FIZIČKI I DUHOVNI ČOVEK - III DEO

MORIS NIKOL - META

FIZIČKI I DUHOVNI ČOVEK

TREĆI DEO

VERA

Reč prevedena kao vera (pistis – πίστις) u Novom zavetu znači više nego samo verovanje. Ona označava drugačiju vrstu mišljenja. Uzmimo primer iz Biblije. U Jevanđelju po Mateji, XVI.5-12:  “I polazeći učenici Njegovi na one strane zaboraviše uzeti hleba. A Isus reče im: Čuvajte se kvasca farisejskog i sadukejskog. A oni mišljahu u sebi govoreći: To je što nismo hleba uzeli. A Isus razumevši reče im: Šta mislite u sebi, maloverni, što hleba niste uzeli? Zar još ne razumete niti pamtite pet hlebova na pet hiljada, i koliko kotarica nakupiste? Ni sedam hlebova na četiri hiljade, i koliko kotarica nakupiste? Kako ne razumete da vam ne rekoh za hlebove da se čuvate kvasca farisejskog i sadukejskog? Tada razumeše da ne reče kvasca hlebnog da se čuvaju, nego nauke farisejske i sadukejske.”

U tom događaju je jasno da su učenici shvatili Isusove reči u njihovom čulnom značenju – to jest u skladu sa doslovnim smislom reči. Hrist im je rekao da je to znak da imaju malo vere. To nije pitanje verovanja. Ipak, oni imaju malo vere. Šta to znači? To znači da je vera nešto više od verovanja. U tom slučaju, vera znači razumevanje na drugačijem nivou od doslovnog razumevanja. Čulno razumevanje ne može da uspostavi kontakt sa smislom sadržanim u Hristovom učenju. On nije govorio o doslovnom kvascu, već o psihološkom kvascu. Hrist nije govorio na nivou čula, već psihološki. Njegove reči nemaju čulno, već psihološko značenje. Kvasac, o kome je reč, nema doslovno značenje kvasca, niti je hleb doslovno hleb, već označava lažljivost koja će zaraziti dobro. Sadukeji mogu da se uporede sa današnjim naučnicima. Oni ne veruju ni u kakav život nakon smrti. To je njihov kvasac laži. Fariseji mogu da se uporede sa ljudima koji važnost pridaju spoljašnjem utisku, koji, da tako kažemo, smatraju važnim da odu u Crkvu u nedelju, ’da ih vide ljudi’ (Matej VI.5). To je njihov kvasac. Oni su stigmatizovani kao licemeri – bez unutrašnjeg verovanja. Sada, Hrist povezuje nedostatak psihološkog razumevanja kod učenika i konstantnu nemogućnost da uvide na šta se mislilo sa slabošću vere. Drugim rečima, Hrist povezuje sposobnost psihološkog razumevanja sa posedovanjem vere; a doslovno razumevanje sa slabošću vere ili, na drugom mestu, sa slepilom, sa kompletnim nedostatkom vere i unutrašnjom smrću. Vera je neophodna da otvori deo uma, koji se ne otvara čulima. 

Pogledajmo još neke odeljke, koji se odnose na veru i viši smisao. Mnogi se verovali u Hrista kao vidljivog čudotvorca. Verovali su na osnovu onoga što su videli, na osnovu dokaza svojih čula. Međutim, u Jevrejima XI.1 vera se naziva osnovom za verovanje u ono što se ne vidi. „Vera je, pak, tvrdo čekanje onog čemu se nadamo i dokazivanje onog što ne vidimo.“ To nije samo uverenost u stvari koje se ne vide, već je osnova ili ravan, na kojoj se može doseći drugi svet odnosa ili vrednosti, svet iznad vidljivog sveta i njegov uzrok. Nepoznati autor Jerejima nastavlja:

„Verom poznajemo da je svet rečju Božjom svršen, da je sve što vidimo iz ničeg postalo.“ (XI.3).

Autor nastavlja da opisuje kako su određene stvari učinjene na osnovu posedovanja vere. Sada, mada može biti istina da vera nigde u Bibliji nije jasno definisana, već samo njeni efekti, određene stvari su o njoj rečene – kao napred – da pokažu da je ona povezana sa unutrašnjom percepcijom skale. Ukoliko vera prouzrokuje da čovek u svom umu prepoznaje da jedan svet, nevidljiv čulima, leži iznad vidljivog sveta i predstavlja njegov uzrok, tada prepoznaje stvari na skali – to jest, u terminima viših i nižih nivoa. Kada je centurion u paraboli rekao da je i sam čovek pod vlašću, dok pod sobom ima vojnike i dodao da tako mora biti i sa Hristom, on je govorio u terminima skale. Pomenuo je da Hrist samo treba da izda naređenje i njegov bolesni sluga će ozdraviti. Hrist je uzviknuo da nikada ranije nije sreo nikoga ko je bolje razumeo šta znači vera. To se odnosi na kapetana koji je poslao Hristu glasnika da ga zamoli da izleći njegovog slugu: 

A Isus iđaše s njima. I kad već behu blizu kuće, posla centurion k Njemu prijatelje govoreći Mu: Gospode! Ne trudi se, jer nisam dostojan da uđeš pod moju strehu; Zato i ne držah sebe dostojnog da Ti dođem, nego samo reci reč, i ozdraviće sluga moj. Jer i ja sam čovek pod vlasti, i imam pod sobom vojnike, pa kažem jednom: Idi, i ide; i drugom: Dođi, i dođe; i sluzi svom: Učini to, i učini. A kad to ču Isus, začudi mu se, i okrenuvši se narodu koji iđaše za Njim reče: Kažem vam: ni u Izrailju tolike vere ne nađoh. I vrativši se poslani nađoše bolesnog slugu zdravog. (Luka VII.6-10).

Da se vratimo Jevrejima, autor nastavlja rečima: „… a bez vere nije moguće ugoditi Bogu.“ (XI.6). To jest, nije moguće bez osnove ili temelja vere, koja čoveku omogućava da razmišlja bez dokaza svojih čula i da shvati postojanje nevidljive skale i razume psihološko značenje. Doslovno značenje je jedna stvar, psihološko ili duhovno značenje je druga stvar, iako se koriste iste reči. Na primer, videli smo da reč ’kvasac’, spomenuta u prethodnom navedenom događaju, ukazuje na dva nivoa značenja. Učenici su je shvatili na nižem nivou i rečeno im je da je to usled toga što je njihova vera mala. Njihovo razmišljanje je bilo osetilno. Imali su teškoća da razmišljaju na nov način na drugačijem nivou. A njihovo psihološko mišljenje bilo je toliko slabo, upravo zato što se zasnivalo na čulima a ne na veri. Tako čula i vera opisuju dva načina mišljenja, ne suprotstavljena, ne antagonistička, već na drugačijim nivoima. Jer bez opažanja skale i nivoa, stvari koje to nisu čine se suprotstavljenima, a čovekov um se deli na ’ili … ili’, što vodi do beskrajnih konfuzija i mentalnih nesuglasica i bede. Autor nastavlja rečima: „…jer onaj koji hoće da dođe k Bogu, valja da veruje da ima Boga i da plaća onima koji Ga traže.“ (Luka XI.6). Očigledno je da ako skala stoji iza svih stvari, ako je red skala i ako dovesti u red znači postaviti na skali, tada mora postojati više i niže. Za sve mora postojati iznad i ispod. Čoveku koji ne može da prepozna skalu, vidljivu i nevidljivu, kao što je učinio centurion putem psihološkog razumevanja zahvaljujući svojoj velikoj veri, neće biti dostupno intuitivno saznanje koje samo vera otvara svakom umu koji je do tada bio uspavan u čulima i ograničenom svetu koji ona otkrivaju.  

