MORIS NIKOL: ISTINA IV DEO

Moris Nikol: META 

Poglavlje: ISTINA

Deo četvrti

"And you will know the truth and the truth will set you free." (Jovan 8.32)

Bludni sin otkriva da svuda oko njega vlada glad i seća se da u kući njegovog oca ima dovoljno hleba. Međutim, kao što je rečeno, ni glad ni hleb ne treba shvatati doslovno. Hleb koji nedostaje bludnom sinu nije materijalni hleb; i slično kada se u molitvi Očenaš kaže: „hleb naš nasušni nam daj“, time se ne misli doslovno na hleb. Pogledajmo reč „hleb“ u Očenašu. Reč koja je ovde prevedena sa nasušni (eng. daily – svakodnevni, u prevodu Dr Ivana Šarića „svagdašnji“) nepoznata je u klasičnom grčkom, a u Novom zavetu se koristi samo na dva mesta gde je dat i Očenaš (Matej VI.11 i Luka XI.3). Grčka reč je epiousios (επιούσιος), a ova reč, poput reči metanoja, nije reč koju je lako razumeti ili preneti bilo kakvim jednostavnim prevodom. Reč epiousios ne znači dnevni. Ona ima daleko složenije značenje. Iako se ovo oduvek znalo i iako su mnoga tumačenja data, prevod je, kako u autorizovanoj tako i u revidiranoj verziji Novog zaveta, ostao daily. I tako većina ljudi možda zamišlja da se misli na svakodnevni hleb i veruju da se u molitvi traži dovoljno hleba za jelo, iz dana u dan, u doslovnom smislu. Oni, koji imaju mnogo hleba za jelo, izgovaraju te reči bez ikakvog razumevanja, ili, ako uopšte razmišljaju o značenju reči koje izgovaraju, veruju da se one moraju odnositi na siromašne ljude kojima nedostaje hrane. Oni ne razmišljaju o tome da je neobično da se ta fraza, koja se nalazi tako rano u Očenaš odnosi samo na fizičku ishranu; i u tom kontekstu ne vide ništa čudno; „Daj nam ovog dana naš svakodnevni hleb i oprosti nam naše grehe.“

Molba za „hlebom svagdašnjim“ prva je lična molba upućena u Očenašu i prema tome najvažnija; a za njim sledi druga lična molba: „Oprosti nam.“ To jest, nakon ogromnog značaja uvodnih fraza Očenaša, kojih smo se tek dotakli, naime, da se Božija volja ne vrši na zemlji – ljudi dopuštaju sebi da pomisle da je ceo nivo molitve iznenada promenjen i da se moli za davanje materijalne hrane, praćeno drugom ličnom molitvom da nam budu oprošteni gresi. Odnosno, oni veruje da je prva molba fizička: te, iako shvataju da oproštaj grehova mora biti nešto daleko veće, nešto duhovno i tako psihološki u najdubljem smislu, ne vide ništa neobično u tome da ta molba za svakodnevnim hlebom dolazi prva. U Očenašu postoje tri lične molbe: prva za „svakodnevni hleb“, druga za „oprost“ i treća „da ne budemo dovedeni u iskušenje“. I na tom mestu molitva se završava. Ovo je izvorni oblik molitve, međutim, dodate su joj reči: „Jer je tvoje carstvo i sila i slava u vekove vekova. Amen.“ U obliku molitve datom u Mateji i Luki, jedina dva Jevanđelja koja prenose Očenaš, ove poslednje reči se ne javljaju u revidiranoj verziji, iako su uključene u autorizovanu verziju, u Matejino iznošenje molitve. 

U Paraboli o bludnom sinu jasno je da jednom kada se čovek okrene u sebi i krene u suprotnom pravcu – a taj je preokret dovoljno jasno predstavljen u samom spoljašnjem obliku parabole – on kreće u pravcu gde može dobiti hleb i dostatnost i izbeći glad u kojoj se zatekao. Međutim, šta je to hleb? To je ta određujuća reč epiousios (επιούσιος) u Očenašu, prevedena tako neadekvatno kao „svagdašnji“, koja definiše prirodu ovog hleba. Pokušajmo da razumemo ovu reč. Ona se može podeliti na dva dela: epi i ousios. Na grčkom reč ousios (ούσιος) znači ono što je čovekovo sopstveno; u pravnom pogledu ona se odnosi na ono što je nečije sopstveno individualno vlasništvo. Ukoliko izvedemo reč na ovaj način i samo do te tačke, prva molba u Očenašu dobija drugačije značenje. Izgovaranjem rečenice; „Hleb naš nasušni (svakodnevni) nam daj, čovek moli za ono što je njegovo sopstveno – ne doslovno za svakodnevni hleb, već za hranu koja hrani ono što je njegovo sopstveno. U život, gde ništa nije ono za šta se izdaje i svako vodi veštačku i nestvarnu egzistenciju i davno je izgubio „ono što je sopstveno“ i više se ne seća ničega, ova molba, postavljena na ovakav način, dobija ogroman značaj. Obratimo pažnju na to da je u prvim frazama molitve, nakon što je obznanjeno da je moguć viši nivo egzistencije i da postoje sile iznad nivoa čovečanstva i tako da se može dostići novo stanje čoveka i nakon molbe da se Božija volja ostvari na zemlji i tako individualno u čoveku, u „zemlji“ čoveka, čulnom čoveku, prva lična molba je da ono što je sopstveno i tako realno, dobije hranu. To što se traži nije običan hleb, već hrana preko koje čovek može rasti iznutra, u svom biću, svojoj sopstvenoj misli, svom osećanju, svom sopstvenom razumevanju. Međutim, ako je ta transformacija ili ponovno rođenje – na koju su Jevanđelja iskuljučivo usmerena i o kojoj govore skoro u svakom retku – ako je ta transformacija moguća, tada iznutra mora postojati nešto što se nalazi blizu čoveka i dotiče ga i što će ga, ukoliko bude mogao da čuje, da oseti, počne da razume i eventualno sledi, voditi do metanoje, do tog okretanja i tako do potpuno novog poimanja sebe i značenje svog života na zemlji. 

U reči epo-ousis, slog epi (επι) u svom najosnovnijem smislu označava položaj – naime, položaj nečega što počiva na nečem drugom i tako se nalazi iznad toga i dodiruje ga. Dakle, u svom puno značenju ova reč, koja je prevedena kao svakodnevni, u vezi sa narednom rečju hleb (što je na grčkom obična reč za hleb- άρτος), označava ono što je stvarno u čoveku, ono što je njegovo, a što je izgubio, što je iznad njega i dodiruje ga; a ovaj deo Očenaša je lična molba da se oseti ono što je izgubljeno, taj izgubljeni osećaj i da se on oseti sada – ovog dana, ovog trenutka – ne doslovna hrana, već hrana koja čoveku omogućava da ponovo postane živ. Kada je mlađi sin u paraboli došao sebi, osetio je prve tragove tog osećaja, te hrane, koju je zaboravio – i tako se okrenuo i počeo da sebe iznova prepoznaje. 

MORIS NIKOL: ISTINA III DEO

Moris Nikol: META 

Poglavlje: ISTINA

Deo treći 

"Truth was the only daughter of Time" Leonardo da Vinči

Ni posle tri godine kontakta sa Hristom učenici nisu prošli kroz „pokajanje“. Gotovo poslednje reči upućene Petru bile su: „A ja se molih za tebe da tvoja vera ne prestane; i ti kad god obrativši se (έπιστρεψας) utvrdi braću svoju.“ (Luka XXII.32). Grčka reč epistrepho (έπιστρεψας) koja je ovde upotrebljena znači „okrenuti se“, „vratiti se“ i metaforično „pokajati se“, vratiti se sebi.

