03.12.2015.

TRANSFORMACIJA ČOVEKA - I DEO



SO NA ZEMLJI

MNOGE reči u Bibliji koriste se u posebnom smislu. Ne možemo pretpostaviti da učenje dato u Jevanđeljima nije bilo posebno, a jedna stvar je potpuno jasna – učenje u Jevanđeljima nije se odnosilo na obične ciljeve u životu. Dajući svoje učenje Hrist nije govorio o tome kako postati uspešan političar, uspešan poslovni čovek, advokat ili lekar itd. Govorio je o posebnoj ideji, povezanoj sa Kraljevstvom nebeskim. Govorio je o tome kako se čovek može podvrći ponovnom rođenju ili unutrašnjoj evoluciji ili transformaciji. Budući da je govorio o posebnoj ideji o Čoveku na zemlji, mnoge reči su upotrebljene u posebnom smislu – to jest, one su upotrebljene u tehničkom smislu, upravo kao što, recimo, organski hemičar, baveći se mogućim kombinacijama i transformacijama elementarnih atoma u beskrajne nove supstance, koristi tehnički jezik, koji ne razumeju oni koji ne poznaju hemiju. Hemija je nauka o transformaciji jedne supstance u drugu i u svom ranom obliku kao alhemija počela je od te ideje – ideje transformacije.

