ČETVRTI PUT - SUŠTINA I LIČNOST VII

Amwell, 29.01.1949.

KOMENTAR O PRAVOM JA

(tom IV)

Jedini deo nas, koji može da uspostavi kontakt sa Pravim Ja, jeste Suština. Pravo ja – Gospodar – potpuno je razvijeno. Suština nije. Jezikom alegorije možemo reći da pravo ja uvek ostaje na nivou na kome je, dok se Suština spušta i okružuje se Ličnošću. Jedini način da dotaknete Pravo Ja je preko Suštine. Ne možete dotaći Pravo Ja preko Ličnosti. Postavimo to na sledeći način. Mogući povratak Pravom Ja moguć je samo preko razvoja Suštine, koja može da se poveže sa Pravim Ja. Za neke od vas je neophodno da to razumete jasnije nego što je to sada slučaj. Međutim, potpuno sam svestan da je veoma teško govoriti o ovom predmetu. On se ni u kom slučaju ne može shvatiti na čisto formatorni način. 

Treba da shvatimo nešto takvo. Stvoreni smo pre nego što smo rođeni na ovoj planeti i stvoreni smo savršeni – to jest, sa Pravim Ja. Tada smo poslati niz silazne nivoe i dalje silazne nivoe, sve do Zemlje i tu smo rođeni sa Suštinom. U sasvim ranom uzrastu Suština može biti u kontaktu sa Pravim Ja, jer, kao što je rečeno, samo preko Suštine možete stupiti u dodir sa Pravim Ja. G. je jednom rekao: „Iza Suštine leži Pravo Ja, a iza Pravog Ja leži Bog.“

Sada, na osnovu onoga što uči Rad, čini se da je naš problem u tome, da je Suština, preko koje jedino možemo da stupimo u kontakt sa pravim Ja, nerazvijena. Plan je sledeći: Suština ne može da raste dok posredstvom života na zemlji ne bude formirana Ličnost. To je prvi i neophodni korak,  jer čovek, koji se ne razvije do nivoa Dobrog Domaćina, koji nikada ništa ne nauči od života, koji, ukratko, nije ništa drugo do ludak ili skitnica u smislu Rada, ne razume da nije napravio prvi korak u svom razvitku. Drugim rečima, on ne razume, ne vidi šta je osnova ili plan vezana za njegovo rođenje na Zemlji.

 Dopustite da ponovim: Suština, preko koje možemo stupiti u kontakt sa Pravim Ja, ne može se razviti samostalno, osim u veoma malom stepenu, dok pre svega ne bude okružena slojem stečenim na ovoj planeti, koji se naziva Ličnost i koji će sa svoje strane, ako budemo počeli da radimo protiv njenih aspekata po imenu Lažna Ličnost, hraniti nerazvijenu Suštinu. Kako Suština počinje da raste na taj neobičan način, tako mogućnosti za pronalaženje bljesaka Pravog Ja postaju vidljivije za one koji prolaze kroz proces ovog rada.

Izložimo to u horizontalnom poretku: Lažne Ličnost, Ličnost, Suština, Pravo Ja, Bog. O tome treba da razmislimo. To je problem Ezoterizma i zbog toga je tako teško potpuno razumeti šta kaže Ezoterično Učenje. Sigurno se razumeli do sada da Rad implicitno uči da smo zaboravili sebe. Zbog toga Rad počinje od ideje da čovek može da se seti sebe. Razmislite na trenutak: ako vam je rečeno da treba da se setite sebe, to mora značiti da ste zaboravili sebe, a to opet mora značiti da ste se nekada sećali sebe i zaboravili sebe i da se zbog toga sa vama i drugim ljudima u ovom sve odvija pogrešno.  Veliko učenje Rada je da je svako pao u san, da je svako zaboravio sebe i da se zbog toga sve odvija na jedini mogući način. Zbog toga je rečeno da se moramo probuditi iz sna i tak Rad govori o neophodnosti da se setimo sebe i da ne proživimo čitav život u snu, identifikovani sa stvarima, osobama, događajima, sa svakom neprijatnom situacijom i svim ostalim.

Možete upitati, ako smo stvoreni savršeni, na nivou višem od Zemlje, zašto je uopšte neophodno da se spustimo. Odgovor je da biće, koje je stvoreno savršeno, nije nimalo doprinelo svom razvitku. Spuštajući se i uzdižući čovek tako postaje „jači od anđela“, kako je to negde rečeno.

NASTAVAK

ČETVRTI PUT - SUŠTINA I LIČNOST VI

Amwell, 28.04.2051.

SUŠTINA I LIČNOST

Da biste smestili Rad unutra, kako bi on počeo da deluje na vas, neophodno je razmišljati o nekoj od velikih ideja Rada. Kao što ste primetili, mi stalno govorimo o nekoj od njih. Razumevanje je najmoćnija sila koju možemo proizvesti u sebi. Međutim, ukoliko jednostavno čujete ideje Rada, ne pokušate da ih razumete, neće biti napravljena nikakva unutrašnja veza između vas i Viših Centara. Ljudi kažu: „Šta treba da učinim da bih radio na sebi?“ Sada, jedna od najfundamentalnijih ideja ovog Rada je da u nama treba da se odigra preokret i ta ideja je formulisana rečima da smo samorazvojni organizam i da se nalazimo ovde dole, na ovoj planeti, da bismo sproveli završni razvoj u sebi, jer je sasvim očigledno da ako bi samorazvojni organizam bio stvoren savršen, on ne bi bio samorazvojni organizam. Ponekad se pitam da li je to iko od vas do sada razumeo. Svi smo ovde da bismo razvili nešto, što život ne razvija. Upleteni smo u svet i njegove poslove i to možda uspešno, ali to ne spada u učenje Rada o samorazvoju. Život razvija Ličnost, a ne Suštinu. Deo čoveka, koji može da raste (u smislu Rada), jeste Suština. Život razvija Ličnost i što je bogatija Ličnost, to ona može više da učini u životu, bolje, samo to ne čini da u vama raste ono, čime se bavi Ezoterizam. Rođeni smo sa Suštinom i tada stičemo Ličnost. Ličnost tada postaje aktivna, a Suština prestaje da raste. Iako su mnogi od vas čuli tu tezu već više puta, pitam se da li ste ikada razmišljali o njenom značenju. Imamo čoveka, koji je postigao visoki položaj u životu, ali je mrtav iznutra. Zašto je mrtav iznutra? Sve je spoljašnje – ništa unutrašnje. Sav njegov razvitak je bio spoljašnji i kod njega nije bilo unutrašnjeg razvoja, što je stvar o kojoj govori Rad. A ja vas uveravam da ezoterijsko učenje uvek govori o tom unutrašnjem razvoju. U terminima Rada Suština je nerazvijena. Možete imati najbogatiju Ličnost, ali nikakav razvoj Suštine. Drugim rečima, možete biti najvažnija osoba u životu, a ipak mrtvi sa stanovišta Rada. Zašto? Jer je Suština ono što vi zaista jeste, sa čime ste rođeni i ukoliko ona nije razvijena, šta god da ste postigli u životu, to ne može nadoknaditi nedostatak rasta vaše Suštine u vama. Ostajete sa aktivnom Ličnošću i pasivnom Suštinom i u terminima Rada kaže se da ste mrtvi. Mrtvi na koji način? Mrtvi unutar sebe. Ništa se istinski nije promenilo u vama na osnovu spoljašnjeg života.

Sada, tajna ovog Rada je da Suština može da raste samo ako postajete sve više svesni Ličnosti i polako, postepeno sagledavate šta je Ličnost u vama. Zbog toga Rad uči da moramo posmatrati Ličnost, postajući je sve više svesni, jer ako niste svesni ničega u sebi, ne možete se odvojiti od toga. Posebna stvar, sa kojom treba da započnemo samo-posmatranje, jeste pokušaj da posmatramo Lažnu Ličnost, koja nikada nije vi. Sada, kada posmatrate sebe, što je jedan od najosnovnijih početaka Rada, jednostavno jer dok ne posmatrate sebe i ne postanete svesni kakvi ste, ne možete da promenite ništa, treba da posmatrate šta niste vi, svoju Ličnost, ili da tako kažem, Lažnu Ličnost. Ovde sebi dajete vazduh. Da li ste to zaista vi? Zaodevate se u različite uloge u životu, ali da li ste sigurni da ste to vi? Tako je neophodno otići iza tih preobučenih ’Ja’, jer Suština može da raste samo iz istine. Ne kažem da je sve u Ličnosti, vašoj stečenoj strani, lažno, ali veliki deo jeste. Ukoliko ste pravi zanatlija, to će hraniti Suštinu. Sada,  ovde postoji jedna zanimljiva stvar. Suština može rasti samo iz istine. Ukoliko želite da se podvrgnete onome čemu Rad podučava, treba da razvijete Suštinu, ne samo da je dodate Ličnosti. Pretpostavimo da možemo videti istinu o sebi, koju nam, Bogu hvala, nije dopušteno da vidimo, to bi odmah učinilo da Suština raste. Prestali biste da budete izmišljena slika sebe u životu. Videli biste da je ona u velikoj meri lažna, ili je potpuno takva. Sada, to maskiranje u životu, poteklo od lažnih ideja o sebi, sprečava Suštinu da raste. Zbog toga se osećamo usamljeni. Zašto? Zbog toga što izmišljamo sebe u svakom trenutku, a ne osećamo sebe istinski. Dopustite mi da još jednom ponovim: sav ovaj Rad sa te tačke gledišta je u tome da učinimo da Suština sve više raste, postajući sve svesniji Ličnosti i videći da to nisam Ja. Da li to može biti učinjeno u životu? Da, Rad kaže da to može biti učinjeno u životu, ako apsorbujete i počnete da razumevate ono čemu Rad uči. Toliko mnogo ljudi je nesrećno samo zbog lažnih ideja o sebi, izvedenih posebno iz Lažne Ličnosti. Oni nastavljaju da se oslanjaju na nešto, što nisu zaista oni sami. Tako izmišljaju sebe i iznutra ne odgovaraju onome, što su izmislili o sebi.

