ČETVRTI PUT - SUŠTINA I LIČNOST XII

Amwell, 23.8.1952.
SUŠTINA I PUT POVRATKA

Naredni citat je značajan za predmet nedavnih komentara. On glasi:

„Na visini i u svetinji stanujem sa onim ko je skrušenog srca i smernog duha.“ (Isaija, 57.15).

Šta god da to znači, citat sugeriše da nije verovatno da će čovek, ispunjen samoljubljem, koji nikada ne preispituje svoju važnost, moći da se na Skali Bića popne na neki viši nivo razvitka. Može se pretpostaviti da je govornik na visokom nivou, jer on kaže da „stanuje na visokom i svetom mestu“. Da bi se popela na taj nivo, osoba očigledno mora da bude skromna i skrušena. Znamo da postoji uzlazna oktava i silazna oktava u ovom svetu; a bez sumnje i u svakom drugom svetu. Međutim, takođe znamo da se pod uzlaznim u Radu podrazumeva sasvim određena stvar. Znamo da se uzlazna oktava – Do, Re, Mi – kreće od grubljeg ka finijem i da uvek počinje od pasivnog Do. Sada, da li mislite da je samoljublje pasivna stvar? Očigledno, samoljublje i sva njegova deca – ponos, sujeta, moć, egoizam i ostala – nemaju ništa skromno i skrušeno u sebi. Čovek se uz njihovu pomoć neće uzdići do novog bića. Sada,  pasivno Do znači da, na šta god da se ono odnosi, na njega može da utiče nešto iznad njega na skali. Ono se pokorava nečemu što stoji iznad njega samog. Sa druge strane, aktivno Do znači da, šta god da predstavlja, ono deluje na nešto drugo, ne deluje se na njega. Razmislite o hrani 768 koju unosimo u telo. Na nju deluju sokovi za varenje. Drugim rečima, ono je pasivno, jer se podvrgava njihovom delovanju koje razlaže hranu u finiju i samim tim pametniju i korisniju materiju koja prelazi u krv, dok se sve ono beskorisno odbacuje. To je ono što Rad treba da učini sa nama psihološki, samo ako to budemo dopustili. Međutim, samoljublje će učiniti sve što može samo da se to ne dogodi. U slučaju oktave hrane, prvi stepenik se sastoji od pasivnog Do 768 – obične hrane – koja se transformiše u više materije klasifikovane kao 384; i dalje na gore sve do materije 12. Ako 768 uđe kao aktivno Do, ono na skali materije može da se kreće samo na dole i da postaje sve gušće i gušće i time sve gluplje i beskorisnije. U psihološkom smislu isto se događa sa svakim čije neprerađeno, neprepoznato i nesavladano samoljublje dominira, jer ono blokira put ka bilo kojoj uzlaznoj oktavi. Samoljublje nije pasivno i odbija da se na njega deluje.

Sada, budući da Suština silazi sa „visokog mesta“ i biva zatvorena u telo od mesa i kostiju, u Čoveku mora postojati uzlazna oktava povezana sa tom silaznom. Ideja se sastoji u tome da Suština, koja je sišla, mora biti u stanju da se ponovo uspne – to jest da ponovo prođe stazom svog silaska. Kada bi se Suština ponovo uspinjala i kada bi centar gravitacije čovekove svesti i bića bio istinski smešten u Suštini umesto u Ličnosti, tada bi ponovno uspinjanje Suštine bilo i uspinjanje čoveka na nivo njegovog porekla. To bi bio put povratka. Ova ideja o „putu povratka“ spomenuta je na mnogo mesta u drevnoj ezoterijskoj literaturi, kao u Himni odori slave („Himna biseru“) u gnostičkim spisima i na nju se očigledno ukazuje u paraboli o bludnom sinu u Bibliji (Luka, XV). Bludni sin, najverovatnije čovek, koji je ispunio sve želje svog samoljublja i otkrio da sve imaju ukus komine i da nijedna nije realna – možda je bio multimilioner – opisan je „kako dolazi sebi“. Na ovaj ili onaj način postao je svestan da ne ide u dobrom pravcu i dospeo je do kraja stvari. Sve je postalo besmisleno, kako to lako biva kada su zadovoljenje samoljublja i njegove ambicije jedini cilj. Tako on kaže, pošto je došao sebi: „Ustaću i otići kod svog oca i reći ću mu, Oče, promašio sam metu.“ (grčki „hamartia“ koristi se u značenju „počiniti greh“). Tako je ustao i otišao kod oca. Time se ne misli na zemaljskog oca. Njegov otac se obradovao i rekao: Da se veselimo, jer ovaj moj sin je bio mrtav i oživeo je, bio je izgubljen, ali je nađen.“ Uvidećete određeni značaj u tim rečima mrtav i izgubljen. Kada se čovek okrene i, ostavljajući Ličnost iza sebe, počne da se kreće u pravcu Suštine, on prestaje da bude mrtav i izgubljen. Tragajući za razvojem Suštine kroz unutrašnjeg čoveka i okrećući se od dvoličnosti i laži i plitkih preokupacija spoljašnjeg čoveka, on oživljava iznutra, u duhu, umesto da bude mrtav. Počinje da vidi šta treba da čini, šta je u njemu lažno, šta treba da posmatra i osvesti i na čemu treba da radi, a šta treba da strgne i ostavi iza sebe. Tako, on više nije izgubljen, nakon godina besciljnog lutanja. On sada ide nekuda. Ide na pravi put. To je dug put, ali će uskoro početi da oseća da mu se pomaže. Zbog toga je u paraboli rečeno: „A kad je još podaleko bio, ugleda ga otac njegov, i sažali mu se, i potrčavši zagrli ga i celiva ga.“ Fraza „podaleko bio“ ukazuje da je put od Ličnosti do Suštine dug. Sažaljenje i dobrodošlica ukazuju na pomoć. To je kao kada se u Radu kaže da kada čovek zaista dođe sebi i prepozna sebe – on zna da nije ona osoba koja se uvek pretvarao da jeste ili je smatrao da jeste i da ide u pogrešnom pravcu, pokušavajući to da održi. Zanimljivo je da se ta parabola zove Parabola o bludnom sinu. Šta je on to rasipao (engleski „be prodigal of“ – rasipati)? Neki ljudi ozbiljno misle da se to odnosi na novac. Shvataju to materijalistički, doslovno, i zamišljaju da su tu reč koristili štedljivi roditelji koji su sa svoje strane jeli kominu. Uočićete da se reč „bludan“ ne spominje u paraboli. U stvari, to je parabola o čoveku, koji, koliko god bio uspešan, vidi da mu život ne daje ono što je očekivao i koji, shvativši da mora imati neko drugo ishodište pored života i nešto drugo čime bi se bavio pored zarađivanja za život, počinje da se odučava od svih laži kojima su ga ispunili život i njegove navike i da uklanja sve one stavove koje su sujeta i samo-iluzija formirale u njemu. To je istinski parabola o povratku do čovekovog izvora – ne njegove majke, već do nečega različitog što leži iza. Čovek je otkrio svoje pravo ishodište. Otkrio je Suštinu. Čitav njegov emocionalni život počinje da se menja. Uhvatio je konopac iznad glave – ne samo da je o tome slušao, već je sam skočio, samostalno učinivši napor, unutrašnjim činom svog unutrašnjeg čoveka.

U vezi sa poimanjem našeg porekla na vertikalnoj osi, različitog od našeg ovozemaljskog porekla, koje vodi do prepoznavanja samog sebe, daću nekoliko citata bez komentara. Hrist je rekao: "I ocem ne zovite nikoga na zemlji.“ (Matej XXIII 9). Kada mu se majka obratila povodom čuda pretvaranja vode u vino, rekao je: „Šta je meni do tebe, ženo?“ (Jovan, II 4). Na drugom mestu je rekao: „Zar ne znate da ste svi sinovi Boga?“ Daću vam kratak izvod iz „Hermetike“ (Hermetica Bk.1). Autor govori o Kreatoru koji pokreće ciklus rođenja i smrti svih živih stvari na zemlji, uključujući Čoveka. Međutim, Čovek se razlikuje od sveg ostalog organskog života – o čemu sada treba da govorimo. Čovek u sebi ima nešto više nego životinje i to mora sa sazna. On ima um iznad čula.

„Neka Čovek, koji u sebi ima um, spozna da je besmrtan …

Onaj ko spozna sebe, stupa u Dobro koje je iznad.“

Dodao je da oni, koji to ne učine, lutaju u mraku čulnog sveta i ponavljaju rođenja u njemu. Na kraju, to je Jakobova vizija lestvica koje se protežu između Neba i Zemlje, sa figurama koje su uspinju i spuštaju.

„I usni, a to lestve stajahu na zemlji a vrhom ticahu u nebo, i gle, anđeli Božji po njima se penjahu i silažahu;“ (Postanje XXIII 12).

Treba sami da razmislite o onome šta bi tih nekoliko redova moglo da znači.

