PONOVNO ROĐENJE IV

Moris Nikol - META

PONOVNO ROĐENJE

Četvrti deo

Samarjanka

Šta se podrazumeva pod rečju voda? U rečenici: ’Ukoliko čovek nije rođen od vode i duha, on ne može stupiti u Kraljevstvo nebesko’ ta reč očigledno ima posebno značenje i pripada jeziku reči koje se koriste na poseban način. U razgovoru između Nikodima i Hrista ništa ne ukazuje na njeno značenje. Međutim, ona se koristi u drugim delovima Novog Zaveta na poseban način, kao na primer u razgovoru između Hrista i Samarjanke koja je došla da zahvati vode sa Jakovljevog izvora. U tom razgovoru, koji u nekim aspektima podseća na razgovor sa Nikodimom, postoji očigledno poigravanje značenjem reči voda. 

U prevodu odeljak je prenet na sledeći način:

Isus umoran od puta seđaše na izvoru; a beše oko šestog sahata. Dođe žena Samarjanka da zahvati vode; reče joj Isus; daj mi da pijem. (Jer učenici Njegovi behu otišli u grad da kupe jela.) Reče Mu žena Samarjanka: „Kako ti, Jevrejin budući, možeš iskati od mene, žene Samarjanke, da piješ?“ Jer se Jevreji ne mešaju sa Samarjanima.

Odgovori Isus i reče joj: „Da ti znaš dar Božji i ko je taj koji ti govori: „Daj mi da pijem“, ti bi iskala u Njega i dao bi ti vodu živu“. Reče Mu žena: „Gospode! Ni zahvatiti nemaš čim, a studenac je dubok; odakle ćeš dakle uzeti vodu živu? Eda li si ti veći od našeg oca Jakova, koji nam dade ovaj studenac, i on iz njega pijaše i sinovi njegovi i stoka njegova?“ Odgovori Isus i reče joj: „Svaki koji pije od ove vode opet će ožedneti; A koji pije od vode koju ću mu ja dati neće ožedneti doveka; nego voda što ću mu ja dati biće u njemu izvor vode koja teče u život večni.“ Reče Mu žena:“ Gospode! Daj mi te vode da ne žednim niti da dolazim ovamo na vodu.“

Reče joj Isus:“ Idi zovni muža svog i dođi ovamo.“ Odgovori žena i reče Mu: „Nemam muža.“ Reče joj Isus: „Dobro si kazala: Nemam muža; Jer si pet muževa imala, i sad koga imaš nije ti muž; to si pravo kazala. Reče Mu žena: „Gospode! Vidim da si ti prorok.“ (Jovan IV, 6-19).

Čini se da se razgovor u citiranim stihovima sastoji od dva dela, koja nisu povezana ili ako jesu, veza nije očigledna. Prvi deo se završava kada žena zatraži čudotvornu vodu o kojoj je Hrist govorio. Međutim, kao i u slučaju sa Nikodimom, koji je ideju o ponovnom rođenju shvatio bukvalno, čini se da je i ovde nešto shvaćeno u doslovnom smislu. I upravo nakon toga počinje drugi deo. Hrist odjednom zatraži od žene da dovede muža. Zašto to radi? Kakva bi veza mogla da postoji sa prvim delom?

Čini se neobičnim da se Hrist, nakon govora o ’večnom životu’ i ’živoj vodi’ koja može da ga pruži – to jest, nakon govora na najvišem mogućem nivou značenja -  spušta na nivo moralnog kriticizma i očigledno osuđuje ženu koja je došla na izvor da zahvati vode zato što nije udata i zato što je imala pet muževa. Međutim, ako je tema venčanje, u smislu sjedinjenja dva bića iz koje nastaje nešto novo, kako je svako rođenje rezultat sjedinjenja dve stvari, tada je pronađena veza koja uklanja osećaj prozaičnosti koji se javlja kada se odeljak shvati bukvalno. Jer tada je moguće videti da se drugi deo direktno nadovezuje na prvi i jasnije osvetljava situaciju čoveka u pogledu ideja kojima Hrist podučava i ideja koje čovek izvodi iz spoljašnjeg života, iz dokaza čula.