Sada, vratimo se na ideju da moramo kontemplirati o tome i pokušati da razumemo, umesto da jednostavno znamo da je Čovek napravljen kao samo-razvojni organizam i da iz tog razloga mora učiniti Lažnu Ličnost pasivnom, kako bi Suština mogla da raste. Tada imate preokret, koji se može odigrati unutar vas, ne odjednom, već postepeno, u kome prestajete da verujete u ideju o sebi zahvaljujući posmatranju sebe i tada u vama počinje da raste nešto, što ne može da raste na osnovu spoljašnjeg života, već samo na osnovu unutrašnjeg značenja. Ukoliko ste zaista dobri u nečemu, nezavisno od Lažne Ličnosti, to će hraniti Suštinu, ali ako je to pomešano sa Lažnom Ličnošću, neće, jer je puno laži. LAŽI UBIJAJU SUŠTINU.   

 NASTAVAK

ČETVRTI PUT - SUŠTINA I LIČNOST V

Great Amwell House, July 23, 1948

SUŠTINA I LIČNOST

IDEJA RADA

Rad uči da postoje dve Neutralizujuće Sile ili Treće Sile. Jedna je život, kakvog ga vidimo: ta Treća Sila, Neutralizujuća Sila života, održava Ličnost aktivnom a Suštinu čini pasivnom. Druga sila je Rad, Ezoterijsko učenje, koje dolazi iz izvora koji nije život, kakvim ga vidimo: samo ta Treća Sila može ostvariti čudo da učini Ličnost pasivnom a Suštinu aktivnom.

KOMENTAR

Do sada ste razumeli da dok god je Ličnost, koja je u nama formirana tokom našeg kontakta sa manifestovanim životom, aktivna, izvorni, stvarni deo nas, pod nazivom Suština, ne može da raste. Čovek, žena, koji žive samo preko svoje stečene strane, preko Ličnosti, socijalne ili poslovne strane, nikada ne mogu imati mir u umu, unutrašnju sreću ili istinski centar gravitacije. Zašto? Jer stečena Ličnost, koja ih kontroliše jer je aktivna, nije ono, što oni istinski jesu, već je izvan njih i zavisi od toga, kako se drugi ponašaju prema njima u životu. Zbog toga moraju beskrajno da tragaju za spoljašnjim promenama, uzbuđenjima, prihvatanjem i pohvalama, čestitkama i tako dalje, da bi održali fikciju o sebi samima da jesu stvarni i da to zavisi od spoljašnjeg života. Izmišljena Ličnost se venčava sa izmišljenom Ličnošću, na primer, i ništa nije realno, već je sve pretvaranje koje prikriva zamor i dosadu. Sada, ako ste za trenutak prisutni u Suštini, sve je, kao što je Gurđijev rekao, bogatije, življe i realnije. Međutim, niko ne može da se vrati Suštini na veštački način. Ljudi to pokušavaju pomoću droga, uzbuđenja i tako dalje, ali to nije realno. Čovek mora da plati unapred, da bi pravilno dosegao Suštinu. Relativno govoreći, sve što pripada Suštini je realno, a sve što pripada Ličnosti je nerealno. Kažem namerno, relativno realno i nerealno. Razumemo da Ličnost mora da bude formirana u nama, pre nego što Suština može da raste preko onog stepena, koji dostiže sopstvenom snagom za rast. Suština može da raste samo na račun Ličnosti – to jest, u mom slučaju, na račun dr Nikola ili u vašem slučaju, na račun tog finog čoveka, te fantastične žene, po imenu – pa, po vašem imenu i prezimenu. Molim vas da u sebi kažete svoja imena iz života. Sada, vaše ime – recimo, gđa. Evangelina Blesington Smit – nije vi – niti je g. Sidmaut Klarendon Barington – vi. U stvari, oni su vaši najveći neprijatelji i čine sve što mogu da spreče Suštinu da raste. A kakav je to posao videti to u sebi i kakav je to posao pokušati da oslobodiš sebe fikcije čiji je čovek nesrećni rob čitavog svog života! Zar ne možete da predvidite kako će gđa. Blesington kliznuti u sobu i reči: „Toliko sam uživala u onom malom komentaru koji smo imali prošle nedelje.“ Ili kako će g. Klarendon Barington ući sa izrazom dosade na licu i kazati: „Želeo bih tačno da znam šta je to Ličnost, u nekoliko reči, jer moram da stignem u rezidenciju do 9:30.“ Dakle – stvari upravo tako izgledaju. I sve to treba da ilustruje šta život kao Treća ili Neutralizujuća Sila znači i kako će neminovno održati Ličnost aktivnom i Suštinu pasivnom. Kao što je rečeno mnogo puta do sada, prvo obrazovanje za nas na Zemlji je da formiramo dobru i bogatu Ličnost. Drugo obrazovanje je da je učinimo pasivnom i da sve što je u njoj vredno prenesemo na Suštinu, kako bi Suština mogla da raste – onaj mali dečak, mala devojčica u vama. Postoje vredne stvari u dobroj Ličnosti, ali one pripadaju, da tako kažem, stavu „Ja mogu da činim“. Nisu te dobre stvari, koje ste naučili tokom života, ono što treba žrtvovati. U pitanju je njihov okvir, osećaj, identifikacija sa njima, to je ono čega se treba odreći. Sve dok čovek, žena, pripisuju sebi te izvrsne osobine, Suština ne može da raste. Razmotrite tu ideju i razmislite o njoj. Čovek mora početi da to sam vidi, na većoj skali, da vidi značenje stvari, čovek ne zna zaista kako razmišlja ili se kreće ili oseća. Sada, Ličnost, kojom upravlja Lažna Ličnost, neće ništa od tih gluposti. Ona kaže: „Ja sam to učinio“, „Ja sam to smislio“, „Ja sam to shvatio.“ i tako dalje.  I tako je svako ljubomoran i mrzi druge i u stalnoj je žurbi i sve vreme je uvređen i provodi čitav život žaleći se i objašnjavajući kako su ga prevideli i tako dalje. Da – uočite kada ste uvređeni i pokušajte da posmatrate zašto.

Sada, ako nešto raste iz tla Suštine umesto iz tla Ličnosti, sve postaje sasvim drugačije. Rast iz tla Suštine je realan. Čovek se svađa jedino usled osećaja nerealnosti, svoje unutrašnje praznine. Ono što je realno u nama nikada se ne raspravlja niti svađa oko bilo čega. Budući da je Ličnost obojena onim što je stečeno iz života, a nije njihovo sopstveno, ljudi se svađaju. Međutim, onaj ko ima nešto što potiče iz Suštine, ne želi da se raspravlja ni sa kime, jer to jeste realno – i jeste tako. Izvor takozvanog kompleksa niže vrednosti je Ličnost i posebno njena moć kontrole, Lažna Ličnost. Ukoliko se Suština razvije, tu ne može biti osećaja inferiornosti. Kako bi ga moglo biti? Mi smo svi inferiorni u odnosu na same sebe, jer  smo u Ličnosti, a ne u Suštini, kada nešto nije sasvim realno – recimo, kada nešto kažemo ili se pretvaramo da jesmo. A šta bilo ko od nas može reći realno? Što više sebe naduvavate, kao ona žaba krastača u bajci, to se osećate nerealnije i nesrećnije i to ćete biti uvredljiviji i dramatičniji i tako dalje. Zašto? Jer je sve pretvaranje, veštačko je, nije realno. Uvredljiva osoba je uvek osoba, koja se oseća nerealno. Da li se slažete? Dakle, razmotrite to u sebi kroz samo-posmatranje. Uočite gde ste uvredljivi – tada posmatrajte šta je to zbog čega ste uvredljivi.  Da – to spada u pravo samo-posmatranje.

Sada, Suština ne može da raste iz onoga što je nerealno. Ono, što je suštinsko, što je realno, ne može se lako vređati. Ukoliko nešto zaista razumete, niste  uvredljivi – priznajem, ovo je teško razrešiti. Ljudi, koji misle da znaju, kao što su to lekari ili naučnici, veoma su uvredljivi. Ipak, morate priznati da niste uvredljivi zbog – dakle, zbog čega? Za što možete reći da vas to ne vređa? Interesantna linija samo-posmatranja

Pitam se da li je svako od nas, pod određenim okolnostima, uvredljiv zbog bilo čega. Samo bih rekao da vas razlika između vaše slike o sebi i vaših stvarnih sposobnosti čini uvredljivim – izuzetno uvredljivim.

Kao što sam rekao, uvredljivi smo zbog onoga što se pretvaramo da jesmo i to donosi nasilje. Međutim, morate razumeti da je ovaj Rad usmeren prema nama i da se, dok god nasilje, ljubomora, mržnja i sve ostalo postoje u nama, ne možemo probuditi – dok ne postanemo svesni toga – i ne možemo se približiti Svesnom Krugu Čovečanstva, do kojeg se ne može stići ni metkom, ni nožem, ni pištoljem, ni mišićima, niti nasilnom mržnjom, fanatičnim besom, niti bilo kojim srednjovekovnim sredstvom. Moramo se setiti da Rad govori o Svesti kao o svom vrhovnom cilju sve vreme – o postajanju svesnijim sebe – to jest, osobe, koja zaista jesmo nezavisno od ove prerušene persone – on govori i o ideji da postanemo svesniji druge osobe – u stvari da vidimo drugu osobu u sebi. Kada ubijete, vi i ubijeni ste isto. Kada ogovarate, vi i oklevetani ste isto. U Ezoteričkom Plesu, kome je Hrist podučavao svoje učenike, nalazimo rečenice:

„Bio bih spasen i spasao bih,

Bio bih oslobođen i oslobodio bih.

