07.12.2015.

TRANSFORMACIJA ČOVEKA - II DEO


LOTOVA ŽENA

Priča o Lotovoj ženi, kako je saopštena u Starom zavetu, ima psihološko značenje. Naravno, mi je možemo posmatrati i u doslovnom smislu, kao priču o ženi, koja se, pogledavši unazad, pretvorila u stub soli. Ipak, takvo viđenje događaja jedva da je moguće ako uzmemo u obzir napomenu koja je u Jevanđeljima napravljena u vezi sa Lotovom ženom. Hrist govori na Gori na veoma neobičan način o ’završetku doba’ i ’kraju sveta’. „Tako kao što bi u dane Lotove: jeđahu, pijahu, kupovahu, prodavahu, sađahu, zidahu; A u dan kad iziđe Lot iz Sodoma, udari oganj i sumpor iz neba i pogubi sve. Tako će biti i u onaj dan kad će se javiti Sin čovečiji. U onaj dan koji se desi na krovu, a pokućstvo njegovo u kući, neka ne silazi da ga uzme; i koji se desi u polju, tako neka se ne vraća natrag. Opominjite se žene Lotove.“ (Luka, XVII.28-32).

Podsetimo se za početak priče o Lotovoj ženi. Setićete se kako je u Postanju navedeno da su dva anđela došla kod Lota u Sodom da ga upozore da pobegne sa svojom ženom, ćerkama i zetovima pre nego što grad bude razoren zbog svoje grešnosti. Zetovi nisu poverovali u upozorenje, a i sam Lot je oklevao, pre nego što su anđeli poveli njega, njegovu ženu i dve ćerke iz Sodoma. Nastavak priče sledi: „I kad ih izvedoše napolje, reče jedan: Izbavi dušu svoju i ne obziri se natrag i u celoj ovoj ravni da nisi stao; beži na ono brdo da ne pogineš. A Lot im reče: Nemoj, Gospode! Gle, sluga tvoj nađe milost pred Tobom, i milost je Tvoja prevelika koju mi učini sačuvavši mi život; a+li ne mogu uteći na brdo da me ne stigne zlo i ne poginem. Eno grad blizu; onamo se može uteći, a mali je; da bežimo onamo; ta mali je, te ću ostati živ. A on mu reče: Eto poslušaću te i zato, i neću zatrti grada, za koji reče. Brže beži onamo; jer ne mogu činiti ništa dok ne stigneš onamo. Zato se prozva onaj grad Sigor. I sunce ogranu po zemlji, kada Lot dođe u Sigor. Tada pusti Gospod na Sodom i na Gomor od Gospoda s neba dažd od sumpora i ognja. I zatre one gradove i svu onu ravan, i sve ljude u gradovima i rod zemaljski. Ali žena Lotova beše se obazrela idući za njim, i posta slan kamen.“ (Postanje XIX.17-26).

