MORIS NIKOL: ISTINA II DEO

Moris Nikol: META 

Poglavlje: ISTINA

Deo drugi
"Truth can only be seen by those with truth in them."

U osamnaestom poglavlju Jevanđelja po Mateji Parabola o izgubljenoj ovci predstavljena je u nešto drugačijem obliku, ali i u sasvim različitom kontekstu. To je čest slučaj u Jevanđeljima i za um usmeren ka bukvalnom značenju ta odstupanja predstavljaju kamen spoticanja. Prema njegovim argumentima, budući da se ove parabole ne podudaraju od reči do reči i da nisu uvek prezentovane u istom kontekstu, one ne mogu da budu „istinite“. Međutim, pogrešno je pretpostaviti da je istina samo usklađenost sa spoljašnjim ili sa istorijskim činjenicama. Istina nije pojava jednog reda. Fizička istina je jedan nivo istine. Parabole očigledno ne predstavljaju istinu ili bukvalne činjenice, kako se one nazivaju – to jest, Parabola o izgubljenoj ovci ne govori o stvarnom pastiru koji je imao tačno stotinu ovaca i izgubio tačno jednu. Istina sadržana u parabolama drugačijeg je reda. To je psihološka istina, a to znači da se parabole odnose na unutrašnji život čoveka – na unutrašnju istinu.

U parabolama je sadržan veliki deo učenja Hrista o čoveku i njegovoj mogućoj evoluciji. A budući da je najvažnija stvar bila da se one daju, one su uklapane u dramu o Hristu kada god bi se ukazala prilika. To je jedan od razloga zašto Jevanđelja nisu uniformna.

Nijedna pojedinačna interpretacija ne može da iscrpi značenje neke parabole. Međutim, ukoliko se ne učini pokušaj da se značenje razume, ona ne može da „deluje“ u umu. Parabola je dizajnirana tako da prođe iza bukvalističkog uma zasnovanog na čulima koji za sve zahteva vidljivi dokaz i da dotakne unutrašnje razumevanje iz kojeg jedino čovek može da raste, jer čovek jeste svoje razumevanje. Tako, može se reći da je parabola dizajnirana da čoveka navede na razmišljanje; i dok čovek ne počne samostalno da razmišlja na određeni način, metanoja za njega nije moguća i njegova evolucija ne može da otpočne. Iz tog razloga Hrist je naglašavao da je „pokajanje (metanoja) prvi suštinski korak. 

U osamnaestom poglavlju po Mateju parabola o izgubljenoj ovci nije smeštena u poznati kontekst, koji se često koristi, gde Fariseji kritikuju Hrista. Kontekst u kome je data odnosi se na temu mali, onaj koji se ne sme zavesti. Učenici su pitali Hrista ko je najveći u Kraljevstvu Nebeskom a on je pozvao malo dete i rekao:

„Zaista vam kažem, ako se ne povratite i ne budete kao deca, nećete ući u carstvo nebesko.

Koji se dakle ponizi kao dete ovo, onaj je najveći u carstvu nebeskom.

I koji primi takvo dete u ime moje, mene prima.

A koji sablazni jednog od ovih malih koji veruju mene, bolje bi mu bilo da se obesi kamen vodenični o vratu njegovom, i da potone u dubinu morsku.” (Matej, XVIII.3-6).

U ovoj paraboli postoji promena značenja u pogledu mali. Prvo je upotrebljena reč paidion (παιδιον) što na grčkom znači malo dete. Međutim, kada Hrist kaže: „Ko zavede jednog od ovih malenih koji veruju u mene“, grčka reč je drugačija – to je mikros (µικρός) što znači malo, majušno, kao mikroskopsko. To se više ne odnosi na malu decu, već na ljude koji su počeli da slede Hrista i da imaju malo razumevanja – ili pre, počeli su da razumevaju preko onoga što je malo u njima – to jest, to se odnosi na one u kojima je metanoja počela da se odvija.

Jer u nastavku, nakon što je rekao da prilike zavođenja moraju da nastupe, „ali jao onome preko koga one dođu, on nastavlja:

„Gledajte da ne prezrete jednog od malih ovih (ton mikron) (έυος των µικρών); jer vam kažem da anđeli njihovi na nebesima jednako gledaju lice Oca mog nebeskog.

Jer Sin čovečiji dođe da iznađe i spase izgubljeno.

Šta vam se čini? Kad ima jedan čovek sto ovaca pa zađe jedna od njih, ne ostavi li on devedeset i devet u planini, i ide da traži onu što je zašla?

I ako se dogodi da je nađe, zaista vam kažem da se njoj više raduje nego onima devedeset i devet što nisu zašle.

Tako nije volja Oca vašeg nebeskog da pogine jedan od ovih malih.“ (Matej, XVIII 10-14).

Ovde je izgubljena ovca „ovaj mali“. U ovoj paraboli napravljena je veza između jednog koji je izgubljen i „volje vašeg Oca koji je na nebu“. Ka tom jednom upravljena je volja Boga; ili taj jedan u čoveku je ono što može da ga poveže sa „nebom“. Tako nije volja Oca vašeg nebeskog da pogine jedan od ovih malih. Iako „pokajanje“ nije direktno spomenuto, moramo se sami podsetiti fraze koju je izgovorio Hrist: „Ako se ne pokajete, svi ćete izginuti.“ To jest, kao što je rečeno, da će čovek koji nije dostigao stanje koje se naziva pokajanje ili metanoja, poginuti. Međutim, Božija volja počinje da deluje na čoveka koji se „pokaje“; to ima veze sa pronalaženjem onoga što je izgubljeno ili što je odlutalo od njega. Ukoliko ponovo pogledamo molitvu Oče naš: „Neka bude volja tvoja na Zemlji kao što je na nebu.“ i primenimo je u obrnutom smislu na unutrašnje stanje čoveka, može se razumeti da se to odnosi na „nebo“ u čoveku, ili bolje, na mogućnost u čoveku da dođe u domen delovanja novih uticaja, koji se nazivaju volja Božija. U ovoj paraboli to je povezano sa pronalaženjem onoga što je izgubljeno u njemu – naime, to jedno o kome je izričito rečeno da nije volja neba da ono pogine. 

Uzmimo drugu alegoriju: zamislimo čoveka koji želi da iskopa zlato iz zemlje. Da bi to moglo da se učini, potrebna je određena aparatura. Međutim, ta aparatura samo je sredstvo za postizanje cilja. Cilj je iskopavanje zlata i jednom kada se zlato pronađe, aparatura više nije ni od kakve koristi.

