ČETVRTI PUT - IDENTIFIKACIJA

„Deidentifikacija bi bila detoksikacija duše. Identifikacije i kačenja vidim kao gomilu balona raznih boja i oblika, stiješnjenih u malom prostoru. I kako koji balon pukne, nastane više mjesta, pa se ovi drugi mogu bolje vidjeti, uočiti njihova boja, oblik i veličina. Pa onda bocnemo opet i pukne sljedeći.... E sad, kvaka je u tome što pucajući balone bol ispočetka osjećamo "mi", što je nelogično i ukazuje na jednu dublju razinu identifikacije, ne toliko očitu kao ove "balonaste". Kad ubodi počnu boljeti balone, a ne nas, mislim da to pokazuje da smo na pravom putu. ... Zapravo, najljepše je kad se baloni počnu sami ispuhivati naprosto zato što - gledamo u njih.“ :-)  Hej, YOU!!

***

J.G. Bennett - "IDENTIFIKACIJA – SVET ILUZIJE"               
Deeper man/str. 170-173

Identifikacija igra važnu ulogu u Gurđejevljevoj psihologiji. Javlja se više puta u knjigama
Uspenksog, u „Potrazi za čudesnim“ i u „Mogućoj evoluciji čoveka“.

To je jedna od prvih ideja, sa kojom sam se upoznao, kada sam došao u kontakt sa ovim učenjem. Identifikacija je lažna sloboda, iluzija slobode, kada se osećamo slobodnim jer činimo ono što želimo da činimo. Umesto da pronađemo sebe, gubimo sebe u onome što radimo; ono što radimo, može biti slobodno, ali mi smo porobljeni. Ljudi se mogu izgubiti u onome što čine čak i ako to nije ono što oni žele; čak i ako je to nešto u vezi sa čime nemaju izbora. Kada smo u tom stanju, svako mešanje u ono što radimo doživljavamo kao narušavanje svoje slobode. Dok na primer kuvamo u kuhinji, bivamo toliko uzbuđeni, toliko se identifikujemo sa onim što radimo, da ako neko uđe u kuhinju i kaže nam da to ne radimo na pravi način,  postajemo ljutiti i osećamo da smo na taj način napadnuti. Osećamo da se naša sloboda sastoji u tome da to radimo na svoj sopstveni način; ali time smo odbacili onu slobodu, koju bismo mogli da imamo, i uz mogućnost da budemo slobodni da radimo bilo šta, biramo da postanemo robovi. 

Kada smo identifikovani, tačno je reći, da uopšte više nismo mi, jer smo preneli naš osećaj za realnost na nešto izvan sebe. Mi čak činimo da stanje identifikacije izgleda kao nešto vredno, hvaleći čoveka koji se slama od posla ili troši ogromne sume novca na poslednju, senzacionalnu – dakle, pogodnu za identifikaciju – knjigu ili film. Mi postajemo robovi svega što radimo, bivamo porobljeni od ljudi koje srećemo i situacija u koje ulazimo, a ipak, tu je ta užasna apsurdnost, da u svemu tome mi verujemo da smo slobodni.

Možemo se na primer boriti sa sobom, pokušavajući da potisnemo izražavanje nekog negativnog stanja, dok iznutra ključamo. Tada iznenada izbacimo sve to i dok smo objektivno odbacili sve ono, što smo stekli tokom tog napora, osećamo se bolje zbog toga i pravdamo sebe rekavši da smo samo hteli da budemo iskreni. Dopustili smo da nas kontroliše ta negativna trijada, ipak, osećamo se dobro, osećamo se mnogo bolje zbog toga, jer čak i ne slutimo da takva negativna stanja nemaju mesta u bilo kome ko polaže prava na to da se naziva čovekom.

Ili, ponovo, nalazimo to stanje veoma jasno kada je reč o našim vlasništvima. Svi mi imamo neka vlasništva, za koja smo zakačeni ili sa kojima se identifikujemo, i ukoliko postoji bilo kakva opasnost  da to izgubimo, to je za nas gore, nego da izgubimo sami sebe. Sećam se veoma upadljivog primera, koji se odigrao davno, davno, kada sam bio jedan od učenika u grupama Uspenskog. Razgovarali smo o teškoćama koje imamo da se setimo sebe i on je rekao da moramo imati faktor za podsećanje, da bismo se setili. Nastavio je izjavom, da, kako bismo imali faktor prisećanja, treba da žrtvujemo nešto što nam je veoma dragoceno, da odbacimo nešto što je sa naše tačke gledišta veoma vredno. Jedna žena je rekla da postaje očajna, jer već nekoliko meseci pokušava da uradi nešto, ali je nesposobna da uradi bilo šta. Rekao joj je da treba da se osvrne po svojoj kući i nađe nešto do čega joj je istinski stalo i da to žrtvuje. Izgledala je veoma zbunjeno za trenutak, a zatim rekla: „Pa, imam veoma lepi servis za čaj kod kuće, koji sam nasledila od majke i za koji sam veoma vezana.“ Njegov odgovor je bio: „Polomite jednu od Vaših drezdenskih šoljica i setićete se sebe.“ Sledeće nedelje došla je u istinski histeričnom stanju i rekla: „Bila sam tako uznemirena onim što ste rekli o mojim drezdenskim šoljicama. Ne bih mogla da razbijem neku od tih šoljica, čak i ako bih time spasla svoju dušu.“ Njegov odgovor je bio jednostavno: „Vidite li šta znači identifikacija?“  

Naši lični odnosi se uvek kvare, jer se identifikujemo sa ljudima i onim što bi mogli da misle ili osećaju za nas. Dovoljno je da neko napravi najbeznačajniji mali gest i naš unutrašnji svet se puni svim vrstama emocionalnih reakcija. Bilo šta na ovom svetu se može preuveličati do apsurdnih razmera. Reč kritike i mi verujemo da smo omraženi prognanik. Pohvala i verujemo da smo cenjeni kao mudra osoba ili kao izuzetno važni. U svim tim primerima, niko drugi nije učinio da se identifikujemo. Ako nas nešto izbaci iz stanja identifikacije, to shvatanje je praćeno jednim veoma neprijatnim osećajem koliko smo izgubljeni bili; teško možemo podneti da se suočimo sa tom istinom. 

Kada smo identifikovani, naša slika o svetu je veoma mala. Sadašnji trenutak se sažima u tačku. Ali kada smo potpuno identifikovani, sasvim izgubljeni, verujemo da smo u najvećem stepenu slobodni, da vidimo sve sasvim realno. Na početku, kada se susretnemo sa ovom idejom, gotovo nam je nemoguće da prihvatimo da se ikada možemo identifikovati: drugi ljudi, da, ali mi ne. Ali kada to jednom istinski sagledamo u sebi, kada okusimo gorki ukus njene realnosti, za nas više nije moguće da na sebe gledamo kao ranije. Ne možemo više „spavati u miru“, kako je to Gurđijev rekao. To je razlog, zašto samo-posmatranje mora da se preduzme uz odlučnost da se ne zastane ni na jednoj barijeri, da se ne ustukne ni od čega što se otkrije i da se ne propusti da se obradi ono što neizbežno sledi iz onoga što je viđeno.