Bio bih ranjen i ranio bih.

Bio bih rođen i rodio bih.

Jeo bih i bio bih pojeden.

Čuo bih i čulo bi se.

Bio bih mišljen, potpuno mišljen.

Bio bih opran i prao bih.“

(Apokrifna dela Jovanova)

Sigurno, neobičan ples i sigurno znatno dublji nego što mislimo. Međutim, makar možemo videti da on postaje svestan u dve sile – u suprotnostima – u sebi i drugoj osobi. Rad uči da prvo moramo postati svesni u jednoj sili – to jest, moramo posmatrati šta jesmo i šta želimo – tada u dve sile i konačno u tri sile.

Sada, Suština, budući da dolazi sa zvezda, stoji na mnogo višem nivou razvoja nego Ličnost, koja je u nama formirana delovanjem života na manifestovanoj Zemlji. Suština, kao viša stvar, istovremeno je i mnogo realnija stvar. Ipak, ona je nerazvijena – dete, koje treba da bude naučeno na račun Ličnosti. Reći ćete: „Kako niže može da uči više – više na osnovu porekla na skali’“ Odgovoriću vam i reći da Ličnost – niže – ne može da uči Suštinu, dok Rad ne uđe u Ličnost. Tada će Rad, dolazeći spolja, od onoga što ste čuli i naučili, govoriti Suštini iz Ličnosti.  Može biti da je Suština nekada mogla da bude podučavana Radu direktno iznutra, iz Viših Centara. Međutim, danas, u svetu uspavanih ljudi, Rad mora da dođe spolja, iz škole u svetu i da prvo uđe u Ličnost. To je razlog zašto je jedan od zadataka Ezoterijskog Čovečanstva bio da izgrade kulturu do stepena, gde ljudi mogu da čuju i razumeju dovoljno da bi shvatili Rad. Ličnost mora da bude oformljena, obrazovanjem, umetnošću, naukom, literaturom da bi se omogućilo čovečanstvu da raste i zadrži otvorenu vezu između „Sunca“ i „Zemlje“ – ili, ako koristite jezik Biblije – između Neba i Zemlje. Jer ako Čovek potpuno padne u san, od njega neće više biti nikakve koristi i on će biti odgurnut u stranu ili naveden da sebe uništi u ratovima. Čovek se približava kritičnoj tački na Zraku Kreacije – šoku Fa – Mi – i on je tako kompleksan, jer je dizajniran da održi vezu između višeg i nižeg, da bude Nitrogen ili Treća Sila između viših i nižih delova Zraka. Ta ideja pomaže osobi da se seti sebe – to jest, da pređe iz stanja životinje u stanje ČOVEKA.

NASTAVAK

ČETVRTI PUT - SUŠTINA I LIČNOST IV

Great Amwell House,

24. januar 1948.

SUŠTINA I LIČNOST

IDEJA RADA

Danas ćemo ponovo govoriti o tome šta Rad uči o Suštini i Ličnosti. Rad kaže da se rađamo kao Suština. Kao sasvim mala deca mi smo u Suštini. Međutim, Suština, koja je stvarni deo nas, veoma je mala, primitivna i nerazvijena. Kroz kontakt sa životom, preko Tate i Mame i negovatelja i učiteljica, mi razvijamo Ličnost, koja okružuje Suštinu, ali ne omogućava Suštini da raste. Ličnost raste – ne Suština – ne stvarni deo nas. Tada se oko Ličnosti formira Lažna Ličnost, preko koje zamišljamo da smo realni ljudi. Sa Lažnom Ličnošću je povezano imaginarno ’Ja’ – to jest, mi zamišljamo da imamo realnu, nepromenljivu, permanentnu stvar pod nazivom ’Ja’. Međutim, Rad uči da to nije Pravo ’Ja’, već samo Imaginarno ’Ja’ i tada, mada Pravo ’Ja’ postoji u nama i može biti dosegnuto, mi nismo u dodiru sa njim niti to možemo biti sve dok zamišljamo da ga imamo. Jedna od funkcija imaginacije je uverenost da imamo neku stvar, koju nemamo. Mogu zamišljati da imam pušku i kada me neko upita da li želim pušku, ja kažem da je već imam. Tada shvatim da je nemam. To jest, zamišljam da imam nešto vredno i kada mi to ponude, odbijam, jer zamišljam da to već imam. Kasnije otkrivam da to nemam. To je jedna od funkcija imaginacije i ona univerzalno deluje na Čoveka. Kao što znate, Rad kaže da je čovečanstvo u snu, delom usled namerne hipnoze sa ciljem da bude zadržano u snu i ukoliko čovek želi da se probudi iz Zemaljskog Sna, u kome se celo  čovečanstvo koristi u fabrici bola u neke druge svrhe a ne sopstvene – on se mora boriti sa imaginacijom. Sada dolazimo do Komentara uz ovo učenje Rada:

KOMENTAR

Probuditi se iz sna znači rasti, razvijati se. Čovek, žena, mogu da rastu i razvijaju se jedino kroz pozitivne ideje. Negativne ideje guraju čovečanstvo u san: pozitivne ideje ga bude. Ranije je rečeno da je jedan od načina definisanja pozitivnih ideja taj, da ono što jača Lažnu Ličnost nije pozitivna ideja. Niko iznutra ne može da se razvije pomoću Lažne Ličnosti. Rad kaže da iznutra niko od nas nije odrastao. Kaže, da je tako, rat bi odmah prestao. U odnosu prema svom poslu, svojim životnim okolnostima, u kojima smo obučeni, mi možemo izgledati kao pravi čovek i prava žena.  Delujemo skromno i važno, govorimo prave stvari i činimo prave pokrete. Nosimo kostime i uniforme, imamo brižljivo podešena lica i izraze i uspevamo da obavimo stvari dok su u skladu sa našom obukom. Ali odvojite takvu osobu na stranu, uvedite je u zonu koja nije poznata i on ili ona su zbunjeni, neprijatno im je ili, kako se to uobičajeno kaže „izbačeni su iz koloseka“.

To je prvo obrazovanje – nametnuto životom – to jest, obrazovanje Ličnosti. Ovaj Rad se bavi drugim obrazovanjem, u kome Ličnost mora da bude oslabljena a pravi deo nas – naime, Suština – da raste. I sigurno, kao što većina nas već zna, to je veoma težak posao. Međutim, ako tragamo za novim značenjem – a značenje je najvažnija stvar, jer mi živimo kroz značenje – moramo se odvojiti od onog starog, dotrajalog, kako bismo napravili mesta novom značenju za našu egzistenciju. U suprotnom umiremo – iako naša tela nastavljaju da žive. Koliko mrtvih ljudi šeta ulicama i sedi u klubovima. Novo značenje je za nas moguće samo preko novih ideja. Nećete dobiti novo značenje od ideja koje pripadaju životu.

***

Postoji jedna stara pesma – pretpostavljam, za neke vulgarna pesma, bez sumnje – u kojoj se pojavljuje fraza: „Odakle ti taj šešir?“ Uzmimo tu prostu frazu kao polaznu tačku. Čovek se fizički oblači u odeću, a mentalno i psihološki oblači se u istinu, to jest, u istinu koju sledi. Telo je obučeno u fizičku odeću, a ono što smatrate istinom oblači vaš um-telo. Čovek, žena, na prvom nivou su fizičko telo. Kažem, prvo u smislu čula. Vidimo čovekovo vidljivo telo, ženino vidljivo telo. Međutim, taj čovek, ta žena takođe poseduju nevidljivu psihologiju,  sasvim moguće anđeosku, ali možda i đavolsku. Međutim, fizičko telo, pojava dostupna čulima, ne mora nam ni u najmanjoj meri pokazati psihologiju te osobe. Čovek može uočiti zlokoban izraz lica na trenutak, međutim, lepota vidljivog tela ga uverava i on nastavlja sa poverenjem. Međutim, taj zlokoban izraz lica je za trenutak otkrio prirodu unutrašnje psihologije – to jest, psihološko telo, koje je zakačeno za to predivno fizičko telo. Onda nije neobično, koliko mogu da vidim, da ljudi moraju da pređu sedamdesetu ili osamdesetu, pre nego što ovo razumeju, uprkos mnogim mudrim izrekama kao što su „Stvari nisu onakve kakve izgledaju“, ili „Nije zlato sve što sija“ i tako dalje.  A tada su suviše stari da bi se setili onoga, čega su želeli da se sete, što će ih poštedeti mnogo nevolja. Tako nije iznenađujuće da Rad uči da je Čovek u snu – i to uključuje i Ženu, koja je takođe u snu, podjednako kao i Čovek, samo ne na sasvim isti način, kako sam primetio.

