ČETVRTI PUT - ENEAGRAM VI

Birdlip, 11.mart 1944.

ENEAGRAM

VI

Nastavićemo da govorimo o šokovima datim na tački 6 u Eneagramu. Podsetiću vas kratko da je to Prvi Svesni Šok, nazvan šok Pamćenja Sebe, i da se on ne odvija mehanički u čoveku. Ponoviću tu materiju, jer je za ljude izuzetno važno da je shvate. Čitava ideja Ezoterične Psihologije i njena velika razlika od Zapadne Psihologije leži u činjenici da ona čoveka ne posmatra kao svesnog. Ezoterijska Psihologija posmatra Čoveka kao biće u stanju sna, u kome se njemu sve dešava, stanje u kome on zamišlja da je svestan, stanje u kome zamišlja da ima volju, u kome zamišlja da ima stalni Ego i zamišlja da može da čini. Ezoterijska Psihologija nas uči da je sve to iluzija i da Čovek pripisuje sebi nešto što ne poseduje. Prvi stepen početka njegovog posedovanja takvih svojstava je taj šok na tački 6, o kome smo govorili iz drugačije perspektive. Neki ljudi misle da šok znači samo iznenadno neprijatno iskustvo. Neki šokovi su sigurno te vrste često su veoma korisni. Međutim, neophodna je mnogo šira koncepcija šoka na tački 6. Na tom mestu se dovija čitava promena izgleda, čitava promena uma. Mi zaista moramo da razumemo da stvari nisu onakve kakvima se čine. Moramo zaista da razumemo da smo mi i drugi u snu i da ne možemo da činimo i da nemamo pravu Volju, niti realni stalni Ego i tako dalje. Shvatanje svega toga je šok, istovremeno spor i iznenadan. Čuli ste na ranijim stepenima ovog učenja definiciju Pamćenja Sebe kao poimanja naše mehaničnosti. Kada počnemo da razumevamo da nismo mi ti koji čine, već da to Ono radi, tada imamo ukus određenog Pamćenja Sebe. Ali shvatićete, da ukoliko ni na koji način ne možete odvojiti sebe od sebe, nikada nećete shvatiti što to znači razumeti nečiju mehaničnost. Sve ćete nazivati ’Ja’ i to je upravo jedan od najvećih grehova, koje možemo počiniti protiv sebe i protiv drugih. Mi smo u stvarnosti legija, a uzimamo sebe kao jedno i ponašamo se prema drugim ljudima kao da su oni jedno. Ako posmatrate sebe bez kritike i iskreno tokom određenog perioda vremena, uočićete u kojoj meri ste mehanički, počećete da uočavate da teško možete reći „Ja sam taj, koji to radi“, već „Ono je to što to radi“, iako to nije svestan proces, već neka vrsta samo-opravdavanja koja se odigrava u pozadini i čini da sve izgleda u redu, tako da verujete da je sve što se događa ’Ja’. Na primer, postoji unutrašnji govor koji se odvija u vama i vi ga sledite, kao da ste vi taj koji to radi, i zaista da ta ’Ja’, koja vam govore i kažu stvari to rade u vaše ime, ili bolje, verujete da ste to vi. Tada, sasvim iznenada, neko malo svesnije ’Ja’ vam može reći: Zašto, zar nisi u Radu?“ I tada se sve kompletno menja, razgovor se potpuno zaustavlja i ta ’Ja’, koja su to činila, beže i kriju se.

Sada, ne možete dati sebi šok na tački 6, ako uvek idete na svoj način i pokušavate da idete na svoj način. Uvek nastavljati na svoj način znači ostati u snu, ostati mehaničan, ostati mašina. Kada imate svoj put, kada stvari idu glatko, tada ne idete protiv sebe i niste svesni. Kada se dve stvari ukrste, mi dobijamo kratak trenutak svesti. Probudimo se malo, za trenutak. Ukoliko nikada ne suprotstavite Rad životu, nećete napraviti raskrsnicu, u velikom smislu, jer Rad i život idu u suprotnim pravcima i ta raskrsnica se ne može uporediti sa malim raskrsnicama koje život proizvodi, koje dolaze i odlaze i kojima se bavimo u svom životu, već je to sasvim drugačija vrsta raskršća. Jednom, kada bude počelo da se formira u vama, ostaje i osećate ga sve vreme. Znate da ne možete imati svoj sopstveni način, ponekad jasnije a ponekad manje, ali to znate sve vreme i zante da, kada stvari postanu lakše, ne možete da obmanjujete sebe zamišljajući da je to ono što želite. Realnost Rada postaje veća realnost od realnosti života. Kada stvari postanu lakše u životu, kada čovek počne da bude prijatelj sa životom, to ne  poništava prisustvo Rada iza čoveka. Život nam može olakšati i Rad nam može olakšati, ali oni imaju drugačiji ukus. Sve to se odnosi na ono, o čemu sam govorio u vezi sa Prvim Svesnim Šokom, to efekta, da moramo znati razliku između spavanja i budnosti na osnovu unutrašnjeg ukusa, čak pre nego što saznamo kako da damo taj šok.

Shvatate da ako ste identifikovani sa životom, vi jeste u životu. Odgovarate samo na A-uticaje. Vi ste u svim osećajima, koje život daje. Vi ste u svim njegovim strepnjama. Tada ćete biti daleko od Rada. Rad će vam izgledati kao san. Bićete daleko od toga da date sebi šok na tački 6. Vi svi razumete da morate da re-interpretirate život i sagledate ga u svetlosti Rada. Međutim, dok god ste potpuno u onim ’Ja’ koja pripadaju životu i dok god ste potpuno apsorbovani brigama, strahovima, sukobima i ambicijama života, kako možete očekivati da život interpretirate drugačije? Samo Radna ’Ja’ mogu to da učine. ’Ja’ života znaju samo jedan jezik, jezik života, ali Radna ’Ja’  znaju dva jezika, jezik života i jezik Rada. Kada to ne bi bilo slučaj, kakvu bismo nadu imali da se spasemo od služenja mašineriji Organskog Života? Kako bismo mogli da odvojimo sebe od sebe, kada ne bi bilo ničega u nama što bi bilo drugačije od nas? Sada, ako mislite da ste jedno, možete li da odvojite sebe od sebe? Ovde dolazi do izražaja drugi aspekt šoka na tački 6. On se sastoji u stalnom pokušavanju da se da prednost Radnim ’Ja’ u teškim periodima. Pokušajte da sledite ono što Rad kaže u svakoj pojedinačnoj situaciji. Razmišljajte kako bi to izgledalo delovati na način Rada i pokušajte da sledite to što percipirate i vizualizujte sebe kako to radite. Iz tog razloga je tako važno saznati za ovaj Rad, istinski ga proučavati, istinski uložiti napor da se razume njegovo učenje, zadržati ga živim u umu, videti nove veze.

Sada, voleo bih da se vratim na raniju definiciju Pamćenja Sebe kao shvatanja čovekove mehaničnosti. Kada zateknemo sebe kako govorimo na neki tipičan način, shvatamo da govorimo iz nekog stava koji je povezan sa jednom ili dve gramofonske ploče. Znate da nije teško videti gramofonske ploče u drugim ljudima, jednom kada vam se skrene pažnja na tu ideju. Mnogo je teže videti gramofonsku ploču u sebi i uhvatiti je kako radi. Kasnije je možete prepoznati po specifičnom ukusu i po osećaju gubitka snage. Kad god razmišljamo mehanički ili osećamo mehanički, imamo tendenciju da izgubimo snagu. Kada postanete svesni nekih gramofonskih ploča, kako onih, koje izražavate spolja, izgovorenim rečima, tako i onih, koje ponavljate u sebi, počinjete da razumevate nešto od svoje mehaničnosti. Naravno, to neće biti slučaj, ako sebe opravdavate – to jest, nalazite razloge koji su dovoljni da nastavite da govorite glasno i u sebi na način kako to činite. Kad god zateknete sebe da ponavljate stvari ponovo i ponovo, to je mehanički. Kada postanete svesni mehaničnosti te vrste, iluzija o vama počinje da se ruši. Odvija se veoma interesantna bitka, koju neću pokušavati da objasnim, jer je to iskustvo kroz koje svako mora da prođe i sa čime će se svako neizbežno susresti na određenoj stepenici svog rada na sebi. Sada, iluzija o sebi mora da se slomi pre nego što šok na tački 6 može da bude dat. Ukoliko pokušavate da date ovaj šok kada ste ispunjeni iluzijom i sebi, koju ste uvek imali, nećete biti u stanju da postanete svesniji, već naprotiv, imaćete tendenciju da još dublje zaspite. Moramo da razumemo svoj položaj. Sećate se priče o konopcu i provaliji? Čovek je potpuno nesvestan i jednog i drugog. Tada ugleda provaliju i shvati svoju pravu poziciju i tada vidi i konopac iznad svoje glave. Da li razumete šta to znači? Čovek ne želi konopac dok ne vidi opasnost, a ne vidi opasnost sve dok ima iluziju da je sve u redu. Na isti način, osoba koja ima iluziju o sebi, osoba u kojoj se nešto još nije slomilo, neće ulagati napor u Pamćenje Sebe, jer, dok ne vidi provaliju, neće videti ni konopac.