Dok sam radio sa jednom od grupa Uspenskog, nalazili bismo se samo jednom nedeljno, ali smo provodili mesece i čak godine da bismo došli do razumevanja o tome kako ti negativni zakoni deluju na nas i kako ih, jednom kada razumemo njihovo delovanje, možemo zameniti, stavljajući sebe pod uticaj viših zakona. U realnosti, ne postoje dva različita pristupa ovom radu, jedan, koji se bavi negativnim zakonima, i drugi, koji se bavi višim zakonima, suštinskim zakonima. Svaki put, kada putem borbe sa našim negativnim stanjima dođemo do tačke na kojoj smo u stanju da se odvojimo od sebe samih i da sebe posmatramo nepristrasno, ne samo da razumevamo kako niži zakoni deluju, već takođe u isto vreme kreiramo prostor u sebi, koji je slobodan od njihovog uticaja, koji deluje pod drugačijim zakonima. I svaki put, kada pristupimo bilo kakvom teoretskom istraživanju viših zakona, zakona suštine, a koje nije utemeljeno na radu na sebi, ne doživljavamo delovanje višeg zakona, već samo delovanje imaginacije. Gurđijev je rekao više nego jedanput da ovo učenje potiče iz svesnog izvora. Da bismo ga razumeli, morali bismo biti u stanju da mu priđemo svesno, da budemo u stanju da mu pristupimo uprkos, a ne preko naše mehaničnosti. Možemo reći da je čitava tema negativnih zakona od ogromnog značaja za razumevanje ljudske psihologije uopšte i od posebnog značaja za razumevanje psihologije našeg mogućeg razvitka, pod uslovom, naravno, da se svemu tome pristupa na pravi način, to jest, pošavši od nasih sopstvenih negativnosti i naše sopstvene mehaničnosti. I mada smo mi sami jedini pravi predmet ovog proučavanja, to nije nešto što možemo učiniti sami.

***

Jose Reyes – "ILUZIJA I STVARNOST"
intervju za časopis “3Millenaire”
Naslov:  “Učiniti suštinu aktivnom” (Making essence active)

3Millenaire: "Dok posmatram svoje ponašanje tokom dnevnih aktivnosti, vidim da samo reagujem. I više od toga, te reakcije su većinom negativne: strah, ljutnja ili iritacija, neprijateljstvo, otpor prema onome, što se od mene traži, inertnost, stres. Ja sam potpuno identifikovan sa tim unutrašnjim stanjima... Da li je to realnost?

Jose Reyes: Da, to jeste realnost.

Mi svet i događaje većinom vidimo onako kako nam to boja naših naočara dopusti. Tako da to zaista možemo nazvati „realnošću“, ali moramo reći da je to „subjektivna realnost“. Da bi se videlo ono što je realno i da bi se prema tome videla realnost, ne smemo biti identifikovani, jer u trenutku kada se identifikujemo, gubimo kontakt sa (objektivnom) realnošću i sami postajemo svoja sopstvena realnost, drugim rečima, moje negativne emocije su za mene realne, dok god sam identifikovan sa njima.

Prva stvar, koju moramo videti, pre nego što budemo u stanju da razlikujemo ono što je realno bez znakova navoda od onoga što je realno sa znakovima navoda, je da tu mora postojati stanje odvojenosti, u kome sam u stanju da pomerim svoj centar gravitacije na posmatrača. To je psihološki proces, koji nije upravljen ka mislima, osećanjima i senzacijama. 

To je značenje „rada na sebi“ gde počinjete jasno da razlikujete dva stanja – jedno, u kome ste potpuno uronjeni u misao, osećanje i senzaciju (vi postajete jedno sa tom mišlju, osećanjem ili senzacijom) i drugo, gde ste u stanju da vidite to stanje i istovremeno vidite sebe.

3Millenaire: Dostići nivo opažanja, na kome možemo istovremeno videti sebe i svoje ponašanje je neuobičajeno u životu. Kako mogu da eksperimentišem sa tim stanjem bića u svakodnevnom životu? Da li tu postoje neki stepeni, koje treba dostići? 

Jose Reyes: Da, morate postati čovek broj 4. Dok god smo ljudi 1, 2 ili 3 naše opažanje samih sebe će uvek biti zamagljeno percepcijom centra, u kome smo ustanovili centar gravitacije. Tako se način, na koji percipiramo ponašanje odvija bilo kroz intelektualni centar, bilo kroz emocije. G. Gurđijev je rekao da je precepcija preko jednog centra ludilo, preko dva centra halucinacija.

Čovek broj četiri prema ovom učenju (četvrti put) je čovek, koji je putem Rada na sebi doveo sva tri centra u balansirano stanje, što znači da su njihove funkcije sada harmonično koordinisane da hrane njegovu suštinu, tako da može postići zrelost emocija.

Sada, da bismo dodatno razjasnili rečeno, poslužimo se analogijom sa kućom, koja je u potpunom haosu, gde niko više ne upravlja i u kojoj sluge sebe zovu „Ja“. To je kuća na tri nivoa. Tada nekoliko inteligentnijih slugu odluče da među sobom izaberu slugu, koga će svako slušati i sada taj sluga sebe naziva zamenikom upravnika, ali ni on nije pravo „ja“. On počinje da proučava učenje, da uči o Radu, o kući i shvata da je on samo privremeni upravnik, ali da sada pravi upravnik može da uredi kuću i pripremi mesto za dolazak pravog „Ja“.

Drugi stepen predstavlja ono što nazivamo samo-posmatranjem, to je početak razumevanja o sebi. Taj posmatrač se naziva „pravi upravnik“ i on posmatranjem počinje da stiče snagu za odvajanje od običnih „Ja“ koja postoje u svakom od centara. On priprema kuću za dolazak pravog „Ja“ ili gospodara.

3Millenaire: "U ovom učenju se postavlja i pitanje prave i lažne ličnosti. Šta je lažna ličnost? Da bi se postalo čovek broj četiri, da li to znači da lažna ličnost mora da nestane? Kako se lažna i prava ličnost odnose prema mnoštvu „Ja“, prema privremenom upravniku i pravom Ja? "

Jose Reyes: Postoji velika razlika između lažne ličnosti i ličnosti. Lažna ličnost stoji u tesnoj vezi sa egom osobe; mi činimo stvari da ljudi ne bi govorili protiv nas, ili se ponašamo na određeni način, da bi ljudi mislili dobro o nama.

Lažna ličnost stalno izgleda i pretvara se da jeste ono što nije. Ona se takođe naziva ništavnom, jer predstavlja sliku nas samih, koju smo izgradili svojom imaginacijom. Sa lažnom ličnošću uvek želimo da nas ljudi cene zbog onoga što nismo, lažemo drugima o sebi i sami verujemo u te laži.

Lažnu ličnost je veoma teško uništiti, jer ju je kreirala većina navika centara i u skladu je sa njom.

Ličnost sa druge strane nije negativna, niti štetna za nas, naprotiv, ona je potrebna, ali na pravom mestu. Ličnost je naše znanje, naše iskustvo, obuka koju smo dobili, način na koji brinemo o sebi i odgovamo svetu; problem sa ličnošću je u tome što ona odgovara na život bez učešća suštine i preuzima inicijativu u bilo kojoj aktivnosti, koju preduzmemo tokom dana; sedište Ličnosti je u formativnom aparatu, tako da ona većinom koristi reči i argumente da bi odgovorila na životne situacije.

