16.12.2015.

PARABOLA O SEJAČU - II DEO


PARABOLA je medijum veze između nižeg i višeg značenja. Međutim, potrebno je bliže sagledati osnovu parabola i razlog njihovog postojanja. U drevnom učenju Čovek se posmatra kao veza između višeg i nižeg sveta, između ’neba’ i ’zemlje’. Čovek fizički živi na zemlji od svetlosti sunca, ali psihološki živi od sunca koje dobija preko svog nivoa razumevanja, koje je svetlost sa ’neba’, daleko divnija svetlost. Kako čovek raste u razumevanju, on je sve više u toj svetlosti i može se reći da je samo zahvaljujući česticama tog svetla, koje prima, čovek uopšte u stanju da misli. Postoji jezik, koji je nekada bio poznat, koji je povezivao Čoveka na nivou Zemlje sa Čovekom na nivou Neba. To je jezik na kome su ispričane parabole. To je specifičan jezik, govorni, koji se koristi zemaljskim objektima u značenju koje oni reprezentuju na višem nivou. Na tom jeziku sve na zemlji predstavlja nešto što pripada tom nivou razumevanja. Objekti reprezentuju ideje. Sve fizičke stvari imaju određeno psihološko značenje – ne proizvoljno subjektivno značenje, koje je izmislio Čovek, već objektivno značenje – to jest, značenje potpuno nezavisno od Čovekovih subjektivnih asocijacija. Sve što je stvoreno na zemlji ima pravi, istinski, objektivni značaj, do koga može da dopre samo razumevanje. Kada bi čovek bio potpuno budan, on bi video objektivno značenje svih stvari koje ga okružuju. Bilo bi dovoljno kada bi bio potpuno budan u emocionalnom centru – to jest, kada bi bio svestan u Višem Emocionalnom Centru. Viši Emocionalni Centar je svet iznad nas. Jezik Višeg Emocionalnog Centra je jezik parabola. To je jezik vizije. To je, na primer, jezik kojim je napisana Knjiga Otkrovenja, U toj neobičnoj knjizi jezik je zaodeven u čulne slike. Čitamo o konjima, trubama, mačevima, zvezdama, suncu, mesecu, kraljevima, ratovima, pomorima i tako dalje i mislimo da on doslovno označava te objekte. Njegovo značenje leži u onome što ti zemaljski objekti predstavljaju u tom izgubljenom jeziku koji i dalje postoji u nama. Za taj jezik se nekada znalo i postojalo je njegovo razumevanje i on se koristio u mitovima, legendama, parabolama i na druge načine.

Emocionalni centar je nekada bio budan u Čoveku, koji je tada hodao i razgovarao sa Bogom. Davao je ime svemu stvorenom. To jest, znao je šta svaki objekat predstavlja. „Jer Gospod Bog stvori od zemlje sve zveri poljske i sve ptice nebeske, i dovede k Adamu da vidi kako će koju nazvati, pa kako Adam nazove koju životinju onako da joj bude ime;“ (Postanje II.19).


Kada bi čovek bio budan u Višem Emocionalnom Centru, tada bi kroz njegovu svetlost video značenje svih stvari. Video bi stvari kakve zaista jesu. Poznavao bi svojstva, kvalitete i namenu svih stvari. Znao bi šta svaka stvar znači. Opažao bi ideje koje svaki fizički objekat reprezentuje. Prešao bi iz sveta fizičkih stvari u svet natprirodnog, nepojamnog značenja. Bio bi u stanju objektivne svesti.  

Нема коментара:

Постави коментар