Sve to ima psihološko značenje i odnosi se na prelazak iz jednog unutrašnjeg stanja u drugo. Reč je o stepenu ’unutrašnjeg razvitka’ – to jest, o tome da čovek treba da ostavi iza sebe ono što je ranije bio i za šta se držao. Uzmimo jednu rečenicu iz citirane priče. Čovek po imenu Lot je morao da ostavi ono što je bio – počeo je da evoluira. On se raspravlja i pogađa i želi da ode u grad po imenu Sigor. Anđeo se konačno saglasi sa time i kaže: ’Požuri – ne mogu činiti ništa dok ne stigneš onamo.’ Sigor reprezentuje novo stanje, ali označava nešto malo. Kada Lot dostigne to unutrašnje stanje, očigledno manje nego što se od njega očekivalo, kaže se: ’I sunce ogranu po zemlji, kada Lot dođe u Sigor.’ Šta zemlja znači? U Očenašu je rečeno: ’Neka bude volja tvoja kako na zemlji tako i na nebu.’ Kada čovek u svom unutrašnjem razvitku pređe na novi stepen razumevanja, ’sunce ograne po zemlji’. Čovekova ’zemlja’ je u njemu samom. Obratite pažnju da su ’svi gradovi i sva ona ravan’ zatrti. Lotu je rečeno da mora da ’pobegne u planine’ – to jest, da dostigne nešto u sebi što je na višem stupnju. Anđeo kaže da ne može da pomogne Lotu dok se ne odvoji od svog starog stanja, pod nazivom Sodom, i ne dođe do određenog novog stepena pod nazivom Sigor. Njegovo prethodno stanje ne može da bude uništeno dok ne dotakne novo razumevanje. Lot sumnja da je u stanju da dosegne to novo stanje u sebi. ’Ne mogu uteći na brdo’, uzvikne i moli da mu se dozvoli da do izvesnog stepena misli i čini kako je navikao, iz svog prethodnog stanja. Novo stanje je dostignuto kada čovek ne samo da vidi za sebe istinu nekog ezoterijskog učenja, koje mu je dato, već postaje to tokom praktikovanja svog života, tako da je ono deo njega bez koga ne može da čini, a ne samo nešto što zna i čega može da se seti kada nađe vremena za to. Velika je i zaista neuporediva razlika između onoga što čovek zna i onoga što jeste. Niti ono što on zna ne može postati živi deo njega, dok u tome ne bude video vrhovno dobro toga i shvatio da je to dobro njegov najviši aspekt i daleko važnije od znanja koje do njega vodi. On prvo vidi istinu toga, a zatim njegovo dobro. Začetak sveg ezoterijskog znanja jeste u tome da vodi do drugačijeg stanja i u stvari stalno raste i transformiše svoj smisao. Tako se ono menja u čoveku kako se čovek menja i on se ne može vratiti i ponovo se uhvatiti za ono što je nekada razumeo, jer je to vraćanje do nečega što je već ostavio iza sebe. Njegovo nekadašnje razumevanje će sada biti opasno za njega. Čovek mora izgubiti jedan oblik života, da bi stekao drugi.     

Hrist govori o Lotu u vezi sa završetkom doba i krajem sveta, kada će se ’Sin čovečiji javiti’. Međutim, to se odnosi na čovekovo unutrašnje stanje i na prelazak sa jednog stanja u drugo. Iz tog razloga je rečeno: „Koji pođe da sačuva dušu svoju, izgubiće je; a koji je izgubi, oživeće je.“ (Luka, XVII.33). To se odnosi na čoveka, koji stiče novo razumevanje gde ono što je za njega bilo sveto, više nema nikakav smisao – to jest, gde njegov uobičajeni temelj i uobičajene vrednosti, koje je smatrao svetim, više nemaju nikakvog smisla za njega. Na ovom mestu nešto se može odigrati u njemu. Tako je u odgovarajućem odeljku u Javanđelju po Mateji rečeno:  „Kad dakle ugledate mrzost opustošenja, o kojoj govori prorok Danilo, gde stoji na mestu svetom (koji čita da razume): Tada koji budu u Judeji neka beže u gore; I koji bude na krovu da ne silazi uzeti šta mu je u kući; I koji bude u polju da se ne vrati natrag da uzme haljine svoje. A teško trudnima i dojilicama u te dane.” (Mateja XXIV.15-19).

Otkriti da ono, što smo smatrali svetim, nema vrednosti veoma je težak period.

Uočićete da je Hrist rekao: ’koji čita da razume.’ To znači da ne smemo imati doslovno, već psihološko razumevanje. Čovek može dosegnuti tačku, kada ili mora da nastavi i prevaziđe sebe, prevaziđe ono što je bio, ili će biti uništen. Lot nije bio voljan da krene. Njegov sopstveni grad Sodom je bio on sam, takav kakav je bio. Morao je da se odvoji od sebe – ili da umre. Kada užas pustošenja stoji na mestu koje je sveto, tada je ’beg u brda’  neophodan, jer je gubitak vrednosti i smisla najgora stvar. Međutim, život je zamišljen da nas dovede do te tačke i tu ezoterijsko učenje – brdo – može dopreti do vas. Čovekov prethodni život – to jest, sve ono beskorisno u njemu – može tada biti uništeno kao Sodom, grad na zaravni. Čitava priča govori o unutrašnjoj promeni u ponovnom rođenju – o napuštanju nivoa na kome je čovek bio i dosezanja novog nivoa.

