VIŠI VODONICI I ČOVEKOVA TELA

Jedno razmatranje “večne teme” u skladu sa mojim sadašnjim razumevanjem.
I još jedan deo u priči o traganju: 

ČETVRTIM PUTEM - pdf

Piše: Jelena

Prema ezoterijskim učenjima čovek poseduje četiri tela: fizičko, emocionalno (astralno), mentalno i kauzalno. U terminologiji Četvrtog puta koriste se izrazi prvo, drugo, treće i četvrto telo, odnosno kesdjan- telo za astralno i telo višeg bića (Higher Being Body) za mentalno, kako ih G. naziva u “Belzebubu”.  Za razliku od mnogih drugih disciplina, Četvrti put uči da čovek 1, 2 i 3 poseduje samo fizičko telo potpuno razvijeno i organizovano, a da preostala tri postoje samo kao potencijal. Šta to konkretno znači? 

Da li je potrebno da stvorimo neke misteriozne dodatke ni iz čega? U stvari, ako odustanemo od pokušaja da spolja napipamo neke nove izrasline i umesto toga usmerimo pogled unutra, uočićemo već sada kretanje živo kao u kapljici vode ispod mikroskopa. Razaznaćemo mnoštvo osećaja, koji se neprestano smenjuju, reagujući na spoljne podsticaje i hemiju organizma. Pogledajmo dublje i prepoznaćemo neprekidan tok mentalne energije, koja neprestano menja pravac. Međutim, dok naše fizičko telo predstavlja svrsishodno jedinstvo sa finom, funkcionalnom povezanošću između i najmanjih delova, koji svi služe celini, nikakva slična organska povezanost ne postoji između naših osećanja ili naših misli. One izranjanju nasumično, sledeći mehaničke reakcije, međusobno nepovezane i rasute, „komadići“ emocionalne i mentalne supstance, nezavisni jedni od drugih, koje i najmanji spoljni potres dovodi do sasvim nasumičnog kretanja. Ako bismo pokušali da ih zamislimo kao telo, bila bi to amorfna masa, iscepkana i rasuta, u kojoj neprestano dolazi do ogromnih gubitaka usled „eksplozija“ iznenadne ljutnje, stvaranja „virova“ nekontrolisanog maštanja uz ogroman otok energije i formiranja „naslaga“ od nataložene uvređenosti, sujete i iluzija. U nerazvijenom stanju svaka naša misao i osećanje je odvojena i nezavisna od celine i predstavlja odgovor na uticaje spolja, a iznutra ne postoji ništa organizovano što bi moglo da se odupre stimulansima života i našim mehaničkim reakcijama na njih. Setimo se da je G. gotovo čitav svoj sistem postavio kao materijalan i slobodno nastavimo sa ovom analogijom. Latinska reč za telo - „corpus“ -  nas usmerava na isti trag: ona sadrži i značenje „celina, jedinstvo“.

Tako bi odgovor na goruće pitanje o tome, da li čovek poseduje suptilna tela ili ne, možda mogao da potraži put između dva ekstrema materijalizma i new age-a. I da i ne. Posedujemo sve što je potrebno za stvaranje viših tela, ali na nama je da tu spupstancu organizujemo u svrsishodnu celinu uz takvu finu interakciju između njenih delova kakva već postoji u našem fizičkom telu. Postepeno stvaranje ovih tela se verovatno može povezati sa ostvarenjem stanja svesti, mogućih čoveku - samosvesti i objektivne svesti - i Pravog Ja – Volje. Takođe se verovatno može povezati sa uspostavljanjem stabilnije veze sa Višim emocionalnim centrom i Višim intelektualnim centrom. Možemo razmišljati o njima vozilima, neophodnim da bi se manifestovala ta viša svojstva.

Četvrti put uči da je čovek kakav jeste potpuno obrnut od onoga što bi mogao i što bi trebalo da postane. Kod pravog čoveka individualizovana Volja upravlja mišljenjem, koje sledi svesnost, mišljenje i inteligencija rukovode emocijama, koje pružaju motivacioni pokretač fizičkom telu.

Razvijen čovek ili Čovek koji ispunjava volju: svestan čovek 
- „Gospodar“ - ’Ja’ – Svest – Volja, 4. Telo    
- Misaone funkcije – koje slede svest i volju, 3. telo;      
- Emocionalna snaga i želje – koje slede misli i inteligenciju, 2. telo;                             
- Telo koje sledi želje i emocije, koje su predmet inteligencije, 1. telo;
 -Život

 Za razliku od pravog čoveka, kojim upravlja njegova individualizovana volja, čovekom-mašinom upravlja splet proizvoljnih životnih okolnosti. Fizičko telo prima slučajne šokove iz okruženja (čulne podsticaje), koji izazivaju emocionalne reakcije u skladu sa ranijim programiranjem. Ove emocionalne reakcije pokreću međusobno nepovezane „misli“ od kojih svaka kaže „Ja“, maskirajući se u volju. U ovom slučaju nema četvrtog tela, nema tela volje, tu je samo zbrka malih, konfliktnih, trenutnih volja, stimulisanih neuređenim emocijama i mislima.

Život -
-    Fizičko telo, automat, koje deluje prema spoljnim uticajima;
-    Osećanja, koja proizvodi automat;
-    Misli, koje potiču iz osećanja;
-    Različite i kontradiktorne ’volje’, stvorene željama.

U „Potrazi za čudesnim“ Gurđijev kaže: „Zamislite posudu ili retortu ispunjenu različitim metalnim parčićima. Parčići nisu povezani jedni sa drugima ni na koji način i svaka slučajna promena položaja retorte ili posude, svaki slučajni udar, koji ona primi, menja relativni položaj parčića u neredu. Ukoliko se retorta protrese, onda se parčići, koji su na vrhu, mogu pojaviti na dnu, a oni sa dna mogu isplivati na vrh. Ne postoji ništa stalno u položaju parčića i pod takvim okolnostima i ne može biti ničeg stalnog. To je tačna slika našeg psihičkog života, koji se menja svakoga trenutka. Svaki sledeći trenutak može promeniti položaj komadića, koji je na vrhu i postaviti na njegovo mesto drugi, koji je često njegova suprotnost. Nauka naziva to stanje parčića stanjem mehaničke miksture. Suštinska karakteristika interakcije komadića jednih sa drugima u tom stanju mešavine je nestabilnost te interakcije i njena varijabilnost.

Nemoguće je stabilizovati interakciju parčića u stanju mehaničke mešavine. Ali može se odigrati fuzija komadića; priroda parčića to čini mogućim. Da bi se to učinilo, ispod retorte se mora upaliti posebna vrsta vatre, koja će, zagrevajući i stapajući parčiće, najzad dovesti do njihove fuzije. Spojeni fuzijom na ovakav način, parčići neće više predstavljati mehaničku mešavinu, već stanje hemijskog jedinstva. I oni se više ne mogu odvojiti tim jednostavnim metodama, koje ih razdvajaju i čine da promene mesto dok su u stanju mehaničke mešavine. Sadržaj retorte je fuzijom postao nedeljiv, ’individualan’. To je slika formiranja drugog tela. Vatra, kojom se postiže fuzija, je u čoveku proizvedena trenjem, borbom između ’da’ i ’ne’ unutar njega.“

Međutim, među mehaničkim ljudima nije retka pojava čoveka kod koga se fuzija odigrala spajanjem posebno naglašenih svojstava lažne Ličnosti, krutih pogleda na svet, isključivosti ili određenog fanatizma. Bez kontakta sa Višim centrima i Izvorom preko njih ova vrsta fuzije će rezultirati iskrivljenim oblikom bez empatije, zahvalnosti i poštovanja. Da bi se smer kretanja istinski promenio, potrebno je da se u čoveku obrazuje nešto, što čuva organsku vezu sa onim suštinskim u nama, nešto, što može da se odupre životu i može da kontroliše čoveka iznutra. Promena se tako ne može ostvariti odlukama Ličnosti da popravi neke stvari u sebi ili postane čvršća, odlučnija, emocionalnija ili humanija. Promena na jednom kraju izaziva sasvim neočekivane posledice na drugom. Autentična promena se odvija tako što posle duge prakse samo-posmatranja i osvetljavanja unutrašnjeg prostora Rad počinje da deluje u nama i, budući da sam predstavlja kristalizovanu, organsku celinu, počinje da uređuje unutrašnji prostor. Istinska promena odvija se onda, kada Ličnost pod uticajem posmatračkog Ja, sastavljenog od malih Ja, koja zajedno praktikuju Rad (zamenik nadzornika) počne da se povlači i postaje pasivna da bi Suštini omogućila razvoj. Tada umesto bitke malih Ja za prevlast i dominaciju i njihovih reagovanja na spoljne stimulanse, ona počinju da se pokoravaju unutrašnjem glasu i stavljaju svoj potencijal Suštini na raspolaganje.

Drugo telo tako ne može biti sačinjeno od delova Ličnosti, već samo od onog najautentičnijeg i najiskrenijeg u nama. I mada je reč o unutrašnjim, psihičkim procesima, oni se mogu izraziti merljivim odnosima. Pamćenje sebe, neidentifikovanje, uzdržavanje od unutrašnje konsideracije, neizražavanje negativnih emocija imaju sasvim konkretno, opipljivo dejstvo u našoj alhemijskoj fabrici i pokreću pregrupisanje elemenata.  

***

William James Thompson navodi još jedno važno opažanje u vezi sa višim telima:
„Poređenje između brojeva vodonika, povezano sa različitom materijom tela i gorivom, povezanim sa višim centrima će pružiti jasniju definiciju njihovog odnosa. Smeštajući tela na različite nivoe na oktavi kreacije Gruđijev je dao narednu asocijaciju:  

Absolut
Svi svetovi
Sva sunca                      Četvrto telo         6 zakona     [H.6]
Sunce                           Telo višeg bića     12 zakona     [H.12]
Sve planete                   Kesdjan telo        24 zakona     [H.24]
Zemlja                          Fizičko telo         48 zakona     [H.48]
Mesec”
(William James Thompson, “J.G.Bennett‟s Interpretation of the Teachings of G.I.Gurdjieff: a study of transmission in the fourth way”)

Vodonici sa manjim brojem označavaju supstance bržih vibracija i suptilnije prirode. Usled nepravilnog rada naše “mašine” mi ne proizvodimo dovoljno finih materija. Tek Rad na sebi, u vidu “vatre”, koja zagreva parčiće u retorti i podstiče fuziju, će pokrenuti procese kristalizacije. Reč je o psihičkim procesima, tokom kojih se odvija razlaganje grubih supstanci i njihovo pretvaranja u fine.  Ovaj proces psiho-spiritualne alhemije je predstavljen u vidu dva svesna šoka u Gurđijevljevom opisu ljudske fabrike i transmutaciji materija u skladu sa Zakonom oktava (vidi “Četvrti put/ oktave ishrane”).

Uobičajen rad ljudske fabrike omogućava proizvodnju veoma malih količina viših vodonika, koji uglavnom bivaju brzo potrošeni pogrešnim radom “mašine”. Tek Prvi svesni šok – pamćenje sebe – omogućava da se oktava vazduha nastavi ka fa 24 i da alhemijska fabrika počne da proizvodi finije supstance, sposobne da manifestuju viša svojstva.

Kako ga Uspenski opisuje u “Četvrtom putu”, Drugi svesni šok je neophodan na mestu gde se mi 12 oktave utisaka i si 12 oktave hrane zaustavljaju u svom razvoju. Da bi se njihov razvitak nastavio potreban je šok – bočna oktava – putem koga bi se mi 12 oktave vazduha razvilo u fa 6, a si 12 oktave utisaka u do 6. Potrebna je fina energija 12. stepena, ona koju sadrže emocije. Međutim, u našem uobičajenom stanju samo negativne emocije dostižu potrebnu jačinu i Drugi svesni šok praktično znači rad na njima. Neidentifikovanje i praksa konstatacije u trenutku pojave negativnih stanja unosi svetlo u naš unutrašnji prostor, zaustavlja kompulziju i podstiče razlaganje negativnih emocija i oslobađanje energije dovoljno visokih vibracija. Verujem, dobar razlog da od srca zahvalimo svim “malim mučiteljima” i lažnim prijateljima, koje smo sreli u životu.

***

Sumnjam da će se dotok finih H ispoljiti kao dobro ispolirane čakre, svetleća aura ili sposobnost manifestovanja novog BMW-a. Moj je cilj daleko skromniji. “Da ovladam sobom” – rekao je jedan od Gurđijevljevih učenika na pitanje o cilju. “E, to je nešto u čemu Vam mogu pomoći.“  odgovorio je Gurđijev.

U čemu nam Rad u stvari može pomoći? 
Pokušajmo da to ustanovimo Radeći.

„Follow the path to the end, see what happens, see what changes
take place within you, and what light begins to dawn in you."
— Maurice Nicoll —

ČETVRTI PUT - Maurice Nicoll: ČETIRI TELA ČOVEKA II

DRUGI DEO

Prošli put smo se donekle približili ideji o drugim telima Čoveka pored fizičkog tela. Večeras ćemo čuti ono što se može nazvati čisto teoretskim učenjem o Četiri tela čoveka, koje je originalno dao G. Ali morate razumeti da je oblik, u kome je ono dato, da tako kažem, visoko kompresovan. To je samo kratki pogled na čitav predmet i dat je tokom dve prilike. Ali je izričito rečeno da je veoma mnogo drugih ideja uključeno u tu prvu prezentaciju i da je potrebno mnogo modifikacija, da bi se razumeo taj veoma obiman predmet. Vi znate da se prilikom predstavljanja nekog teškog predmeta ljudima, koji o njemu ne znaju ništa, prvo mora dati prikaz opšteg koncepta čitave materije. Na primer, ako putnik želi da napravi predavanje o nekoj nepoznatoj zemlji, koju je posetio, prvo će svima dati opšti prikaz. Ovo predavanje o Četiri tela, koje je G. dao pre mnogo godina i koje je snimio g. Uspenski, se mora shvatiti kao opšti nacrt. Kasnije je napravljeno dosta modifikacija te originalne prezentacije. Time ćemo se baviti kasnije, tokom narednih predavanja, ali mislim da je za vas najbolje, da sada dobijete opšti pregled u vezi sa Četiri tela čoveka, kako je on dat na čisto teoretski način, tako da kasnije mogu da se nadovežem na to, znajući da vam je to već poznato.