 Sada, možemo videti da se ništa što je prethodno rečeno ne može primeniti na Ličnost. Mislim, nema puta povratka kroz Ličnost, jer je ona na nivou života i stvorena je životom. Tako, nema uspeća na Skali Bića preko Ličnosti. Ona se ne spušta u zemaljski život kako to čini Suština, već je stvorena delovanjem života. Konačno, glavni problem sa Ličnošću je voljno učiniti njenu moć gotovo beznačajnom. Ona tada može da se koristi. Sada, vratimo se poreklu Suštine. Razumemo da Organski Život potiče sa nivoa inteligencije, vizuelno predstavljene Suncem. Jednostavnije je samo koristiti termin „Sunce“. Za Sunce je bilo neophodno da stvori osetljivi živi sloj na zemlji, sposoban da primi uticaje koji se spuštaju sa Zraka Kreacije i da ih propusti do krajnje tačke našeg pojedinačnog Zraka – naime, do Meseca. Moraćemo da govorimo alegorično. Sunce je bilo voljno da preuzme svoj zadatak, ali je postavilo uslov da dobije nešto za sebe kao nagradu za sav taj rad oko planiranja, stvaranja, eksperimentisanja i održavanja osetljivog sloja Organskog Života na zemlji. U tu svrhu, pošto su na zemlji obezbeđeni uslovi pogodni za njegovu egzistenciju, stvoren je Čovek kao samo-razvojni organizam. To jest, Čoveku je dato više nego što je bilo neophodno. Ta specijalna tvorevina bila je čisto eksperimentalna. Ona može propasti. Ključ je da ako se dovoljan broj ljudi bude razvio iznad stepena koji je neophodan za suvu egzistenciju na zemlji, oni bi se na Skali Bića uzdigli do nivoa koji je reprezentovan Suncem. Sunce bi tada dobilo nešto za sebe. U tu su svrhu, dakle, na pogodnim mestima i u vremenima na zemlji posejana odgovarajuća učenja koja daju smernice za taj samo-razvoj. Zbog nivoa Čovekove inteligencije ono nije moglo da bude prezentovano drugačije osim na težak i donekle iskrivljen način. Na to se misli kada se govori da se C uticaji koji dolaze od Svesnog Kruga Čovečanstva neizbežno menjaju u B uticaje na zemlji. Teškoća leži u našem uobičajenom mišljenju koje ne može da obuhvati suprotnosti, iako Viši Centri to mogu. Za ostalo, Organski Život je napravljen kao fabrika bola u kojoj sve mora da pravi stalne napore ili pati na različite načine i sva ta rođenja, bol, smrt, patnja i strah, negativne emocije i nespokoj proizvode vibracije koje su hrana za Mesec koji raste. Takva je, veoma kratko rečeno, situacija Organskog Života na zemlji.

Pavle govori o čitavoj kreaciji koja stenje zajedno, očekujući rođenje Sinova Božjih. On kaže:

„Jer čekanje tvari čeka da se jave sinovi Božiji.

Jer se tvar pokori propadljivosti (ne od svoje volje nego za volju onog koji je pokori)

na nadu,

da će se i sama tvar oprostiti od ropstva raspadljivosti na slobodu slave dece Božije.

Jer znamo da sva tvar uzdiše i tuži s nama do sad.“ (Rimljanima VIII 19-22).

Poznato je u kojoj školi je Pavle obučavan, ali ova rečenica je slična onome čemu Rad podučava. Pronaći ćete slične nagoveštaje u čitavoj Bibliji. Tako, Čovek, koji se razlikuje od drugih oblika života, ima šansu u ovom teškom svetu patnje, bola i opasnosti i njegov položaj nije bezizgledan. On u sebi nosi ono što dolazi odozgo, iako je zaspao i zaboravio svoje poreklo i veruje samo u svoja čula. Ukoliko razvije odnos prema onome što dolazi odozgo, nakon što je razvio neophodan odnos prema onome što dolazi iz života, on može da se uspne na nivo svog porekla. Možemo pretpostaviti da se termin „Sinovi Božiji“ odnosi na one koji su se podvrgli takvom razvitku i uspeli se na sledeći nivo iskustva.

Biblija kao i Rad daje smernice kako da se započne ovo uspinjanje. Ukoliko razumete značenje rečenog, na primer u Sermonu sa planine, uverićete se da nije samoljublje u svim onim sirovim i suptilnim oblicima u kojima se manifestuje, ono što upućuje na put uspinjanja. Neka druga ljubav je polazna tačka.  

ČETVRTI PUT - SUŠTINA I LIČNOST XI

Amwell, 7.2.1953.

UČINITI LIČNOST PASIVNOM

 

Naša tela se sva zajedno kreću od juče do danas. Deo nas je u tom zajedničkom kretanju kroz Vreme, ali deo nije. Deo u Vremenu može da se vidi; deo koji nije u Vremenu, ne može da se vidi. Na primer, ne možete videti Ličnost ili Suštinu ništa više nego što možete videti misao. Kada se deo u Vremenu, a to je telo, odvoji od dela, koji nije u Vremenu, on prestaje da radi, njegova organizacija se raspada i on postaje nefunkcionalan. On umire i biva pokopan i ljudi kažu: „Taj i taj je mrtav. Video sam kako ga sahranjuju.“ Najveća zabuna u duhovnom pogledu proizilazi iz ove vrste razmišljanja, na osnovu koga se naivno veruje da je čitava osoba vidljiva. To je čisto, nerazblaženo mišljenje na osnovu čula, jedna od onih stvari koje Ličnost održavaju aktivnom. Na osnovu takvog razmišljanja, osoba u vidljivom telu je sve što postoji i ničega više za njega nema. Sada, sudbina nevidljive Ličnosti posle završetka životnog doba tela nije ista kao sudbina nevidljive Suštine. Rečeno je da je Ličnost, stvorena i pokretana Životom, propadljiva i da se dezintegriše. Međutim, Suština se vraća svojoj Zvezdi, budući da je besmrtna sila rasta u nama koju zanemarujemo. Više volimo rast Ličnosti, koji naše samoljublje i svet lako podstiču. Takođe je rečeno, da se Ličnost sporo dezintegriše ukoliko je okorela. Mnoge stvari je ojačavaju: nepomirljiva mržnja, nezasita žudnja za moći, neukrotiva sujeta i veliki ponos to čine. Ona zadržava svest u onoj meri u kojoj čovek povezuje osećaj Ja sa njom i identifikuje se sa njom. Ukoliko se Ličnost učini pasivnom, svest se neizbežno odvaja od nje i prelazi na stranu Suštine i Pravog Ja. Ličnost tada brzo može da se slomi. Uspenski je često govorio o opasnosti kristalizacije u Ličnosti. Spomenuo je da kod jednostavnih ljudi iz naroda Ličnost nema čvrsto mesto i slama se uz malo patnje. Sa druge strane, što je bogatija Ličnost formirana oko Ličnosti, to više Suština može da iskoristi za svoj rast – pod uslovom da čovek radi na sebi i čini Ličnost sve više pasivnom. Ukoliko u tom pogledu ne učini ništa, živeće i umreće kao neostvareno seme. Kao težak, složeni eksperiment on je propao. Čovek je kreiran kao složeni eksperiment, jer je načinjen za ovaj život i drugi život tokom ovog života.  To me dovodi do misterije Suštine i postojanja ezoterijskog učenja u svetu. Zašto ezoterijsko učenje postoji? Odgovor je da postoji, jer Život ne može učiniti da Suština raste. Život omogućava razvoj Ličnosti, ali ne i Suštine. Ovde je problem: a tu leži i izvor očiglednog paradoksa u Radu – kada se kaže da je bolje imati malu Ličnost, a najbolje imati bogatu. Govori se o dve različite stvari. Čovek je dvostruk. On stoji pod dejstvom dvaju uticaja pod nazivom A i B. A uticaji izviru iz života i Ličnost je povezana sa njima. B uticaji imaju drugačiji izvor. Oni su posejani u život od strane Svesnog Kruga Čovečanstva – to jest, C uticaja. Izmenjeni su u B uticaje prvenstveno zbog formatornog razmišljanja zasnovanog na čulima. Ukoliko čovek apsorbuje samo A uticaje, njegova Ličnost se održava aktivnom. Njegova Suština ne može da raste. Ukoliko poseduje Magnetni Centar, onaj deo u nama koji može da napravi razliku između A i B uticaja, čovek počinje da apsorbuje B uticaje i zatim može doći u kontakt, u različitim stepenima, sa C uticajima. B uticaji, kao što su to Jevanđelja i ovaj Rad, povezani su sa rastom Suštine. Ako čovek uči ono što oni znače i čini ono što mu oni govore da čini, Suština može početi da raste.  Međutim, ona može rasti samo na račun Ličnosti. Ne možete zadržati svoju naduvanu Ličnost i razvijati Suštinu u isto vreme. To je jalov san koji izvire iz sujete. Ličnost mora reći kao Jovan Krstitelj: „Ja se moram smanjiti da bi Suština rasla.“ To je vrhovna ideja iza ezoteričnog učenja. „Ako se ne povratite i ne budete kao deca, nećete ući u carstvo nebesko.“ (Mateja XVIII, 3). Mnogo toga mora da se ukloni sa Ličnosti da bi se dostigao stupanj malog deteta. Pošto Suština ne može da se razvija kroz A uticaje, moraju da postoje B uticaji. Kada bi mogla, postojali bi samo A uticaji. Čovek onda ne bi bio težak, složen i paradoksalan eksperiment, kakav je stvoren da bude. Ne bi bio samo-razvojni organizam. Život, mehanički Život, bi ga oblikovao do kraja.

ČETVRTI PUT - SUŠTINA I LIČNOST X

Amwell, 31.1.1953.

UČINITI LIČNOST PASIVNOM

Ideja da Ličnost treba učiniti pasivnom tokom čitavog života, i to malo pomalo, pre nego što unutrašnji razvoj bude mogao da dosegne savršenstvo, jedna je od Velikih Ideja Rada. Sada, dok vaš um ne bude shvatio neke od Velikih Ideja Rada, nikada nećete zaista razumeti o čemu je tu reč. Nije dovoljno dobro shvatiti male stvari van konteksta. To neće proširiti um. Ostaćete zabavljeni malim detaljima i malim formatornim argumentima. Otac rane crkve, Origen (3. vek n.e.) citira Hristovu izreku: „Tragajte za velikim stvarima i male stvari će vam biti dodate; tragajte za nebeskim stvarima i zemaljske stvari će vam biti dodate.“ Za nas, nebeske stvari su velike stvari Rada.   