Sada, konopac je Rad. Konopac je Ezoterizam koji leži tik iznad nas na višem nivou. Isceljujući uticaji Ezoterizma dolaze do nas u trećem Stanju Svesti, ali u drugom ne. Prvi Svesni Šok treba da nas uzdigne do te Svesti, da formira Budnost, tu vrstu Svetlosti, koja pripada 3 Stanju.

Sada, vi ćete razumeti zašto je rečeno da je shvatanje čovekove mehaničnosti jedan oblik Pamćenja Sebe. To znači da počinjemo da postajemo svesni opasnosti u kojoj se nalazimo, jer počinjemo da vidimo da je ono, što smo smatrali sigurnim u sebi, iluzija i počinjemo da vidimo da ne postojimo. I jednom kada iluzija o sebi počne da se slama, počinje da biva moguće osetiti da uticaji Rada ne samo da stižu do nas, već i da nas podučavaju. Međutim, ukoliko ste uvereni da je vaš sadašnji obrazac u redu, naravno da će biti teško raditi na sebi, jer ne postoji ni jedan lični razlog zašto bi to trebalo da radite. Ako ne osećate nikakav nedostatak, kako onda raditi? Ako osećate da niste izgubili ništa, kako možete da tragate? Ako osećate da već sve znate, kako se možete podvrgnuti podučavanju? Ako ste fundamentalno zadovoljni sobom, kako možete da se promenite?

Nastavak

ČETVRTI PUT - ENEAGRAM V

Birdlip, 4.mart 1944.

ENEAGRAM

V

Kao što smo videli, Mehanički Čovek je dat i stvoren da primi prvi šok na tački 3. To mu omogućava da živi u fizičkoj egzistenciji. Međutim, on ne daje sebi šok na tački 6 ili šok na tački 9. (Ponovo govorimo o trouglu unutar Eneagrama). Kada počne da proučava priroda šoka na tački 6 i pokuša da sebi da taj šok,on čini korak u pravcu svesnosti i unutrašnje evolucije. Jedan razlog za to što stvari u svetu idu kako idu, je što Čovek nije dovoljno svestan, mada pretpostavlja da jeste. Kao što je na početku rečeno, sa jedne strane, cilj ovog Rada je da poveća svesnost. Čovek mora prvo postati svesniji sebe. Na paradoksalan način, čovek treba da postane svestan činjenice da nije svestan. Direktnim samo-proučavanjem čovek mora da shvati da većinu svoje egzistencije provodi u stanju sna. Međutim, u tom stanju šok na tački 3 se redovno daje i prima. Ako bi naše disanje zavisilo od naše svesne pažnje, ne bismo dugo ostali u životu.

Sa te tačke gledišta, dakle, proučavanje šoka na tački 6 je istraživanje kako povećati svest. To se naziva opštim pojmom Pamćenje Sebe, kao što je rečeno, čitava primena Rada sakuplja se na toj tački. Rad mora biti postavljen na mesto ulaznih utisaka. To se ne može učiniti dok čovek ne bude u neuobičajenom stanju svesti, koje se razlikuje od njegove uobičajene svesti. Između drugog stanja svesti i trećeg postoji mnogo stepenova. Pogledajmo dijagram sa 4 stanja svesti. Možemo uočiti stepenove između takozvanog budnog stanja i stanja Pamćenja Sebe.

Pretpostavimo da imate cilj, kao što je da ne budete negativni prema određenoj osobi. Moraćete da ostajete budni u svakom trenutku prema svom cilju i prema unutrašnjem stanju u sebi u svakom trenutku. To će biti jedna vrsta Pamćenja Sebe. Kada čovek pamti sebe, trebalo bi da se seti svoga cilja. Problem je u tome, što mi ne možemo živeti dugo u tom stanju povišene svesti, jer crpimo raspoloživu energiju za to. Svesnost, kao i sve drugo, ima težinu i mere. Postoji samo toliko svesnosti. Posle nekog vremena mi postepeno povećavamo svest i tada, umesto da zapadnemo u veoma dubok san, posle perioda pokušavanja da budemo svesniji, kao što se to toliko često dešava, zadržavamo određenu memoriju o sebi, izvestan kontinuitet unutrašnjeg života. Međutim, naša želja da spavamo je veoma velika, tako da nas pokušaj da sebi damo šok na tački 6 često iscrpljuje. Osećamo da smo učinili dovoljno. Sada, san je lagan, jer Rad nije neophodan za život. Kada biste znali da ćete umreti, ako ne budete pamtili sebe tokom minuta, tada bi zaista bilo teško zaspati. Ali na sreću, ili na žalost, osoba može da počne da se identifikuje od trenutka kada ustane, čak i kroz unutrašnji razgovor sa sobom, i da ostane u snu čitav dan. Kada uhvatite sebe u snu na ovaj način i shvatite da ste bili potpuno identifikovani sa unutrašnjim govorom i ispisivanjem računa protiv drugih, tada ste u poziciji da shvatite u čemu se sastoji zadavanje šoka na tački 6. Bićete u stanju da vidite razlike između mehaničnog stanja sna i veće svesnosti. Pamćenje Sebe ne može da se objasni u toliko mnogo reči, jer je to iskustvo, većeg ili manjeg intenziteta. Čovek ne može da objasni iskustvo. Ipak, postoje osnovni opisi šoka Pamćenja Sebe, na koje želim da ukažem i koje želim da uporedim sa šokom disanja.

Šok disanja se sastoji od pokreta iz i pokreta u, ili, ako više volite, pokreta u i pokreta iz. Postoji udisanje (inspiration) i izdisanje (expiration) i čitav akt disanja ili ciklus disaja uključuje oba. Međutim, ne postoji kontradikcija u suprotnim pokretima, jer oni zajedno formiraju kompletan ciklus. Mi pravimo otprilike 20 takvih ciklusa u minuti. Setićete se da je u Tablici Vremena u različitim kosmosima, gde je rečeno da je „Vreme dah“, Čovekovo vreme disanja uzeto kao 3 sekunde. Želim da ukažem na ova dva pravca – u i iz. Kako to korespondira sa psihičkim aktom Pamćenja Sebe? Da li se sećate dijagrama sa dve strelice, okrenute u suprotnim pravcima?

To je, da tako kažemo, dijagram Pamćenja Sebe i vi vidite, očigledno, dvostruki ili suprotni pravac.

Predstavimo sada prvi šok disanja dvema strelama:

Ovi pravci reprezentuju udisanje i izdisanje. Sada, trougao u srcu Eneagrama ima tri tačke, numerološki označene sa 3, 6 i 9 i svaka od tih tačaka reprezentuje mesto šoka. Šok na 3 je šok disanja. Zanima me da li ste pomislili da drugi šok na 6 na neki način korespondira – naime, predstavlja na neki način „u i iz“ ili „iz i u“? Odjendom ćete videti iz dijagrama Pamćenja Sebe da se ono kreće jednim putem, a zatim drugim putem, u i iz, iz i u, upravo kao i disanje. Da li zamišljate da prvi šok disanja može da postoji bez odnosa sa drugim šokom i bez korespondiranja? Za one, koji žele da razmišljaju o ovom učenju i da ga potvrde u svom umu, želeo bih da obratim vašu pažnju prvo na ovaj neobični trougao koji stoji u središtu Eneagrama, a tada na prirodu prvog datog šoka vazduha – to jest, unutrašnji  spoljašnji pokret disanja. Tada ću vas upitati: „Da li mislite da je moguće da drugi šok na tački 6 (prvi svesno zadati šok) nije povezan sa prvim, mehanički datim šokom na tački 3?“ Dijagram Pamćenja Sebe pokazuje da ima.

