SADA dolazimo do druge kategorije. Prva kategorija predstavlja
čoveka, koji je u najvećoj meri utemeljen spolja – čovek čula. Druga kategorija
je u većoj meri pomerena ka unutra. Svaka kategorija leži sve dublje i dublje unutra,
to jest, sve više i više vertikalno. Druga kategorija je na sledeći način
opisana u Jevanđelju po Mateju:
„A druga padoše na
kamenita mesta, gde ne beše mnogo zemlje, i odmah iznikoše; jer ne beše u
dubinu zemlje. I
kad obasja sunce, povenuše, i budući da nemahu žila, posahnuše.“
Pokušajmo da razumemo ovu kategoriju Čoveka u odnosu na sejanje
semena ezoterijskog učenja u čovečanstvo. To su ljudi koji poseduju određenu
vrstu magnetnog centra, kako je objašnjeno kasnije. Pogledajmo ipak prvo kako
je Hrist interpretirao ovaj deo parabole:
“A na kamenu posejano
to je koji sluša reč i odmah s radosti primi je, ali nema korena u sebi, nego
je nepostojan, pa kad bude do nevolje ili ga poteraju reči radi, odmah udari
natrag.“
Na prvi pogled čini se da je ovde opisan čovek koji se suočava sa
teškoćama u ezoterizmu, ili u sebi ili u samom učenju – to jest, on je osoba
koja ne može da radi na sebi i koja ne može da radi sa drugima i da podnosi
njihove neprijatne manifestacije. Kada se sledi neko ezoterijsko učenje, prvo
se proučavaju ideje ezoterizma; tada sledi primena tih ideja na sebe: i za tim
će neminovno slediti uviđanje čovekovih ličnih teškoća. Ukoliko čovek dođe
dotle, on će shvatiti da njegove teškoće ne prouzrokuju drugi, već da one leže
u njemu samom. Ukoliko ne postane nasilan ili depresivan, moći će da prođe
dalje, jer će moći da nađe snagu da nastavi, umesto da je troši na žalbe, pronalaženje
grešaka i uvređenost.
Međutim, ta
druga kategorija znači više od nedostatka entuzijazma. U dubljem značenje čovek
posejan na kamenita mesta jeste čovek koji sledi samo znanje. On je čovek koji
radi samo na liniji znanja. Morate da radite (to znači da uložite napor) da
biste uneli znanje o ezoterijskim idejama u svoj um. To otvara nove veze.
Međutim, takođe morate da radite na biću
– na sebi, na onoj vrsti čoveka kakav jeste. Ukoliko ste nasilan čovek, morate
raditi na tome. Ukoliko ste mrzovoljan čovek, morate raditi na tome. Ukoliko
hranite sebe negativnim emocijama, to morate promeniti i tako dalje. Čovek,
koji radi samo na strani znanja, jeste jedno-stran. Kada nastupe teškoće, on se
lomi. Zna, ali ne može da čini. Zašto ne može da čini? Zbog toga što je nivo
njegovog bića, vrsta čoveka kakva on jeste, daleko ispod nivoa njegovog znanja.
To je čovek, na koga se misli u paraboli. To je čovek posejan na kamenitom tlu.
Stene, kamenje, u jeziku parabola, označava znanje
– odnosno, znanje o istini ili istinu samu. Stena vremena označava Večnu
istinu. Pod istinom se podrazumeva znanje
ezoterizma – ne uobičajene životne istine, već specijalnu istinu koja se odnosi
na transformaciju Čoveka – to jest, ezoterijsku istinu. Obično znanje ne
transformiše vaše biće. Međutim, ni to specijalno znanje to ne čini, ako ga ne primenite – na sebi. Jer vi sami ste
predmet tog znanja, vi ste eksperiment.
Čovek,
koji poseduje izvestan magnetni centar, primiće znanje ezoterizma sa radošću.
On želi da čuje sve o tome i poredi ga sa drugim ezoterijskim idejama koje je
proučavao. Međutim, kada treba da ga primeni na sebi, budući da nema emocionalno korenje, on vene i bledi.