Razmotrimo još jednom ideju u vezi sa Ličnošću. Rad uči da nas Život ne razvija cele, već samo delimično. Život obezbeđuje razvitak Ličnosti i to je neophodno u prvom koraku. Međutim, Život ne obezbeđuje kasniji stupanj razvoja, koji latentno postoji u čoveku (stvorenom kao samo-razvojni organizam). Ovde treba naglasiti dve stvari:

1)     Taj dalji razvoj može biti ostvaren samo ako se Ličnost učini pasivnom;

2)      To može postići samo Rad. To jest, čovek u Životu i od Života, koji poznaje samo Život i njegove ciljeve i stanovišta ne može učiniti Ličnost pasivnom. Rad to formuliše u terminima naredne velike ideje – naime, da Čovek može biti pod uticajem dve sasvim različite Neutralizujuće Sile. Dok god stoji pod dejstvom Neutralizujuće Sile Života i njegovih ciljeva i stanovišta, Ličnost mora ostati aktivna. Međutim, ukoliko čovek prihvati Rad i njegove ciljeve i stanovišta, nova Neutralizujuća Sila počinje da deluje u njemu koja Ličnost malo pomalo čini pasivnom. Ta nova Neutralizujuća Sila ne dolazi iz pravca Života.

Sada, svako od vas mora jasno da razume to što je rečeno. Svako od vas mora da angažuje sopstveni Mentalni Centar, kako bi ovaj deo Rada zaista ušao i nahranio centar i započeo da formira novi način razmišljanja, kako o vašoj situaciji tako i o situaciji na zemlji. To znači razmišljati sa stanovišta Rada o Životu i to mora da bude urađeno. Uveravam vas da dok ne budete prihvatili Ideje Rada u svojim individualnim umovima i dok one ne budu počele da utiču na vaše individualno mišljenje, Neutralizujuća Sila Rada neće napraviti kontakt sa vama. Vaš um će ostati zatvoren za njega. Nikakva promena u mišljenju se neće odigrati. Tako nećete dobiti pomoć i kao posledica toga, vaša Ličnost će ostati aktivna kao i uvek.

Mi onda razumemo da je sam Život vrhovna sila koja Ličnost održava aktivnom. Sada, neka sila mora da deluje na nešto da bi proizvela efekat. Zato, pokušajmo da vidimo koja sila deluje na nas. Da bismo pronašli odgovor, moramo se vratiti na ono čemu nas Rad uči o tom predmetu. Ne možemo prihvatiti da dobijemo odgovor od Života, jer je Život stvorio tu Ličnost u nama i održava je aktivnom. Napraviću odabir nekih stvari u nama, koje, kako to Rad naglašava, održavaju Ličnost aktivnom:

1)     Imaginarno ’Ja’

2)     Lažna Ličnost

3)     Konvencionalni, mehanički stavovi i verovanja, sve što uzimate zdravo za gotovo, vaše uobičajene navike razmišljanja (koje nisu misli), vaši uobičajeni sudovi (koji nisu sudovi), vaša jednostrana stanovišta (bilo za bilo protiv), vaše različite neuočene predrasude. (Ovde se može navesti mnogo toga, a ono što je nabrojano posebno jako održava Ličnost aktivnom.).

4)     Razmišljanje zasnovano na čulima – sve one zablude koje proističu iz čula i razmišljanja na osnovu čula.

Ovi faktori u nama, na osnovu kojih sila Života deluje tako da održi Ličnost aktivnom, biće dovoljni za sada. To ni u kom slučaju nisu svi faktori, kao što to detaljno proučavanje Rada pokazuje. U prethodnom komentaru (Komentar I u seriji „Učiniti Ličnost pasivnom“) opisani su neki efekti Imaginarnog ’Ja’. Sada ćemo razmotriti Lažnu Ličnost. Ljudi pitaju zar one nisu isto. One su isto samo utoliko što obe počivaju na imaginaciji. Obe navode ljude da sebi pripisuju nešto što ne poseduju. Imaginarno ’Ja’ navodi ljude da zamišljaju da imaju realno, stalno, nepromenljivo ’Ja’ i sprečava samo-posmatranje. Lažna Ličnost navodi ljude da zamišljaju da poseduju sve vrste kvaliteta i vrlina koje nemaju. Lažna Ličnost je ta koja sebe naduvava i afektira i razmeće se. Ona je glumac – licemer. Najgore od svega je što tako lako uspeva da prevari svog vlasnika. Čovek ili žena počinju da veruju u sve te poze i vrline i superiornosti proizvedene i radionici Lažne Ličnosti. Šteta je ako su one suviše razvijene, jer će buđenje onda biti bolnije ako ne i nemoguće. Sve ono što nas Lažna Ličnost navodi da pripišemo sebi, treba da bude uklonjeno, sloj po sloj, u dugom procesu buđenja. Na sličan način, Imaginarno ’Ja’ tako da možemo jasno da razlučimo gomilu ’Ja’ svake vrste, koja prikrivena stoje iza njega kao izmaglice i da shvatimo da nismo jedinstveni. I Imaginarno ’Ja’ i Lažna Ličnost su Laži. Oni trguju samo lažima. Ništa istinito ne može da se poveže ni sa jednim od njih. Međutim, u njihove laži se rado veruje i rado se poseže za njima. Ljudi vole da zamišljaju kako imaju specijalne talente i neobične vrline. Obratite pažnju kako ljudi pravdaju sebe lažima da se ne bi suočili sa neprijatnom istinom. Međutim, molim vas, počnite posmatrajući sebe. Posmatrajte kako održavate Lažnu Ličnost aktivnom. Uvek se setite šta je rečeno i paraboli o trunčici i brvnu. „Licemere! Izvadi najpre brvno iz oka svog, pa ćeš onda videti izvaditi trun iz oka brata svog.“ U Radu čovek uvek mora započeti sa samo-promenom od sebe. U Životu on to nikada ne čini. To je greška druge osobe. Složićete se da prolaziti kroz život sa brvnom u oku ne može biti znak da je nečija Ličnost učinjena pasivnom svešću. Parabola kaže:

„A zašto vidiš trun u oku brata svog, a brvna u oku svom ne osećaš? Ili, kako možeš reći bratu svom: Stani da ti izvadim trun iz oka tvog; a eto brvno u oku tvom? Licemere! Izvadi najpre brvno iz oka svog, pa ćeš onda videti izvaditi trun iz oka brata svog….“ (Mateja, VII 3.5).

Uklanjanje iznutra brvna iz nečijeg oka moguće je samo povećanom svesnošću stečenom dugim samo-posmatranjem bez osuđivanja. Razmislite o značenju reči licemer, kako je ovde upotrebljena. Uporedite je sa značenjem Lažne Ličnosti u Radu. Zar oni nisu isto? Postati svestan licemera u sebi značilo bi postati svestan svoje Lažne Ličnosti. 

ČETVRTI PUT - SUŠTINA I LIČNOST IX

Amwell, 24.1.1953.

UČINITI LIČNOST PASIVNOM

Komentar I

Kada se postavi pitanje „Šta znači učiniti Ličnost pasivnom?“, prvi odgovor glasi da vi sami niste u stanju da je učinite pasivnom. Pomoć je neophodna. Međutim, morate da se povežete sa tom pomoći i morate biti voljni da se podvrgnete njenom delovanju i da sledite njene instrukcije. Dopustite mi da to ponovim. Vi – ko god da ste – ne možete sami učiniti Ličnost pasivnom. Bespomoćni ste bez pomoći. Ne možete to da učinite sami. I dopustite da dodam, dok to konačno ne budete razumeli, nećete ni dobiti nikakvu pomoć. Ako mislite da vi, sopstvenom mudrošću, inteligencijom i moći, možete da učinite Ličnost pasivnom, kada to poželite, imate veoma pogrešne ideje o sebi i onome sa čime ćete se suočiti. I ponovo, ukoliko zamišljate, u skrovitosti svog srca, koje neprestano nadgledaju Viši Centri, da u vama nema ničega što bi trebalo učiniti pasivnim, da nema ničeg ozbiljnog što nije u redu sa vama, da nema ničega čega bi se trebalo osloboditi i  učiniti ga neaktivnim, tada vam sigurno neće biti pružena pomoć. Zašto bi, napokon? Vaše imaginarno ’Ja’ obmotava vas kao odora fantazije i sprečava vas da vidite svoje nesrećne slabosti i bolne nedostatke. Nemojte je pomešati sa odorom slave. Obmotani tom odorom fantazije, koja je vaše imaginarno ’Ja’, ne možete posmatrati sebe. Ona će delovati kao izmaglica, kroz koju sve vidite veoma nejasno. Tako ni na koji način nećete jasno i realno uočiti šta leži u Ličnosti. Ličnost će tako i dalje biti aktivna. Međutim, ukoliko možete da postanete svesni nekih stvari koje pripadaju Ličnosti, posmatrajući ih u sve oštrijem fokusu, a ne nejasno kroz izmaglicu, ti će elementi postati sve manje aktivni, kako direktno svetlo svesti potpunije bude padalo na njih. Da, to smo čuli već mnogo puta. Znam da jesmo. Ali da li ste vi to već uradili?  Da li ste razumeli ili pokušali da razumete na šta Rad misli kada kaže da nije prvenstveno zasnovan na Veri, Nadi i Ljubavi, već na Svesti? Da li razumete – svojim sopstvenim razumevanjem – da on pokušava da poveća našu svest – o sebi pre svega, a polako i postepeno i našu svest o drugima – tako da, pored mnogih drugih rezultata, vidimo njih u sebi i sebe u njima – stvar koja uništava samoljublje, samozadovoljstvo, ponos, sujetu i prezir i potcenjivanje, da spomenemo samo neke od đavola u nama koji svakodnevno mentalno ubijaju druge. Iz tog razloga Rad na praktičnoj strani – strani „doing it“ – počinje samoposmatranjem. Samoposmatranje znači videti sebe kakvi jesmo, a ne kakvi zamišljamo da jesmo – ogroman zadatak, ali on se izričito očekuje od nas, jer smo kreirani da se podvrgnemo transformaciji ponovnog rođenja u čemu nas aktivna Ličnost ometa. Sigurno, taj deo Ličnosti, koji se naziva Imaginarno ’Ja’, učiniće sve da spreči da se bilo šta slično dogodi. Nastaviće da vam šapuće: „Ja i niko više.“, dok je istina da ne postoji jedno Ja, već mnogo njih. Međutim, moć Imaginarnog ’Ja’ je ogromna. Ljudi jednostavno ne veruju da nemaju jedno nepromenljivo, uvek postojeće, stalno, Pravo Jakoje ih kontroliše. Dopustite mi da ponovim: Kažem da ljudi jednostavno ne veruju da nemaju jedno nepromenljivo, uvek postojeće, stalno, Pravo Ja sa kontrolom. Ta moćna iluzija – taj trik za uspavljivanje koji izvodi Imaginarno ’Ja’ – stoji na putu onim obelodanjujućim trenucima samoposmatranja, koji bi uništili tu iluziju. Tako ona i dalje stoji nalik izmaglici između Rada i njegove moći i nas samih i naše skrivene ništavnosti. Tako ništa neće udariti u kuću da nas trgne i uzdrma. To nas sprečava da dobijemo pomoć koja nam je potrebna. Zašto? Zbog toga što, iako često slušamo o Radu, mi ga ne primenjujemo iznutra na sebe kao rezultat nepogrešivog dokaza našeg sopstvenog samoposmatranja. Tako se on ne povezuje sa nama. Kada bi se povezao, mi bismo primili, malo po malo, koliko možemo da izdržimo, očekivanu pomoć, neophodnu da bi se Ličnost učinila pasivnom tako da čudo ponovnog rođenja počne da se odigrava.

