MORIS NIKOL: ISTINA III DEO

Moris Nikol: META 

Poglavlje: ISTINA

Deo treći 

"Truth was the only daughter of Time" Leonardo da Vinči

Ni posle tri godine kontakta sa Hristom učenici nisu prošli kroz „pokajanje“. Gotovo poslednje reči upućene Petru bile su: „A ja se molih za tebe da tvoja vera ne prestane; i ti kad god obrativši se (έπιστρεψας) utvrdi braću svoju.“ (Luka XXII.32). Grčka reč epistrepho (έπιστρεψας) koja je ovde upotrebljena znači „okrenuti se“, „vratiti se“ i metaforično „pokajati se“, vratiti se sebi.

Već je očigledno da metanoja (pokajanje) označava „okretanje“. „Ako se ne povratite (στραφητε) i ne postanete kao mala deca“ fraza je koja se koristi u Jevanđelju po Mateji XVIII.3. U autorizovanoj verziji ovo je prevedeno sa „dok se ne preobratite“. Međutim, reč preobraćanje (conversion) ima nejasno sentimentalno značenje. Ona bukvalno označava nešto definitivno – naime, „okretanje“ uma, istinsku mentalnu transformaciju. Ova reč se u grčkom koristi za konje koji se proveravaju i okreću ili vojnike koje voze naokolo. U Delima apostolskim (III 19) reči metanoja i vožnja naokolo javljaju se zajedno (µετανοήσατε και επιστρεφαε) i prevode se kao: „Pokajte se i okrenite.“

Misli se na definitivni unutrašnji čin, kakav se zaista može preduzeti, naime, um može proći kroz naglu promenu. Taj je čin jasno prikazan u Paraboli o bludnom sinu u kojoj mlađi sin „dolazi sebi i vraća se ocu“.

U ovoj paraboli koja se, kao što je rečeno u prethodnom poglavlju, često shvata bukvalno, kao priča o mladom čoveku koji je protraćio bogatstvo i koja je često bila povod za komentare o nepravednom postupanju oca, javlja se ista ideja kao i u prethodne dve. Nešto izgubljeno je pronađeno. U ovom slučaju to što je izgubljeno naziva se mlađim sinom. U prvoj paraboli to je jedna ovca od stotinu, u drugoj jedan srebrnjak od deset, dok je u ovoj paraboli reč o jednom od dva brata. Iako se verbalno ne ukazuje direktno na „pokajanje“, kao u prve dve parabole, jasno je da čitava parabola predstavlja aktivnost koja se odvija u čoveku; a ta aktivnost ima veze sa pronalaženjem tog jednog, kao što je to jasno izraženo u prethodne dve parabole. U nastavku, u ovoj paraboli, pronalaženje onoga što je izgubljeno povezano je sa daljom idejom – naime, razlikom između biti živ i biti mrtav: „Jer tvoj brat beše mrtav, a sada je ponovo živ; i beše izgubljen, a sada je nađen.“ Jasno je da biti živ i biti mrtav ne mogu imati fizičko značenje, već se samo mogu odnositi na unutrašnje stanje u čoveku. To jest, stanje u čoveku u kome taj jedan koji je izgubljen označava stanje čoveka u kome se nije izvršila metanoja i koje se poredi sa smrću. Mora se obratiti pažnja na to, da se nakon što se promena odigrala o subjektu više ne govori kao da je živ, već kao da je ponovo živ (άνεζησε ). Zašto ponovo? I zašto je mlađi sin predmet ove parabole? I zašto je, kao što smo videli u prethodnom citatu, za čoveka neophodno da postane kao malo dete? I prema čemu se nešto u čoveku mora okrenuti, nečemu što je izgubljeno u njemu; i šta je to što je izgubljeno, ono što je jedno u čoveku, zbog čega je sve ostalo napušteno?

Jasno je da, ako je nešto izgubljeno u čoveku, onda je postojalo stanje kada to nije bilo izgubljeno; i da je, ako čovek može postati ponovo živ, postojalo stanje kada je bio živ.  

  Postoji nešto u nama što je večito mlado, što poseduje razumevanje iza pojavnog sveta, iza fenomenološke realnosti. Međutim, tu jedna stvar u nama, večno mladu, izgubili smo u svetu objekata i spoljašnjih stvari i čula i, koristeći logiku čula, protraćili je beskorisnim spekulacijama koje su bez značaja za nju, jer je ona sposobna za razumevanje više logike i novog sveta, potpuno različitog od ovog mračnog sveta čula i vremenske logike u koju se sve sliva i u kojoj se gubi. Ta magična strana nas samih, koju osećamo u detinjstvu, uništena je životom i ostaje samo kao sećanje, koje nejasno osetimo na trenutak, podsećajući se na kratko nečega što smo jednom znali i posedovali i što je nestalo iz naših života.    