 Ta dva fizička pravca ili pokreta, koji su povezani sa Pamćenjem-Sebe, kao različita od dva fizička pravca ili pokreta disanja, su ono, o čemu želim da razmislite. U Pamćenju-Sebe čovek mora gledati unutra i spolja u isto vreme. Nećete imati sumnje u pogledu toga da li osoba to čini, jer to daje određen izraz očima. Da bismo pamtili sebe neophodno je gledati unutra i gledati spolja. Čovek mora videti ono spolja i videti sebe u odnosu sa tim spolja. Međutim, u stvari niko ne može da gleda unutra i gleda spolja u isto vreme, isto kao što osoba ne može da udiše i izdiše u isto vreme. Pažnja osobe mora da se kreće unutra i napolje naizmenično i ako to uporedimo sa disanjem, možemo reći da je akt Pamćenja Sebe pokret unutra i spolja, ne pokret bilo unutra bilo spolja. Akt Pamćenja Sebe je dvostruki pokret kao što je to i akt disanja. I tako se o Pamćenju Sebe može misliti kao o nečemu, što se sastoji od pokreta ka i od, psihološki po prirodi, koji mora da se izvede svesno – to jest, uz određeni pritisak pažnje, koju pruža cilj ili osećaj Rada. Na primer, posmatram tu osobu a zatim svoje reakcije u svetlu svoga cilja, tada ponovo spolja osobu, tada unutra svoje reakcije i tako dalje. Identifikovanje tada postaje nemoguće.

Kasnije ćemo se vratiti proučavanju šoka na tački 6, ali želim da ovo dodam. Dok ne stignete na tačku razumevanja, na kojoj se ovaj Rad, i čitava ezoterijska psihologija, bavi vašim unutrašnjim stanjima i vašim reakcijama na druge, koje deluju na vas, sve će izgledati nejasno, fantastično i nepotrebno. Samoposmatranje, početna tačka ovog Rada, treba da omogući čoveku da razume svoja unutrašnja stanja. Evolucija je evolucija unutrašnjih stanja. Samo-razvoj je razvoj unutrašnjih stanja. Samo vi možete poznavati svoja unutrašnja stanja: samo vi se možete odvojiti od beskorisnih, negativnih i zlih stanja. Ponoviću da je nemoguće postati svesniji, nemoguće zadati šok na tački 6, dok ne počnete da bivate svesni toga, kakve vrste stvari su u vama, a da bi se to desilo, pre svega je neophodno okrenuti pažnju unutra i uočiti svoje reakcije na spoljašnjost. Čovek mora da otkrije šta unutrašnjost i spoljašnjost znači i šta taj pokret spolja i unutra znači, jer je biti samo u unutrašnjosti ili samo u spoljašnjosti pogrešno. To ste vi i to je spoljašnji svet, koji vam je prenet čulima. Postoji svet i postoje vaše reakcije na njega. Ukoliko ne možete da napravite razliku između sebe i spoljašnjeg sveta, nećete moći da primenite Prvi Svesni Šok. Kao što sam rekao, vratiću se na ovo kasnije. U ovom trenutku, obratite pažnju na neku osobu spolja i obratite pažnju na svoje reakcije na tu osobu i razliku između ta dva.

Nastavak

ČETVRTI PUT - ENEAGRAM IV

Već smo govorili o ideji da je šok neophodan za progresivni i kontinuirani razvitak stvari i videli smo kako Zakon Sedam iz određene perspektive može da se nazove Zakon Šoka. Tokom razvitka neke stvari, bilo da je reč o rastu živog bića ili o razvoju neke ideje ili o učenju neke teške materije ili o sprovođenju nekog poduhvata ili o transformaciji jedne stvari u drugu, sukcesivni stepeni mogu da budu predstavljeni notama silazne oktave: Do, Re, Mi, Fa, Sol itd. Sada, šok mora da dođe između stepena Mi i stepena Fa, da bi se ta stvar nastavila u pravilnom poretku razvitka. U suprotnom, ona će odstupiti od kursa i postati nešto drugo. Stepen Fa neće biti dostignut. Poznata nam je činjenica da civilizacija ne nastavlja iza te tačke, niti mi lično. To je zbog toga, što je šok neophodan, a on nije dat ili nije primljen ili nije stvoren.  

Proučimo šokove u Čoveku. Kod Čoveka prvi šok, koji je neophodan za život, ne mora da se stvara. On je dat na tački 3 Eneagrama i primljen kao vazduh koji udišemo. Kada bi čovek odbio da diše – što nije moguće – on bi umro. Ili ako bi udisao nešto što nije vazduh, kao što je ugljen-monoksid, šok bi bio dat, ali ne i primljen – to jest, on bi disao, ali ne vazduh i umro bi. Morate razmisliti o ove dve strane šoka i takođe o činjenici da šok vazduha mora da se odvija u ne tako dugim intervalima. Davanje i primanje tog šoka je od suštinske važnosti za život. Ukoliko on nije dat, fizički organizam prestaje da radi. Setite se sada da sve diše, uključujući i zemlju. Veoma je interesantno shvatiti da sve diše i da je taj šok neophodan u svim stvarima. Međutim, budući da su Zakon Sedam ili Zakon Šoka u svim stvarima (zajedno sa Zakonom Tri), to nije iznenađujuće.

Kod Čoveka su dva druga šoka moguća, ali nisu esencijalna. Ona mu nisu data, niti su primljena, već moraju da se stvore. Pozicija ta tri šoka pokazana je na uglovima trougla na tačkama 3, 6 i 9. Čovek, koji ima samo prvi šok, na 3, da deluje u njemu, predstavlja čoveka određene vrste. Čovek, koji ima prvi i drugi šok, koji deluju u njemu, jeste čovek drugačije vrste. Čovek, koji ima ta tri šoka, koji deluju u njemu, jeste čovek potpuno različit od prvog i drugog čoveka. 

Stvaranje te tri vrste čoveka opisano je u progresivnom poretku u prva dva poglavlja Postanja u vezi sa 7 dana stvaranja, koje deli Čoveka na 7 različitih kategorija i ne uzima ga kao jednog niti kao istog. Prva široka razlika je napravljena između Mehaničkog Čoveka i Svesnog Čoveka. Prvi opis Čoveka u Postanju je opis mehaničkog ili mrtvog Čoveka – u stihu 2. U Radu se za mehaničko čovečanstvo kaže da je u snu i ponekad da je mrtvo, kao što se kaže da su mnogi ljudi, koji hodaju naokolo, odavno mrtvi. Na sličan način, u Novom zavetu Hrist govori o „mrtvima koji sahranjuju svoje mrtve“. Mehanički Čovek nema šok, koji deluje u njemu, osim mehaničkog šoka disanja. Međutim, termin dah ili disanje je nešto što se takođe odnosi i na drugi šok, kao što ćemo videti. Poenta ovde je da se u Postanju i u ovom Radu i u Novom zavetu pojavljuje ideja mrtvog čoveka, mrtvog, živog Čoveka. Da bi se probudili iz stanja mrtve osobe, muškarac ili žena sebi prvo moraju dati drugi šok, na tački 6. Ta osoba je u Postanju opisana kao ono što sledi posle „mrtvog“ čoveka. Razmotrimo prvo „mrtvog“ čoveka. Nemoguće je opisati ga ukratko. To je čovek čula, bez unutrašnjeg života, čovek koji svoje moći pripisuje sebi, čovek samoljublja, za koga ono realno leži samo u spoljašnjem životu, čovek koji nije počeo da misli ili oseća nešto  iznad sebe. Ovaj čovek se u Postanju naziva „bez obličja i pust“, To je čovek tame u kome nema svetlosti. Treba li da pretpostavimo da sami nismo u tom stanju? Ovo stanje tame čoveka se spominje i u Starom i u Novom zavetu. U Isaiji je rečeno: „Ljudi, koji hodaju u tami, ugledali su veliko svetlo.“ (IX 2) i u Jovanu: „Svetlo sjaji u tami; a tama to ne shvata.“ (I5) što znači da je ezoterijsko učenje, reprezentovano u Hristu, došlo kao svetlo u one u tami uma i razumevanja. Da uzmemo jedan primer – taj mrtav čovek ili čovek tame uma je čovek Hasnamus, koji je spomenut u Radu – naime, čovek, čija dobrobit zavisi od nesreće hiljada i miliona drugih. Napoleon je dobar primer. Takav čovek ne može da razmišlja u terminima iznad sebe i onoga što želi. Ne postoji „ljubav za bližnjeg“ – to jest, emocionalni razvitak iznad samoljublja i ličnog interesa. Ili, u terminima Rada, ne postoji sila iskrenog spoljašnjeg pridavanja značaja, ne postoji sposobnost da se istinski stavi u poziciju druge osobe i da misli i oseća kao što ona misli i oseća, osim ako to nije povezano sa njegovim sopstvenim interesom i ličnom sferom sopstvenih zasluga. To je opšte stanje Čoveka. U Radu je neophodno prevazići to stanje i veoma je teško to učiniti za svakoga, bez izuzetka. Međutim, neophodno je učiniti tako, jer je korak, koji treba preduzeti, iznad onoga što čovek jeste u sadašnjosti. Prvi rekvizit je šok, koji se daje čovekovom sadašnjem stanju mišljenja i osećanja. Čovek mora početi da misli drugačije, a zatim i da oseća na novi način. Međutim, dok se ne susretne sa nečim što to omogućava, korak neće biti napravljen. Tako će čovek nastaviti da stvara istu notu kroz čitav život – kako većina ljudi radi.