Međutim, u slučaju Jevanđelja, ono o čemu je Hrist govorio bio je najviši oblik Organske Hemije – naime, moguće transformacije samog Čoveka u novu vrstu čoveka. U Jevanđeljima, Čovek se posmatra kao materijal za jedan korak u svesnoj evoluciji. On se posmatra kao eksperiment samo-evolucije. Ukratko, on je objašnjen kao seme posejano po zemlji za Kraljevstvo nebesko, koje za njega predstavlja latentno moguć nivo unutrašnjeg razvoja. Čovek je posejan na zemlji kao materijal za samo-evoluciju koja može nastupiti jednom kada dođe u kontakt sa kasnijom setvom pod nazivom „Reč Kraljevstva“. Prema tome, sa stanovišta Jevanđelja, Čovek na zemlji je nepotpun, nedovršen, nesavršen i njegov najdublji smisao leži u činjenici da je nepotpun, ali sposoban da putem novog razumevanja i nove volje dovrši unutrašnji razvoj. Naredni stepen Čoveka ne može se postići spoljašnjom prinudom. Nikakva pravila, nikakvi strogi rituali, nikakva spoljna prisila ne mogu to da ostvare. Dovršenje, samo-evolucija, ponovno rođenje i tako ispunjenje čoveka može ostvariti samo on sam sopstvenim individualnim viđenjem istine, svojim sopstvenim razumevanjem, sopstvenom željom za time, sopstvenom voljom, primenjenom na to. To je vrhovna ideja Hristovog učenja o Čoveku na zemlji. Posejan na zemlji kao seme za Kraljevstvo, u tom smislu, on može ostati seme, dete na zemlji, ili može, čuvši učenje slično onome koje je dao Hrist, svojim sopstvenim uvidom, sopstvenim mišljenjem, svojim sopstvenim unutrašnjim shvatanjem, evoluirati ili ne. Niko za njega ne može da napravi njegovu sopstvenu evoluciju. Nikakvi podsticaji, nikakve zabrane, nikakve kazne, nikakvi zakoni, nijedan oblik spoljašnje prinude ne može učiniti da on evoluira u i iz sebe. To je njegovo sopstveno pitanje – stvar njegovog sopstvenog unutrašnjeg izbora, pitanje njegovog najdubljeg, u najvećoj meri individualnog razumevanja. Čovek ili počinje da vidi za sebe, da razume za sebe ili ne. To mu je sve slobodno prepušteno, da odluči u sebi i iz sebe. Čoveku je slobodno prepušteno da služi život ili da služi Kraljevstvo nebesko. Ljudi se ponekad pitaju zašto, ako je Hristovo učenje istinito, zašto ljudi nisu napravljeni boljim, napravljeni da budu dobri i tako dalje -  zašto u stvari Bog ne insistira na tome. Ali kako bi to moglo biti? Ukoliko bi ljudi bili dobri zbog spoljašnjeg pritiska, ako bi videli Boga na nebu i uplašili se, bili bi prisiljeni. Ništa ne bi činili sami od sebe, na osnovu svog sopstvenog unutrašnjeg razumevanja i svoje sopstvene volje, već samo iz straha od kazne. A to ne bi bila samo-evolucija. Iz tog razloga u spoljašnjem svetu, u prirodi ne postoji ništa što bi čoveku definitivno pokazalo da li Bog postoji ili ne. Jer kada bi čula pružala jasan dokaz, na ovaj ili onaj način, čovek bi spolja bio primoran da veruje ili ne. Međutim, ako obratite pažnju, u prirodi ne postoji ništa, ništa što bi nam čula mogla pokazati, što se može uzeti kao siguran dokaz jednog ili drugog stanovišta. Priroda je prelepa i okrutna. Život je dobar i loš. Na osnovu prirode i života, nije moguće doneti nikakvu odluku. Drugim rečima, čoveka ništa spolja ne primorava – ne nagoni ga ništa spoljašnje putem čula. Ta činjenica je po sebi neobična. Možete interpretirati prirodu i život kako vam je volja. Ipak, nije neobično ako razumete da je Čovek posejan na zemlji u svrhu individualnog ponovnog rođenja, individualnog unutrašnjeg razvoja, na osnovu sopstvenog izbora, na osnovu sopstvene najdublje refleksije i mišljenja, sopstvenog iskustva i konačno, sopstvenog razumevanja i volje – ukratko, da je rođen kao materijal za samo-evoluciju na nivo Kraljevstva. To je pitanje čovekovog razumevanja, na čemu se toliko insistira u Jevanđeljima – naime, onima koji imaju ’uši da čuju’. Jer čovek je prvo svoje razumevanje -  ne svoje telo, ne svoje lice, ne fizička pojava. I drugo, čovek je volja, primenjena na to razumevanje. To je Čovek Kraljevstva.  Morate razumeti da čovek može postići mnogo u životu i steći mnogo znanja, a da ipak nema razumevanja -  i još manje volje da živi ono što je video i razumeo. Tako, sagledan u svetlu učenja o višem nivou – to jest, u svetlu učenja Jevanđelja o Kraljevstvu, o višem Čoveku – nijedan čovek nije ništa drugo do sopstveno razumevanje i volja u skladu sa njim. To je stvarni čovek u vezi sa idejom o Kraljevstvu nebeskom. Ne igra nikakvu ulogu šta je on spolja, na kojoj je poziciji, šta je u životu, kako izgleda, i tako dalje, pravog čoveka čini njegovo razumevanje učenja o višem Čoveku i njegova volja upravljena prema tome. Zbog toga nije neobično da se u Jevanđeljima koriste mnoge tehničke reči koje se odnose na nauku o višem Čoveku i Čoveku Kraljevstva. Tu je na primer reč metanoja (μετάνοια), pogrešno prevedena kao pokajanje, koja znači promenu mišljenja. Tu je i reč  phronimos, φρόνιμος, pogrešno prevedena kao mudar. Tu je i reč vera, πιστις, tako često prevođena kao verovanje: vera i verovanje su dve različite stvari, to jest, čovek može imati veru kada ne veruje. Tu je i reč duša, ψυχή, tako često prevođena kao život, kao u rečenici: „Niko nema veće ljubavi od ove: da neko položi svoj život za svoje prijatelje.“ (Jovan, XV.13). (Napomena: u prevodu Vuka Karadžića ova reč je prevedena kao „duša, prim.prev.). To smo već dali kao vrhovnu definiciju svesne ljubavi da čovek mora položiti svoju dušu – to jest, staviti one koje voli na svoje mesto. Idući tako protiv svoje duše. Na drugom mestu Hrist kaže: „Kao što Otac poznaje mene i ja poznajem Oca, i polažem svoju dušu (prevedeno kao „život“) za ovce.“ (Napomena: u prevodu Vuka Karadžića ova reč jeste prevedena kao „duša“, prim.prev.). („Novi čovek“, str. 64).

Međutim, moramo se sada pozabaviti još jednom rečju, upotrebljenom u tehničkom smislu, koja zahteva objašnjenje. To je reč so. U Jevanđeljima ima nekoliko odeljaka u kojima se koristi reč so. Šta so znači? U kom tehničkom značenju je ova reč upotrebljena?         