Setićete se, ili to možete pročitati, da epizodi sa Lotom i Sodomom prethodi poseta tri neobična čoveka, nazvana anđelima, kod Avrama i njegove žene Sare, koji su oboje dostigli starost od devedeset godina. Posetioci su im rekli da će dobiti dete. Avramovo ime je promenjeno u Abraham i Sarah (=princeza). U oba slučaja dodato je slovo He, jedno od svetih slova u reči Jahve. Morate razumeti da je čitava priča psihološka i da se ne odnosi na fizičko dete, već na regeneraciju i ponovno rođenje. Sara se smeje anđelima, a zatim poriče da je to učinila, što se ne oprašta u potpunosti. „Ali On reče: Nije istina, nego si se smejala.” Za time sledi greška Lotove žene u sledećoj epizodi. Sada, ako neko napravi korak napred u svojoj evoluciji, njegovo ranije stanje mora biti uništeno. Osoba ne može da ostane ono što jeste i da se u isto vreme razvije u novu vrstu osobe. Seme ne može da ostane seme i istovremeno postane biljka. Tako, kada vidimo da se alegorija o Avramu i Sari odnosi na nešto novo što se uzdiže – sin koji će se roditi – možemo očekivati da će u narednoj paraboli nešto morati da bude uništeno. Novo ne može biti sadržano u starom. Novo mora uništiti staro, ponevši sa sobom ono što je neophodno. 

U Jevanđeljima stavljanje novog vina u stare boce ilustruje ovu istinu. 

Međutim, budući da svako misli da može da se promeni, a ipak ostane ono što jeste, ili, da to drugačije izrazimo, uobražava da promena se nema nikakve veze sa postajanjem sasvim drugačijim nego što smo bili, teško je razumeti da kada se u Bibliji ukazuje na novo stanje (kao rođenje sina Avrama i Sare), da će to biti praćeno referencom na smrt. Novo ne može da nastane drugačije, osim smrću starog. Ne možete ostati seme i postati drvo. Zbog te teškoće u razumevanju ljudi ne shvataju zašto je Hrist umro. Ne razumeju da ponovno rođenje, ili novo stanje, takođe mora značiti smrt za prethodno stanje. U svetlu toga ne iznenađuje da se, čim je Avramu i Sari obećan sin, pojavljuje pitanje uništenja nečega – u ovom slučaju Sodoma i Gomore. Sve to je iznutra, psihološki, o tome kako čovek može da pređe sa jednog nivoa na drugi. Imena se menjaju, likovi se razlikuju, scene su drugačije, ali sve to je unutrašnje, psihološki, sve izraženo jezikom parabola i snova i odnosi se na isti unutrašnji proces kao, na primer, „Hodočasnikov put“ (Roman Džona Banjana iz 1687, alegorija hrišćanskog života, predstavljena snom, koji opisuje hodočašće junaka - Hristijana, od Grada Propasti preko močvare Malodušja, Brda Teškoća, Doline Senke Smrti i Vašara Taštine preko Reke Vode Života, sve do Nebeskog Grada, prim.prev.), koji je ispričan ’kao u snu’ – to jest, tim jezikom. Međutim, sve to govori o jednoj osobi – čoveku – u njegovom unutrašnjem životu i razvoju. Obratimo pažnju na to da Avram, koji je postao Abraham, moli Boga da poštedi Sodom. On kaže: „Hoćeš li pogubiti i pravednog s nepravednim? Može biti da ima pedeset pravednika u gradu; hoćeš li i njih pogubiti, i nećeš oprostiti mestu za onih pedeset pravednika što su u njemu?“ Kada Bog prihvati njegov zahtev, Avram ponovo moli da grad bude pošteđen zbog četrdeset pet pravednika, a zatim ako se u njemu može naći samo četrdeset pravednika, zatim samo trideset i čak samo dvadeset. Konačno on kaže: „Nemoj se gneviti, Gospode, što ću još jednom progovoriti; može biti da će se naći deset. A Bog reče: Neću ih pogubiti radi onih deset.“