Sada, vratimo se na taj “šešir”. Taj deo nevidljive psihologije ili psihološkog tela osobe, koji je povezan sa time, kako on ili ona misli, jeste taj “šešir” – kapa koja misli. Glava misli – tako, njen pokrivač je ono u šta se ona oblači. Osoba misli na osnovu onoga što smatra istinom. Vi mislite na osnovu onoga što smatrate istinom. Oblici istine, kojima ste naučeni i koje ste prihvatili, obrazuju vaš „šešir“. Tako je legitimno postaviti osobi pitanje ne samo: „Zašto misliš da je to i to istina?” već “Odakle ti taj šešir?” što odgovara pitanju: “Zašto razmišljaš na taj način?“ Odgovor je, naravno: „Jer sam naučen da mislim tako.“ Da, ali druga osoba, koju su drugačije odgajali, razmišlja na drugačiji način – to jest, nosi drugačiji šešir, različite boje ili različitog oblika. I tako dalje i tako dalje. Međutim, svako smatra da misli ispravno i svako smatra da razmišlja na osnovu apsolutne istine. Tako svako nosi drugačiji šešir – to jest, stečenu psihologiju.

Sada, da li ste svi potpuno svesni da, iako živite u opipljivim, jasno vidljivim telima i šaljete signale jedni drugima najbolje što možete, mada često nespretno, vi u stvarnosti živite u svojim mislima, osećanjima, raspoloženjima, željama, ambicijama itd. koje su nevidljive? Tako ste vi u stvari nevidljivi, zatvoreni u vidljivo telo. Da li to vidite? Može vam biti slomljeno srce, a da spolja izgledate veselo. Zbog čega ljudi ne mogu da razumeju tu ideju, da oni žive u svojoj nevidljivoj strani, koju samo oni znaju preko svoje svesti? Pogledajte tu viziju: ovde smo vidljivi jedni za druge kao fizička tela ali gotovo sasvim nevidljivi jedni za druge u bilo kom realnom smislu. Tako, budući da ste u stvarnosti nevidljivi, vi ste shodno tome svi sami – ne usamljeni – već sami. To je nešto što moramo da shvatimo u potpunosti, u pogledu svih značenja koje sadrži. To je jedina stvar koja nas spasava stalnog samosažaljenja. Nije ničija greška to što vas ne razumeju – jer vi ste nevidljivi i niko vas ne poznaje. Samo vi možete poznavati sebe. Tako Rad kaže: „Počni pokušajem da shvatiš sebe.“ Da – veoma veliki zadatak, ali on usmerava napor na pravo mesto. Međutim, ovde se meša imaginacija da vas zadrži u snu. Ona kaže: „Naravno da poznajem sebe – naravno da razumem sebe.“ Odgovor je:  „Ne poznaješ sebe i dok god si pod uticajem te iluzije ništa se u tebi neće promeniti. Sve će ostati isto. Prolazićeš kroz iste teškoće, iste nesreće i iste tragedije. Postoji samo jedan put da se sve to promeni, a to je promeniti sebe, promeni sopstveno biće i tvoj život će se promeniti. Pokušaj da promeniš život i sve će ostati isto, čak i ako odete na najdalji deo na Zemlji.“

Sada, ovde imamo jednu od pozitivnih ideja Rada – naime, „Da bi promenio život, čovek prvo mora da promeni sebe. A da bi promenio sebe, on mora naći učenje koje će mu reči kako to da uradi. Mora biti spreman da nauči novo znanje, novu istinu i da počne da razmišlja na nov način. Ukoliko bude nastavio da razmišlja na osnovu stečenog znanja, nastaviće da razmišlja na stari način i ništa se neće promeniti. Samo razmišljanje na novi način može promeniti čoveka.“

Sada, ideja života – to jest, negativna ideja – počinje sa promenom spoljašnjeg života, promenom kuće, prihoda, posluge itd. Ideja Rada počinje promenom sebe. To je pozitivna ideja. Ukoliko ostanete isti čovek, ista žena, gde god da idete, privlačićete iste nevolje, iste strahove. Rad kaže: „Vaše biće privlači vaš život.“ Ukoliko ne promenite svoje biće – vrstu osobe koja jeste mehanički na osnovu odrastanja – ništa ne može da se promeni za vas u spoljašnjem životu. Uvek ćete privlačiti istu vrstu stvari, iste situacije, iste nevolje.“ Tako Rad u tom drugom obrazovanju uči da je čovekov zadatak da počne sa pokušajima da promeni svoje biće, a ne da pokuša da promeni spoljne okolnosti. To je pozitivna ideja. 

NASTAVAK

ČETVRTI PUT - SUŠTINA I LIČNOST III

Great Amwell House, 

19. juli 1947.

O SUŠTINI I LIČNOSTI

Suština je ono sa čime smo rođeni: Ličnost je ono što stičemo kontaktom sa spoljašnjim životom. Suština je unutra u odnosu na Ličnost. Ličnost okružuje Suštinu. Ona formira spoljašnjeg čoveka, a Suština formira unutrašnjeg čoveka. Odnosi između njih su veoma komplikovani.  Obe su neophodne, jer Suština, stvarni deo nas, ne može da raste iznad određene tačke bez pomoći Ličnosti, veštačkog dela. Interesantna stvar je da Rad uči da ta dva dela nas stoje pod uticajem različitih zakona. Sve što postoji nalazi se pod dejstvom nekog zakona. Ličnost je pod dejstvom onoga što se u Radu naziva Zakon Slučaja, a Suština pod uticajem Zakona Sudbine. Mi započinjemo život pod uticajem Zakona Sudbine, ali brzo potpadamo pod Zakon Slučaja. Međutim, kasnije u životu bi trebalo da izađemo van zone uticaja Zakona Slučaja i ponovo uđemo pod uticaj Zakona Sudbine. Te faze korespondiraju sa promenom znaka, to jest, na početku života Suština je aktivna; ona kasnije postaje pasivna, jer se formira Ličnost; konačno, ona ponovo treba da postane aktivna na teret Ličnosti. Jednom kada je Ličnost formirana, čovekov zadatak u Radu je da je učini pasivnom. Ukoliko ostanete u starom životu sa svim mišljenjima, predrasudama, odbojnicima, stavovima, slikama o sebi itd. koje ste stekli i pohranili u Ličnosti, Suština neće moći da raste. Nerealna strana vas će odneti pobedu. Takođe, ostaćete pod dejstvom Zakona Slučaja. To sledi iz nerealnosti sopstva i kontinuiteta  u činjenju nerealnih stvari. Ostaćete imitacija čoveka, imitacija žene. Ne samo to, brige i strahovi, koje Ličnost imitira, izvitoperiće vaš život. Ljudi tada ne mogu da vide koliko beskorisnog napora ulažu i kako jure za beznačajnim stvarima. Suština sebe ne može da prevari, jer je stvarna. Međutim, Ličnost može da prevari Suštinu. Čovek se može pretvarati pred sobom da samo želi da pomogne, recimo, siromašnima, i Suština misli da je to zaista tako. Međutim, Ličnost u stvari želi da ostvari moć i nimalo ne brine o siromašnima. To jest, spoljašnji čovek vara unutrašnjeg čoveka. Moć razlikovanja između realnih i nerealnih stvari gubi se u vodeničnom kamena koji nameće ideal „ne gubiti vreme“. Sada, žurba, napor, strah, pogrešan osećaj dužnosti, konstantna unutrašnja buka i slična stanja vode samo ka pogrešnom naprezanju u beskorisnom pravcu i jačaju položaj Ličnosti. Ona konačno razaraju sve veze sa Suštinom i osoba postaje neka vrsta zabrinute prazne školjke. Jer ta stanja su sva iluzija, oblici hipnoze, mali trikovi koje koriste oni uticaji, koji teže da čoveka zadrže u stanju sna na Zemlji – i koji to rade tako uspešno. Od onih koji mogu da ga čuju Rad zahteva veliko čišćenje od Ličnosti. Ako se zovete Smit, tada se morate boriti protiv Smita, jer to je ime vaše Ličnosti koja je aktivna. Iz tog razloga će biti neophodno da istinski proučite i slušate ono što vam Rad govori da radite i primenite na sebi. Smit će biti pod uticajem Zakona Slučaja. Počevši da ga činite pasivnim, koristeći moć Rada, obezbedićete energiju za Suštinu i ona će moći da se razvija. Suština stoji pod uticajem Zakona Sudbine. Novi rast Suštine je nešto što nikada neće moći da vam bude oduzeto. On može uslediti samo kroz ono što je iznutra i istinski sagledano i učinjeno, a nikada spoljašnjim akcijama u životu. Novi rast Suštine nije nešto što čovek zna ili planira. On se odigrava kada lažnost Ličnosti bude oslabljena iskrenim unutrašnjim posmatranjem njene nerealnosti. To znači promenu nivoa bića. Tada se život ne može više ponavljati kao ranije; ako se Biće promeni, ono će privući novi život. Međutim, ako se ne promeni, privući će isti život.

Sada, citiraću deo govora o Suštini i Ličnosti, koji je održao g. Gurđijev a zabeležio g. Uspenski. On počinje kratkim osvrtom na temu Volja. G. Gurđijev je rekao:

 „Pitanje Volje, sopstvene volje i volje drugog čoveka, mnogo je komplikovanije nego što se čini na prvi pogled. Čovek nema dovoljno volje da čini – to jest, da kontroliše sebe i svoje akcije – ali ima dovoljno volje da se pokori drugoj osobi ili da se pokori Radu. Samo na taj način može pobeći od Zakona Slučaja. Ne postoji drugi put.“    

"Pomenuo sam ranije Sudbinu i Slučaj u čovekovom životu. Sada ćemo detaljnije razmotriti značenje tih reči. Sudbina takođe postoji, ali ne za svakoga. Većina ljudi je odvojena od svoje Sudbine i živi samo pod uticajem Zakona Slučaja. Sudbina je rezultat planetarnih uticaja i korespondira sa čovekovim tipom. Kasnije ćemo govoriti o tipovima. U međuvremenu, morate shvatiti jednu stvar. Čovek bi mogao imati Sudbinu, koja korespondira sa njegovim tipom, ali praktično, gotovo nikada je nema. Do toga dolazi, jer je Sudbina povezana samo sa jednom delom Čoveka – naime, sa njegovom Suštinom. Mora se razumeti da se Čovek sastoji iz dva dela – Suštine i Ličnosti. Suština u čoveku je ono ’što je njegovo’: Ličnost u čovek je ono ’što nije njegovo’. ’Ono što nije njegovo’ označava ono što dolazi spolja, što je čovek naučio ili što reflektuje sve tragove spoljašnjih utisaka, napravljene u memoriji i u čulima, sve reči i pokrete, koji su učinjeni, sve osećaje, stvorene imitacijom – sve to je ’ono što nije njegovo’, sve to je u Ličnosti.

