MORIS NIKOL - META
PONOVNO
ROĐENJE
Peti
deo
Tokom
razgovora sa Hristom Pilat postavlja pitanje: „Šta je istina““ Ovaj događaj je
u Autorizovanoj verziji opisan na sledeći način:
“Onda uđe Pilat opet u sudnicu, i dozva Isusa, i reče Mu: Ti si car
judejski?
Isus odgovori: Carstvo moje nije od ovog sveta;
kad bi bilo od ovog sveta carstvo moje, onda bi sluge moje branile da ne bih
bio predan Jevrejima; ali carstvo moje nije odavde.
Onda Mu reče Pilat: Dakle si ti car? Isus
odgovori: Ti govoriš da sam ja car. Ja sam za to rođen, i zato dođoh na svet da
svedočim istinu. I svaki koji je od istine sluša glas moj.
Reče Mu Pilat: Šta je istina? I ovo rekavši iziđe
opet k Jevrejima, i reče im: Ja nikakve krivice ne nalazim na njemu.“ (Jovan,
VIII, 33-38).
Pilat ne čeka odgovor na
svoje pitanje o istini. U slici kako ga je Jovan prikazao, on direktno izlazi
pred mnoštvo. Međutim, ta akcija, kao i sve ostalo što je rečeno o njemu tokom
suđenja Hristu, daje odgovor na njegovo pitanje o istini. Jer priča baca jasno
svetlo na tip čoveka kojem pripada Pilat i pokazuje šta istina znači tom tipu
čoveka. Pilat je na prvi pogled zagonetna figura. Međutim, on je čovek za koga
je istina pitanje politike i koliko god da je takav čovek prosvetljen i
obrazovan, on će u kritičnom trenutku uvek delovati na isti način. Kako god da misli i oseća privatno, on će
izbegavati svaku ličnu odgovornost, nezavisan sud i slediće gomilu. Hrist kaže
Pilatu: „I svaki koji je od istine sluša
glas moj.“ Pilat kaže: „Šta je to
istina?“ i izlazi direktno pred gomilu koja je njegova istina. I mada zna
da Hrist nije kriv ni za kakav zločin, on ne sledi svoje znanje. Glas gomile
određuje njegovu politiku: i to je za njega ispravan način postupanja i to je
za njega istina. Jer ono za što čovek oseća da treba da čini, to je za njega
istina. Iako svi imaju različite predstave o istini, šta god da čovek naziva
istinom, to je ono što mu izgleda ispravno i što on čini.
Za Nikodimusa istina je
pitanje čula. On počinje da veruje u Hrista na osnovu čuda koje je video
sopstvenim očima; a Hrist mu uz mnogo reči objašnjava da je to pogrešna i
beskorisna početna tačka. Za Pilata istina je pitanje kalkulacije, opreza i
kompromisa. Istovremeno, on zna bolje, ali se plaši da deluje na osnovu onoga
što zna i oseća. Tako je u Jevanđelju po Mateju (XXVII 24) prikazano, kako on,
plašeći se meteža, „uze vodu pa umi ruke
pred narodom govoreći: Ja nisam kriv u krvi ovog pravednika: vi ćete videti.“
I to je Pilat kroz vekove.
U apokrifnom Jevanđelju
pod nazivom Jevanđelje po Nikodimusu ili
Dela Pilatova napori Pilata da oslobodi Hrista više su naglašeni. Međutim,
ispričana je epizoda gde Pilat, obraćajući se privatno Hristu, pita: „Šta da
učinim sa tobom?“ A Isus odgovara: „Učini kako je dato.“ Pilat pita: „Kako je
dato?“ A Isus odgovara: „Proroci su prorekli moju smrt i vaskrsenje.“ On mora
da umre i tako Pilat mora da ga osudi na smrt. Ovaj neobični odeljak znači da
je Hrist praktično rekao Pilatu da ga osudi na smrt i koliko god da Pilat nije
bio voljan da to učini, u tome mu je pomoglo ono što mu je Hrist rekao
privatno: da čini kako je činio. Pored mnogih drugih razloga i ovaj pasus pruža
dublju perspektivu da je čitava Hristova drama svesno i namerno odigrana iz
nekog određenog razloga. U vezi sa time svako u Jovanovom Jevanđelju i sam može
da vidi da, dok se Pilat plašio da ga oslobodi, Hrist je stalno upozoravao
svoje učenike na svoju predodređenu smrt. U svetlu tih novih misli čitava
biblijska drama menja svoje značenje i značaj, tako da se više ne može govoriti
da je Hrist bio samo žrtva okrutnog sveta, niti se može zastupati sentimentalni
pogled na sudbinu koju je pretrpeo. Hrist je morao da umre, kako bi ispunio
ulogu koju je igrao. A Pilat je, u skladu sa vrstom čoveka kakav je bio i oblikom
istine koji je na njega najviše uticao, delovao na potreban način.