Obratimo sada pažnju na to da Lot nije voljan da napusti Sodom. Ideja je ista. Tek uz veliko oklevanje on napušta ono što je poznato i prirodno i lako. Teško je razumeti novo. Teško je napustiti svoje zasluge i vrline i osećaj uspeha. Sodom u nama – leži upravo u tim zaslugama i samoljublju i pripisivanju svega našoj pameti. Stanovnici Sodoma su mislili da mogu da komuniciraju sa anđelima – to jest, da poseduju isto razumevanje. Lot je znao bolje. Pozvao je anđele kod sebe u kuću i zatvorio spoljašnja vrata prema ljudima na ulici. To predstavlja čin unutrašnjeg poimanja – naime, razlikovanje između onoga što je vredno i onoga što je bezvredno. Lot je mogao da u sebi prepozna ta svojstva koja su bezvredna i ne predstavljaju ništa do različite izraze samoljublja. Oni su bili izvan njegovog unutrašnjeg razumevanja i on im je zatvorio vrata. Morate razumeti da se samoljublje razlikuje od ljubavi prema bližnjem ili ljubavi prema Bogu.   

To su tri stepena razvoja. Čovek, da bi se razvio, mora da napusti svoj prvi stepen, jer je sve, što je samoljublje stvorilo i čime ono upravlja, pogrešno povezano. To je jednostavno loš deo mašinerije. To je Sodom. Razmislite o tome šta proizilazi iz nedisciplinovanog i neprepoznatog samoljublja. Iz njega proizilazi sve uživanje u moći i gomilanju poseda, bilo na velikoj ili maloj skali. Iz toga proističe svaka vrsta privida, svaka vrsta obmane, licemerja, laži i spoljašnjeg pretvaranja. A sa dubljeg nivoa dolaze mržnja, osveta, neprijatno uživanje u povređivanju drugog, sve vrste okrutnosti i smutnji koji samoljublju mogu da pruže tajni osećaj moći i da ga naduvaju. Sve to je Sodom, bilo da je viđen u oblasti čovekovih misli ili oblasti čovekovih osećanja ili oblasti čovekovih dela. Da bi prešao na drugo stanje bića, čovek mora da napusti svoje prethodno stanje. Tako Lot mora da napusti Sodom i anđeli ga upozoravaju da ne sme da okleva i da kada jednom krene na put ne sme da gleda unazad.

Putovanje je psihološko putovanje, jer, kada čovek prelazi sa svog prvobitnog unutrašnjeg stanja u novo, on kreće na put iz jednog stanja sebe u drugo. Ta putovanja se na maloj skali stalno odigravaju u nama. U nama postoji stalno kretanje. Međutim, ovo je putovanje sa nižeg na viši nivo. Lot mora da napusti ravnicu i ode u planine a to znači da gotovo sve u njemu, što je povezano sa njegovim prethodnim nivoom, mora da umre ili da bude napušteno. Čovek se odnosi ili je povezan sa različitim stranama u sebi na različite načine. Upravo kao što napolju ima srodnike u spoljašnjem svetu, kao što su majka, otac, žena, ćerka, sin itd. tako ima i srodnike u svom unutrašnjem svetu misli, osećanja i želja, ideja, aspiracija, različitih iskri istine i znanja, različitih stanja u sebi, različitih želja, različitih uvida, različite percepcije, različitih ciljeva itd. Lotova žena je srodnik ili veza u Lotu, koja je morala da postane sterilna. To je bila plodonosna veza sa Sodomom. Smrt tog intimnog odnosa reprezentovana je pričom kako se Lotova žena pogledala unazad i pretvorila se u stub soli. 