FIZIČKI I DUHOVNI ČOVEK - II DEO

MORIS NIKOL - META

FIZIČKI I DUHOVNI ČOVEK

DRUGI DEO

U prvih pet knjiga Starog zaveta, poznatih pod nazivom Petoknjižje, koje se pripisuju Mojsiju, nailazimo na veliki broj neobičnih priča, čije se poreklo obično smatra istorijskim. Na primer, tu je priča o faraonu i peharniku i hlebaru u Postanju XL, koja naizgled nema nikakvog značenja i čini se sasvim trivijalnom. Međutim, možemo pretpostaviti da ona ima unutrašnje značenje. Opet, tu je velika priča o Mojsiju, koji izvodi decu Izraela iz Egipta i van domašaja moći faraona (Izlazak). To se bez sumnje može shvatiti istorijski, naime, da Egipat označava Egipat, a faraon označava faraona, baš kao što se u prethodnom primeru peharnik može shvatiti kao pravi peharnik, a hlebar kao pravi hlebar.

Sagledajmo izlazak dece Izraela iz Egipta i njihovo putovanje u obećanu zemlju ne u doslovnom smislu, već kao parabolu sa psihološkim značenjem, potpuno nezavisno od bilo kakvih istorijskih aspekata.  Drugim rečima, razmotrimo je kao priču koja ukazuje na čoveka koji se udaljava od neke moći, reprezentovane faraonom i Egiptom, i kreće ka novom mestu u sebi. Sve ezoterijska učenja razlikuju niži i viši nivo i suština ezoterizma sastoji se u činjenici da je čovek sposoban da se podvrgne transformaciji i da dosegne novi nivo u sebi. Čovek mora da pobegne od moći faraona i Egipta i da krene u drugom pravcu, koji se prvo označava kao divljina i najzad kao obećana zemlja. U alegoriji je vidljivo koliko je to teško, jer faraon neće da dopusti deci Izraela da napuste Egipat, iako se nesreća za nesrećom nadvija nad njim. To je prvi problem ezoteričnog učenja i u paraboli je naglašena moć faraona, koju Mojsije nastoji da nadvlada. Faraon reprezentuje moć nižeg nivoa, a Mojsije, kome je Bog naložio da izvede decu Izraela iz Egipta, moć višeg nivoa, dok Egipat predstavlja psihološko stanje čovečanstva. Mnoge različite strane čoveka, sposobne za novi unutrašnji razvitak, u Egiptu čvrstom rukom zadržava faraon – to jest, snaga nižeg nivoa razumevanja, formiranog samo na osnovu opažanja sveta dostupnog čulima i razumevanja koje izvodimo iz prvog izvora značenja. Taj nivo interpretacije je Egipat, a faraon je koncentrovana moć na tom nivou. Možemo ga uporediti sa ’ravnateljem stola’ u paraboli o svadbi u Kani (pogledajte stranu 171). Pogledajmo neke definicije u Starom zavetu o značenju Egipta. U onoj izuzetnoj knjizi, pod nazivom Isaija koja je puna psiholoških interpretacija i nudi ključ za starije knjige Starog zaveta, rečeno je, „A Misirci su ljudi, a ne Bog, a konji njihovi su telo, a ne duh“ (Isaija XXXI.3). Iz toga možemo videti da, ako priču o oslobođenju dece Izraela shvatimo u psihološkom značenju kao prelazak iz stanja ’mesa’ u stanje ’duha’, moramo razumeti da to označava mentalnu transformaciju. U jednoj od poslanica Novog zaveta Pavle govori o umu mesa kao o čulnom umu (Kološanima II.18): „Niko da vas ne vara po svojoj volji izabranom poniznošću i službom anđela, istražujući i šta ne vide, i uzalud nadimajući se umom tela svog.“ Prema tome, ako na priču o deci Izraela i Egiptu primenimo interpretaciju iznad svakog doslovnog smisla, razumećemo da je reč o oslobođenju čoveka, zarobljenog u dokaze njegovih čula – čoveka osetilnih činjenica – i njegov razvitak u novi stepen razumevanja, zasnovanog na principima i značenjima koja dolaze sa drugog nivoa uvida, to jest, prelazak iz ’mesa’ u ’duh’. Konj, koga čovek jaše, u drevnom jeziku parabola, čije mnoge tragove čuva antička grčka mitologija, predstavlja intelekt ili um. Kada Isaija kaže da su konji Egipta meso a ne duh, on daje ključ za celokupno značenje Izlaska iz Egipta. Omogućava nam da čitavu materiju sagledamo psihološki. Faraon je ’meso’, Mojsije je ’duh’. Mi smo ti, koji treba da izvedu svoju decu Izraela iz Egipta. 

Budući da sve u ezoterijskoj psihologiji govori o čoveku samom i njegovim mogućnostima i o tome, sa čime on u sebi mora da se nosi i šta mora da napusi i od čega da se odvoji, možemo razumeti da velike parabole nisu podobne za oštra i suvoparna tumačenja, niti su za nas istinski shvatljive, osim u malom stepenu koji zavisi od naše sposobnosti da razumemo značenje nezavisno od doslovnog smisla. Iza upotrebljenih reči leži unutrašnji smisao. Međutim, taj unutrašnji smisao se ne poklapa tako lako sa našim običnim umom. Moramo da razmišljamo na nov način i da vidimo veze, koje poseduju psihološku logiku, ali nisu i doslovno logične.

U pokušaju da razumemo unutrašnje značenje priče o faraonu i njegovom peharniku i hlebaru, moramo u tom slučaju posmatrati faraona kao čoveka, utemeljenog u svojim čulima, koji je započeo proces promene svog razumevanja. To je, da tako kažem, vaš faraon, koji stoji čvrsto na stanovištu svojih čula i njihovih dokaza. Peharnik i hlebar reprezentuju dve strane u nama – jednu koja mora da bude obešena i drugu koja je iskupljena. U toj priči Egipat je transformisan uticajem Josifa, koji konačno postaje upravnik Egipta. To je ista priča kao i priča o izlasku dece Izraela iz Egipta, ali ispričana na drugačiji način. Psihološka ideja je ista, ali je u ovom slučaju nad samim Egiptom uspostavljena nova vladavina. Kada shvatimo da se sve te parabole odnose na samog čoveka i da nemaju istorijsko značenje i da ih moramo sagledavati nezavisno od njihovog doslovnog smisla, tada nije teško razumeti da one u stvari govore o istoj stvari – o oslobođenju čoveka od nižeg nivoa i njegovoj transformaciji u biće višeg nivoa – iako su uloge u predstavi različite.