„Sa tačke gledišta obične psihologije podela Čoveka na ’Ličnost’ i ’Suštinu’ teško je shvatljiva. Tačnije je reći da takva podela uopšte ne postoji u psihologiji. „Malo dete još uvek nema ’Ličnost’. Ono je ono što zaista jeste.

Ono je Suština. Njegove želje, ukus, afiniteti i averzije izražavaju njegovo Biće kakvo ono zaista jeste. Međutim, čim počne takozvano obrazovanje, ’Ličnost’ počinje da raste. ’Ličnost’ je delimično stvorena namernim uticajima drugih ljudi – to jest, ’obrazovanjem’ – a delimično detetovom nevoljnom imitacijom drugih. U stvaranju ’Ličnosti’ veliki deo takođe igra njegov ’otpor’ prema ljudima oko sebe i pokušaj da se od njih sakrije nešto ’što je sopstveno’ ili ’realno’.

„Suština je istina u Čoveku: Ličnost je lažna. Međutim, srazmerno rastu Ličnosti Suština se sve ređe i sve slabije manifestuje i često se događa da rast Suštine bude zaustavljen u veoma ranom dobu i da ona sasvim prestane da raste. Često se događa da se Suština odraslog čoveka, čak veoma inteligentnog i veoma obrazovanog čoveka, u opšte prihvaćenom značenju te reči, zaustavi u uzrastu deteta od pet ili šest godina. To znači da je sve što vidimo u tom čoveku u stvari tuđe. Ono što je u Čoveku, to jest u njegovoj Suštini, njegovo sopstveno, često se manifestuje samo kroz instinkte i najjednostavnije emocije. Ipak, postoje slučajevi kada čovekova Suština raste paralelno sa njegovom Ličnošću. Takvi slučajevi predstavljaju veoma redak izuzetak, posebno u okolnostima života u civilizovanom društvu. Suština ima više mogućnosti da raste u čoveku koji živi bliže prirodi, pod teškim okolnostima stalne borbe i opasnosti. Međutim, Ličnost takvih ljudi je po pravilu veoma malo razvijena. Oni imaju mnogo onoga ’što je njihovo’, ali veoma malo ’onoga što nije njihovo’ – to jest, nedostaje im obrazovanje i instrukcije, nedostaje im kultura. Kultura kreira Ličnost i istovremeno je proizvod i rezultat Ličnosti. Mi ne shvatamo da je čitav naš život, sve ono što nazivamo civilizacijom, sve što nazivamo naukom, filozofijom, umetnošću, politikom, kreirano od strane Ličnosti u ljudima – to jest, onoga što ’nije njihovo’. „Element, koji ’nije njegov’ razlikuje se od onoga ’što jeste njegovo’ u Čoveku i to na osnovu činjenice da može biti izgubljen ili oduzet. Postoji mogućnost da se odnos između Suštine i Ličnosti eksperimentalno dokaže. U istočnim školama, uz pomoć poznatih sredstava i načina, moguće je odvojiti Čovekovu Ličnost od Suštine. U tu svrhu se ponekad koristi hipnozu, ponekad posebni narkotici, ponekad određene vrste vežbi. Ukoliko se Ličnost i Suština za neko vreme  u Čoveku odvoje pomoću ovog ili onog sredstva, ispoljavaju se dva bića, koja govore potpuno drugačijim glasom, imaju potpuno drugačiji ukus, ciljeve i interesovanja, i često se pokazuje da se jedno od njih nalazi na nivou malog deteta. Nastavak eksperimenta omogućava da se jedno od tih bića uspava ili eksperiment može početi uspavljivanjem bilo Ličnosti bilo Suštine. Određeni narkotici imaju svojstvo da uspavaju Ličnost, a da pri tome ne utiču na Suštinu. Posle određenog vremena nakon uzimanje tog narkotika čovekova Ličnost, takva kakva jeste, nestaje i ostaje samo Suština.  Događa se da čovek pun raznolikih i uzvišenih ideja, pun simpatija i antipatija, ljubavi i mržnje, privrženosti, patriotizma, navika, želja, ubeđenja, odjednom ostane sasvim prazan, bez misli, bez osećanja, bez uverenja, bez stavova. Sve, što ga je do sada pokretalo, sada ga ostavlja potpuno ravnodušnim. On ponekad vidi izveštačenost i nerealan karakter svojih uobičajenih raspoloženja ili svojih visokoparnih reči, ponekad ih jednostavno zaboravlja kao da nikada nisu postojale. Stvari, za koje je bio spreman da žrtvuje svoj život, sada mu se čine smešnim, besmislenim i nedostojnim njegove pažnje. Sve što može naći u sebi je mali broj instinktivnih sklonosti i ukusa. Uživa u slatkišima, voli toplotu, ne voli hladnoću, ne sviđa mu se pomisao o radu, ili naprotiv, dopada mu se ideja o fizičkom pokretu. I to je sve. Ponekad, iako veoma retko, i ponekad kada se to najmanje očekuje, Suština pokazuje pun rast i razvoj u Čoveku, čak i u slučajevima da je Ličnost nerazvijena, i u tom slučaju Suština ujedinjuje sve što je ozbiljno i realno u čoveku. „Međutim, to se događa veoma retko. Po pravilu, Čovekova Suština je ili primitivna, divlja i detinjasta ili jednostavno glupa. Razvoj Suštine zavisi od rada na sebi.

„Veoma važan momenat rada na sebi je trenutak kada čovek počne da pravi razliku između Ličnosti i Suštine. Čovekovo Pravo ’Ja’, njegova individualnost, može da raste samo iz njegove Suštine.“

 NASTAVAK

ČETVRTI PUT - SUŠTINA I LIČNOST II

MAURICE NICOLL

PSIHOLOŠKI KOMENTARI NA UČENJE GURĐIJEVA I USPENSKOG

Quaremead, Ugley,  26. oktobar 1946.

O SUŠTINI I LIČNOSTI

Večeras ćemo ponovo govoriti o Ličnosti i Suštini, jer samoposmatranje uvek iznova vodi do tog pitanja na drugačijim nivoima – „Šta je u meni Suština? Šta je Ličnost?“ Može se reći da je Ličnost naša odrasla, a Suština neodrasla strana. Međutim, poenta je u tome da ta odrasla strana nije pravi mi. Ona prijanja uz nas kao tesan kostim, ali pod određenim okolnostima on može da bude zbačen. Tada se pojavljuje prava osoba, nimalo slična onome što je Ličnost prikazala sebi i drugima. Zašto se u Radu toliko mnogo govori o neophodnosti da Suština raste? Suština ne može biti zbačena. Prava osoba, osoba koja preostane kada Ličnost bude uklonjena, jeste Suština. Osoba može imati otmenu Ličnost. Međutim, to nije prava osoba. Kada zaštita i obuzdavanje uticaja života budu uklonjeni i kada sav strah od izloženosti i gubitka ugleda ili zakonskih posledica nestanu, pojavljuje se ono što leži iza otmene Ličnosti. Ne smemo zamišljati da je Suština sva lepa i šarmantna. Pravi čovek se pojavljuje odvojen od Ličnosti koja ga je do tada okruživala. Ljudi ne razumeju da kada bi bile uklonjene spoljašnje prepreke i strah, da ne bi vodili oprezne živote kakve sada vode. Ne razumeju da njihovo ponašanje ne potiče iznutra, već je uslovljeno spoljašnjim okolnostima. To jest, ne vide da je Ličnost aktivna, ali ne i Suština. Sada, mi znamo da se Suština otvoreno i neskriveno manifestuje do uzrasta od oko tri godine. Tada Ličnost počinje da okružuje Suštinu, da je maskira i da preuzima vođstvo. Ličnost je formirana imitacijom i obrazovanjem, pohvalama i strahom od posledica. To jest, ona je stvorena spolja, ne iznutra. Dopustite da ponovim: „Ono što je učinjeno kroz Ličnost, učinjeno je usled spoljašnjih okolnosti.“  To jest, život pokreće mašinu Ličnosti. Spoljašnje okolnosti vas navode da delujete na ovaj ili onaj način. Zamišljate da ste slobodni. Ali niste slobodni. Šta god da činite, jeste usled spoljašnjih okolnosti, delujući na određeni način kroz vašu stečenu Ličnost. Obratite pažnju na to kako spoljašnje okolnosti postavljaju ljude u manje ili veće položaje. To nisu oni. To je sila spoljašnjih okolnosti. Sve vreme govorimo ’Ja’ svemu što radimo, kao da smo mi ti koji to rade.  Ne sumnjamo, osim ukoliko ne primenimo istinsko samo-posmatranje, da su spoljašnje okolnosti te, koje deluju na Ličnost, koje nas navodi da delujemo na ovaj ili onaj način. Nije Ja iznutra to, koje to čini. Ono što smatrate svojim ’Ja’ obično je samo grupa ’Ja’ u Ličnosti, koja se trenutno slažu, odgovarajući na spoljašnje utiske, to jest – odgovarajući na spoljašnje okolnosti.