Predmet svih gore navedenih citata odnosi se na povredu ezoterijske istine. Kao i sve drugo i ona može biti pogrešno shvaćena. Ne samo da može da padne među pogrešne ljude, ’koji će je narušiti i učiniti beskorisnom’, već može da padne na pogrešno mesto u čoveku samom. U tom slučaju on može pogrešno da je shvati, nemajući neophodan kvalitet razumevanja i da čitavu stvar učini besmislenom. Tada njegovo stanje postaje gore od prethodnog. Kada bi ezoterijsko znanje bilo na istoj skali kao obično znanje, koje možemo da steknemo u bilo kojoj školi ili na univerzitetu, tada bi njegovo površno usvajanje dalo uobičajene rezultate. Jednostavno bismo rekli da čovek nije uspeo, da nije razumeo gradivo, da nije dobar u tome. Međutim u slučaju ezoterijskog znanja i psihološkog razvitka, koje može da proistekne iz njega, ukoliko ono padne na dobro tlo, razumevanje je sasvim drugačije, jer ukoliko se ono površno obradi, mogućnosti neke osobe za istinski razvitak razumevanje trajno su narušene. Ukoliko priču o Lotu i Sodomu primenimo na individualnog čoveka i njegove različite strane i ako približno možemo da razumemo otvaranje i zatvaranje vrata tako kao da se odnose na čovekovo unutrašnje i spoljašnje razumevanje, tada možemo shvatiti da je reč o čoveku koji se odvaja od faktora u sebi koji su korisni ili beskorisni za njegovu unutrašnju evoluciju. Svi oni elementi u čoveku koji žele da poreknu postojanje konačne psihološke evolucije ’navaljuju jako na čoveka, na Lota, i istavljaju (unutrašnja) vrata’ i tako uništavaju njegovo razumevanje. Ova epizoda se bavi psihološkim nasiljem. Svako u sebi nosi velike izvore poricanja, koji će u narednoj evoluciji koja vodi ka transformacije, neizbežno povesti rat protiv njega. Međutim, elementi u ovoj priči su bili oslepljeni i nisu mogli da pronađu vrata. To znači da će na određenom stepenu iskušenja čovek dobiti pomoć. On dobija pomoć sa višeg nivoa, koji se trudi da dosegne, dok su antagonistički elementi pogrešno usmereni ili oslepljeni. Vrata gotovo da su provaljena, ali kada je prihvatio ’dva čoveka’, jednom kada su oni bili u njemu, njemu se pomaže, jer se u priči kaže „A ona dva čoveka digoše ruke, i uvukoše Lota sebi u kuću, i zatvoriše vrata.“ (Postanje, XIX.10).