BITKA IZMEĐU ZMIJE I KONJA

Ono što treba da razumemo je da 'prirodni' čovek sa svojim osetilnim razmišljanjem ne može da se podvrgne razvitku koji je za njega inherentno moguć. Njegovo razmišljanje zasnovano na čulima će ga sprečiti u tome, jer je ono antagonističko prema psihološkom razmišljanju. Nesposoban da razmišlja psihološki, zalepljen za svoja čula, on je osuđen da ostane nerazvijeni čovek. Gde možemo da pronađemo mesto gde se govori o pitanju čulnog i psihološkog mišljenja? Na njega se ukazuje u Postanju: „Dan će biti zmija na putu i guja na stazi, koja ujeda konja za petu, te pada konj na uznako.“ (Postanje XLIX.17).

Zmija se koristi kao simbol za razmišljanje zasnovano na čulima. Peta je najniži nivo prirodnog, najniži vid rezonovanja na osnovu čula. „Čega da se bojim u zle dane, kad me zloba mojih neprijatelja opkoli?“ (Psalm XLIX; u engleskom tekstu: „The iniquity of my heels hath encompassed me“). A u Postanju: „I još mećem neprijateljstvo između tebe i žene i između semena tvog i semena njenog; ono će ti na glavu stajati a ti ćeš ga u petu ujedati.“ Zmija predstavlja razmišljanje zasnovano na čulima, a žena (ovde) duhovno razumevanje. Čula i duh su ovde oprečni. Hrist je ujedinio, povezao, Ljudsko i Božansko, čula i duh.

“Evo vam dajem vlast da stajete na zmije i na skorpije i na svaku silu neprijateljsku, i ništa vam neće nauditi.“ (Luka, X.19). Zmije i škorpioni su oni, koji su prevrtljivi i glume ljubaznost uz mržnju u svojim srcima ili su spolja pobožni, dok se u tajnosti gnušaju ili se bore za reforme, da bi sami ostvarili moć. Ono što osoba jeste i što se prikazuje da jeste stoji u kontradikciji i tako se um deli. Obmana je podeljeni um. Čovek govori dobro i misli loše ili čini dobro a želi loše, i tako ej pun skrivenog otrova.  Obmana je zloba volje, skrivena ispod ljubaznosti.

Hrist je nazvao Fariseje „zmije, porodi aspidini!” (Matej, XXIII.33), jer su se spolja prikazivali dobrim, a iznutra bili zli. Obmana prožima čitavo biće osobe i čini je nesposobnom da raste. Ona je mrtva – završena. Hrist kaže Farisejima, kao primer za obmanu: „Teško vama književnici i fariseji, licemeri što čistite spolja čašu i zdelu a iznutra su pune grabeža i nepravde.“ (Matej, XXIII.25). 

FIZIČKI I DUHOVNI ČOVEK - I DEO

MORIS NIKOL - META

FIZIČKI I DUHOVNI ČOVEK

PRVI DEO

ČOVEK stupa na Zemlju svojim fizičkim stopalom, ali život dotiče psihološkim stopalom. Njegov najispoljeniji psihološki nivo je čulan, oblast oseta i čula. Drugim rečima, njegovo spoljašnje mišljenje i osećanje nastaju iz predmeta čulnog opažanja. Ovaj nivo predstavlja stopalo njegovog psihološkog bića, koje se razlikuje od stopala njegovog fizičkog bića, dok vrsta obuće, koja mu prekriva stopala, reprezentuje njegove određene poglede, mišljenja i stavove koje obuva odnosno koristi u svom pristupu čulnom životu. Bez vaših pet čula, spoljašnji život ne bi postojao za vas.

Kako čovek hoda po Zemlji? Ovde govorimo psihološki.  Kako se njegova spoljašnja psihologija odnosi prema spoljnom životu?   

Sada, čovek koji život razume samo na osnovu dokaza čula, nije psihološki čovek. On je čulni čovek. Njegov um počiva na čulima. To se povremeno naziva ’um mesa’ [ό vovs της σαρκός (Col. ii.18.)]. U tom slučaju on misli svojim stopalima – i nema glavu. Još preciznije rečeno, on razmišlja ’obućom’ koja prekriva njegovo stopalo. To je njegov oblik istine, različit u različitim slučajevima, ali istog reda ili nivoa. On je još uvek daleko od toga da bude Čovek. Razmišlja doslovno, parabole, recimo, shvata doslovno. Međutim, da bismo postali Čovek, u razmišljanju moramo početi da se odvajamo od doslovnog smisla. Za onoga, ko teži unutrašnjem razvitku, neophodno je da razmišlja psihološki. Na primer, zašto se u ezoterijskoj literaturi, kao što je Biblija, toliko često spominje da čovek mora izuti cipele pre stupanja na neko sveto mesto? To znači da čulni um ne može da razume psihološku istinu. Tako mu je rečeno da izuje cipele – to jest, svoju istinu koja počiva na čulima – jer um, zasnovan na čulima i istina izvedena na osnovu njihovih dokaza, nije u stanju da razume viši red ili nivo istine – to jest, psihološku istinu. Da to izrazimo na drugačiji način: fizički čovek ne može da razume duhovnog čoveka. 

Tako, kada se kaže da je neophodno izuti cipele pre stupanja na neko posvećeno ili sveto mesto, time se naglašava da čulno ne može razumeti duhovno. Čulna misao ne može doseći nivo koji leži iznad nje. Potrebna je drugačija vrsta mišljenja. Um poseduje različite nivoe i njegov najniži nivo ne može da razume rad višeg nivoa. Razumeti psihološku istinu pomoću najnižeg, spoljašnjeg nivoa uma nije moguće. Tako, te cipele moraju da se izuju pre nego što se stupi u sferu znanja iznad čulnog saznanja. Spustiti psihološko razumevanje na nivo čulnog razumevanja znači uništiti u Čoveku sve ono što može da vodi do njegovog unutrašnjeg razvitka i što ga iznutra čini čovekom.

Ljudi pokušavaju da razumeju ’Boga’ i ’Božansko’ svojim čulnim umom. Pokušavaju da razumeju svojom obućom, a ne svojom glavom. Kada se anđeo pojavio pred Mojsijem u zapaljenom grmu, rekao mu je: „Ne idi ovamo: izuj obuću svoju sa nogu svojih, jer je mesto gde stojiš sveta zemlja.“ (Izlazak, III.5). A kada je anđeo sa isukanim mačem stao pred Isusa  Navina nakon njegovog dolaska u Jordan, rekao je Isusu: „Izuj obuću s nogu svojih, jer je mesto gde stojiš sveto.“ (Isus Navin, V.15). Hristovi učenici, koji su poslati da propovedaju Bibliju, morali su da idu bez obuće. ’Ne nosite … ni obuće’ (Matej, X.10).