Već je očigledno da metanoja (pokajanje) označava „okretanje“. „Ako se ne povratite (στραφητε) i ne postanete kao mala deca“ fraza je koja se koristi u Jevanđelju po Mateji XVIII.3. U autorizovanoj verziji ovo je prevedeno sa „dok se ne preobratite“. Međutim, reč preobraćanje (conversion) ima nejasno sentimentalno značenje. Ona bukvalno označava nešto definitivno – naime, „okretanje“ uma, istinsku mentalnu transformaciju. Ova reč se u grčkom koristi za konje koji se proveravaju i okreću ili vojnike koje voze naokolo. U Delima apostolskim (III 19) reči metanoja i vožnja naokolo javljaju se zajedno (µετανοήσατε και επιστρεφαε) i prevode se kao: „Pokajte se i okrenite.“

Misli se na definitivni unutrašnji čin, kakav se zaista može preduzeti, naime, um može proći kroz naglu promenu. Taj je čin jasno prikazan u Paraboli o bludnom sinu u kojoj mlađi sin „dolazi sebi i vraća se ocu“.

U ovoj paraboli koja se, kao što je rečeno u prethodnom poglavlju, često shvata bukvalno, kao priča o mladom čoveku koji je protraćio bogatstvo i koja je često bila povod za komentare o nepravednom postupanju oca, javlja se ista ideja kao i u prethodne dve. Nešto izgubljeno je pronađeno. U ovom slučaju to što je izgubljeno naziva se mlađim sinom. U prvoj paraboli to je jedna ovca od stotinu, u drugoj jedan srebrnjak od deset, dok je u ovoj paraboli reč o jednom od dva brata. Iako se verbalno ne ukazuje direktno na „pokajanje“, kao u prve dve parabole, jasno je da čitava parabola predstavlja aktivnost koja se odvija u čoveku; a ta aktivnost ima veze sa pronalaženjem tog jednog, kao što je to jasno izraženo u prethodne dve parabole. U nastavku, u ovoj paraboli, pronalaženje onoga što je izgubljeno povezano je sa daljom idejom – naime, razlikom između biti živ i biti mrtav: „Jer tvoj brat beše mrtav, a sada je ponovo živ; i beše izgubljen, a sada je nađen.“ Jasno je da biti živ i biti mrtav ne mogu imati fizičko značenje, već se samo mogu odnositi na unutrašnje stanje u čoveku. To jest, stanje u čoveku u kome taj jedan koji je izgubljen označava stanje čoveka u kome se nije izvršila metanoja i koje se poredi sa smrću. Mora se obratiti pažnja na to, da se nakon što se promena odigrala o subjektu više ne govori kao da je živ, već kao da je ponovo živ (άνεζησε ). Zašto ponovo? I zašto je mlađi sin predmet ove parabole? I zašto je, kao što smo videli u prethodnom citatu, za čoveka neophodno da postane kao malo dete? I prema čemu se nešto u čoveku mora okrenuti, nečemu što je izgubljeno u njemu; i šta je to što je izgubljeno, ono što je jedno u čoveku, zbog čega je sve ostalo napušteno?

Jasno je da, ako je nešto izgubljeno u čoveku, onda je postojalo stanje kada to nije bilo izgubljeno; i da je, ako čovek može postati ponovo živ, postojalo stanje kada je bio živ.  

  Postoji nešto u nama što je večito mlado, što poseduje razumevanje iza pojavnog sveta, iza fenomenološke realnosti. Međutim, tu jedna stvar u nama, večno mladu, izgubili smo u svetu objekata i spoljašnjih stvari i čula i, koristeći logiku čula, protraćili je beskorisnim spekulacijama koje su bez značaja za nju, jer je ona sposobna za razumevanje više logike i novog sveta, potpuno različitog od ovog mračnog sveta čula i vremenske logike u koju se sve sliva i u kojoj se gubi. Ta magična strana nas samih, koju osećamo u detinjstvu, uništena je životom i ostaje samo kao sećanje, koje nejasno osetimo na trenutak, podsećajući se na kratko nečega što smo jednom znali i posedovali i što je nestalo iz naših života.    

To je to, to jedno u nama, što mora ponovo da se pronađe, jer o tom odsutnom delu nas, koje je izgubljeno, govore sve ove parabole. Njegova realna sudbina je da bude izuzeto iz života, povučeno iz moći spoljašnjih stvari i spoljašnjih događaja. Na taj način, čovek je ponovo oživeo. Jer ovakvi kakvi jesmo, u našem sadašnjem stanju, u kome to jedno jeste izgubljeno, mi svi živimo pogrešno, koliko god želeli da činimo dobro i kako god delovali. To jedno izgubilo je svoju pravu vezu i dok god je to slučaj sa čovekom, on nije dostigao svoje pravo stanje, od koga njegova prava evolucija može da otpočne. On se nije „pokajao“ – to jest, nije se podvrgao metanoji. Tako on propada. I sve dok je ta jedna stvar u njemu izgubljena, sve što čini je pogrešno. Jer kada je čovek nadvladan spoljašnjim životom i izložen uticaju samo onoga što na njega deluje spolja i donosi zaključke samo iz onoga što može videti, on je mašina pogrešno pokretana čulima i iznutra. Njime dominiraju spoljašnje okolnosti i nema života u njemu. Taj je njegov deo, taj deo, koji je zaista on sam i od koga može početi njegova individualna egzistencija i rast, izgubljen. Na pogrešnom je mestu. I to je greh. To jest, u takvom stanju svako promašuje metu, promašuje samu ideju svoje egzistencije.    

Ljudi često osećaju nešto od toga i znaju da kada osećaju previše snažno ili kada su suviše uplašeni zbog nečega ili uvek uznemireni i zabrinuti i izloženi na milost i nemilost životu, čine pogrešno na neki neodređeni način koji nema nikakve veze sa moralnošću ili moralnim pogreškama; osećaju da ne treba dozvoliti da život ima takvu vlast nad njima i da su, čineći tako, odgovorni za neki zločin koji instinktivno osećaju ali ne razumeju. I ne shvataju da se kroz Jevanđelja sve vreme upravo govori o ovom pogrešnom stanju čoveka i da s obzirom na to ništa drugo nije važno; i sve dok čovek ne shvati da se nalazi u takvom stanju i ne počne da traži onaj deo sebe koji je izgubljen u stvarima koje nisu važne i ne pripadaju mu, ne povuče se u sebe i ne počne da menja svoj odnos prema životu, on je promašio svoju svrhu i nije shvatio tajnu svog postojanja. Ljudi misle da Jevanđelja govore o spoljašnjem životu i moralnom odnosu prema spoljašnjem životu; ne vide da ona govore o čoveku i njegovom mogućem ponovnom rođenju. Gotovo u svakoj rečenici ona govore o čovekovom unutrašnjem stanju, o pogrešnom stanju u kome se on nalazi i kako se to stanje mora promeniti. Ona ne govore o spoljašnjem životu ili spoljašnjoj moralnosti, već o samom čoveku i stanju u kome se on nalazi u sebi. Ona ne govore o čoveku koji je jednostavno dobar ili moralan, već o čoveku koji se menja i postaje drugačiji čovek. To je čitava njihova poruka – da čovek može i mora da se promeni u sebi i postane drugačija osoba, koliko god da je „dobar“ ili „loš“ u životu. A prvi stepen je metanoja.

