11.12.2015.

TRANSFORMACIJA SMISLA


 Pusti neka mrtvi ukopavaju svoje mrtve“ (Matej, VIII.22). „Sigurno“, kaže Sveti Avgustin, „ti mrtvi koji ukopavaju svoje mrtve, nisu telesno mrtvi, jer kada bi bili, ne bi mogli da ukopavaju mrtva tela. Ipak, on ih naziva mrtvima: gde, ako ne unutar sebe, u duši? Jer, kao što često možemo videti oko sebe, dok je telo zdravo i snažno, gospodar leži mrtav, tako da mnogi u zdravom telu nose mrtvu dušu i njima je apostol uputio ove reči: „Ustani ti koji spavaš i vaskrsni iz mrtvih, i obasjaće te Hristos.“ (Sermon 38). Čovek može da bude živ na zemlji, a da istovremeno bude mrtav.

U prethodnom tekstu, koji Sveti Avgustin citira iz petog poglavlja Poslanice Efežanima (stih 14), na prvom mestu se naglašava buđenje iz sna. Čovek prvo mora da se probudi, on mora da se uzdigne iz uobičajenog stanja, koje se poredi sa stanjem smrti ili sna, i tada svetlost može da dopre do njega.

Ljudi imaju teškoća da ne shvate sve doslovno, posebno preneseno značenje koje je izrečeno ili napisano. Mnogo lakše mogu da razumeju preneseno značenje izraženo u alegoričnim slikama – to jest, vizuelne alegorije, kao što su karikature - ali ne alegoriju izraženu rečima. Tako, mrtvi su za njih istinski mrtvi. Buđenje je buđenje iz sna ujutru, a san je spavanje u krevetu.

Gluvi, slepi i hromi su istinski gluvi, slepi i hromi ljudi. I uvek im izgleda usiljena ideja da u nama postoji neka spoljašnja osoba – telo – koje zaista može biti gluvo, zbog nekog oboljenja na ušima, ili slepo, zbog neke bolesti na očima, ili hromo zbog povrede nogu; i skriveni ili unutrašnji čovek, koji može biti gluv, iako spoljašnje uši nisu bolesne, i može biti slep, iako njegov vid nije oštećen, ili hrom, iako su fizičke noge snažne. Taj korak u transformaciji značenja od čulnog nivoa do emocionalnog i mentalnog nivoa predstavlja jednu od aktivnosti koja se odnosi na veru. „Jer po veri živimo, a ne po gledanju.“ (II Poslanica Korinćanima, V.7).

Čak i ako verujemo da razumemo šta to znači, kada dođe do prekretnice, svi mi živimo ’po gledanju’ – to jest, doslovno, očigledno značenje ima najveću moć nad nama. Ljudi sve shvataju na osnovu konkretnih reči, ne na osnovu smisla iza njih.

Za Svetog Avgustina kao i za mnoge druge pre i posle njega, bolesni, gluvi i mrtvi u Bibliji jesu bolesni i gluvi i mrtvi iznutra. Govoreći o dva slepa čoveka, koji su, sedeći sa strane dok je Isus prolazio, vikali i molili da im se oči otvore, on pita da li zaista možemo pretpostaviti da je to samo izveštaj o čudesnom događaju o dva fizički slepa čoveka? Zašto se kaže da gomila pokušava da ih obuzda i da se oni bore protiv toga i nastoje da privuku Isusovu pažnju? Savladali su gomilu, koja ih je zadržavala, uz veliku istrajnost u vapajima, tako da je njihov glas dopreo do ušiju Gospoda…  Gospod je prolazio kraj njih, a oni su povikali. Gospod se zaustavio i oni su bili izlečeni. „I ustavivši se Isus dozva ih, i reče: Šta hoćete da vam učinim? Rekoše Mu: Gospode, da se otvore oči naše.“ (Matej, XX.30-34). Slepi su ovde oni koji ne mogu da vide ali žele da vide. Avgustin kaže da su to oni koji su slepi u svojim srcima i shvataju to. Kao i gluvi, kao bolesni i kao mrtvi, slepi predstavljaju određenu vrstu ljudi. U ovom slučaju, to su ljudi na određenom stepenu unutrašnjeg razvitka, koji znaju da su slepi i žele da vide jasno. „Vičite u sred gomile“, kaže on, „i ne očajavajte“. Ko su ta dva slepca, koji znaju da ne mogu da vide i prepoznaju duhovno značenje simbolizovano bićem Isusa – koje individualne funkcije duše su ovde prikazane kako se bore protiv gomile uobičajenog značenja i misli i konačno, zahvaljujući svojoj rešenosti, stiču moć viđenja? „Jer gde su dva ili tri sabrani u ime moje onde sam ja među njima.“ (Matej, VIII.20). Koje dve strane nas samih moraju prve da se uključe, da bi se naše oči otvorile – to jest, naše razumevanje? Zašto je potrebno dvoje, da bi se to ostvarilo?