Čovek ima organizovano fizičko telo, koje mu je dato. On tada potpada pod organizaciju civilizacije kojoj pripada. Ta socijalna organizacija se održava pomoću zakona. Ukoliko čovek počini ubistvo, biva osuđen u skladu sa zakonom svoje zemlje. Međutim, Čovek nema psihološko telo. On ne poseduje unutrašnju organizaciju. On se pokorava zakonima iz straha ili da bi izbegao skandal. U sebi, kada bi sva ograničenja bila ukinuta, on bi ubio one koje mrzi. Mržnja je dubok faktor. U određenom smislu moguće je reći da mi svi mrzimo jedni druge. Rečeno je: ’Ne ubij’ (Izlazak XX.13). Doslovno shvaćena, ta zapovest se poštuje iz straha od posledica. Psihološki ona znači da ne smemo počiniti ubistvo u mislima ili osećanjima. Samo u toj unutrašnjoj sferi se odvija unutrašnji razvitak. U toj zapovesti je izraženo psihološko značenje.

STOPALO I GLAVA

Psihološki čovek je stalna tema vizije, parabole i sna. On je različito podeljen na spoljašnje i unutrašnje delove. To je isto kao niži i viši delovi. Glava reprezentuje najviši ili najskriveniji deo psihološkog čoveka. Pomešati mišljenje stopalima (obućom) sa mišljenjem glavom znači ne razlikovati dva nivoa. Mišljenje stopalima oblikuje obuću, ono je čulno i odnosi se na spoljašnje čulne objekte. Mišljenje glavom je psihološko i odnosi se na unutrašnje značenje stvari. Ta dva reda istine nisu kontradiktorna, ali postaju takva ako ih posmatramo kao suprotnosti. Ona nisu suprotnosti, već se nalaze na različitim nivoima. Međutim, ukoliko čovek razmišlja samo svojim stopalima, on ne može da razume nivoe. On razmišlja samo na jednom nivou i tada pretvara u suprotnosti stvari koje nisu suprotnosti. Tako, kada ljudi izgube smisao za nivoe – za više i niže – svet postaje svet suprotnosti i nasilja. 

GOLI ČOVEK

U psihološkom jeziku odeća, plašt, ruho označavaju ono što psihološki čovek oblači – to jest, istinu koju sledi. Tako je goli čovek psihološki nag čovek, bez mentalne odeće. To je čovek bez psihologije, bez bilo kakve vrste istine. U Otkrivenju je rečeno: „Blago onome ko je budan i čuva haljine svoje, da go ne hodi i da se ne vidi sramota njegova.“ (Otkrivenje, XVI.15). Značenje je psihološko, ne fizičko.

Međutim, šta treba da bude obučeno? Na jednom mestu je rečeno da je Car bio nag:

„A kad dođe Sin čovečiji u slavi svojoj i svi sveti anđeli s Njime, onda će sesti na prestolu slave svoje. I sabraće se pred Njim svi narodi, i razlučiće ih između sebe kao pastir što razlučuje ovce od jaraca. I postaviće ovce s desne strane sebi, a jarce s leve. Tada će reći car onima što Mu stoje s desne strane: hodite blagosloveni Oca mog; primite carstvo koje vam je pripravljeno od postanja sveta. Jer ogladneh, i daste mi da jedem; ožedneh, i napojiste me; gost bejah, i primiste me; go bejah, i odenuste me; bolestan bejah, i obiđoste me; u tamnici bejah, i dođoste k meni.“ (Matej, XXV. 31-36).

Reč ’Car’ ukazuje na nešto u čoveku. Mnogi smatraju da slede istinu. Međutim, šta u njima to čini? Pitanje je očigledno: Da li je Car u čoveku odeven? Čini se da je Car već tamo i da je pitanje da li ga odenuti ili ne. Taj Car u čoveku je ili nag ili obučen. Takođe, ljudi čine dobro, ne znajući to – iz dobrote. Zar parabola ne kaže dalje:

„Tada će Mu odgovoriti pravednici govoreći: Gospode! Kad Te videsmo gladna, i nahranismo? Ili žedna, i napojismo? Kad li Te videsmo gosta, i primismo? Ili gola, i odenusmo? Kad li Te videsmo bolesna ili u tamnici, i dođosmo k Tebi? I odgovarajući car reći će im: Zaista vam kažem: kad učiniste jednom od ove moje najmanje braće, meni učiniste.” (Matej, XXV.37-40).

Razumemo da se fizički čovek sastoji od vidljivog tkiva i krvi i kostiju. Ne razumemo da se psihološki čovek sastoji od nevidljivih misli i osećanja i želja. Njegove misli i želje određuju kvalitet psihološkog čoveka. Međutim, dok je fizičko telo, koje nam je dato, organizovano i može da radi harmonično, psihološko telo nije dato i ni na koji način nije organizovano. Čovek može da misli jednu stvar, oseća drugu, a radi treću. Sa te tačke gledišta, Čovekov zadatak je da unese red u svoje psihološko telo, koje leži u neredu.

Iz tog razloga uvek je postojala literatura, u različitim oblicima, koja se nije odnosila na fizičkog, već na psihološkog čoveka – kao što su na primer fragmenti učenja sačuvani u Bibliji i mnogi drugi fragmenti. Međutim, ponovo grešimo, jer taj psihološki čovek je već tu, u nama – jedino, treba da ga odenemo. Recimo onda da je ili nag ili pogrešno odeven i da je naš zadatak da ga od stopala do glave odenemo u pravo ruho. Setite se da Car očigledno jeste tamo – ili nag ili obučen – i da je u slučajevima, kada je ostavljen nag, osoba promašila, a slučajevima kada je obučen nije promašila.

PRANJE NOGU VODOM U UMIVAONICI

Pročišćenje mišljenja, promena uma, simbolizovano je pranjem vodom: to je pranje uma od čula. Umivaonica je prihvatna posuda koja drži vodu; koja treba da je koncentriše.Stopalo je najniži um u kontaktu sa spoljašnjim svetom. To mora da se promeni u ovom životu.

„Potom usu vodu u umivaonicu, i poče prati noge učenicima i otirati ubrusom kojim beše zapregnut. Onda dođe k Simonu Petru, i on Mu reče: Gospode! Zar Ti moje noge da opereš? Isus odgovori i reče mu: Šta ja činim ti sad ne znaš, ali ćeš posle doznati. Reče Mu Petar: Nikad Ti nećeš oprati moje noge. Isus mu odgovori: Ako te ne operem nemaš deo sa mnom. Reče Mu Simon Petar: Gospode! Ne samo noge moje, nego i ruke i glavu. Isus mu reče: Opranom ne treba do samo noge oprati, jer je sav čist; i vi ste čisti, ali ne svi.“ (Jovan, XIII.5-10).

POGODITI METU

Piše: Jelena

Psiholog jungovske škole i dugogodišnji Jungov saradnik, učenik Gurđijeva i Uspenskog, dr Moris Nikol svakako je najpoznatiji po svom radu sa grupama Četvrtog puta i odličnim predavanjima, objedinjenim u petotomnom delu „Psihološki komentari na učenje Gurđijeva i Uspenskog“. Pored ovog monumentalnog dela, dr Nikol je i autor dve izuzetne knjige u kojima razmatra unutrašnje psihološko značenje biblijskih parabola, „Novi čovek“ i „Meta“. U suštini, ishodišna tačka obe knjige ista je kao i polazna osnova Gurđijevljevog učenja. U njima se čovek posmatra kao seme u kome je pohranjena mogućnost za rast i svesnu unutrašnju evoluciju na viši stepen duhovnog razvitka. U tom kontekstu, može se reći da sva objektivna učenja imaju istu svrhu – psihološku transformaciju nas samih, mehaničkih, uspavanih ljudi, „koji služe prirodi i utemeljeni su u nasilju“ u suštinski drugačiju vrstu čoveka. 