Sada, mi znamo da Ličnost ostaje aktivna dok god je Život neutralizujuća sila. Mi smo svi mehanički povezani sa Životom i njegovim zahtevima. Takođe znamo da Rad uči da je potrebna druga Neutralizujuća Sila da bi se Ličnost učinila pasivnom. To je Rad sam. Mi nismo mehanički povezani sa Radom. Niko ne može mehanički da Radi. On zahteva svakodnevni svesni napor. Mi možda govorimo o njemu, ali ga ne radimo. Tek pomoću svesnog napora možemo da se povežemo sa Trećom Silom u Radu. Neobično je posmatrati kako čovek nije aktivan (doing) u Radu. Pitam svakoga od vas – da li znate na čemu radite? Mi smo aktivni u životu, naravno, ali ne i u Radu. Ali samo kada Radimo, Ličnost može biti učinjena pasivnom, jer to je jedini način da se povežemo sa Trećom Silom u Radu. Tako ćete videti koliko je apsurdan čovek, koji misli da sam može učiniti Ličnost pasivnom na svoj način, dok je Život očigledno njegova Neutralizujuća Sila. To se jednostavno ne može učiniti. Samo Rad to može učiniti. Tako slušanje o Radu nije dovoljno. Morate da ga radite. Hrist je rekao: „A svaki koji sluša ove moje reči a ne izvršuje ih, on će biti kao čovek lud koji sazida kuću svoju na pesku.“ Rad govori to isto. Pesak je Ličnost.

Sada, jedan od znakova da je Neutralizujuća Sila neke osobe još uvek Život, jeste taj da nema promene u razmišljanju. Rad svakako kaže da treba da nas dovede do toga da mislimo na nov način. On to mora da učini da bi se bilo šta dogodilo. On to može da učini – ako ga primimo sa dovoljno spremnosti i napora da ga razumemo. Međutim, moguće je da slušamo njegovo učenje godine i godine i da i dalje mislimo na potpuno isti način kao što smo uvek i činili. To jest, vi i dalje mislite konvencionalno – kao i drugi slični vama – imitirajući ono što ti drugi govore, a što ste prihvatili bez otpora, i dalje prijanjajući za iste mentalne stavove i predrasude, koliko god da su štetni za vas, i dalje koristeći iste konvencionalne, dosadne fraze o sebi, o ljudima i stvarima. Naravno, to nije mišljenje. To je jednostavno proizvodnja mehaničke serije buke. Rad zahteva istinsko korišćenje vašeg Intelektualnog Centra – tokom prve godine, mislim. U suprotnom, uočio sam da kasnije ostavlja malo ili nikakvog uticaja na um. Treba da vas udari rano – i kasnije ponovo i ponovo. Ako ne bude prodro do unutrašnjih delova Intelektualnog Centra kao šok za misao, ostaće spolja kao reči, bez mnogo – ili bilo kakvog - povezanog značenja. Tada ništa nije sastavljeno, ništa udruženo. Nikakve veze se jasno ne vide. Tako on ne može promeniti formatorno mišljenje. Rad je usut u stare stavove i usude. Ne možete nadgraditi ideje Rada na svojim ranijim mentalnim stavovima i navikama mišljenja.

Neki od vas nikada nisu počeli da misle o Životu sa stanovišta Rada, već o Radu razmišljaju sa stanovišta Života. To jest, i dalje razmišljate na stari način. Ne razmišljate ni na kakav novi način. Tada Rad ne može da prodre u vas. Konačno – ako ne razmišljate na nov način – to jest, iz Rada – nikada nećete misliti o sebi na nov način – stvar od najvećeg značaja za samopromenu. 

ČETVRTI PUT - SUŠTINA I LIČNOST VIII

Prionula sam na posao da tematske celine iz Četvrtog puta na blogu povežem, dobro proverim i lektorišem, te napravim PDF-fajlove i postavim na 4share … a onda sam u V tomu pronašla još zanimljivih tekstova o jednoj od tema i … ovo se nikada neće završiti…:-)

Nekoliko nastavaka o „Suštini i Ličnosti“, pre nego što veliko spremanje dođe na red.

MORIS NIKOL
PSIHOLOŠKI KOMENTARI NA UČENJE GURĐIJEVA I USPENSKOG

Amwell,

3. januar 1953.

O PROMENI SUŠTINE

Ako ne znate zašto radite ovaj Rad, on se neće povezati sa vama. Ukoliko i dalje bude ostao nepovezan sa vama, neće izvršiti uticaj na vaš život. Ukoliko ne bude uticao na vaš život, vi se nećete promeniti. Dok god se ne budete promenili, nivo vašeg bića ostaće isti. Ukoliko vaš nivo bića bude ostao isti, vaša Suština se neće razvijati. Ukoliko vaša Suština bude ostala ista, ona će uvek privlačiti isti život. To jest, vraćajući se (uporedi koncept „večnog vraćanja“ http://izagranice.blogspot.com/2014/08/cetvrti-put-vecno-vracanje.html), vaš život će privući iste događaje, istu Ličnost i istu Lažnu Ličnost. Međutim, ukoliko Rad proizvede rast vaše Suštine, vaš život neće ostati isti. To je zbog toga što razvoj Suštine znači da ona neće privući isti život, vraćajući se. Potrebno je učiniti napor da se razume ono o čemu se ovde govori. Ljudi smatraju da će, ukoliko postoji vraćanje, ponovo pronaći Rad kada budu imali četrdeset, recimo, u dobu u kome su ga pronašli prvi put. Oni tako misle jer ne razumeju da rast Suštine označava unutrašnju promenu a ne prolaznu promenu. Ovde je um, čije je razumevanje bukvalno i zasnovano na čulnom opažanju, potpuno nemoćan. Zbog toga bi trebalo da upotrebite drugi instrument – intuitivni, psihološki um, koji je u stanju da funkcioniše izvan linearnog poretka i određenih datuma u vremenu. Ne bi trebalo da argumentuje da ćete se, kada se vaš život bude „vratio“, ponovo susresti sa Radom kada budete imali četrdeset, budući da ste ga u tom dobu pronašli ovaj put. To je razmišljanje zasnovano na čulima. Zanemarujete neobična svojstva Suštine, koja je besmrtna i ne postoji u vremenu kao telo i Ličnost, koja je stečena u vremenu. Svaka promena u Suštini je izvan vremena. Iako se promena u Suštini može odigrati u određeno vreme u vašem životu, ona više nije omeđena vremenom. Telo postoji u vremenu, ali Suština ne. Suština može još jednom formirati telo i Ličnost u vremenu, u ograničenoj dimenziji, koja uključuje početak i završetak, rođenje i smrt, međutim ako se Suština promeni – to jest, ako se razvije – ona neće formirati isto telo i Ličnost. Ona takođe neće privući isti život, koji je privukla pre nego što se promenila. Ona to ne može. Svira novu melodiju. Sada, ako u sebi ne uočite ništa što bi iziskivalo promenu, nećete promeniti Suštinu. Međutim, probiti se kroz samozadovoljstvo i izgovore, nije lako. Ljudi, koji samo slušaju o Radu, ne vide ništa posebno pogrešno u sebi, čak i ako sagledavaju sebe u svetlosti onoga čemu Rad uči, što veoma retko čine. Oni ne povezuju Rad sa sobom. Nema povezujuće sile – nema Treće Sile. Kao što je rečeno, ako ne znate zašto obavljate Rad, on se neće povezati sa vama. Kako bi drugačije moglo da bude? Ja vam godinama mogu držati predavanja o putovanju na Istok i objašnjavati teškoće sa kojima ćete se susresti, ali ako vi nemate istinsku želju i nameru da preduzmete to putovanje, već nameravate da ostanete kod kuće, neće biti povezujuće sile. Stvari tako stoje za mnoge. Oni neće skočiti da uhvate uže iznad svojih glava. Ne vide razlog da to urade. Ukoliko bi videli, bilo bi i povezujuće sile. Međutim, između kraja konopca i njih postoji provalija. Ostaju na tlu. Samo će jasno, oštro shvatanje da postoji nešto što mora da se promeni u njima, učiniti da skoče i povežu se.