Četvrti put nam daje alatke koje možemo koristiti da obrnemo pravac situacija, tako da suština može postati aktivna, ličnost pasivna i tada je suština u stanju da koristi ličnost onako kako je potrebno u nekoj situaciji. To je stanje čoveka broj četiri, kod koga se centri nalaze u balansu, što znači da sve aktivnosti preduzima pravo „Ja“ u njemu i da su sve funkcije podređene tom pravom „Ja“. U tim okolnostima ego više nema uticaj, niti određuje ponašanje osobe i on će nestati, jer osoba više ne živi od pojavnog i ništavnost više ne mora da se pretvara da jeste, jer osoba sada „jeste“.

Različita „Ja“ dolaze iz različitih centara, postoje intelektualna Ja, emocionalna Ja i fizička Ja, mnoga Ja se nazivaju slugama u kući. Privremeni upravnik je jedan od Ja, najčešće smešten u intelektualnom centru. On je taj koji uči o Radu, čita o njemu, pokušava da ga primeni, ali nema dovoljno snage, on je slab, i ako se dva li više Ja udruže, mogu da odnesu prevagu nad svim onim što mu znanje stečeno kroz Rad kaže da učini.

Pravi upravnik sa druge strane nije jedno od Ja, on je proizvod samo-posmatranja, rezultat uviđanja koliko smo podeljeni. On nije sačinjen od istog materijala kao i niža Ja, koja nemaju kontrolu nad centrima. Upravnik, koristeći energiju dobijenu pamćenjem sebe, ima potpunu kontrolu nad ponašanjem svakog centra i tako se kaže da on priprema kuću za dolazak pravog Ja, punopravnog vlasnika.

3Millenaire: "Proces, koji ste opisali, vodi do ideje o nivoima realnosti, gde čovek doživljava realnost na drugačiji način u skladu sa svojim nivoom. Da li je ta skala povezana sa oplemenjivanjem energije, na primer putem pamćenja sebe?  
Jose Reyes: Da, realnost se opaža u skladu sa nivoom energije, koju smo sposobni da generišemo, izdržimo i održimo. Ako to primenite na svakodnevna iskustva, lako ćete videti da vaše raspoloženje zavisi od toga koliko energije imate u datom trenutku. Kada smo srećni, sve izgleda ružičasto, sa druge strane, kada ste tužni, sve dobija trn.

Svaka energija je u stanju da nam pruži više ili manje sposobnosti da opažamo realnost; ta realnost može biti vrhunski subjektivna za ljude, čiji je nivo energije tako nizak, da samo svoja stanja mogu da percipiraju kao realna. 

To je slučaj „čoveka mašine“, koji vidi samo uz pomoć automatske energije; sledeći nivo bi bio nivo senzitivnosti, na kome postajete osetljivi na impresije i postajete svesni da ih primate. Na tom nivou ne samo da čujete, vi i slušate, ne samo da gledate, vi i vidite, ne samo da jedete, već i kušate, ne samo da dodirujte, već osećate dodir.

To je usled toga što imate novu energiju, organizovaniju nego što je automatska energija, koja je bazirana uglavnom na reakcijama, privlačnosti i odbojnosti, dopadanju i nedopadanju. Na nivou senzitivnosti počinjete da bivate gospodar svojih impresija.

Sledeći nivo energije je svesna energija. Ovde svesni procesi, u kojima učestvujete, počinju da dobijaju smisao i daju značaj vašem životu. Svesna energija je veoma specijalna, jer nasuprot onome što ljudi nazivaju rečima „ja sam svestan“, adekvatnije je reći „ja učestvujem u svesti“.

***
No ...
„ispod svih tih zastava, što vijore ....svud oko nas“
-    ružičastih balona, šoljica za čaj, pohvala i kritika :-) –

„...postoji mjesto ...“

"Naš integritet, koji se često daje za tako malo, a u stvari je sve što zaista imamo.
To je posljednji inč nas, ali u tom inču
... mi smo slobodni...“

Armin Risi - Verovati i znati

Objavljeno na internet stranici autora: LINK
Preuzeto sa: LINK

Prevod: Jelena 

Da li je ezoteriji potrebna filozofija? Da, kaže Armin Risi (referent na našem kongresu krajem septembra 2008) i dodaje da je i današnjoj nauci potrebno filozofsko osvetljavanje, jer je mnogo toga, što se naziva naučnim, tek interpretacija i ideologija. U narednom članku, koji je svesno napisan donekle izazovno, je reč o pitanju, u kom vidu su danas vladajući pogledi na svet omeđeni i koje spoznaje nas mogu izvesti iz te ograničenosti – sa svim mogućnostima za naš život i za dobrobit čovečanstva na Zemlji, koje su povezane sa tim.

„Šta mogu da znam?“

Naše znanje nesumnjivo nije neograničeno. Spoznaja granica naše moći saznanja kao i mogućnosti da se izađe iz tih granica je u prvom redu zadatak filozofije. Imanuel Kant je na osnovu toga formulisao svoja poznata četiri osnovna pitanja filozofije:

1) Šta mogu da znam?
2) Šta treba da učinim?
3) Čemu smem da se nadam?
4) Šta je čovek?

(Logik , IX 25)

Naizgled bezazlenim pitanjem „Šta mogu da znam?“ Kant je sipao ulje u vatru prosvetiteljstva, relativirajući time u prvom redu apsolutističke zahteve religija ali i apsolutističke zahteve nauke. Znanje, kako religiozno tako i naučno, mora da bude ispitano: Šta je zaista dokazano? Šta su činjenice? A šta je interpretacija? Odgovor na ova pitanja je osnova za jedno diferencirano znanje, koje je svesno sopstvenih granica i koje istovremeno ukazuje na to, gde postoje nove mogućnosti za posmatranje i interpretaciju. Kant citira poziv latinskog pesnika Horacija: Sapere aude! „Usudi se da znaš!“ Ili u donekle proširenom Kantovom prevodu:

„Imaj hrabrosti da se poslužiš svojim sopstvenim razumom!“

Verovati i znati

I danas se često kaže: „Bolje je znati nego verovati, jer verovati znači ne znati.“ Koliko god mudro ova izreka zvučala, ona je površna i iskrivljuje istinsko značenje „verovanja“ i „znanja“. U ovoj izreci se polazi od toga da „verovati“ jednostavno znači „naslućivati“ ili „nešto slepo smatrati tačnim“.

„Verovati znači ne znati.“ Ovo je tipičan slogan racionalista. I ti isti racionalisti kažu: „Verujem samo u ono što vidim.“ Time odaju da sami takođe veruju i to u svoje opažanje čulima i intelektualni kapacitet. I još više: Oni ne veruju samo u ono što vide. Oni vide samo ono u šta veruju!

„Verovati“ znači: usvojiti jedan određeni pogled na svet, na osnovu koga čovek posmatra i interpretira svet. Verovanje prethodi znanju! Verovanje određuje, šta „znamo“. Verovanje je jedno a priori prihvaćeno usmerenje svesti. To važi za religije (i ezoteriju) isto kao i za nauke i znanje vezano za svakodnevnicu, kao što će to pokazati dole navedeni primeri.