„Dobra je so; ali ako so bude neslana, čim će se osoliti? Imajte so u sebi, i mir imajte među sobom.“ (Marko, IX.50).

Učenje u Jevanđeljima da čovek treba da čini dobro bez ikakve ideje o nagradi veoma je teško razumeti. „Ali, ljubite neprijatelje svoje, i činite dobro, i dajte u zajam ne nadajući se ničemu;“ (Luka, VI.35). Ali kako možemo da činimo dobro bez pomisli na nagradu, ’ne nadajući se ničemu’? Ipak, na mnogo mesta je naglašeno da, ako čovek čini dobro i poštuje zapovesti sa ciljem da zadobije sreću na nebesima, on neće postići svoj cilj. Sada, u vezi sa činjenjem dobra na pogrešan način, možemo razumeti da je jedan primer za to licemer (opisan u Matej, VI.5), ko se dugo moli na uglu ulice, da bi ga videli ljudi, jer pohvalu voli više od svega drugog. Međutim, zašto se činjenje dobra, ne da bi to ljudi videli, već da bi se stekla nagrada na nebesima, posmatra kao pogrešno? Šta je razlog? Jer za sve rečeno u Jevanđeljima postoji razlog – psihološki razlog, povezan sa onim što ometa ili pomaže čovekovu evoluciju. Jevanđelja ne sadrže zbirku despotskih pravila i moralnih pouka, već komplet psiholoških dijagrama i putokaza, nekih jednostavnih, a nekih veoma složenih na prvi pogled, koji bi, ukoliko bi čovek mogao da ih ispravno razume i izvrši njihove instrukcije, neminovno vodili do otkrivanja Kraljevstva nebeskog u njemu samom. Sada, jedna od stvari koje su jasno rečene, jeste da čovek prvo mora da čuje, a zatim da čini ono čemu Hrist podučava. To jest, on prvo mora da razume, jer pokušaj da učinimo nešto bez prethodnog razumevanja šta je to, ne može voditi nikuda; a zatim, on mora da počne da čini ono što misli da je razumeo – to jest, da to živi. Međutim, čovek može da čini ono što misli da je razumeo na pogrešan način i iz pogrešnih motiva ili sa pogrešne strane sebe. I na tom mestu učenje da čovek treba da čini dobro ne očekujući nagradu dolazi do izražaja. Razlog zašto čovek ne sme da čini dobro sa ciljem dobijanja nagrade na nebesima, jeste u tome što on tada deluje samo iz sebe. To jest, izraženo tehničkim jezikom Jevanđelja, on ne deluje iz emocija definisanih kao ’ljubav prema Bogu’ i ’ ljubav prema bližnjem’, već isključivo iz ’ljubavi prema sebi’ i zbog toga ne može da dosegne nivo Kraljevstva nebeskog (uporedi sa konceptom „služenje drugima/služenje sebi“, prim.prev.). Jer mi smo načinjeni da razumemo da Kraljevstvo nebesko počiva na ’ljubavi prema Bogu’ i ’ljubavi prema bližnjem’, za razliku od Kraljevstva pakla, koje počiva na ljubavi prema sebi i mržnji prema bližnjem – a to znači da čovek, koji sve čini zbog eventualne nagrade i tako iz samoljublja i sopstvenog interesa, ne može niti da vidi niti da dođe do Kraljevstva nebeskog. Jer Hrist kaže da čovek mora da se rodi ponovo pre nego što vidi Kraljevstvo. Jedno od značenja tog iskaza je da čovek mora prevazići sebe ili postati siromašan duhom, kao stanje opisano u prvom Blaženstvu („Blaženstva“ predstavljaju devet Hristovih blagoslova izrečenih u Besedi na gori, prim.prev.). Sujeta, uobraženost, ponos, prezir prema drugima i sve te beskrajne grube i fine emocije i misli izvedene iz njih, čine čoveka ’bogatim duhom’ i pripadaju istom korenu samoljublja – od koga čovek mora početi da se odvaja.