Ovde ću vas ponovo podsetiti da u Jevanđeljima postoje sasvim očigledni pokazatelji da čovek mora da stekne novo telo. To je izraženo rečima da čovek mora biti ponovo rođen da bi video Kraljevstvo Nebesko. Čovek je jednom rođen u svom fizičkom telu, ali čovek, koji živi u fizičkom telu, mora da stekne drugo ili psihološko telo. I kada ga stekne, on je ponovo rođen. Vi svi razumete da čovek nije samo svoje fizičko telo. Formiranje drugih tela, ono što čovek zaista jeste, to je psihološki čovek, koji živi u fizičkom telu. Formiranje drugih tela se odnosi na psihološkog, ne na fizičkog čoveka. Ono se odnosi na centre u čoveku, koji su psihološki. Organizacija tih centara čini osnovu formiranja drugih tela, koja mogu da prežive smrt fizičkog tela. Ukoliko je čovek psihološki u haosu, tada u njemu ne postoji ništa organizovano pored fizičkog tela. Ukoliko čovek nije ništa drugo do gomila kontradiktornih ’Ja’, onda on nema realno, stalno ’Ja’ u sebi.

Ali moram vas upozoriti da se prilikom shvatanja ovog predmeta moramo suočiti sa mnogim teškoćama. Veliko znanje nije lako razumeti. Podsetiću vas da je tokom prethodnog predavanja rečeno da ako Rad postane realan i živ u čoveku i tako dobro organizovan, da on deluje iz Rada i seća se sebe u svakodnevnom životu, da u njemu onda postoji nešto organizovano, a to je Drugo telo. Ali da bi se to odigralo, čovek nikada ne sme zaboraviti čime se bavi u Radu. On mora, kako je G. jednom rekao, doseći takav nivo, da u kom god pravcu da je guran, koliko god loše da je tretiran, nikada ne zaboravi Rad i ne deluje drugačije nego preko Rada.

Vi svi znate da Rad treba da stvori nešto novo u vama, da vam pruži nove načine za posmatranje stvari, nove načine za razmišljanje o životu. To je čitav cilj Rada. Čitav cilj Rada je da stvori nešto novo u vama – novog čoveka umesto starog čoveka. Ukoliko vidite šta to znači, tada ćete bolje razumeti šta znači kreiranje Drugog tela.

U sledećem delu ću preneti reči g. Uspenskog.

ČETVRTI PUT - Maurice Nicoll: ČETIRI TELA ČOVEKA I

 Kao prilog razmatranju naše nevidljive anatomije i suptilnih tela, sledi predavanje Morisa Nikola o četiri tela čoveka, objavljeno u I tomu "Komentara uz učenje Gurđijeva i Uspenskog".

Prevod: Jelena

PRVI DEO

Kako je ovaj predmet obiman i po svojoj prirodi izuzetno važan i kako zahteva osvetljavanje sa mnogo tački gledišta, da bi se omogućilo njegovo istinsko razumevanje i da bi se sprečilo da se shvati na neobavezujući ili samo formatorni način, odlučio sam se za postepeni pristup.

Ukratko, učenje kaže da je čovek, koji živi u telu, datom prvim rođenjem, sposoban da razvije još tri tela, sačinjena od finije supstance. Ali šta to znači i koje će nam ideje pomoći da to shvatimo? Šta na primer može značiti da čovek može razviti drugo telo nezavisno od tri naredna tela? Na koji način možemo sebi predstaviti to drugo telo? Možemo to prvo shvatiti na ovaj način. Zamislite čoveka, koji stoji iza nekog drugog čoveka i kontroliše ga u svemu što čini i kaže. Čovek ispred se pokorava instrukcijama čoveka iza njega. Inteligencija i volja čoveka iza kontrolišu akcije čoveka ispred. Čoveka ispred možemo posmatrati kao prvo telo, a čoveka iza kao drugo – to jest, možemo steći ideju o drugom telu, koje kontroliše prvo. To je dosta jednostavno razumeti, jer u svakoj organizaciji u životu, bilo poslovnoj bilo vojnoj, postoji određena kontrola pojedinca od strane drugog pojedinca. U slučaju jednog čoveka, to je teže razumeti.

METAFIZIČKA ANATOMIJA III - ČOVEK JE DUGA

Sinhroniciteta nikada dosta:-)
No, ... da se njima ne zamaramo ...
... kao nastavak prošlogodišnje serije tekstova na temu metafzičke anatomije i kao još jedan oproštaj od dvoje divnih životnih saputnika, uz želju da ih najlepši tonovi duge odnesu na njihovo mesto u svetlosti!
I uz zahvalnost svima koji su bili tu!

OSHO - ČOVEK JE DUGA

preuzeto sa: Das Chakra-Buch

Prevod: Jelena
Čovek je duga – svih sedam boja zajedno. To je njegova lepota i to je njegov problem. Čovek ima mnogo faseta, mnogo dimenzija. Njegovo Jastvo nije jednostavno, veoma je kompleksno. I iz te kompleksnosti se rađa harmonija, koju nazivamo Bog: božanska melodija.

Prvo, što se mora razumeti o čoveku, je da čovek još uvek nije. Čovek je jedna mogućnost, jedan potencijal. Čovek može da bude, čovek je obećanje. Pas jeste, stena jeste, Sunce jeste ... čovek može da bude. Otuda strah i muka – čovek može i promašiti, ne postoji izvesnost. Čovek može procvetati, ali i ne mora. Otuda drtavica, oklevanje, nesigurnost u unutrašnjosti: „Da li ću biti u stanju to da učinim ili ne?“

Čovek je most između životinje i božanskog. Životinje su beskrajno srećne – one to, naravno, ne opažaju, nisu svesno srećne, ali su veoma srećne, bezbrižne, nisu neurotične. Bog je beskrajno srećan i svestan. Čovek je tačno između ta dva, u praznom prostoru, uvek u kolebanju – biti ili ne biti?

Čovek je duga, kažem, jer duga nudi potpunu perspektivu, u kojoj se čovek može shvatiti – od najnižeg do najvišeg. Duga ima sedam boja, čovek ima sedam centara. Alegorija sa sedam je veoma stara.

U Indiji se ta alegorija javlja u vidu sedam čakri: najniža je Muladhar a najviša je Sahasrar i između te dve je pet stepena, još pet čakri. I čovek mora proći kroz sve te čakre – sedam stepena do božanskog.

Obično smo zaglavljeni u najnižem. Prve tri – Muladhar, Svadhistan i Manipura – su životinjske čakre. Ako živiš u prve tri, nećeš se mnogo razlikovati od životinje - i tada ćeš počiniti neki zločin, jer nećeš biti u stanju da budeš ono što treba da budeš, propustićeš mogućnost.

Ako se seme ne razvije u cvet, ono je počinilo zločin – ne protiv nekog drugog, već protiv sebe samog. A greh, koji čovek čini protiv sebe samog, je najveći. Mi u stvari samo onda činimo zločine protiv drugih, ako smo već prethodno počinili temeljni zločin prema sebi.

Prve tri čakre se bave jelom, novcem, moći, vlašću, seksom. Jelo je najniže, seks je najviši u nižim čakrama. To se mora razumeti. Ishrana je najniža – čovek, okupiran ishranom, je u najnižoj kategoriji živih bića. On nema cilj, on jednostavno želi da preživi, da bi preživeo. Ako ga upitaš, čemu, neće umeti da ti da odgovor.

Jednog dana mi je Mula Nasrudim rekao: „Želeo bih da imam zemlju.“ Upitao sam ga: „Ali zašto? Već je imaš dovoljno.“ Rekao je: „Mogao bih da gajim mnogo novih krava.“ Upitao sam ga: „I šta bi radio sa njima?“ On je rekao: „Prodao ih i zaradio još više novca.“ – „I onda, šta bi radio sa tim novcem?“ – „Kupio još zemlje.“ A ja sam ga upitao: „Zašto?“ – „Da bih uzgojio još novih krava.“

I tako to ide – đavolji krug, iz koga ne izlaziš: jedeš da bi živeo, živiš da bi jeo. To je najniža mogućnost. Najniža životna forma je ameba. Ameba samo jede, to je sve. Ameba nema seksualni život, ona samo proždire sve što može da dobije – ameba je savršen simbol za najnižeg čoveka. Ameba nema druge organe, samo usta, njeno čitavo telo funkcioniše kao usta. Ona vari sve što prođe kraj nje;  sve što pronađe se vari. Ona to uzima celim svojim telom; čitavo njeno telo su velika usta. Ona postaje sve veća i veća; tada nastupa tačka kada ne može više – tada se deli na dva dela. Sada su tu dve amebe umesto jedne i one nastavljaju da čine isto. Ameba jede i samo živi i živi da bi još više jela. Neki ljudi žive na tom najnižem stepenu. Čuvaj se toga – život ima mnogo više da ti da. Nije reč o tome da se preživi, već da se preživi za nešto značajno. Preživljavanje je neophodno, ali ne kao svrha samom sebi, već kao sredstvo.

Druga vrsta čoveka, nešto više razvijenog od čoveka orijentisanog ka hrani, je onaj gladan moći, političar. On želi da vlada ljudima. Zašto? Duboko u svojoj unutrašnjosti on se oseća veoma, veoma inferiorno. On želi da pokaže svetu: „Ja sam neko; ja mogu da dominiram, ja mogu da ti pokažem tvoje mesto.“ On sam za sebe nije pronašao mesto i pokušava da čitav svet postavi na njegovo mesto. Opsednut je egom. Može da se kreće u bilo kom pravcu: ako se okrene ka novcu, gomilaće novac – novac postaje simbol moći. Ako se okrene ka politici, neće stati, dok ne stigne do kraja – a tamo nema ničega.

Pravi čovek pokušava da sebe samog osvoji, ne druge. On želi da spozna samoga sebe. Ne pokušava da ispuni unutrašnje praznine, tako što dominira drugima. Pravi čovek želi slobodu za sebe i za druge.

Treće je seks – i kažem da je seks bolji od jela i politike, jer on ima nešto veći kvalitet: on deli. On ima nešto više. Kod jela samo unosiš u sebe, ne deliš. Kod vladanja samo razaraš, ne stvaraš ništa. Seks je najviša mogućnost na nižem nivou – deliš, daješ svoju energiju i bivaš kreativan. Dok god je reč o životinjskoj egzistenciji, seks je najviša vrednost. I ljudi su zaglavljeni negde u te prve tri čakre.

Četvrta je čakra Anahata – prve tri su životinjske, poslednje tri su božanske, a između ta dva je četvrta Anahata – srčana čakra, lotus srca, čakra ljubavi. I to je most. Ljubav je most između životinje i Božanskog. Pokušaj to što je dublje moguće da razumeš, jer to je čitava poruka Kabira – poruka ljubavi. Ispod srca čovek je životinja, iznad srca je božanski. Samo u srcu je čovekova čovečnost. Zbog toga je čovek, koji ume da oseća, koji ume da voli, koji ume da moli, koji ume da plače, koji ume da se smeje, koji ume da deli, koji ume da saoseća, istinski čovečan. U njemu sviće čovečanstvo, prvi zraci Sunca prodiru u njega.

Peta je Visuddhi, šesta je Ajna i sedma je Sahasrar. Sa petom ljubav postaje sve meditativnija, sve više kao molitva. Sa šestom ljubav više nije odnos. Ona nije ni molitva – postala je stanje bića. Nije više reč o tome da nekoga voliš, ne. Sada jesi ljubav. To nije pitanje voljenja – tvoja energija jeste ljubav. Ne možeš drugačije. Sada je ljubav prirodna reka – kao što dišeš, tako i voliš, to je bezuslovno stanje. I sa sedmom dolazi Samadhi, Sahasrar; stigao si kući.

U hrišćanskoj teologiji se može pronaći ista alegorija u priči o tome, kako je Bog stvorio svet za šest dana i sedmog se odmorio. Tih šest dana je šest čakri – šest centara Jastva. Sedma je mir: čovek je stigao kući, čovek se odmara. Ta alegorija nije dobro shvaćena. Hrišćani, a posebno hrišćanski teolozi, ne idu tako duboko. Njihovo razumevanje ostaje površno – u najboljem slučaju logičko, teoretsko – i ne dodiruje suštinsko. Bog je stvorio svet: prvo je stvorio materiju, a na kraju je stvorio čoveka. Tokom pet dana je stvorio sve drugo na svetu – materiju, životinje, ptice – a šestog dana je stvorio muškarca. U poslednjem trenutku šestog dana stvorio je ženu. To ima duboko simbolično značenje: žena je poslednja stvorena – čak ni muškarac nije poslednji. Alegorija je još lepša, jer kaže da je on stvorio ženu od muškarca. To znači, da je žena profinjenje muškarca, jedan čišći oblik.

A sedmog dana Bog je počinuo. Šta drugo možeš da učiniš, kada stigneš kući? Sahasrar je centar mira, apsolutnog mira – stigao si, ne moraš više nikuda da ideš.

Najniže – u Muladhari – je centar nemira, najviše je centar mira, a između je sedam kategorija. Možeš ih označiti sa sedam boja – da, čovek je duga. Ili ih možeš imenovati sa sedam nota. Istočnjačka muzika deli zvuk na sedam nota: sa, re, ga, ma, pa, dhi, ni – to je sedam osnovnih tonova. Od tih sedam tonova stvara se muzika – svaka simfonija, svaka melodija, svaka pesma, sav ples.

Zapamti: sedam je jedan veoma značajan broj.