Sledeći primer tipičnih ideja, koje se ponavljaju u ezoteričnoj psihologiji, jeste korišćenje reči ’ulica’. Ljudi, protiv kojih Lot treba da se bori, stoje ’na ulici’. Oni zahtevaju da posetioci izađu na ulicu ’da mogu da ih poznaju’ (stih 5). Ovaj izraz na hebrejskom ima seksualno značenje – izrazi kao što su ’poznati ga’ na doslovnom nivou razumevanja ukazuju na seksualnu interakciju. Međutim, povezivanje bilo koje vrste može biti izraženo tim terminima. U jeziku slika, u jeziku ezoterijske alegorije i parabola doslovne slike se koriste da prenesu psihološka značenja. Poenta je da ljudi na ulici ne smeju da uđu ni u kakvu vrstu veze sa dva posetioca koja su u Lotovoj kući. Ideja o Čoveku kao kući koja sadrži mnogo soba veoma je drevna slika. Unutrašnja konstitucija čoveka poredi se sa kućom sa sobama na različitim nivoima. ’Ljudi na ulici’ u ovoj priči reprezentuju spoljašnju stranu Lota. Oni predstavljaju one elemente u njemu koji imaju spoljašnje razumevanje zasnovano na njihovom spoljašnjem svetu kakav prikazuju čula. Znanje ezoterijske psihologije ne može da bude posejano na ovoj strani čoveka, jer je spoljašnja strana protivurečna razvoju unutrašnje strane čoveka. Čovek mora da shvati da postoji nešto drugo pored onoga što vidi u svetu. Ukoliko sve prihvati onako kako vidi da se odvija, biće ekstremno ospoljen i neće imati nikakvu unutrašnju refleksiju. Ezoterijska psihologija u svojoj akciji počinje kada čovek počne da opaža da mora postojati još nešto pored onoga što mu njegova čula prikazuju, u suprotnom će ga događaji života uvek vući za sobom i on neće biti u stanju da u sebi stvori bilo šta što se može suprotstaviti haosu spoljašnjeg života. Iz tog razloga on se mora suprotstaviti ’ljudima na ulici’. Istu ideju srećemo u paraboli o sejaču i semenu: „Iziđe sejač da seje seme svoje; i kad sejaše, jedno pade kraj puta, i pogazi se, i ptice nebeske pozobaše ga,“ (Luka VIII.5). Istina, znanje o nastavku evolucije Čoveka, koje je predmet ezoterijske psihologije, ne sme pasti ’kraj puta’ u čoveku. Ne sme pasti na one njegove delove, koji su ’na ulici’, na one njegove strane, koje se bave samo spoljašnjim životom. Najispoljenija Čovekova strana je ona koja se bavi životom kako ga on vidi, sa svakodnevnim zadacima, sa efektima pojavnog na njega. Ezoterijsko znanje mora pasti dublje. Ono mora dodirnuti unutrašnju stranu čoveka. I jednom kada dotakne dublju stranu, neminovno će započeti borba između unutrašnjeg razumevanja i spoljašnjeg razumevanja. Tako Lot mora da se bori sa ljudima ’na ulici’, jer je dostigao stepen na kome nešto sasvim određeno može da mu se dogodi i odjednom je u opasnosti da izgubi unutrašnje razumevanje koje poseduje. U stvari, njegovo unutrašnje razumevanje je u velikoj opasnosti od povrede od strane spoljašnjeg razumevanja. Kada su njegova dva posetioca stigla, rekli su da će ’prenoćiti na ulici’, a on ’je navalio na njih’; oni su mu se vratili i on je ’napravio gozbu za njih’ (V.3). To znači da je bio u stanju da razume razliku između onoga što je samo život i onoga što pripada ezoterijskom znanju. Razumeo je da je za njega razvitak moguć, ali da mora da insistira na njegovoj realnosti. On mora da ga prihvati i tako je on ’navalio na njih’ da uđu u njegovu kuću i oni su pristali. Jednom kada su bili unutra, za njega je postalo moguće da se suprotstavi onima ’na ulici’. To jest, omogućili su mu da se suprotstavi svim svojim sumnjama, svim onim stranama koje nikada neće moći da razumeju. Međutim, Lot je dostigao stanje u kome ne može da prekine sa sobom, a ipak želi da se pomiri. On nije dovoljno snažan da se odvoji od svog životnog razumevanja i zbog toga nudi svoje dve ’ćerke’ ljudima ’na ulici’ (stih 8.). Naravno, morate razumeti da to nije doslovno. To znači da je on želeo da napravi kompromis. Znao je da ezoterijsko znanje ne sme da bude narušeno i čuvao ga je, ali nije imao snage da se u potpunosti osloni na njega. ’Ćerke’ predstavljaju dve tačke u njemu koje se odnose na osećajnu pre nego na kognitivnu stranu. On ne nudi svoje dve ćerke posetiocima, već ’ljudima na ulici’, iako su to njegove ćerke i tako njegova intimna strana u oblasti osećanja. Dva posetioca insistiraju na tome da ostavi Sodom, koji označava njegovo prethodno stanje. Oni ga požuruju, međutim Lot okleva. „A kad zora zabele, navališe anđeli na Lota govoreći: ustani, uzmi ženu svoju, i dve kćeri svoje koje su tu, da ne pogineš u bezakonju grada tog. A on se stade ščinjati, te ljudi uzeše za ruku njega i ženu njegovu i dve kćeri njegove, jer ga beše žao Gospodu i izvedoše ga i pustiše ga iza grada.“ (stihovi 15-16).

Grad je zatim razoren. Svi oni elementi, koji su beskorisni za moguću transformaciju čoveka, uništeni su. Postoji samo referenca na ljude ’na ulici’ koji su oslepljeni i nisu u stanju da pronađu vrata. Međutim, psihološka priča opisuje čoveka, koji ne može u potpunosti da se suoči sa svim onim što je neophodno za transformaciju.