Kakva je priroda te strane u nama, te strane koja je naše pravo sopstvo i koju smo svi izgubili? Da li je moguće definisati je ili je približiti našem razumevanju? Jedan čovek, pod krinkom bludnog sina, putuje u daleku zemlju. Tamo proćerda celokupno imanje i potroši sva sredstva, a istovremeno u toj zemlji nastupi glad. Mladić se nađe u nevolji i ni od koga ne može ništa da dobije; i tada dolazi sebi i seća se: „Koliko slugu moga oca imaju hleba i suviše, a ja umirem od gladi“, uzviknuo je. Šta je ta nestašica, ta nevolja, ta glad? I šta je hleb? Parabola se u potpunosti mora odvojiti od njenog doslovnog teksta i bukvalnog značenja. To nije fizička glad i nestašica niti doslovni hleb; niti se „gubitak imanja“ i „trošenje svega“ odnose na stvarni novac. Čovek je bio mrtav, ali došao je sebi; i tako je ponovo oživeo. U činu sećanja sebe istina je došla do njega. Nije stvarno pripadao mestu na kome se nalazio, u dalekoj zemlji u koju je otputovao, gde mu niko ništa nije davao i gde je hrana za svinje bila sve što je dobijao. Život je postao besmislen; i taj smisao koji mu se nudio bio je poput hrane za svinje – ništa osim ljuske. Ne postoji nijedna stvar u spoljašnjem životu koja ne može postati u potpunosti besmislena. Međutim, ovo nije moralna istina, već činjenica, koliko god da je nelagodno suočiti se sa njom. Takođe je činjenica, koja pripada prirodi stvari, da svako traži ispunjenje sebe i svega za čime žudi u životu. Iako je razočaran, on ili oseća da je izuzetak ili da će na kraju pronaći ono za čime traga ili da bi, kada bi okolnosti ili njegov život bile drugačiji, mogao da dobije sve što poželi. Međutim, život ne može biti suštinski drugačiji. Suštinski, život je uvek isti; a čovek je uvek zaključan u zatvoru koji čini on sam, njegove ljubomore i mržnja i ne može umaći tom osećaju sebe, koliko god da se spoljašnje okolnosti promene. Nije život taj koji čoveku donosi patnju, već on sam. Dok god ono što želi i što mu je potrebno vidi izvan sebe i dok pokušava da to toga dođe na taj način, on će promašivati smisao i čak trpeti nemaštinu, naspram velikih bogatstava koja bi mogao da stekne. I dok god oseća da se njegovo sopstvo sastoji od toga, on „čini greh“ – to jest, „promašuje“ ono što čovek treba da čini i šta može da postane – promašuje metu.

Ne postoji gora bolest od obesmišnjenosti. Međutim, život može da postane besmislen na dva potpuno različita načina. Čovek može izgubiti svako interesovanje, tako da sve što čovek čini ili što je činio izgleda beskorisno i bez svrhe, a sopstvena egzistencija bez ikakvog smisla. Međutim, postoji i potpuno drugačije iskustvo, kada iz persepktive većeg značaja svako obično značenje izgubi svaku vrednost. U takvom iskustvu, koje se s vremena na vreme događa ljudima, čovek je odvojen od svakog smisla u životu. To iskustvo nastupa kada fizički čovek odjednom oseti da se on razlikuje od svega što vidi, čuje i dodiruje. Postaje svestan da on sam postoji. Njegova egzistencija nije više egzistencija stopljena sa životom. Postaje različit od svega što ga okružuje. Shvata da on jeste sopstvo – a ne ono što je mislio da jeste – i prestaje da oseća sebe samo preko poređenja sa drugima, kao boljeg ili goreg od drugih. Vidi da je sam, jedan, nepoznat drugima i nevidljiv. Vidi da je on sopstvo, a da drugi vide njegovo telo. On zna da, kada bi mogao da održi ovo stanje, tu iznenadnu svest o sebi, život više nikada ne bi mogao da ga povredi i ništa u životu mu se ne bi činilo nepravednim i ne bi mogao da bude ljubomoran, da se ljuti ili da mrzi. U tom trenutku čovek dolazi sebi.

Trenutak prolazi i čovek je ponovo u svom uobičajenom stanju – to jest, taj intenzivni, unutrašnji doživljaj sebe kao odvojene kreacije, kao individue, kao nečeg potpuno jedinstvenog i različitog od svega drugog, nestaje. On ponovo vidi kako njime dominiraju čula, kako tone u spoljašnji život i njegova značenja i u stvari i ciljeve te realnosti koju nude čula. Ponovo počinje da razmišlja na osnovu čula i njihove logike i da zadovoljava apetite koje pobuđuju stvari izvan njega. Unutrašnji značaj njegovog sopstva nestao je. Shvatanje o tome šta je najrealnije, šta je najsmislenije, gubi se i biva zamenjeno drugom „realnošću“, drugim skupom značenja koje sada vidi kao nešto izvan sebe. Više se ne razlikuje od svojih čula i svoje slike o životu. Zaboravio je sebe i ponovo je čovek izgubljen i mrtav. Međutim, ukoliko se bilo čega seća, on zna da je stanje svesti koje je doživeo tajna njegovog života da, kada bi uspeo da ga ponovo pronađe i zadrži, ništa drugo ne bi bilo važno.

To je metanoja u njenom potpunom značenju. To je novo stanje svesti, koje je iznenada dotaknuto i iznenada nestalo. U tom stanju svesti čovek pronalazi sebe. On pronalazi ono što je izgubio. Pronalazi „Ja“. To je prva istina – prvo shvatanje istine. To je trenutak kada čovek postane živ i to je tačka sa koje unutrašnja evolucija otpočinje. Sve što čovek namerava u uobičajenom stanju svesti, učinjeno je na pogrešan način i sa pogrešnog mesta u njemu. Tako Hrist ponavlja: „Dok se ne pokajete (dok ne dosegnete metanoju) ... ne možete ući u Kraljevstvo Božije.“ U Paraboli o bludnom sinu ova nagla promena uma predstavljena je na dramatičan način, jer je čitava parabola unutrašnja po svom značenju. To jedno u čoveku odvojeno je od moći čula i shvatanja čula i dolazi sebi i seća se. Ono što je bilo izgubljeno, pronađeno je. Čovek se budi iz dubokog sna čula, iz smrti i postaje ponovo živ.  

MORIS NIKOL: ISTINA II DEO

Moris Nikol: META 

Poglavlje: ISTINA

Deo drugi
"Truth can only be seen by those with truth in them."

U osamnaestom poglavlju Jevanđelja po Mateji Parabola o izgubljenoj ovci predstavljena je u nešto drugačijem obliku, ali i u sasvim različitom kontekstu. To je čest slučaj u Jevanđeljima i za um usmeren ka bukvalnom značenju ta odstupanja predstavljaju kamen spoticanja. Prema njegovim argumentima, budući da se ove parabole ne podudaraju od reči do reči i da nisu uvek prezentovane u istom kontekstu, one ne mogu da budu „istinite“. Međutim, pogrešno je pretpostaviti da je istina samo usklađenost sa spoljašnjim ili sa istorijskim činjenicama. Istina nije pojava jednog reda. Fizička istina je jedan nivo istine. Parabole očigledno ne predstavljaju istinu ili bukvalne činjenice, kako se one nazivaju – to jest, Parabola o izgubljenoj ovci ne govori o stvarnom pastiru koji je imao tačno stotinu ovaca i izgubio tačno jednu. Istina sadržana u parabolama drugačijeg je reda. To je psihološka istina, a to znači da se parabole odnose na unutrašnji život čoveka – na unutrašnju istinu.

U parabolama je sadržan veliki deo učenja Hrista o čoveku i njegovoj mogućoj evoluciji. A budući da je najvažnija stvar bila da se one daju, one su uklapane u dramu o Hristu kada god bi se ukazala prilika. To je jedan od razloga zašto Jevanđelja nisu uniformna.

Nijedna pojedinačna interpretacija ne može da iscrpi značenje neke parabole. Međutim, ukoliko se ne učini pokušaj da se značenje razume, ona ne može da „deluje“ u umu. Parabola je dizajnirana tako da prođe iza bukvalističkog uma zasnovanog na čulima koji za sve zahteva vidljivi dokaz i da dotakne unutrašnje razumevanje iz kojeg jedino čovek može da raste, jer čovek jeste svoje razumevanje. Tako, može se reći da je parabola dizajnirana da čoveka navede na razmišljanje; i dok čovek ne počne samostalno da razmišlja na određeni način, metanoja za njega nije moguća i njegova evolucija ne može da otpočne. Iz tog razloga Hrist je naglašavao da je „pokajanje (metanoja) prvi suštinski korak. 