Kaže se da Viši centri komuniciraju putem simbola. I zaista, kada razmišljam o tome, zamišljam tu „komunikaciju“ u vidu čistih, apstraktnih formi, koje se, spuštajući se do naše zatomljene budne svesti, zaodevaju u simbolično ruho parabole, mita, alegorije, umetnosti, snova, jezika alhemije, najzad, isto ono ruho, koje je Gurđijev koristio pišući svoje vrhunsko delo objektivne umetnosti, „Belzebubovi razgovori sa unukom“. Ove poruke sa višeg nivoa, nabijene simboličnim punjenjem, imaju moć da obezbede neophodno gorivo za psiho-transformaciju, za pretvaranje običnog metala u zlato koje latentno postoji u čoveku. Ipak, da bi se to dogodilo, neophodno je sprečiti da potentni simboli „padnu na loše tlo“,  da ih prime mehanički nesvesni delovi centara, mala ’Ja’, okupirana sopstvenim trenutnim interesima, malim planovima, malim proizvoljnim htenjima, sebičnim ciljevima, nesposobna da shvate bilo šta više. U posedu višeg znanja, ta mala ’Ja’ će se baviti njegovim bukvalnim ili sentimentalnim tumačenjem i koristiti ga za podizanje međa prema malim ’Ja’ Drugih koji se koriste istom višom istinom, zaodevenom u drugačije ruho, duboko verujući da pitanje na koju se stranu neko krsti, da li se krsti celom šakom ili sa tri prsta, te da li se uopšte krsti, predstavlja onu tanku granicu između dobra i zla, te da je ključno za problematiku spasenja duše. Svestan ove opasnosti, Nikol u obe knjige briljantno oživljava simbolični jezik parabola i iznosi na površinu njihov dubinski, psihološki smisao i potencijal da pokrenu unutrašnju transformaciju. „Čitanje postaje psihološki i duhovni proces koji nas odvaja od „Lažne Ličnosti“ (egoičnog imaginarnog „Ja“), od materijalne površine stvari i prenosi u više svet objektivne realnosti, koju naš „unutrašnji posmatrač" može da doživi.“ (Erik Davis).     

Budući da je Jung, sa svojim dubinskim psihološkim tumačenjem simboličnog smisla snova i njihovog transformatorskog potencijala, i jedan od mojih prvih učitelja, obe knjige su naišle na rezonancu sa najdubljim nivoima mog bića, pa će naredni postovi biti posvećeni prevodu odabranih delova „Mete“. Toj odluci je doprineo i onaj skriveni, unutrašnji delić mog bića, uvek zabavljen potragom za svrhom, koji je duboko motivisan idejom o spasavanju lepe princeze – jednog objektivnog učenja kakvo je ezoterno hrišćanstvo – iz kandži strašnog zmaja – legije mehaničkih malih ’Ja’ skupljenih u Lažnu Ličnost – koji ju je zatvorio u visoku, nepristupačnu kulu – hiljadugodišnje obruče izvrnutih, bukvalnih, lažnih tumačenja. Pa, ostavimo ga da sanja i nastojimo da dovedemo svoj um na nivo gde će poruke objektivnih učenja iz Viših centara moći da dopru do njega.

***

U pogledu naslova dela, verujem da bi njegovo poreklo valjalo potražiti u značenju izraza „hamartia“, izvedenog iz grčke reči ἁμαρτία, iz ἁμαρτάνειν hamartánein, što znači “ne pogoditi”, “promašiti metu”. U grčkim tragedijama termin se koristio da označi zabludu, karakternu manu, grešku počinjenu usled ignorantnosti i nepravilnog rasuđivanja ili prestup, koji su vodili do lanca nezadrživih događaja i njihove kulminacije u tragičnom ishodu.

Koncept promašaja mete srećemo i u hrišćanskoj teologiji. Reč „hamartia“ se, prema nekim izvorima, javlja na nekoliko stotina mesta u Novom zavetu i blisko je povezana sa hebrejskom rečju „chata“, koja se u Starom zavetu odnosi na počinjenje greha i takođe ima značenje „promašiti“, „promašiti metu“, „promašiti poentu“. Obe reči su prevedene kao „greh“ u današnjem smislu te reči.

Šta znači „promašiti metu“? I najzad, ko postavlja metu? Možda bismo ovaj koncept mogli dovesti u vezu sa postavljanjem ciljeva (meta) u Radu, koji - za razliku od životnih ciljeva: proizvoljnih, usmerenih u različitim pravcima, često kontradiktornih, uslovljenih spoljašnjim okolnostima i prioritetima koje postavlja legija malih ’Ja’ – svi, manji i veći, na različitim nivoima, podržavaju jedni druge, svi upravljeni u istom smeru, ka unutrašnjem razvitku, usmereni magnetnim centrom, baš kao što magnetna ploča ispod papira čini da proizvoljno rasuti prah formira pravilnu strukturu. Bez cilja, energija se rasipa i uludo troši, ako postavimo cilj, sva energija, koju oduzmemo od Lažne Ličnosti ne sledeći njene mehaničke obrasce i ne reagujući na njeno pritiskanje dugmića, uliće se u njega.

U tom smislu ovaj nas koncept poziva da na osnovu brižljivog samoposmatranja (visoko) postavimo „metu“ i manje „mete“ koje vode do nje i zatim napnemo luk i pažljivo nanišanimo. Kao dobri strelac Arjuna … 

VELIKO SEDAM

Mali izbor De Hartmanove muzike:





  <

Gurđijevljevih plesova: 



Te pesama Sajida i Derviša:

MORIS NIKOL - prevodi

Ovaj post sadrži prevedene tematske celina iz Nikolovih „Psiholoških komentara na učenje Gurđijeva i Uspenskoh“, koje su objavljivane na ovom blogu, sada objedinjene u PFD-fajlovima. Svi kasniji prevodi će u konačnoj verziji takođe biti postavljeni u ovom postu, tako da sve bude objedinjeno na jednom mestu - link u stupcu na levoj strani „Dr Moris Nikol – prevodi“ vas vodi dovde.

Nakon kratkog uvoda o Morisu Nikolu u nastavku slede linkovi za download. Prazna mesta će u narednom periodu, nakon provere i lekture, naknadno biti popunjena.

***

Dr Moris Nikol (1884. – 1953.) – „Gentle genie“, kako ga mnogi nazivaju, psihijatar po zanimanju, započeo je svoju lekarsku karijeru kao učenik i saradnik Dr K.G.Junga i bio autor jedne od prvih knjiga o Jungovom tumačenju snova (Dream Psychology, 1917.). Godine 1921. sreće Petra Uspenskog i biva toliko snažno privučen idejama Četvrtog puta, da to u potpunosti menja kurs njegovog života i rada. Napušta lekarsku praksu u Londonu i sledeću godinu provodi sa porodicom u Francuskoj, radeći sa Gurđijevim u njegovom „Institutu za harmonični razvoj čoveka“. Kada je Gurđijev 1922. zatvorio Institut i nastavio svoje podučavanje putujući po Evropi i Americi, Nikol se vraća u grupu Uspenskog, od koga posle godina zajedničkog rada 1931. godine dobija odobrenje da sam podučava. Sa Jungom ostaje dobar prijatelj do kraja života.