U čoveku, kaže Svedenborg, postoje dve strane, koje moraju da se probude i rastu zajedno, ukoliko on stremi ponovnom rođenju, um i volja. Funkcija intelekta je da traga za istinom, da je razlikuje od laži. Druga strana je okarakterisana rečju dobro. Istina bez dobra je beskorisna. Ona je slepa, nemilosrdna, okrutna, gruba, dominantna. Istina se hrani dobrotom, a dobrota istinom. Istina može živeti samo od dobrote. U lošem svetu, u kome ne postoji dobro, već samo nasilje, istina ne može da opstane. Ona će biti izvrnuta u falsifikat, u laž. Tada će laži izgledati kao istina.

Volja uvek slepo teži ’dobrom’, ali u skladu sa sopstvenim kvalitetom. To je ili dobra ili loša volja i njena težnja je u skladu sa tim – to jest, uvek teži onom što smatra dobrim. Čovekova borba je tako između različitih vrsta dobrog i niko ne teži zlu namerno. Ljubav prema istini i ljubav prema dobru moraju da rastu zajedno da bi se čovek normalno razvijao i da bi se ostvarilo „nebesko venčanje“, pri čemu čovek postaje jedinstvo dobrog sa istinom i istine sa dobrim.

Ponovo, svakog čoveka prvo čine dva čoveka, spoljašnji čovek i unutrašnji čovek. Na početku oni su – ili se čini da jesu – spojeni, kao da su jedno. Tek kada čovek počne da promišlja o svom životu i o tome kakva je on vrsta čoveka, o svojim aktivnostima, rečima i namerama, unutrašnji čovek počinje da se odvaja od spoljašnjeg i svest počinje da se komeša u njemu. To je neophodno stanje koje prethodi prvom stupnju ponovnog rođenja. Recimo ponovo da je ponovno rođenje vrhovna ideja o čoveku. To je prava evolucija čoveka. Čovek u tom smislu nije spoljašnje stvorenje, lukavije ili jače nego druga, primarna životinja. Ono što čovek jeste, on jeste na osnovu svog razumevanja. I dok se unutrašnji čovek ne odvoji od spoljašnjeg, za njega je nemoguće da postane čovek. On nije sposoban za razumevanje (understanding), što možda počinje sa ’standing under oneself’ – stajati ispod sebe i to je možda unutrašnji smisao reči, čije je etimološko poreklo nepoznato.

Parabola ili događaj sa dva slepa čoveka stoji na kraju poglavlja (Matej, XX). Prethode joj dve parabole, obe o biti prvi. Uvodna parabola poredi Kraljevstvo nebesko sa domaćinom koji povremeno šalje radnike na rad u vinogradu:

Jer je carstvo nebesko kao čovek domaćin koji ujutru rano iziđe da naima poslenike u vinograd svoj. I pogodivši se s poslenicima po groš na dan posla ih u vinograd svoj. I izišavši u treći sat, vide druge gde stoje na trgu besposleni, i njima reče: Idite i vi u moj vinograd, i šta bude pravo daću vam. I oni otidoše. I opet izišavši u šesti i deveti sat, učini tako. I u jedanaesti sat izišavši nađe druge gde stoje besposleni, i reče im: Što stojite ovde sav dan besposleni? Rekoše mu: Niko nas ne najmi. Reče im: Idite i vi u moj vinograd, i šta bude pravo primićete. A kad bi u veče, reče gospodar od vinograda k pristavu svom: Dozovi poslenike i podaj im platu počevši od poslednjih do prvih. I došavši koji su u jedanaesti sat najmljeni primiše po groš. A kad dođoše prvi, mišljahu da će više primiti: I primiše i oni po groš. I primivši vikahu na gospodara. Govoreći: Ovi poslednji jedan sat radiše, i izjednači ih s nama koji smo se čitav dan mučili i goreli. A on odgovarajući reče jednom od njih: Prijatelju! Ja tebi ne činim krivo; Nisi li pogodio sa mnom po groš? Uzmi svoje pa idi; A ja hoću i ovom poslednjem da dam kao i tebi. Ili zar ja nisam vlastan u svom činiti šta hoću? Zar je oko tvoje zlo što sam ja dobar? Tako će biti poslednji prvi i prvi poslednji; jer je mnogo zvanih, a malo izbranih. (Matej, XX 1-16).

