da sledimo sopstvene misli. Gust saobraćaj u umu nas sprečava u tome.  Mi individualno ne povezujemo jednu stvar sa drugom, niti samostalno vidimo istinitost nečega. Brzina asocijacija, neprestano reagovanje na život suviše su moćni. Malobrojni će reći da smo mnogo toga izgradili iznutra. Mi nismo iznova stvorili – ponovo reprezentovali – svet, već smo ga ostavili u obliku konfuzne čulne slike.

Ukoliko obratimo pažnju na sebe dok čitamo, tri čoveka su u igri. To je čitalac, osoba iznutra koja ga sluša i sudija. Ta tri čoveka su prisutna dok čitamo. Slušalac ne može da čuje šta ljudi spolja govore. On sluša čitaoca: i primećuje šta sudija govori. Da bi se iznova stvorio svet – to jest, da bi se stvorio svet u sebi, da bi mu se dao smisao,oblik, interpretacija, red, važnost – slušalac je taj koji mora da uči. Čovek uzima svoje ideje, svoje misli, svoja osećanja i svoju moć imaginacije i iznutra radi sa njima, shvatajući da je nevažno šta drugi ljudi znaju ili šta su rekli ili napisali, ništa vredno se još nije odigralo u njemu samom. Nije bilo lične asimilacije istine, njenog otkrivanja iznutra, nije bilo stvaranja iznutra. Kada bi naš emocionalni život bio budniji, tada bi jedinstvo misli i emocija hranilo najdublji i najstvarniji deo nas i mi bismo osetili sreću koja proishodi iz povezivanja smisla sa životom.

Naše ponašanje bi bilo drugačije, jer bi nam se sve prikazivalo sa beskonačno više različitih faseta, nego što je to moguće dok utiske primamo na uobičajen način. Život ne može da nam pruži hranu, jer sve sagledavamo iz navike – to jest, putem nekoliko navika uma. Mi prepoznajemo – i činimo malo toga drugog. To nazivamo znanjem – i čak istinom. Nema sumnje da posedujemo – a ponekad i ostvarujemo – moć recepcije mnogo finije od one koju obično primenjujemo. I ako pokušamo da definišemo šta razvoj znači, možemo reći da se on sastoji od mnogo svesnijeg prijema svakodnevnog života korišćenjem tih moći – daleko finijom percepcijom koja je usmerena kako ka unutra tako i ka spolja. To bi značilo kontinuirano odvajanje (“stajanje po strani”) od navika mišljenja i osećanja (putem njihovog stalnog prepoznavanja) – kako bismo odsekli sebe od sebe. Kako jeste, dopuštamo da naši životi postanu monotono ponavljanje, ne videći uzrok za to u sebi, već ga tražeći u spoljnim okolnostima.   

Svest je nedeljiva. Vaša svest je vaša sopstvena, moja je moja sopstvena. Budući da je svest nedeljiva, čitav pravac čovekovog života treba da bude usmeren ka tome da se sve sam doživi, da sam postaneme svestan sebe, da sam vidimo i bude u stanju da sam čini. Samo na taj način se nešto stvara u sebi i jednom, kada je stvoreno, to pripada čoveku, trajno je i stvarno.  

Tada, sve je sveže, sve je novo, sve je netaknuto i nenarušeno od strane prethodnih istražvača.

Svako se nalazi na određenom stepenu mišljenja, osećanja, razumevanja i doživljavanja. Nije moguće da pozajmimo istinu za rast i smisao; nije moguće da sam se dogmatski kaže šta je istina, da prihvatimo masovno prihvaćenu istinu. To samo može biti individualno iskustvo – u skladu sa čovekovim stepenom. Niko ne može okusiti jabuku za vas. Opis njenog ukusa nema nikakvu svrhu. Na potpuno isti način, niko vam stvarno ne može pomoći ni u čemu što je istinski bitno. Samo vaša sopstvena moć da vidite istinitost nečega može vam pomoći – a to je tačno ona moć koju odbacujemo u nadi da ćemo pronači nešto lakše. U svakoj situaciji i kod svakog problema, ukoliko bismo mogli da uronimo dovoljno duboko u sebe – dalje od uobičajenih reakcija – znali bismo šta da radimo, jer bi se rasvetlio novi smisao i videli bismo transformisanu situaciju.   