U osamnaestom poglavlju po Mateju parabola o izgubljenoj ovci nije smeštena u poznati kontekst, koji se često koristi, gde Fariseji kritikuju Hrista. Kontekst u kome je data odnosi se na temu mali, onaj koji se ne sme zavesti. Učenici su pitali Hrista ko je najveći u Kraljevstvu Nebeskom a on je pozvao malo dete i rekao:

„Zaista vam kažem, ako se ne povratite i ne budete kao deca, nećete ući u carstvo nebesko.

Koji se dakle ponizi kao dete ovo, onaj je najveći u carstvu nebeskom.

I koji primi takvo dete u ime moje, mene prima.

A koji sablazni jednog od ovih malih koji veruju mene, bolje bi mu bilo da se obesi kamen vodenični o vratu njegovom, i da potone u dubinu morsku.” (Matej, XVIII.3-6).

U ovoj paraboli postoji promena značenja u pogledu mali. Prvo je upotrebljena reč paidion (παιδιον) što na grčkom znači malo dete. Međutim, kada Hrist kaže: „Ko zavede jednog od ovih malenih koji veruju u mene“, grčka reč je drugačija – to je mikros (µικρός) što znači malo, majušno, kao mikroskopsko. To se više ne odnosi na malu decu, već na ljude koji su počeli da slede Hrista i da imaju malo razumevanja – ili pre, počeli su da razumevaju preko onoga što je malo u njima – to jest, to se odnosi na one u kojima je metanoja počela da se odvija.

Jer u nastavku, nakon što je rekao da prilike zavođenja moraju da nastupe, „ali jao onome preko koga one dođu, on nastavlja:

„Gledajte da ne prezrete jednog od malih ovih (ton mikron) (έυος των µικρών); jer vam kažem da anđeli njihovi na nebesima jednako gledaju lice Oca mog nebeskog.

Jer Sin čovečiji dođe da iznađe i spase izgubljeno.

Šta vam se čini? Kad ima jedan čovek sto ovaca pa zađe jedna od njih, ne ostavi li on devedeset i devet u planini, i ide da traži onu što je zašla?

I ako se dogodi da je nađe, zaista vam kažem da se njoj više raduje nego onima devedeset i devet što nisu zašle.

Tako nije volja Oca vašeg nebeskog da pogine jedan od ovih malih.“ (Matej, XVIII 10-14).

Ovde je izgubljena ovca „ovaj mali“. U ovoj paraboli napravljena je veza između jednog koji je izgubljen i „volje vašeg Oca koji je na nebu“. Ka tom jednom upravljena je volja Boga; ili taj jedan u čoveku je ono što može da ga poveže sa „nebom“. Tako nije volja Oca vašeg nebeskog da pogine jedan od ovih malih. Iako „pokajanje“ nije direktno spomenuto, moramo se sami podsetiti fraze koju je izgovorio Hrist: „Ako se ne pokajete, svi ćete izginuti.“ To jest, kao što je rečeno, da će čovek koji nije dostigao stanje koje se naziva pokajanje ili metanoja, poginuti. Međutim, Božija volja počinje da deluje na čoveka koji se „pokaje“; to ima veze sa pronalaženjem onoga što je izgubljeno ili što je odlutalo od njega. Ukoliko ponovo pogledamo molitvu Oče naš: „Neka bude volja tvoja na Zemlji kao što je na nebu.“ i primenimo je u obrnutom smislu na unutrašnje stanje čoveka, može se razumeti da se to odnosi na „nebo“ u čoveku, ili bolje, na mogućnost u čoveku da dođe u domen delovanja novih uticaja, koji se nazivaju volja Božija. U ovoj paraboli to je povezano sa pronalaženjem onoga što je izgubljeno u njemu – naime, to jedno o kome je izričito rečeno da nije volja neba da ono pogine. 

Uzmimo drugu alegoriju: zamislimo čoveka koji želi da iskopa zlato iz zemlje. Da bi to moglo da se učini, potrebna je određena aparatura. Međutim, ta aparatura samo je sredstvo za postizanje cilja. Cilj je iskopavanje zlata i jednom kada se zlato pronađe, aparatura više nije ni od kakve koristi.

Pogled na čoveka u Jevanđeljima u nekoliko je aspekata sličan ovoj alegoriji. Takav kakav jeste, čovek se smatra izgubljenim. Međutim, u njemu se nalazi nešto tako dragoceno kao što je zlato. On prvo mora da nauči da živi u svetu i da u njemu stekne aparaturu za život. Međutim, iz perspektive učenja u Jevanđeljima to nije cilj (τελος). Ta aparatura u čoveku, stečena u životu, može biti dobra ili loša i ukoliko je loša, u njemu ne postoji ništa što bi ga moglo odneti dalje. Sve dobro što stekne u životu, nije on sam, već predstavlja prvu stepenicu i to stepenicu koju mora da postigne sa stanovišta čitavog tog učenja u ljudskoj evoluciji. Ta stečena strana u njemu koja nije on sam i koja mu sa druge strane omogućava da igre neku korisnu ulogu u životu i da se ponaša pristojno, da obavlja svoje dužnosti itd. ne predstavlja onaj njegov deo koji može da evoluira. Međutim, dok se ona ne formira u čoveku, nikakva unutrašnja evolucija nije moguća. Čitava ta strana, koja, kao što je rečeno, može biti dobra i korisna i koja mora biti stečena u životu obrazovanjem i treningom – jer bez nje u njemu ništa više ne može nastati – ta strana se može nazvati „devedeset devet“ – ili ona strana u njemu kojoj nije potrebno „pokajanje“. Nije joj potrebno pokajanje, jer ne može da raste. Čovek, u kome je ta strana dobro razvijena, na najbolji mogući način, delovanjem najboljih uslova spoljašnjeg života, i dalje nije on sam živ. Koliko god dobar, sa unutrašnjeg stanovišta Hristovog učenja, on je i dalje mrtav ili izgubljen. Međutim, ono što je bitno razumeti jeste da život dovodi čoveka samo do te tačke moguće evolucije, a sve učenja u Jevanđeljima kao i u sličnim učenjima u kojima se čovek posmatra sa unutrašnjeg stanovišta, bave se daljom evolucijom koja počinje metanojom. Međutim, da bi se čovek odučio, da bi postao „malo dete“ (ώς τα παίδια), da bi tragao za onim što je u njemu izgubljeno, on neizbežno mora da se okrene protiv svega preko čega oseća sebe i svega što je postigao i što smatra vrednim u svojoj karijeri. Sve te strane predstavljene su kao „devedeset devet“ kojima ne treba „pokajanje“, jednostavno jer im ono nije namenjeno. Da bi čovek pomerio svoju unutrašnju osnovu i započeo novi put – ili da bi se okrenuo ili da bi se odvojio od razumnog osećaja zasluga – označava borbu koja ne može čak ni da započne dok god on ne uvidi da je sve to što je postigao samo sredstvo za ostvarenje drugačijeg cilja. To je onaj cilj (τελος) o kome Jevanđelja govore u gotovo svakoj reči.

MORIS NIKOL - ISTINA I DEO

Moris Nikol: META 

ISTINA

Deo prvi

"Most people don't really want the truth; they just want the reassurance that what they already believe is the truth." 

Da bismo postavili osnove, potrebno je da se vratimo na petnaesto poglavlje Jevanđelja po Luki koje započinje Parabolom o bludnom sinu iza koga neposredno sledi Parabola o nepoštenom upravniku.

Fariseji šuškaju protiv Hrista, jer je jeo sa carinicima i grešnicima. U njihovom poimanju religije, u njihovom spoljašnjem pogledu na svet, to je greh. Oni kažu: „Ovaj čovek prima grešnike i jede sa njima.“ Hrist im je tada dao Parabolu o izgubljenoj ovci.

„Koji čovek od vas imajući sto ovaca i izgubivši jednu od njih ne ostavi devedeset i devet u pustinji i ne ide za izgubljenom dok je ne nađe?