(Gurđijev, Madam Uspenski, Katarina i Moris Nikol, za klavirom Aleksandar de Salzman)

Nastavio je samostalni rad sa grupom učenika i snimci ovih predavanja objedinjeni su u njegovom najpoznatijem, monumentalnom delu u V tomova "Psychological Commentaries on the Teachings of Gurdjieff and Ouspensky". (svih pet tomova je dostupno na ovom LINKU u PDF-formatu i kao audio-fajlovi). Naslovi "Mark" i "New Man" ne spadaju u klasičnu literaturu IV Puta, ali takođe govore o dubokoj psihološkoj transformaciji čoveka.

Dr Moris Nikol je nesumnjivo proživeo ispunjen život, stekao elitno opšte i stručno obrazovanje pre nego što je započeo intenzivniji rad na duhovnim studijama i bio učenik trojice tragalaca, koji se mogu svrstati u najveće duhovne učitelje njegovog vremena. Ipak, ono što osoba zna, znači malo; ono što učini sa tim znanjem, govori sve. A ukoliko znanje govori o ličnoj transformaciji, onda bi unutrašnji rast bića bio njegov najmerodavniji plod.

Nikola opisuju kao izuzetnog poznavaoca ljudske prirode, kao čoveka nadmoćnog intelekta ali istovremeno i velike ljubaznosti i velikodušnosti, naglašene prisutnosti, lakoće i ... skromnosti.

Ta unutrašnja lakoća dala je pečat i praktičnom radu sa učenicima, "uklanjajući svaku vrstu kompulzivnosti iz njegovog podučavanja. Pročišćenje emocionalnog centra je bilo glavno težište Nikolovog pristupa. Često je ilustrovao način, na koji negativne emocije zatvaraju vrata ka višim centrima, koji čuvaju ključ duhovne evolucije." (http://www.gurdjieff.org/hunter1.htm). "Nikol je nasilje posmatrao kao direktnu suprotnost transformaciji. Definisao je svaku vrstu nasilja kao nedostatak poštovanja bilo prema sebi  bilo prema drugom, izazvano ili proisteklo iz „negativnih unutrašnjih stanja“, koja  je posmatrao kao koren svakog kompulzivnog ponašanja" (http://www.hurleydonson.com/nicoll.htm).

TEMATSKE CELINE:

RAD CENTARA

ENEAGRAM

SPOLJAŠNJE I UNUTRAŠNJE UVAŽAVANJE

SUŠTINA I LIČNOST

SUPROTNOSTI 

TRANSFORMACIJA - HRANA UTISAKA

O VOLJI 

O NASILJU

ČETVRTI PUT - SUŠTINA I LIČNOST XII

Amwell, 23.8.1952.
SUŠTINA I PUT POVRATKA

Naredni citat je značajan za predmet nedavnih komentara. On glasi:

„Na visini i u svetinji stanujem sa onim ko je skrušenog srca i smernog duha.“ (Isaija, 57.15).

Šta god da to znači, citat sugeriše da nije verovatno da će čovek, ispunjen samoljubljem, koji nikada ne preispituje svoju važnost, moći da se na Skali Bića popne na neki viši nivo razvitka. Može se pretpostaviti da je govornik na visokom nivou, jer on kaže da „stanuje na visokom i svetom mestu“. Da bi se popela na taj nivo, osoba očigledno mora da bude skromna i skrušena. Znamo da postoji uzlazna oktava i silazna oktava u ovom svetu; a bez sumnje i u svakom drugom svetu. Međutim, takođe znamo da se pod uzlaznim u Radu podrazumeva sasvim određena stvar. Znamo da se uzlazna oktava – Do, Re, Mi – kreće od grubljeg ka finijem i da uvek počinje od pasivnog Do. Sada, da li mislite da je samoljublje pasivna stvar? Očigledno, samoljublje i sva njegova deca – ponos, sujeta, moć, egoizam i ostala – nemaju ništa skromno i skrušeno u sebi. Čovek se uz njihovu pomoć neće uzdići do novog bića. Sada,  pasivno Do znači da, na šta god da se ono odnosi, na njega može da utiče nešto iznad njega na skali. Ono se pokorava nečemu što stoji iznad njega samog. Sa druge strane, aktivno Do znači da, šta god da predstavlja, ono deluje na nešto drugo, ne deluje se na njega. Razmislite o hrani 768 koju unosimo u telo. Na nju deluju sokovi za varenje. Drugim rečima, ono je pasivno, jer se podvrgava njihovom delovanju koje razlaže hranu u finiju i samim tim pametniju i korisniju materiju koja prelazi u krv, dok se sve ono beskorisno odbacuje. To je ono što Rad treba da učini sa nama psihološki, samo ako to budemo dopustili. Međutim, samoljublje će učiniti sve što može samo da se to ne dogodi. U slučaju oktave hrane, prvi stepenik se sastoji od pasivnog Do 768 – obične hrane – koja se transformiše u više materije klasifikovane kao 384; i dalje na gore sve do materije 12. Ako 768 uđe kao aktivno Do, ono na skali materije može da se kreće samo na dole i da postaje sve gušće i gušće i time sve gluplje i beskorisnije. U psihološkom smislu isto se događa sa svakim čije neprerađeno, neprepoznato i nesavladano samoljublje dominira, jer ono blokira put ka bilo kojoj uzlaznoj oktavi. Samoljublje nije pasivno i odbija da se na njega deluje.