Možda iznenađujuća spoznaja, da ljudi vide samo ono u šta veruju, prilikom bližeg razmatranja biva očigledna: u našem svetu, u našem Univerzumu i sa one strane svih Univerzuma postoji neograničeno mnogo aspekata, oblika i informacija i mi ih ne možemo sve znati, čak ni biti svesni njihovog postojanja. Koje informacije i perspektive ćemo percipirati, a onda i shvatiti ozbiljno, zavisi od našeg pogleda na svet i sa time povezanim interesovanjem i našom otvorenošću. Koliko često ljudi na neku neuobičajenu informaciju odmahnu rukom i kažu: „Glupost!“ „To ne može biti!“ „Teorija zavere!“ „Ovaj umišlja nešto!“ itd.… što verujemo da znamo

Naše verovanje određuje šta znamo odn. šta verujemo da znamo – za taj osnovni princip bih želeo da navedem dva primera, jedan poznat čitavom svetu, a drugi iz oblasti nauke.

Prvi primer je potresao svet. Čitav svet je video kako se 11. septembra 2001. ruše oba tornja Svetskog trgovinskog centra u Nju Jorku. Uvek iznova je pokazano i rečeno da su se tornjevi srušili zbog udara aviona. Kritički, nezavisni istraživači i novinari su odmah sagledali nelogičnosti, ali njihovi glasovi su prigušeni, jer je ogromna većina verovala da je videla ono što je rečeno. Pri tome su videli, kako se dva tornja visoka 412 metara za 10 sekundi urušavaju do temelja. Drugim rečima, tornjevi su se srušili brzinom slobodnog pada, što opet znači: otpor svih čeličnih stubova i podupirača od gore do dole je bio jednak nuli! A popodne istog dana se u roku od 7 sekundi odjednom srušila još jedna višespratnica Svetskog trgovinskog centra, WTC7 sa 47 spratova: ponovo brzinom slobodnog pada. A u tu zgradu nije uleteo avion.

Šta smo u stvari videli? Šta smo verovali? A šta znamo? Naše verovanje određuje šta vidimo – i ne vidimo …Materijalistički pogled na svet

Drugi primer potiče iz nauke. Naučno je navodno dokazano, kako se stalno tvrdi, da je čovek nastao evolucijom životinja i da su prve žive ćelije na Zemlji nastale slučajno iz anorganske materije. Svako, ko u to ne veruje, se naziva „srednjovekovnim“ i „nenaučnim“, da, čak „neprijateljem nauke“.

Činjenica jeste: Postoje fosili izumrlih i danas još postojećih biljaka i životinja. Postoje anatomske i genetske sličnosti između različitih tipova tela u biljnom i životinjskom carstvu. Postoje izvesne paralele u obrascima ponašanja između životinja i ljudi.

Pitanje je: na osnovu kog pogleda na svet interpretiramo ove činjenice? Teorija evolucije je jedna interpretacija na osnovu pogleda na svet materijalizma. Ljudi sa materijalističkim (ili ateističko-ezoterijskim) pogledom na svet ne mogu da zamisle ništa drugo do evoluciju, iako ona ni u kom slučaju nije potkrepljena činjenicama. Ne postoji ni jedan jedini uverljivi model, koji bi makar teoretski mogao da pokaže, kako se jednoćelijske životinje razvijaju u višećelijske, mekušci u kičmenjake, ribe u amfibije, amfibije u reptile i reptili u ptice i sisare. Kako bi na primer izgledao jedan primerak, sposoban za život, koji bi bio 50 % reptil, a 50 % sisar? Da takav primerak nastane slučajnom mutacijom gena, je nemoguće, a čak i kada bi nastao, bio bi eliminisan prirodnom selekcijom ili ne bi mogao da se razmnožava, jer bi to podrazumevalo da slučajno nastane isti takav, jedinstveni primerak suprotnog pola.

Međutim, ukoliko čovek veruje u ovu interpretaciju, on odjednom misli da svuda vidi „evoluciju“, iako činjenično ništa ne ukazuje na nju. Čak i u razvoju ljudskog embriona bi čovek želeo da vidi rekapitulaciju evolucije: na početku „škrge“, pa „rep“ i najzad „krzno“. Te pogrešne interpretacije su odavno osporene, ali u današnjim udžbenicima se i dalje rado navode „specifične embriološke odlike“ kao (navodni) dokazi za teoriju evolucije.

Iste činjenice se mogu i sasvim drugačije interpretirati i objasniti, ali za to bismo morali da sagledamo svet drugačijim očima.Otvorenost za nova objašnjenja

I u ezoteriji se uvek iznova čini pokušaj, da se da spiritualno objašnjenje teorije evolucije, jednostavno zbog toga što se u tu teoriju veruje i što se ona nikada ne ispituje. Pri tome bi provera bila veoma potrebna, ako pogledamo konfesionalnu veru koja stoji iza te teorije.

Tek veoma retko je neki naučnik tako jasno izrazio ovo konfesionalno verovanje kao čuveni genetičar prof. Richard Levontin u jednom članku, objavljenom 9. januara 1997. u časopisu „New York Review“:

„To [danas preovlađujuće empirijsko samoograničavanje nauke] počiva na jednoj ranije preuzetoj obavezi, naime, obavezi materijalizma. Ne da nas metode i institucije nauke na bilo koji način prisiljavaju da prihvatimo materijalističko objašnjenje fenomena sveta. Naprotiv, mi smo na osnovu našeg a priori [unapred] donetog osnovnog opredeljenja za materijalizam prinuđeni da razvijemo istraživačke metode i koncepte tumačenja, koji su ograničeni na materijalistička objašnjenja. Pri tome ne igra nikakvu ulogu, koliko ona protivureče intuiciji neupućenih [neposvećenih] ili da li im izgledaju zagonetna. Na osnovu toga je materijalizam apsolutan, jer mi ne možemo dopustiti da se čak i odškrinu vrata za ulazak nekog Boga.“

Prof. Levontin ovde kaže, da naučno znači imati materijalistički pogled na svet i da sve ono, što nije materijalističko nije ni naučno i time ne može biti ni istinito. Pri tome je dovoljno pošten da kaže da nauka ni u kom slučaju nije prinuđena na takvu materijalističku orijentaciju.

Ni materijalistička teorija evolucije ni u kom slučaju nije obavezna, čak nije ni logična niti poštena, jer ona može da postoji samo „zahvaljujući“ potiskivanju odn. banalizovanju bezbrojnih fenomena života. Možda je sve bilo sasvim drugačije: ribe nikada nisu postale amfibije, amfibije nikada nisu postale reptili, reptili nikada sisari, niži sisari nikada ljudi. Ako razmotrimo perspektivu duhovnih svetova i bića, na horizontu našeg pogleda na svet se odjednom pojavljuju nove mogućnosti.

I tu se susreću staro znanje i najnovija saznanja. Bezvremeno znanje se može izraziti starim jezikom misterija kao i jezikom kvantne fizike. To ipak ne znači da je moderna fizika bliža istini nego škole misterija. Jer i kvantna fizika se može interpetirati materijalistički i monistički (vidi „Bleep“), jer kvantna fizika istraživanjem beskraja vremena i prostora u najboljem slučaju stiže do „obale“ večnosti, ali ne dalje, jer njena sredstva ne mogu da vode dalje. Šta ako bi život bio princip večnosti (bezvremensoti i besprostornosti) a ne materije?Znanje u skladu sa zakonom rezonance

„Znanje“, dakle, nije neka nezavisna „istina“, već zavisi od mnogo faktora, pre svega od našeg verovanja. To znači, da je naš pogled na svet taj koji određuje, šta ćemo videti i znati i pre svega određuje, koliko će ograničeno ili neograničeno biti naše znanje. Kako je to formulisao nemački pesnik Fridrih Helderlin (Friedrich Hoelderlin, 1770 – 1843) u jednoj pesmi:

U Božansko veruju samo oni,
koji su to i sami.