I našavši digne je na rame svoje radujući se,

I došavši kući sazove prijatelje i susede govoreći im: Radujte se sa mnom: ja nađoh svoju ovcu izgubljenu.

Kažem vam da će tako biti veća radost na nebu za jednog grešnika koji se kaje, negoli za devedeset i devet pravednika kojima ne treba pokajanje.“ (Luka XV 4-7).

Na prvi pogled ovo može izgledati jednostavno, međutim, značenje ni u kom slučaju nije tako lako pratiti. U priči pastir odlazi u potragu i traži dok ne pronađe ono što je izgubljeno i vrati ga kući. U objašnjenju grešnik se kaje. Koja je veza?

„Ili koja žena imajući deset dinara, ako izgubi jedan dinar, ne zapali sveće, i ne pomete kuće, i ne traži dobro dok ne nađe?

I našavši sazove drugarice i susede govoreći: Radujte se sa mnom: ja nađoh dinar izgubljeni.

Tako, kažem vam, biva radost pred anđelima Božijima za jednog grešnika koji se kaje.“ (Luka XV 8-10).

U obe parabole reč je u pronalaženju jednog u mnoštvu. A to jedno, kada se pronađe, povezano je sa metanojom (pokajanje).

Kako zalutala ovca tako i zatureni srebrnjak predstavljaju nešto izgubljeno, čiji se pronalazak objašnjava kao „pokajanje“. To jest, u ove dve parabole leže dalje indikacije o tome šta metanoja ili transformacija uma znači. Budući da se „pokajanje“ unutrašnji akt koji je odvija u čoveku, parabola mora imati unutrašnje značenje – to jest, izgubljena ovca je nešto izgubljeno u čoveku što on mora pronaći u sebi; a sličan je slučaj i sa izgubljenim srebrnjakom. Ponovo se mora naglasiti da je to nešto u svakom slučaju određeno brojem jedan. Pronalaženje jednog, tako, definiše značenje metanoje koja se odvija u čoveku.

On ostavlja mnoge, da bi pronašao jedno koje nedostaje.

Ovim dvema parabolama dato je spoljašnje tumačenje na koje tako često nailazimo u Jevanđeljima. Fariseji su, kao i obično, kritikovali Hrista zato što jede sa carinicima i grešnicima; i ove dve parabole često se interpretiraju ukazujući na njih, u smislu da, budući da je Hrist došao da spase grešnike, izgubljena ovca označava jednog od tih grešnika; a devedeset i devet bi mogli da označavaju Fariseje kojima „nije potrebno pokajanje“. Fraza „nije potrebno pokajanje“ (ού χρειαυ έχουσι µετανοίας) na grčkom bukvalno znači „nemaju koristi za pokajanje“. To je ironično. Oni koji u svakom trenutku pravdaju sebe i zamišljaju da su uvek u pravu i da nemaju zašta da se pokaju i tako nemaju „potrebe za pokajanjem“ u smislu da ga ne žele, nemaju koristi za njega. Njihova mišljenja su fiksirana a njihove ideje čvrsto ukorenjene i za takve je ljude „promena uma“ nemoguća, jednostavno zbog toga što u njima nema ničega što tome teži. U sasvim eksternom smislu, ovaj odeljak znači da samo jedan čovek od stotinu oseća neophodnost da promeni razumevanje svog života i pronađe novo značenje svoje egzistencije. Ostali su samozadovoljni i ne tragaju ni za čim, osećajući da su u pravu. Međutim, Hrist je u više navrata rekao da niko ne može da evoluira iznutra, ukoliko njegova ispravnost ne nadmaši ispravnost Fariseja. Sa druge strane, sve što on čini istog je kvaliteta. Fariseji su nerealni, imitacija. Sve što čine oni čine samo da bi stekli zasluge, hvalu ili zbog straha od gubitka reputacije. Farisej u čoveku je ta strana. Čovek koji deluje na taj način ne deluje iz autentičnog dela sebe, već iz različitih kompleksa spoljašnje konsideracije koji se odnose na njegov status, na to šta će drugi reći, šta će mu njegov ponos dozvoliti, što će mu doneti više poštovanja ili privući više pažnje. Tako Hrist kaže Farisejima: „Teško vama, Fariseji, što tražite začelja po zbornicama i da vam se klanja po ulicama.“ (Luka XI 43), a na drugom ih mestu definiše kao one kojima „većma omilje slava ljudska nego slava Božija.“ (Jovan XII.43).

U takvom čoveku ništa nije realno, a ako ne postoji ništa realno u čoveku, on ne može videti šta jeste realno. On se može protiviti tiraniji, može propovedati pokajanje ili može poginuti herojskom smrću, a opet nije on taj koji umire. U takvom čoveku, to jest, u svima nama – postoji samo ona „istina“ koju taj deo u njemu smera, „istina“ pozicije, zasluga i tako dalje; i kada bi taj spoljašnji svet odjednom nestao, sa svim svojim vrednostima, ciljevima i ambicijama i svojim ograničenjima, jedva da bi nešto preostalo, možda ništa. To jest, „čovek“ kakvog ga znamo, srušio bi se i nestao i samo bi mali deo preostao – a ono što bi preostalo ne bi podsećalo na čoveka kakvim smo ga znali.   

Da se vratimo na parabole u kojima je izražena ideja o čoveku koji ostavlja mnogo da bi pronašao jedno – kako se to može razumeti? Da bismo shvatili šta ta ideja znači, zamislimo čoveka koji ima mnogo metaka i želi da pogodi metu. On pokušava sa prvim metkom, pa sa narednim, a zatim i trećim i svaki put promašuje. Tada pažljivije pogleda metke i na svoje iznenađenje vidi da je jedan od njih obeležen njegovim imenom ili poseduje neku oznaku na osnovu koje ga odmah prepoznaje kao svoj. Pokušava sa njime i uviđa da njime pogađa metu čak i bez pažljivog ciljanja. Sa tim jednim metkom koji je njegov, čovek ne može da promaši.  

U ovom Jevanđelju reč koja je prevedena kao greh na grčkom bukvalno znači άµαρτανω, „promašiti metu“, kao koplje kojim se gađa neki objekat i koje ga promašuje. Od značenja promašiti metu, dolazimo do ne ispuniti svoju svrhu i tako grešiti ili činiti pogrešno.

U svakome od nas postoji konvencionalna strana koja je stečena za života i koja nije ono autentično u čoveku. To je Farisej u čoveku i sve što čovek čini rukovodeći se tim delom sebe jeste pretvaranje i ne potiče autentično od njega. Svako ko dela iz lažnog dela sebe može samo da promaši metu, jer ona jedna stvar u njemu koja može da uspe nije bila iskorišćena. Ta stvar je, u stvari, izgubljena. To je ono što je na početku neophodno razumeti pre nego što dalje razmotrimo ove parabole i njihovu vezu sa onima koje slede.  

PONOVNO ROĐENJE V

MORIS NIKOL - META 

PONOVNO ROĐENJE

Peti deo

Tokom razgovora sa Hristom Pilat postavlja pitanje: „Šta je istina““ Ovaj događaj je u Autorizovanoj verziji opisan na sledeći način:

“Onda uđe Pilat opet u sudnicu, i dozva Isusa, i reče Mu: Ti si car judejski?

Isus mu odgovori: Govoriš li ti to sam od sebe, ili ti drugi kazaše za mene?

Pilat odgovori: Zar sam ja Jevrejin? Rod tvoj i glavari sveštenički predaše te meni; šta si učinio?

Isus odgovori: Carstvo moje nije od ovog sveta; kad bi bilo od ovog sveta carstvo moje, onda bi sluge moje branile da ne bih bio predan Jevrejima; ali carstvo moje nije odavde.

Onda Mu reče Pilat: Dakle si ti car? Isus odgovori: Ti govoriš da sam ja car. Ja sam za to rođen, i zato dođoh na svet da svedočim istinu. I svaki koji je od istine sluša glas moj.

Reče Mu Pilat: Šta je istina? I ovo rekavši iziđe opet k Jevrejima, i reče im: Ja nikakve krivice ne nalazim na njemu.“ (Jovan, VIII, 33-38).