Najvažniji preliminarni dobrovoljni čin – potrebno je da ta dobrovoljnost potraje čitav život – prema unutrašnjem duhu, izvor i prenosnik smisla, jeste afirmacija. Samo tim činom se sve ono što je napolju, spoljašnje i mrtvo povezuje sa onim što je unutra i živo je. To je najvažniji od svih psiholoških činova. To je prvobitni, ali istovremeno i stalno obnovljivi čin, kojim psihologija (to jest, nauka o ličnoj evoluciji) započinje u svom najdubljem smislu. Konačni daleki cilj jeste jedinstvo sebe. Čovek se postepeno kroz sebe ujedinjuje sa sobom, a ne sa onim što je slučajno postao ili veruje da jeste. Afirmacija ne deluje argumentima, već razumevanjem.  Negacija uvek vodi do unutrašnje uskraćenosti i tako do povećanja površnosti, nestrpljenja, gubitka smisls i nasilja. Uvek se može poricati. Šta je lakše? Čovek uvek može da prati stazu negacije, izbegavajući svaki akt razumevanja kao sentimantalan ili kao naučno i ekonomski bezvredan.        

Mi ipak znamo bolje nego što obrazlažemo – čak bolje nego što mislimo. Međutim, kada jednom stupi na stazu negacije uz zlonamernost – kako to danas mnogi čine – čovek na svakom koraku nalazi dokaze i potvrdu za kojima traga. Razmislite o rezultatima sumnje u vezi sa tim! A ipak, rezultat je laž, kao što svi znamo. Rezultat afirmacije leži u potpuno suprotnom pravcu. Da bi rastao, čovek mora da afirmiše. Poricanje je u krajnjem ishodu nasilno, prisilno, destruktivno. Sada, sve to skriveno, ta polu-doživljena strana u nama, sposobna za razvoj, ne može biti primorana. Iz tog razloga čula nam ne daju jasan dokaz, nepogrešivu potvrdu inteligencije i smisla koji leže iza nacrta stvari.

Jasan čulni dokaz, kao, recimo, Bog vidljiv na jasnom nebu, predstavljao bi prinudu za um. Uverenje da tamo mora postojati nešto, ako izvire iz razumevanja, duboke unutrašnje refleksije, ne prisiljava nikoga. Ono otvara um – u određenim pravcima od vitalne važnosti. Svi možemo biti povučeni na dole aspektima koje vidljivi život predstavlja, njegovim užasom, nepravdom i patnjom. Uzmite život čulno – kao vidljiv – i nikuda ne možemo da stignemo. Međutim, to može biti deo zapleta predstave. Čovek u sebi od rođenja nosi mnogo više od čula i njihovih proizvoda. Mehanička evolucija ne može da objasni njegovu nekorišćenu ili retko upotrebljavanu stranu. I ukoliko je plan razvitak unutar polja čovekove sopstvene svesti – ukoliko svaka osoba ima potencijal za razvitak korišćenjem inherentnih moći (uvek ličnih za sebe), tada nikada ne možemo očekivati da život, kakav je viđen i dat, ne bude takve prirode da proizvede duboke probleme i stalnu borbu u njoj.

Naprotiv, očekivali bismo da će joj se suprotstaviti. Razvitak mora značiti napor; i ukoliko bi život bio sladak i lep, bez bola i bede, ne bi bilo podsticaja za samo-stvaranje, niti borbe, putem koje možemo prepoznati finije primese koje posedujemo i odvojiti ih od onih grubljih. Polako učimo da su u svakoj situaciji fino i grubo pomešani. U svojoj fizičkoj konstrukciji fino smo podesili nervne instrumente kojim odbacujemo lošu hranu. Imamo i mašineriju za varenje koja asimiluje fine supstance, a odbacuje grube. Međutim, ne postoji nikakva slična mašina u oblasti u kojoj živimo svoje živote. Ona mora da bude stvorena – i to stvara nas. Iz tog razloga u svakom dobu nam je potrebno učenje određene vrste. Na primer, koje je unutrašnje značenje parabola u Bibliji ako ne indikacija kako da se stvori selektivna mašinerija i kako da se postane čovek? 

Ovo je metod samo-stvaranja – jednom kada razumemo i primenimo date ideje. Može se reći da od te tačke čovek počinje da postoji – shvatajući odjednom šta to znači da počne da živi svesno. On više nije stvorenje, vučeno tamo-amo okolnostima, modom i poslednjom pomamom. On nije više u tolikoj meri rob užasne mašinerije života i kojoj se svako okreće. On ne razmišlja više samo u kategorijama života izazvanog čulima. On u sebi nosi drugačiji sisem. Pomoću njega pronalazi nove veze sa onim što doživljava. Ideje drugačije od ideja, koje je stekao tokom grubog života, ulaze u njegov um i bude ga. I slušanje, značenje tih ideja polako se obelodanjuje u njegovom razumevanju. Prvi stepen razvoja čitavog bića stavljeno je u pogon. U svom intimnom razgovoru sa sobom on se sebi obraća na nov način i slušalac u njemu čuje i počinje da se pokreće.    

Činjenice života ne prodiru duboko u nas. One slušaoca neprestano dovode u zabludu. Međutim, neke ideje mogu prodreti do dubina koje ranije nismo poznavali i pokrenuti energiju koju nikada nismo iskusili.

Нема коментара:

Постави коментар