Sada, ideja da će se ono, što ne promenim ili ne pokušam da promenim u sebi, vraćati, može da me probudi za moju situaciju. Stvari vremenom neće postati bolje. Tada mogu naslutiti obrise ambisa i pogledati gore i videti konopac iznad. Ta stvar u meni, koju, naravno, prvo moram da uočim i posmatram, povećaće se kada se moj život bude vratio. Shvativši da je moj specijalan zadatak da to promenim, biću u stanju da vidim zašto treba da Radim i čega treba da se oslobodim. Na taj način, probivši se kroz samoljublje, mogu da se povežem sa Radom, uočavajući da mi je to očajnički potrebno. Jednom, kada to učinim, počeću da razumem Rad kao živ, a ne samo da poznajem mrtve reči, jer znam nešto o tome na čemu treba da radim na sebi. Samo kada znate na čemu treba da radite, znaćete zašto radite ovaj Rad. Tada zaista radite Rad i on će odgovoriti na vaše unutrašnje potrebe. Setite se uvek da samo Rad može da razvije Suštinu. Život to ne može. Od onoga što radite iz životnih razloga, raste samo Ličnost. Ono što činite iz razloga Rada razvija Suštinu – i ovde treba biti oprezan, jer mnogi pokušavaju da rade ovaj Rad iz životnih razloga i tako obmanjuju sebe. Ono što činite zbog nagrade, zbog spoljašnjosti, konvencija, zasluga, iz sebičnih interesa, neće izvršiti nikakav uticaj na večnu Suštinu. Drugačiji kvalitet je potreban i drugačije razmišljanje, emocije druge vrste se traže.

NASTAVAK

ČETVRTI PUT - SUPROTNOSTI V

Birdlip, 15. septembar 1943.

SUPROTNOSTI

 Treća Sila

Deo V - Večeras ćemo govoriti o Trećoj Sili. Kao što je rečeno, Rad uči da u svim manifestacijama, svim događajima, svim stvorenim stvarima deluju tri sile, koje se nazivaju Aktivna, Pasivna i Neutralizujuća ili Prva, Druga i Treća Sila. Koncept Treće Sile nije poznat nauci ni na koji način, osim što je uz pozitivno i negativno naelektrisane čestice dodat i neutron.  Nauka je pre svega izgrađena na konceptu dve sile – to jest, akciji i reakciji. To je u skladu sa našim uobičajenim načinom razmišljanja preko formatornog centra, koji ne može da vidi Treću Silu. On ne može da je shvati i za to je neophodan novi um – novi način razmišljanja. Svi možemo razumeti akciju i reakciju: uzrok i posledicu možemo manje ili više uočiti. Kucate u pasivni sto i on vam se suprotstavlja. Vaš prst je aktivan, a sto pasivan i vi se povređujete. Sa druge strane, koncept Treće Sile je mnogo teže razumeti. Međutim, ona deluje među nama i ponekad poprima oblike koji deluju kao čudo – kao sinhroniciteti, ili događaji iste vrste koje se pojavljuju zajedno, što nazivamo koincidencijama.

Sada, želim da vam skrenem pažnju na reč koja se koristi u Radu da bi se imenovala ta nevidljiva i neprepoznata Treća Sila. Zašto se ona naziva Neutralizujuća Sila? Uzmimo najpre taj aspekt. Termin očigledno sadrži ideju neutralnosti (neuter).  Šta neutralnost znači? Prema rečniku, neutralnost jednostavno znači nijedan (od latinskog ne uter).

U vezi sa polom, neuter znači ni muško ni žensko. U vezi sa glagolskim oblicima, znači ni aktivno ni pasivno i tako intranzitivno – to jest, radnja se ne prenosi na neki određeni objekat. U opštem značenju, govori o tome da nema pripadnosti nijednom od dva određena suprotstavljena ili definisana stanja. Od neuter dolazi neutralno. U političkom smislu neutralno označava poziciju između dve suprotstavljene strane. U hemiji, neutralna so nije ni kisela ni alkalna. U vojnom pogledu biti neutralan znači ne pomagati nijednoj strani i tako ostati u stanju relativne nezavisnosti i slobode. U sferi elektriciteta ona znači nemati ni pozitivno ni negativno naelektrisanje. U mehanici ona označava tačku u kojoj su različite sile u ravnoteži. Ponovo, neutralnost označava „uslove kada se ne priklanjamo nijednom putu: odsustvo ekstremnih pogleda, uzdržavanje da se zauzme jednostrana tačka gledišta itd.“ Sada, pređimo sa neutralnog i neutralnosti na glagol neutralizovati. Neutralizovati, prema rečniku, znači „učiniti niti aktivnim niti pasivnim; proizvesti protivtežu, otkloniti uticaje putem suprotne sile, proizvesti ravnotežu.“ Navedena definicija iz rečnika samo delimično prenosi značenje u kome se termin „neutralizujuća sila“ koristi u Radu. To nije iznenađujuće, jer se termini i koncepti i ideje Rada ne mogu naći u rečniku. Istovremeno, mnogi termini Rada su povezani sa terminima iz svakodnevne upotrebe. Postoji saobraznost. Kada Rad Treću Silu naziva Neutralizujućom Silom, to znači da je njena priroda takva, da ona nije ni aktivna ni pasivna sila i da je potpuno različita od njih. Tako, ona je neuter u značenju, koje joj pripisuje rečnik – to jest, nijedna – međutim, iako nijedna, ona je nešto.  Dakle, kada rečnik kaže da neutralizovati može značiti „napraviti protivtežu, otkloniti uticaje putem suprotne sile“ to je tačno u smislu Rada, jer se ponekad prvi efekat neutralizujuće sile javlja kao porast bilo aktivne ili pasivne sile, kako bi se sačuvala ravnoteža. Međutim, Neutralizujuća ili Treća Sila je odvojena i različita sila, koja potiče iz prvog trojstva ili trijade sila i kreira prvi red svetova na noti Si u Zraku Kreacije i omogućava rast svim narednim nivoima kreacije udvajanjem. U prvom redu stvorenih svetova deluju samo tri sile i one reflektuju volju Apsoluta, ali u tri oblika: u drugom redu svetova deluje šest sila – to jest, dve trijade: i tako dalje do nivoa naše veoma udaljene zemlje, na kojoj deluje 48 sila – to jest, 16 trijada – daleko od volje Apsoluta i tako mehanički kada se napravi poređenje. Jer interakcija i ukrštanje svih tih sila proizvodi probleme i mehanička ograničenja naše egzistencije u ovom zapećku Univerzuma. Zbog tih sila ili zakona nikakva sloboda ovde dole nije moguća, kakvi god društveni zakoni da budu stvoreni. Govoriti o slobodi je nemoguće. Međutim, radeći na sebi, čovek može dospeti pod uticaj manjeg broja zakona.