I još nešto: da bih bio moderniji i savremeniji, želeo bih da podelim sedam centara na sledeći način: prvi nazivam ne-um. Ne-um znači da um čvrsto spava – Muladhara. On postoji, ali u tako dubokom snu, da ga i ne primećuješ. U steni je Bog u dubokom snu. U čoveku je nešto budniji – samo malo budan, ne mnogo. U steni on čvrsto spava, hrče. Ako dobro oslušneš, čućeš hrkanje, ... hrkanje Boga. Zbog toga su stene toliko lepe,  takve mirnoće, nema nemira, zabrinutosti, one ne moraju nikuda. To nazivam ne-umom. Pod ne-umom ne podrazumevam da one nemaju um; mislim samo da se um još nije manifestovao. Um čeka u obliku semena, um se sprema za buđenje, um se priprema, um se odmara. Pre ili kasnije svanuće i stena će postati ptica i početi da leti ili će postati drvo i početi da cveta.

Drugo stanje nazivam nesvesnim umom. U drveću um postoji – ne kao u stenama, Bog se malo nazire u stenama. Ne svesno, nesvesno. Drveće oseća – ono ne može da oseti da oseća, ali ono oseća. Još uvek nema mnogo svesnog opažanja. Osećaj postoji, drvo je senzibilno. I danas postoje eksperimenti, koji dokazuju da je drveće izuzetno osetljivo.

To nazivam nesvesnim umom. Um je tu ... gotovo kao kada čovek spava. Ujutru se seća da je imao predivnu noć – „čvrsto sam spavao, san je zaista bio veoma dubok.“ Ali sećaš se sebe tek ujutru, a ne tokom spavanja, sećaš se naknadno, gledajući unazad. Um je tu dok spavaš, ali u tom trenutku on ne funkcioniše, funkcioniše tek naknadno, kasnije. Ujutru se sećaš: predivna noć, tako umirujuća, kao somot meka noć, takva duboka tišina i takva sreća – ali to spoznaješ tek ujutru.

Treće stanje je podsvesni um. Podsvesni um je u pticama, životinjama. On je nalik sanjanju. U snu si nešto svesniji nego tokom spavanja. Recimo to ovako, stene leže u komi; ujutru nisu u stanju ni da se sete koliko je dubok bio san – to je koma. Drveće spava; kada se probude, sećaju se. Ptice i životinje sanjaju – one su najbliže čovečanstvu. To nazivam podsvesnim umom.

Četvrto stanje nazivam svesnim stanjem. Tu se nalazi čovek. Ne previše svesno, samo treptaji, samo mali talas svesti – a i to se događa samo onda kada se nađemo u velikoj opasnosti, inače ne. Ukoliko neko odjednom potegne koplje na tebe, želeći da te ubije, postaješ svestan. U jednom takvom trenutku vlada velika budnost, inteligencija, sjaj. Mišljenje se zaustavlja. Postaješ baklja. Samo u retkim trenucima si zaista budan; većinu vremena se krećeš kao mesečar.

Čuo sam ... Godine 1959. u francuskom gradu Vienne dvojica pijanaca su otvorila ono što su smatrala vratima. To je u stvari bio prozor jedne sobe na trećem spratu. Uz radosnu pesmu na usnama marširali su ruku pod ruku preko prozorske daske i aterirali na ulicu ispod. Policajac na dužnosti, koji je čuo udarac i požurio u pomoć, bio je kao gromom pogođen, kada je video kako odlaze odatle, očito u nepomućenom raspoloženju. „Promašili smo stepenicu.“ objasnili su.

Bili su potpuno nesvesni. Da su bili svesniji, možda bi poginuli. Nisu bili svesni, mislili su da su jednostavno promašili stepenicu. Četiri sprata!

To je i vaša situacija. Skoro čitav vaš život nalikuje životu pijanaca. Uvek iznova se saplićete tamo i onamo, promašujete stepenicu ovde i stepenicu tamo. Vaš čitav život nije ništa do nesreća do nesreće, saplićete se, laktate se. Možete to nazvati ljubavlju, ali u krajnjoj konsekvenci samo gurkate jedni druge. To vas čini nesrećnima.

Samo svest vodi do ekstaze. Ekstaza prati svest kao senka. To je četvrto stanje, u kome ljudi obično žive i umiru. To je puko traćenje. Jer stenama se može oprostiti i cveću se može oprostiti i pticama se može oprostiti, ali ne i čoveku – jer vi možete uhvatiti prvi treptaj. Sada je vaša odgovornost da napredujete, da to učinite solidnijim, jačim. Jednoj steni se ne može reći: „Promašila si!“ Ali čoveku se može reći: „Promašio si!“

Čovek je jedina životinja svesna odgovornosti – možemo ga upitati, on će morati da odgovori, to je značenje odgovornosti. Jednog dana će morati da odgovara pred Bogom ili centrom ove egzistencije ili egzistencijom samom: „Kako si promašio? Dat ti je elementarni početak, trebalo je da se razviješ. Dato ti je seme, mogao si da procvetaš. Zašto si promašio?“

To je briga čoveka, njegova muka, njegov drhtaj, njegov bol – jer čovek je jedina životinja na čitavom svetu, koja ima sposobnost da bude ekstatična, koja može da dosegne sreću, koja može da postane Satchitanand, istina, svest, bivstvo, blaženstvo, koja može da dospe do najvišeg.

Peto stanje sam nazvao podsupersvesnim umom. Na četvrtom stepenu – svesnom umu – tvoja svest je nešto treperavo, sasvim trenutna, bez stabilnosti, ona može da ode i da se otrgne tvojoj moći, ne možeš je prizvati kada ti je potrebna. Sve religije egzistiraju između svesnog uma u supersvesnog uma. Sve tehnike joge, sve tehnike uopšte, ne služe ničemu drugom, do da tvoju svest preobraze u supersvest. Gurđijev je to nazvao pamćenje sebe. Kabir je nazvao Surati-joga – Surati znači i sećanje. Isus je uvek iznova ponavljao: „Probudite se, probudite se! Pazite!“ Buda je rekao: „Budite budni.“

Krishnamurti stalno govori o svesti; četrdeset godina govori o jednoj stvari, a to je svest. Jedna reč je čitava poruka: ta reč predstavlja most između svesnog i supersvesnog uma.

Ako je tvoja svest postala stabilan faktor u tebi, kristalizovani faktor u tebi i ako na to možeš da se osloniš, ... U ovom trenutku još uvek ne možeš da se osloniš na to. Ideš svojim putem i neko te udari – svest odmah nestaje, nije pouzdana. Neko kaže neku jednostavnu reč, neko kaže: „Ti idiote!“ – i svest je nestala. Reč „idiot“ i oči ti se zakrvave i ti si spreman da ubiješ ili budeš ubijen.

Čak i ljudi, koji izgledaju veoma budni i veoma svesni, su možda samo zato budni i svesni, što su izbegli takve situacije. Njihova budnost nije prava. Možeš da odeš na Himalaje, možeš da sediš u pećini - niko neće doći i nazvati te idiotom. Ko će se toliko namučiti, da ode do tvoje pećine na Himalajima, da bi te nazvao idiotom? Naravno da se ne ljutiš. Stanje tvoje svesti u tvojoj pećini se ne računa mnogo, jer ono tada nije stavljeno na probu, ne postoji mogućnost da bude uništeno. Zbog toga Kabir kaže: „Budi u svetu. Nemoj biti deo sveta, ali budi u svetu, živi u svetu.“ Živi u sasvim normalnim situacijama, gde te sve provocira da postaneš nesvestan i svako ti pomaže da postaneš svestan.

Kada to razumeš, tada svet postaje jedno od najvećih pomagala Boga da te učini svesnijim. Tvoj neprijatelj postaje tvoj prijatelj, a kletve postaju blagoslovi i nesrećni slučajevi se mogu preobraziti u srećne okolnosti. Sve zavisi od jedne stvari: da li poznaješ ključ svesti. Onda sve možeš preobraziti u zlato. Ako te neko uvredi, to je trenutak da budeš budan. Ako tvoja žena pogleda drugog i ti se osetiš povređenim, to je trenutak da budeš budan. Ako se osećaš tužno, tmurno, depresivno, ako veruješ da je čitav svet protiv tebe, to je trenutak da budeš budan. Ako te okruži tamna noć, to je trenutak da upališ svoje svetlo. Ispostaviće se da su sve one od koristi – zato i jesu tu.

Na putu od svesnog uma do supersvesnog uma sve postaje joga, sve postaje meditacija, molitva, svest. Podsupersvesni um je intergisani fenomen, ali ti ćeš ga još ponekad gubiti. Ako si budan, obično ne, ali gubićeš ga dok spavaš. Podsupersvesni um ti pomaže dok si budan, a ponekad ćeš ga se setiti i u snovima – ali ne i u dubokom snu. Kada Krišna kaže u Giti: „Jogi je budan, čak i kada čitav svet spava“, on ukazuje na jedno više stanje svesti, koje ja nazivan šestim – supersvestan um. Tada je čovek budan čak i dok spava; duboko u snu, ali svest ostaje. To je šesto. I iz tog šestog sedmo se spontano budi – za to ne moraš da činiš ništa.

Taj sedmi nazivam ne-umom, čime se zatvara krug. Prvi je ne-um jedne stene, a poslednje ne-um jednog Boga. Da bi prikazali to jedinstvo, vajamo skulpture Bogova u kamenu. Da bismo prikazali to jedinstvo, taj zatvoreni krug, stvorili smo kamene statue Boga. Da bismo pokazali da je kamen početak, a Bog kraj i da se oni negde sreću. Ponovo ne-um – nazivam dušu, Boga, Prosvetljenje, Nirvanu, Spasenje ili kako god želiš da to nazoveš.

To je sedam stepena. I to je duga koja čini čoveka. Još nešto: nijedna boja ne sme da bude izostavljena. Sve boje moraju da budu u dugi i svi tonovi muzike, svih sedam tonova moraju biti deo melodije i svih sedam čakri od Muladhar do Sahasrar, moraju da postanu jedna celina. Ne možeš odbaciti jednu čakru, jer ti odbačena čakra neće dopustiti da ikada budeš ceo – a ko nije ceo, nikada neće postati svet (igra reči, reč „heil“ = znači zdrav i ceo, „heilig“=svet). Svi oni moraju obrazovati jednu hijerarhiju, jednu celinu; moraju pripadati jednom centru.

Pravi čovek religije živi u celoj dugi, od stene do Boga – od ne-uma na jednom kraju do ne-uma na drugom kraju. On je čitav spektar. On živi potpuni život. Ništa se ne odbacuje; sve se uključuje. Uopšte se ništa ne odbija; ako ti neki ton zvuči pogrešno, to samo znači da ne umeš da ga upotrebiš. On može biti upotrebljen, od otrova može nastati lek – samo moraš znati kako da ga preobraziš. A ponekad nektar može biti otrovan, ako ne razumeš kako se koristi.

Ako znaš kako da iskoristiš ljutnju, ustanovićeš da ti ljutnja daje oštrinu – upravo, kao kada neko naoštri mač. Ljutnja, pravilno upotrebljena, ti daje oštrinu, zračenje, ogromnu vitalnost. Seks, pravilno upotrebljen, te tako ispunjava ljubavlju, da je možeš deliti sa svima, a da ona nikada ne presuši. Seks, pravilno upotrebljen, ti pomaže kod ponovnog rođenja. Uobičajeno se seksom na svet donose deca, u izuzetnim slučajevima se na svet donosi tvoje najintimnije biće.

Dopustite da vam kažem da sve, čime raspolažete, možete upotrebiti – ništa nije nekorisno. Ne odbacujte ništa, inače ćete jednog dana žaliti. Sve se mora upotrebiti. Budite samo razumniji, budite budniji i počnite da posmatrate događaje u svojoj unutrašnjosti i kako možete učiniti da oni zavibriraju u višoj harmoniji – to je sve. U ovom trenutku još nemaš težinu, još nisi individua. Nisi duga:-) – sve te boje su u različitim dimenzijama, udaljuju se jedne od drugih, nemaju centar. U ovom trenutku si još buka, ne muzika – ali misli na to da su u toj buci sadržani svi tonovi. Drugačije aranžirani, na jedan bolji, estetski, umetnički način, postaju božanska muzika.

Sve, što je potrebno, je da baciš jedan dubok, estetski pogled 
u sebe...

Metafizička anatomija II

Vede

"Na celom svetu nema tako korisnog i nadahnjujućeg učenja kao što su to UPANIŠADE. One su bile uteha mog života, one će biti uteha moje smrti"
Artur Šopenhauer

Čuveni staro-indijski spisi na sanskritu, koji sadrže prave riznice znanja iz mnogih oblasti ljudskog života i jedan produbljeni filozofski pogled na Kosmos i čovekov položaj u njemu, nisu predstavljale „utehu“ samo za jednog od najoštrijih kritičara religioznih i (malo)građanskih programa čovečanstva i istovremeno jednog od najprefinjenijih stilista. Ajnštajn, Tesla, Jung, Hese i mnogi drugi su takođe proučavali Vede sa velikom pažnjom i crpli znanje i inspiraciju iz njihove filozofske misli.

Vedski pogled na čoveka će biti predstavljen na osnovu opisa i uz citate iz dela Armina Risija, švajcarskog pesnika, filozofa, prevodioca i autora već prilično obimnog metafizičkog opusa. Skladno kombinovanje i upoređivanje pogleda i informacija iz različitih izvora je danas verovatno neizbežan korak da bi se izbegla jednostranost, i pored sanskrita i Vedskih spisa, on se često poziva na gnostičke tekstove, neke kanalisane materijale kao i Štajnerovo delo, uz odlično poznavanje aktuelnih zbivanja, koja se odigravaju iza kulisa političkih i finansijskih struktura, kao i NLO-fenomena.