Pilat ne čeka odgovor na svoje pitanje o istini. U slici kako ga je Jovan prikazao, on direktno izlazi pred mnoštvo. Međutim, ta akcija, kao i sve ostalo što je rečeno o njemu tokom suđenja Hristu, daje odgovor na njegovo pitanje o istini. Jer priča baca jasno svetlo na tip čoveka kojem pripada Pilat i pokazuje šta istina znači tom tipu čoveka. Pilat je na prvi pogled zagonetna figura. Međutim, on je čovek za koga je istina pitanje politike i koliko god da je takav čovek prosvetljen i obrazovan, on će u kritičnom trenutku uvek delovati na isti način.  Kako god da misli i oseća privatno, on će izbegavati svaku ličnu odgovornost, nezavisan sud i slediće gomilu. Hrist kaže Pilatu: „I svaki koji je od istine sluša glas moj.“ Pilat kaže: „Šta je to istina?“ i izlazi direktno pred gomilu koja je njegova istina. I mada zna da Hrist nije kriv ni za kakav zločin, on ne sledi svoje znanje. Glas gomile određuje njegovu politiku: i to je za njega ispravan način postupanja i to je za njega istina. Jer ono za što čovek oseća da treba da čini, to je za njega istina. Iako svi imaju različite predstave o istini, šta god da čovek naziva istinom, to je ono što mu izgleda ispravno i što on čini.

Za Nikodimusa istina je pitanje čula. On počinje da veruje u Hrista na osnovu čuda koje je video sopstvenim očima; a Hrist mu uz mnogo reči objašnjava da je to pogrešna i beskorisna početna tačka. Za Pilata istina je pitanje kalkulacije, opreza i kompromisa. Istovremeno, on zna bolje, ali se plaši da deluje na osnovu onoga što zna i oseća. Tako je u Jevanđelju po Mateju (XXVII 24) prikazano, kako on, plašeći se meteža, „uze vodu pa umi ruke pred narodom govoreći: Ja nisam kriv u krvi ovog pravednika: vi ćete videti.“ I to je Pilat kroz vekove.

U apokrifnom Jevanđelju pod nazivom Jevanđelje po Nikodimusu ili Dela Pilatova napori Pilata da oslobodi Hrista više su naglašeni. Međutim, ispričana je epizoda gde Pilat, obraćajući se privatno Hristu, pita: „Šta da učinim sa tobom?“ A Isus odgovara: „Učini kako je dato.“ Pilat pita: „Kako je dato?“ A Isus odgovara: „Proroci su prorekli moju smrt i vaskrsenje.“ On mora da umre i tako Pilat mora da ga osudi na smrt. Ovaj neobični odeljak znači da je Hrist praktično rekao Pilatu da ga osudi na smrt i koliko god da Pilat nije bio voljan da to učini, u tome mu je pomoglo ono što mu je Hrist rekao privatno: da čini kako je činio. Pored mnogih drugih razloga i ovaj pasus pruža dublju perspektivu da je čitava Hristova drama svesno i namerno odigrana iz nekog određenog razloga. U vezi sa time svako u Jovanovom Jevanđelju i sam može da vidi da, dok se Pilat plašio da ga oslobodi, Hrist je stalno upozoravao svoje učenike na svoju predodređenu smrt. U svetlu tih novih misli čitava biblijska drama menja svoje značenje i značaj, tako da se više ne može govoriti da je Hrist bio samo žrtva okrutnog sveta, niti se može zastupati sentimentalni pogled na sudbinu koju je pretrpeo. Hrist je morao da umre, kako bi ispunio ulogu koju je igrao. A Pilat je, u skladu sa vrstom čoveka kakav je bio i oblikom istine koji je na njega najviše uticao, delovao na potreban način.

U istom apokrifnom Jevanđelju po Nikodimusu i Pilatu postoji dodatak uz deo priče kada Pilat pita šta je to istina. „Pilat ga upita: Šta je to istina? Isus mu odgovori: Istina je na nebu. Pilat reče: Zar ne postoji istina na Zemlji? Isus reče Pilatu: Vidiš kako oni koji imaju vlast na Zemlji sude onima koji govore istinu.“

Ono što se često ne razume je da je Hrist pružio konačno učenje od kojih imamo samo fragmente sakupljene u Jevanđeljima. Međutim, ono što je sačuvano pokazuje da učenje nije bilo nalik pukoj opomeni da se bude pobožan, već je nudilo konačnu praksu zasnovanu na konačnom znanju i idejama u vezi sa čovekovom mogućnošću da uspostavi vezu sa višim stanjem u sebi. Ova praksa je unutrašnja – to jest, naglasak nije stavljen na obavljanje spoljašnjih obreda, već na unutrašnji rad koji čovek obavlja na samom sebi, jednom kada se njegov um probudi, a njegova unutrašnja svest se aktivira i on počne da vidi kakav je on sam i kakva je zaista situacija na Zemlji. Evolucija ili usavršavanje čoveka ne može da se odigra, dok se ne obavi unutrašnji rad zasnovan na razumevanju određenih konačnih ideja. Čovek koji uvek laže, čovek koga izjeda sujeta, čovek ispunjen samo-pravdanjem ili mržnjom itd. nije sposoban za evoluciju takav kakav jeste, ne iz moralnih razloga, već zbog toga što je njegov unutrašnji život narušen ili osakaćen. Sa ove tačke gledišta, ovi ljudi se u Bibliji spominju kao hromi, slepi, gluvi itd. Istina se prema tome uvek odnosi na moguću unutrašnju evoluciju i njen cilj, koji se naziva Kraljevstvo Nebesko. Ono ukazuje na unutrašnje stanje u čoveku – to jest, na vrstu čoveka. Nije potrebno dugo razmišljati kako bi se uvidelo da čovek koji uvek laže ili uvek mrzi ne može pravilno da se razvije, čak ni u uobičajenom smislu razvoja koji sa sobom donosi svakodnevni život, niti bilo šta dobro može da potekne od čoveka sa narušenim unutrašnjim životom: iz toga proizilazi da će mnoga druga svojstva i mnogi drugi kvaliteti ili odsustvo kvaliteta ometati čoveka iznutra, o čemu je neophodno posebno znanje.

Jer, ukoliko postoji viši nivo čoveka u njemu samom i mogućnost povezivanja sa njim i ukoliko su ga drugi dosegli u sebi, tada mora postojati posebno znanje o tom razvitku i tako i određena vrsta istine u njegovoj osnovi. To je ona vrsta znanja i onaj oblik istine o kojima se govori u Bibliji i iz tog razloga je u više navrata naglašeno da je Hrist podučavao „konačno učenje“, počevši od metanoje za kojom sledi ponovno rođenje. 