Pogled na čoveka u Jevanđeljima u nekoliko je aspekata sličan ovoj alegoriji. Takav kakav jeste, čovek se smatra izgubljenim. Međutim, u njemu se nalazi nešto tako dragoceno kao što je zlato. On prvo mora da nauči da živi u svetu i da u njemu stekne aparaturu za život. Međutim, iz perspektive učenja u Jevanđeljima to nije cilj (τελος). Ta aparatura u čoveku, stečena u životu, može biti dobra ili loša i ukoliko je loša, u njemu ne postoji ništa što bi ga moglo odneti dalje. Sve dobro što stekne u životu, nije on sam, već predstavlja prvu stepenicu i to stepenicu koju mora da postigne sa stanovišta čitavog tog učenja u ljudskoj evoluciji. Ta stečena strana u njemu koja nije on sam i koja mu sa druge strane omogućava da igre neku korisnu ulogu u životu i da se ponaša pristojno, da obavlja svoje dužnosti itd. ne predstavlja onaj njegov deo koji može da evoluira. Međutim, dok se ona ne formira u čoveku, nikakva unutrašnja evolucija nije moguća. Čitava ta strana, koja, kao što je rečeno, može biti dobra i korisna i koja mora biti stečena u životu obrazovanjem i treningom – jer bez nje u njemu ništa više ne može nastati – ta strana se može nazvati „devedeset devet“ – ili ona strana u njemu kojoj nije potrebno „pokajanje“. Nije joj potrebno pokajanje, jer ne može da raste. Čovek, u kome je ta strana dobro razvijena, na najbolji mogući način, delovanjem najboljih uslova spoljašnjeg života, i dalje nije on sam živ. Koliko god dobar, sa unutrašnjeg stanovišta Hristovog učenja, on je i dalje mrtav ili izgubljen. Međutim, ono što je bitno razumeti jeste da život dovodi čoveka samo do te tačke moguće evolucije, a sve učenja u Jevanđeljima kao i u sličnim učenjima u kojima se čovek posmatra sa unutrašnjeg stanovišta, bave se daljom evolucijom koja počinje metanojom. Međutim, da bi se čovek odučio, da bi postao „malo dete“ (ώς τα παίδια), da bi tragao za onim što je u njemu izgubljeno, on neizbežno mora da se okrene protiv svega preko čega oseća sebe i svega što je postigao i što smatra vrednim u svojoj karijeri. Sve te strane predstavljene su kao „devedeset devet“ kojima ne treba „pokajanje“, jednostavno jer im ono nije namenjeno. Da bi čovek pomerio svoju unutrašnju osnovu i započeo novi put – ili da bi se okrenuo ili da bi se odvojio od razumnog osećaja zasluga – označava borbu koja ne može čak ni da započne dok god on ne uvidi da je sve to što je postigao samo sredstvo za ostvarenje drugačijeg cilja. To je onaj cilj (τελος) o kome Jevanđelja govore u gotovo svakoj reči.

MORIS NIKOL - ISTINA I DEO

Moris Nikol: META 

ISTINA

Deo prvi

"Most people don't really want the truth; they just want the reassurance that what they already believe is the truth." 

Da bismo postavili osnove, potrebno je da se vratimo na petnaesto poglavlje Jevanđelja po Luki koje započinje Parabolom o bludnom sinu iza koga neposredno sledi Parabola o nepoštenom upravniku.

Fariseji šuškaju protiv Hrista, jer je jeo sa carinicima i grešnicima. U njihovom poimanju religije, u njihovom spoljašnjem pogledu na svet, to je greh. Oni kažu: „Ovaj čovek prima grešnike i jede sa njima.“ Hrist im je tada dao Parabolu o izgubljenoj ovci.

„Koji čovek od vas imajući sto ovaca i izgubivši jednu od njih ne ostavi devedeset i devet u pustinji i ne ide za izgubljenom dok je ne nađe?

I našavši digne je na rame svoje radujući se,

I došavši kući sazove prijatelje i susede govoreći im: Radujte se sa mnom: ja nađoh svoju ovcu izgubljenu.

Kažem vam da će tako biti veća radost na nebu za jednog grešnika koji se kaje, negoli za devedeset i devet pravednika kojima ne treba pokajanje.“ (Luka XV 4-7).

Na prvi pogled ovo može izgledati jednostavno, međutim, značenje ni u kom slučaju nije tako lako pratiti. U priči pastir odlazi u potragu i traži dok ne pronađe ono što je izgubljeno i vrati ga kući. U objašnjenju grešnik se kaje. Koja je veza?

„Ili koja žena imajući deset dinara, ako izgubi jedan dinar, ne zapali sveće, i ne pomete kuće, i ne traži dobro dok ne nađe?

I našavši sazove drugarice i susede govoreći: Radujte se sa mnom: ja nađoh dinar izgubljeni.

Tako, kažem vam, biva radost pred anđelima Božijima za jednog grešnika koji se kaje.“ (Luka XV 8-10).

U obe parabole reč je u pronalaženju jednog u mnoštvu. A to jedno, kada se pronađe, povezano je sa metanojom (pokajanje).

Kako zalutala ovca tako i zatureni srebrnjak predstavljaju nešto izgubljeno, čiji se pronalazak objašnjava kao „pokajanje“. To jest, u ove dve parabole leže dalje indikacije o tome šta metanoja ili transformacija uma znači. Budući da se „pokajanje“ unutrašnji akt koji je odvija u čoveku, parabola mora imati unutrašnje značenje – to jest, izgubljena ovca je nešto izgubljeno u čoveku što on mora pronaći u sebi; a sličan je slučaj i sa izgubljenim srebrnjakom. Ponovo se mora naglasiti da je to nešto u svakom slučaju određeno brojem jedan. Pronalaženje jednog, tako, definiše značenje metanoje koja se odvija u čoveku.

On ostavlja mnoge, da bi pronašao jedno koje nedostaje.

Ovim dvema parabolama dato je spoljašnje tumačenje na koje tako često nailazimo u Jevanđeljima. Fariseji su, kao i obično, kritikovali Hrista zato što jede sa carinicima i grešnicima; i ove dve parabole često se interpretiraju ukazujući na njih, u smislu da, budući da je Hrist došao da spase grešnike, izgubljena ovca označava jednog od tih grešnika; a devedeset i devet bi mogli da označavaju Fariseje kojima „nije potrebno pokajanje“. Fraza „nije potrebno pokajanje“ (ού χρειαυ έχουσι µετανοίας) na grčkom bukvalno znači „nemaju koristi za pokajanje“. To je ironično. Oni koji u svakom trenutku pravdaju sebe i zamišljaju da su uvek u pravu i da nemaju zašta da se pokaju i tako nemaju „potrebe za pokajanjem“ u smislu da ga ne žele, nemaju koristi za njega. Njihova mišljenja su fiksirana a njihove ideje čvrsto ukorenjene i za takve je ljude „promena uma“ nemoguća, jednostavno zbog toga što u njima nema ničega što tome teži. U sasvim eksternom smislu, ovaj odeljak znači da samo jedan čovek od stotinu oseća neophodnost da promeni razumevanje svog života i pronađe novo značenje svoje egzistencije. Ostali su samozadovoljni i ne tragaju ni za čim, osećajući da su u pravu. Međutim, Hrist je u više navrata rekao da niko ne može da evoluira iznutra, ukoliko njegova ispravnost ne nadmaši ispravnost Fariseja. Sa druge strane, sve što on čini istog je kvaliteta. Fariseji su nerealni, imitacija. Sve što čine oni čine samo da bi stekli zasluge, hvalu ili zbog straha od gubitka reputacije. Farisej u čoveku je ta strana. Čovek koji deluje na taj način ne deluje iz autentičnog dela sebe, već iz različitih kompleksa spoljašnje konsideracije koji se odnose na njegov status, na to šta će drugi reći, šta će mu njegov ponos dozvoliti, što će mu doneti više poštovanja ili privući više pažnje. Tako Hrist kaže Farisejima: „Teško vama, Fariseji, što tražite začelja po zbornicama i da vam se klanja po ulicama.“ (Luka XI 43), a na drugom ih mestu definiše kao one kojima „većma omilje slava ljudska nego slava Božija.“ (Jovan XII.43).

U takvom čoveku ništa nije realno, a ako ne postoji ništa realno u čoveku, on ne može videti šta jeste realno. On se može protiviti tiraniji, može propovedati pokajanje ili može poginuti herojskom smrću, a opet nije on taj koji umire. U takvom čoveku, to jest, u svima nama – postoji samo ona „istina“ koju taj deo u njemu smera, „istina“ pozicije, zasluga i tako dalje; i kada bi taj spoljašnji svet odjednom nestao, sa svim svojim vrednostima, ciljevima i ambicijama i svojim ograničenjima, jedva da bi nešto preostalo, možda ništa. To jest, „čovek“ kakvog ga znamo, srušio bi se i nestao i samo bi mali deo preostao – a ono što bi preostalo ne bi podsećalo na čoveka kakvim smo ga znali.   