U istom apokrifnom
Jevanđelju po Nikodimusu i Pilatu postoji dodatak uz deo priče kada Pilat pita
šta je to istina. „Pilat ga upita: Šta je
to istina? Isus mu odgovori: Istina je na nebu. Pilat reče: Zar ne postoji
istina na Zemlji? Isus reče Pilatu: Vidiš kako oni koji imaju vlast na Zemlji
sude onima koji govore istinu.“
Ono što se često ne razume
je da je Hrist pružio konačno učenje od kojih imamo samo fragmente sakupljene u
Jevanđeljima. Međutim, ono što je sačuvano pokazuje da učenje nije bilo nalik
pukoj opomeni da se bude pobožan, već je nudilo konačnu praksu zasnovanu na
konačnom znanju i idejama u vezi sa čovekovom mogućnošću da uspostavi vezu sa
višim stanjem u sebi. Ova praksa je unutrašnja – to jest, naglasak nije
stavljen na obavljanje spoljašnjih obreda, već na unutrašnji rad koji čovek
obavlja na samom sebi, jednom kada se njegov um probudi, a njegova unutrašnja
svest se aktivira i on počne da vidi kakav je on sam i kakva je zaista
situacija na Zemlji. Evolucija ili usavršavanje čoveka ne može da se odigra, dok
se ne obavi unutrašnji rad zasnovan na razumevanju određenih konačnih ideja.
Čovek koji uvek laže, čovek koga izjeda sujeta, čovek ispunjen samo-pravdanjem
ili mržnjom itd. nije sposoban za evoluciju takav kakav jeste, ne iz moralnih
razloga, već zbog toga što je njegov unutrašnji život narušen ili osakaćen. Sa
ove tačke gledišta, ovi ljudi se u Bibliji spominju kao hromi, slepi, gluvi
itd. Istina se prema tome uvek odnosi na moguću unutrašnju evoluciju i njen
cilj, koji se naziva Kraljevstvo Nebesko. Ono ukazuje na unutrašnje stanje u
čoveku – to jest, na vrstu čoveka. Nije potrebno dugo razmišljati kako bi se
uvidelo da čovek koji uvek laže ili uvek mrzi ne može pravilno da se razvije,
čak ni u uobičajenom smislu razvoja koji sa sobom donosi svakodnevni život,
niti bilo šta dobro može da potekne od čoveka sa narušenim unutrašnjim životom:
iz toga proizilazi da će mnoga druga svojstva i mnogi drugi kvaliteti ili
odsustvo kvaliteta ometati čoveka iznutra, o čemu je neophodno posebno znanje.
Jer, ukoliko postoji viši
nivo čoveka u njemu samom i mogućnost povezivanja sa njim i ukoliko su ga drugi
dosegli u sebi, tada mora postojati posebno znanje o tom razvitku i tako i
određena vrsta istine u njegovoj osnovi. To je ona vrsta znanja i onaj oblik
istine o kojima se govori u Bibliji i iz tog razloga je u više navrata
naglašeno da je Hrist podučavao „konačno učenje“, počevši od metanoje za kojom
sledi ponovno rođenje.