Pokušajmo da pronađemo vezu, izbegavajući doslovno ili čulno značenje. Hrist je rekao ženi da je imala pet muževa i dodao ’… i sad koga imaš nije ti muž.“ Šta je ideja? To je ideja o pogrešnom sjedinjenju. Ona se direktno nadovezuje na pogrešno razumevanje; jer Hrist joj je upravo govorio o ’živoj vodi’, rekavši da će svako ko bude pio vodu koju je zahvatila ponovo ožedneti, ali onaj ko bude pio vodu koju on može da pruži, neće nikada ožedneti, a ona je to shvatila na doslovan način, kako to pokazuju reči: „Gospode! Daj mi te vode da ne žednim niti da dolazim ovamo na vodu.“ Njen odgovor ukazuje na pogrešno razumevanje, jer joj Hristova ideja izmiče i ona odgovara počevši od sopstvene ideje koja je različita – baš kao što Nikodim odgovara sa pozicije sopstvene ideje.

Neka osoba može da razmišlja, pošavši samo od ideja kojima je ispunjen njen um i ukoliko neka druga osoba govori na osnovu ideja, koje ona ne poseduje, razumevanje će izostati ili će biti pogrešno. Na najnižem nivou značenja i Nikodim i Samarjanka predstavljaju stvarne ljude i svaka parabola o njima će uključiti i elemente koji pripadaju tom doslovnom aspektu. Međutim, oni takođe reprezentuju određena stanja uma ili nivoe misli i razumevanja i tako predstavljaju prelaz sa fizičkog nivoa spolja vidljivih ljudi u suptilni psihološki svet, jer svako tipično stanje uma ili stepen razumevanja, koje ljudi dosegnu kao rezultat svojih životnih iskustava, predstavlja nešto psihološko ili unutrašnje – to jest, nešto što se potpuno razlikuje od spoljašnjeg izgleda – potpuno razlikuje od slike spoljašnjih objekata koju dobijamo putem naših pet čula.     

Međutim, parabola u Jevanđeljima uvek počinje sa čulnog nivoa i ideja koje su povezane sa njim i kada se shvate na taj način, njihovo značenje se svodi na ono što se čini da jesu – to jest, priča o kralju, o vinogradaru ili o osobi po imenu Nikodim, Samarjanki koja dolazi do pravog zdenca da zahvati pravu vodu. Drugim rečima, parabola uvek počinje od prvog nivoa značenja koji čovek stiče kroz svoj kontakt sa životom – nivo čulnog značenja i ideje povezane sa njim, koje omogućavaju čoveku da živi u svetu i deluje u njemu u skladu sa svojom prirodnom inteligencijom. Hristovo učenje nalazi se na drugačijem nivou značenja, koji se odnosi na sticanje novih ideja i ciljeva i novih interpretacija života u svetlu moguće evolucije čoveka, koja je u njemu sadržana kao potencijal ali se ne ostvaruje aktivnošću života ili jednostavnim prilagođavanjem na spoljašnji svet života i njegove promenljive događaje koji se smenjuju u vremenu od trenutka do trenutka. Hrist govori o drugom nivou čoveka – o drugom i novom stanju uma i novoj integraciji ili stupnju razumevanja – i taj novi nivo je gotovo uvek povezan ne sa vremenom, već sa rečju večnost o kojoj ćemo govoriti kasnije. 