Da se vratimo na parabole u kojima je izražena ideja o čoveku koji ostavlja mnogo da bi pronašao jedno – kako se to može razumeti? Da bismo shvatili šta ta ideja znači, zamislimo čoveka koji ima mnogo metaka i želi da pogodi metu. On pokušava sa prvim metkom, pa sa narednim, a zatim i trećim i svaki put promašuje. Tada pažljivije pogleda metke i na svoje iznenađenje vidi da je jedan od njih obeležen njegovim imenom ili poseduje neku oznaku na osnovu koje ga odmah prepoznaje kao svoj. Pokušava sa njime i uviđa da njime pogađa metu čak i bez pažljivog ciljanja. Sa tim jednim metkom koji je njegov, čovek ne može da promaši.  

U ovom Jevanđelju reč koja je prevedena kao greh na grčkom bukvalno znači άµαρτανω, „promašiti metu“, kao koplje kojim se gađa neki objekat i koje ga promašuje. Od značenja promašiti metu, dolazimo do ne ispuniti svoju svrhu i tako grešiti ili činiti pogrešno.

U svakome od nas postoji konvencionalna strana koja je stečena za života i koja nije ono autentično u čoveku. To je Farisej u čoveku i sve što čovek čini rukovodeći se tim delom sebe jeste pretvaranje i ne potiče autentično od njega. Svako ko dela iz lažnog dela sebe može samo da promaši metu, jer ona jedna stvar u njemu koja može da uspe nije bila iskorišćena. Ta stvar je, u stvari, izgubljena. To je ono što je na početku neophodno razumeti pre nego što dalje razmotrimo ove parabole i njihovu vezu sa onima koje slede.  

PONOVNO ROĐENJE V

MORIS NIKOL - META 

PONOVNO ROĐENJE

Peti deo

Tokom razgovora sa Hristom Pilat postavlja pitanje: „Šta je istina““ Ovaj događaj je u Autorizovanoj verziji opisan na sledeći način:

“Onda uđe Pilat opet u sudnicu, i dozva Isusa, i reče Mu: Ti si car judejski?

Isus mu odgovori: Govoriš li ti to sam od sebe, ili ti drugi kazaše za mene?

Pilat odgovori: Zar sam ja Jevrejin? Rod tvoj i glavari sveštenički predaše te meni; šta si učinio?

Isus odgovori: Carstvo moje nije od ovog sveta; kad bi bilo od ovog sveta carstvo moje, onda bi sluge moje branile da ne bih bio predan Jevrejima; ali carstvo moje nije odavde.

Onda Mu reče Pilat: Dakle si ti car? Isus odgovori: Ti govoriš da sam ja car. Ja sam za to rođen, i zato dođoh na svet da svedočim istinu. I svaki koji je od istine sluša glas moj.

Reče Mu Pilat: Šta je istina? I ovo rekavši iziđe opet k Jevrejima, i reče im: Ja nikakve krivice ne nalazim na njemu.“ (Jovan, VIII, 33-38).

Pilat ne čeka odgovor na svoje pitanje o istini. U slici kako ga je Jovan prikazao, on direktno izlazi pred mnoštvo. Međutim, ta akcija, kao i sve ostalo što je rečeno o njemu tokom suđenja Hristu, daje odgovor na njegovo pitanje o istini. Jer priča baca jasno svetlo na tip čoveka kojem pripada Pilat i pokazuje šta istina znači tom tipu čoveka. Pilat je na prvi pogled zagonetna figura. Međutim, on je čovek za koga je istina pitanje politike i koliko god da je takav čovek prosvetljen i obrazovan, on će u kritičnom trenutku uvek delovati na isti način.  Kako god da misli i oseća privatno, on će izbegavati svaku ličnu odgovornost, nezavisan sud i slediće gomilu. Hrist kaže Pilatu: „I svaki koji je od istine sluša glas moj.“ Pilat kaže: „Šta je to istina?“ i izlazi direktno pred gomilu koja je njegova istina. I mada zna da Hrist nije kriv ni za kakav zločin, on ne sledi svoje znanje. Glas gomile određuje njegovu politiku: i to je za njega ispravan način postupanja i to je za njega istina. Jer ono za što čovek oseća da treba da čini, to je za njega istina. Iako svi imaju različite predstave o istini, šta god da čovek naziva istinom, to je ono što mu izgleda ispravno i što on čini.

Za Nikodimusa istina je pitanje čula. On počinje da veruje u Hrista na osnovu čuda koje je video sopstvenim očima; a Hrist mu uz mnogo reči objašnjava da je to pogrešna i beskorisna početna tačka. Za Pilata istina je pitanje kalkulacije, opreza i kompromisa. Istovremeno, on zna bolje, ali se plaši da deluje na osnovu onoga što zna i oseća. Tako je u Jevanđelju po Mateju (XXVII 24) prikazano, kako on, plašeći se meteža, „uze vodu pa umi ruke pred narodom govoreći: Ja nisam kriv u krvi ovog pravednika: vi ćete videti.“ I to je Pilat kroz vekove.

U apokrifnom Jevanđelju pod nazivom Jevanđelje po Nikodimusu ili Dela Pilatova napori Pilata da oslobodi Hrista više su naglašeni. Međutim, ispričana je epizoda gde Pilat, obraćajući se privatno Hristu, pita: „Šta da učinim sa tobom?“ A Isus odgovara: „Učini kako je dato.“ Pilat pita: „Kako je dato?“ A Isus odgovara: „Proroci su prorekli moju smrt i vaskrsenje.“ On mora da umre i tako Pilat mora da ga osudi na smrt. Ovaj neobični odeljak znači da je Hrist praktično rekao Pilatu da ga osudi na smrt i koliko god da Pilat nije bio voljan da to učini, u tome mu je pomoglo ono što mu je Hrist rekao privatno: da čini kako je činio. Pored mnogih drugih razloga i ovaj pasus pruža dublju perspektivu da je čitava Hristova drama svesno i namerno odigrana iz nekog određenog razloga. U vezi sa time svako u Jovanovom Jevanđelju i sam može da vidi da, dok se Pilat plašio da ga oslobodi, Hrist je stalno upozoravao svoje učenike na svoju predodređenu smrt. U svetlu tih novih misli čitava biblijska drama menja svoje značenje i značaj, tako da se više ne može govoriti da je Hrist bio samo žrtva okrutnog sveta, niti se može zastupati sentimentalni pogled na sudbinu koju je pretrpeo. Hrist je morao da umre, kako bi ispunio ulogu koju je igrao. A Pilat je, u skladu sa vrstom čoveka kakav je bio i oblikom istine koji je na njega najviše uticao, delovao na potreban način.