Druga parabola je preuzeta iz događaja u kome majka dvojice učenika moli Hrista da oni sede na najvišem mestu u kraljevstvu: „Zapovedi da sedu ova moja dva sina, jedan s desne strane Tebi, a jedan s leve strane Tebi, u carstvu Tvom.“(stih 21). Desetorica drugih učenika su se razljutili. Hrist im kaže da u životu ljudi zauzimaju visoke pozicije i imaju vlast jedni nad drugima, ali da među njima to ne sme da bude tako: „Znate da knezovi narodni zapovedaju narodu, i poglavari upravljaju njim. Ali među vama da ne bude tako; nego koji hoće da bude veći među vama, da vam služi. I koji hoće među vama da bude prvi, da vam bude sluga. Kao što ni Sin čovečiji nije došao da Mu služe, nego da služi i da dušu svoju u otkup da za mnoge.“ (stihovi 25-28)

Tada sledi događaj sa dva slepa čoveka: „I gle, dva slepca seđahu kraj puta, i čuvši da Isus prolazi povikaše govoreći:Pomiluj nas Gospode, sine Davidov! A narod prećaše im da ućute; a oni još većma povikaše govoreći: Pomiluj nas Gospode, sine Davidov! I ustavivši se Isus dozva ih, i reče: Šta hoćete da vam učinim? Rekoše Mu: Gospode, da se otvore oči naše. I smilova se Isus, i dohvati se očiju njihovih, i odmah progledaše oči njihove, i otidoše za Njim.“ (stihovi 30-34).
Kako parabola o vinogradu, tako i lekcija data nakon zahteva majke dvojice učenika, prikazuju čoveka koji je slep za pravu prirodu Kraljevstva nebeskog. Oni ne mogu da razumeju šta je to. ’Mati sinova Zebedejevih’ misli da je ono nalik nekom zemaljskom kraljevstvu, sa svom pompom i ponosom zbog zauzetog položaja. Ni radnici u vinogradu ne mogu da razumeju šta je to. Prema svima se postupa na isti način. Onima, koji su došli poslednji na posao, data je ista nadnica kao i onima koji su došli prvi. Sve razlike, koje ljudski um ima o pravdi, uklonjene su. U stvari, to se naziva zlom. „Zar je oko tvoje zlo što sam ja dobar?“ (stih 15), pita gospodar vinograda prvog koji je došao da mu se požali i dodaje: „Tako će biti poslednji prvi i prvi poslednji; jer je mnogo zvanih, a malo izbranih.“ (stih 16), kao da je to neophodno stanje stvari, shvatanje do koga je potrebno dovesti ljudski um, kako bi ono zamenilo naš uobičajeni način razmišljanja, naše mentalne koncepte, dok je zahtev majke sinova Zebedejevih povezan sa razmetljivom stranom čoveka, koju hrani majka, sa samoljubivim emocijama, njegovom željom da trijumfuje nad ostalima i zadovolji želje svoje drage majke, za koju on uvek stoji na prvom mestu. Čovek je slep intelektualno i slep emocionalno za ideju o ’Kraljevstvu nebeskom’.

Svedenborg, u svojoj obimnoj interpretaciji uvodnih knjiga Starog zaveta zasniva njihov značaj na potrebi da se psihološki prevaziđe materinsko u čoveku – to jest, sve ono u čoveku poteklo iz rođenja od žene – i uzima to kao ezoterijski dokument o najvišem čoveku, Hristu, koji je ostvario unutrašnju evoluciju. Neobično je da to nije shvaćeno, da to ne razumeju čak ni oni koji slede njegovo učenje.

Pretpostavimo da ta dva čoveka, rulja, vika i Hrist koji prolazi i zaustavlja se, predstavljaju čoveka na određenom stupnju razvitka. Može li se unutrašnje stanje čoveka predstaviti jednostavnije nego putem vizuelnog opisa i alegorije, baš kao što politička situacija postaje jasna nakon jednog pogleda na karikaturu? Od kakvog bi značaja sam taj događaj uopšte bio, kada je toliko često bilo reči o isceljenju slepih? Opis sledi nakon dve ilustracije nedostataka ljudske prirode, jedne koju je veoma teško shvatiti teoretski i druge koja se lakše može razumeti, ali sa kojom je teško nositi se praktično. Oba nedostatka počivaju na čovekovoj ideji o tome da se bude prvi. Oba su povezana sa drugom idejom o prvima koji će biti poslednji i gospodaru koji je sluga. Značenje ne može da bude samo sentimentalno. Ukoliko je toliko teško razumeti čak i pravac ljudskog razvoja pod nazivom ’Kraljevstvo nebesko’, da je potrebna svaka vrsta analogije koja ukazuje na njega, sva praktična učenja – to jest, metode – takođe će biti teško shvatljiva.  