Vratimo se onome što je rečeno – naime, da vaše delovanje ne dolazi iz Suštine, već iz Ličnosti. Sada, pretpostavite na neki način da možete da delujete samo iz nerazvijene Suštine; to bi bilo glupo, čak ne bi bilo ljudski. Tako, u tome leži paradoks Ličnosti i Suštine. Delovanje iz Suštine zahteva razvitak Suštine. Rad uči da je prvi korak u razvoju Suštine formiranje Ličnosti.  On zatim kaže da, da bi Suština rasla, Ličnost mora da postane pasivna. Reći da Ličnost mora da nauči Suštinu je jedan od načina da se to izrazi – način, za koji sam oduvek smatrao da je pogrešan. Radije bih rekao da Suština mora da uči od Ličnosti. Ezoterijski problem – zadatak Rada – jeste kako učiniti da Suština raste. Ona ne raste sama od sebe, osim do određene tačke. Nešto drugo je potrebno. To je centralna ideja i objašnjava zašto postoje ezoterijska učenja – religije i u stvari svi B-uticaji. Kako učiniti da Suština raste je stvarni ezoterijski problem – kako učiniti da ono Stvarno u nama raste, tako da ne postoji dualnost između stečene Ličnosti i rođene Suštine. Teškoća je u tome što Suština ne može biti naterana da raste. Nikakva spoljašnja prinuda ne može naterati Suštinu da raste. Ne možete prinuditi malo dete da suštinski raste. Zašto? Zato što je svako dete stvoreno kao samorazvojni organizam. To jest, ono se jedino samo može razvijati.

Pošto Suština ne može biti ubeđena direktno, spoljašnjom silom, Ličnost je formirana oko Suštine. To je prvi korak u planu za Čoveka na Zemlji, koji silazi sa Sunčeve Oktave. Nevolja je u tome, što se Čovek zaustavlja na toj tački – naime, on ima Ličnost, koja je za njega formirana, i tada se identifikuje sa njom i posmatra je kao ’Ja’ – kao sebe. Iz tog razloga čitavog života pati od unutrašnje disharmonije. On ne zna da je stvoren samo do pola. Jer ta stečena Ličnost ne obezbeđuje prolaz do Suštine. Strogo vaspitanje daje veoma čvrstu, rigidnu Ličnost. Međutim, ostaje poenta da dok Suština ne poraste, u ezoterijskom pogledu čovek je greška. On može biti veoma dobar čovek – ali je takav mehanički. On nije istinski dobar čovek, već je stečena imitacija nekog takvog. Mehanički dobro i mehanički loše se zbog toga posmatraju isto u svetlu Rada. Samo razumevanje može učiniti da Suština raste, a ono može ući u čoveka samo kroz novo znanje, koje dolazi do njega preko Ličnosti. Tako Suština može rasti samo kroz novo znanje – posebno znanje, ukratko, ezoterijsko učenje. Ono mora doći preko Ličnosti – spolja – iz neobičnih spoljašnjih okolnosti. Ličnost ga prenosi. To će verovatno značiti smrt Ličnosti, međutim, Ličnost to ne zna. Novo znanje poseduje silu koja nije izvedena iz života. G. Uspenski je uvek iznova ponavljao da nije moguće pobeći od Ličnosti i odbojnika (bufera), osim uz pomoć posebne sile i da tu silu nemamo u sebi. Tada Ličnost postepeno može postati pasivna, tako da Suština može da raste. Reč je o tome da li vi želite da sledite razumevanje ili ne. Suština je lenja – kao primitivni ljudi. Lenjost je veoma duboko ukorenjena, moćna stvar. Iz tog razloga Rad kaže da jednom kada zaista razumete zašto je neka stvar pogrešna, a i dalje je radite, činite greh u pravom smislu reči – to jest, promašujete metu. U vezi sa Suštinom g. Uspenski je jednom rekao da je sa stanovišta astralnog ili planetarnog sveta Suština često manje ili više nalik životinji i da je suštinski veoma malo ljudskih bića na tom nivou. Rekao je da Čovečanstvo jedva da postoji na višem nivou – kada je uklonjeno sve pretvaranje i kada je ono sasvim ogoljeno. Sada, ako ne krademo zbog samih sebe, bez obzira na okolnosti, to pripada Suštini. Ukoliko činim neku stvar jer niko ne gleda ili očekujem nagradu ili pohvalu ili je činim zbog straha, to ne dolazi iznutra, već spolja – to jest, zbog spoljašnjih okolnosti, iz Ličnosti. To nije stvarno. Šta ću biti, ako sam odvojen od spoljašnjeg života – ako je Ličnost uklonjena? Šta ostaje kao realno? Preporučujem vam svima da razmislite o tom problemu koji proističe iz činjenice da je Čovek kreiran kao samorazvojni organizam. Videćete da sva spoljašnja kompulzija i društveni sistem te vrste nikada neće razviti Čoveka i da će ga potpuno odvojiti od Suštine. Čitav dugi proces i život iz Rada je prelazak sa Ličnosti na Suštinu, uz predaju Suštini darova, koje je Ličnost stekla.  Pre ili kasnije, na ovaj ili onaj način, ovde ili tamo bićemo demaskirani i Suština će nam se otkriti. Da li se sećate balova pod maskama iz ranijih vremena? U ponoć smo morali da skinemo maske.                NASTAVAK

ČETVRTI PUT - SUŠTINA I LIČNOST

MAURICE NICOLL

PSIHOLOŠKI KOMENTARI NA UČENJE GURĐIJEVA I USPENSKOG

Quaremead, Ugley,  31. avgust 1946.

O SUŠTINI I LIČNOSTI

Rekapitulacija

Suština se spušta na Zemlju i tu se za nju obrazuje fizičko telo od materijala, dobijenog od oba roditelja. Od tih supstanci, koje čine ličnu i osobenu celinu neophodnih materijala za formiranje tela, neke su uzete od jednog, neke od drugog roditelja, dok je ostatak odbačen. Suština prethodi telu, preko koga ona ostvaruje kontakt sa svetom. U tom pogledu Rad ispravlja naše uobičajeno gledište, zasnovano na čulima, da roditelji prave dete. Oni obezbeđuju određeni materijal, koji je napravljen u njima, a sve ostalo je učinjeno. Jedina stvar, koju roditelji čine, jeste spajanje dva kompleta materijala. Tada, ako postoji neka individualna Suština, koja traži manifestaciju, rađa se dete. Sada, smrt nekoliko miliona bića, u obliku sperme, uključeno je u taj prvi kontakt Suštine sa Zemljom. Postojanje i smrt tog ogromnog broja živih ćelija čini se neophodnim, da bi jedna od njih prešla iz kosmosa ćelija u kosmos čoveka i u potpunosti ostvarila svoj cilj punog razvoja. Razumemo da je cilj silaska Suštine na Zemlju i njena potraga za telom u tome da za sebe omogući pun razvoj. Međutim, rečeno nam je da Suština pod uobičajenim okolnostima može da raste samo do određenog ograničenog stepena i da je potrebna specijalna hrana da bi se ona dalje razvijala. Možemo biti sigurni da ta specijalna hrana iziskuje smrt nečeg drugog. U ovom slučaju to uključuje smrt Ličnosti. Prvo je tu Suština, koja može da raste samo do određenog stepena. Ovde je važno razumeti da telo nije Suština. Telo postiže pun rast, ako mu je obezbeđena fizička hrana. Međutim, to nije slučaj sa Suštinom, kojoj je potrebna psihološka hrana. Istorija razvitka Suštine nije istorija razvitka tela. Potpuni razvitak tela ne znači da je Suština u potpunosti razvijena. Divljak može imati snagu trojice običnih ljudi i um deteta od dve godine. To je tragedija. Prvo postoje samo Suština i telo. Tada je Suština aktivna. Kao sledeće, oko Suštine se postepeno formira omotač pod nazivom Ličnost koji okružuje Suštinu. U međuvremenu telo nastavlja da raste. Čovek po pravilu ne dostiže dalje stepene. Njegovo telo raste. Njegova Suština, nakon kratkog razvitka, ostaje nerazvijena i formira se Ličnost. Čovekov centar se sve više pomera u spoljašnji omotač pod nazivom Ličnost, koju život, uglavnom imitacijom, formira u njemu. Čovek, kakav jeste, prelazi u nešto spolja, nešto što nije on. Na taj način Ličnost postaje aktivna a Suština pasivna. Posle prelaska na taj spoljni pravac pod hipnotičkim delovanjem života, samo nekolicina se ikada vraća. U ezoterijskoj literaturi, na primer u Bibliji, mnogo toga je rečeno o tom okretanju. Čovek, koji živi i umire u tom stanju, u kome je Ličnost aktivna a Suština pasivna, nepotpun je, nedovršen. Takav čovek se ponekad naziva seme, žir, klas pšenice ili ponekad nedovršena kuća. U opštem smislu naziva se Čovek u snu. Hrana, koja je Suštini potrebna za njen dalji razvitak, jeste Ličnost, koja je formirana oko nje. Međutim, od razumevanja čoveka zavisi da li će Suština dobiti ovu hranu. Mehanički se to neće dogoditi. On mora početi da se budi, pre nego što to bude moguće, a za to mu je potrebno znanje. Budeći se on sebe sve manje oseća kroz svoju Ličnost. U tom smislu Ličnost počinje da umire. Mnoga ’Ja’ moraju umreti da bi se čovek rodio. Ovde vidimo analogiju sa time. Ta ’Ja’, koja čine populaciju Ličnosti, moraju da budu postavljena u ispravan poredak – naime, ’Ja’, koja mogu da se probude, moraju da stoje iznad onih koja to ne mogu. Neko zlo ’Ja’, negativno ’Ja’ mora da umre. To jest, mora da bude proterano na najudaljenije mesto i ne sme mu se davati hrana. Psihološki, mi smo najviše ono, što najviše hranimo: a najviše hranimo ono što najviše volimo. Ako volimo negativna ’Ja’, najviše hranimo njih. Prestajući da volimo mnoga ’Ja’, čiji kvalitet vidimo u svetlu rada, mi prestajemo da ih hranimo svojom energijom i ona počinju da kopne. Međutim, uskoro će se oporaviti i početi da govore, ukoliko im budemo dali svoju krv da piju. Kada putem neidentifikovanja izvučemo energiju iz nekog ’Ja’, energija je oduzeta od Ličnosti u korist Suštine. Tako moramo napasti Ličnost da bismo je oslabili. Sve što učimo u Radu ima to za cilj. Samo-posmatranje služi da postanemo svesni Ličnosti, sa svim njenim ’Ja’, njenim stavovima, odbojnicima, slikama, ulogama itd. Ako ne radimo na Ličnosti, ona će uzeti svu energiju za sebe i ništa neće dati Suštini. Suština, koja je zaista mi sami, biće izgladnela.  Ako ništa ne uradimo sa Ličnošću, ostaćemo i dalje seme – nedovršena kuća – ljudi zaspali u sebi – i kao takvi, budući da smo stvoreni kao samo-razvojni organizam, bićemo neuspešni eksperiment, greška, kakav god položaj da zauzimamo u svetu. Suština je bila povezana sa telom, telo je poraslo. Suština je porasla malo i Ličnost ju je okružila. Sve je sada spremno za rad na samo-razvoju kroz smrt Ličnosti. To je stupanj, na kome samo-razvoj može da počne. Međutim, po pravilo se ne događa ništa više. Čovek živi i umire kao seme – u snu u svetu usnulih ljudi. Međutim, iako je o tome mnogo puta čuo, on i ne sluti da je tako.
NASTAVAK