Šta je istina, se svakako može spoznati, jer je apsolut po definiciji sveobuhvatan i savršen. A savršeno je takvo, da nije samo nesaznatljivo i nerazumljivo, već i saznatljivo i razumljivo, jer bi „mu“ inače nešto nedostajalo, naime, aspekat saznatljivosti i razumljivosti.

Mi vidimo ono u šta verujemo. I time stvaramo svoju sliku o svetu i svoj svet – svoju realnost. Kada je naša realnost stvorena time u šta verujemo, iz toga sledi da možemo da stvorimo samo ono u šta verujemo. Ako vidimo Boga ne samo kao energiju, već kao apsolutno Sopstvo i Svest (sa ljubavlju i voljom), tada to može pomerati planine, tada se dešavaju čuda.

Da je materijalistička i ateističko-monistička slika o svetu tačna, tada ne bi smelo da bude čuda. Ipak, čuda postoje: čudesna isceljenja, čudesna uslišenja molitvi. Najzad, svako živo biće, svaki cvet, svaki insekt itd. i na kraju svaki čovek je čudo – i materijalističke teorije ne mogu da utvrde poreklo tog čuda.

Isus je rekao:

„Blaženi su oni, koji ne vide, a ipak veruju!“ (Jov 20.29)

Danas bismo morali da kažemo: „Blaženi su oni, koji vide i makar tada poveruju!“Čudo stvaranja

Svaka biljka, svaka životinja i svaki čovek je izraz života, oblik, koji se ne može objasniti samo materijalnim (telesnim) datostima. Ako neko želi da govori o životu, a da ne spominjemo poreklo života i čoveka, nije dovoljno da završi samo intelektualnu, teoretsku obuku, već je potrebno da praktično istraži sopstvenu svest. To je bio slučaj ranije, u školama misterija, gde su adepti učili da uđu u duboku meditaciju, vežbali ovladavanje telom i duhom, izvođenje astralnih putovanja i slično. U najmanju ruku tokom doživljaja astralnog putovanja onaj, kome je to iskustvo za to bilo neophodno, zna da nije materijalno biće i da svest ne zavisi od mozga. Višim mističnim uvidom i objavom čovek spoznaje multidimenzionalnost kosmosa do prvog, najvišeg bića svetlosti, stvaralačkog božanstva unutar Univerzuma, koje se na sanskritu naziva Brahmā, na grčkom (između ostalog) Hristos. Sa one strane svih Univerzuma, koji se uvek iznova stvaraju i nestaju, postoji apsolutno, svesno Sopstvo (stvaralački apsekt Boga, na sanskritu Višnu). Višnu, opisano na način kako su to videli vedski vidovljaci, udiše i izdiše Univerzume uvek iznova, pri čemu su Univerzumi na početku „u obliku semena“ i šire se pri izdisaju, da bi pri udisaju ponovo prešli u kontrakciju. Danas i kvantna fizika koristi ovu sliku iz vedske kosmogonije, a neki autori je i konkretno citiraju.

„Sve zavisi od fokusa svesti. Svaka kreacija počinje energijom svesnih misli: stvoreni Univerzum počinje snagom misli Brahmana, a sveukupnost Univerzuma je energija sveobuhvatne svesti (Višnu). Svest nije proizvod materije, već upravo obrnuto: materija je proizvod svesti, svesti Boga! Na početku ne stoji veliki pra-prasak materije, već pra-poreklo svesti. Sve konačno proizilazi iz Božije svesti. Materija kao multidimenzionalna energija je proizvod Božije svesti. Kakve specifične oblike će materija uzeti, zavisi ipak od svesti individualnih duša. To znači, njihova svest je neposredni uzrok svih prolaznih predmeta i okolnosti, koje nastaju od materije. U tom smislu mi svi stvaramo sopstveni realitet.“ (Armin Risi: Nevidljivi svetovi, 5. izdanje, 2008. str. 237).

Duhovno prosvetiteljstvo

Bhagavad-Gita, jedan od najvažnijih spisa Indije, kaže u vezi sa time:

„Duhovno znanje primaš predanošću, pravim pitanjima i praktičnom službom (primenom). Samoostvarene duše mogu da objave ovo znanje, jer su videle istinu.

Ako na taj način primiš pravo znanje, nikada nećeš pasti u iluziju, jer ćeš kroz to znanje videti da su sva živa bića Ātmā (večne spiritualne duše) i time deo Mene, Sveprisutnog.“ (4.34–35)

Spiritualnim znanjem spoznajemo: znanje zavisi od svesti. Sve je svest, svest je energija i tamo, gde usmerimo svoju svest, tamo usmeravamo svoju energiju i aktiviramo naš subjektivni realitet, našu sliku o svetu, sa odgovarajućim (malim ili velikim) znanjem. Znanje, dakle, nije objektivno, već je uvek simptom, rezultat jednog uzroka, a taj uzrok (igra reči Ur-Sache: „ur“ – prefiks sa značenjem nečeg pra-, „sache“ – stvar, prim.prev.) – naša svest i Božija svest, jer mi smo uvek delovi Boga.

Kako to pokazuju primeri u ovom članku, ova razmatranja nisu samo filozofska igrarija ili duhovni luksuz, već pitanja od egzistencijalne važnosti pre svega u vremenu transformacije, kada sve senke treba da budu osvetljene.

Ovim zatvaramo krug, vrativši se na početak ovog članka. Tamo je citiran Kant uz napomenu, da je tada trajalo doba prosvetiteljstva. Ipak, pravo doba prosvetiteljstva je danas, doba duhovnog prosvetitetljstva sa svime, što u to spada, počevši od prevazilaženja globalnih svakodnevnih programa razvojem duhovnog znanja i moći rasuđivanja.

Sapere aude –
„Usudi se da znaš!“

PAMĆENJE SEBE

Piše: Jelena

Posle nekih razgovora o Montalkovom tekstu o „Stepenima razvoja svesti“, u nastavku će prvi stepen, koji je u njemu opisan – stanje samosvesti odnosno pamćenje sebe – biti objašnjen nešto detaljnije. Tekst mi je privukao pažnju jer opisuje proces otvaranja ka impulsima iz viših centara. Međutim, pretpostavka da se ovaj proces odigra je istinsko dosezanje stupnja samo-svesti. Zbog toga par reči o njemu.

Pod pojmom „svest“ se po pravilu podrazumeva umna aktivnost, u smislu znanja, razmišljanja, razumevanja i slično. Međutim, „svest“ je nešto drugo. Ona predstavlja posebnu vrstu „svesnosti“ u čoveku, koja je nezavisna od umne aktivnosti – pre svega svesnost o sebi.

Baziranje sopstvenog identiteta na misaonim procesima je veoma rasprostranjeno, a stepen identifikacije sa unutrašnjim sadržajem - svojim mislima i osećanjima – stoji na izuzetno dubokom nivou. No, ova vrsta identifikacije bi bila isto kao i smatrati da mi Jesmo krv koja protiče našim venama ili metabolički procesi koji se u nama odvijaju.