Sada, evolucija znači doći u novo stanje bića, stanje koje je više. Evolucija čoveka je odvijanje, odmotavanje čoveka, baš kao što je evolucija semena ili jajeta odmotavanje drveta ili ptice, odmotavanje potpunog bića. Biće drveta se razlikuje od bića semena i biće jajeta se razlikuje od bića ptice. Njihove sudbine ili upotrebe takođe su različite. Kroz čitav Novi zavet čovek se poredi sa semenom. U suprotnom, on ne bi mogao da bude učenje o evoluciji – niti istinski snažna osnovna ideja o čoveku – i tako istinska večna psihologija čoveka iza svih prolaznih moda i predstava. Čovek dolazi iz semena: i čovek je sam ponovo novo seme. To jest, čovek rođenjem i prirodnim razvitkom ne postaje potpuni čovek, evoluirani čovek, već je seme, latentno seme, koje poseduje sve fiziološke rekvizite i sve psihološke funkcije (mišljenje, osećanje, uvide, savest itd.) koji su mu potrebni da bi se odvio u evoluiranog ili potpunog čoveka. Sva istinska psihologija – sva istinska nauka o duši – govori o tom novom semenu, čoveku samom. Ako zamislimo taj proces, možemo razumeti da se on ne odvija u vremenu, već u drugom pravcu. Šta to znači? Izgleda da se parabola o radnicima u vinogradu zasniva na argumentu vremena. Neki su radili duže nego drugi. Da li je onda jedan od dvojice slepaca koji viče (i bori se protiv rulje u sebi) jedna strana u čoveku koji se približava novom poimanju života, svestan višeg stupnja u sebi, koje počinje razumevanjem da ga vreme ometa. Prolazak vremena nije evolucija. Razvitak ne donosi kvantitet napora, već njegov kvalitet. Vreme nije napredak i dužina vremena po sebi nije ništa. Evolucija, razvitak jesu viši ili dublji oblik stvari. To je kretanje ka nečem višem od onoga što stvar jeste, a ne ka sutra. To je kretanje ka onome unutrašnjem, ka dubljem iskustvu, većem integritetu i čistoti vizije, ka kvalitetu a ne jednostavno kvantitetu.



1 коментар:

  1. U duhu Rumijevog „Breezes at dawn have secrets to tell you …“, nekoliko ranojutrašnjih razmišljanja o oktavama, vremenu, evoluciji, dimenzijama, na koje me je naveo kraj poglavlja.

    Postoje dve oktave: Zrak stvaranja (involucije) i Zrak evolucije. Vreme – linearno vreme, kakvo ga mi poznajemo – jedan je od najvažnijih instrumenata Zraka stvaranja. Stvari i bića, stvoreni u Vremenu, nastaju, razvijaju se i propadaju. Mi se svi prirodno krećemo SILAZNOM oktavom i služimo Prirodi, proizvodeći neku energiju, koja joj je potrebna. Sve naše aktivnosti VREMENOM postaju mehaničke, sve u nama vremenom postaje mehaničko. Da li ste to uočili? Nema nikakve evolucije na toj liniji, nikakvog napretka, cilja do koga se stiže.

    Uzlazna oktava, Zrak evolucije, povratak u krilo Apsoluta, bukvalno znači plivanje protiv matice, napor da se odupremo tim snažnim silama stvaranja i uništavanja, boginji Kali, žrvnju VREMENA. To je Rad. Ali on ne podrazumeva samo kretanje istim putem nazad – istom VREMENSKOM linijom - već na gore, na VERTIKALNOJ osi u odnosu na silaznu oktavu, na kojoj Vreme ima sasvim drugačije karakteristike. U tački preseka, na kojoj uspevamo da nađemo put na gore, prepoznaćemo simbol krsta.

    I to je – za nas – potpuno nova DIMENZIJA, toliko nova, kao što bi za neko dvodimenzionalno biće predstavljala dimenzija produbljenog prostora.

    ОдговориИзбриши