Da bi to moglo da se ostvari, prva stvar, koju on mora učiniti, jeste da se seća sebe. U životu čovek ne pamti sebe. Sa te tačke gledišta bih večeras želeo da vam govorim o Trećoj Sili. Tačka gledišta, gde čovek može početi da postaje slobodnijim, leži između suprotnosti, u oblasti u sredini zamaha klatna i aktom samo-sećanja on počinje da se približava tom mestu, psihološki govoreći. Bilo bi nemoguće opisati sve različite načine samo-sećanja, čak i kada bismo ih poznavali. Emocionalno razumevanje naše pozicije na ovoj majušnoj, daleko udaljenoj planeti, nebitnosti lične egzistencije, može doneti neki stepen samo-sećanja. Ponekad i samo posmatranje neba po noći, sa milijardama zvezda, proizvodi stanje slično samo-sećanju, izvlačeći nas iz samoljubivih osećanja. Sve što izvlači snagu iz ličnosti može doneti tračke Samo-Sećanja. Međutim, prepoznavanje ukusa ovog stanja, jeste ono što je važno. Jer u tom stanju i samo u tom stanju pomoć može da dopre do nas. Taj osećaj Rada i čitavog background-a ezoterijskog učenja može proizvesti stanje Samo-Sećanja, a razvitak mentalne i emocionalne evaluacije Rada jeste ono, čemu moć Samo-Sećanja pripada, daleko od prolaznih oblika, indukovanih manje ili više slučajno. Taj rastući osećaj Rada kao jačeg od života i njegovih uspona i padova i njihanja tamo-amo između suprotnosti proizvodi stanje Samo-Sećanja, koje nije nastalo slučajno niti predstavlja prolazno iskustvo. Međutim, tokom veoma dugo vremena mi mešamo Rad sa asocijacijama, sa mašinom ličnosti, koju pokreće život i koja na njega reaguje mehanički. I to je neizbežno, jer je moguće samo postepeno odvajanje. Osoba se ne može odjednom odvojiti od ličnosti. To bi je uništilo. Tako, iako pokušavamo da radimo, identifikujemo se sa reakcijama ličnosti, koje izgledaju drugačije i realne ili „prirodnije“, kako volimo da kažemo. Istovremeno, možemo veoma dobro znati da je potrebno da se setimo sebe i čak to želeti, ali ne biti u stanju da to učinimo. Nismo u stanju jer smo identifikovani sa reakcijama ličnosti. Vidimo događaj, šta god da je u pitanju, preko ličnosti – to jest, kroz naše stavove, odbojnike, asocijacije, slike, negativne emocije i tako dalje, ukratko, sve one tipične reakcije koje pripadaju našoj lično stečenoj ličnosti. To jest, posmatramo ga sa stanovišta života a ne sa stanovišta Rada – i to iako ne zaboravljamo Rad i čak pokušavamo da radimo. Sada, ako smo identifikovani sa reakcijama naše ličnosti i istovremeno pokušavamo da se setimo sebe, otkrićemo da je to nemoguće. Biti identifikovan i biti u stanju Samo-Sećanja je nemoguće. Nije reč samo o tome da je njihov ukus suprotan, već pre da su oni nespojivi. Što smo više identifikovani, to smo više u životu pod mehaničkim zakonima ove planete. Što smo više u stanju Samo-Sećanja, to u većoj meri stojimo pod svesnim uticajima. U Radu ideja Samo-Sećanja – to jest, Treće Stanje Svesti, gde pomoć može da dopre do nas – uvek stoji u vezi sa neidentifikovanjem. Rad kao Treća Sila stiže do nas samo kada smo relativno budni – to jest, u nekom stepenu Samo-Sećanja. Originalna ideja molitve bila je da nas dovede u stanje Samo-Sećanja, da ukloni naše teškoće, ili da se zatraži pomoć i stekne svest o našoj nemoći da činimo. Međutim, molitva na ovaj način je veoma teška. Moliti mehanički ili nasilno ili tragično ili iz osećanja dužnosti ili pobožno ne može dati rezultate. Na molitvu se može odgovoriti samo onda kada sve tri centra sarađuju. A ta tri centra mogu da sarađuju samo ako su „u fokusu“, a to je kada smo negde u sredini zamaha klatna, a ne na nekoj od strana. Akt Samo-Sećanja jeste pokušaj da postavimo sebe negde u sredinu tog zamaha. Biti u sredini jeste biti u stanju Samo-Sećanja. Rad na identifikaciji odvaja čoveka, tako da se on ne njiše sa jedne strane na drugu. Može se reći da Samo-Sećanje teži tome da bude u Trećoj Sili, a da neidentifikovanje stremi tome da ne bude u dve suprotstavljene sile. Kada pokušavamo da delujemo sa jedne ili druge strane klatna, kao kada kažemo u životu: „To je previše“, - to jest, kada delujemo iz stanja identifikacije – ne možemo izraziti ništa više od uobičajenog rada suprotnosti kao akcija-reakcija. Udaram te: tada ti udaraš mene: tada ja udaram tebe. I tako u beskraj. Tokom kraćeg ili dužeg perioda ja trijumfujem, tada usled mehaničkog njihanja klatna ti trijumfuješ i tako dalje. Sada si ti prvi: sada sam ja prvi. Sada sam na vrhu: sada si ti na vrhu. To je život, njihanje između suprotnosti. To je „spuštanje sa brda“ i „kotrljanje na dole“. U čitavoj toj igri suprotnosti nema rešenja. To je razlog zašto se život u Radu naziva nerešivim. Imate samo satisfakciju suprotnosti, koje su lopovi. Uzmite, na primer, ljubomoru i njen neprijatan trijumf. Ta satisfakcija – kao što je rečeno, trijumfovanje nad neprijateljem – jeste prolazna. Međutim, ako radite na svojim mehaničkim reakcijama, počinjete da izmičete toj dvocilindričnoj mašini života, u kojoj se uvek jedan klip pomera na gore, a drugi na dole i obrnuto. Kada osetite neobičnu snagu Rada, počinjete da shvatate da ne možete rešiti teškoće jednostranom i samim tim nasilnom akcijom. Međutim, potrebno je dosta vremena i rada da se to shvati. Da bismo dosegli bilo šta nalik rešenju, moramo naučiti kako da se kratko krećemo u jednom pravcu, a zatim kratko krećemo u suprotnom pravcu dok ne stignemo u sredinu. To je veoma teško. Međutim, putem ovog metoda možete doseći Treću Silu u kojoj leže dobro i istina – to jest, pravo značenje i time rešenje.

Sada, želim da večeras dodam samo još jednu stvar. Reč je o unutrašnjoj tišini. Radeći na sebi i uočavajući kako njihanje klatna ulazi u vas i kako sada mislite ili osećate ovo, a sada mislite ili osećate suprotno i ne identifikujući se ni sa jednom stranom, koliko je to moguće na čovekovom trenutnom stadijumu, postoji nešto što se u Radu naziva „unutrašnja tišina“. Različita „Ja“, koja kruže po orbiti njihanja, žele da kažu sada ovo, sada ono, kada ih svetlost svesti dotakne i probudi u kratkotrajni život. Do određenog stepena čovek im može zabraniti da govore, pod uslovom da ima jasnu ideju da nijedna strana nije u pravu. Unutrašnja tišina znači biti tih u sebi. To znači ne zauzimati stranu u sebi i tako postati tih. To je nemoguće ako se identifikujete sa svakim „Ja“. Možete pustiti da se priča odvija na jednoj ili drugoj strani, ali posmatrati to i tako biti tih u sebi.

Ovaj komentar govori o dostizanju središta klatna, gde Treća Sila može dopreti do nas. Predmet Samo-Sećanja je da se stigne na mesto, koje nije niti jedna niti druga suprotnost, već novo iskustvo i tako nova svest i razumevanje. Sve identifikovanje pripada suprotnostima. 

KRAJ

ČETVRTI PUT - SUPROTNOSTI IV

Birdlip, 13. septembar 1943.

SUPROTNOSTI

Deo IV – Prethodno smo govorili o izvornom konceptu pravednika. To nije bila sentimentalna ideja. Pravednik stoji između suprotnosti, u stanju ravnoteže. Budući da zna kako da se odupre sili suprotnosti, njegov centar gravitacije nije guran na jednu ili drugu stranu. To je moguće jedino dostizanjem konačnog osećaja sopstvene ništavnosti, kao što je rečeno. Osećaj da jeste nešto sprečava čoveka da dosegne položaj između suprotnosti. Kada Rad kaže da čovek mora doći dotle da shvati svoju ništavnost, pre nego što bude ponovo rođen, to ne znači da mora da ponižava sebe i nešto slično, već da tokom dugog posmatranja zaista počne da shvata da nije ništa i da ne postoji takva osoba kao što je on. Cilj je da se dospe u poziciju, psihološki govoreći, između suprotnosti. Znači, da za to postoji konačni cilj. Zašto je tako važno dospeti u centar klatna i ne njihati se tamo-amo? Zato što tu, između suprotnosti, leži sva mogućnost za rast. Tu do nas dosežu uticaji na viših nivoa. Ovde, na tom mestu gde čovek može da oseti svoju sopstvenu ništavnost i gde je čovek prema tome slobodan od kontradiktornosti, on može osetiti uticaje i značenja iz viših centara koja ne sadrže kontradiktornosti. Ne posmatrajući sebe kao dobru ili lošu, ne hvaleći sebe da ste pravedni ili obrnuto, ne razmišljajući o tome da se drugi prema vama odnose dobro ili loše, ni u jednom ne biti uhvaćen u identifikaciji, dolazite u taj središnji položaj. To nije lako! Sa aktivnom ličnošću to je nemoguće. Ponekad, kada je iz suprotnosti izvučena snaga, kao tokom ozbiljne bolesti, osoba ulazi u to stanje. Tada su svi njeni centri u fokusu i ona razume i vidi jasno.

***

Rad uči da u svakoj manifestaciji deluju tri sile. Mi vidimo samo dve – ukoliko vidimo i toliko. Ne vidimo Treću Silu, jer formatorni centar radi između suprotnosti i za njega je sve ili „jeste tako“ ili „nije tako“, ili „da“ ili „ne“. Harmonizacija suprotnosti je u središnjoj sili između njih. Treća Sila nije samo unija suprotnih sila. To je posebna sila koju ne opažamo u običnom stanjima. Ona se u Radu naziva „Neutralizujuća Sila“, a u Novom Zavetu „Sveti Duh“. Na vrhu Univerzuma stoji Jedinstvo Apsoluta. Kreacija nastaje sa tri sile ili prvim trojstvom koje izlaze iz Jedinstva. Te tri sile su jednake. Na dnu Univerzuma je najveća antiteza Jedinstvu. Ovde su suprotnosti najdalje odvojene i nema Treće Sile da ih ujedini. Tako Rad govori o najnižoj materiji u Tablici Vodonika kao o materiji „bez Svetog Duha“. Moramo zamisliti kako bi to bilo biti zarobljen u nekom takvom svetu, na najnižem nivou kreacije, gde ne postoji nada u harmonizaciju bilo čega niti u dostizanje bilo kakvog novog stanja.

***

Treća Sila leži između suprotnosti i možemo je zamisliti kao središnju tačku zamaha klatna. Ukoliko odvojite osećaj „Ja“ od obe strane klatna, tada ne osećate sebe preko suprotnosti i osećaj „Ja“ se smešta u centar, u ništavnost ili, ako vam se to više dopada, ne-nešto (not-somethingness). Tu u središtu je mesto ili sedište Pravog „Ja“. Pravo „Ja“ ili Gospodar dolazi „odozgo“ – to jest, sa višeg nivoa. Ne možemo ga dosegnuti sa pozicije jedne ili druge suprotnosti. To je razlog zašto u drevnim simbolima nalazite dve suprotnosti na svakoj od strana i Treću Silu u sredini, u prikazima misterije ponovnog rođenja. Dostići Pravo „Ja“  jeste biti ponovo rođen. Na primer, Hrist je na krstu između dva razbojnika. Ili kod suparnice ranog hrišćanstva, religije Mitre, nalazimo bika koji je ubijen između dve suprotnosti. Oni koji su pogledali u Liber Mutus (lat. „Nema knjiga“, alhemičarski tekst iz 17. veka u Francuskoj, prim.prev.), setiće se dve životinje na svakoj strani i zraka svetlosti, koji se spušta između njih. Drevni i veoma jednostavan prikaz sa pečata je sunce koje se uzdiže između dva brda.