Međutim, da bi čovek izašao iz sebe i tako izvan postojećih ideja po kojima živi, on se pre svega mora podvrći metanoji ili promeni uma – za njega je neophodno da pronađe ideje i oblike istine koji će voditi u tom pravcu, jer ukoliko u svakom čoveku postoji više stanje njega samog koje čeka da on uđe u njega, onda mora postojati i određena nauka, određeno znanje i praksa povezana sa postizanjem tog stanja, upravo kao što, ukoliko čovek želi da nauči matematiku, neophodno je da pronađe određeno znanje i prave ideje i oblike istine koji su povezani sa tom mogućnošću. Jer mogućnost sticanja znanja neće biti shvaćena ukoliko se čovek ujedini sa pogrešnim  idejama ili ode kod pogrešnog učitelja ili ukoliko je reč o čoveku koji ne poseduje nikakvo razumevanje matematike. To onda neće biti ništa drugo do slepac koji vodi slepca. Hrist u najmanju ruku predstavlja čoveka koji je dosegao viši nivo čoveka i u čitavom njegovom učenju reč je o tome šta čovek treba da misli a šta ne treba da misli, šta treba da čini a šta ne treba da čini, kako bi dosegao taj viši nivo i ostvario taj unutrašnji razvitak i podvrgao se toj individualnoj evoluciji bez koje će, kako je rekao, ’svi ljudi podjednako stradati’, a to – treba ponovo naglasiti – nije uobičajena predstava koju ljudi imaju o religiji. Mnogi komentatori Novog zaveta od najranijih dana smatrali su da Samarjanka predstavlja čovekovu dušu. Šta je čovekova duša? To je koncentracija njegovih interesovanja, njegovih želja, njegovih impulsa, onoga što on smatra najboljim i najistinitijim. Čovek uvek teži onome što on smatra najistinitijim i najrealnijim i najboljim i najpoželjnijim. Čovekova duša je njegova najveća tajna i njegova najdublja ’ljubav’, njegova najsilovitija strana, njegova energizujuća snaga. Duša tvrdice je njegova pohlepa. On bukvalno posmatra zlato kao cilj života. Ambiciozan čovek vidi cilj života u dosezanju najviše pozicije ili sticanju najveće spoljašnje moći ili najvećeg poseda. Sujetna osoba želi laskanja i pohvale od spoljnjeg sveta. Ili čovek voli komfor, jelo, piće. Ili malo dublje, svačija ljubav prema sebi jeste njegova duša. Duša predstavlja ono od najvećeg značaja u čoveku, onakvom kakav trenutno jeste. U paraboli je prikazano da je Samarjanka, kao ’duša’ u čoveku, imala pet muževa – to jest, u svojoj potrazi za onim što smatra najboljim i najistinitijim on je venčan sa svih pet čula – a sada živi sa ’čovekom koji joj nije muž’. Šta to može da znači? To jedino može da znači stanje duše, kada kontakt sa spoljnim svetom, preko pet kanala čula, više ne iziskuje isto držanje, niti pobuđuje istu fascinaciju. Na toj se tački ’duša’ nejasno okreće drugačijim interesovanjima – možda nekoj vrsti filozofije ili različitim vrstama okultizma, mišljenjima, teorijama, imaginaciji itd. u težnji da utoli svoju žeđ za drugačijom istinom od one koju joj nude čula. U priči koja je pred nama – i koja može biti samo parabola, a ne i priča o stvarnom događaju – duša u žeđi za ’vodom’ u tom stanju sreće Hrista. Hrist joj kaže da ne živi sa svojim mužem. ’Istina’ koju ona sledu ne pripada joj istinski i to je nalik lažnom jedinstvu. Sada možemo da vidimo zašto je Hrist ranije govorio o ’živoj vodi’. On je govorio o obliku istine koji može da zadovolji dušu koja traga: a to znači, red istine koja čoveka može dovesti do postizanja unutrašnjeg rasta i razvoja, jednom kada se ujedini sa njom priznavši je i živeći je.

Čitava parabola govori o istini. Ukoliko se proučava reč voda u ovoj paraboli, može se videti da ona istinski ima četiri značenja, jedno iznad drugog, kao što je to uvek slučaj u parabolama. Prvo, na spoljašnjem, čulnom nivou, to je jednostavno bukvalno voda i taj nivo obrazuje okvir. Drugo, to je voda koja ukazuje na istinu određene vrste, kao istinu povezanu sa pet čula – i ta istina je na svom nivou realna, jer se reč brak odnosi na nju. Treće, to je mišljenje, teorija, puka imaginacija, koja se ne naziva brakom, već lažnim odnosom i tako ne može da vodi nikuda. I najzad, ona označava red istine i takve ideje i prakse koje pokreću osobu iznutra uzdižući je u stanje životnosti i obrazuju u njoj živi izdanak svežih značenja, tako da nikada više ne ožedni. Sva ova igra značenja ne može se izreći bilo kojim rečima, jer jedno značenje prelazi u drugo i ponovo u treće. Međutim, značenje vode i istine lako može da se proveri, citirajući rečenicu u trećem delu parabole koja je na naredni način data u Vejmotovom (Weymouth) prevodu: Hrist reče ’… Ali ide vreme, i već je nastalo, kad će se pravi bogomoljci moliti Ocu duhom i istinom, jer Otac hoće takve bogomoljce. Bog je Duh; i koji Mu se mole, duhom i istinom treba da se mole.‘