U istom apokrifnom Jevanđelju po Nikodimusu i Pilatu postoji dodatak uz deo priče kada Pilat pita šta je to istina. „Pilat ga upita: Šta je to istina? Isus mu odgovori: Istina je na nebu. Pilat reče: Zar ne postoji istina na Zemlji? Isus reče Pilatu: Vidiš kako oni koji imaju vlast na Zemlji sude onima koji govore istinu.“

Ono što se često ne razume je da je Hrist pružio konačno učenje od kojih imamo samo fragmente sakupljene u Jevanđeljima. Međutim, ono što je sačuvano pokazuje da učenje nije bilo nalik pukoj opomeni da se bude pobožan, već je nudilo konačnu praksu zasnovanu na konačnom znanju i idejama u vezi sa čovekovom mogućnošću da uspostavi vezu sa višim stanjem u sebi. Ova praksa je unutrašnja – to jest, naglasak nije stavljen na obavljanje spoljašnjih obreda, već na unutrašnji rad koji čovek obavlja na samom sebi, jednom kada se njegov um probudi, a njegova unutrašnja svest se aktivira i on počne da vidi kakav je on sam i kakva je zaista situacija na Zemlji. Evolucija ili usavršavanje čoveka ne može da se odigra, dok se ne obavi unutrašnji rad zasnovan na razumevanju određenih konačnih ideja. Čovek koji uvek laže, čovek koga izjeda sujeta, čovek ispunjen samo-pravdanjem ili mržnjom itd. nije sposoban za evoluciju takav kakav jeste, ne iz moralnih razloga, već zbog toga što je njegov unutrašnji život narušen ili osakaćen. Sa ove tačke gledišta, ovi ljudi se u Bibliji spominju kao hromi, slepi, gluvi itd. Istina se prema tome uvek odnosi na moguću unutrašnju evoluciju i njen cilj, koji se naziva Kraljevstvo Nebesko. Ono ukazuje na unutrašnje stanje u čoveku – to jest, na vrstu čoveka. Nije potrebno dugo razmišljati kako bi se uvidelo da čovek koji uvek laže ili uvek mrzi ne može pravilno da se razvije, čak ni u uobičajenom smislu razvoja koji sa sobom donosi svakodnevni život, niti bilo šta dobro može da potekne od čoveka sa narušenim unutrašnjim životom: iz toga proizilazi da će mnoga druga svojstva i mnogi drugi kvaliteti ili odsustvo kvaliteta ometati čoveka iznutra, o čemu je neophodno posebno znanje.

Jer, ukoliko postoji viši nivo čoveka u njemu samom i mogućnost povezivanja sa njim i ukoliko su ga drugi dosegli u sebi, tada mora postojati posebno znanje o tom razvitku i tako i određena vrsta istine u njegovoj osnovi. To je ona vrsta znanja i onaj oblik istine o kojima se govori u Bibliji i iz tog razloga je u više navrata naglašeno da je Hrist podučavao „konačno učenje“, počevši od metanoje za kojom sledi ponovno rođenje. 

O ovom učenju Hrist je rekao mnoge važne stvari, od kojih je neke veoma teško razumeti. Međutim, on uvek povezuje „istinu“ sa ovim učenjem – to jest, „istina“ počinje znanjem o ovom učenju. Na jednom mestu ona kaže: „Moja nauka nije moja, već Onog koji me je poslao … koji govori sam od sebe, slavu svoju traži, a ko traži slavu onog ko ga je poslao, on je istinit i u njemu nema nepravde.“ (Jovan, VII.16-18). On je uvek iznova objašnjavao da njegovo učenje nije podrazumevalo znanje koje čovek može steći iz uobičajenog kontakta sa svetom. Kao što smo videli, u odlomku iz apokrifnog Jevanđelja Pilat pita zar istina ne postoji na Zemlji, a Hrist odgovara da kada bi bilo tako, ljudi ne bi želeli da ga razapnu. Na drugom mestu Hrist kaže: „Ja sam odozgo: ti si sa ovoga sveta.“ (Jovan VII.23). Taj i mnogi drugi odlomci pokazuju da se u Bibliji pod istinom podrazumeva ono što čoveka vodi do dostizanja onog unutrašnjeg stanja razvoja ili tačnije, onog budućeg stanja sebe o kome se govori kao o ponovnom rođenju ili u stihu 32 kao o slobodi. „Jer istina će vas osloboditi.“

Drugim rečima, to je istina koja ne porobljava čoveka i sve više i više ga vezuje za moć spoljašnjeg sveta, kao što je to slučaj sa Pilatom, već istina koja ga oslobađa. Međutim, budući da se istina percipira samo pomoću ideja, znanje mora da prethodi istini, jer se istina rađa kroz znanje kao lično iskustvo. Znanje može da se uči, ali istinu samo svaki pojedinac može sam da vidi. Postoji znanje svake vrste i istina koja proizilazi iz svake od tih vrsta. Međutim, najviši oblik znanja i istine odnosi se na unutrašnju evoluciju čoveka. O kakvom god da se znanju govori u Novom zavetu, ono se odnosi na znanje tog reda, jer ne postoji značajnije znanje niti korisnija istina od one koja podstiče evoluciju čoveka i koja ga transformiše u novo biće. U Bibliji, kada Hrist kaže: „Teško vama, zakonici, što uzeste ključ znanja: ….“ (της γνώσεως) (Luka XI.52), to se odnosi na tu vrstu znanja: na sličan način, ’znanje spasenja’ (γνωσις σωτήριας) (Luka I.77) ukazuje na ono posebno znanje koje se odnosi na čovekovu moguću evoluciju. U Pavlovim Poslanicama reč ’znanje’ (γνωσις) često se koristi, ali se ta reč retko sreće u Bibliji (samo na dva citirana mesta), dok se reč ’istina’ (αλήθεια) koristi stalno. Zbog toga treba detaljnije govoriti o značenju istine. Šta nam istina znači? Šta čovek naziva istinom, a šta naziva znanjem i kako se istina odnosi prema znanju? I kakve vrste istine i znanja postoje? O tim pitanjima će se diskutovati u narednom poglavlju. Međutim, ono što već sada možemo razumeti je da Biblija govori o istini kao o ključu ponovnog rođenja i da ne postoji mogućnost ponovnog rođenja, dok čovek ne počne da sagledava istinu. Sve što je u čoveku lažno, sputava ga, a gotovo sve u čoveku je lažno. Sve laži u čoveku i sve laži na kojima je zasnovan njegov život i na kojima je zasnovan svet, stoje na putu i drže svakog čoveka tu gde jeste i čitavo čovečanstvo tu gde jeste. Ne može biti evolucije čoveka osim kroz istinu i ono što je autentično i stvarno i dobro u čoveku može da raste samo u svetlu istine. To je istina o kojoj Hrist govori kada kaže ’istina je od neba’ (Apokrifno Jevanđelje Nikodima). Nema istine na Zemlji; a to takođe znači da nema istine u onom delu čoveka koji je od zemlje. Stvari vidljivog sveta imaju svoju sopstvenu istinu. Hrist govori o drugom redu istine. Istina o kojoj Hrist govori je ’od gore’ (άνωθεν),  i čovek mora početi iznutra, od duha sopstvenog razumevanja, kako bi je dosegao, jer ta istina je iznad zemaljskih čula i tako ’od neba’.

PONOVNO ROĐENJE IV

Moris Nikol - META

PONOVNO ROĐENJE

Četvrti deo

Samarjanka

Šta se podrazumeva pod rečju voda? U rečenici: ’Ukoliko čovek nije rođen od vode i duha, on ne može stupiti u Kraljevstvo nebesko’ ta reč očigledno ima posebno značenje i pripada jeziku reči koje se koriste na poseban način. U razgovoru između Nikodima i Hrista ništa ne ukazuje na njeno značenje. Međutim, ona se koristi u drugim delovima Novog Zaveta na poseban način, kao na primer u razgovoru između Hrista i Samarjanke koja je došla da zahvati vode sa Jakovljevog izvora. U tom razgovoru, koji u nekim aspektima podseća na razgovor sa Nikodimom, postoji očigledno poigravanje značenjem reči voda. 