Sada, budući da Suština silazi sa „visokog mesta“ i biva zatvorena u telo od mesa i kostiju, u Čoveku mora postojati uzlazna oktava povezana sa tom silaznom. Ideja se sastoji u tome da Suština, koja je sišla, mora biti u stanju da se ponovo uspne – to jest da ponovo prođe stazom svog silaska. Kada bi se Suština ponovo uspinjala i kada bi centar gravitacije čovekove svesti i bića bio istinski smešten u Suštini umesto u Ličnosti, tada bi ponovno uspinjanje Suštine bilo i uspinjanje čoveka na nivo njegovog porekla. To bi bio put povratka. Ova ideja o „putu povratka“ spomenuta je na mnogo mesta u drevnoj ezoterijskoj literaturi, kao u Himni odori slave („Himna biseru“) u gnostičkim spisima i na nju se očigledno ukazuje u paraboli o bludnom sinu u Bibliji (Luka, XV). Bludni sin, najverovatnije čovek, koji je ispunio sve želje svog samoljublja i otkrio da sve imaju ukus komine i da nijedna nije realna – možda je bio multimilioner – opisan je „kako dolazi sebi“. Na ovaj ili onaj način postao je svestan da ne ide u dobrom pravcu i dospeo je do kraja stvari. Sve je postalo besmisleno, kako to lako biva kada su zadovoljenje samoljublja i njegove ambicije jedini cilj. Tako on kaže, pošto je došao sebi: „Ustaću i otići kod svog oca i reći ću mu, Oče, promašio sam metu.“ (grčki „hamartia“ koristi se u značenju „počiniti greh“). Tako je ustao i otišao kod oca. Time se ne misli na zemaljskog oca. Njegov otac se obradovao i rekao: Da se veselimo, jer ovaj moj sin je bio mrtav i oživeo je, bio je izgubljen, ali je nađen.“ Uvidećete određeni značaj u tim rečima mrtav i izgubljen. Kada se čovek okrene i, ostavljajući Ličnost iza sebe, počne da se kreće u pravcu Suštine, on prestaje da bude mrtav i izgubljen. Tragajući za razvojem Suštine kroz unutrašnjeg čoveka i okrećući se od dvoličnosti i laži i plitkih preokupacija spoljašnjeg čoveka, on oživljava iznutra, u duhu, umesto da bude mrtav. Počinje da vidi šta treba da čini, šta je u njemu lažno, šta treba da posmatra i osvesti i na čemu treba da radi, a šta treba da strgne i ostavi iza sebe. Tako, on više nije izgubljen, nakon godina besciljnog lutanja. On sada ide nekuda. Ide na pravi put. To je dug put, ali će uskoro početi da oseća da mu se pomaže. Zbog toga je u paraboli rečeno: „A kad je još podaleko bio, ugleda ga otac njegov, i sažali mu se, i potrčavši zagrli ga i celiva ga.“ Fraza „podaleko bio“ ukazuje da je put od Ličnosti do Suštine dug. Sažaljenje i dobrodošlica ukazuju na pomoć. To je kao kada se u Radu kaže da kada čovek zaista dođe sebi i prepozna sebe – on zna da nije ona osoba koja se uvek pretvarao da jeste ili je smatrao da jeste i da ide u pogrešnom pravcu, pokušavajući to da održi. Zanimljivo je da se ta parabola zove Parabola o bludnom sinu. Šta je on to rasipao (engleski „be prodigal of“ – rasipati)? Neki ljudi ozbiljno misle da se to odnosi na novac. Shvataju to materijalistički, doslovno, i zamišljaju da su tu reč koristili štedljivi roditelji koji su sa svoje strane jeli kominu. Uočićete da se reč „bludan“ ne spominje u paraboli. U stvari, to je parabola o čoveku, koji, koliko god bio uspešan, vidi da mu život ne daje ono što je očekivao i koji, shvativši da mora imati neko drugo ishodište pored života i nešto drugo čime bi se bavio pored zarađivanja za život, počinje da se odučava od svih laži kojima su ga ispunili život i njegove navike i da uklanja sve one stavove koje su sujeta i samo-iluzija formirale u njemu. To je istinski parabola o povratku do čovekovog izvora – ne njegove majke, već do nečega različitog što leži iza. Čovek je otkrio svoje pravo ishodište. Otkrio je Suštinu. Čitav njegov emocionalni život počinje da se menja. Uhvatio je konopac iznad glave – ne samo da je o tome slušao, već je sam skočio, samostalno učinivši napor, unutrašnjim činom svog unutrašnjeg čoveka.

U vezi sa poimanjem našeg porekla na vertikalnoj osi, različitog od našeg ovozemaljskog porekla, koje vodi do prepoznavanja samog sebe, daću nekoliko citata bez komentara. Hrist je rekao: "I ocem ne zovite nikoga na zemlji.“ (Matej XXIII 9). Kada mu se majka obratila povodom čuda pretvaranja vode u vino, rekao je: „Šta je meni do tebe, ženo?“ (Jovan, II 4). Na drugom mestu je rekao: „Zar ne znate da ste svi sinovi Boga?“ Daću vam kratak izvod iz „Hermetike“ (Hermetica Bk.1). Autor govori o Kreatoru koji pokreće ciklus rođenja i smrti svih živih stvari na zemlji, uključujući Čoveka. Međutim, Čovek se razlikuje od sveg ostalog organskog života – o čemu sada treba da govorimo. Čovek u sebi ima nešto više nego životinje i to mora sa sazna. On ima um iznad čula.

„Neka Čovek, koji u sebi ima um, spozna da je besmrtan …

Onaj ko spozna sebe, stupa u Dobro koje je iznad.“

Dodao je da oni, koji to ne učine, lutaju u mraku čulnog sveta i ponavljaju rođenja u njemu. Na kraju, to je Jakobova vizija lestvica koje se protežu između Neba i Zemlje, sa figurama koje su uspinju i spuštaju.

„I usni, a to lestve stajahu na zemlji a vrhom ticahu u nebo, i gle, anđeli Božji po njima se penjahu i silažahu;“ (Postanje XXIII 12).

Treba sami da razmislite o onome šta bi tih nekoliko redova moglo da znači.

 Sada, možemo videti da se ništa što je prethodno rečeno ne može primeniti na Ličnost. Mislim, nema puta povratka kroz Ličnost, jer je ona na nivou života i stvorena je životom. Tako, nema uspeća na Skali Bića preko Ličnosti. Ona se ne spušta u zemaljski život kako to čini Suština, već je stvorena delovanjem života. Konačno, glavni problem sa Ličnošću je voljno učiniti njenu moć gotovo beznačajnom. Ona tada može da se koristi. Sada, vratimo se poreklu Suštine. Razumemo da Organski Život potiče sa nivoa inteligencije, vizuelno predstavljene Suncem. Jednostavnije je samo koristiti termin „Sunce“. Za Sunce je bilo neophodno da stvori osetljivi živi sloj na zemlji, sposoban da primi uticaje koji se spuštaju sa Zraka Kreacije i da ih propusti do krajnje tačke našeg pojedinačnog Zraka – naime, do Meseca. Moraćemo da govorimo alegorično. Sunce je bilo voljno da preuzme svoj zadatak, ali je postavilo uslov da dobije nešto za sebe kao nagradu za sav taj rad oko planiranja, stvaranja, eksperimentisanja i održavanja osetljivog sloja Organskog Života na zemlji. U tu svrhu, pošto su na zemlji obezbeđeni uslovi pogodni za njegovu egzistenciju, stvoren je Čovek kao samo-razvojni organizam. To jest, Čoveku je dato više nego što je bilo neophodno. Ta specijalna tvorevina bila je čisto eksperimentalna. Ona može propasti. Ključ je da ako se dovoljan broj ljudi bude razvio iznad stepena koji je neophodan za suvu egzistenciju na zemlji, oni bi se na Skali Bića uzdigli do nivoa koji je reprezentovan Suncem. Sunce bi tada dobilo nešto za sebe. U tu su svrhu, dakle, na pogodnim mestima i u vremenima na zemlji posejana odgovarajuća učenja koja daju smernice za taj samo-razvoj. Zbog nivoa Čovekove inteligencije ono nije moglo da bude prezentovano drugačije osim na težak i donekle iskrivljen način. Na to se misli kada se govori da se C uticaji koji dolaze od Svesnog Kruga Čovečanstva neizbežno menjaju u B uticaje na zemlji. Teškoća leži u našem uobičajenom mišljenju koje ne može da obuhvati suprotnosti, iako Viši Centri to mogu. Za ostalo, Organski Život je napravljen kao fabrika bola u kojoj sve mora da pravi stalne napore ili pati na različite načine i sva ta rođenja, bol, smrt, patnja i strah, negativne emocije i nespokoj proizvode vibracije koje su hrana za Mesec koji raste. Takva je, veoma kratko rečeno, situacija Organskog Života na zemlji.