Prema vedskoj slici sveta, vidljiva materija je samo vrh višeslojne realnosti, a zemaljski svet uronjen u jednu hijerarhiju viših dimenzija, sačinjenih od mnogo suptilnije materije, koja je za čoveka nevidljiva. Te različite dimenzije (astral na primer) postoje paralelno jedne sa drugima, upravo kao što se radio talasi na različitim frekvencijama rasprostiru istim prostorom. I kao što radio aparat prima samo onaj „program“, na čije je frekvencije podešen, tako i naša budna svest može da percipira samo one dimenzije, čije se frekvencije poklapaju sa njenom sopstvenom. 

Ova višeslojna materija se u osnovi može podeliti u dve osnovne kategorije: grubo-supstancijalnu i fino-supstancijalnu. Iza manifestovane Kreacije u njenom grubo-supstancijalnom i fino-supstancijalnom vidu postoji duhovni svet/ vreme-prostor/ metafizička ravan. Ovaj implicitni red ne predstavlja posledicu dejstva neke samoorganizovane, neutralne energije, već posledicu dejstva individualnih svesti. Iza grube materije dejstvuje suptilna materija, stvarajući obrazac, na osnovu koga se formiraju opažljivi oblici, a iza nje individualne svesti, spiritualne duše kao oduhovljujući princip.

„Isto kao što iza mraka postoji stvarni svet, tako je i sa one strane stalno promenljivih materijalnih pojavnih oblika prisutna paralelna i večna duhovna realnost, u kojoj je sve individualno i puno svesti. Nije materija ta, koja proizvodi svest i individualnost, već je obrnuto: Svest je ta, koja proizvodi materiju. Sveprožimajuća svest (Bog) stvara materiju kao oduhovljenu energiju, a svest nebrojenih duša oblikuje tu materiju i daje joj individualne pojavne oblike. Duhovna realnost (individualnost) daje pečat materijalnoj relativnosti.

Ono, što prožima materiju, nije materijalno, neprolazno je, večno i individualno. To znači da smo mi, kao večno bivstvujuće duše, individualni i da je Bog (najviša realnost sa one strane materijalne dualnosti) Individualnost, ali ne relativna, već apsolutna. (Armin Risi, Svetlost i senka današnjice).“

Budući da čovek kao mikrokosmos odražava ustrojstvo Univerzuma, i naša unutrašnja anatomija pokazuje istu strukturu. Pored tela, koga smo svesni i koje trenutno naseljavamo, tokom inkarnacije (boravku na prostoru/vremenu, eksplicitnom, manifestovanom planu) mi posedujemo i tela, koja izmiču našoj neposrednoj percepciji. Misli i osećanja struje našim fino-supstancijalnim oblicima, izgrađuju ih, hrane i menjaju, slično krvi, koja protiče našim venama i metaboličkim procesima koji se odvijaju u organima našeg čvrstog tela. Sa ovog nivoa informacija se prenosi na etersko telo, zaduženo za oblikovanje i održanje našeg fizičkog tela. Kao što ne možemo kontrolisati procese u svom organizmu, tako ni misaoni tok nije pod našom kontrolom. Ne možemo ga zaustaviti, već se samo možemo izdvojiti i posmatrati ga. Slobodna volja ne počinje na ovom nivou, već se sastoji u tome na šta ćemo usmeriti svoju svest. Tek drugačije usmerenje svesti istinski menja i mentalno-emocionalne obrasce.

Iza ovih različitih oblika telesnosti stoji individualna duša, Ja – naš pravi identitet, koji se oslobađa tek prestankom identifikacije kako sa grubom materijom (telo, pol, rasa,…), tako i sa našim mentalnim i emocionalnim energijama.

Kao svesne individue mi smo večni delovi celine i večno povezani sa Izvorom - Apsolutom, Originalnom Mišlju, Prvobitnim Kreatorom – čak i kada toga nismo svesni. Međutim, Apsolut nije bezlični, neutralni princip, već individualna svest i taj mi se momenat čini centralnim u ovoj postavci. Iza dualiteta materije ne stoji neko bezlično jedinstvo – Ništa – već jedinstvo individualnih svesti. Sve je istovremeno Jedno i Različito. Kao svesna individua čovek ima slobodnu volju - nenarušivi princip u odnosu između Apsolutnog prema Relativnom - i slobodno bira prema čemu će je usmeriti i da li će se opredeliti za „empatično jedinstvo svih bića sa svim drugima ili za investiranje energije u svoje ego-projekcije.“ (Topper).

Sinteza jednog i različitog
Prauzrok i emanacija, celina i delovi, nikada nisu jedno, ali nikada nisu odvojeni. Drugim rečima: sve je jedno i različito – i to istovremeno. Ta izdiferencirana, teistička Spoznaja (tattva) je poznata u sanskritu pod filozofskom formulom: acintya bhedadheda-tattva, „nezamislivi (acintya) istovremena različitost (bheda) i nerazličitost (abheda) Boga i božanske energije“.“ 

Delovi su, dakle, večno povezani sa celinom i istovremeno su večni i individualni, slično kao što su sunčevi zraci povezani sa Suncem, čak i kada delovi npr. mi, toga nismo svesni i kada usmeravamo svoju svest ka lažnim realitetima (=maya, „iluzija“). Deo i celina su uvek povezani jedno sa drugim i u tom smislu su jedinstvo, ipak to jedinstvo je nešto potpuno drugo od apstraktne, nihilističke predstave jednog monističkog jedinstva. Prava Jednost znači svesnu povezanost. Šta to znači konkretno?

Ponovimo još jednom ovaj sled misli: deo i celina su uvek povezani jedno sa drugim, ali su odvojeni, individualni realiteti. U kom obliku delovi i celina, koji su istovremeno povezani i odvojeni, mogu da pronađu pravo jedinstvo?

Ujedinjujući faktor individualnog je ono, što se može opisati rečju Ljubav. Jer Ljubav je ono, što povezuje individue (zbog toga se kaže: sjedinjeni u ljubavi). To važi kako u materijalnoj oblasti (na relativan način), tako i u duhovnoj oblasti (apsolutna realnost).

Božanska Ljubav (sanskr. bhakti) je čist izraz naše praiskonske individualnosti bez senke, koji je uvek povezan sa slobodnom voljom i samo-odgovornošću, jer Ljubav je dobrovoljna. Prema čemu ćemo usmeriti svoju Ljubav a prema čemu ne, je naša sloboda i takođe naša – i samo naša – odgovornost. Svim ostalim (interesi, zaljubljenost, mišljenja, strahovi itd.) se na mnogo načina može manipulisati.

To je filozofsko objašnjenje omiljenog iskaza „Bog je Ljubav“, koji je Bogu hvala istinit, iako se često površno i samo na relativan način upotrebljava. Jer sve-jedno božanska Ljubav je ujedinjujuća snaga između Individua i apsolutna veza između delova i celine, Boga. (Armin Risi, „Svetlost i senka današnjice“).
Predstavljajući vedsku sliku sveta, Risi trasira uzanu stazu između monoteizma sa jedne strane i njegovih apsolutističkih zahteva vere u Jednog jedinog (našeg) Boga (na osnovu istorijski nastalih svetih spisa, nacionalne slika Boga, dogmatskog sistema verovanja itd.), te borbe protiv svih drugih Bogova, i ateizma sa druge, koji počiva na veri da je vidljiva materija sve što postoji, ili u svojoj ezoterijskoj postavci, koja uvažava eteričnije planove postojanja, u veri u neku vrstu samoorganizacije energije. Oba ova jednostrana pogleda na svet možemo jasno prepoznati po njihovim „plodovima“ u današnjem svetu – najsigurniji pokazatelj kada imamo dileme u pogledu procene određenih pogleda na svet i njihovih predstavnika.

U nastavku slede izvodi iz knjige „Radikalni srednji put“, koji opisuju čovekovu metafizičku anatomiju.

Armin Risi – Anatomija čoveka
Izvodi iz knjige „Radikalni srednji put“

Prevod: Jelena
Analiza grubo-supstancijalnih i fino-supstancijalnih nivoa egzistencije je tema metafizike.

Grubo-supstancijalna materija se sastoji od pet komponenti odnosno dimenzija: zemlje, vode, vatre, vazduha i etera. Prva četiri pojma se odnose na četiri osnovna agregatna stanja fizičke materije: čvrsto, tečno, plazmatično i gasovito. U interpretaciji kvantne fizike „vazduh“ je fizički prostor (materijalno rasprostiranje), „vatra“ je jednodimenzionalno uređena materija, „voda“ je dvodimenzionalno uređena materija, a „zemlja“ trodimenzionalno uređena materija. Eter je peta dimenzija tj. quinta essentia, kvintesencija („peta esencija“) grubo-supstancijalne materije. Eter više nije fizički, ali je još uvek grubo-supstancijalan, zbog čega se i u grubo-supstancijalnom već razlikuju dva tela: fizičko telo i etersko telo, koje se još naziva životno telo. Sva živa bića, i životinje i biljke, imaju životno telo, koje se u holističkoj biologiji posmatra kao „morfogenetsko polje“. Životno ili etersko telo je najmanje zgusnuti oblik grubo-supstancijalne materije i kao guinta essentia predstavlja nosilac informacija za oblikovanje i održanje fizičkog tela. Izraz „morfogenetsko (=koje obrazuje oblik) polje“, koji je iskovao Rupert Šeldrejk, je veoma odgovarajući, ipak, to „polje“ je samo nosilac informacija i ne programira samoga sebe, podjednako malo kao što bi program u nekom kompjuteru mogao sam da unese informacije. Nauka programiranja kompjutera se u skladu sa time naziva informatika: informacija se spolja unosi u grubo-supstancijalni sistem.

Informacija, koja preko nosioca informacija („eterskog tela“) programira individualno oblikovanje fizičkog tela, potiče iz fino-supstancijalnog tela. Ono se u osnovi sastoji iz tri dimenziona nivoa: mentalnog, racionalnog i materijalno-kauzalnog. Na sanskritu se ta tri nivoa nazivaju manas, buddhi i ahankara.

Mentalni nivo obuhvata funkcije mišljenja, osećanja i htenja, dakle, misli i emocije, kao i želje, predstave i nagone, potaknute tim mislima i emocijama. Na mentalnom nivou se primaju čulni utisci (impresije), koji dolaze spolja, i impulsi svesti iznutra i na njih se daju odgovori u vidu određenih mentalnih reakcija. Osnovne vežbe kontemplacije nam pokazuju da naša svest nije ograničena samo na te mentalne faktore. Mi brzo spoznajemo da u našoj svesti postoji sledeća instanca: racionalni nivo. Glavni element racionalnog nivoa je moć rasuđivanja (takođe: razlikovanja, sanskrit: buddhi, lat: intelligentia, od inter-legere: „birati između različitih mogućnosti“), koja pravi razliku između različitih mentalnih impresija i – u oblasti svesnih odluka – bira, kojim impresijama i impulsima će se pozabaviti, a kojima ne.

Kada funkcije mentalnog nivoa odnesu prevagu usled suzbijanja racionalnog nivoa, čovek počinje da deluje iracionalno. „Racio“ (lat: ratio) je praktična, pozitivna primena inteligencije (intelligentia). „Razum“ (=intelekt) je instanca teoretske spoznaje i razumevanja. Možda smo nešto teoretski spoznali („razumeli“), ali to i dalje nije garancija da ćemo delovati u skladu sa time (=razumno). „Intelekt“ (lat: intellectus, „shvaćeno“) je osnova više spoznaje, ali i dalje ne viša spoznaja sama. Viša spoznaja nastaje kada se obe funkcije inteligencije (intelligentia), racio i razum, harmonizuju, što vodi do jednog razumnog/ racionalnog delovanja – a ne do intelektualnog razumevanja. Reč „racionalizam“ se danas koristi pogrešno, jer ne pravi razliku između racia i intelekta. Racionalizam onda više ne znači racionalizam, već materijalistički intelektualizam (=humanizam). (Kao ni pojam „nauka“ tako ni „racionalizam“ ne mora da bude sinonim za materijalizam. Klasični racionalisti, kao Dekart i Lajbnic, su krenuli od toga da sve u našem svetu i u kosmosu ima uzrok i da čovek ima sposobnost da taj uzrok racionalno spozna. Kao najviši (transcendentni i imanentni) uzrok je Bog. Ti racionalisti veruju da se Bog, apsolut, može spoznati i racionalno i time se sa jedne strane okreću protiv religijskog dogmatizma, sa druge protiv materijalističkog empirizma, koji samo ono što se može spoznati čulima (empirijski) priznaje kao realnost.

***

„Inteligencija“ (buddhi) ne bi trebalo da bude izjednačena sa intelektom, kao što je to danas slučaj u širokim oblastima modernog školskog sistema. Onaj ko je očuvao zdrav način funkcionisanja inteligencije (intelligentia), oseća tu prirodnu moć rasuđivanja većinom kao intuiciju, još pre nego što razum pruži argumente za to intuitivno Da ili Ne. Intuicija nije funkcija lične inteligencije, već izraz direktne rezonance sa apsolutnom inteligencijom, paramatmom (latinska reč intuitio – od in – i tueri, posmatrati) znači: „direktno shvatanje; spoznaja božanskim uvidom“.

***

Odlukama na racionalnom nivou prouzrukujemo odgovarajuće mentalne reakcije i konkretno delovanje. Racionalni nivo zbog toga ima i jednu kauzalnu funkciju, doduše samo sekundarno kauzalnu, jer moć rasuđivanja (intelligentia) zavisi od kriterijuma, na osnovu kojih razlikujemo i odlučujemo se. Drugim rečima, racionalni nivo se rukovodi impulsima, koji dolaze od usmerenja naše svesti. Te kriterijume i impulse daje sledeći nivo svesti, materijalno-kauzalni nivo (od lat: causa „uzrok“). Budući da sve materijalno konačno ima duhovne uzroke, materijalno-kauzalni nivo ne bi trebalo posmatrati neizdiferencirano. Teistička psihologija zbog toga pravi jasnu razliku: Šta je materijalno-kauzalni nivo? Šta je duhovno-kauzalni nivo? Jer prvobitni uzroci uvek leže u duhovnom. Stvarne spoznaje i sa time povezana rešenja problema počinju u duhovnom.

