Moris Nikol: META
Poglavlje: ISTINA
Deo četvrti
"And you will know the truth and the truth will set you free." (Jovan 8.32)
Bludni sin otkriva da svuda
oko njega vlada glad i seća se da u kući njegovog oca ima dovoljno hleba.
Međutim, kao što je rečeno, ni glad ni hleb ne treba shvatati doslovno. Hleb
koji nedostaje bludnom sinu nije materijalni hleb; i slično kada se u molitvi
Očenaš kaže: „hleb naš nasušni nam daj“,
time se ne misli doslovno na hleb. Pogledajmo reč „hleb“ u Očenašu. Reč koja je
ovde prevedena sa nasušni (eng. daily – svakodnevni, u prevodu Dr Ivana
Šarića „svagdašnji“) nepoznata je u klasičnom grčkom, a u Novom zavetu se
koristi samo na dva mesta gde je dat i Očenaš (Matej VI.11 i Luka XI.3). Grčka
reč je epiousios (επιούσιος), a ova reč, poput reči metanoja, nije reč koju je lako razumeti
ili preneti bilo kakvim jednostavnim prevodom. Reč epiousios ne znači dnevni.
Ona ima daleko složenije značenje. Iako se ovo oduvek znalo i iako su mnoga
tumačenja data, prevod je, kako u autorizovanoj tako i u revidiranoj verziji
Novog zaveta, ostao daily. I tako
većina ljudi možda zamišlja da se misli na svakodnevni hleb i veruju da se u
molitvi traži dovoljno hleba za jelo, iz dana u dan, u doslovnom smislu. Oni,
koji imaju mnogo hleba za jelo, izgovaraju te reči bez ikakvog razumevanja,
ili, ako uopšte razmišljaju o značenju reči koje izgovaraju, veruju da se one
moraju odnositi na siromašne ljude kojima nedostaje hrane. Oni ne razmišljaju o
tome da je neobično da se ta fraza, koja se nalazi tako rano u Očenaš odnosi
samo na fizičku ishranu; i u tom kontekstu ne vide ništa čudno; „Daj nam ovog dana naš svakodnevni hleb i
oprosti nam naše grehe.“
Molba za „hlebom svagdašnjim“
prva je lična molba upućena u Očenašu i prema tome najvažnija; a za njim sledi
druga lična molba: „Oprosti nam.“ To jest, nakon ogromnog značaja uvodnih fraza
Očenaša, kojih smo se tek dotakli, naime, da se Božija volja ne vrši na zemlji –
ljudi dopuštaju sebi da pomisle da je ceo nivo molitve iznenada promenjen i da
se moli za davanje materijalne hrane, praćeno drugom ličnom molitvom da nam
budu oprošteni gresi. Odnosno, oni veruje da je prva molba fizička: te, iako
shvataju da oproštaj grehova mora biti nešto daleko veće, nešto duhovno i tako
psihološki u najdubljem smislu, ne vide ništa neobično u tome da ta molba za
svakodnevnim hlebom dolazi prva. U Očenašu postoje tri lične molbe: prva za
„svakodnevni hleb“, druga za „oprost“ i treća „da ne budemo dovedeni u
iskušenje“. I na tom mestu molitva se završava. Ovo je izvorni oblik molitve,
međutim, dodate su joj reči: „Jer je
tvoje carstvo i sila i slava u vekove vekova. Amen.“ U obliku molitve datom
u Mateji i Luki, jedina dva Jevanđelja koja prenose Očenaš, ove poslednje reči
se ne javljaju u revidiranoj verziji, iako su uključene u autorizovanu verziju,
u Matejino iznošenje molitve.
U Paraboli o bludnom sinu jasno
je da jednom kada se čovek okrene u
sebi i krene u suprotnom pravcu – a taj je preokret
dovoljno jasno predstavljen u samom spoljašnjem obliku parabole – on kreće u
pravcu gde može dobiti hleb i dostatnost i izbeći glad u kojoj se zatekao.
Međutim, šta je to hleb? To je ta određujuća reč epiousios (επιούσιος) u Očenašu,
prevedena tako neadekvatno kao „svagdašnji“,
koja definiše prirodu ovog hleba. Pokušajmo da razumemo ovu reč. Ona se može
podeliti na dva dela: epi i ousios. Na grčkom reč ousios (ούσιος) znači ono što je
čovekovo sopstveno; u pravnom pogledu ona se odnosi na ono što je nečije
sopstveno individualno vlasništvo. Ukoliko izvedemo reč na ovaj način i samo do
te tačke, prva molba u Očenašu dobija drugačije značenje. Izgovaranjem
rečenice; „Hleb naš nasušni (svakodnevni) nam daj, čovek moli za ono što je
njegovo sopstveno – ne doslovno za svakodnevni hleb, već za hranu koja hrani
ono što je njegovo sopstveno. U život, gde ništa nije ono za šta se izdaje i
svako vodi veštačku i nestvarnu egzistenciju i davno je izgubio „ono što je
sopstveno“ i više se ne seća ničega, ova molba, postavljena na ovakav način,
dobija ogroman značaj. Obratimo pažnju na to da je u prvim frazama molitve,
nakon što je obznanjeno da je moguć viši nivo egzistencije i da postoje sile iznad nivoa
čovečanstva i tako da se može dostići novo stanje čoveka i nakon molbe da se
Božija volja ostvari na zemlji i tako individualno u čoveku, u „zemlji“ čoveka, čulnom čoveku, prva lična molba je da
ono što je sopstveno i tako realno,
dobije hranu. To što se traži nije običan hleb, već hrana preko koje čovek može
rasti iznutra, u svom biću, svojoj sopstvenoj misli, svom osećanju, svom
sopstvenom razumevanju. Međutim, ako je ta transformacija ili ponovno rođenje –
na koju su Jevanđelja iskuljučivo usmerena i o kojoj govore skoro u svakom retku
– ako je ta transformacija moguća, tada iznutra mora postojati nešto što se
nalazi blizu čoveka i dotiče ga i što će ga, ukoliko bude mogao da čuje, da
oseti, počne da razume i eventualno sledi, voditi do metanoje, do tog okretanja i tako do potpuno novog poimanja sebe i
značenje svog života na zemlji.
U reči epo-ousis, slog epi (επι) u svom najosnovnijem smislu označava
položaj – naime, položaj nečega što počiva na nečem drugom i tako se nalazi
iznad toga i dodiruje ga. Dakle, u svom puno značenju ova reč, koja je
prevedena kao svakodnevni, u vezi sa narednom rečju hleb (što je na grčkom
obična reč za hleb- άρτος), označava ono što je stvarno u čoveku, ono što je
njegovo, a što je izgubio, što je iznad njega i dodiruje ga; a ovaj deo Očenaša
je lična molba da se oseti ono što je izgubljeno, taj izgubljeni osećaj i da se
on oseti sada – ovog dana, ovog trenutka – ne doslovna hrana, već hrana koja
čoveku omogućava da ponovo postane živ. Kada je mlađi sin u paraboli došao
sebi, osetio je prve tragove tog osećaja, te hrane, koju je zaboravio – i tako
se okrenuo i počeo da sebe iznova prepoznaje.
Нема коментара:
Постави коментар