28.07.2014.

ČETVRTI PUT - PRIDAVANJE ZNAČAJA IX

MAURICE NICOLL
PSIHOLOŠKI KOMENTARI NA UČENJE GURĐIJEVA I USPENSKOG
Birdlip, 01. maj 1943.

Unutrašnje pridavanje značaja
i spoljašnje pridavanje značaja
IX – O 'Biti pasivan' (3)
PDF-VERZIJA

U poslednjoj belešci je rečeno da čovekov rad na sebi počinje od trenutka kada počne da oseća dva čoveka u sebi. Jedan je pasivan i najviše što može da uradi je da registruje i posmatra šta se dešava sa njime u rukama drugog. Drugi, koji sebe naziva „Ja“, je aktivan. On govori o sebi u prvom licu. Posmatra sebe kao da je pravi čovek, čovek sam. Obratimo pažnju na to, da je rečeno kako čovekov rad na sebi počinje od trenutka kada počne da oseća dva čoveka u sebi, jednog pasivnog i drugog aktivnog. Sada, koliko njih, prema vašoj pretpostavci, dostigne taj stupanj? Postaviću svakom od vas ovo pitanje: "Da li ste jasno dostigli taj stupanj, na kome stalno shvatate da je u vama aktivna strana, koja želi da zadrži kontrolu nad vama u svakom trenutku, i pasivna strana, koja to samo može da posmatra i bude svesna da je to tako, a sasvim je pasivna u susretu sa aktivnom stranom?“ Ukoliko sa sigurnošću možete da odgovorite da ste dostigli taj stupanj, onda je to povod za čestitke, jer to znači da se u vama odigrala istinska i veoma važna podela, koja je neophodna za sve dalje stepene u radu. Jer upravo ta pasivna strana, koja je odvojena od aktivne strane, je ona koja može da raste. Evolucija čoveka u smislu Rada je evolucija iz njegove pasivne, ne iz aktivne strane. Upravo iz tog razloga, što je toliko teško postići unutrašnju podelu na aktivnu i pasivnu stranu, što to traje toliko dugo i povezano je sa toliko neuspeha, lični rad se zaustavlja ili se kreće u krug.



Pošto je to tako važna stvar i tako teška za shvatanje, dopustite da postavim pitanje na drugi način: „Da li shvatate svoju mehaničnost i da li je kontinuirano shvatate?“ Šta to znači „shvatiti svoju mehaničnost?“ To znači da počinjete da shvatate da ste mašina, koja reaguje na spoljašnje uticaje. Ona ne deluje, već reaguje. Sve što ste smatrali individualnom i svesnom aktivnošću je mehaničko. Drugim rečima, shvatiti šta je mehaničnost je shvatiti da ne možete da se ponašate drugačije nego što se ponašate. Sada, svako misli da je slobodan i da može da deluje onako kako to izabere. Svako misli da on ili ona mogu da kažu ovo ili ono po izboru, ili da učine ovo ili ono po izboru. Rad uči da je to iluzija. On kaže da je to prva velika iluzija, koja mora da bude prevaziđena u praktičnom radu na sebi. Čovek ne može da čini. Da bi činio, čovek mora biti slobodan za to. Da bi činio, čovek prvo mora biti. Da bi bio, čovek mora postati jedinstvo. Tada je slobodan. Međutim, čovek, kakav jeste, nije slobodan, iako budalasto zamišlja da jeste. Sve što čini, dirigovano mu je od strane njegove mašine – to jest, one vrste mašine, kakva je izgrađena u njemu okolnostima, obrazovanjem, imitacijom, fantazijom, negativnom stanjima, stavovima, mišljenjima i tako dalje. To je jedan od fundamentalnih principa u psihološkom učenju ovog Rada. Čovek ne može da čini. Čini se u njemu – to jest, mašina „čini“. Na to se misli kada se kaže da čovek mora doseći taj stupanj, putem dugog i često bolnog unutrašnjeg samo-posmatranja, stupanj shvatanja da postoje dva čoveka u njemu, jedan aktivan i jedan pasivan.  Aktivan čovek „radi“ sve -  reagujući na utiske. Pasivan čovek – jednom kada dođe do svesne egzistencije – u početku ne može da učini ništa. On može samo da registruje šta aktivan čovek „radi“, i tokom dugo vremena on to mora da podnosi, koliko god da bi on, pasivan čovek, želeo da stvari budu drugačije. Postati pasivan prema sebi je prvi stupanj u Radu. On zahteva veliku unutrašnju aktivnost pažnje. Pitanje kontrole ličnosti se pojavljuje kasnije (ne ovde). Pre nego što se pojavi bilo kakvo pitanje kontrole, čovek mora da proučava šta to znači postati pasivan prema sebi, šta znači ne identifikovati se sa sobom u svakom trenutku – u suprotnom bi sve vreme bio identifikovan sa sobom. To uključuje celog njega – sve što može da posmatra u procesu vremena – ne samo ono što on lično smatra lošim, već sve. To je razlog zašto se tako često kaže da samo-posmatranje mora da bude neosuđujuće. Ukoliko je osuđujuće, tada ćete posmatrati samo jednu stranu i nikada nećete razmišljati o tome da posmatrate drugi deo – koji u stvari može biti povezan. Pasivan čovek još uvek nema snage da promeni bilo šta u aktivnom čoveku – to jest, da ga kontroliše. Nažalost, ljudi počinju sa time, odmah na početku, pokušavajući da kontrolišu, pokušavajući da čine. To je nemoguće, dok god se ne uspostavi prava tačka kontrole. Prava tačka kontrole dolazi od postepenog jačanja pasivnog čoveka.