Sada, pogledajmo čoveka, koji počinje da daje sebi drugi šok na tački 6. On je opisan u Postanju. To više nije mrtav čovek, bez obličja i pust. Pogledajmo na trenutak Eneagram na tački 6. Ovde je tačka gde ezoterijsko učenje može da uđe u čoveka i započne u njemu novu oktavu. Pogledajte prvu oktavu, napravljenu od mehanički datog i mehanički primljenog šoka fizičkog vazduha i obratite pažnju na to gde ona ide. Sada, pogledajte tačku 6 gde je ulazak nečeg novog moguć. Rekao sam da je moguć. On nije neophodan za običan život. Međutim, to je tačka gde je nešto moguće. Ovde Rad ulazi u plan čoveka, sagledan u svetlu samo-razvojnog organizma kreacije. U Postanju je ideja da je čovek samo-razvojni organizam sadržana u prvom redu: „Na početku stvori Bog nebo i zemlju“ to jest, dva nivoa, više i niže. To se odnosi na mrtvog čoveka, jer se kaže: „I zemlja beše bez obličja i pusta; i beše tama nad bezdanom“ Čovek je mrtav u sebi – ipak on je stvoren od strane Boga, noseći i nebo kao i zemlju u sebi. To jest, iako je mrtav, on ima mogućnosti za razvitak, prvo u odnosu prema „zemlji“, a tada prema „nebu“. Spoljašnja strana čoveka je „zemlja“, a unutrašnja „nebo“. Da bi se „mrtav“ čovek promenio, njegova zemlja mora biti razvijena i obrađena, ali mu prvo mora biti dato svetlo. I tako se kaže: „I reče Bog, neka bude svetlo.“ To je prvi stepen, kada je mrtvo počelo da postaje živo. Taj čovek, koji se budi, taj čovek, koji ustaje iz mrtvih, taj čovek, koji traga za time da uđe u sopstveno nebo kroz svetlo, koje nije tama – i shvatite ovde da je život čula i inteligencije bazirane na njima, tama – kažem, taj čovek, koji se budi, možda dostiže stepen bića, stvorenog po slici Boga. Šestog dana „Bog stvori čoveka po sopstvenoj slici, po sopstvenoj slici Bog stvori ga.“ Sve to prethodi onome, što se odnosi na Čoveka, koji ustaje iz „mrtvih“ i stepena, koji vodi ka postajanju „po slici Božijoj“. Ponoviću ovo. Na čoveka na njegovom najnižem, najmračnijem nivou odnosi se ovo: „I zemlja beše bez obličja i pusta; i tama beše nad bezdanom: i duh Božiji dizaše se nad vodom.“. To je početak buđenja. Tada dan za danom – to jest, stupanj po stupanj, drevnim jezikom parabola – zemlja Čoveka je obrađena i konačno je Čovek stvoren „po slici Božijoj“. „I stvori Bog čoveka po obličju svojemu, po obličju svojemu stvori ga.“ Sada, sedmog dana je očigledno stvoren drugi čovek (cf.Ch.II). Za tog čoveka se kaže da „mu je Bog udahnuo kroz nozdrve dah života i Čovek je postao živa duša.“ Ovde imamo čoveka u kontaktu sa Bogom. On nije samo imitacija ili slika Boga, već zaista živa duša u kontaktu sa dahom Božijeg duha.

Pogledajmo o koje 3 vrste čoveka se govori u ova dva otvorena poglavlja Postanja – mrtav čovek, čovek po slici Boga i Čovek koji je postao živa duša. Preko komentara bih želeo da povežem ta 3 čoveka sa 3 šoka, koja su pokazana u trouglu Eneagrama. Već sam govorio o mrtvom Čoveku – to jest, Čoveku u kome deluje samo prvi šok. (Ovde bih ponovio da dajem komentar na Eneagram.). Jasno je da drugi Čovek može da postoji, čovek u kome su na delu i prvi i drugi šok. Uporedio bih tog Čoveka sa Čovekom, stvorenim po slici Boga i kasnije bih uporedio Čoveka u kome deluju sva 3 šoka deluju sa čovekom, stvorenim sedmog dana kao „živa duša“ – to jest, ne po slici Boga, već čoveka, koji je na neki način direktno povezan sa najvišim nivoom razumevanja mogućim za Čoveka, što je ovde izraženo kao udisanje duha ili daha Božijeg. Ovaj čovek se u Radu naziva Čovek broj 7 – najviša kategorija Čoveka u ovom sistemu se naziva Čovek br. 7. Za njega se kaže da je čovek, čije su znanje i biće na najvišem nivou i toliko ujednačeni, da je sve njegovo razumevanje praktično. To znači, kao prvo, da ne postoji ništa što on zna, a ne može da uradi. To jedinstvo znanja, bića i razumevanja pripada samo Čoveku br. 7 i sledstveno tome je rečeno da svi koji pripadaju kategoriji Čoveka br. 7 razumeju jedni druge i govore isti jezik. Uz nekoliko kontrasta ćemo osvetliti ono stanje stvari, koje pripada našem nivou i svetu uopšte, gde niko ne razume nikoga i gde ne postoji zajednički jezik, čak i među ljudima koji govore isti jezik u uobičajenom smislu. Čak i samo iz ove refleksije, koja je razumljiva, možemo shvatiti nešto o nivou Čoveka br.7 kao kontrast našem sopstvenom nivou. Vidimo odjednom da takav čovek mora pripadati drugačijem svetu, psihološki. Naš svet živi u Ciklusu Babilona, u jezičkoj zabuni – ne samo u bukvalnom smislu, već u konfuziji nerazumevanja na našem nivou. Ovde, u ovom Radu, pokušavamo da u prvom koraku naučimo zajednički jezik, kako bismo mogli da razumemo jedni druge nešto bolje i kako bismo bili u stanju da razgovaramo jedni sa drugima na pravi način. U svakom slučaju, nećete se složiti da  je taj korak postignut, ali se možete složiti da je on moguć i razumljiv. Sada, ako smo svi u kontaktu sa istom stvari i osećamo je na isti način, trebalo bi da imamo isto razumevanje. Čovek br. 7 je u kontaktu sa višim centrima. U Postanju, poslednji stvoreni Čovek, koji ima „živu dušu“, u kontaktu je sa Bogom.

Što se nas tiče, mi treba da imitiramo više stanje. Treba da budemo slika Boga. To može izgledati fantastično, ali ne mislim da će tako biti. Ukazujemo na čoveka, koji počinje da sebi daje drugi šok. On se može uporediti sa Čovekom, „stvorenim po slici Božjoj“. On je slika: nije u direktnom kontaktu. On nije mrtav, niti je „živa duša“, već je između. Neću to dalje objašnjavati.