O ovom učenju Hrist je rekao mnoge važne stvari, od kojih je neke veoma teško razumeti. Međutim, on uvek povezuje „istinu“ sa ovim učenjem – to jest, „istina“ počinje znanjem o ovom učenju. Na jednom mestu ona kaže: „Moja nauka nije moja, već Onog koji me je poslao … koji govori sam od sebe, slavu svoju traži, a ko traži slavu onog ko ga je poslao, on je istinit i u njemu nema nepravde.“ (Jovan, VII.16-18). On je uvek iznova objašnjavao da njegovo učenje nije podrazumevalo znanje koje čovek može steći iz uobičajenog kontakta sa svetom. Kao što smo videli, u odlomku iz apokrifnog Jevanđelja Pilat pita zar istina ne postoji na Zemlji, a Hrist odgovara da kada bi bilo tako, ljudi ne bi želeli da ga razapnu. Na drugom mestu Hrist kaže: „Ja sam odozgo: ti si sa ovoga sveta.“ (Jovan VII.23). Taj i mnogi drugi odlomci pokazuju da se u Bibliji pod istinom podrazumeva ono što čoveka vodi do dostizanja onog unutrašnjeg stanja razvoja ili tačnije, onog budućeg stanja sebe o kome se govori kao o ponovnom rođenju ili u stihu 32 kao o slobodi. „Jer istina će vas osloboditi.“

Drugim rečima, to je istina koja ne porobljava čoveka i sve više i više ga vezuje za moć spoljašnjeg sveta, kao što je to slučaj sa Pilatom, već istina koja ga oslobađa. Međutim, budući da se istina percipira samo pomoću ideja, znanje mora da prethodi istini, jer se istina rađa kroz znanje kao lično iskustvo. Znanje može da se uči, ali istinu samo svaki pojedinac može sam da vidi. Postoji znanje svake vrste i istina koja proizilazi iz svake od tih vrsta. Međutim, najviši oblik znanja i istine odnosi se na unutrašnju evoluciju čoveka. O kakvom god da se znanju govori u Novom zavetu, ono se odnosi na znanje tog reda, jer ne postoji značajnije znanje niti korisnija istina od one koja podstiče evoluciju čoveka i koja ga transformiše u novo biće. U Bibliji, kada Hrist kaže: „Teško vama, zakonici, što uzeste ključ znanja: ….“ (της γνώσεως) (Luka XI.52), to se odnosi na tu vrstu znanja: na sličan način, ’znanje spasenja’ (γνωσις σωτήριας) (Luka I.77) ukazuje na ono posebno znanje koje se odnosi na čovekovu moguću evoluciju. U Pavlovim Poslanicama reč ’znanje’ (γνωσις) često se koristi, ali se ta reč retko sreće u Bibliji (samo na dva citirana mesta), dok se reč ’istina’ (αλήθεια) koristi stalno. Zbog toga treba detaljnije govoriti o značenju istine. Šta nam istina znači? Šta čovek naziva istinom, a šta naziva znanjem i kako se istina odnosi prema znanju? I kakve vrste istine i znanja postoje? O tim pitanjima će se diskutovati u narednom poglavlju. Međutim, ono što već sada možemo razumeti je da Biblija govori o istini kao o ključu ponovnog rođenja i da ne postoji mogućnost ponovnog rođenja, dok čovek ne počne da sagledava istinu. Sve što je u čoveku lažno, sputava ga, a gotovo sve u čoveku je lažno. Sve laži u čoveku i sve laži na kojima je zasnovan njegov život i na kojima je zasnovan svet, stoje na putu i drže svakog čoveka tu gde jeste i čitavo čovečanstvo tu gde jeste. Ne može biti evolucije čoveka osim kroz istinu i ono što je autentično i stvarno i dobro u čoveku može da raste samo u svetlu istine. To je istina o kojoj Hrist govori kada kaže ’istina je od neba’ (Apokrifno Jevanđelje Nikodima). Nema istine na Zemlji; a to takođe znači da nema istine u onom delu čoveka koji je od zemlje. Stvari vidljivog sveta imaju svoju sopstvenu istinu. Hrist govori o drugom redu istine. Istina o kojoj Hrist govori je ’od gore’ (άνωθεν),  i čovek mora početi iznutra, od duha sopstvenog razumevanja, kako bi je dosegao, jer ta istina je iznad zemaljskih čula i tako ’od neba’.

PONOVNO ROĐENJE IV

Moris Nikol - META

PONOVNO ROĐENJE

Četvrti deo

Samarjanka

Šta se podrazumeva pod rečju voda? U rečenici: ’Ukoliko čovek nije rođen od vode i duha, on ne može stupiti u Kraljevstvo nebesko’ ta reč očigledno ima posebno značenje i pripada jeziku reči koje se koriste na poseban način. U razgovoru između Nikodima i Hrista ništa ne ukazuje na njeno značenje. Međutim, ona se koristi u drugim delovima Novog Zaveta na poseban način, kao na primer u razgovoru između Hrista i Samarjanke koja je došla da zahvati vode sa Jakovljevog izvora. U tom razgovoru, koji u nekim aspektima podseća na razgovor sa Nikodimom, postoji očigledno poigravanje značenjem reči voda. 

U prevodu odeljak je prenet na sledeći način:

Isus umoran od puta seđaše na izvoru; a beše oko šestog sahata. Dođe žena Samarjanka da zahvati vode; reče joj Isus; daj mi da pijem. (Jer učenici Njegovi behu otišli u grad da kupe jela.) Reče Mu žena Samarjanka: „Kako ti, Jevrejin budući, možeš iskati od mene, žene Samarjanke, da piješ?“ Jer se Jevreji ne mešaju sa Samarjanima.

Odgovori Isus i reče joj: „Da ti znaš dar Božji i ko je taj koji ti govori: „Daj mi da pijem“, ti bi iskala u Njega i dao bi ti vodu živu“. Reče Mu žena: „Gospode! Ni zahvatiti nemaš čim, a studenac je dubok; odakle ćeš dakle uzeti vodu živu? Eda li si ti veći od našeg oca Jakova, koji nam dade ovaj studenac, i on iz njega pijaše i sinovi njegovi i stoka njegova?“ Odgovori Isus i reče joj: „Svaki koji pije od ove vode opet će ožedneti; A koji pije od vode koju ću mu ja dati neće ožedneti doveka; nego voda što ću mu ja dati biće u njemu izvor vode koja teče u život večni.“ Reče Mu žena:“ Gospode! Daj mi te vode da ne žednim niti da dolazim ovamo na vodu.“

Reče joj Isus:“ Idi zovni muža svog i dođi ovamo.“ Odgovori žena i reče Mu: „Nemam muža.“ Reče joj Isus: „Dobro si kazala: Nemam muža; Jer si pet muževa imala, i sad koga imaš nije ti muž; to si pravo kazala. Reče Mu žena: „Gospode! Vidim da si ti prorok.“ (Jovan IV, 6-19).

Čini se da se razgovor u citiranim stihovima sastoji od dva dela, koja nisu povezana ili ako jesu, veza nije očigledna. Prvi deo se završava kada žena zatraži čudotvornu vodu o kojoj je Hrist govorio. Međutim, kao i u slučaju sa Nikodimom, koji je ideju o ponovnom rođenju shvatio bukvalno, čini se da je i ovde nešto shvaćeno u doslovnom smislu. I upravo nakon toga počinje drugi deo. Hrist odjednom zatraži od žene da dovede muža. Zašto to radi? Kakva bi veza mogla da postoji sa prvim delom?

Čini se neobičnim da se Hrist, nakon govora o ’večnom životu’ i ’živoj vodi’ koja može da ga pruži – to jest, nakon govora na najvišem mogućem nivou značenja -  spušta na nivo moralnog kriticizma i očigledno osuđuje ženu koja je došla na izvor da zahvati vode zato što nije udata i zato što je imala pet muževa. Međutim, ako je tema venčanje, u smislu sjedinjenja dva bića iz koje nastaje nešto novo, kako je svako rođenje rezultat sjedinjenja dve stvari, tada je pronađena veza koja uklanja osećaj prozaičnosti koji se javlja kada se odeljak shvati bukvalno. Jer tada je moguće videti da se drugi deo direktno nadovezuje na prvi i jasnije osvetljava situaciju čoveka u pogledu ideja kojima Hrist podučava i ideja koje čovek izvodi iz spoljašnjeg života, iz dokaza čula.

Pokušajmo da pronađemo vezu, izbegavajući doslovno ili čulno značenje. Hrist je rekao ženi da je imala pet muževa i dodao ’… i sad koga imaš nije ti muž.“ Šta je ideja? To je ideja o pogrešnom sjedinjenju. Ona se direktno nadovezuje na pogrešno razumevanje; jer Hrist joj je upravo govorio o ’živoj vodi’, rekavši da će svako ko bude pio vodu koju je zahvatila ponovo ožedneti, ali onaj ko bude pio vodu koju on može da pruži, neće nikada ožedneti, a ona je to shvatila na doslovan način, kako to pokazuju reči: „Gospode! Daj mi te vode da ne žednim niti da dolazim ovamo na vodu.“ Njen odgovor ukazuje na pogrešno razumevanje, jer joj Hristova ideja izmiče i ona odgovara počevši od sopstvene ideje koja je različita – baš kao što Nikodim odgovara sa pozicije sopstvene ideje.