Materijalno-kauzalni nivo je svest projektovana na materiju (sanskrit citta, „opaženo“; svest sama se naziva cit). Već prema tome na šta usmeravamo svoju svest, izazivamo odgovarajuće reakcije u svom fino-supstancijalnom i time i u grubo-supstancijalnom telu. Usmerenje svesti je materijalni uzrok (lat. causa) svih narednih reakcija na racionalnim, mentalnim, emocionalnim, vitalnim i fizičkim nivoima.

Materijalno-kauzalna instanca sa na sanskritu naziva ahankara, „Ja-Tvorac“ (od aham: „Ja“ i kara: „Tvorac, uzročnik“) i odgovara latinskom pojmu identificatio (od identitas i facere: „praviti, proizvoditi“). Na materijalno-kauzalnom nivou se donosi odluka na šta ćemo usmeriti svoju svest i u kojoj meri se identifikujemo sa fino-supstancijalnom i grubo-supstancijalnom materijom (sa svojim mislima, osećanjima i željama, sa svojim telom, materijalnim posedom, materijalnim pripadnostima itd.). Već prema vrsti te identifikacije se odlučuje koji materijalni identitet (ličnost) preuzimamo i kako se ophodimo sa tom materijom: bogosvesno-suvereno, ateistički-suvereno, konstruktivno, destruktivno, ravnodušno, štetno po nas same itd.

Ahankara/ identificatio je Ja-princip, materijalna ja-svest (=identifikacija sa ličnom materijalnom egzistencijom;), bez koje nikakva materijalna egzistencija ne bi bila moguća. Kada taj Ja-Princip nadvlada svest i mi pri tome zaboravimo svoj duhovni identitet, svoje pravo Ja, stvaramo „lažno Ja“ tj. iluziju (maya) i time podvojenost („greh“).

***

Bez prirodne identifikacije sa svojom ličnošću ne bismo bili u stanju da živimo u materijalnom svetu: identifikacijom sa našim relativnim identitetom kao muškarac ili žena, mladi ili stari čovek itd. To je naše „ja“, naša promenljiva i prolazna ličnost. Sa one strane fino-supstancijalnih i grubo-supstancijalnih nivoa projekcije mi smo ipak duhovne individue, večni delovi Boga. To je naš duhovni identitet. Kao delovi Boga imamo slobodnu volju, koja nam pruža slobodu da budemo bogosvesni li ne. Već prema intenzitetu i čistoti naše svesti o Bogu živimo u svetlu svog duhovnog identiteta ili se gubimo u nekoj materijalnoj identifikaciji. Nivo duše je duhovno-kauzalni nivo, jer ovde odlučujemo, na šta usmeravamo svoju svest i u kojoj meri živimo u svojoj prvobitnoj svesti o Bogu. Svojim usmerenjem svesti, koje se svakog trenutka može promeniti, proizvodimo reakcije na svim nivoima materijalne projekcije, počevši od materijalno-kauzalnog nivoa (ahankara).

***

Svest duhovne individue, čista energija duše, se na sanskritu naziva cit, projektovana svest citta. Kao što sunčevi zrak isijava svetlost, koja se kroz materijalne nivoe projekcije višestruko lomi i reflektuje, tako i mi zračimo svest (cit), čime sebe opažamo kao ličnost, koja smo u ovom životu. Odlučujuće pitanje je pri tome, da li zadržavamo svoju prvobitnu svest kao dela Boga, ili se na osnovu iluzije (maya) gubimo u lažnoj identifikaciji u materiji.

Prva lažna identifikacija je identifikacija sa sopstvenim energijama, slično kao kada bi sunčev zrak mislio da je njegovo svetlo njegovo „sopstveno“ svetlo – dok je to u stvari svetlost Sunca. Na isti način i relativno u svom čistom obliku reflektuje apsolutno. Teistički formulisano: kada je ogledalo naše duše čisto, mi kao ljudi reflektujemo  aspekte Božanskih svojstava: ljubav, mudrost, strpljenje, milosrđe, istinitost itd.

***

Teistička metafizika nam pomaže da pronađemo jasnoću u velikoj pometnji pojmova: fino-supstancijalno nije isto što i nematerijalno (duhovno). „Duh! Je fino-supstancijalan (nefizički), ali i dalje materijalan. Ni „eter“ nije fizički, ali i dalje pripada grubo-supstancijalnim elementima. „Atma“ je večno, duhovno sopstvo, koje se može nazvati „dušom“, što je adekvatan pojam, jer duša je ono što naše celokupno materijalno postojanje, kako fino-supstancijalno, tako i grubo-supstancijalno telo, oduhovljuje životom.

Kada se govori o „duševnim“ bolestima, to se odnosi na jednu drugu definiciju „duše“, pri čemu bi bilo tačnije govoriti o psihičkim bolestima.

Reč psyche („duh“), sadržana u „psihologiji“, je zbirni pojam za sve ono, što se na sanskritu diferencira na manas, buddhi i ahankara. Ta tri faktora zajedno obrazuju fino-supstancijalno telo čoveka. Fizičko zdravlje u mnogome zavisi od zdravlja psihe, posebno emocija.

***

Svest projektovana na materiju obrazuje u fino-supstancijalnom telu – u skladu sa rezonancom te svesti – duhovne informacije, koje sa svoje strane programiraju morfogenetsko polje fizičkog tela, tj. snabdevaju ga informacijama o oblikovanju tela, bolesti, isceljenju itd.

Ono što se danas naziva „morfogenetskim poljem“, odgovara eterskom ili životnom telu. Eter je peti element (quinta essentia) grubo-supstancijalne materije i na sanskritu se naziva kha, na staroegipatskom ka. Pod „ka-telom“ su Egipćani podrazumevali etersko telo, pod „ba-telom“ fino-supstancijalno telo. Oba ova pojma, ka i ba, su poznata u složenici Mer-Ka-Ba. Mer je ključna reč u staroegipatskom; ona znači „ljubav“, ali i „piramida“. Merkaba je harmonični spoj između Ka- i Ba-tela, koji simbolizuju dve piramide, umetnute jedna u drugu, jedna okrenuta vrhom na gore, druga okrenuta vrhom na dole („zvezdani tetraedar“). Dvodimenzionalni prikaz je heksagram sa jednakostraničnim trouglovima. Merkaba, koja se ponekad naziva „Božijim vozilom“ ili „zvezdanim telom“, je svetlosno telo, koje se aktivira bogosvešću (mer, ljubav) – a ne jednostavno mehaničkim vežbama disanja i mentalnom praksom.

***

Nadduša (paramatma), iako faktor od centralnog značaja, se lako previđa. Ko „nema oči da vidi“, vidi samo fizički opipljivo i veruje u „samoorganizaciju materije“. Kada individualna duša ne želi da vidi naddušu, već sebe samu kao centar, nadduša joj omogućava tu iluziju: zaborav sopstvenog prirodnog položaja kao dela celine. Samo na osnovu nadduše nam je moguće da se identifikujemo sa onim što nismo, počevši od materijalnog tela i sa njime povezanim ulogama. Identifikacija sa egom prouzrokovana iluzijom (maya) se naziva ego ili „lažno ja“, nasuprot pravom Ja: identitetu kao večne, individualne duše. Tokom ljudskog života mi kao duhovna bića (duše) činimo jedinstvo sa telom, ali se ne mešamo sa materijom i možemo zbog toga ponovo da napustimo telo, što se iz zemaljske perspektive naziva „smrt“.

Samo zahvaljujući postojanju paramatme, beskrajne svesti, život u materiji je uopšte moguć. Svaki nesvesno vođen pokret našeg tela – otkucaji srca, disanje, varenje, razmena materija itd. – i čak svaki svesno izvedeni pokret se odvija pod vođstvom paramatme. Mi materiju nikada ne možemo da pokrenemo sopstvenom snagom. Svojim usmerenjem svesti i odgovarajućim željama i impulsima izazivamo reakcije u fino-supstancijalnom i grubo-supstancijalnom telu, ali te fizičke i psihičke reakcije ne vršimo mi, već naše fino-supstancijalno i grubo-supstancijalno telo pod koordinacijom paramatme. Mi kao relativna bića nikada nismo nezavisni od Apsoluta, ni u najmanjem pokretu malog prsta. Sve religije kažu: „Bog je svemoćan“, ali kada čujemo koliko je svemoćan Bog – već „samo“ kao paramatma – naš intelekt u to ne može poverovati: „Ne, Bog nije toliko svemoćan.“

Aspekt paramatme u njenoj teističkoj konsekvenci ne bi trebalo da bude pogrešno shvaćen. Kada se kaže, da je Bog svemoćan i sveznajući, to ne znači da Bog diktira, određuje i predestinira naš život i delovanje. Bog kao paramatma je neutralan. Paramatma deluje ne u skladu sa njegovim, već u skladu sa našim diktatom: „Čovek misli, a Bog usmerava!“ To znači da smo mi ti, koji daju impulse, ali odgovarajuća primena u materiji – svi telesni procesi, predestinirane reakcije (odnosi se na zakon karme, prim.prev.), sve sudbonosni veze, sve slučajnosti: sve to ne podleže našoj moći, već svemoći Boga.

Sve što je u relativnom je u svojoj suštini sadržano u apsolutnom. Ako u svojoj najdubljoj suštini služimo Boga, gde onda Bog „služi“? Kao što se delovi Boga (u idealnom slučaju) harmonizuju sa celinom i služe celini, tako i Bog kao paramatma služi svim živim bićima na savršen način u skladu sa njihovim potrebama, željama i predestiniranim lančanim reakcijama. U svom paramatma-aspektu Bog deluje savršeno neutralno (=zakon), ali njegov Bhagavan-aspekt nije neutralan, već u ljubavi, i deluje uz milost, empatiju i oslobađanje od greha (oslobađanje od karme):

„Ja sam (kao paramatma) neutralan (sama) prema svim živim bićima i ne dajem prednost nikome, niti ikoga zapostavljam. Ipak, oni, koji su istinski bogosvesni, su u ljubavi (bhakti: arap. Islam) sa Mnom i ja sam sa njima.“ (Bhagavat-Gita).

Ova teistička misterija pokazuje praktično značenje filozofskog objašnjenja ljubavi kao „individualnog jedinstva sa Bogom“. Kada se u tom jedinstvu povežemo sa izvorom, ne stojimo samo pod neutralnim zakonima, već smo u rezonanci sa Božijom voljom i time sa božanskom celinom i poretkom, čime sve, što u našem životu „nije u redu“, može ponovo da se harmonizuje. 

***

Duhovna (apsolutna) realnost:

Individualnost Boga i svih delova Boga, ne-dualnost božanske energije

Individua: etimološki, „nedeljivo sopstvo i svest“; spiritualna duša (atma) kao večni deo Boga  pravo Ja (identitet)

Duhovno-kauzalni nivo: kao delovi Boga imamo slobodnu volju, kojom možemo da odlučimo, na šta ćemo usmeriti svest.

•    Čista, izvorna svest (cit): svest o sopstvenom duhovnom identitetu.
•    Projektovana svest (citta): svest, usmerena na materiju kao osnova za identifikaciju sa fino-supstancijalnim i grubo-supstancijalnim telom (privremeno jedinstvo tela, duha i duše).

Intuicija: opažanje u direktnoj rezonanci sa božanskom inteligencijom (paramatma).

• Pravo Ja: naš duhovni identitet
• Lažno Ja: identifikacija sa materijom bez svesti o sopstvenom duhovnom identitetu = iluzija (maya), odvojenost od izvora (podvojenost, „greh“).

Materijalna (relativna) realnost:

Polaritet i dualitet

Fino-supstancijalno telo:

Materijalno-kauzalni nivo (sanskrit: ahankara, lat. identificatio): Ja-princip, materijalni identitet (= ličnost; identifikacija sa ličnom materijalnom egzistencijom)

Uzrok (lat. causa) svih narednih reakcija na racionalnom, mentalnom, vitalnom i fizičkom nivou.

Racionalni nivo (sanskrit: buddhi, lat. intelligentia): inteligencija, bukvalno „moć rasuđivanja“, je harmonično uzajamno dejstvo
•    Racia (lat. ratio) i
•    Razuma/ intelekta (lat. intellectus)

Mentalni nivo (sanskrit. manas, lat. mens): psihička projekciona površina za uticaje spolja (čulne utiske) i uticaje iznutra (impulse svesti) odgovarajućim mislima, emocijama, željama, predstavama i nagonima.

Grubo-supstancijalno telo:
Etersko telo (životno telo, ka-telo), morfogenetsko polje: eter je quinta essentia, kvintesencija („peta esencija“) grubo-supstancijalne materije.

Fizičko telo (grčk. sama, physis) :
Sastoji se od „zemlje“, „vode“, „vatre“ i „vazduha“.

***

Budući da veza sa Izvorom – Apsolutom – kroz uspostavljanje veze sa svojim pravim duhovnim identitetom (individualna duša), spoznaju svoje autentičnosti/ individualnosti i empatično jedinstvo sa svim delovima Kreacije u ovom sistemu predstavlja centralni deo čovekovog razvitka, ovom opisu čovekove anatomije će biti priključeni izvodi iz iste knjige o tom cilju.

Tri aspekta Apsoluta

Individualnost je zajedničko i povezujuće svojstvo Apsolutnog i Relativnog. Budući da je Bog individualan (nepodeljen, večan, svestan), i mi smo individualni i imamo svest i volju. U ovome leži naš duhovni identitet kao dela Boga. Kada zaboravimo taj identitet i izgubimo se u materijalnoj identifikaciji, to je iluzija (sanskrit maya). Nije materija niti materijalni svet iluzija, kao što tvrde ateistički monisti, već jednostrana identifikacija sa materijom, koja nas navodi da pomislimo da je realitet samo materijalan. Iluzija (maya) je, dakle, jedno stanje svesti, a ne spoljna objektivna datost. Ta tvrdnja – da je iluzija jedna spoljna, objektivna datost -  bi bila tačna, kada bi iskazi kao što su „materija je iluzija; materijalno telo je iluzija;“ odgovarali realnosti. Naša svest određuje na koji način opažamo spoljni, objektivni svet: u svetlu duhovne realnosti ili kroz veo različitih oblika iluzije (lažne identifikacije) na osnovu materijalizma, nacionalizma, monoteizma itd.