Kao što nismo telo koje naseljavamo, tako nismo ni ono o čemu razmišljamo, što znamo niti ono što osećamo. Identifikujući se sa telom (pol, rasa, pripadnost naciji, konfesija, materijalni status, itd) ili sa raspoloženjima, osećanjima, mislima u oba slučaja se identifikujemo sa različitim vidovima materije, od grubo-supstancijalne do fino-supstancijalne, koju predstavljaju naše misli i osećanja. Kao što opipljiva materija izgrađuje naše fizičko telo, tako i finija energija/ materija misli i osećanja oblikuje naše fino-supstancijalno telo (ovde se može napraviti podela na etersko/ životno, astralno/ emocionalno, mentalno telo, ali to će ostati za neki drugi tekst). Ovi različiti vidovi materije i naše identifikacije sa njima su ipak različiti od našeg pravog identiteta: individualne (nedeljive) duše. Tihi, nepristrasni posmatrač, koga ponekad možemo osetiti/ probuditi u sebi iza misli i osećanja, koja ga zamagnjuju, predstavlja odbleske tog identiteta: onoga što Jesmo. Posmatrač - jer upravo sposobnost opažanja proističe iz energije duše – svesti – istinske nematerijalne, duhovne energije.

Gnostika razlikuje četiri stupnja svesti, koja bismo mogli označiti kao četiri stupnja budnosti istinskog identiteta: spavanje, budno stanje ili relativnu svest, samosvest i objektivnu svest. „Objektivna svest“ (koja takođe ne opisuje intelektualne funkcije ili skup poznatih činjenica, već posebnu vrstu svesnosti) je za čoveka na njegovom sadašnjem nivou nedostupna, ali bi on stanje kontinuirane samosvesti mogao da osvoji, kada bi znao da na tome treba da radi. Mi gotovo čitav život provodimo u prva dva stanja svesti, uvereni da smo, kada se probudimo iz sna, istinski budni. Međutim, trenuci istinske samosvesti u budnom stanju su u stvari veoma retki, svesno jezgro pojedinca je po pravilu odsutno, on luta mentalnim regionima (među ogledalima), kao list guran podsticajima iz okruženja. Mi suviše često bivamo apsorbovani utiscima iz okruženja i svojim reakcijama na njih i tada ulazimo u hipnotički trans, fokusirani isključivo na objekte svojih misli i percepcije.

„U stanju sna možemo imati proplamsaje relativne svesti. U stanju relativne svesti možemo imati proplamsaje samosvesti. Ali ako želimo dugotrajnije periode, a ne samo bljeskove samosvesti, moramo da razumemo da oni neće doći sami od sebe. Za to je potrebna voljna aktivnost. Ovo znači da učestalost i trajanje trenutaka samosvesti zavisi od kontrole koju čovek ima nad sobom. Stoga to znači da su volja i svest jedna te ista stvar, ili u svakom slučaju aspekti jedne te iste stvari.

Ovde moramo da razumemo da prvu prepreku na čovekovom putu ka razvoju samosvesti predstavija njegovo ubedjenje da je već ima, odnosno da je u svakom slučaju može imati kad god to poželi. Vrlo je teško nekoga ubediti da nije svestan i da to ne može biti kad poželi.

Sticanje samosvesti, medjutim, predstavlja zapravo težak i dugotrajan posao. Kako neko može da pristane na taj posao ako misli kako već ima baš onu stvar koja mu seobećava kao rezultat teškog i dugotrajnog rada'? Naravno da čovek ovaj posao neće započinjati i da ga neće smatrati neophodnim dok se ne uveri da nema ni samosvest a ni sve ono što je sa njom povezano, a to je jedinstvenost ili individualnost, volja i stalno "ja".“ (Uspenksi: „Psihologija moguće evolucije čoveka“).

Štajner rođenje individualne svesti, rođenje JA opisuje kao proces refleksije, odražavanja slika JA sa viših planova. Na sličan način, Michael Topper kaže: „To je „trenutak“ kada jedinstvo svesti postaje svesno sebe putem procesa modelovanih sličnosti - ego-slika (modela identifikacije). Ta predstava o sebi ističe um kao medijator svesti kroz percepciju i kogniciju; njegovo najvažnije vozilo je verbalizacija ili apstraktno-imaginarna deskripcija unutrašnjeg monologa.
Međutim, njegov neposredni potencijal je čista svest o svesnosti u-sebi, bez opisne karakterizacije ili prethodnog modelovanja.“ (Michael Topper, „Positive/negative realms beyond this World“).

Pamćenje sebe označava prelazak iz stanja „pozajmljivanja identiteta“ u vidu različitih ego-identifikacija – Ja jesam to i to (pametan, pisac, dobar/loš, tragalac, uspešan/neuspešan, prevodilac, lekar, nezaposlen, siromašan, bogat, čovek ...), preko identifikovanja sa svojim mislima i osećanjima u stanje čiste I KONTINUIRANE svesti JA jesam. Tole slično stanje opisuje kao prisutnost u sadašnjem trenutku.

Stanje samosvesti je stanje potpuno oslobođeno svake ego-identifikacije, koja u stvari i predstavlja osnovno sredstvo našeg uspavljivanja. Naravno, i u našem normalnom (uspavanom) budnom stanju postoji Ja-svest, svest o sebi, najzad, mi smo svesni sebe čak i u mnogim snovima, prepoznajemo Ja među mnogim drugim likovima, koji kroz njih prolaze. Međutim, čim nas u budnom stanju utisci, koje opažamo ili naše reakcije na njih apsorbuju, čim izmestimo svest iz tela, čim se identifikujemo sa onim što osećamo, mislimo, smatramo da jesmo, mi više nismo budni.

Osnovni problem sa samosvešću je što ljudi, koji je nisu jasno doživeli, smatraju da je imaju i da je njihov osećaj sebe kontinuiran. Međutim, ovo je veoma lako proveriti. Iskustvo samosvesti prate kristalno jasna, lucidna sećanja, koja se u svoj svojoj plastičnosti mogu prizvati u svest. To je mera naše budnosti. Razmislite koliko takvih sećanja imate na prethodni dan, ne u vidu prisećanja, znanja da se nešto desilo, već u vidu potpuno jasnih, lucidnih slika – toliko smo bili budni. Ošo ima jednu interesantnu priču o učeniku, koji je smatrao da je dostigao stepen majstora i otišao kod svog učitelja da zamoli za dozvolu da i sam podučava. Učitelj mu je postavio jednostavno pitanje: „Sa koje strane stoje nanule na ulazu?“ Pitanje, na koje učenik nije znao odgovor, posle čega se vratio daljem učenju. Ova vrsta neopažanja znači da nismo bili prisutni i budni, već smo lutali mentalnim prostorima, apsorbovani svojim mislima.

Interesantno je da i Štajner kao osnovno svojstvo, koje obeležava iskustvo JA-svesti, navodi pamćenje. Pamćenje ovde nikako ne bi trebalo shvatiti u smislu memorisanja činjenica, već u smislu kontinuirane svesti o sebi.