O ovom učenju Hrist je
rekao mnoge važne stvari, od kojih je neke veoma teško razumeti. Međutim, on
uvek povezuje „istinu“ sa ovim učenjem – to jest, „istina“ počinje znanjem o
ovom učenju. Na jednom mestu ona kaže: „Moja
nauka nije moja, već Onog koji me je poslao … koji govori sam od sebe, slavu
svoju traži, a ko traži slavu onog ko ga je poslao, on je istinit i u njemu
nema nepravde.“ (Jovan, VII.16-18). On je uvek iznova objašnjavao da
njegovo učenje nije podrazumevalo znanje koje čovek može steći iz uobičajenog
kontakta sa svetom. Kao što smo videli, u odlomku iz apokrifnog Jevanđelja
Pilat pita zar istina ne postoji na Zemlji, a Hrist odgovara da kada bi bilo
tako, ljudi ne bi želeli da ga razapnu. Na drugom mestu Hrist kaže: „Ja sam odozgo: ti si sa ovoga sveta.“
(Jovan VII.23). Taj i mnogi drugi odlomci pokazuju da se u Bibliji pod istinom
podrazumeva ono što čoveka vodi do dostizanja onog unutrašnjeg stanja razvoja
ili tačnije, onog budućeg stanja sebe o kome se govori kao o ponovnom rođenju
ili u stihu 32 kao o slobodi. „Jer istina
će vas osloboditi.“
Drugim rečima, to je
istina koja ne porobljava čoveka i sve više i više ga vezuje za moć spoljašnjeg
sveta, kao što je to slučaj sa Pilatom, već istina koja ga oslobađa. Međutim,
budući da se istina percipira samo pomoću ideja, znanje mora da prethodi
istini, jer se istina rađa kroz znanje kao lično iskustvo. Znanje može da se
uči, ali istinu samo svaki pojedinac može sam da vidi. Postoji znanje svake
vrste i istina koja proizilazi iz svake od tih vrsta. Međutim, najviši oblik
znanja i istine odnosi se na unutrašnju evoluciju čoveka. O kakvom god da se
znanju govori u Novom zavetu, ono se odnosi na znanje tog reda, jer ne postoji
značajnije znanje niti korisnija istina od one koja podstiče evoluciju čoveka i
koja ga transformiše u novo biće. U Bibliji, kada Hrist kaže: „Teško vama, zakonici, što uzeste ključ
znanja: ….“ (της γνώσεως)
(Luka XI.52), to se odnosi na tu vrstu znanja: na sličan način, ’znanje
spasenja’ (γνωσις σωτήριας) (Luka I.77) ukazuje na ono posebno znanje koje se
odnosi na čovekovu moguću evoluciju. U Pavlovim Poslanicama reč ’znanje’
(γνωσις) često se koristi, ali se ta reč retko sreće u Bibliji (samo na dva
citirana mesta), dok se reč ’istina’ (αλήθεια) koristi stalno. Zbog toga treba
detaljnije govoriti o značenju istine. Šta nam istina znači? Šta čovek naziva
istinom, a šta naziva znanjem i kako se istina odnosi prema znanju? I kakve
vrste istine i znanja postoje? O tim pitanjima će se diskutovati u narednom
poglavlju. Međutim, ono što već sada možemo razumeti je da Biblija govori o
istini kao o ključu ponovnog rođenja i da ne postoji mogućnost ponovnog
rođenja, dok čovek ne počne da sagledava istinu. Sve što je u čoveku lažno,
sputava ga, a gotovo sve u čoveku je lažno. Sve laži u čoveku i sve laži na
kojima je zasnovan njegov život i na kojima je zasnovan svet, stoje na putu i
drže svakog čoveka tu gde jeste i čitavo čovečanstvo tu gde jeste. Ne može biti
evolucije čoveka osim kroz istinu i ono što je autentično i stvarno i dobro u
čoveku može da raste samo u svetlu istine. To je istina o kojoj Hrist govori kada
kaže ’istina je od neba’ (Apokrifno Jevanđelje Nikodima). Nema istine na
Zemlji; a to takođe znači da nema istine u onom delu čoveka koji je od zemlje.
Stvari vidljivog sveta imaju svoju sopstvenu istinu. Hrist govori o drugom redu
istine. Istina o kojoj Hrist govori je ’od gore’ (άνωθεν), i čovek mora početi iznutra, od duha
sopstvenog razumevanja, kako bi je dosegao, jer ta istina je iznad zemaljskih
čula i tako ’od neba’.
Нема коментара:
Постави коментар