***

Identitet i identifikacija nisu isto. Dok god živimo na Zemlji, mi smo ljudi i moramo da naučimo da živimo u harmoničnoj, pomirljivoj svesti sa materijom, počevši od našeg tela, što znači da se materija niti apsolutizuje, niti osuđuje. Mi sebe identifikujemo kao ljude i ličnosti smo sa određenim osobinama i potrebama. Jedna zdrava identifikacija sa sopstvenom situacijom je egzistencijalno važna i predstavlja osnovu za sopstvenu odgovornost. Identifikacija postaje iluzija, kada nije zasnovana u višoj svesti o našem duhovnom identitetu. „U svetu, ali ne od sveta“ (Jovan, 17/II/16) je odgovarajuća formula za diferencirani, bogosvesni odnos prema materiji.

***

Kontemplativnim i meditativnim samoposmatranjem čovek može sebe spoznati kao
Deo celine, koji je u svojoj suštini slobodan i nezavistan od materije. U tom samoposmatranju mi prvo spoznajemo šta nismo. Doživljavamo nedualnost (sanskrit: advaita); slobodni smo od vezanosti za materijalne koncepte i identifikaciju i spoznajemo, da i sa one strane dualnosti jesmo „svest“. Budimo se u „ništa“ – tamo, gde nema više ničega materijalnog. Kada svest postane „prazna“ (sanskrit: sunya), ostaje beskonačna širina, čisto duhovno postojanje. Mi spoznajemo: „Bog je sve.“ Time spoznajemo prvi aspekt Boga: Sveprisutnost božanske energije. Taj beskrajni Apsolut – totalitet sve energije kao sveprožimajućeg potencijala – se na sanskritu naziva „Brahma“. U skladu sa time je prvi stupanj spoznaje Boga Brahma-spoznaja: „Bog je sve. Sve je božanska energija.“ Tat tvam asi. „to si ti“ – poznata formula na sanskritu iz Upanišada – je ključna rečenica u vezi sa time: prepoznajem svoje kvalitativno jedinstvo sa Apsolutom.

U praktičnom životu ova spoznaja znači da ne dopuštamo da na nas deluju uticaji dualiteta. Mirujemo u sebi u jednoj svesti nedualnosti i neutraliteta, jer smo spoznali prolaznost svega materijalnog. Sreća ili patnja, dobit ili gubitak, čast ili sramota, aplauz ili napad – naočigled tih suprotnosti materijalnog bitka ostajemo u ravnodušnosti i opuštenosti. Naš unutrašnji mir i zadovoljstvo ne zavisi od materijalnog uspeha, a neuspeh nas na baca u tugu ili poraženost. Zlo nas ne može ni zavesti, niti zaplašiti, niti uticati emocionalno na nas, isto tako malo kao što nas dobro ili lepo na taj način mogu fascinirati, da nas zaslepe i da potisnemo ili zaboravimo drugu stranu dualiteta.

Zrelost svesti nedualiteta i neutralnosti je osnova za svaki dalji duhovni razvitak. Ili jasnije formulisano: bez te svesti religiozni i sekularni putevi ne vode do bogosvesti, već do fanatizma, nihilizma, okultizma itd.

Brahma-spoznaja se može nazvati i teistički monizam. Ona je prvi stepen istinske spoznaje Boga, upravo kao što je svetlo prvo, što vidimo, kada istupimo iz mraka. Svetlo je nepogrešiv dokaz za to da više nismo u tami. Svetlo Brahma-spoznaje otkriva da smo delovi božanskog jedinstva i da smo u tom svetlu slobodni od iluzije (maya) tj. slobodni od lažne identifikacije. Mi vidimo prolazni materijalni svet iz perspektive večnosti i jedinstva i možemo upravo stoga da spoznamo šta odgovara tom jedinstvu. Teistički monizam je jedna diferencirana duhovna perspektiva na osnovu spoznaje: „Sve – direktno ili indirektno – je božansko.“ nasuprot ateističkom monizmu, koji polazi od intelektualnog koncepta „sve je jedno“, koji kaže da je materijalni svet konačno iluzija, što znači i da je razlikovanje dobra i zla iluzija, jer je konačno, sve „jedno“. Problem sa ateističkim monizmom se sastoji u tome, što on pokušava da definiše realnost putem negiranja dualnosti – što je nemoguće, baš kao i pokušaj da se proizvede svetlo uklanjanjem mraka.

Brahman-spoznaja ne znači opovrgavanje ili potcenjivanje dualnosti, već prepoznavanje dualnosti u svetlu božanske ne-dualnosti i neutralnosti.

***

Kada prevaziđemo Brahma-spoznaju, prepoznajemo Boga ne kao stvaralački totalitet energije, već kao celinu: diferencirano, individualno jedinstvo Apsolutnog i Relativnog. Mi prelazimo iz svesti ne-dualnosti i neutralnosti u svest individualnosti, što ne uklanja nedualnost i neutralnost, već ih proširuje.

Dok Brahman-spoznaja ističe kvalitativno jedinstvo sa Bogom, daljnji stupnjevi teizma polaze od individualnosti Boga. Mi spoznajemo da naša individualnost nije neka lažna egzistencija, koja se razlaže, kada stupimo u „Jedinstvo“. Kao relativna bića mi smo individualni i Bog je individualan: sveprožimajuća individualnost („nedeljivo, svesno biće“). Ovde uz energetsku sveprisutnost dolaze još dva aspekta: imanentna i transcendentna sveprisutnost.

Imanentni aspekt Boga se odnosi na sveprisutnost božanske svesti u Kreaciji. Mi spoznajemo: mnogo toga – u stvari gotovo ništa – u našem životu, kako u našem telu, tako i na našem životnom putu, ne podleže direktno našem vođstvu. U telu većina organa funkcioniše bez našeg svesnog dejstva. Srce kuca, stomak radi, krv teče, iako mi ne znamo koja to sila deluje iza svih tih životnih procesa. Čak i kretnje naših ruku i nogu zavise od mnogih fizičkih i psihičkih mehanizama, koji stoje iza našeg svesnog upravljanja: mi želimo da pokrenemo ruku i ona se pokreće; mi dajemo duhovni impuls, ali ne znamo kako dolazi do toga da duhovni impulsi izazovu telesne reakcije. Sve te funkcije ne podležu našoj direktnoj kontroli. „To“ jednostavno funkcioniše. Koliko malo „to“ podleže našoj kontroli, primećujemo tek onda kada neki delovi tela ne funkcionišu onako, kako bismo želeli.

U našem telu je, dakle, prisutna jedna sila koja upravlja i koja deluje sa one strane naše svesti. Zahvaljujući toj sili telo pronalazi najbolju moguću varijantu za organsko funkcionisanje, obnovu i ozdavljenje. Kod spontanih i duhovnih ozdravljenja, takozvanih čudesnih ozdravljenja, odigrava se organska „obnova“ i „popravka“ čak u trenu, što na izričit način pokazuje da materija u suštini sledi duhovne a ne mehaničke zakone. Sledeći korak u tom sledu spoznaja je očigledan: ta upravljajuća snaga nije prisutna samo u našem telu, već u svim telima – u svim ljudima, životinjama i biljkama, sve do jednoćelijskih životinja, mikroba i minerala!

Kada dosegnemo tu perspektivu, svaki aspekt prirode doživljavamo kao čudo. Svaki komarac, svaki pauk, svaki cvet, svaka vlat trave pokazuje, da život nije samo materijalna funkcija. U svim fenomenima života – rastu, razmeni materija, „instinktu“, svesti, podsvesti, intuiciji, inspiraciji itd. – deluje jedna viša, sveprisutna i sveznajuća sila. Taj aspekt Boga kao imanentnog prisustva u kreaciji. Taj aspekt Boga kao imanentnog prisustva u Kreaciji se na sanskritu naziva „paramatma“: bukvalno, „najviša duša“, „nadduša“, univerzalna duša. Božanska imanencija je univerzalna, jer deluje na svim nivoima Kreacije. To je kosmička inteligencija i inherentna telesna inteligencija. „Ja boravim (kao paramatma) u srcu svih stvorenih bića i od mene dolazi znanje, sećanje i zaborav.“ (Bhagavat-Gita).

Brahma je sveprisutnost božanske energije, paramatma sveprisutnost božanske svesti. Spoznaja paramatme je drugi stupanj spoznaje Boga: prepoznajem Boga u Kreaciji. „Bog je priroda.“ – ali ne: „Priroda je Bog.“ Vidim sebe kao relativnu individualnost (atma) i Boga kao apsolutnu individualnost (paramatma) i spoznajem da nikada nisam nezavistan. Imam slobodnu volju, ali me ta slobodna volja ne čini nezavisnim. Pregnantno formulisano: slobodna volja znači da mogu da izaberem od čega želim da zavisim.

U spoznaji paramatme postajem svestan svoje egzistencijalne zavisnosti od Boga. Spoznajem da je sav život moguć tek na osnovu sveprožimajuće (imanentne) prisutnosti božanske svesti i da nikada ne mogu da delujem samostalno. Paramatma je „kosmička inteligencija“ iza sveukupne kreacije, što naučnici pokušavaju da objasne kao „intelligent design“ – većinom sa jednom monoteističkom motivacijom. Pažljivi materijalistički naučnici prepoznaju tu misterioznu silu, koja se ne može objasniti niti mehanički, niti genetski, ali ne govore o „intelligent design“, već o „samoorganizaciji materije“, „slučaju i nužnosti“, o „evoluciji“ i „morfogenetskim poljima“.

***

Mistici i sveti spisi opisuju različite aspekte Apsoluta ponekad u paradoksalnim formulacijama. Čuveni primer za to se nalazi u Bhagavat-Giti:

„U sveukupnom stvorenom svetu ja sam, nestvoreni, sveprisutan u svojoj nevidljivoj pojavi. Sve je u meni, ali ja nisam u svemu./ A ipak nije sve u meni. To je misterij moje individualnosti. Ćitava Kreacija i sva stvorenja potiču od mene i počivaju u meni, ali ja nisam oni, iako sam sveprisutan./ Posmatraj, kako stalno pokretan vazduh ispunjava nebo, ali se razlikuje od njega i znaj: na sličan način sve se nalazi u meni.“

Istovremena realnost iskaza „ja sam ovde i ja nisam ovde; ja sam sve ali ne u svemu“ se odnose na imanentni i transcendentni aspekt Boga. U aspektima energetske sveprisutnosti (Brahma) i svestvaralačke imanencije (paramatma) Bog je sve i svuda, ali u transcendentno-individualnom aspektu Bog nije identičan sa svime, kao što je svetlo sveprisutno a ipak ne postoji u oblastima senke i mraka. Ali nije svetlost ta koja stvara baca senku. „Sve je u meni, ali ja nisam u svemu.“ Nasuprot ateističkom monizmu, koji kaže: „Sve je Bog.“ Teizam kaže: „Bog je sve, ali nije sve Bog.“ Svetlo je sveprisutno, ali nije sve svetlost. „To je misterij moje Individualnosti.“ Bhagavan je celina i sveprožimajući, koja je više nego „samo“ apsolutno, naime, celina, koja obuhvata sve – apsolutno i relativno, jedinstvo i raznolikost: živi Bog.

Tek kada se uključi i transcendentni aspekt, pojam „Bog“ dobija puni smisao. Transcendentni aspekt Božije individualnosti se na sanskritu naziva Bhagavan, bukvalno, „onaj, koji obuhvata (-van) sva savršenstva (bhaga).

Tri aspekta Boga obuhvataju energetsku sveprisutnost, svestvaralačku imanenciju i individualno-apsolutnu transcendenciju:

-    Brahma, sveprisutna praenergija,
-    Paramatma, sveprisutna Božija svest u materijalnoj Kreaciji,
-    Bhagavan, transcendentna, sveobuhvatna individualnost Boga.

Sveprisutnost, imanencija i transcendencija su jedinstveni i paralelni („istovremeni“) aspekti Boga, slično kao što se vatra nikada ne može odvojiti od svoje vreline i svoga svetla.

Metafizička anatomija I

Piše: Jelena

Prema važećem pogledu na svet čovek je jednostavno parče materije, u kome se, kao posledica delovanja hormona, odvijaju procesi mišljenja, osećanja, želja. Neporecivo postojanje svesti se ili ignoriše ili izjednačava sa misaonim i osećajnim tokovima ili objašnjava različitim materijalnim procesima u organizmu. Kao takav, čovek se slučajnom mutacijom gena razvio od primata i kada je njegov mozak takvim slučajnim genetskim skokovima dovoljno porastao, on je počeo da misli. Ovaj pogled na svet danas predstavlja osnovnu „činjenicu“ o biću čoveka, jedno apriori usvojeno verovanje, na koje se nadovezuje interpretacija svih ostalih procesa u njemu.

Pored dubokih unutrašnjih protivurečnosti  i logičke nekoherentnosti (uporedi „Ko ste Vi“, „Bogovi koji jesmo“, Verovati i znati“), ovaj pogled na svet stoji u suprotnosti i sa činjenicama, sa iskustvom nebrojenih pojedinaca, ali i sa najnovijim naučnim rezultatima iz oblasti fizike i biologije na primer. Već samo naše svakodnevno iskustvo ga dovodi u pitanje. Protiv njega govore i brojni fenomeni, za koje u okviru ove interpretacije stvarnosti nema objašnjenja. Budući da se u njega ne mogu uklopiti, oni se, iako postoje, odbacuju kao „paranormalni“. Tako ovaj pogled na čoveka može da opstane isključivo na osnovu izostavljanja i ignorisanja činjenica, ne samo iz oblasti „parapsihologije“ i ličnih izveštaja, već i same nauke, odnosno njihovim banalizovanjem. Ovakav pristup ne bi mogao da pretenduje da nosi epitet naučni - jer nauka podrazumeva razmatranje činjenica i njihovu objektivnu procenu - već jedno konfesionalno verovanje, u čije ime se čitavi delovi stvarnosti izostavljaju i poriču.