Suprotnosti su razbojnici, jer ono što izgradite na jednoj strani, ona druga potkopava. Ili, da to predstavimo drugačije, radost vodi u tugu. Međutim, ono što je izgrađeno u centru ne može vam biti oduzeto. Uzmimo kao primer razumevanje. Ukoliko nešto zaista razumete, ukoliko ste sami videli njegovu istinu, onda je to u središtu i stoji u Trećoj Sili.     

                                                    

NASTAVAK

ČETVRTI PUT - SUPROTNOSTI III

Birdlip, 02. septembar 1943. 

SUPROTNOSTI

Deo III – U ezoterijskoj misli Stare Grčke, kada jedna suprotnost prevagne nad drugom, kaže se da nastupa stanje nepravde.  Pravda ili pravičnost posmatrana je kao stanje balansa. Znate koliko se često reč pravičnost koristi u Bibliji, kao na primer kada se kaže: „Jer vam kažem da ako ne bude veća pravda vaša nego književnika i fariseja, nećete ući u carstvo nebesko.“ (Mateja, V, 20). Grčka reč za pravičnost (δικη) ima originalno značenje biti uspravan i tako između suprotnosti. „Pravedan“ ili „pravičan“ čovek, i u Novom zavetu i u Sokratovom učenju četiri veka ranije i u Pitagorinom učenju u 6 veku p.n.e, jeste „uspravan“ čovek i, čovek koji stoji u balansu između suprotnosti i nije nijedna od njih. To je veoma teška ideja za razumevanje. Međutim, ideja o pravednom čoveku direktno je izvedena iz drevnog učenja o suprotnostima. Jedno-strani čovek ne može biti pravedan čovek. Fanatik, netrpeljiv čovek ili bojažljiv čovek ne može biti pravedan. Niti čovek koji živi u nekim malim delovima sebe može biti pravedan. Biti pravedan, biti pravičan, znači biti balansiran. Nemojte zloupotrebljavati ovu reč „balansiran“, zamišljajući da zbog toga što ne osećate stvari tako jako kao neko drugi, to znači da ste više balansirani. Biti balansiran ne znači biti glup, već biti živ na svakoj strani egzistencije. Govoreći o ideji o pravednom ili balansiranom čoveku, možemo upotrebiti koncept o razvoju sva tri centra, gde je rečeno da jedno-strani čovek ne može da bude balansiran. Međutim, ovde govorimo o pravičnosti ili balansu iz ugla klatna i zakona suprotnosti i ne možemo je uneti u centre osim do ovog obima: ponekad se može činiti da jedan centar deluje kao suprotnost drugom i ponovo u svakom centru postoje drugačija klatna koja se njišu različitom brzinom. Kao što je rečeno ranije, kada jedna suprotnost prevagne nad drugom, kaže se da nastupa doba nepravde. To se konstantno događa u nama samima i u životu oko nas sada i u istoriji. Uzmite istoriju: da li je ona konstantna linija progresa ili njihanje tamo i nazad u kome jedna nacija stalno odnosi prevagu nad drugom. Egipćani su bili moćni, zatim Jevreji, zatim Grci, Rimljani, tada Goti, Arapi i tako dalje. Sve to je njihanje tamo-amo. I to je isto u slučaju čovekovog sopstvenog života, o kome nemamo sasvim jasnu predstavu. Ili uzmimo čovekovu misao – zar ona ne pokazuje stalno kolebanje tamo-amo? Zar ne zadire sumnja u neku tvrdnju i tako dalje? Ili uzmite svoj emocionalni život ako ga se sećate. Da li je on ravna linija ili na primer da li se može reći da neke emocije odnose prevagu nad drugim i da je uvek tako? Šta je to što treba da održimo konstantnim?

Sada, drevno učenje je svet videlo između suprotnosti, ne u jednoj liniji progresa, već u pokretu ljuljanja. Jedna suprotnost odnosi prevladava nad drugom i zatim biva prevladana. To je kao stalno jurišanje jednog tabora na drugi. Sve je sadržano u toj konstantnoj borbi. Život se manifestuje u ovoj tenziji između suprotstavljenih sila. Moliti se za završetak te tenzije i borbe znači moliti se za smrt, kako je jedan Grk rekao. Bolje je misliti o suprotnostima kao o silama sa suprotnim predznakom, a ne kao stvarima. „Stvar“ može provoditi jednu ili drugu silu. Znamo da iza vidljive materije, u oblasti atoma, deluju samo dve sile – pozitivna i negativna – da počnemo od toga. One su suprotnosti. Veoma je neobično razmišljati o tome. Materija je izgrađena od primarnih suprotstavljenih sila. Vidite li šta to znači? Svet nastaje iz tenzije koja je ponekad harmonizovana.

Te primarne suprotnosti su se u drevnim sredozemnim školama nazivale „ljubav“ i „mržnja“ – ili „privlačnost“ i „odbojnost“. Ono na šta se pri tome misli je da postoji sila koja ujedinjuje i sila koja odvaja i da te dve sile leže u osnovi iza svih stvari. Kada je ljubav ili želja za ujedinjenjem nadmoćna, sve stvari teže da se povežu i nastaje kreacija. Kada mržnja i borba prevladaju, stvari se razdvajaju i nestaju. Ova škola uči da se Univerzum ujedinjuje i razjedinjuje u ogromnim vremenskim ciklusima, ili njihanju klatna. Njihanje klatna je samo ciklus sagledan sa strane. Ova ideja o stvarima koje se povezuju u kosmičku kreaciju i razjedinjuju u haos, nalazi se i u drevnim istočnjačkim školama. Rečeno je na primer da Brahma izdiše i udiše Univerzum. Sa ove tačke gledišta svojstva fizičkog Univerzuma nikada neće biti konstantna, jer tendencija čestica da se ujedine ili ne neće biti ista u svakoj tački vremena. Sve će se menjati – ne samo stilovi i perspektive i teorije, već svojstva svih stvari – tako da ono što je jednom funkcionisalo neće obavezno funkcionisati danas. Sagledana u ovom svetlu, nauka će uvek iznova otkrivati sebe i uvek iznova izlivati svoje ideje. Lek koji je jednom bio delotvoran, prestaće to da bude i tako dalje. I isti će proces uticati i na ljudske poslove. Kada „ljubav“ kosmički bude prevagnula, ljudi će se ujedinjavati: kada „mržnja“ bude porasla, odvajaće se i razjedinjavati. Ta perspektiva je ista kao i ona izražena u Ecclesiasticus, gde je rečeno da postoji vreme za skupljanje i vreme za rasturanje itd. samo je to izraženo u terminima njihanja ogromnog klatna, a ne u terminima manjih i čak malih klatna. Ona na šta se misli u obe izjave jeste tendencija stvari da ne ostanu iste u različitim vremenima. Razmislite na trenutak o našoj današnjoj poziciji. Čemu stvari teže? Da li vidite neku tendenciju? U najmanju ruku možemo reći da tendencija stvari danas nije ista kao pre jednog veka.

Ako pogledate klatno koje se njiše prema zidu, videćete da ono pokriva istu osnovu, tamo  nazad. Svaka tačka na kojoj je može biti u pravcu napred ili nazad. To jest, stvari mogu biti na istoj tački kao i pre, ali se kretati u suprotnom pravcu. Proučavajući njihanje klatna u nama samima uočavamo da dolazimo do iste tačke, ali da je tendencija često različita. Stvari su iste, ali se kreću u suprotnom pravcu. Mi smo, recimo, razdražljivi i postajemo prijatni ili smo prijatni i postajemo razdražljivi. Rad uči da smo najčešće nesvesni, najčešće u snu kada bilo koje klatno u nama pređe središnju tačku. Ovde je kretanje najbrže. Tako živimo u ekstremima – na nekom od krajeva zamaha klatna – i ne znamo šta leži u sredini. Njišemo se, kako sam čuo da se kaže, između crvene i zelene, između plave i zelene, ali ne možemo da vidimo belo svetlo u sredini, koje je kombinacija svih boja.

  

Kada bismo mogli da zadržimo punu svest i memoriju kroz čitav zamaj, ne samo da bismo se setili dva suprotstavljena stanja, već bismo počeli da hvatamo treći faktor koji leži u sredini. Međutim, naša svest obično radi sa suviše sporom energijom. O tome ćemo govoriti drugi put. Sada e može reći da treba da pokušamo da vidimo klatno u sebi i u životu i da pokušamo da se ne identifikujemo ni sa jednim krajem zamaha. Sva naša raspoloženja zavise od klatna. Ne treba da im verujemo. Na nesreću, identifikujemo se sa njima. Smatramo ih delom sebe. Kažemo: „Osećam“, „Mislim“ i tako dalje. Zaboravljamo da je „Pravo Ja“ centar njihanja klatna i dopuštamo sebi da se njišemo između uzbuđenja i utučenosti, između entuzijazma i depresije, između precenjivanja i potcenjivanja, između uobraženosti i skromnosti. Setite se da ćete, ukoliko se identifikujete sa jednom stranom zamaha, biti pod vlasti druge kada promeni pol – i nećete videti vezu. 

NASTAVAK

ČETVRTI PUT - SUPROTNOSTI II

Moris Nikol 
"Psihološki komentari na učenje Gurđijeva i Uspenskog"
Birdlip, 30.08.1943.

