28.12.2015.

PARABOLA O SEJAČU - V DEO

SADA dolazimo do druge kategorije. Prva kategorija predstavlja čoveka, koji je u najvećoj meri utemeljen spolja – čovek čula. Druga kategorija je u većoj meri pomerena ka unutra. Svaka kategorija leži sve dublje i dublje unutra, to jest, sve više i više vertikalno. Druga kategorija je na sledeći način opisana u Jevanđelju po Mateju:

„A druga padoše na kamenita mesta, gde ne beše mnogo zemlje, i odmah iznikoše; jer ne beše u dubinu zemlje. I kad obasja sunce, povenuše, i budući da nemahu žila, posahnuše.“

Pokušajmo da razumemo ovu kategoriju Čoveka u odnosu na sejanje semena ezoterijskog učenja u čovečanstvo. To su ljudi koji poseduju određenu vrstu magnetnog centra, kako je objašnjeno kasnije. Pogledajmo ipak prvo kako je Hrist interpretirao ovaj deo parabole:

“A na kamenu posejano to je koji sluša reč i odmah s radosti primi je, ali nema korena u sebi, nego je nepostojan, pa kad bude do nevolje ili ga poteraju reči radi, odmah udari natrag.“

Na prvi pogled čini se da je ovde opisan čovek koji se suočava sa teškoćama u ezoterizmu, ili u sebi ili u samom učenju – to jest, on je osoba koja ne može da radi na sebi i koja ne može da radi sa drugima i da podnosi njihove neprijatne manifestacije. Kada se sledi neko ezoterijsko učenje, prvo se proučavaju ideje ezoterizma; tada sledi primena tih ideja na sebe: i za tim će neminovno slediti uviđanje čovekovih ličnih teškoća. Ukoliko čovek dođe dotle, on će shvatiti da njegove teškoće ne prouzrokuju drugi, već da one leže u njemu samom. Ukoliko ne postane nasilan ili depresivan, moći će da prođe dalje, jer će moći da nađe snagu da nastavi, umesto da je troši na žalbe, pronalaženje grešaka i uvređenost.

Međutim, ta druga kategorija znači više od nedostatka entuzijazma. U dubljem značenje čovek posejan na kamenita mesta jeste čovek koji sledi samo znanje. On je čovek koji radi samo na liniji znanja. Morate da radite (to znači da uložite napor) da biste uneli znanje o ezoterijskim idejama u svoj um. To otvara nove veze. Međutim, takođe morate da radite na biću – na sebi, na onoj vrsti čoveka kakav jeste. Ukoliko ste nasilan čovek, morate raditi na tome. Ukoliko ste mrzovoljan čovek, morate raditi na tome. Ukoliko hranite sebe negativnim emocijama, to morate promeniti i tako dalje. Čovek, koji radi samo na strani znanja, jeste jedno-stran. Kada nastupe teškoće, on se lomi. Zna, ali ne može da čini. Zašto ne može da čini? Zbog toga što je nivo njegovog bića, vrsta čoveka kakva on jeste, daleko ispod nivoa njegovog znanja. To je čovek, na koga se misli u paraboli. To je čovek posejan na kamenitom tlu. Stene, kamenje, u jeziku parabola, označava znanje – odnosno, znanje o istini ili istinu samu. Stena vremena označava Večnu istinu. Pod istinom se podrazumeva znanje ezoterizma – ne uobičajene životne istine, već specijalnu istinu koja se odnosi na transformaciju Čoveka – to jest, ezoterijsku istinu. Obično znanje ne transformiše vaše biće. Međutim, ni to specijalno znanje to ne čini, ako ga ne primenite – na sebi. Jer vi sami ste predmet tog znanja, vi ste eksperiment.