ČETVRTI PUT - KONTAKT SA VIŠIM CENTRIMA

Amwell, Božić, 1950.

KONTAKT SA VIŠIM CENTRIMA

(tom IV)

 

U vezi sa Radom kao pripremom nižih centara za prijem Viših, postoji jasna teza, ali takva da o njenom značenju moramo promišljati čitavog života. Odmah ćete uočiti da iz takve formulacije Rada sledi da postoji viši nivo razumevanja, dostupan na nivou sa koga smo pali, ili, ako tako želite, sa kojim još nismo uspostavili kontakt tokom naše lične evolucije. Složićete se da, ako je evolucija moguća, mora postojati nešto u šta se evoluira i posmatranje Čoveka kao bića sposobnog za ličnu evoluciju jeste ideja koja prožima čitav Rad, ideja da je Čovek inferioran u odnosu na sopstvene potencijale. Počinjemo doživljavajući život preko čula i nastojimo da postignemo neku poziciju i stabilnost u životu – međutim, život nas neće zadovoljiti zbog te osobene i neobične kompozicije, koja nam pripada. Govorim, naravno, o onima koji poseduju Magnetni Centar, o onima kojima je život, shvaćen sam po sebi, uvek bio čudan. Razvitak te nerazvijene strane u nama, predstavljen mogućnošću kontakta sa Višim Centrima, ne dostiže se sve dubljim posezanjem za životom i svim njegovim mogućnostima. Nešto drugo je neophodno i to nešto se u pogledu svog kvaliteta i pravca potpuno razlikuje od bilo čega što spade u ispunjenje životnih ambicija. Naporom da postignem višu poziciju u životu neću dodati ni milimetar svom rastu – to jest, neću se približiti kontaktu sa porukama, koje neprestano dolaze iz Viših Centara. Možemo reći da Viši Centri stalno pokušavaju da nas promene, ali mi ne možemo da ih čujemo. Da, ali u šta da nas promene? Kakve su njihove namere? Šta su njihove poruke? Da bismo makar u malom stepenu shvatili šta je njihova poruka, moramo razmotriti o čemu Rad podučava, jer učenje Rada je stvoreno od strane Svesnih Umova, da bi naglasilo ono što bismo odjednom videli i razumeli, ako bismo bili u kontaktu sa Višim Centrima. Veoma mali broj ljudi prima učenja ovog Rada bilo u svoj um ili u svoje srce, većina ih ostavlja u sećanjima, gde su beskorisna, i kao rezultat učenja Rad ne menja njihov način razmišljanja – to jest, oni ne proizvode metanoju ili promenu uma. Sa našim uobičajenim idejama o životu, stečenim kontaktom preko čula, mi ne možemo da prođemo kroz transformaciju ili novo rođenje na koje Rad ukazuje. Neophodni su novi načini mišljenja i Rad nam ih daje, ali nevolja je u tome što mi ne mislimo pomoću njih. Samo ih odlažemo u beležnicu. Moramo imati potpuno nove oblike Istine da bismo dostigli Više Centre, moramo imati nov jezik, moramo imati nov način mišljenja koji nema nikakve veze sa svetom kakvog ga vidimo. Istina, koja stalno dolazi iz Viših Centara, ne može da dospe do nas zbog laži i pretvaranja, koje može da probije samo uvid potekao iz samo-posmatranja. Međutim, ovde se mogu ispoljiti i drugi moćni faktori, kao što je slepa ignorancija i potpuno pogrešne ideje o nama samima i našem značenju na Zemlji. Ideje i učenja Rada postaju lek, ali samo ako nađu tlo na kome mogu da rastu i tako promene um – to jest, čitav način razmišljanja. Kao što znate, to je metanoja, što znači promena uma, koja je u Novom Zavetu pogrešno prevedena kao pokajanje. Ukoliko ideje Rada leže samo u memoriji, one su beskorisne, odnosno, čovek je beskoristan. Rad ne može da mu pomogne, čak i ako ga on od početka do kraja formalno poznaje, niti bilo ko drugi može da mu pomogne.  

Jedna od oktava Rada, koju je prikazao g.Uspenski, je bila:

Mi – shvatanje sopstvenih teškoća
Re – primena ideja Rada na sebe
Do – slušanje ideja Rada, evaluirajući ich

Ukoliko izostavite Re – to jest, primenu ideja Rada na sebi – promašićete čitavu poentu učenja. Rad neće proći u vašu volju i tak neće moći da izmeni vaše biće. I dalje ćete nastaviti da mislite da možete da činite, da ste jedno, da imate volju, da ste svesni i tako dalje. Drugim rečima, ostaćete mehanički i i dalje imati istu mehaničku psihologiju - ukoliko uopšte može da se upotrebi takav paradoksalan sklop – kakvu ste uvek imali. Neće se probiti ništa iz Viših Centara. Nastavićete da se krećete, živite i imate svoje Biće u truleži svog mehaničkog života. Nećete shvatiti sebe sa bilo koje tačke, koja vas povezuje sa Radom i nećete istinski duhovno pokušati da započnete veliki zadatak odvajanja od sebe – vas – osobe po imenu g. X ili g. Y. I čak i ako radite tokom kratkog vremena, recimo pet minuta, i steknete tačku gledišta koja je izvan vas i počnete da vidite svoj ton, svoje navike i tako dalje, za trenutak ćete se vratiti na svoj stari ton i sasvim zaboraviti da ste čeznuli da ga se oslobodite u trenutku uvida. Međutim, ako stalno budete hranili svoje niže centre idejama Rada, ako budete stalno razmišljali, čitali, meditirali, praktikovali, malo po malo težište Rada u vama će napraviti protivtežu Mesecu – to jest, mehaničnosti u vama – i promena će početi da postaje moguća. Međutim, to će postati moguće samo na osnvou vašeg spostvenog izbora, uviđanja da biste više voleli da ne budete takav rob sebe samog, koji je vaš najveći neprijatelj i uzrok svih vaših nevolja, jer jedino u taj slobodi se možete prmeniti i ako se promenite u tom pravcu, počećete posle nekog vremena da čujete glasove iz Viših Centara.        

Sada, mnogo toga je rečeno o tome, šta  znači rad na nižim centrima. Treba posebno raditi na Emocionalnom Centru, jer nas njegovo stalno mehaničko stanje sprečava da uspostavimo kontakt sa Višim Centrima. On nije ništa do gomila samoživih emocija, koje u već dovele do negativnih emocija. Ako budemo videli negativne emocije u tom svetlu, to će nam možda dati snagu da se borimo protiv njih. Veoma je jednostavno – kao ovo: Ovaj Rad ima konačni cilj: povezivanje nižih centara sa Višim Centrima. Ukoliko Intelektualni Centar ostane ispod brzine čulnog sveta i nema nove ideje i nove načine mišljenja i ako Emocionalni Centar osane pod vlašću samoživih emocija, samoljublja, samo-sažaljevanja, neće biti moguće dostići taj cilj o kome Rad govori.

ČETVRTI PUT - CENTRI I DELOVI CENTARA

Great Amwell House

07. juni 1947.