Tema ovog teksta nije polemika sa materijalističkim pogledom na svet niti argumentacija u korist drugačijeg – izvora i protivargumenata ima dovoljno - već istraživanje njegovih alternativa. Jer paralelno sa ovim pogledom na čoveka postoji i drugi, koji pored opipljivog fizičkog tela čoveka uvažava i postojanje njegovih eteričnijih delova - o čijem postojanju svedoče bezbrojni nalazi i svedoci - i čovekovo duhovno poreklo.

***

Različite duhovne prakse i metafizički izvori ne opisuju unutrašnju anatomiju čoveka na identičan način, mada kod „nižih članova“ uglavnom postoji poklapanje i usaglašenost. To ne bi trebalo da iznenadi, jer je staro znanje o čovekovoj unutrašnjoj anatomiji vekovima potiskivano, zabranjivano, falsifikovano i odbacivano. Tako razlog za ovo neslaganje može biti korumpiranost znanja, namerno unošenje dezinformacija, razlika između onoga što eventualno percipira nadčulno opažanje i njegovog tumačenja ali njegov izvor istovremeno može ležati i u korišćenju drugačijih termina da bi se opisale iste stvari. Trnovit i krivudav put kojim se izgubljeno znanje ponovo otkriva. Zato mislim da bi te različite opise bilo dobro sakupiti i uporediti. Možda će se pokazati da su spoljne razlike jednostavno zasnovane na drugačijem korišćenju termina, a da iza njih, na onom dubljem nivou, postoji istinsko poklapanje između ovih različitih sistema. 

Prvi u toj seriji tekstova je:

Antropozofski model

„...Potpuno svesno sam težio ne da dam neki „popularni“ prikaz, već takav koji zahteva jak misaoni rad da bi se ušlo u sadržaj. Time sam svojim knjigama utisnuo takav karakter da je i samo njihovo čitanje početak duhovnog školovanja. Jer mirno, razborito misaono naprezanje, koje je neophodno za ovo čitanje, pojačava duševne snage i time ih osposobljava da se približe duhovnom svetu.“ (R. Štajner, „Tajna nauka“)

I kao što citat obećava, Štajnerov model je prilično komplikovan i složen, ne toliko u pogledu navođenja različitih delova našeg bića, koliko u pogledu opisa njihove međusobne interakcije i mogućnosti usavršavanja odnosno budućeg razvoja. Naredni tekst daje opis ovog sistema u njegovim najosnovnijim crtama kao osnovu za samostalno dalje istraživanje.

Antropozofija čoveka vidi kao biće sastavljeno iz više delova, ukupno sedam. Ali se do tih sedam došlo preko 3x3:

Telesni delovi su:
fizičko telo,
etersko telo
astralno telo.

Duševni:
duša osećaja,
duša razuma
duša svesti.

Duhovni:
Duh sopstvo (u istočnoj tradicija „Manas“),
Životni duh (na istoku „Buddhi“)

Duhovni čovek (u istočnoj tradiciji „Atma“, na zapadu nazivan i univerzalni duh, Sopstvo, refleksija Božanskog) – ili u drugim tradicijama tzv. besmrtno trojstvo.

Duša osećaja i astralno telo čine celinu (Duh sopstvo), Duša razuma se označava prosto kao Ja (inidvidualizovana svest), tako da se dobija 7 delova čoveka: fizičko telo, etersko telo, astralno telo, Ja, duh sopstvo, životni duh i duhovni čovek.

Ipak, ovih sedam/ devet članova ne opisuju čovekovo sadašnje biće, već njegov potencijal za razvoj, koji mu stoji na raspolaganju, ukoliko uloži trud u rad na sebi.

Počnimo od četiri osnovna člana. Njih čine:

Fizičko telo
Etersko telo – koje se naziva i životno telo
Astralno telo – telo nagona i osećaja
kao telesni delovi i
Ja – duhovna klica čoveka, koja predstavlja njegovu sopstvenu jedinstvenu individualnost. 

Poređenja radi, ova podela je bila poznata i u starom Egiptu. Osnovni članovi čoveka su bili označeni narednim izrazima:

Chat – fizičko telo
Ka – telo vitalnosti i rasta, koje stvara fizički oblik
Ba – telo duše, u kome deluju telesno orijentisani instinkti, čulna opažanja, strasti i nagoni.
Ach – besmrtna duhovna praslika Ba; odgovara Ja, koje nije sasvim proželo telo, već kao više Ja lebdi iznad njega.

Antropozofski model obuhvata reinkarnaciju i razvitak čoveka se tokom mnogih zemaljskih života suštinski sastoji u tome da nauči, kako da svoje niže delove, koji su mu prirodom dati u osnovnom obliku, preobrazi putem stvaralačke duhovne snage svog Ja i učini ih jedinstvenim izrazom svoje individualnosti. Ovaj rad čoveka na svojim članovima je moguć samo tokom zemaljske egzistencije i dok god čovek ne bude razvio svoje duhovne stvaralačke snage toliko da su svi njegovi osnovni članovi oblikovani svesnom snagom njegovog Ja, moraće uvek iznova da se podvrgava novim zemaljskim inkarnacijama. Kada je taj cilj postignut, zemaljske inkarnacije više nisu potrebne.

Po svojoj duhovnoj prirodi, ljudsko Ja je neprolazno, večno, dok se tri niža člana raspadaju posle smrti. Kako rad čovekovog Ja na oduhovljenju svojih nižih članova napreduje, tako oni postepeno izmiču prolaznosti. Na taj način nastaju viši duševni i duhovni članovi, koji su u pogledu supstance iste prirode kao i niži, ali su po svom duhovnom obliku dovoljno zreli da započnu čisto duhovnu, neprolaznu egzistenciju. (uporedi sa opisima u gnostičkoj Tradiciji/ Doktrini).

Fizičko telo

Prvi član našeg bića i jedini dostupan svakodnevnom opažanju je fizičko telo. Njega delimo sa mineralnim svetom, dakle, neživom prirodom (ili prvim denzitetom). Mada najniži član, fizičko telo je daleko od svega onoga što podrazumevamo pod „niskim“. Naprotiv, ono pokazuje veliki stepen usavršenosti i mada etersko i astralno telo imaju veći kapacitet razvoja, oni su ga u poređenju sa fizičkim telom razvili u mnogo manjem stepenu. Čovekovom Sopstvu tek predstoji da svoja dva viša člana dovede na taj stepen razvoja. Većina bolesti, nedostatka energije i drugih problema, koji se javljaju u vezi sa fizičkim telom, nastaje usled neizbalansiranih emotivnih naboja astralnog tela, sugestija koje etersko telo veoma lako propušta, destruktivnih mentalnih procesa viših delova, a ne nesavršenosti fizičkog tela.

Etersko telo

Fizičko telo je obmotano sledećim članom našeg bića, eterskim ili životnim telom. Etersko telo ima istu strukturu kao i fizičko telo, sve anatomske delove i sve organe. Ono predstavlja neku vrstu energetske mustre na osnovu koje se formira fizički oblik. Etersko telo ne samo da je realno već je za takozvano nadčulno opažanje i na mnogo višem stepenu stvarnosti nego fizičko telo. U njemu je sve u stalnom, živom protoku.

„...Jer etersko telo se isto tako teško može predstaviti kao nešto postojano koliko i munja. Kada naslikamo munju, tada u stvari nismo naslikali munju, jer munja je u pokretu, u strujanju. (...) Pokreti, oblici, shvaćeni u kretanju, od kojih se etersko telo ne sastoji, već nastaje i nestaje (...).“ (Štajner, „Tajna nauka“).

Mada je neuporedivo suptilnije od fizičkog tela i nedostupno našoj svakodnevnoj percepciji, etersko telo je i dalje materijalno. Izraženo terminima, koje koristi Moravljev u opisu gnostičke Tradicije (Doktrine), vibracije atoma, koji oblikuju ovo telo, su mnogo brže, pa je potrebno manje nukleusa (koji i predstavljaju tvorbenu građu materije) da bi se ono izgradilo.

Etersko telo se tokom života nikada ne odvaja od fizičkog, čak ni tokom sna, kada viši delovi odlaze u eteričnije regione. Tzv. fantomski bolovi na mestu gde su se nalazili amputirani organi potiču od eterskog tela, koje još uvek oseća senzacije. Prema mnogim opisima, u njega se u vidu energetskih struktura utiskuju sećanja na događaje. Posle smrti ono je zaduženo za „premotavanje životnog filma“, poznato iz mnogih izveštaja o iskustvima iz kome, i nakon toga se raspada.

Mada ne poseduje čvrstu strukturu nalik fizičkom telu, već pre predstavlja stalni protok energija, etersko telo je kao i fizičko diferencirano. Svakom fizičkom organu odgovara jedan eterski, koji ga oblikuje i održava na životu: fizičkom srcu odgovara etersko srce, fizičkoj jetri eterska i slično. Etersko telo pokazuje i polne specifičnosti, pri čemu je muško fizičko telo obmotano ženskim eterskim telom i obrnuto.

Ipak, etersko telo nije zaduženo samo za oblikovanje fizičkog tela. Ovaj zadatak je okončan oko sedme godine života i snaga, utrošena na to, sada može biti upotrebljena za duhovno oblikovanje: to se pre svega odnosi na pamćenje, čiji je nosilac etersko telo, ali i duboko ukorenjene životne navike i time čovekov temperament. U 14. godini, kada astralno telo postigne samostalnost, oslobađaju se daljnji delovi eterskog tela i obrazuju sada osnovu intelektualnog mišljenja. „Po samoj svojoj suštini eterske sile su životne misaone forme, koje oblikuju čitavu živu prirodu i određuju njene zakonitosti (napomena: ovu funkciju je Rupert Šeldrejk opisao kao morfogenetska polja). Svojim intelektom mi ove misaone snage ne doživljavamo neposredno, već kao mrtve, nestvarne odsjaje bez snage, koje do nas dolaze preko mozga.“ (Leksikon antropozofije).

Kao digresija, Štajner je smatrao da naš govor – glasovi koje proizvodimo, a pogotovo pauze između njih – stoji u tesnoj vezi sa pokretima eterskog tela. Na osnovu ove teorije je nastala euritimija, tzv. vidljivi govor, koja ove pokrete prenosi na fizički plan. Euritmija je scenska umetnost, koristi se takođe u terapeutske svrhe i predstavlja predmet na poznatim Valdorfskim školama. 

Astralno telo

Svest koja tokom spavanja tone u mračne dubine i pri buđenju se ponovo javlja, koja uvek iznova budi život iz nesvesnog stanja sna, predstavlja treći član čovekovog bića, astralno telo.

Kao što fizičko telo ne može da ostane u životu ako nije prožeto eterskim telom, tako i etersko tone u besvesno stanje, ukoliko nije osvetljeno astralnim telom. Astralno telo je po antropozofskom modelu nosilac svesti, ali i nosilac osećanja, nagona, uživanja i patnji, strasti, radosti i bola, kao i egoizma. Ljudska svest je razapeta između velikih suprotnosti: od „zemaljske svesti“, vezane za fizičko i čula, sve do „kosmičke svesti“ koja u nama postoji samo kao potencijal.

Astralno telo imamo zajedničko sa životinjama, koje poseduju svest, ali ne i samosvest – individualizovanu svest i mogućnost da pamte sebe, što je svojstvo sledećeg člana – JA. Životinje poseduju neku vrstu grupne duše.

Čovekovo astralno telo je telo-nosilac duše i istovremeno satkano od iste supstance kao i ona. U njemu počiva takozvana duša osećaja – „Kao mač i korice tako i astralno telo i duša osećaja čine celinu.“ Supstanca astralnog tela je preuzeta iz različitih regiona astralnog sveta: regiona požuda, regiona draži, regiona želja, regiona radosti i bola, regiona duševnog svetla, regiona delatnih duševnih snaga i regiona duševnog života. Slično kao i etersko telo, mada je našoj percepciji sasvim nedostupno i astralno telo je materijalno, satkano od supstance koja je neuporedivo vibrantnija i suptilnija nego supstanca fizičkog tela i koja izmiče našem čulnom opažanju.

Mada ima veći potencijal razvoja, slabije je razvijeno od fizičkog i eterskog tela. Ipak, čovek može razviti duševne organe koji će mu omogućiti da postane svesni stanovnik tog suptilnijeg sveta. Organi astralnog sveta su tzv. lotosovi cvetovi ili poznate čakre. Kod današnjeg čoveka oni su, prema Štajneru, nepokretni, ali se radom na sebi mogu razviti i staviti u pokret. Kod Atlantiđana su se još uvek pokretali, kod lemurijske rase u još većoj meri. Opis uglavnom odgovara uobičajenom opisu čakri, jedino, zanimljivo je da Štajner baznu čakru - četvorolisni lotosov cvet – upoređuje sa svastikom, pripisujući joj, pored ostalog, sve što ima veze sa plodnošću (simbol svastike označava žetvu i setvu u zavisnosti od smera – kao što je bitan i smer kretanja čakri). Za razliku od fizičkih organa, koji su pasivni i nepokretni – upućeni na draži i senzacije iz spoljnog sveta, ne funkcionišu samostalno - astralni organi su aktivni (mada kod današnjeg čoveka „uspavani“).

Tzv. nadčulnom pogledu se astralno telo prikazuje kao jajoliki oblak pun unutrašnjeg kretanja – tzv. aura. Veličina aure je različita kod različitih ljudi i prožeta različitim bojama, jer se naša raspoloženja, emocije i sve ono za šta je astralno telo nosilac pokazuju upravo u ustalasanim bojama.