Čovek, koji poseduje izvestan magnetni centar, primiće znanje ezoterizma sa radošću. On želi da čuje sve o tome i poredi ga sa drugim ezoterijskim idejama koje je proučavao. Međutim, kada treba da ga primeni na sebi, budući da nema emocionalno korenje, on vene i bledi. Znanje mora postati emocionalno da bi uticalo na nas. Ezoterijske ideje moraju dotaći naš emocionalni deo, da bi uticale na nas. Čovek iz parabole želi da zadrži znanje i nalazi zadovoljstvo u tome što zna Istinu. On je teoretičar. Može da čuje reč, ali ne može da čini: čak i ne pokušava. On voli da sluša o novim ezpterijskim idejama, ali to ostaje samo u umu. Njegov magnetni centar je samo u oblasti znanja. Kada ’grane sunce’ – to jest, kada nastupe progon i nevolje – on je slab. On ne može da se suoči sa unutrašnjim teškoćama, svojom negativnošću, svojim sumnjama, svojim unutrašnjim progonom i nevoljama i tako ne može da se bori za ezoterizam u sebi i ne može da donese plod. To je druga kategorija. Neobično je posmatrati ljude ove kategorije, kako idu od učitelja do učitelja, kako sad radosno prihvataju ovo, a tada čujete da su sa istim entuzijazmom prihvatili nešto drugo. U razgovoru sa njima pronaći ćete samo gomilu neobičnih zalogaja znanja, često veoma izmešanih i bez ikakve praktične primene. Oni su zainteresovani samo za prikupljanje određenih vrsta ideja, ali ne osećaju dubinu tih ideja niti svoj odnos prema njima i čim stvari postanu teške, oni ih napuštaju i prihvataju neke druge ideje. To nije mnogo više od obične mentalne radoznalosti za ezoterizam. Čitava stvar kod njih je i dalje spoljašnja, ne u onoj meri kao kod prve kategorije, već spoljašnje-unutrašnja. Ukoliko se susretnu sa učenjem koje im daje lični šok, osećaju se uvređeni. To je značenje fraze pa kad bude do nevolje ili ga poteraju reči radi, odmah udari natrag.’ (stih 21). ’To stumble’ (σκανδαλίζω) na grčkom znači biti uvređen, biti sablažnjen. Čovek postaje negativan, sažaljeva sebe, govori loše stvari, ne može da vidi vezu između onoga što je naučio i toga kako se ponaša.

Kao što je rečeno, Stena vekova na jeziku parabola znači Večna istina. Setićete se da je Hrist svom učeniku Simonu promenio ime. Nazvao ga je Petar, što na grčkom glasi petros (πετρος) u značenju ’kamen’ ili ’stena’. O Petru Hrist kaže: „Na ovoj ću steni izgraditi svoju crkvu“ (Matej, XVI.18). Petar je imao znanje i mogao je da ga se seti. Međutim, još uvek nije bio emocionalan i Hrist mu je rekao da nema veru i da će ga poreći. Budući da je bio samo čovek od znanja, mada sposoban za dublje razumevanje, Hrist je morao da ga nauči šta znači oproštaj. Iz tog razloga dve parabole o oproštaju odnose se na Petra, jer je čovek, koji je utemeljen samo u istini, grub i nemilosrdan. On nikome ne oprašta. Zbog toga je rečeno da je Petar plakao nakon što je porekao Hrista. Plakao je jer je Hristovo učenje u tom trenutku postalo emocionalno. On ga više nije video samo kao znanje. Ono što je bilo intelektualno, prodrlo je do emocionalnog nivoa u njemu. Video je razliku između onoga što zna i onoga što jeste. Umesto da samo zna, počeo je da razume. Aluzija na Petra, koja je ovde napravljena, povezana je samo sa značenjem stene ili kamena na jeziku parabola i tako sa značajem promene Simonovog imena u Petar – to jest, kamen ili stena. Ne kažem da je Petar pripadao drugoj kategoriji ljudi u Paraboli o sejaču, jer kada ’su nastupile nevolje i progon’, on je imao koren u sebi. Međutim, na početku je verovao samo preko svog učitelja, a ne i iz sebe. Stena reprezentuje primitivni nivo Istine, koja ne gasi žeđ. ’Gladni i žedni’ se često spominju u Bibliji. Kaže se da je čovek bez znanja istine žedan. Stena ne može da ugasi tu žeđ. Potrebno je udarcem izvući vodu iz stene, kako je to učinio Mojsije. Hrist kaže da čovek koji veruje nikada ’neće biti žedan’. U Knjizi proroka Amosa rečeno je da glad dolazi u zemlju i izričito je objašnjeno da to nije ’glad za hlebom, niti žeđ za vodom, već za slušanjem reči Božje’ (Amos VIII.11). Jasno je van svake sumnje da sve te reči, glad, zemlja, žeđ, predstavljaju psihološke odrednice, a ne iscrljuju se u doslovnom značenju. U narednom odeljku nedostatak istine je reprezentovan kao glad i žeđ. ’A ne gledaju na dela Gospodnja i ne vide rad ruku Njegovih. Zato se narod moj odvede u ropstvo što ne znaju, i koje poštuje gladuju, i ljudstvo njegovo gine od žeđi. Zato se raširio grob i razvalio ždrelo svoje preveć, i sići će u nj slava njegova i mnoštvo njegovo i vreva njegova i koji se vesele u njemu.’ (Isaija, V.12-14).

Nedostatak poznavanja Istine – psihološko stanje – predstavljeno je u slikovitom jeziku parabola kao oskudica i nedostatak vode, ispoljeno u vidu telesnih stanja.

Нема коментара:

Постави коментар