Govoreći o procesu pamćenja sebe, Uspenski u „Mogućoj evoluciji čovečanstva“ kaže:

„Pokušaću da objasnim kako se svest može proučavati.
Uzmite sat i gledajte u sekundaru, pokušavajući da budete svesni sebe i koncentrišući se na misao "Ja sam Petar Uspenski" i "Ja sam sada ovde". Pokušajte da ne mislite ni na šta drugo, naprosto sledite kretanje sekundare i budite svesni sebe, svog imena, svog postojanja i mesta na kome se nalazite. Odstranite sve druge misli. Ako ste uporni, ovo ćete biti u stanju da radite dva minuta. To je granica vaše svesti. A ako ubrzo nakon toga pokušate da ponovite eksperiment, biće vam teže nego prvi put.

Ovaj eksperiment pokazuje da čovek u svom prirodnom stanju jednog predmeta (sebe samog) može da bude svestan dva minuta ili manje. Najvažniji zaključak koji nakon pravilnog izvodjenja ovog eksperimenta može da se izvuče jeste taj da čovek
sebe nije svestan. Iluziju da jeste stvaraju procesi pamćenja i mišljenja.

Recimo da je neko otišao u pozorište. Ako je na to navikao, dok se tamo nalazi nije posebno svestan da je tamo, iako je u stanju da vidi i da posmatra stvari, da uživa
u predstavi ili da mu se ona ne svidi, da je se seća, da se seća ljudi koje je sreo i tako dalje.“ (Uspenski: "Psihologija moguće evolucije čoveka"). 

Isti eksperiment možemo izvesti sa bilo kojim sledom radnji koje izvodimo, pokušavajući da u potpunosti osvestimo sebe tokom njenog izvođenja.

Ovo stanje je relativno lako postići na jednom izvesnom nivou, ali veoma teško održati. Za to nam je potrebna energija, drugačija od one koju koristimo za svakodnevne aktivnosti. Međutim, upravo kontinuirani pokušaji održanja stanja samo-svesti će pomoći da se ova energija obezbedi i omogući duže periode istinske budnosti (više o tome u oktavama ishrane i stvaranju viših vodonika tokom „nevidljivog dvoboja“).

Uspenski stanje samo-svesti ili pamćenja sebe opisuje kao podelu pažnje, pri čemu je jedna linija pažnje usmerena ka spolja, prema objektima percepcije, a druga ka onome ko posmatra. To znači da paralelno sa Ja (ili 987 Ja, koliko ih prema istočnoj gnostici imamo u sebi), koje ulazi u interakcije, razmišlja i oseća, probudimo i „tihog posmatrača“ čvrsto usidrenog u sadašnjem trenutku. Naše pravo Ja.

***

Ipak buđenje samo-svesti, samospoznaja predstavlja tek pretpostavku, uslov, na koju se nadovezuje „istinski posao 3 denziteta“ (Michael Topper).

Zbog toga kao dopuna ovog teksta nekoliko reči o tom našem ultimativnom Izboru, sagledanom ovaj put iz drugačijih izvora.

Kao što promene na opipljivom telu – bolesti i čudesna isceljenja – reflektuju promene u finosupstancijalnim obrascima, na osnovu kojih se formira grubo-supstancijalno telo, tako i naše misli, želje i osećanja, koje obrazuju fino-supstancijalno telo, predstavljaju refleksiju usmerenja naše svesti. Svest je nalik baterijskoj lampi, koja osvetljava određene delove sveukupne stvarnosti, omogućavajući njeno opažanje. Što širi dijapazon ove svetlosti, to je veća naša slobodna volja, na šta ćemo je usmeriti.

Svaka misao, osećanje i želja, koje se začnu u nama, menjaju boju, vibraciju i obrasce finosupstancijalnog tela. Veoma teško možemo izvršiti voljni uticaj na ovaj proizvoljni misaono-emocionalni tok, možemo se samo izdvojiti i osmatrati ga. Slobodna volja ne počinje na ovom nivou, već u izboru na šta ćemo usmeriti svoju svest. Tako i finosupstancijalni tok (misli i osećanja), koja se talasa u nama, možemo promeniti tek kada promenimo usmerenje svoje svesti. Usmerenje svesti isceljuje ili zagađuje finosupstancijalno telo. Zbog toga nije sve-jedno šta želimo, osećamo, mislimo, slušamo, kažemo, činimo, čitamo, jedemo, kakvi utisci prodiru u naše finosupstancijalno telo, koje pobude dopustimo da nastanu u nama, koje vibracije odašiljemo i primamo. (delimično prema Armin Risi: „Nevidljivi svetovi“).

Svest može biti „zarobljena“, okovana za određene osobe, poglede na svet, događaje, projekte i „prinuđena“/ izmanipulisana da u njih ulaže svoju energiju. Ovo je najmoćnija energija koja postoji i bića dijaboličnog mentaliteta je koriste kao svoju hranu ili mogućnost da tu hranu obezbede za sebe.

„Telo nije naš posed, već je pozajmljeno. Naši talenti i inteligencija, koju posedujemo, su takođe darovi, a naša osećanja, misli i želje promenljivi proizvodi fino-supstancijalne energije, koji nastaju putem trenutnog usmerenja naše svesti.

Naš jedini istinski posed je naša individualna svest. To je naša energija, energija duše i njome biramo svoje realitete: od čega ćemo biti zavisni, kojim uticajima ćemo se izložiti, koje misli, osećanja i želje ćemo u skladu sa time razviti i koja dela izvršiti. Zbog toga treba da budemo veoma oprezni sa time, gde investiramo svoj jedini posed, jer na ovom svetu mnoga bića pokušavaju da nam oduzmu upravo taj posed i iskoriste ga za sopstvene ciljeve. Jer svest je najmoćnija energija koja postoji.“
(...)Iz te perspektive postaje vidljivo da se danas odvija jedna globalna manipulacija svesti. Čitava planetarna populacija je pristala da usmeri svoju svest na materijalne stvari, a ne na duhovne ciljeve. Duhovni razvoj bi značio, osloboditi sopstvenu svest od identifikacije sa materijalnim. Umesto razvoja (ent-wickeln, ovako napisano sugeriše „odmotavanje“) odvija se uplitanje (ver-wickeln): svest ljudi se uvlači sve dublje u materijalno, u ekstreme ateizma, ravnodušnosti i fanatizma.“  (Armin Risi: „Nevidljivi svetovi“).

Usmerenje svesti, koje će usloviti određeni tok misaone i emocionalne materije/ energije, razviće određenu rezonancu bića/ duše i usloviti ono što se u nekim kanalisanim materijalima naziva polarizacijom. Preduslov za polarizaciju je prevazilaženje stanja, u kome se prepuštamo neorganizovanoj energiji finosupstancijalnog tela – našeg proizvoljnog misaono-emocionalnog toka – i identifikujemo sa njom i u kome ovladavamo mentalo-emocionalnim telom. Polarizacija podrazumeva budnost entiteta. No, ono, o čemu se retko govori, je da iznad ovog stepena budnosti postoji još jedan nivo: nivo našeg ultimativnog Izbora.

Neka citat iz malo drugačijih izvora baci svetlo na ovo pitanje.

 „Oni, koji izvode ove vežbe meditacije, spoznaju konsekventnom praksom (u ovladavanju mislima i čitavim mentalnim telom, prim.prev.) da misli i mentalne slike, koje stalno iskrsavaju pred očima, nisu njihovo pravo Ja. Oni spoznaju da pravo Ja nije materijalne, već duhovne prirode (Brahman).
(...)
Oni, koji dostignu tu Brahman-svest, stoje iznad materije i nalaze se na poziciji neutralnosti, jer su se odvojili od materijalnog dualiteta (radost/ patnja; simpatija/mržnja; veselje/ tugovanje; prijatnost/ neprijatnost).