Znanje mora postati emocionalno da bi uticalo na nas. Ezoterijske ideje moraju
dotaći naš emocionalni deo, da bi uticale na nas. Čovek iz parabole želi da
zadrži znanje i nalazi zadovoljstvo u tome što zna Istinu. On je teoretičar. Može da čuje reč, ali ne može da čini: čak i ne pokušava. On voli da sluša o
novim ezpterijskim idejama, ali to ostaje samo u umu. Njegov magnetni centar je
samo u oblasti znanja. Kada ’grane sunce’ – to jest, kada nastupe progon i
nevolje – on je slab. On ne može da se suoči sa unutrašnjim teškoćama, svojom
negativnošću, svojim sumnjama, svojim unutrašnjim progonom i nevoljama i tako
ne može da se bori za ezoterizam u sebi i ne može da donese plod. To je druga
kategorija. Neobično je posmatrati ljude ove kategorije, kako idu od učitelja
do učitelja, kako sad radosno prihvataju ovo, a tada čujete da su sa istim
entuzijazmom prihvatili nešto drugo. U razgovoru sa njima pronaći ćete samo
gomilu neobičnih zalogaja znanja, često veoma izmešanih i bez ikakve praktične
primene. Oni su zainteresovani samo za prikupljanje određenih vrsta ideja, ali
ne osećaju dubinu tih ideja niti svoj odnos prema njima i čim stvari postanu
teške, oni ih napuštaju i prihvataju neke druge ideje. To nije mnogo više od
obične mentalne radoznalosti za
ezoterizam. Čitava stvar kod njih je i dalje spoljašnja, ne u onoj meri kao kod
prve kategorije, već spoljašnje-unutrašnja. Ukoliko se susretnu sa učenjem koje
im daje lični šok, osećaju se uvređeni. To je značenje fraze ’pa kad bude
do nevolje ili ga poteraju reči radi, odmah udari natrag.’ (stih 21). ’To
stumble’ (σκανδαλίζω) na
grčkom znači biti uvređen, biti
sablažnjen. Čovek postaje negativan, sažaljeva sebe, govori loše stvari, ne
može da vidi vezu između onoga što je naučio i toga kako se ponaša.
Kao što je rečeno, Stena vekova na jeziku parabola znači Večna
istina. Setićete se da je Hrist svom učeniku Simonu promenio ime. Nazvao ga je
Petar, što na grčkom glasi petros (πετρος) u značenju ’kamen’ ili
’stena’. O Petru Hrist kaže: „Na ovoj ću steni izgraditi svoju crkvu“
(Matej, XVI.18). Petar je imao znanje i mogao je da ga se seti. Međutim, još
uvek nije bio emocionalan i Hrist mu je rekao da nema veru i da će ga poreći.
Budući da je bio samo čovek od znanja, mada sposoban za dublje razumevanje, Hrist je morao da ga nauči šta znači oproštaj. Iz tog razloga dve
parabole o oproštaju odnose se na Petra, jer je čovek, koji je utemeljen samo u
istini, grub i nemilosrdan. On nikome ne oprašta. Zbog toga je rečeno da je
Petar plakao nakon što je porekao Hrista. Plakao je jer je Hristovo učenje u
tom trenutku postalo emocionalno. On ga više nije video samo kao znanje. Ono
što je bilo intelektualno, prodrlo je do emocionalnog nivoa u njemu. Video je
razliku između onoga što zna i onoga što jeste. Umesto da samo zna, počeo je da
razume. Aluzija na Petra, koja je
ovde napravljena, povezana je samo sa značenjem stene ili kamena na jeziku
parabola i tako sa značajem promene Simonovog imena u Petar – to jest, kamen ili stena. Ne kažem da je Petar pripadao
drugoj kategoriji ljudi u Paraboli o sejaču, jer kada ’su nastupile nevolje i
progon’, on je imao koren u sebi. Međutim, na početku je verovao samo preko
svog učitelja, a ne i iz sebe. Stena reprezentuje
primitivni nivo Istine, koja ne gasi žeđ. ’Gladni i žedni’ se često spominju u
Bibliji. Kaže se da je čovek bez znanja istine žedan. Stena ne može da ugasi tu žeđ. Potrebno je udarcem izvući vodu iz stene, kako je to učinio Mojsije. Hrist kaže da čovek koji veruje nikada ’neće biti žedan’. U Knjizi
proroka Amosa rečeno je da glad dolazi u zemlju i izričito je objašnjeno da to
nije ’glad za hlebom, niti žeđ za vodom, već za slušanjem reči Božje’ (Amos
VIII.11). Jasno je van svake sumnje da
sve te reči, glad, zemlja, žeđ, predstavljaju psihološke odrednice, a ne iscrljuju se u doslovnom značenju. U narednom odeljku nedostatak istine je reprezentovan kao glad i žeđ.
’A ne gledaju na dela Gospodnja i ne vide
rad ruku Njegovih. Zato se narod moj odvede u ropstvo što ne
znaju, i koje poštuje gladuju, i ljudstvo njegovo gine od žeđi.
Zato se raširio grob i razvalio ždrelo svoje preveć, i sići će u nj slava
njegova i mnoštvo njegovo i vreva njegova i koji se vesele u njemu.’
(Isaija, V.12-14).
Nedostatak poznavanja Istine – psihološko stanje – predstavljeno je
u slikovitom jeziku parabola kao oskudica i nedostatak vode, ispoljeno u vidu telesnih stanja.
Нема коментара:
Постави коментар