CENTRI I DELOVI CENTARA

(tom III)

 Mehanički prijem utisaka može da nahrani samo mehaničke delove centara. Međutim, ako se utisci prime, recimo, sa osećajem divljenja ili radosti, oni padaju na emocionalne delove centara. Ako su primljeni uz usmerenu pažnju i individualni mentalni napor, padaju na intelektualne delove. Sada, negativni utisci će pasti na odgovarajuće mesto – naime, na negativne delove centara. Utisci primljeni od osobe, prema kojoj čovek oseća averziju, nahraniće negativni emocionalni deo. On se tada puni energijom i isparazniće se na bilo koga iz nekog beznačajnog razloga – to jest, čovek će postati nasilan bez razloga. Negativna literatura i filmovi o kriminalu, nasilju, mržnji itd, ukoliko se identifikujemo sa njima, svi hrane negativni deo Emocionalnog Centra i pune ga energijom. I negativne knjige mogu da dovedu do toga – ukoliko ih čitamo, identifikujući se. Tako moramo da naučimo da primimo utiske svesnije i da se ne identifikujemo sa negativnim utiscima. Učite da budete veoma pažljivi sa svim tim. To je oblik Pamćenja Sebe i energija, koju ono koristi, je oduzeta od negativnih utisaka. Međutim, ljudi smatraju da, kada su sami, mogu da uranjaju u negativne misli koliko žele. Na taj način oni uvaćavaju materijal za stvaranje negativnih emocija, koje će pre ili kasnije pojuriti, napasti nekoga ili nekoga povrediti. Sve negativne emocije žele da povrede i na njihovom dnu su neograničeni oblici nasilja. Stalno pravljenje računa protiv drugih skladišti veliki materijal za proizvodnju negativnih emocija, koje, ukoliko ne mogu da povrede druge, izazivaju samopovređivanje. Jedini lek je ne pristajati na negativne utiske – to jest, biti dovoljno budan da bi se sprečilo automatski ulazak tih utisaka do negativnog dela Emocionalnog Centra.

 Govorim o spoljašnjim utiscima, ali i o unutrašnjim izvedenim iz misli ili sećanja ili imaginacije. Nekontrolisani rad imaginacije može snažno da hrani negativne emocije. To je razlog zašto se one nastavljaju i nastavljaju. Ukoliko osluškujete svoje unutrašnje stanje, uvek možete reći kada ste identifikovani i puštate negativne utiske da prođu. Trebalo bi da imamo dobar filter – koji konačno zaustavlja prolaz svakr zarazne, otrovne klice. Da – ali da li ste to razumeli? Da li ste počeli da primenjujete ovaj aspekt Rada na sebi? Ili puštate sve da uđe nefiltrirano?

 Sada, šta praktično možemo da razumemo iz svega toga? Možemo da razumemo da utisci mogu da padnu na različite delove centara i da utisci iz spoljašnjeg života, od ljudi itd. koji ulaze preko čula, mogu da budu usmereni i ne moraju uvek da padnu na isto bolno mesto. Mi u stvari imamo moć, ukoliko je razvijemo, svesnog napora da učinimo da utisci padnu na nova mesta u nama. Sada, ima veoma mnogo novih mesta u nama, koja jedva da koristimo. Iz tog razloga ponovo ćemo proučiti naše Biće iz ugla centara i delova centara. Tada će biti moguće da se bolje razume kako se naše Biće, takvo kakvo je, nalazi na različitim nivoima – neki su delovi više mehanički i tako stoje na nižem nivou, drugi manje mehanički i zato viši. Čovek, koji živi isključivo u mehaničkim delovima, ne može da promeni svoje biće. 

 Prvi korak je samo-posmatranje. Ono nikada nije mehaničko – to jest, čovek ili žena ne mogu da posmatraju sebe mehanički. Potrebna je usmerena pažnja da bismo posmatrali sebe, a pažnja iziskuje svesnost, ili drugačije rečeno, akt pažnje nas premešta u svesnije delove centara. Isto je sa Pamćenjem Sebe. Niko ne može da pamti sebe mehanički. Potpuno Pamćenje Sebe zahteva punu svesnost. U vezi sa time U je rekao:

„Sada se ponovo moramo vratiti proučavanju centara, pažnje i Pamćenja Sebe, koji su jedini načini razumevanja. Pored podele na dva dela, pozitivni i negativni, koja,  kao što smo videli, nije ista u različitim centrima, svaki od 4 centara je podeljen na 3 dela. Ta 3 dela korespondiraju sa podelom samih centara. Prvi deo je „mehaničan“ i uključuje motorički i instinsktivan princip; drugi je „emocionalan“ i treći je „intelektualan“. Naredni dijagram pokazuje položaj delova Intelekutalnog Centra:

Intelektualni Centar

 

 

 “Centar je podeljen na pozitivni i negativni deo, a svaki od ta dva dela je podeljen na tri dela, tako da se Intelektualni Centar u stvari sastoji od 6 delova. Svaki od tih 6 delova je sa svoje strane podeljen na 3 dela: mehanički, emocionalni i intelektualni. Međutim, o njima ćemo govoriti kasnije, sa izuzetkom samo jednog dela, koji ću obraditi odmah. Značenje podele centra na 3 dela je veoma jednostavno. Mehanički deo radi gotovo automatski: on ne zahteva nikakvu pažnju. Međutim, zbog toga on ne može da se prilagodi promeni okolnosti i nastavlja da radi na način kako je počeo, iako su se okolnosti sasvim promenile. U Intelektualnom Centru mehanički deo uključuje sav rad na registraciji sećanja, asocijacija i utisaka.  To je sve što bi on normalno trebalo da radi – to jest, kada drugi delovi obaljaju svoj posao. On nikada ne bi trebalo da odgovara na pitanja postavljena čitavom centru i nikada ne bi trebalo da odlučuje o bilo čemu, ali, nažalost, on je uvek spreman da odlučuje i da odgovori na sve vrste pitanja na uskogrudi i veoma ograničeni način, gotovim frazama, izrazima u slengu, doskočicama sa zabava itd. Taj deo ima sopstveno ime: on se naziva „formatorni aparat“ ili ponekad „formatorni centar“.

Moguće je razlikovati 3 dela u formatornom aparatu: mehanički (čisto automatski) nalik mehaničkom ponavljaju nekih reči, koje smo čuli ili pročitali, emocionalni (radoznalost, znatiženja i neusmerena fantazija) i intelektualni (prepredenost, lukavost, predostrožnost). Mnogi ljudi, pogotovo ljudi broj 1, provedu čitav život samo sa „formatornim aparatom“, a da nikada ne dotaknu druge delove svog Intelektualnog Centra. Za sve neposredne životne potrebe, za prijem ’A’ uticaja i odgovor na njih, formatorni aparat je sasvim dovoljan. To su stereotipni ljudi – samo mašine.“

 „Emocionalni deo Intelektualnog Centra se sastoji pretežno od onoga, što nazivamo intelektualnim emocijama – to jest, želja za znanjem, želja za razumevanjem, zadovoljstvo zbog znanja, nezadovoljstvo zbog neznanja, radost otkrivanja. Rad na emocionalnim delovima zahteva punu pažnju, ali u tom delu centra pažnja ne iziskuje nikakav napor. Nju privlači i održava  sam predmet.

 „Intelektualni deo Intelektualnog Centra po sebi je kapacitet za stvaranje, konstruisanje, pronalaske i otkrića. On ne može da radi bez pažnje, ali pažnja u ovom delu centra mora da bude kontrolisana i održavana pomoću volje i napora.

 „To je ključna tačka kod proučavanja delova centara. Ako ih sagledamo sa stanovišta pažnje, odmah ćemo znati u kojem deli centra se nalazimo. Bez pažnje ili sa pažnjom koja luta, mi smo u mehaničkim delovima; sa pažnjom, privučenom predmetu misli ili razmišljanja, mi smo u emocionalnom delu; sa pažnjom voljno kontrolisanom i održanom na našem predmetu, mi smo u intelektualnom delu. U isto vreme to pokazuje put do viših delova centara. Proučavanjem pažnje i pokušajem da je kontolišemo, mi podstičemo sebe da radimo u višim delovima centara, jer se isti princip odnosi na sve centre podjednako, iako nam možda neće biti tako lako da napravimo raziku između različitih delova u drugim centrima.

 „Uzmimo Emocionalni Centar. Sada neću govoriti o negativnim emocijama. Razmotrićemo samo podelu centra na 3 dela: nehanički, emocionalni i intelektualni. Mehanički deo se sastoji od najjeftinije vrste gotovog humora i sirovog smisla za komiku, ljubavi prema uzbuđenjima, spektakularnim predstavama, raskoši, želje da se bude u gužvi, svih vrsta emocija vezanih za masu i svih vrsta nižih, polu-životinjskih emocija, nesvesne okrutnosti, sebičnosti, kukavičluka, mržnje, ljuborome i tako dalje. Emocionalni deo se može veoma razlikovati kod različitih ljudi. On može uključivati u sebe religiozne emocije, estetske emocije, moralne emocije i može voditi do Savesti, ali uz identifikaciju sa negativnom stranom može postati sasvim drugačiji – može biti veoma surov, jogunast i hladan i ljubomoran, samo na nešto manje primitivan način nego mehanički deo. Intelekutalni deo (uz pomoć intelektualnih delova Motoričkog i Instinktivnog Centra) uključuje moć umetničkog stvaranja. U slučajevima, kada intelektualni delovi Motoričkog i Instinktivnog Centra nisu dovoljno obučeni, što je neophodno za prirodnu manifestaciju kreativnih sposobnosti, on se manifestuje u snovima. To objašnjava prelepe i umetničke snove kod ljudi koji nisu umetnici. Intelektualni deo Emocionalnog Centra je glavno sedište Magnetnog Centra.“

Emocionalni centar