U prevodu odeljak je prenet na sledeći način:

Isus umoran od puta seđaše na izvoru; a beše oko šestog sahata. Dođe žena Samarjanka da zahvati vode; reče joj Isus; daj mi da pijem. (Jer učenici Njegovi behu otišli u grad da kupe jela.) Reče Mu žena Samarjanka: „Kako ti, Jevrejin budući, možeš iskati od mene, žene Samarjanke, da piješ?“ Jer se Jevreji ne mešaju sa Samarjanima.

Odgovori Isus i reče joj: „Da ti znaš dar Božji i ko je taj koji ti govori: „Daj mi da pijem“, ti bi iskala u Njega i dao bi ti vodu živu“. Reče Mu žena: „Gospode! Ni zahvatiti nemaš čim, a studenac je dubok; odakle ćeš dakle uzeti vodu živu? Eda li si ti veći od našeg oca Jakova, koji nam dade ovaj studenac, i on iz njega pijaše i sinovi njegovi i stoka njegova?“ Odgovori Isus i reče joj: „Svaki koji pije od ove vode opet će ožedneti; A koji pije od vode koju ću mu ja dati neće ožedneti doveka; nego voda što ću mu ja dati biće u njemu izvor vode koja teče u život večni.“ Reče Mu žena:“ Gospode! Daj mi te vode da ne žednim niti da dolazim ovamo na vodu.“

Reče joj Isus:“ Idi zovni muža svog i dođi ovamo.“ Odgovori žena i reče Mu: „Nemam muža.“ Reče joj Isus: „Dobro si kazala: Nemam muža; Jer si pet muževa imala, i sad koga imaš nije ti muž; to si pravo kazala. Reče Mu žena: „Gospode! Vidim da si ti prorok.“ (Jovan IV, 6-19).

Čini se da se razgovor u citiranim stihovima sastoji od dva dela, koja nisu povezana ili ako jesu, veza nije očigledna. Prvi deo se završava kada žena zatraži čudotvornu vodu o kojoj je Hrist govorio. Međutim, kao i u slučaju sa Nikodimom, koji je ideju o ponovnom rođenju shvatio bukvalno, čini se da je i ovde nešto shvaćeno u doslovnom smislu. I upravo nakon toga počinje drugi deo. Hrist odjednom zatraži od žene da dovede muža. Zašto to radi? Kakva bi veza mogla da postoji sa prvim delom?

Čini se neobičnim da se Hrist, nakon govora o ’večnom životu’ i ’živoj vodi’ koja može da ga pruži – to jest, nakon govora na najvišem mogućem nivou značenja -  spušta na nivo moralnog kriticizma i očigledno osuđuje ženu koja je došla na izvor da zahvati vode zato što nije udata i zato što je imala pet muževa. Međutim, ako je tema venčanje, u smislu sjedinjenja dva bića iz koje nastaje nešto novo, kako je svako rođenje rezultat sjedinjenja dve stvari, tada je pronađena veza koja uklanja osećaj prozaičnosti koji se javlja kada se odeljak shvati bukvalno. Jer tada je moguće videti da se drugi deo direktno nadovezuje na prvi i jasnije osvetljava situaciju čoveka u pogledu ideja kojima Hrist podučava i ideja koje čovek izvodi iz spoljašnjeg života, iz dokaza čula.

Pokušajmo da pronađemo vezu, izbegavajući doslovno ili čulno značenje. Hrist je rekao ženi da je imala pet muževa i dodao ’… i sad koga imaš nije ti muž.“ Šta je ideja? To je ideja o pogrešnom sjedinjenju. Ona se direktno nadovezuje na pogrešno razumevanje; jer Hrist joj je upravo govorio o ’živoj vodi’, rekavši da će svako ko bude pio vodu koju je zahvatila ponovo ožedneti, ali onaj ko bude pio vodu koju on može da pruži, neće nikada ožedneti, a ona je to shvatila na doslovan način, kako to pokazuju reči: „Gospode! Daj mi te vode da ne žednim niti da dolazim ovamo na vodu.“ Njen odgovor ukazuje na pogrešno razumevanje, jer joj Hristova ideja izmiče i ona odgovara počevši od sopstvene ideje koja je različita – baš kao što Nikodim odgovara sa pozicije sopstvene ideje.

Neka osoba može da razmišlja, pošavši samo od ideja kojima je ispunjen njen um i ukoliko neka druga osoba govori na osnovu ideja, koje ona ne poseduje, razumevanje će izostati ili će biti pogrešno. Na najnižem nivou značenja i Nikodim i Samarjanka predstavljaju stvarne ljude i svaka parabola o njima će uključiti i elemente koji pripadaju tom doslovnom aspektu. Međutim, oni takođe reprezentuju određena stanja uma ili nivoe misli i razumevanja i tako predstavljaju prelaz sa fizičkog nivoa spolja vidljivih ljudi u suptilni psihološki svet, jer svako tipično stanje uma ili stepen razumevanja, koje ljudi dosegnu kao rezultat svojih životnih iskustava, predstavlja nešto psihološko ili unutrašnje – to jest, nešto što se potpuno razlikuje od spoljašnjeg izgleda – potpuno razlikuje od slike spoljašnjih objekata koju dobijamo putem naših pet čula.     

Međutim, parabola u Jevanđeljima uvek počinje sa čulnog nivoa i ideja koje su povezane sa njim i kada se shvate na taj način, njihovo značenje se svodi na ono što se čini da jesu – to jest, priča o kralju, o vinogradaru ili o osobi po imenu Nikodim, Samarjanki koja dolazi do pravog zdenca da zahvati pravu vodu. Drugim rečima, parabola uvek počinje od prvog nivoa značenja koji čovek stiče kroz svoj kontakt sa životom – nivo čulnog značenja i ideje povezane sa njim, koje omogućavaju čoveku da živi u svetu i deluje u njemu u skladu sa svojom prirodnom inteligencijom. Hristovo učenje nalazi se na drugačijem nivou značenja, koji se odnosi na sticanje novih ideja i ciljeva i novih interpretacija života u svetlu moguće evolucije čoveka, koja je u njemu sadržana kao potencijal ali se ne ostvaruje aktivnošću života ili jednostavnim prilagođavanjem na spoljašnji svet života i njegove promenljive događaje koji se smenjuju u vremenu od trenutka do trenutka. Hrist govori o drugom nivou čoveka – o drugom i novom stanju uma i novoj integraciji ili stupnju razumevanja – i taj novi nivo je gotovo uvek povezan ne sa vremenom, već sa rečju večnost o kojoj ćemo govoriti kasnije. 