Pavle govori o čitavoj kreaciji koja stenje zajedno, očekujući rođenje Sinova Božjih. On kaže:

„Jer čekanje tvari čeka da se jave sinovi Božiji.

Jer se tvar pokori propadljivosti (ne od svoje volje nego za volju onog koji je pokori)

na nadu,

da će se i sama tvar oprostiti od ropstva raspadljivosti na slobodu slave dece Božije.

Jer znamo da sva tvar uzdiše i tuži s nama do sad.“ (Rimljanima VIII 19-22).

Poznato je u kojoj školi je Pavle obučavan, ali ova rečenica je slična onome čemu Rad podučava. Pronaći ćete slične nagoveštaje u čitavoj Bibliji. Tako, Čovek, koji se razlikuje od drugih oblika života, ima šansu u ovom teškom svetu patnje, bola i opasnosti i njegov položaj nije bezizgledan. On u sebi nosi ono što dolazi odozgo, iako je zaspao i zaboravio svoje poreklo i veruje samo u svoja čula. Ukoliko razvije odnos prema onome što dolazi odozgo, nakon što je razvio neophodan odnos prema onome što dolazi iz života, on može da se uspne na nivo svog porekla. Možemo pretpostaviti da se termin „Sinovi Božiji“ odnosi na one koji su se podvrgli takvom razvitku i uspeli se na sledeći nivo iskustva.

Biblija kao i Rad daje smernice kako da se započne ovo uspinjanje. Ukoliko razumete značenje rečenog, na primer u Sermonu sa planine, uverićete se da nije samoljublje u svim onim sirovim i suptilnim oblicima u kojima se manifestuje, ono što upućuje na put uspinjanja. Neka druga ljubav je polazna tačka.  

ČETVRTI PUT - SUŠTINA I LIČNOST XI

Amwell, 7.2.1953.

UČINITI LIČNOST PASIVNOM

 

Naša tela se sva zajedno kreću od juče do danas. Deo nas je u tom zajedničkom kretanju kroz Vreme, ali deo nije. Deo u Vremenu može da se vidi; deo koji nije u Vremenu, ne može da se vidi. Na primer, ne možete videti Ličnost ili Suštinu ništa više nego što možete videti misao. Kada se deo u Vremenu, a to je telo, odvoji od dela, koji nije u Vremenu, on prestaje da radi, njegova organizacija se raspada i on postaje nefunkcionalan. On umire i biva pokopan i ljudi kažu: „Taj i taj je mrtav. Video sam kako ga sahranjuju.“ Najveća zabuna u duhovnom pogledu proizilazi iz ove vrste razmišljanja, na osnovu koga se naivno veruje da je čitava osoba vidljiva. To je čisto, nerazblaženo mišljenje na osnovu čula, jedna od onih stvari koje Ličnost održavaju aktivnom. Na osnovu takvog razmišljanja, osoba u vidljivom telu je sve što postoji i ničega više za njega nema. Sada, sudbina nevidljive Ličnosti posle završetka životnog doba tela nije ista kao sudbina nevidljive Suštine. Rečeno je da je Ličnost, stvorena i pokretana Životom, propadljiva i da se dezintegriše. Međutim, Suština se vraća svojoj Zvezdi, budući da je besmrtna sila rasta u nama koju zanemarujemo. Više volimo rast Ličnosti, koji naše samoljublje i svet lako podstiču. Takođe je rečeno, da se Ličnost sporo dezintegriše ukoliko je okorela. Mnoge stvari je ojačavaju: nepomirljiva mržnja, nezasita žudnja za moći, neukrotiva sujeta i veliki ponos to čine. Ona zadržava svest u onoj meri u kojoj čovek povezuje osećaj Ja sa njom i identifikuje se sa njom. Ukoliko se Ličnost učini pasivnom, svest se neizbežno odvaja od nje i prelazi na stranu Suštine i Pravog Ja. Ličnost tada brzo može da se slomi. Uspenski je često govorio o opasnosti kristalizacije u Ličnosti. Spomenuo je da kod jednostavnih ljudi iz naroda Ličnost nema čvrsto mesto i slama se uz malo patnje. Sa druge strane, što je bogatija Ličnost formirana oko Ličnosti, to više Suština može da iskoristi za svoj rast – pod uslovom da čovek radi na sebi i čini Ličnost sve više pasivnom. Ukoliko u tom pogledu ne učini ništa, živeće i umreće kao neostvareno seme. Kao težak, složeni eksperiment on je propao. Čovek je kreiran kao složeni eksperiment, jer je načinjen za ovaj život i drugi život tokom ovog života.  To me dovodi do misterije Suštine i postojanja ezoterijskog učenja u svetu. Zašto ezoterijsko učenje postoji? Odgovor je da postoji, jer Život ne može učiniti da Suština raste. Život omogućava razvoj Ličnosti, ali ne i Suštine. Ovde je problem: a tu leži i izvor očiglednog paradoksa u Radu – kada se kaže da je bolje imati malu Ličnost, a najbolje imati bogatu. Govori se o dve različite stvari. Čovek je dvostruk. On stoji pod dejstvom dvaju uticaja pod nazivom A i B. A uticaji izviru iz života i Ličnost je povezana sa njima. B uticaji imaju drugačiji izvor. Oni su posejani u život od strane Svesnog Kruga Čovečanstva – to jest, C uticaja. Izmenjeni su u B uticaje prvenstveno zbog formatornog razmišljanja zasnovanog na čulima. Ukoliko čovek apsorbuje samo A uticaje, njegova Ličnost se održava aktivnom. Njegova Suština ne može da raste. Ukoliko poseduje Magnetni Centar, onaj deo u nama koji može da napravi razliku između A i B uticaja, čovek počinje da apsorbuje B uticaje i zatim može doći u kontakt, u različitim stepenima, sa C uticajima. B uticaji, kao što su to Jevanđelja i ovaj Rad, povezani su sa rastom Suštine. Ako čovek uči ono što oni znače i čini ono što mu oni govore da čini, Suština može početi da raste.  Međutim, ona može rasti samo na račun Ličnosti. Ne možete zadržati svoju naduvanu Ličnost i razvijati Suštinu u isto vreme. To je jalov san koji izvire iz sujete. Ličnost mora reći kao Jovan Krstitelj: „Ja se moram smanjiti da bi Suština rasla.“ To je vrhovna ideja iza ezoteričnog učenja. „Ako se ne povratite i ne budete kao deca, nećete ući u carstvo nebesko.“ (Mateja XVIII, 3). Mnogo toga mora da se ukloni sa Ličnosti da bi se dostigao stupanj malog deteta. Pošto Suština ne može da se razvija kroz A uticaje, moraju da postoje B uticaji. Kada bi mogla, postojali bi samo A uticaji. Čovek onda ne bi bio težak, složen i paradoksalan eksperiment, kakav je stvoren da bude. Ne bi bio samo-razvojni organizam. Život, mehanički Život, bi ga oblikovao do kraja.