To je to, to jedno u nama, što mora ponovo da se pronađe, jer o tom odsutnom delu nas, koje je izgubljeno, govore sve ove parabole. Njegova realna sudbina je da bude izuzeto iz života, povučeno iz moći spoljašnjih stvari i spoljašnjih događaja. Na taj način, čovek je ponovo oživeo. Jer ovakvi kakvi jesmo, u našem sadašnjem stanju, u kome to jedno jeste izgubljeno, mi svi živimo pogrešno, koliko god želeli da činimo dobro i kako god delovali. To jedno izgubilo je svoju pravu vezu i dok god je to slučaj sa čovekom, on nije dostigao svoje pravo stanje, od koga njegova prava evolucija može da otpočne. On se nije „pokajao“ – to jest, nije se podvrgao metanoji. Tako on propada. I sve dok je ta jedna stvar u njemu izgubljena, sve što čini je pogrešno. Jer kada je čovek nadvladan spoljašnjim životom i izložen uticaju samo onoga što na njega deluje spolja i donosi zaključke samo iz onoga što može videti, on je mašina pogrešno pokretana čulima i iznutra. Njime dominiraju spoljašnje okolnosti i nema života u njemu. Taj je njegov deo, taj deo, koji je zaista on sam i od koga može početi njegova individualna egzistencija i rast, izgubljen. Na pogrešnom je mestu. I to je greh. To jest, u takvom stanju svako promašuje metu, promašuje samu ideju svoje egzistencije.    

Ljudi često osećaju nešto od toga i znaju da kada osećaju previše snažno ili kada su suviše uplašeni zbog nečega ili uvek uznemireni i zabrinuti i izloženi na milost i nemilost životu, čine pogrešno na neki neodređeni način koji nema nikakve veze sa moralnošću ili moralnim pogreškama; osećaju da ne treba dozvoliti da život ima takvu vlast nad njima i da su, čineći tako, odgovorni za neki zločin koji instinktivno osećaju ali ne razumeju. I ne shvataju da se kroz Jevanđelja sve vreme upravo govori o ovom pogrešnom stanju čoveka i da s obzirom na to ništa drugo nije važno; i sve dok čovek ne shvati da se nalazi u takvom stanju i ne počne da traži onaj deo sebe koji je izgubljen u stvarima koje nisu važne i ne pripadaju mu, ne povuče se u sebe i ne počne da menja svoj odnos prema životu, on je promašio svoju svrhu i nije shvatio tajnu svog postojanja. Ljudi misle da Jevanđelja govore o spoljašnjem životu i moralnom odnosu prema spoljašnjem životu; ne vide da ona govore o čoveku i njegovom mogućem ponovnom rođenju. Gotovo u svakoj rečenici ona govore o čovekovom unutrašnjem stanju, o pogrešnom stanju u kome se on nalazi i kako se to stanje mora promeniti. Ona ne govore o spoljašnjem životu ili spoljašnjoj moralnosti, već o samom čoveku i stanju u kome se on nalazi u sebi. Ona ne govore o čoveku koji je jednostavno dobar ili moralan, već o čoveku koji se menja i postaje drugačiji čovek. To je čitava njihova poruka – da čovek može i mora da se promeni u sebi i postane drugačija osoba, koliko god da je „dobar“ ili „loš“ u životu. A prvi stepen je metanoja.

Kakva je priroda te strane u nama, te strane koja je naše pravo sopstvo i koju smo svi izgubili? Da li je moguće definisati je ili je približiti našem razumevanju? Jedan čovek, pod krinkom bludnog sina, putuje u daleku zemlju. Tamo proćerda celokupno imanje i potroši sva sredstva, a istovremeno u toj zemlji nastupi glad. Mladić se nađe u nevolji i ni od koga ne može ništa da dobije; i tada dolazi sebi i seća se: „Koliko slugu moga oca imaju hleba i suviše, a ja umirem od gladi“, uzviknuo je. Šta je ta nestašica, ta nevolja, ta glad? I šta je hleb? Parabola se u potpunosti mora odvojiti od njenog doslovnog teksta i bukvalnog značenja. To nije fizička glad i nestašica niti doslovni hleb; niti se „gubitak imanja“ i „trošenje svega“ odnose na stvarni novac. Čovek je bio mrtav, ali došao je sebi; i tako je ponovo oživeo. U činu sećanja sebe istina je došla do njega. Nije stvarno pripadao mestu na kome se nalazio, u dalekoj zemlji u koju je otputovao, gde mu niko ništa nije davao i gde je hrana za svinje bila sve što je dobijao. Život je postao besmislen; i taj smisao koji mu se nudio bio je poput hrane za svinje – ništa osim ljuske. Ne postoji nijedna stvar u spoljašnjem životu koja ne može postati u potpunosti besmislena. Međutim, ovo nije moralna istina, već činjenica, koliko god da je nelagodno suočiti se sa njom. Takođe je činjenica, koja pripada prirodi stvari, da svako traži ispunjenje sebe i svega za čime žudi u životu. Iako je razočaran, on ili oseća da je izuzetak ili da će na kraju pronaći ono za čime traga ili da bi, kada bi okolnosti ili njegov život bile drugačiji, mogao da dobije sve što poželi. Međutim, život ne može biti suštinski drugačiji. Suštinski, život je uvek isti; a čovek je uvek zaključan u zatvoru koji čini on sam, njegove ljubomore i mržnja i ne može umaći tom osećaju sebe, koliko god da se spoljašnje okolnosti promene. Nije život taj koji čoveku donosi patnju, već on sam. Dok god ono što želi i što mu je potrebno vidi izvan sebe i dok pokušava da to toga dođe na taj način, on će promašivati smisao i čak trpeti nemaštinu, naspram velikih bogatstava koja bi mogao da stekne. I dok god oseća da se njegovo sopstvo sastoji od toga, on „čini greh“ – to jest, „promašuje“ ono što čovek treba da čini i šta može da postane – promašuje metu.