Koje je psihološko značenje gledanja unazad? U priči o uništenju Sodoma i Gomore Lotova žena je ’pogledala unazad’. Pretvorena je u stub soli. So označava mnogo psiholoških stvari, dobrih i loših. Ona može da ubije i da sačuva. Hrist je svojim učenicima, koji su se raspravljali o tome koji je prvi, rekao: ’Imajte soli.’ Međutim, so može da prenese značenje psihološke sterilnosti. Hrist nije rekao: ’Budite psihološki sterilni’, već obratno – kao da je značenje bilo ’više se smejte sebi – nemojte biti tako ozbiljni.’ U tom posebnom smislu da se postane beskoristan, čovek koji ’gleda unazad’ postaje iznutra sterilan – mrtav, iako se kreće. U dve veoma neobične parabole Hrist povezuje njihovo skriveno značenje sa Lotovom ženom

Tako kao što bi u dane Lotove: jeđahu, pijahu, kupovahu, prodavahu, sađahu, zidahu; A u dan kad iziđe Lot iz Sodoma, udari oganj i sumpor iz neba i pogubi sve. Tako će biti i u onaj dan kad će se javiti Sin čovečiji. U onaj dan koji se desi na krovu, a pokućstvo njegovo u kući, neka ne silazi da ga uzme; i koji se desi u polju, tako neka se ne vraća natrag. Opominjite se žene Lotove.” (Luka XVII.28-32).

U te dve parabole u najmanju ruku se može videti da se javlja ideja o ‘nevraćanju natrag’, a budući da je spomenuta Lotova žena, vraćanje i osvrtanje imaju isto značenje unutrašnje smrti, unutrašnje sterilnosti. To ne može imati isto značenje kao u Hristovom obraćanju učenicima koji su se svađali koji je prvi. Hrist im je rekao: ’Imajte soli među sobom.’ Kada budućnost postane mračna, čovek gleda unazad ili se vraća čak do infantilnosti, ako je nada izgubljena i zamenjena strahom. Bolest, koju to unutrašnje odustajanje izaziva u čovekovom vremenskom telu – čovekovom životu – nastaje usled nedostatka unutrašnjeg duha, koji, uprkos svim teškoćama, mora da se bori, mora da nastavi. U ezoterijskoj koncepciji Čovek ima unutrašnji cilj i pristup njemu obrazuje njegov istinski smisao i predstavlja stvar njegovog unutrašnjeg razumevanja, koje mora da bude povezano sa verom i tako je pitanje aktivnosti duha koji nije podržan spolja. Čovek odustaje od duhovnog stremljenja u pravom smislu ’od sebe samog’ i počinje da se osvrće unazad ili vraća. Ometaju ga spoljašnje teškoće. Tako postaje sterilan – i verovatno uspešniji u životu. Međutim, duhovno on postaje stub soli, jer se odriče onog neodredljivog, što ipak iznutra može da spozna svako ko to želi. Nije li to jedna od stvari koje je najteže videti i razumeti – u čovekovom sopstvenom slučaju? Koliko mnogo malih stubova soli leži u čovekovom vremenskom telu – u čovekovoj živoj prošlosti? I koliko mnogo stubova soli postoji u životu, šeta svakodnevno ulicama?

Šta, onda, znači ’Imajte soli među sobom’? Hrist je rekao učenicima: „Jer će se svaki ognjem posoliti, i svaka će se žrtva solju posoliti. Dobra je so; ali ako so bude neslana, čim će se osoliti? Imajte so u sebi, i mir imajte među sobom.“ (Marko, IX- 49-50).

Postoji svakodnevna fraza koja se odnosi na nekoga ko nije smrvljen životom i negativan: ’He has good salty talk’ (dobro začinjen govor). So ima značenje onoga što održava, šta sprečava da stvari u čoveku postanu loše. Čovek može uzeti stalno promenljive događaje u životu – iste za svakoga – sa i bez soli. Može biti slomljen, depresivan zbog njih ili ne. U slučaju, kada je Hrist ovo rekao, učenici su se raspravljali oko toga, ko je najbolji, ko je prvi – jedan od uobičajenih izvora samosažaljenja, tužbi koje rezultiraju nasiljem. Nesposobnost da se smejemo sebi – da sve shvatamo tragično – jeste nedostatak soli. Malo duhovitosti na svoj račun – da, malo soli duhovitosti – pružiće drugačiji pristup životu. Pravi ezoterizam bi čoveku trebalo da da soli, nešto što sektaške religije tako retko čine. 

Нема коментара:

Постави коментар