Vratimo se drugom šoku – to jest, prvom šoku, koji nije neophodan za život. On nije neophodan za život, ali je od suštinske važnosti za buđenje iz sna. Setite se da je na početku Čovek stvoren od zemlje i neba i da inače ne bi bilo, niti bi moglo da bude bilo kakvog ezoterijskog učenja, zasnovanog na Čoveku, koji dostiže drugo ili više stanje samog sebe, pod nazivom „nebo“. Ukoliko to više stanje upravlja nižim stanjem, ili „zemljom“, tada će molitva iz Očenaša o volji neba ostvarenoj na zemlji, biti ispunjena. Sada, prvo se duh Božiji kreće iz dubina, a tada je stvoreno svetlo. Da bi počeo da se budi, čovek mora da se susretne sa ezoterijom i njenim dubinama i njenim idejama i njenim gledištima. To je svetlo. Tada čovek mora da uči da posmatra sebe na takav način, da odvoji sebe od sebe (u mom slučaju ja od Nikola) i takođe da odvoji sebe od beskorisnih raspoloženja, misli, osećanja, od svih vrsta identifikacije, stanja sna i negativnosti itd. To je značenje reči:

„I reče Bog, neka bude svetlost. I bi svetlost. I vide Bog da je svetlost dobra: i rastavi Bog svetlost od tame. I svetlost Bog nazva dan, a tamu nazva noć. I bi veče i bi jutro, dan prvi.“

To se naziva jedan dan – to jest, prvi stupanj buđenja, prvi stupanj postajanja svesnijim, jedan dan u stvaranju Budnog Čoveka. I može se reći da je to naše opšte stanje. Neki osećaju da se nešto pokreće, neki vide svetlost itd. U onoj meri, u kojoj praktikujemo Rad i primenjujemo ga na sebi, mi dajemo sebi drugi šok. Govorim uopšteno. Mislim – i to sam ranije već rekao – da delovanje ovog Rada na čoveka kao celinu počinje drugim šokom. Da bismo posmatrali sebe, da bismo uočili šta se zbiva u nama, da bismo odvojili sebe od beskorisnih stanja i počeli da vidimo svoje slike, da se sećamo svojih ciljeva, da se borimo protiv identifikacije sa svakim raspoloženjem i mišlju – i tako dalje, sve to pripada drugom šoku, čiji je cilj da poveća svetlost svesti tako da postanemo svesni sebe, kako bi sa time počeli.

Pokušajmo da iznova formulišemo ono što je rečeno u komentaru o Eneagramu. Čovek je rođen za unutrašnji razvoj. To je ono, o čemu ovaj Rad uči. Iz tog razloga on ima zemlju i nebo u sebi. Ukoliko bi bio samo zemlja, bio bi nesposoban za bilo kakav unutrašnji razvitak. Da bi se stvorio samo-razvojni organizam, morate naučiti da u sebi imate već stvoreno više moguće stanje sebe. Na primer, jaje je rođeno sa mogućnošću da postane ptica. Ono zbog toga ima zemlju i nebo sadržane u svom začetku. Seme, žir itd. su u istom položaju. Čovek može ostati zemlja i u tom slučaju on služi prirodi. Ali da ponovimo jezik prvih stihova Postanja: „Na početku Bog stvori nebo i zemlju.“ Ukoliko zamišljate da Postanje govori o nastanku sveta, sunčevog sistema, pravite veliku grešku. Ezoterijska literatura se uvek bavi samim Čovekom i njegovim mogućnostima. Ezoterijska nauka se bavi Čovekom samim i Čovekom u sebi i onim što on može da postane i njegovim značenjem. Obična nauka se bavi spoljašnjim svetom i prirodom njegove strukture i tako dalje. Postanje je ezoterijska knjiga, ne naučna knjiga i budući da se ezoterija bavi Čovekom i njegovim mogućnostima, kada kaže „na početku Bog stvori nebo i zemlju“, to se odnosi na Čoveka, to se odnosi na to jaje, to seme, taj žir, koji su stvoreni sa mogućnošću da dosegnu viši nivo razvitka. Niži nivo se naziva zemlja, viši nivo se naziva nebo. Žir sam po sebi je zemlja, međutim, ako tokom sukcesivnih stupnjeva on umre u sebi i možda postane hrast, on doseže nebo – to jest, viši nivo razvitka sebe. Međutim, na početku je žir stvoren sa svojom zemljom i svojim nebom, svojim nižim nivoom i svojim višim nivoom. Sada, vi znate da zemlja čoveka mora da se ispuni mislima, idejama, emocijama, afektima, konceptima, pre nego što čovek dosegne viši nivo sebe. Sve to je reprezentovano fizičkim objektima – Čovek može da dosegne stupanj svog unutrašnjeg razvitka, o kome se govori u stihu 11, da zemlja rađa bilje, što nosi seme, i drvo rodno, što donosi plod. To se odnosi na različite nivoe razumevanja, različite nivoe znanja i konačno, čovek je stvoren po slici Božijoj. Sa tačke gledišta ezoterije, čovek nije samo njegovo fizičko telo, njegova snaga, njegovo nasilje, njegovi primitivni instinkti: čovek je razumevanje, sa ezoterijske tačke gledišta i postoji samo mali broj ljudi sa te tačke gledišta. U čitavoj ezoteriji reč je o prevladavanju nasilja, povećanju svesti, prvo kod sebe, a zatim kod drugih. Supermen nije ogromna replika običnog čoveka: supermen je potpuno različita vrsta čoveka. Običnom mehaničkom čoveku – to jest, čoveku manje-više kao što smo i mi još uvek – dat je prvi šok, ali početak nove vrste čoveka počinje od tačke gde se  – da citiram Postanje – „duh Božiji dizaše nad vodom.“ Kao što znate, voda se odnosi na istinu, u jeziku parabola. Kada čovek ima magnetni centar u sebi, iako ta zemlja može biti „bez obličja i pusta“ i u debeloj tami, on će osećati da mora postojati nešto više od spoljašnjeg sveta čula u kojem se nalazi. I tako se nešto može pokrenuti u njegovom umu, što je osnova za razumevanje istine i to novo stanje može biti da on počne da vidi svetlo. Međutim, ukoliko ne postoji pokret u njemu u tom smislu, ukoliko on oseća da je realnost samo u svetu čula u tom kaleidoskopu konfuzije, koji se stalno okreće, tada se duh ezoterije neće pokrenuti u njemu i Bog – to jest, ezoterija – neće biti u stanju da stvori svetlo. Završimo ovaj komentar rečima da je ezoterično znanje svetlo. Ono je svetlo za one, koji su se već pokrenuli. I šok ezoterije dolazi na tački 6 u Eneagramu.

***

Beleška

Trougao, o kome ćemo više govoriti, ima u sebi tri tačke obeležene brojevima 3, 6, 9. Dotakli smo se samo tačaka 3 i 6. U Radu se te tačke nazivaju „Tačke Šoka“. Tačka 3 je mehanički šok, koji zadaje vazduh, uvučen u pluća, a prima krv. Tačka 6 se naziva tačka Prvog Svesnog Šoka, jer on nije dat mehanički. Iz tog razloga tačka 6 se ponekad naziva Prvi Svesni Šok, a tačka 9 Drugi Svesni Šok. Ta nomenklatura se zasniva na konceptu mehaničkog i svesnog. Međutim, može se prvo govoriti o šokovima kao prvom, drugom i trećem. Sledeći put ćemo govoriti o trouglu u svetlu da je on Sveti Duh, da se poslužim ezoteričnim jezikom Biblije, i takođe o tome kako udisanje i izdisanje na tački 3 korespondira sa nečim sličnim na tački 6.

Nastavak

ČETVRTI PUT - ENEAGRAM III

Birdlip, 05. februar 1944.