Međutim, da bi čovek izašao iz sebe i tako izvan postojećih ideja po kojima živi, on se pre svega mora podvrći metanoji ili promeni uma – za njega je neophodno da pronađe ideje i oblike istine koji će voditi u tom pravcu, jer ukoliko u svakom čoveku postoji više stanje njega samog koje čeka da on uđe u njega, onda mora postojati i određena nauka, određeno znanje i praksa povezana sa postizanjem tog stanja, upravo kao što, ukoliko čovek želi da nauči matematiku, neophodno je da pronađe određeno znanje i prave ideje i oblike istine koji su povezani sa tom mogućnošću. Jer mogućnost sticanja znanja neće biti shvaćena ukoliko se čovek ujedini sa pogrešnim  idejama ili ode kod pogrešnog učitelja ili ukoliko je reč o čoveku koji ne poseduje nikakvo razumevanje matematike. To onda neće biti ništa drugo do slepac koji vodi slepca. Hrist u najmanju ruku predstavlja čoveka koji je dosegao viši nivo čoveka i u čitavom njegovom učenju reč je o tome šta čovek treba da misli a šta ne treba da misli, šta treba da čini a šta ne treba da čini, kako bi dosegao taj viši nivo i ostvario taj unutrašnji razvitak i podvrgao se toj individualnoj evoluciji bez koje će, kako je rekao, ’svi ljudi podjednako stradati’, a to – treba ponovo naglasiti – nije uobičajena predstava koju ljudi imaju o religiji. Mnogi komentatori Novog zaveta od najranijih dana smatrali su da Samarjanka predstavlja čovekovu dušu. Šta je čovekova duša? To je koncentracija njegovih interesovanja, njegovih želja, njegovih impulsa, onoga što on smatra najboljim i najistinitijim. Čovek uvek teži onome što on smatra najistinitijim i najrealnijim i najboljim i najpoželjnijim. Čovekova duša je njegova najveća tajna i njegova najdublja ’ljubav’, njegova najsilovitija strana, njegova energizujuća snaga. Duša tvrdice je njegova pohlepa. On bukvalno posmatra zlato kao cilj života. Ambiciozan čovek vidi cilj života u dosezanju najviše pozicije ili sticanju najveće spoljašnje moći ili najvećeg poseda. Sujetna osoba želi laskanja i pohvale od spoljnjeg sveta. Ili čovek voli komfor, jelo, piće. Ili malo dublje, svačija ljubav prema sebi jeste njegova duša. Duša predstavlja ono od najvećeg značaja u čoveku, onakvom kakav trenutno jeste. U paraboli je prikazano da je Samarjanka, kao ’duša’ u čoveku, imala pet muževa – to jest, u svojoj potrazi za onim što smatra najboljim i najistinitijim on je venčan sa svih pet čula – a sada živi sa ’čovekom koji joj nije muž’. Šta to može da znači? To jedino može da znači stanje duše, kada kontakt sa spoljnim svetom, preko pet kanala čula, više ne iziskuje isto držanje, niti pobuđuje istu fascinaciju. Na toj se tački ’duša’ nejasno okreće drugačijim interesovanjima – možda nekoj vrsti filozofije ili različitim vrstama okultizma, mišljenjima, teorijama, imaginaciji itd. u težnji da utoli svoju žeđ za drugačijom istinom od one koju joj nude čula. U priči koja je pred nama – i koja može biti samo parabola, a ne i priča o stvarnom događaju – duša u žeđi za ’vodom’ u tom stanju sreće Hrista. Hrist joj kaže da ne živi sa svojim mužem. ’Istina’ koju ona sledu ne pripada joj istinski i to je nalik lažnom jedinstvu. Sada možemo da vidimo zašto je Hrist ranije govorio o ’živoj vodi’. On je govorio o obliku istine koji može da zadovolji dušu koja traga: a to znači, red istine koja čoveka može dovesti do postizanja unutrašnjeg rasta i razvoja, jednom kada se ujedini sa njom priznavši je i živeći je.

Čitava parabola govori o istini. Ukoliko se proučava reč voda u ovoj paraboli, može se videti da ona istinski ima četiri značenja, jedno iznad drugog, kao što je to uvek slučaj u parabolama. Prvo, na spoljašnjem, čulnom nivou, to je jednostavno bukvalno voda i taj nivo obrazuje okvir. Drugo, to je voda koja ukazuje na istinu određene vrste, kao istinu povezanu sa pet čula – i ta istina je na svom nivou realna, jer se reč brak odnosi na nju. Treće, to je mišljenje, teorija, puka imaginacija, koja se ne naziva brakom, već lažnim odnosom i tako ne može da vodi nikuda. I najzad, ona označava red istine i takve ideje i prakse koje pokreću osobu iznutra uzdižući je u stanje životnosti i obrazuju u njoj živi izdanak svežih značenja, tako da nikada više ne ožedni. Sva ova igra značenja ne može se izreći bilo kojim rečima, jer jedno značenje prelazi u drugo i ponovo u treće. Međutim, značenje vode i istine lako može da se proveri, citirajući rečenicu u trećem delu parabole koja je na naredni način data u Vejmotovom (Weymouth) prevodu: Hrist reče ’… Ali ide vreme, i već je nastalo, kad će se pravi bogomoljci moliti Ocu duhom i istinom, jer Otac hoće takve bogomoljce. Bog je Duh; i koji Mu se mole, duhom i istinom treba da se mole.‘

PONOVNO ROĐENJE III

Moris Nikol - META

PONOVNO ROĐENJE

Treći deo

Šta to znači da čovek mora biti ponovo rođen? Kako čovek u ovom životu, okružen neodoljivim fenomenima, promenljivim događajima u spoljašnjem svetu, može da bude ponovo rođen i postane novi čovek, drugačija vrsta čoveka, drugačiji čovek? Čovek, kaže Hrist Nikodimu, rođen je od ’mesa’ i ’vode’ takav kakav jeste, a da bi postao drugačiji čovek, čovek ponovo rođen, mora da bude rođen od ’vode’ i ’duha’. Na drugom mestu u Novom zavetu prikazano je da čovek mora da umre za sebe pre nego što može da bude ponovo rođen. To jest, on mora umreti za ’meso’, pre nego što bude rođen za ’duh’. Međutim, te reči, koje su stotine i hiljade ljudi tako često slušale, lako postaju puke reči i pružaju samo satisfakciju prisnosti, prepoznavanja i ništa više. Šta znači ’meso’, šta ’voda’ a šta ’duh’?

 

Ljudi mogu misliti da najzad razumeju šta ’meso’ znači i da smrt ’mesa’ ili prevazilaženje ’mesa’ znači podvrgavanje tela nekoj disciplini, izgladnjivanje ili odricanje od svih fizičkih zadovoljstava. To se verovatno uobičajeno podrazumeva pod borbom protiv ’mesa’. Mnogo ljudi to shvata na ovaj način i posmatraju anahorete (grčki „koji se povlači“, usamljenici ranog hrišćanstva), eremite (grčki ἔρημος – pustinja, hrišćanski pustinjaci) i svece jednostavno kao ljude koji su to postavili za svoj najvažniji cilj, nadajući se da će tim sredstvima dostići neki viši nivo, da će se razviti na viši stupanj. Ništa apsurdnije se ne može zamisliti, jer niko, polazeći samo sa tog spoljašnjeg stanovišta, ne može ništa postići niti je ikada išta postigao. Ti ljudi nisu razumeli značenje rečenice, koju je Hrist upotrebio na drugom mestu, govoreći o onima koji žele da slede njegovo učenje. Rekao je, da bi ga pratio – to jest, njegovo učenje – učenje o ’ponovnom rođenju’ – čovek mora da se odrekne sebe. Međutim, ljudi obično zamišljaju da to znači odreći se nečega spoljašnjeg, komfora ili možda nečega čemu su posebno privrženi. Ne shvataju da, da bi se čovek odrekao sebe, on mora da se odrekne sebe.