***

U ovom Radu se često kaže da je čovek u zatvoru. Originalni govor je često o „zatvoru“ i o „bekstvu iz zatvora“. Ali da bi pobegao, čovek prvo mora da shvati da on jeste u zatvoru i da vidi gde njegov zatvor leži. Citiraću nešto što je jednom rečeno o ovoj tački: „Da bi čovek u zatvoru u bilo kom trenutku imao šansu da pobegne, on tada prvo mora da shvati da je u zatvoru. Ukoliko zamišlja da je slobodan, kako onda uopšte može početi da razmišlja o begu iz zatvora?  On bi tu ideju smatrao besmislenom. Dok god propušta da vidi da je u zatvoru, on misli da je slobodan. On onda nema nikakve šanse. Niko mu ne može pomoći. Niko ga ne može osloboditi silom, protiv njegove volje, suprotno njegovim željama. Ukoliko je oslobođenje moguće, njegov rekvizit je da čovek shvati da je u zatvoru i da počne da proučava zatvor u kome je i načine da iz njega pobegne. I on slobodu može steći jedino kao rezultat dugog rada i truda – i time se misli na svestan trud, upravljen prema određenom cilju. Međutim, da bi pobegao iz zatvora, čovek mora imati pomoć. Oni koji su pobegli i koju su se okrenuli da bi predali znanje drugima, koji su shvatili da su u zatvoru i počeli da beže, moraju mu reći šta da radi i moraju mu to uvek iznova govoriti.“

Morate razumeti da se u gornjem citatu ne misli ni na kakav fizički zatvor, niti se misli da je telo zatvor. Misli se na psihološki zatvor iz koga se mora pobeći. Svako je sam u zatvoru. Kada bi čovek mogao da stoji iza sebe – to jest, da stoji iza svake strane i svake manifestacije sebe, bilo da je smatra dobrom ili lošom – tada bi bio u stanju da vidi zatvor u kome živi. Međutim, da bi to učinio, on mora postati pasivan u odnosu na sebe. Mora sve svoje reakcije, bilo da ih smatra dobrim ili lošim, posmatrati pasivno. Mora sva svoja mišljenja koja izražava, bilo da ih smatra dobrim ili lošim, posmatrati pasivno. Mora videti sve svoje stavove. A kada dostigne taj stupanj, tokom dugog samo-posmatranja, tada je zaista podeljen na dva čoveka – jednog aktivnog i drugog pasivnog. Pasivan čovek stoji unutar ili iza aktivnog čoveka. Pasivan čovek je na tom stupnju bespomoćan, ali iako je bespomoćan u odnosu na aktivnog čoveka, on ga je sada svestan.  On vidi svoj zatvor. To je polazna tačka za promenu. Tako, postavljam vam ponovo pitanje od malopre: „Da li ste dosegli stupanj razumevanja, da u vama postoji aktivna strana, koja preuzima kontrolu nad vama u svakom trenutku, i pasivna strana, koja samo može da gleda i koja je potpuno bespomoćna naspram aktivne strane?“

Što se manje identifikujete sa samim sobom, to ćete pasivniji postajati prema sebi.

Nastavak

Нема коментара:

Постави коментар