Neka osoba može da razmišlja, pošavši samo od ideja kojima je ispunjen njen um i ukoliko neka druga osoba govori na osnovu ideja, koje ona ne poseduje, razumevanje će izostati ili će biti pogrešno. Na najnižem nivou značenja i Nikodim i Samarjanka predstavljaju stvarne ljude i svaka parabola o njima će uključiti i elemente koji pripadaju tom doslovnom aspektu. Međutim, oni takođe reprezentuju određena stanja uma ili nivoe misli i razumevanja i tako predstavljaju prelaz sa fizičkog nivoa spolja vidljivih ljudi u suptilni psihološki svet, jer svako tipično stanje uma ili stepen razumevanja, koje ljudi dosegnu kao rezultat svojih životnih iskustava, predstavlja nešto psihološko ili unutrašnje – to jest, nešto što se potpuno razlikuje od spoljašnjeg izgleda – potpuno razlikuje od slike spoljašnjih objekata koju dobijamo putem naših pet čula.     

Međutim, parabola u Jevanđeljima uvek počinje sa čulnog nivoa i ideja koje su povezane sa njim i kada se shvate na taj način, njihovo značenje se svodi na ono što se čini da jesu – to jest, priča o kralju, o vinogradaru ili o osobi po imenu Nikodim, Samarjanki koja dolazi do pravog zdenca da zahvati pravu vodu. Drugim rečima, parabola uvek počinje od prvog nivoa značenja koji čovek stiče kroz svoj kontakt sa životom – nivo čulnog značenja i ideje povezane sa njim, koje omogućavaju čoveku da živi u svetu i deluje u njemu u skladu sa svojom prirodnom inteligencijom. Hristovo učenje nalazi se na drugačijem nivou značenja, koji se odnosi na sticanje novih ideja i ciljeva i novih interpretacija života u svetlu moguće evolucije čoveka, koja je u njemu sadržana kao potencijal ali se ne ostvaruje aktivnošću života ili jednostavnim prilagođavanjem na spoljašnji svet života i njegove promenljive događaje koji se smenjuju u vremenu od trenutka do trenutka. Hrist govori o drugom nivou čoveka – o drugom i novom stanju uma i novoj integraciji ili stupnju razumevanja – i taj novi nivo je gotovo uvek povezan ne sa vremenom, već sa rečju večnost o kojoj ćemo govoriti kasnije. 

Međutim, da bi čovek izašao iz sebe i tako izvan postojećih ideja po kojima živi, on se pre svega mora podvrći metanoji ili promeni uma – za njega je neophodno da pronađe ideje i oblike istine koji će voditi u tom pravcu, jer ukoliko u svakom čoveku postoji više stanje njega samog koje čeka da on uđe u njega, onda mora postojati i određena nauka, određeno znanje i praksa povezana sa postizanjem tog stanja, upravo kao što, ukoliko čovek želi da nauči matematiku, neophodno je da pronađe određeno znanje i prave ideje i oblike istine koji su povezani sa tom mogućnošću. Jer mogućnost sticanja znanja neće biti shvaćena ukoliko se čovek ujedini sa pogrešnim  idejama ili ode kod pogrešnog učitelja ili ukoliko je reč o čoveku koji ne poseduje nikakvo razumevanje matematike. To onda neće biti ništa drugo do slepac koji vodi slepca. Hrist u najmanju ruku predstavlja čoveka koji je dosegao viši nivo čoveka i u čitavom njegovom učenju reč je o tome šta čovek treba da misli a šta ne treba da misli, šta treba da čini a šta ne treba da čini, kako bi dosegao taj viši nivo i ostvario taj unutrašnji razvitak i podvrgao se toj individualnoj evoluciji bez koje će, kako je rekao, ’svi ljudi podjednako stradati’, a to – treba ponovo naglasiti – nije uobičajena predstava koju ljudi imaju o religiji. Mnogi komentatori Novog zaveta od najranijih dana smatrali su da Samarjanka predstavlja čovekovu dušu. Šta je čovekova duša? To je koncentracija njegovih interesovanja, njegovih želja, njegovih impulsa, onoga što on smatra najboljim i najistinitijim. Čovek uvek teži onome što on smatra najistinitijim i najrealnijim i najboljim i najpoželjnijim. Čovekova duša je njegova najveća tajna i njegova najdublja ’ljubav’, njegova najsilovitija strana, njegova energizujuća snaga. Duša tvrdice je njegova pohlepa. On bukvalno posmatra zlato kao cilj života. Ambiciozan čovek vidi cilj života u dosezanju najviše pozicije ili sticanju najveće spoljašnje moći ili najvećeg poseda. Sujetna osoba želi laskanja i pohvale od spoljnjeg sveta. Ili čovek voli komfor, jelo, piće. Ili malo dublje, svačija ljubav prema sebi jeste njegova duša. Duša predstavlja ono od najvećeg značaja u čoveku, onakvom kakav trenutno jeste. U paraboli je prikazano da je Samarjanka, kao ’duša’ u čoveku, imala pet muževa – to jest, u svojoj potrazi za onim što smatra najboljim i najistinitijim on je venčan sa svih pet čula – a sada živi sa ’čovekom koji joj nije muž’. Šta to može da znači? To jedino može da znači stanje duše, kada kontakt sa spoljnim svetom, preko pet kanala čula, više ne iziskuje isto držanje, niti pobuđuje istu fascinaciju. Na toj se tački ’duša’ nejasno okreće drugačijim interesovanjima – možda nekoj vrsti filozofije ili različitim vrstama okultizma, mišljenjima, teorijama, imaginaciji itd. u težnji da utoli svoju žeđ za drugačijom istinom od one koju joj nude čula. U priči koja je pred nama – i koja može biti samo parabola, a ne i priča o stvarnom događaju – duša u žeđi za ’vodom’ u tom stanju sreće Hrista. Hrist joj kaže da ne živi sa svojim mužem. ’Istina’ koju ona sledu ne pripada joj istinski i to je nalik lažnom jedinstvu. Sada možemo da vidimo zašto je Hrist ranije govorio o ’živoj vodi’. On je govorio o obliku istine koji može da zadovolji dušu koja traga: a to znači, red istine koja čoveka može dovesti do postizanja unutrašnjeg rasta i razvoja, jednom kada se ujedini sa njom priznavši je i živeći je.

Čitava parabola govori o istini. Ukoliko se proučava reč voda u ovoj paraboli, može se videti da ona istinski ima četiri značenja, jedno iznad drugog, kao što je to uvek slučaj u parabolama. Prvo, na spoljašnjem, čulnom nivou, to je jednostavno bukvalno voda i taj nivo obrazuje okvir. Drugo, to je voda koja ukazuje na istinu određene vrste, kao istinu povezanu sa pet čula – i ta istina je na svom nivou realna, jer se reč brak odnosi na nju. Treće, to je mišljenje, teorija, puka imaginacija, koja se ne naziva brakom, već lažnim odnosom i tako ne može da vodi nikuda. I najzad, ona označava red istine i takve ideje i prakse koje pokreću osobu iznutra uzdižući je u stanje životnosti i obrazuju u njoj živi izdanak svežih značenja, tako da nikada više ne ožedni. Sva ova igra značenja ne može se izreći bilo kojim rečima, jer jedno značenje prelazi u drugo i ponovo u treće. Međutim, značenje vode i istine lako može da se proveri, citirajući rečenicu u trećem delu parabole koja je na naredni način data u Vejmotovom (Weymouth) prevodu: Hrist reče ’… Ali ide vreme, i već je nastalo, kad će se pravi bogomoljci moliti Ocu duhom i istinom, jer Otac hoće takve bogomoljce. Bog je Duh; i koji Mu se mole, duhom i istinom treba da se mole.‘