 

U odeljku, u kome Hrist izgovara te reči (Matej, XVI, 24), one na grčkom doslovno znače da se čovek potpuno odrekne sebe (άπαρνησασθω εαυτόν). I jasno je da, ako je čovek sposoban da ostvari razvitak koji u njemu latentno postoji i dostigne viši stepen, on onda ne može da ostane isti čovek, isti ’on’ a da se istovremeno podvrgne unutrašnjoj promeni. Jer promeniti se iznutra, promeniti sebe, ne znači dodati nešto na ono što čovek već jeste, kao što nešto pridodajemo znanju, kada učimo nešto novo. Ideja transformacije nema ništa sa dodavanjem. Grčka reč metamorfoza (μεταμορφοομαι) - koju koristi Matej a koja je prevedena kao preobražaj (’transfiguration’) (XVII.2) i koju koristi Pavle u odeljku u kome kaže: „I ne vladajte se prema ovome veku, nego se promenite obnovljenjem uma svog.“ (Poslanica Rimljanima, XII.2) – označava celukupnu transformaciju uma. U eksperimentima, koje je priroda napravila na polju transformacija insekata, metamorfoza gusenice u leptira ne predstavlja dodavanje nečeg novog gusenici, npr. dodavanje krila, već transformaciju. Promene u smislu jednostavnog rasta i raspadanja, uvećavanja ili smanjivanja postoje svuda u univerzumu; međutim, svuda postoji i druga vrsta promene, fenomen transformacije. Čitava hemija predstavlja transformaciju i tako na neki način čudo. Vatra koja gori u srcu je transformacija. Razvitak pileta unutar jajeta je transformacija. Razvitak ljudskog bića iz ćelije je transformacija. Ta transformacija ćelije u čoveka ili gusenice u leptira pripada prirodi, dok transformacija o kojoj je Hrist govorio ne pripada prirodi. Sve što smo otkrili o prirodi i taj oblik evolucije i transformacije pripada sasvim drugačijem redu od onog o kome se govori u Jevanđeljima i drugim spisima mnogo starijim od njih. Nije iznenađujuće da dok priroda vrši transformaciju putem svojih sporih i postepenih procesa, u životu uma, osećanja i svesti postoji proces slične vrste čiji je zadatak da ostvari nastavak transformacije. Činjenica da u spoljašnjem svetu, fenomenološkom svetu, u prirodnom svetu postoji transformacija, neminovno sugeriše da transformacija postoji i u psihološkom, mentalnom, emocionalnom svetu, svetu u kome svako istinski živi. To je ta transformacija o kojoj Hrist govori Nikodimu.      

 

Ta transformacija – ili ponovno rođenje – ukoliko pokušamo da razumemo šta bi to moglo da znači – odnosi se na to da čovek više nije u ili od ’mesa’. Takav kakav jeste, on je od ’mesa’ i ’vode’. Može postati od ’vode’ i ’duha’.  To znači da jedan povezujući element ili jedan princip ili jedan faktor ostaje u toj transformaciji – naime, ’voda’. Svi ovi nazivi su tehnički termini. To jest, oni pripadaju specijalnom jeziku koji su oni bliski Hristu mogli da razumeju. Međutim, ukoliko razmislimo o značaju reči metanoja, bićemo u stanju da shvatimo da se ’meso’ odnosi na ’um od mesa’ – termin koji se u stvari koristi u Novom Zavetu – i da Nikodim svojim bukvalnim stavom predstavlja taj um od mesa – to jest, um koji počiva na spoljašnjim čulima, okrenut spolja ka životu ili ’podešen u skladu sa svetom’. Ovde se misli na nešto mnogo suptilnije nego što je taština i svetovnost. Dublje značenje se ne nalazi u tim razmišljanjima. Um koji se hrani samo ’mesom’ – hranom koju mu dostavljaju čula – ne može uspostaviti kontakt sa ’duhom’. Prva stvar koju moramo uočiti je da, ako čovek mora da se odrekne sebe – to jest, svih ideja koje ima o sebi, svih oblika imaginacije koje gaji o sebi i svih iluzija o sebi koje ga navode da misli da jeste ono što pretpostavlja – tada ’meso’ ne može da mu pomogne da se promeni. Jer niko ne može videti u sebi pomoću organa čula koji treba da omoguće kontakt sa spoljnim svetom i niko ne može čak ni početi da vidi sebe putem spoljašnjeg posmatranja. Um zasnovan na čulima ne može da dovede čoveka na pravo mesto sa koga bi počeo i on će tada nalikovati Nikodimu koji počinje izvan sebe i koga Hrist ispravlja, rekavši mu da je čitava stvar u tome da čovek može da se rodi iznova – i da tako mora početi iznutra – drugim rečima, od ’sebe’ a ne od opaženih čuda ili o dedukcija o Bogu izvedenih na osnovu spoljašnjih dokaza koji pružaju čula.  

Nastaviće se ....

MORIS NIKOL - PONOVNO ROĐENJE II

Moris Nikol - META

PONOVNO ROĐENJE

Drugi deo

„Kako se može čovek roditi kad je star?“ pita Nikodim.  Eda li može po drugi put ući u utrobu matere svoje i roditi se?

Nikodim ideju o ponovnom rođenju shvata u bukvalnom, čulnom smislu. Po njegovom mišljenju, biti ponovo rođen sigurno znači ponovo fizički ući u utrobu čovekove majke i ponovo se naći na zemlji, započinjući život iznova kao dete. Međutim, ta ideja – ideja o ponovnom početku, o ponovnom fizičkom rođenju u tom smislu od strane iste majke – istorijski zaista postoji u misli čovečanstva.
Ideja o ponavljanju istog života, ideja da se sve ponavlja, da je vreme zakrivljeno i tako obrazuje kružnicu i dolazi na istu tačku, gde se sve ponovo vraća baš onako kako je i bilo, postoji, i mnogi antički pisci su u prošlosti ukazivali na nju i mnogo ljudi je u nju verovalo. To nije ista ideja kao ideja o reinkarnaciji. Vreme kao krug, to jest, vreme koje vraća prošlost i ponovo sve obnavlja – u stvari, ideja o vraćanju svih stvari – veoma je stara ideja, koja seže do početaka naše zapadne kulture, koja u stvari, verovatno seže do Pitagore, i obnavljana je u različitim vremenima i ponekad je izbijala u prvi plan kao objašnjenje života i aktivnosti ljudi, njihovih razlika, talenata i sudbine. Ova ideja, na koju Nikodim, čini se, ukazuje, ili ga barem Jovan prikazuje kao da ukazuje na nju, zasnovana na vraćanju svih stvari, nudi objašnjenje za mnoge pojave u životu koje bi inače bilo teško objasniti. Čovek se može sećati svog prethodnog života – života koji je vodio ranije i koji sada ponovo vodi – ili se možda ne seća ničega. Međutim, ukoliko se seća, on tada unapred zna – to jest, oseća šta će se dogoditi, jer se to već dogodilo i u njemu se zadržao neki neodređeni osećaj, neki maglovit nagoveštaj budućnosti. Ili rano u životu otkriva da je spremniji, zainteresovaniji, sposobniji da shvati i pojmi određene aspekte života koji izgledaju poznato ili da otkrije čime želi da se bavi, tako da se ponekad veoma rano razvija kao muzičar, pisac, umetnik ili ’čovek sudbine’, kako se to naziva, ili jednostavno kao čovek koji nešto duboko oseća, ali ne zna ili je zaboravio šta da radi ili se samo seća šta ne treba da radi.