To je priča o čoveku koji je dostigao određeni nivo, na kome ga jedna strana povlači na gore, dok ga druga zadržava dole. On i dalje želi da napravi kompromis sa ’ljudima na ulici’, a njegova strana, koja je reprezentovana njegovom ženom, što znači nekim intimnim afinitetom, i dalje želi da se vrati. Anđeli mu govore da mora da pobegne u planine – to jest, na viši nivo sebe – ali on to ne može da učini. Anđeli u njemu, više razumevanje, kažu mu da beži kako bi ’sačuvao život svoj’. To nije fizički život, već psihološki život i oni dodaju: ’…ne obziri se natrag i u celoj ovoj ravni da nisi stao; beži na ono brdo da ne pogineš.“ (stih 17). Međutim, Lot negoduje, ne želi da ide u planine. Kaže: ’ali ne mogu uteći na brdo da me ne stigne zlo i ne poginem.’ (stih 19). Oseća da nije u stanju da dostigne viši nivo i da će umreti ukoliko pokuša, da će umreti psihološki, nemajući snage da živi na tom višem nivou. Moli da mu se dopusti da ode u mali grad. Oseća da je sposoban samo za malu promenu i da ne može da izdrži ono što se od njega traži da uradi i za šta zna da to treba da uradi. Tako pregovara sa silama transformacije u sebi i kaže im: „Eno grad blizu; onamo se može uteći, a mali je; da bežimo onamo; ta mali je, te ću ostati živ.“ (stih 20). Anđeli su saglasni sa time i kažu: „Brže beži onamo; jer ne mogu činiti ništa dok ne stigneš onamo. Zato se prozva onaj grad Sigor.“ (stih 22). To znači „mali“ (u prevodu na engleski naziv grada je preuzet iz hebrejskog - „Zoar“. Na hebrejskom „zoara“ znači „mali“, „beznačajan“.). Niko ne može da pobegne od sebe, ako nema gde da ode. Čovek ne može da promeni sebe, ako već nema nešto novo kuda može da ode. Pre nego što staro može da bude uništeno, nešto novo mora da se pojavi. Lot, koji razume, ali ipak okleva, ne može da ode u planine, ali je u sebi formirao dovoljno novog, da bi tamo mogao da pobegne. To je Sigor. Njegovo opiranje je prikazano osvrtanjem njegove žene prema ranijem stanju. Rečeno mu je da ne gleda unazad niti da ostaje na ravni. Priča kaže da „kad sunce ogranu po zemlji, Lot dođe u Sigor.“ (stih 23). To je jezik novog stanja. Lot dostiže novo stanje, malo, pod nazivom Sigor („Zoar“). Njegova ’zemlja’ bila je obasjana tim novim stanjem. „I kad sunce ogranu po zemlji, Lot dođe u Sigor. Tada pusti Gospod na Sodom i na Gomor od Gospoda s neba dažd od sumpora i ognja, I zatre one gradove i svu onu ravan, i sve ljude u gradovima i rod zemaljski.” (stihovi 24, 25). Staro stanje je potpuno uništeno. Sve što je raslo po tlu, na zaravni, bilo je uništeno.  Sve te Lotove strane bile su uništene. „Ali žena Lotova beše se obazrela idući za njim, i posta slan kamen.“ (stih 26). So ima različita značenja u ezoterijskom jeziku parabola, ali ovde označava nešto sterilno i mrtvo. Lotu su bile ostavljene samo ’dve ćerke’. Tada nam je ispričano da se Lot plašio da ostane u Siguru, već je boravio u planinama u pećini sa svoje ’dve ćerke’ i da je preko njih stvorio potomstvo kada su ga opile vinom.

Čitava ova priča opisuje strašnu bitku u čoveku i određenom smislu kako nije uspeo i kako je sve što je doveo do manifestacije konačno bilo pogrešno. Međutim, suština ove borbe opisana je u sceni u Sodomu između ljudi sa ulice i anđela u kući. Ono što treba da razumemo je da je to realan opis različitih stanja u ezoterijskoj psihologiji. On se bavi unutrašnjim stanjima čoveka koji počinje da se podvrgava individualnoj evoluciji. On se bavi psihološkim ponovnim rođenje i nije istorijski, kao što ništa u Bibliji ne predstavlja istorijski opis. Nema doslovno značenje, već psihološko i napisali su ga ljudi koji su poznavali ezoterijsku psihologiju. Shvatiti ga doslovno značilo bi potpuno izvrnuti njegov smisao i shvaćen na taj način on kod čitaoca može da izazove samo odvratnost.


Нема коментара:

Постави коментар