Ne postoji gora bolest od obesmišnjenosti. Međutim, život može da postane besmislen na dva potpuno različita načina. Čovek može izgubiti svako interesovanje, tako da sve što čovek čini ili što je činio izgleda beskorisno i bez svrhe, a sopstvena egzistencija bez ikakvog smisla. Međutim, postoji i potpuno drugačije iskustvo, kada iz persepktive većeg značaja svako obično značenje izgubi svaku vrednost. U takvom iskustvu, koje se s vremena na vreme događa ljudima, čovek je odvojen od svakog smisla u životu. To iskustvo nastupa kada fizički čovek odjednom oseti da se on razlikuje od svega što vidi, čuje i dodiruje. Postaje svestan da on sam postoji. Njegova egzistencija nije više egzistencija stopljena sa životom. Postaje različit od svega što ga okružuje. Shvata da on jeste sopstvo – a ne ono što je mislio da jeste – i prestaje da oseća sebe samo preko poređenja sa drugima, kao boljeg ili goreg od drugih. Vidi da je sam, jedan, nepoznat drugima i nevidljiv. Vidi da je on sopstvo, a da drugi vide njegovo telo. On zna da, kada bi mogao da održi ovo stanje, tu iznenadnu svest o sebi, život više nikada ne bi mogao da ga povredi i ništa u životu mu se ne bi činilo nepravednim i ne bi mogao da bude ljubomoran, da se ljuti ili da mrzi. U tom trenutku čovek dolazi sebi.

Trenutak prolazi i čovek je ponovo u svom uobičajenom stanju – to jest, taj intenzivni, unutrašnji doživljaj sebe kao odvojene kreacije, kao individue, kao nečeg potpuno jedinstvenog i različitog od svega drugog, nestaje. On ponovo vidi kako njime dominiraju čula, kako tone u spoljašnji život i njegova značenja i u stvari i ciljeve te realnosti koju nude čula. Ponovo počinje da razmišlja na osnovu čula i njihove logike i da zadovoljava apetite koje pobuđuju stvari izvan njega. Unutrašnji značaj njegovog sopstva nestao je. Shvatanje o tome šta je najrealnije, šta je najsmislenije, gubi se i biva zamenjeno drugom „realnošću“, drugim skupom značenja koje sada vidi kao nešto izvan sebe. Više se ne razlikuje od svojih čula i svoje slike o životu. Zaboravio je sebe i ponovo je čovek izgubljen i mrtav. Međutim, ukoliko se bilo čega seća, on zna da je stanje svesti koje je doživeo tajna njegovog života da, kada bi uspeo da ga ponovo pronađe i zadrži, ništa drugo ne bi bilo važno.

To je metanoja u njenom potpunom značenju. To je novo stanje svesti, koje je iznenada dotaknuto i iznenada nestalo. U tom stanju svesti čovek pronalazi sebe. On pronalazi ono što je izgubio. Pronalazi „Ja“. To je prva istina – prvo shvatanje istine. To je trenutak kada čovek postane živ i to je tačka sa koje unutrašnja evolucija otpočinje. Sve što čovek namerava u uobičajenom stanju svesti, učinjeno je na pogrešan način i sa pogrešnog mesta u njemu. Tako Hrist ponavlja: „Dok se ne pokajete (dok ne dosegnete metanoju) ... ne možete ući u Kraljevstvo Božije.“ U Paraboli o bludnom sinu ova nagla promena uma predstavljena je na dramatičan način, jer je čitava parabola unutrašnja po svom značenju. To jedno u čoveku odvojeno je od moći čula i shvatanja čula i dolazi sebi i seća se. Ono što je bilo izgubljeno, pronađeno je. Čovek se budi iz dubokog sna čula, iz smrti i postaje ponovo živ.