Deo II: Zamislimo akrobatu na žici kako održava ravnotežu ljuljajući se čas ulevo čas udesno. Naravno, on to već ume da radi zahvaljujući dugom treningu i proučavanju sebe. Bez znanja on to ne bi mogao da uradi. Zamislimo da mu postavimo Pilatovo pitanje: „Šta je istina?“ i kažemo: „Da li je ona desno ili levo?“ Ako bi rekao obe, naš osećaj za istinu bi bio povređen, jer zamišljamo da istina mora biti rigidna i nefleksibilna. Nekada davno, kako započinje priča, neki čovek je usnio da je otkrio tajnu univerzuma, probudio se i zapisao svoj san. Sledećeg jutra je pogledao šta je zapisao: „Hodaj na obe noge.“ U sferi naše sopstvene psihologije, na mestu na kome živimo sa svojom svešću, ne posedujući pravo poznavanje sebe, mi hodamo na jednoj nozi, posmatrajući istinu kao nešto nepromenljivo. Mislimo da znamo šta je ispravno, šta pogrešno, šta je dobro, a šta loše i zbog toga nemamo predstave o tome šta znači održati balans u sebi. Ne vidimo suprotnosti u sebi, osim u smislu da je sve ovo loše, a sve ono dobro. Jednom sam čuo da se u Radu kaže da je i đavo potreban. U isto vreme, životni događaji nas konstantno bacaju tamo-amo, uvek iznova menjajući svoj aspekt. I kada smo bačeni, mi ne pokušavamo da asimilujemo suprotnosti. Ignorišemo sve što ne korespondira sa našim pogledom na svet: ono što ne korespondira sa našim pogledom na svet, za nas je đavo. Tako hodamo na jednoj nozi. Ipak, možemo da razumemo da bi akrobata pogrešio ako bi levo posmatrao kao đavola, a samo desno kao poželjno. Rekli bismo da u različitim vremenima on mora da se nagne na desno ili nagne na levo i da samo na taj način može da napreduje. To je ideja, izražena u odeljku iz Sirove knjige (Ecclesiasticus), citirane gore, da „postoji vreme da se nešto zadrži i vreme da se odbaci“. Postoji vreme kada čovek treba da govori i vreme kada treba da ćuti. Šta to znači? To znači da, ako ljudi tragaju za rigidnim instrukcijama o istini, ako posmatraju istinu kao rigidnu seriju fiksiranih pravila, nikada je neće pronaći. Ništa ne ostaje isto u vremenu. Vreme je promena. Sve se menja u vremenu. I sve se u vremenu menja između suprotnosti. Sada je to jedan način a sada suprotan način. Svime u vremenu upravljaju suprotnosti i sve se klati između njih. To je značenje citiranog odeljka iz Sirove knjige (Ecclesiasticus). Stvari, koje se odvijaju dobro, neće se odvijati dobro sledećeg trenutka. Postoji vreme za sve pod suncem i sve je izvrsno u svoje vreme. Međutim, ljudi očekuju da stvari uvek ostanu iste i kada se stvari ne poklapaju sa njihovim željama, nesposobni su da se podese i prime utiske sa one strane života koja ne korespondira sa njihovim pogledom na stvari. Pretpostavljam da ne postoji ništa teže za nas nego da naučimo da vreme nije isto. Želimo isto i očekujemo isto, iako se zbog toga žalimo. Naša nespremnost da asimilujemo suprotnost, da vidimo stvari sa suprotne tačke gledišta, da budemo svesni obe strane klatna, čini nas podložnim monotoniji. A to je duboko zasnovano na našem opštem stavu prema životu, koji ne uključuje suprotnosti. Uporno jednostrano uzimamo život i sve što je u suprotnosti sa našim pogledom na svet posmatramo kao izuzetak ili nesreću. Rezultat je nedostatak fleksibilnosti. Naginjemo se desno i odbijamo da se nagnemo levo kada to okolnosti zahtevaju.

Živa stvar je u stanju balansa: ona balansira između života i smrti. Dok god pravi razliku između sebe i onoga u čemu živi, ostaje živa. Sada, ne možete biti živi, ako zauzmete nepromenljiv stav prema životu. Inter-akcija između vas i života tada prestaje. Postajete identifikovani sa svojim pogledom na život. Sada, Rad uči da nikada ne treba da se identifikujete sa životom, u kom god pravcu da se kreće klatno, prema ratu ili miru, udobnosti ili teškoćama i tako dalje. Ali svi mi želimo da budemo fiksirani. To je kao da želimo da zamrznemo stvari u fiksirani obrazac. Postajemo fiksirani sa svojim stavovima. Tada između površine života  i površine nas samih prestaje normalna razmena. Mi tada postajemo život i nema više življenja u životu. Svaki živi organizam je živ jer se opire životu i uči kako da ga koristi. I iz tog ugla život je suprotan životu. Svaka živa stvar je rođena u životu i obmotana kao opruga pod pritiskom. Ona je više nego njeno okruženje. Poseduje određenu energiju, koja je čini mudrijom od života u kome se nalazi. Ima površinu koja dodiruje površinu života i između te dve površine živa stvar živi. Ona živi putem suprotnosti, u smislu da joj je život suprotstavljen. Dok god može da se nosi sa životom, ona je živa. Međutim, u slučaju Čoveka, koji je mnogo kompleksniji nego bilo koje drugo živo biće, moramo razumeti da on pored fizičke površine ima i psihološku. Da li ste se ikada zapitali šta je vaše psihološko okruženje? Da li dobrom interkacijom održavate tu stranu sebe živom? Ili niste ništa drugo do vaše psihološko okruženje i idete za svačijim mišljenjem, za svime što čujete, svime što pročitate? U tom slučaju ste zaista mrtvi. Zbog toga što ne postoji razlika između vas i života. Dok ne osetite da vi živite u životu, vi ste mrtvi. Ne postoji tenzija između dve površine, života i vas.

Neki od vas su čuli za naučnu ideju o entropiji. Ideja je ova. Sve teži ka tome da postigne, recimo, istu temperaturu. Ukoliko stavite vrijući lonac u sobu, on će zagrevati prostoriju dok sve ne bude iste temperature. Sada, jednom kada život i smrt, takvi kakvi su, dostignu istu temperaturu, vi ste mrtvi. Možete raditi samo ako imate višu temperaturu nego život i Čovek u sebi ima načine da održi sebe na višoj temperaturi. Osećaj površine, bilo intelektualne, emocionalne ili fizičke, koji vas odvaja od površine spoljašnjeg života, neophodan je.  To je zaista drugi aspekt Samo-Sećanja. Sve stvari imaju granicu, površinu, koja ih odvaja od života. Svi mi imamo različite oblike – životinje, insekti, biljke i tako dalje – ali svako od njih ima određeni oblik, koji ga izdvaja od onoga u čemu živi. Preko svoje površine oni dodiruju površinu života. Život pokušava da ih proguta, a oni pokušavaju da progutaju život. Svako živo biće, posedujući sopstveni život, koji mu je dat, sposobno je da proguta spoljašnji život u skladu sa svojim dizajnom. Međutim, ponavljam, Čovek nije samo fizički oblik, već i psihološki oblik – to jest, mentalni oblik i emocionalni oblik – jer za razliku od ostalih bića, on pored fizičke sudbine ima i psihološku sudbinu.

Međutim, moramo se vratiti na tačku, koja je od suštinskog značaja za učenje o suprotnostima. Moramo shvatiti da na ovoj planeti živimo između suprotnosti. Čitavim našim životom obično upravlja Zakon Klatna. Svi se kolebamo tamo i nazad. Kada ste u jednoj suprotnosti, tada ste nesvesni druge i obrnuto. Možete imati dokone snove o uzdizanju i uzdizanju, o napredovanju i napredovanju, o postajanju sve boljim, ali to su zaista samo dokoni snovi. Ne možete umaći suprotnostima, osim ukoliko znate kako se to radi. Morate videti obe strane sebe i kako jedna strana pomaže drugoj. To zahteva dvostruko mišljenje. Gotovo bi se moglo reći da zahteva dvostruku svest. Drugim rečima, to zahteva samo-poznavanje. Šta mislite da znači samo-poznavanje? To znači poznavanje svih strana sebe. Šta mislite da znači samo-svest? To znači biti svestan svih strana sebe. Prvo „Spoznaj samog sebe“: zatim „Ničega previše“. Šta znači previše? To znači otići predaleko na desno ili na levo. Ali ne znači samo to. Kada ste previše desno, pojavljuje se višak i morate ići na levo. Ništa nije neprijatnije nego preterana dobrota. Uzmite kao primer ljude koji su previše ljubazni. Zar to odjednom ne pobuđuje suprotnost, baš kao kod ljudi koji su previše okrutni? Naravno, svi oblici ponosa i sujete (koji obrazuju lažnu ličnost) omogućavaju nam da mislimo kako mi možemo biti samo dobri i da bi nas trebalo posmatrati sa divljenjem. Međutim, plašim se da pronalaženje balansa nema nikakve veze sa ponosom i sujetom. Šta je rečeno u neobičnom izveštaju o Besedi na gori? Sigurno je rečeno nešto o „Blagosloveni su siromašni duhom“? Šta to znači? Da li ste ikada razmišljali o tome koliko sujete i ponosa ulažete u suprotnosti? Biti siromašan duhom znači ne identifikovati se sa samim sobom. Sada, pretpostavimo da se identifikujem samo sa onim što smatram svojom najboljom stranom, da li ću tada biti siromašan duhom? Da li ću biti u stanju da hodam na dve noge? Da li ću ikada biti u stanju da asimilujem obe svoje strane, obe suprotnosti u sebi i u drugima i u životu? Kada ljudi kažu: „Hvala ti, Bože, što nisam kao drugi čovek.“, da li mislite da su jednostrani? Sigurno imaju odbojnike koji im omogućavaju da ne vide kontradiktornosti u sebi. Međutim, ako možete da vidite obe strane u sebi, ono što nazivate dobrom stranom i lošom stranom, to je začetak svesnosti u obe suprotnosti u isto vreme. To je mesto, na kome leži ona neobična tajna o kojoj se toliko govori u ezoterijskoj literaturi. Postoji Sufi izreka: „Sav pravi život jeste mir i harmonija suprotnosti. Smrt je usled rata među njima.“



NASTAVAK