ENEAGRAM

III – šok

Prošli put smo govorili o Zakonu Sedam koji se nekada naziva Zakon Šoka. Da bi bilo šta raslo, razvijalo se sa jednog stupnja na drugi, stepen po stepen u ispravnom poretku, neophodan je šok. Mesto tog šoka je označeno na tački Mi-Fa, ili mestu gde nedostaje polu-ton. Kakve primere takvog rasta ili evolucije ili razvitka, stepen po stepen, u ispravnom poretku, možemo naći? Možemo ih naći u evoluciji mikroskopski malih ćelija u ljudsko biće. To je definitivno ilustracija evolucije po stupnjevima sukcesivne transformacije, pri čemu jedna stvar postaje sasvim druga stvar – ili jedna stvar, koja pripada jednom svetu, svetu ćelija, prelazi u drugi svet, svet Čoveka (dvostrukim procesom diferencijacije i integracije). Shvatite da je vaše rođenje veoma udaljeno, ne samo u vremenu, već na vertikalnoj skali, u poretku stvari, u ujedinjenju dve majušne ćelije, u svetu ispod onog u kome mi živimo – svetu koji nam je obično nevidljiv. Međutim, Zakon 7 se primenjuje na sve svetove – na zvezdane galaksije, na Čoveka i na ćelije – upravo kao i Zakon 3, jer su ta dva zakona kreativna i formativna zakona iza Univerzuma i svega što on sadrži. Postoje ultimativni zakoni u smislu da se ne mogu dalje redukovati – svesti na nešto jednostavnije. Zakon Sedam iziskuje postojanje šoka. Na osnovu toga možemo biti sigurni da je, budući da se Zakon Sedam primenjuje svuda, na sve stvari, na svakom mestu kreacije, kako u svetu atoma ili ćelija čovečanstva ili solarnih sistema ili rojeva zvezda, šok neophodan i ukoliko taj šok nije dat, doći će do degeneracije ili smrti. U slučaju ćelije, koja se sukcesivnim stupnjevima evolucije uzdiže u svet ljudskih bića i postaje vidljiva osoba, to je stupanj kada je neophodna potpuna promena njene unutrašnje organizacije, da bi mogla da preživi. Međutim, vi to morate proučavati za sebe, ukoliko želite da tako radite. U vezi sa time, morate se setiti da je 9 meseci našeg vremena 30.000 puta 9 meseci za ćeliju. (Razradite za sebe šta taj period znači). Obratite pažnju na ovaj dijagram:

ČETVRTI PUT - ENEAGRAM II

Birdlip, 29. januar 1944.

ENEAGRAM

II

Tačke, koje se povezuju povlačenjem unutrašnjih linija između brojeva, dobijenih deljenjem 1 na 7 – naime, brojeva 1 4 2 8 5 7 – (1/7 = 0,142857142857 i tako u beskraj, prim.prev.) daju simetričnu figuru velike lepote. Međutim, tri pozicije nisu uključene u tu figuru. Pridružimo i te tri pozicije. Pojavljuje se trougao, dodat prethodnoj figuri i u simetričnom odnosu sa njom, sa uglovima gde bi trebalo da se nalaze brojevi 3, 6 i 9. Dodajmo i te brojeve.

ČETVRTI PUT - ENEAGRAM I

Vreme za stepenik više ili korak dublje u razumevanju -

- trenutak kada se u do tada naizgled neuređenom i nasumičnom razazna povezanost, smisao i red i obasja ga jasnoća.

MAURICE NICOLL

PSIHOLOŠKI KOMENTARI NA UČENJE GURĐIJEVA I USPENSKOG

TOM II

Birdlip, 22. januar 1944.

ENEAGRAM

I

Večeras ćemo početi da proučavamo dijagram pod nazivom Eneagram (ili devetostruki dijagram – od grčke reči  ἐννέα, ennea što znači devet i γράμμα, gramma što znači znak ili lik, prim.prev.). Ovaj dijagram je karakterističan za ovo učenje. Ne nalazimo ga nigde drugde. Kada ga je prvi put predstavio, G. je primetio da neke pojedinosti iz ovog sistema mogu da se nađu u drugim drevnim učenjima, ali ne i Eneagram. U vezi sa time je rekao, da iako su se neke stvari iz ovog sistema u tragovima zadržale u drugim sistemima, u njima nema pravilne organizacije i rasporeda i ne može se uočiti zavisnost jedne stvari od druge. Svi delovi ovog sistema su povezani zajedno u pravilnom poretku tako da obrazuju organsku celinu – živi organizam. Čovek i Univerzum se sagledavaju zajedno. Učenje o Čoveku je povezano sa učenjem o Univerzumu, čije je on dete, i ono što postoji u njemu, postoji i u Univerzumu. Značaj evolucije Čoveka i značaj evolucije Univerzuma i zakoni u Čoveku i u Univerzumu se posmatraju zajedno kao neodvojivi.

Govoreći o Eneagramu, G. je rekao da on objedinjuje čitavo učenje i da, što je više čovek u stanju da pročita njegovo značenje, to dublje razume Rad. Jednom prilikom, upitan o čemu je tu reč, G. je rekao da on reprezentuje Zakon Tri ili Zakon Trojstva i Zakon Sedam ili Zakon Oktave. Setimo se da Zakon Tri kaže da u svakoj manifestaciji moraju da učestvuju tri sile, aktivna, pasivna i neutralizujuća, i da su to kreativne sile, koje kreiraju različit poredak u svetovima na silaznoj skali, povećavajući broj zakona kako se umnožavaju. Setimo se da postoji i drugi zakon, Zakon Sedam, koji se odnosi na poredak manifestacije.

Ako postoji kreativna sila, mora takođe postojati i red u kreaciji, inače bi sve bilo u haosu. Interakcija ova dva zakona na takav način, da jedan ne ometa niti guši drugi, tako da su sve mogućnosti postignute, predstavljena je Eneagramom. Međutim, na našem stupnju možemo da očekujemo samo prvo čitanje iz njega.

---

Njegova konstrukcija je sledeća: krug je podeljen na devet jednakih delova. Broj 1 (broj 10, prim.prev.) je tada podeljen sa 7, dajući rezultat 1 4 2 8 5 7 kao rekurentni (povratni) period. Linije su povučene tako da povezuju te brojeve – 1 do 4 itd.

Uočićete nekoliko stvari. Prvo, dijagram je simetričan. Drugo, tri broja su izostavljena: 3, 6 i 9, svi deljivi sa 3. Treće, uočićete da se linije seku. Jedna tačka presecanja je tačno u središnjoj liniji, druge dve su bočne i na jednakom rastojanju od nje.

Pokažimo strelicom pravce koje reprezentuju linije. Početna tačka Eneagrama je figura 1, jer je Eneagram pokretan dijagram i reprezentuje kretanje stvari na dva načina. Ukazaću samo na dva. Počevši od 1, postoji pokret do 4 duž linije 1 – 4. Zatim od 4 do 2, preko oblasti gde bi 3 trebalo da se nalazi, ali ono nedostaje. Zatim od 2 pokret ide pravo preko do 8, dole do 5 i zatim preko oblasti gde bi trebalo da bude 6 do 7. Pokret se tada vraća direktno preko figure do 1, ali, čineći tako, preseca liniju 2-8. To je jedan pokret. Drugi pokret je spolja na obodu od 1 do 2 do 4 do 5 do 7 do 8. Postavimo kod broja 1 notu Re, a pored 2 notu Mi i pored 4 notu Fa. To će u ovom trenutku biti dovoljno da bi se videli pokreti na koje ukazujem. Videćete da postoji pokret unutar Eneagrama od 1 do 4 i zatim do 2 – to jest, 1, 4, 2. I to je moguć pokret putem oboda, od 1 do 2 i do 4 – to jest, 1, 2, 4. Postavimo ostatak nota oktave duž oboda, završivši sa Do na gornjoj tački.

Dijagram bi sada trebalo da izgleda ovako:

Ukažimo na mogući pokret na obodu od tačke Re ka tački Mi, Fa, Sol itd. po zakrivljenim strelama, koje označavaju kretanje u pravcu kazaljke na satu. Drugi unakrsni pokreti, koji se odigravaju unutar Eneagrama, su već nagovešteni preko šest strela, po jedna na svakoj od šest linija, koje spajaju figure na obodu u poretku 1 4 2 8 5 7 – broj dobijen podelom 1 na 7.