Relativna sloboda od materijalnog dualiteta se iz još jednog razloga naziva pozicijom neutralnosti. Brahman nije ni pozitivan ni negativan, to znači, da taj nivo svesti mogu dostići kako moćna pozitivna, tako i moćna negativna bića, iako sa različitim predznakom i rezultatom. Ova neutralnost je osnova za najvišu moć u materijalnom svetu, jer onaj, ko više nije (u najmanju ruku ne direktno) uslovljen dualitetom, stoji iznad pozitivnih i negativnih uticaja i time postiže poziciju mentalnog suvereniteta. Ona se može upotrebiti da bi se materija ovom prodornom moći manipulisala ili transcendovala – u skladu sa motivacijom, sa kojom se teži za tom moći. 

 
(...) Vedski spisi navode mnoge opise velikih Asura (prema vedskoj terminologiji negativno polarizovana bića. Prim.prev.), koji su se gvozdenom voljom i beskompromisnom disciplinom podvrgavali neljudskoj askezi. Te Asure su bile potpuno svesne da nisu niti grubosupstancijalno, niti finosupstancijalno telo i time u potpunosti bili oslobođeni identifikacije (ali uz to gajili ekstremnu identifikaciju sa egom.).“ (Armin Risi: „Nevidljivi svetovi“).

Uporedi sa „OPD/ OPS polariteti“

Razmatranja o polarizaciji će uslediti u posebnom tekstu. Sada samo zapažanje da se ponekad čini, da što je širi pogled na Veliku sliku, što veću snagu entitet sakupi, to uža postaje Staza, podsećajući gotovo na ivicu mača koja vodi preko Ambisa u simbolici Drveta Života. 

Prema Ra materijalu ovaj ultimativni Izbor 3 denziteta je predstavljen 22. kartom u Tarotu: kartom Lude, koja ga donosi tražeći put kroz divljinu sa velom preko očiju :-)

Jedno JA iz 2003.

VOLITE SEBE
Precente Mulford
„Ne može biti spiritualnog rasta bez više Ljubavi prema sebi. Spiritualni rast podrazumeva negovanje i razvoj svake sposobnosti i talenta. Viša ljubav prema sebi je dobrobit kako za druge tako i za nas same.“

„Veoma malo ljudi istinski voli sebe. Samo mali broj istinski voli svoje telo višom ljubavlju. Ta viša Ljubav unosi u telo stalno rastuću životnost i stalno rastući kapacitet da uživamo u životu.“
 
„Ono što je od najveće važnosti da znamo i što će nam Apsolut pokazati ako zatražimo, je kakvu vrednost imamo za druge. U skladu sa našom moći da povećamo sreću ljudi i u skladu sa našim prepoznavanjem te moći, biće nam dato sve ono što nam je potrebno.“

„Ljubav je element prozračan kao voda ili vazduh. Ona ima mnogo stupnjeva kvaliteta. Nalik zlatu, ona se može pomešati sa grubljim elementima. Najviša i najčistija Ljubav dolazi onome i onoj, koja je u zajedništvu i jedinstvu sa Beskonačnim Umom, tražeći sve više njegove mudrosti. Pogledi i misli takve osobe će biti od velike vrednosti za onoga kome su upućeni. I takva osoba će zahvaljujući ovoj mudrosti biti veoma ekonomična sa svojim saosećanjem prema drugima.

Ako bez rezerve i prosuđivanja pružimo saosećanje i pomoć, materijalnu i moralnu, drugima kada nam zatraže, ljudi će uzeti ono što imamo da damo i doći po još. Nastaviće sa time sve dok sami ne budemo potpuno iscrpljeni. Rezultat će biti oštećenje, crpljenje energije i umanjenje vaše sposobnosti da istinski učinite dobro drugima. 
Niko sa strane neće postaviti granice vašem davanju, morate ih postaviti sami.“

*************************************************************************

Pre izvesnog vremena sam, preturajući po starim dokumentima, neočekivano naišla na jedno JA iz 2003. 

Lokalni list je u to vreme imao rubriku „Dnevnik jedne sugrađanke/ jednog sugrađanina“, uvek vezan za neki konkretan povod, te je JA iz 2003. pisalo jedan od tih dnevnika.

 To je JA na kraju jednog perioda, koji je trajao od 1998. do 2003. i bio verovatno jedan od najproduktivnijih i najdinamičnijih u mom životu, kako u pogledu stečenih znanja, tako i u pogledu plodova – opipljivih, kreativnih rezultata rada - prevoda, članaka, modula za radionice, projekata. Međutim, u vreme ovog JA ta je osmišljenost, produktivnost i kreativnost već odavno počela da se iscrpljuje i pretvara u jalovu dinamiku, prilično obesmišljeno jurcanje tamo-amo i rastrzanost između najrazličitijih obaveza i projekata koje sam preuzela na sebe. Tako i ovaj tekst, pored svesno odabranog minimalističkog i dnevničkog stila i poruka za ljude, za koje sam znala da će ga čitati, prilično verno reflektuje upravo tu besplodnu dinamiku, koja je sve više gubila na smislu. Šest meseci kasnije sam donela određene odluke i iz korena promenila način života. Doduše, ne bez otpora. Bila je izgleda potrebna ozbiljna sportska povreda da me uveri da mi je potreban mirniji tempo.

***

Gnostički sistem kaže da se sve aktivnosti u vremenu odvijaju ciklično, u skladu sa Zakonom Oktava, kod kojih postoje međustepeni između nota MI i FA i nota SI i DO, koji se ne mogu premostiti bez ispunjavanja intervala između njih. Naše aktivnosti u vremenu se iscrpljuju, ukoliko ne osmislimo (ili se one dogode) bočne oktave, koje će podržati naše aktivnosti i njihov dalji razvitak. Neke je oktave lako pratiti i sagledati, neke se mogu sagledati samo iz šireg konteksta. I nekada sa čuđenjem u tom širem kontekstu vidite kako neka nova oktava, podjednako produktivna i kreativna, mada naizgled nepovezana sa prvom, može da omogući njen dalji razvitak, ispunjavajući interval upravo na pravom mestu, obogaćujući je i omogućavajući joj da se nastavi.

***

Linearno, pravolinijsko kretanje je prilično pojednostavljen način da se shvati beskonačnost. Održavanje pravca ne znači održanje pravolinijskog kursa, već održavanje veze sa Višim Ja, koje će verovatno usloviti ciklično, spiralno kretanje ka centru. Podesite svoje frekvencije, sakupite energiju, a zatim idite tamo gde vas intuicija odvede.

***

Teri Pračet u romanu „Veštice na putu“ ima jednu lepu priču o dve veštice, koje su dospele u začaranu sobu sa bezbroj ogledala i iz koje mogu izaći samo ako pronađu onu pravu. Misteriozni glas puta: „Koja je prava?“, prva veštica uzaludno traga među svojim bezbrojnim odrazima, a naša junakinja, Baka Volderaks, pogleda na dole u sebe samu i kaže: „Glupog li  pitanja, pa ova ovde.“ I izađe iz začarane sobe.

Ova ovde, da … :-)

… kojoj je veoma milo da ja našla jedan mali zapis iz Velike Slike Života i jedno voljeno JA iz trenutka u večnosti pod nazivom 2003.