U tom doslovnom smislu čovek, ili tačnije svi ljudi, može da bude rođen ponovo, fizički, od iste majke i da se ponovo nađe u istom vremenu, u istim događajima, u istom istorijskom periodu; ukoliko se čovek nečega seća, zbog ranije patnje ili nekog probuđenog interesovanja, on će o nekom aspektu vremena znati više nego drugi i osećaće, bez direktnog saznanja, šta treba da radi, čemu treba da se posveti, a šta mora da izbegava; on čak može znati kako da reaguje u nekoj neočekivanoj situaciji, jer se ona ranije već dogodila. Sa te tačke gledišta, svi događaji, svi ratovi i svi incidenti, koji pripadaju određenom vremenu, odigravali su se ponovo i ponovo i stalno se odigravaju u samom Vremenu. Znanje, koje potiče od sećanja da ’se sve to već dogodilo’, neobično, maglovito i gotovo uvek indirektno sećanje da se sve to već dogodilo i da određene stvari neizbežno moraju ponovo da se dogode, bude u čoveku osećaj da on u život nije smešten kao drugi, koji se ne sećaju ničega, već da u njemu postoji nešto drugačije, neki imperativ na koji on mora da odgovori, bilo da ga to vodi do uspeha ili propasti. Takav čovek neće verovati da jedan život predstavlja objašnjenje za njegovo postojanje, niti postojanje drugih, niti da svako započinje život rođenjem. U tom smislu – to jest, u smislu fizičkog, doslovnog vraćanja svih stvari – čovek će sigurno ponovo ući u majčinu utrobu. I u tom smislu, ako smrt znači da se neko još jednom vraća u trenutak svog rođenja i ponovo biva rođen, doslovno, u isto vreme u kome je bio rođen – istoj godini, istom danu i istom satu – tada se za čoveka može reći da ’kao star’ ulazi u majčinu utrobu i da se ponovo rađa u isti život, kao beba. Čak i ako se ničega ne seća, on će ono što je činio ranije činiti i biti sposoban da čini mnogo lakše, bilo dobro ili loše. On oseća stvari, pre nego što se one ostvare, znanje o budućnosti će istinski biti znanje o prošlosti – o onome što je živeo i iskusio ranije – jer ukoliko je vreme zakrivljeno i formira krug, tada nema istinske prošlosti i budućnosti, jer se sve vraća u svoj sopstveni vremenski ciklus i prošli događaji će se uvek vraćati i tako postajati budućnost, a budući događaji će uvek biti već odigrani i tako prošlost. Prošlost i budućnost su tako relativni pojmovi u skladu sa čovekovim položajem u sopstvenom vremenskom ciklusu – to jest, promenljivi trenutak, koji nazivamo sadašnjost, koji nikada ne možemo da dohvatimo, u kome nikada istinski ne živimo, nikada ne možemo zaista da ga vidimo, osim putem čula, koja nam prikazuju samo sadašnji trenutak – kao da kroz uzani prorez posmatramo ogromni, neshvatljivi svet koji postoji u večnoj sadašnjosti, u svim dimenzijama „Vremena“, u kome sve što nazivamo prošlost, sadašnjost i budućnost simultano postoji, a vidimo ga samo nakratko, kao odeljak, parče, kao svet ograničen na tri dimenzije kako se pomera pod kontrolom te nepojmljive, misteriozne mašine pod nazivom Vreme, koje nas, bilo da smo budni bilo u snu, neprestano tiho odvaja od svega što smo imali i svega što smo osećali ili mislili, prisiljavajući nas da živimo svoje života i dostignemo trenutak smrti.

Nikodimova napomena, „Da li čovek po drugi put može ući u majčinu utrobu?„  iz Jovanovog Jevanđelja tako možda nije data slučajno. Ovde je možda namerno predstavljena ideja o bukvalnom vraćanju. Jevanđelja nisu pisana sa stanovišta stvarnih istorijskih događaja iz bliske prošlosti. Sve u Jevanđeljima je napisano kako bi se prenelo ili ilustrovalo značenje. Ono što je važno, bilo da je reč o paraboli, događaju ili razgovoru, jeste shvatiti šta to znači. U pogledu istine, istoričnost Jevanđelja je sekundarna stvar. Ona na prvom mestu prenose istinu drugačijeg reda. Da li se razgovor između Nikodima i Isusa te noći zaista odigrao, nevažno je, jer značaj svega što je spomenuto u Jevanđeljima ne leži u istorijskoj istini već u značenju. Drugim račima, neki događaj, koji je mogao da se odigra ili ne, iskorišćen je da bi se istakao neki psihološki aspekt i ukazalo na neko značenje u vezi sa glavnim učenjem Hrista. Tako, na određen način, Jevanđelja su izmišljena, a događaji su grupisani na takav način da prenesu značenje, pre nego da zabeleže bukvalnu istorijsku istinu. Nikodim možda nije izgovorio te reči. On se možda nije ni susreo sa Hristom. Jovan ga je očigledno iskoristio kao tip čoveka koji je u površnom kontaktu sa Hristovim učenjem, kako bi pokazao kako takav tip reaguje. 

Jevanđelja imaju veoma pregnatno značenje, spolja uvijeno u događaje i zgode, gde se konkretna parabola ne koristi. Celokupno učenje je dato u visokom obliku paradoksa, jer to učenje nije lako razumeti i nije ga moguće dati na direktan način. Bio je potreban drugačiji jezik da bi se prenele ideje, o kojima je govorio Hrist, jezik, koji obično čovečanstvo – to jest, ljudi kao mi – ne može da razume i zbog toga su kao posrednik korišćene parabole, događaji i ilustracije.

Nikodim se u Jevanđeljima pojavljuje kao čovek koji može da razume Hristovo učenje samo na bukvalan način i takođe čovek, koji je sigurno verovao da će doći zemaljsko Carstvo nebesko u kome će vladati pravi, fizički kralj i da će on verovatno ubiti svakoga ko se ne slaže sa onim što Nikodim smatra istinom. Očigledno je da Hrist pokušava da odvoji Nikodima od nivoa fizičke interpretacije i da mu objasni da čovek, kakav jeste, sa svim svojim predrasudama, averzijama i obmanom čula, nije osoba koja može ’videti’ Boga i da se on prvo mora podvrći procesu „ponovnog rođenja“ pre nego što čak i pomisli da može znati ili razumeti nešto od Božije volje. Potreban je drugačiji nivo bića pre nego postane moguće govoriti o Bogu. Tako Hrist kaže Nikodimu ’dok se čovek ne rodi ponovo’ – to jest, dok se ne rodi kao novi čovek i ne postane drugačija vrsta čoveka – on ne može videti Boga – to jest, ne može ni zamišljati šta Bog jeste.

Međutim, ljudi žele da shvate ’Boga’ na svom sadašnjem nivou bića i mnogi veruju da mogu govoriti o Bogu i Božijoj volji, pa propovedaju i pišu o Božijoj volji, kao da tačno znaju šta Božija volja znači, ne zamarajući se razmišljanjem o značenju reči Očenaša: ’Neka bude volja Tvoja na zemlji.’ Oni ne samo da zamišljaju da se Božija volja ostvaruje na zemlji i da, ukoliko njihovi prijatelji dožive neku nevolju, to znači da ih je Božija volja pogodila kao kazna, već veruju da znaju sve o Bogu i onome što Bog želi i čak se osećaju superiorno u odnosu na one koji se ne ponašaju na religiozan način, u skladu sa njihovim idejama, ili ne idu u iste crkve. To je uobičajena situacija u životu sa tom stvari koja se naziva ’religija’. Međutim, Hrist nije podučavao religiji. Podučavao je ponovnom rođenju. I čitavo značenje Jevanđelja jeste metanoja i ponovno rođenje. Budući da nije shvaćeno da iza Hristovog učenja postoji nešto specifično i realno i budući da je sve, čemu je Hrist jasno i specifično podučavao, proglašeno za ’religiju’, čitavo značenje njegovog učenja je preokrenuto u nešto drugo – nešto što je postalo predmet svađa, podela i sektaštva i konačno rezultiralo nasilnim i krvavim progonima i užasnim ratovima. Sve to je bilo usled nerazumevanja Hristovog učenja. To je bilo neizbežno, jer se ono čemu je Hrist podučavao i što leži sakriveno iza biblijskih priča, nalazi iznad čovečanstva, jer je on govorio o višem nivou čoveka, o razvoju čoveka iznad nivoa na kome je on sada, kakva god vrsta čoveka da neko jeste ili misli da jeste.  

Nastaviće se ...