 Sada, hajde da razmislimo o ovom neobičnom dijagramu, jer dok ne budemo razumeli nešto od njegove misterije, posmatraćemo ga kao i bilo šta drugo. Ovaj dijagram mora da padne na više delove centara. Kada osećate da je nešto izuzetno, neobično i tako dalje, to znači da je to palo na više delove centra. Sav Rad treba tamo da padne. Razmotrimo jedno od velikih učenja Rada. Rad ne uči da živimo u mrtvom Univerzumu, već u Univerzumu koji evoluira. Sve raste u svom sopstvenom vremenu i skali. Mesec, Zemlja, Sunce, svi rastu u kolosalnom periodu vremena, u poređenju sa našim malim vremenom i skalom. Sve stvoreno pokušava da dosegne svog kreatora. Pogledajmo naizgled trivijalno, ali, po mom mišljenju, legitimno poređenje. Univerzum, koji počinje od jedinstva, se rasteže kao parče lastiša. On pokušava da se vrati do svog izvora, da ukloni tenziju. (Ovde bih mogao da kažem mnogo toga o hemijskoj tablici elemenata i njihovim različitim tendencijama da se kombinuju jedan sa drugim da bi dostigli ravnotežu.). Sada, Zrak Kreacije reprezentuje Apsolut kao 1 i sve nivoe kreacije koji proizilaze iz njega kao brojevi – naime, 3, 6, 12 i tako dalje. U Pitagorinoj ezoteričnoj školi se govorilo da su sve stvari brojevi. Da li ste ikada razmišljali o odnosu između brojeva? Možete ih množiti i deliti. Šta deljenje znači? Pretpostavimo da broj 3 želi da se vrati u 1. Zamislite kako žudi za time da pređe u 1 – to jest, Apsolutno Jedinstvo. Matematički, to je reprezentovano kao 1 podeljeno sa 3. Sada, ako 3 pređe u 1 tako da bude apsorbovano u njega – čitava kreacija traga za time da se vrati svom Izvoru i bude apsorbovana – šta se onda dešava? Podelite 1 sa 3. 3 u 1 ide 3 puta (to jest, u 10) i 1 preostaje. Ponovo ide 3 puta i 1 preostaje. Tako 3 u 1 = 3 se ponavlja u beskonačnost. I čitav Zrak, uzet kao 7 nota, pokušavajući da nađe rešenje i mir, prelazi u Apsolutno Jedinstvo kao 7 u 1 (tj. 7 u 10 ide 1 i prestaje 3, u 30 ide 4 i preostaje 2, u 20 ide 2 i preostaje 6, u 60 ide 8 itd. Itd.). Tako, vidite da 3 i 7 ne mogu da se vrate u 1, budući da je 1 u svim brojevima. Jedan je u 3, ali 3 ne može da se vrati u 1 i tako dalje. Univerzum je izgrađen od brojeva, kao što je Pitagora mislim – ali se mora dodati jedna stvar. Čitava kreacija, svi kreirani Univerzumi, na kakvom god nivou ili broju, tragaju za povratkom u svoj izvor, to jest, tragaju da uđe u 1 ili „Jedinstvo“. Trojstvo – ili 3 – traga da to ponavlja „beskonačno“, jer stalno reprodukuje sebe i seća se sebe. Broj 7 je takođe beskrajan, ali u vremenu i tako ne u istom smislu. On gubi sebe i pronalazi svoje biće u ponavljanju onoga što nije on sam – tj. u stalnom ponavljanju 1 4 2 8 5 7. Budući da je ovaj dijagram o Čoveku i njegovim mogućnostima, on počinje sa 7 i svojstvima tog broja u vezi sa Jedinstvom. Proučavajući svojstva 7 u vezi sa Jedinstvom, nalazimo da su oni dati brojevima 1 4 2 8 5 7. To po sebi ne znači ništa. Međutim, u okviru Eneagrama, vidimo kako pokreće neobične odnose, neobične, zbog simetričnog dijagrama. Ničega simetričnog nema između brojeva 1 4 2 8 5 7 po sebi. Jedina stvar koju čovek može da kaže o broju je da se on beskrajno ponavlja u pojmovima decimalnog sisema i ne sadrži u sebi 3 niti je deljiv sa 3. To je neobično. Taj broj takođe ima i druga neobična svojstva.

Međutim, ono što je neophodno shvatiti je da kreirani Univerzum traga evolucijom za time da se vrati u svoj izvor i da sve stvari žude za tim zadovoljenjem ili ispunjenjem. Sve je ograničeno, nepotpuno, kao odvojena kreacija i sve traga za dovršenjem – atom, čovek, planeta, sunce, galaksija. U pogledu Apsolutnog Jedinstva, mi nismo samo prepolovljeni ili podeljeni na četvoro, već se nalazimo pod 48 sila deljenja. Međutim, ova razmatranja dajem za one koji su već meditirali o Zraku.

Sledeći put ćemo govoriti o Svetom Duhu unutar Eneagrama, koji ga oživljava. Za sada smo počeli da govorimo o seriji Re, Mi itd. – to jest o Zakonu 7 – i o unutrašnjim odnosima između nota.  

Nastavak



ČETVRTI PUT - PRIDAVANJE ZNAČAJA XIII

MAURICE NICOLL

PSIHOLOŠKI KOMENTARI NA UČENJE GURĐIJEVA I USPENSKOG

Birdlip, 05. juni 1943.

Unutrašnje pridavanje značaja

i spoljašnje pridavanje značaja

XIII – O 'Biti pasivan' (7)

Asocijacije

PDF-VERZIJA

Um treba da bude naviknut da razmišlja o idejama Rada. Čovek može da razmišlja samo iz svojih ideja. Ukoliko uvek razmišljate pomoću svojih uobičajenih ideja, vaše misli će uvek slediti iste obrasce. Kretaćete se u krug i u krug u svom umu. Po pravilu, ovo je naše uobičajeno stanje. Kada ste poslednji put imali misao koja vodi bilo kamo? Cilj ideja Rada je da promene um. One su veoma moćne. Misliti iz ideja Rada – takvima da je čovek u snu na Zemlji i da je to pravi razlog zašto je ovde sve u neredu – misliti iz tako moćne ideje znači misliti na nov način. To znači da se u umu stvaraju nove veze i asocijacije i da psihička energija počinje da stvara nove putanje. To je uvek dobro iskustvo. Stvaranje novih veza otvara um i daje novu snagu. Misliti uvek na isti način, kao što je više puta rečeno, nalik je hodanju travnjakom uvek po istoj uzanoj stazi. Rezultat je da se trava povija duž te staze. Međutim, usled ogromnog mehaničkog pritiska, kojem smo izloženi na ovoj udaljenoj planeti, navike mišljenja se veoma brzo formiraju i zadržavaju se tokom čitavog života. To je razlog zašto je teško postati pasivan u odnosu na tipične asocijativne načine mišljenja, posebno kada uzimamo kao sigurno da su istiniti. Za nas, istina je navika našeg uma. Sigurno ništa nije evidentnije od činjenice da ljudi u toj meri postaju identifikovani sa svojim načinima mišljenja, da ih ništa ne može izmeniti. Međutim, to se ne odnosi samo na druge ljude. Odnosi se na nas same. Ne shvatamo da imamo navike uma, kako ih Rad naziva, upravo kao što imamo navike osećanja, navike pokreta i navike apetita.

ČETVRTI PUT - PRIDAVANJE ZNAČAJA XII

MAURICE NICOLL

PSIHOLOŠKI KOMENTARI NA UČENJE GURĐIJEVA I USPENSKOG

 Birdlip, 22. maj 1943.

Unutrašnje pridavanje značaja

i spoljašnje pridavanje značaja

XII - O 'Biti pasivan' (6)

PDF-VERZIJA

Prošli put smo govorili o neophodnosti da čovek bude u stanju da u Radu zadrži rezervu prema svojim mislima i da se ne identifikuje sa njima. Večeras ćemo govoriti o neophodnosti da zadržimo rezervu prema svojim emocijama. Mnogo je teže postati pasivan prema aktivnostima Emocionalnog Centra nego prema aktivnostima Intelektualnog Centra. Čovek može mnogo lakše da misli drugačije nego da oseća drugačije. Sasvim je moguće postati pasivan prema mnogim mislima, koje je čovek navikao da sledi i da se identifikuje sa njima, ali to nije isto u oblasti emocija i osećanja. Razlog za to je taj što smo sa svojim osećanjima mnogo više identifikovani nego sa svojim mislima. Naša osećanja, naše emocije, naša raspoloženja, drže nas u stisku. Obratite pažnju na sebe kada ste uznemireni. Da li je lako ne identifikovati se sa uobičajenim dnevnim emocionalnim stanjem? Možete se smejati i govoriti vesele stvari i pretvarati se da je sve u redu, ali iznutra kao da ste stegnuti u mengele. Iako jedan deo vas možda neće želeti da bude uznemiren, drugi će insistirati na tome da bude. Ili recimo da je pogođeno nešto što pripada samo-važnosti, sujeti – da li vam je lako da prestanete da budete identifikovani sa time? Da li je lako ne biti uvređen? Jedan razlog je i to što su emocije veoma brze. One rade sa veoma „brzom“ energijom, mnogo bržom energijom od one koja se koristi za uobičajene misli. Drugi razlog je taj što mi retko posmatramo svoje emocije. Ne posmatramo ih, jer ih uzimamo kao nešto dato. Naš emocionalni život je veoma siromašan. Međutim, mi ne uočavamo koliko je on siromašan i neprijatan i beznačajan. Kada bismo to bili u stanju, ne bi nam se dopalo ono što vidimo. Ipak, potrebno je značajno vreme pre nego što dostignemo taj stepen svesti. Nije suviše reći da uopšte nismo svesni uobičajenih dnevnih emocija, koje su praktično uvek negativne, loše, ljubomorne i tričave – ili, ukratko, neprijatne. Naša ljubav prema neprijatnim emocijama je izuzetna i mi ne samo da veoma volimo da prenesemo svoje neprijatne emocije drugima i da ih zarazimo, već i da čujemo neprijatne stvari, skandale i tako dalje. Mi ne znamo šta radimo. Mi to sve radimo u snu. Ne možemo da vidimo svoje emocije, jer smo tako duboko identifikovani sa njima. Kada bismo mogli jasno da vidimo svoje uobičajene emocije, bili bismo užasnuti. Na sreću, nismo u stanju da ih vidimo, jednostavno jer to ne bismo mogli da izdržimo. Kada bismo videli kvalitet našeg emocionalnog života, to bi nas izludelo. Mi svi imamo veoma uzvišenu sliku o samima sebi. A Rad nam nikada ne dopušta da vidimo ono što ne možemo podneti. Njegovo delovanje je veoma sporo, veoma postepeno, veoma nežno. Međutim, ono što možemo videti su rezultati naših emocija i to je polazna tačka. Možemo videti da povređujemo ljude, na primer. Ali čak i kada to shvatimo, biće nam potrebne godine samo-posmatranja pre nego što shvatimo da imamo neprijatne, podmukle i loše emocije, koje čine da drugi budu povređeni i da je to naša greška. Morate shvatiti da je buđenje veoma dugotrajan i bolan proces. Buđenje znači postajati sve više svestan sebe – i toga kakvi smo zaista. U emocionalnoj sferi to je veoma teško. Koliko često ljudi zamišljaju da su dali sve od sebe za druge, dok u stvari nisu učinili ništa, osim što su izrazili svoje najneprijatnije, najotrovnije i najštetnije, često najgnusnije emocije, kojih bi trebalo da se stide. U stvari, izražavanje neprijatnih emocija je ono što se u životu tako često naziva „biti iskren“ ili „pokušaj da se pomogne“ i tako dalje. Ljudi u stvari misle da je to ljubaznost reći sve vrste neprijatnih i podlih stvari drugima i zamišljaju da ako se slatko smeškaju, izražavaju velikodušnost i dobru volju. To je problem sa našim emocionalnim stanjima. Mi nismo velikodušni i nemamo dobru volju i jedna od prvih stvari je shvatiti to do samog dna i mrzeti to. Mi volimo sebe u svemu. Volimo sve što godi našoj sujeti i ne volimo svoje susede, osim ako nam laskaju i ako osećamo da delimo njihove živote. Iako u sebi možemo imati bolja 'Ja', ona koja bolje mogu da razumeju druge i da vode brigu o njima, čak i ako nam oni ne laskaju, ipak manja, lošija 'Ja', koja pripadaju samoljublju, egoizmu i samo-zadovoljstvu, obično potvrđuju da su daleko jača – osim možda posle dugog perioda samo-posmatranja ili kada su u stanju mirovanja usled iscrpljenosti posle neke bolesti, koja ličnost čini pasivnom. U trenutku smrti ljudi jedino žele da im drugi oproste. To je zbog toga što više nisu u malim 'Ja'. Ali to stanje skromnosti može postepeno da nastaje, kao posledica delovanja Rada – to jest, povećanjem svesti o tome kakav čovek zaista jeste – putem dugog i strpljivog samo-posmatranja i sveg onog unutrašnjeg bola, koji dolazi uz svest da život ne može da bude onakav kakav je u našoj uobrazilji.

ČETVRTI PUT - PRIDAVANJE ZNAČAJA XI

MAURICE NICOLL

PSIHOLOŠKI KOMENTARI NA UČENJE GURĐIJEVA I USPENSKOG 

Birdlip, 15. maj 1943.

Unutrašnje pridavanje značaja

i spoljašnje pridavanje značaja

XI – O 'Biti pasivan' (5)

PDF-VERZIJA

Danas nastavljamo da govorimo o predmetu neidentifikovanja sa sobom. Podsećam vas ponovo da ljudi tu stvar pod nazivom „sebe“ uzimaju kao nešto dato i ne samo da je shvataju kao samo jednu stvar, već joj dopuštaju da kaže 'Ja' svemu što čini ili misli ili oseća.

***

Prošli put smo govorili o identifikaciji sa sobom sa stanovišta centara i počeli smo sa Intelektualnim Centrom. Kada smo prvi put govorili u samo-posmatranju, rečeno vam je da pokušate da posmatrate rad pojedinih centara tako da vidite troje ljudi u sebi koji korespondiraju sa njima. Aktivnosti Intelektualnog Centra su mnogobrojne. Prošli put je rečeno nešto o mišljenjima i mislima, koje pripadaju Intelektualnom Centru. Čovek se uobičajeno potpuno identifikuje sa svojim mislima, koja je pozajmio od drugih, sa papira itd. Tada govorimo o identifikovanju sa svojim mislima. Naše misli nisu vidljive drugim ljudima, niti su vidljive nama. Međutim, one su sasvim konkretne stvari, načinjene od konkretne supstance. Možemo biti više ili manje svesni svojih misli. Sada, kada posmatrate misao, vi niste identifikovani sa njom. Šta to znači? To znači da dok god ne počnete da posmatrate Intelektualni Centar i ono što se u njemu odvija, imate tendenciju da prihvatate njegove aktivnosti kao date. Verovaćete svojim mislima, ili ih smatrati kao nešto dato. Identifikujete se sa njima. Dajete im kvalitet istinitosti i kažete ili „Ja mislim“  ili posmatrate te misli kao samog sebe. Tada one stiču moć nad vama i ispoljavaju svoj uticaj na vas. Neprijatna misao, dosadna, teška misao, sumnjičava misao, pesimistična misao, zla misao i tako dalje – sve te misli postaju vi: i tako vi jeste one putem identifikacije sa njima.  Svaka misao može ući u um. Sve vrste beznadežnih, loših, beskorisnih, glupih, bezobličnih i imbecilnih misli mogu ući u um. I ako im svima kažete 'Ja', gde ćete biti vi? Reći ćete 'da' svima njima. Složićete se sa njima. Ukratko, bićete identifikovani sa njima, jer ćete im sve vreme govoriti 'Ja' i verovati da ih 'Ja' misli i da ste vi vaše misli. Međutim, kao što je rečeno, bilo koja misao može ući u vaš um, upravo kao što bilo koji čovek može ući u vašu kuću. Samo mali broj misli je vredan praćenja i da biste počeli da mislite ispravno, skoro sve misli, koje slučajno uđu u vaš um, treba da budu odbačene kao beskorisne ili nešto još gore. Osoba zaista može imati opasne misli, posebno ako ih prihvati kao da su njene sopstvene. Tako je naivna da pomisli da su sve misli, koje uđu u njen um, njene sopstvene i da ih je ona sama smislila. I ona im kaže 'Ja',  ne znajući bolje. Međutim, ako bude razumela da mora da posmatra svoje misli, uskoro će imati sasvim drugačiju tačku gledišta.