„Zamislite salu u kojoj govornik drži govor pred publikom. U toj sali vidovnjak ne registruje samo izgovorene reči, ne vidi samo sjajne oči i rečitu gestiku, on vidi još nešto drugo: on vidi kako se sa govornika na druge ljude prenose strasti, vidi osećanja i osete kada zasvetle u govorniku, vidi da li govornik na primer govori iz osvete ili iz entuzijazma. Kod entuzijasta on vidi vatru kako izbija iz astralnog tela, kod velikih masa ljudi mnoštvo zraka, koji u govorniku izazivaju radost ili nezadovoljstvo. Ovakva uzajamna dejstva predstavljaju podjednako stvaran svet, čiji smo deo, kao što je i svet u kome živimo.“ (Štajner).

Prema antropozofima, čovek se rađa u astralnom telu otprilike u 14. godini života, dostizanjem pune polne zrelosti; pre toga ovo telo „boravi“ u mnogo višim astralnim regionima.

Poznavaoci Štajnera znaju da istraživanje delovanja negativnih sila na čoveka predstavlja neizostavni deo njegovog sistema. Putem onoga, što se naziva Luciferskim uticajem, čovekovo astralno telo je korumpirano čulnim nagonima, pohlepom i požudom, koje vode na stranputicu, čime je potisnuta i njegova kosmička mudrost. Ipak, u našem astralnom telu i dalje živi neutoljiva čežnja za povratkom kući. Astralno telo ovo ipak ne može izvršiti sopstvenim snagama, već je za to potrebna svesna delatnost čovekovog Ja. Ipak, ovo delovanje je uzajamno, jer je astralno telo istovremeno istinski nosilac karme. Tokom zemaljskog života ono čoveka uvek iznova dovodi u sudbonosne situacije, koje predstavljaju izazov, ali i šansu, da se astralno telo preobrazi svesnom delatnošću čovekovog Ja.

„Astralno telo postaje ljudska duša tek delatnošću čovekovog Ja, koje astralno telo menja na takav način, da ono u sve većoj meri reflektuje njegovu duhovnu individualnost i delimično preuzima ulogu makrokosmičkih zakonitosti. Time se diferenciraju duševna svojstva mišljenja, osećanja i volje i podvrgavaju se svesnom upravljanju čovekovog Ja. Čovek sebe tako razvija u samostalni mikrokosmos, koji se za razliku od životinje svesno usklađuje i harmonizuje sa velikim makrokosmosom.“ (Leksikon antropozofije“).

Ja

Iako neuprodivo vibrantniji i suptilniji od fizičkog tela i nedostupni našoj percepciji, svi prethodno opisani članovi čoveka su po svojoj prirodi materijalni i čovek ih deli sa drugim živim bićima na Zemlji. Istinsko duhovno jezgro njegovog bića čini individualno Ja, božanska iskra u čoveku, koja ga istovremeno poziva da postane svoj sopstveni stvaralac. „Jer Ja je čisto duhovne prirode, a u prirodi Duha leži da on sam sebe mora stvoriti i ni kroz šta drugo ne može biti stvoren nego kroz samog sebe. On je od iste vrste kao i sama božanska stvaralčka sila, on predstavlja malenu iskru velike duhovne svetske vatre.“ (Rudolf Štajner)

Ja se razvija tokom serije inkarnacija, jer za ovaj razvitak nije dovoljan jedan zemaljski život. Dela iz jednog života određuju okolnosti i životnu situaciju čoveka u sledećim životima i on tokom zemaljske inkarnacije podleže zakonima karme.

„Naša svakodnevna samo-svest samo naslućuje pravu, duhovnu prirodu našeg pravog Ja. Udarci sudbine se čoveku čine potpuno neželjeni i neočekivani – a pri tome potiču iz slobodne odluke našeg pravog višeg Ja, koje putem tih ispita i izazova traga za pogodnim putem za svoj daljnji razvitak. Što dalje odmiče istinska samospoznaja čoveka, to više on postaje izvršilac sopstvene sudbine na osnovu uvida u duhovne razvojne potrebe svog individualnog bića. Sudbina koja deluje iz dubina podsvesti, karma, postaje tako postepeno svesni zakon duše, koji individualni čovekov duh sam sebi zadaje. Ovaj svesni zakon ljudske duše se označava indijskim izrazom Dharma.“ (Leksikon antropozofije“).

Ovde treba uočiti izuzetno važnu razliku, koja se u ovom sistemu pravi između naše svakodnevne budne svesti i onoga što tokom inkarnacije opažamo kao svoj identitet, a što je većinom bazirano na različitim identifikacijama, i našeg pravog individualnog Ja, duhovne klice. U pogledu toga postoji paralela sa brojnim sistemima: sa gnostičkim T-ličnosti i pravim T, sa ličnosti i suštinom kod Gurđejeva, sa Jungovim Ja i Jastvom, da spomenemo samo neke. Prema svim ovim sistemima cilj čovekovog razvoja je postepeno povezivanje svakodnevne svesti sa svojim istinskim, individualnim, duhovnim Ja tokom inkarnacije i podređivanje (lažne) ličnosti impulsima, koji dolaze od njega. 

Prema antropozofskom opisu, tokom svog individualnog razvoja čovek radi na svojim nižim delovima, modificirajući ih postepeno tako da oni u sve većoj meri postaju izraz njegove individualnosti. Ovaj rad se odvija prvo na podsvesnom, a zatim, kako čovekov razvoj napreduje, sve više na svesnom nivou. 

Dok čovekovo Ja podsvesno (nedostupno opažanju naše svakodnevne svesti, ličnosti) radi na svom astralnom telu, dakle, menja (profinjuje) prirodom date nagone, instinkte i osećaje, nastaje duša osećaja. Ona i astralno telo čine celinu i posmatraju se kao jedan član. Duša osećaja je onaj deo našeg bića, preko koga putem čulnih draži stupamo u kontakt sa spoljnim svetom. Istovremeno, ona je sedište svih nagona, osećaja, strasti, ali i impulsa volje. Doživljaj, koji draži iz spoljnjeg sveta izazivaju u nama, prilikom posmatranja određenih boja, predela, slušanja muzike na primer, ne mogu se locirati ni u jednom delu našeg fizičkog, pa ni eterskog tela, niti povezati sa nekom od njihovih funkcija. U njima se odvija jedan hemijski (u fizičkom) odnosno životni (u eterskom) proces, ali unutrašnji doživljaj kao subjektivni odgovor našeg bića na spoljne podražaje i te hemijske/ životne procese, pripada duši osećaja. Na opažanja i osete se nadovezuje radost ili tuga, dopadanje i nedopadanje, strast i odbojnosti... Svi ovi odgovori nose lični pečat, imaju karakter ličnog doživljaja.

Radom čovekovog Ja na eterskom telu, koje je pored ostalog nosilac čovekovog temperamenta i duboko ukorenjenih životnih navika, stvara se duša razuma. Na taj način počinje da se budi logičko mišljenje, uz pomoć koga čovek razvija određene misaone strukture. Možemo reči da čovek na neki način objektivizuje svoj lični doživljaj, stvarajući određene misaone koncepte, razmišljajući o svojim doživljajima i osećajima i prevazilazeći nivo subjektivnog doživljaja. Vatra koja nas opeče izaziva određeni oset i osećaj, koji ga prati. Međutim, ako prevaziđemo nivo subjektivnog doživljaja i objektivizujemo ga, možemo izvesti zaključak: „vatra peče“. Misaone strukture i koncepti, koje razvija duša razuma, su ipak i dalje subjektivno obojeni ili stoje pod uticajem učenja, vladajućih mišljenja ili stavova drugih ljudi. U principu one nikada nisu oslobođene predrasuda. Na osnovu ovih misaonih struktura nastaje jedno ponekad logički i dobro utemeljeno, ali ipak jednostrano opažanje stvarnosti.

Duša svesti, koja nastaje podsvesnim radom čovekovog Ja na fizičkom telu, zaslužuje posebnu pažnju. Neka u tu svrhu posluži Štajnerov citat iz „Teozofije“:

„Procesom mišljenja čovek izlazi iz okvira sopstvenog života. On stiče nešto, što prevazilazi njegovu dušu. Za njega postaje samorazumljivo da zakonitosti mišljenja stoje u saglasnosti sa poretkom u Univerzumu. To podudaranje je jedna od najvažnijih činjenica, preko koje čovek upoznaje svoje sopstveno biće. U svojoj duši čovek traga za istinom; i tom istinom se ne izgovara samo duša, već i stvari u svetu. Oduševljenjem zvezdanim nebom ja živim u sebi; misli, koje razvijam o putanjama nebeskih tela, imaju i za mišljenje svakog drugog isto značenje kao i za moje. Bilo bi besmisleno govoriti o mojem oduševljenju, ako nisam prisutan; ali nije na isti način besmisleno govoriti o mojim mislima bez direktne veze sa mnom. Jer istina, o kojoj danas razmišljam, je i juče bila istinita i sutra će biti istinita. Ako mi spoznaja pričinjava radost, ona je od značaja samo toliko dugo dok živi u meni; istinitost spoznaje ima svoje značenje sasvim nezavisno od te radosti. Spoznajom istine duša se povezuje sa nečim, što ima svoju vrednost po sebi. I ta vrednost ne nestaje osećajima, koje budi u duši, kao što je oni nisu ni proizveli. Ono što je zaista istinito, ne nastaje i ne nestaje: ono ima značenje, koje ništa ne može uništiti. Tome ne protivureči da pojedine čovekove „istine“ imaju prolazni karakter, jer se u određenom trenutku pokazuju kao zablude. Čovek mora reći sebi da istina postoji po sebi, čak iako su njegove misli samo prolazni pojavni oblici večnih istina. I kao i kod istinitog, tako je i kod istinski dobrog. Istinski dobro je nezavisno od sklonosti i strasti, dopadanja i nedopadanja, želja i odbojnosti. Istinski dobro ima tako kao i Istinito svoju večnu vrednost po sebi, što nije sadržano u duši osećaja.

Oživljujući u svojoj unutrašnjosti Istinito i Dobro, čovek se uzdiže iznad duše osećaja. Večni duh je obasjava. U nju prodire duh, koji je neprolazan. Ukoliko duša živi u tom svetlu, učestvuje u večnosti. Ono što duša nosi u sebi kao Istinito i Dobro, je ono večno u njoj. Ono što u duši sjaji kao Večno, se naziva Dušom svesti. O svesti se može govoriti i kod nižih pokreta duše. Svakodnevne senzacije su takođe predmet svesti. Jezgro čovekovog bića, dakle, duša u duši, se ovde naziva dušom svesti. Duša svesti se kao poseban član razlikuje od duša razuma, koja je još uvek upletena u osećaje, nagone, afekte i tako dalje. Svaki čovek može opaziti da za njega kao istinito često važi ono, čemu po svom osećaju daje prednost. Ali tek je ona Istina oživljujuća, koja je oslobođena prizvuka takvih simpatija i antipatija. Istina je istinita, čak i ako se svi lični osećaji bune protiv nje. Onaj deo duše, u kojem živi ta istina, se naziva dušom svesti.“ (Rudolf Štajner, „Teozofija“).

Upućeni će ovde lako napraviti paralelu sa nižim emocionalnim i intelektualnim centrom i otvaranju ka višim centrima u četvrtom putu i gnostici.

Tek svesnim radom Ja tokom inkarnacije niži se članovi mogu transformisati i produhoviti tako, da budu pripojeni besmrtnoj individualnosti kao novi, duhovni članovi. Svestan rad Ja znači da se naša (lažna) ličnost - ego, koje smo tokom inkaracnacije po pravilu jedino i svesni, dobrovoljno podredi impulsima koji dolaze od našeg pravog, višeg Ja, naše individualne duhovne svesti.

Svesnim radom Ja na astralnom telu, postizanjem vlasti nad instinktima, nagonima i osećajima, nastaje Duh sopstvo (Geistselbst). Radom Ja na eterskom telu, menjanjem temperamenta i duboko ukorenjenih navika, rađa se Životni duh (Lebensgeist), dok rad Ja na fizičkom telu kao rezultat daje Duhovnog čoveka (Geistmensch). Ovi viši duhovni članovi čoveka nastaju, dakle, tek svesnim duhovnim radom individualnog Ja na svojim nižim članovima, postaju nerazdvojiv deo njegove duhovne individualnosti i dobijaju trajni, neprolazni karakter. Iste prirode kao i niži, ali produhovljeni svesnim radom, postaju istinski duhovni organi našeg pravog Ja.

Ovde bi trebalo izbeći pojednostavljeno shvatanje (proisteklo direktno iz naše duše razuma:-) da rad na astralnom telu podrazumeva učešće na nekom ubrzanom kursu astralne projekcije. Prema Štajnerovom modelu ovaj rad podrazumeva izlaganje određenim uticajima – prava nauka, istinska umetnost, istinsko znanje, religiozni uticaji, svakako ne u konfesionalnom smislu, već u smislu prepoznavanja Univerzalnog, Apsolutnog naspram relativnog, Istinitog i Dobrog – i svesno bavljenje njima. U ovom pogledu se ovaj opis može uporediti sa gnostičkim B uticajima. Ovaj rad takođe znači uspostavljanje kontrole nad onim delovima naše prirode, čiji su ta tela nosilac: našim nagonima, strastima, osećajima u slučaju astralnog tela. Našim temperamentom i duboko ukorenjenemi navikama u slučaju eterskog tela i najzad imperativima našeg tela. Drugim rečima, pročišćavanje elemenata bića ili razdvajanje plemenite kovine od gvožđa u alhemijskoj simbolici, na osnovu impulsa koji dolaze iz nukleusa našeg bića. 

Kao što je rečeno, Štajnerova podela samo delimično opisuje današnje stanje čoveka, već pruža informacije o potencijalu koji mu stoji na raspolaganju putem individualnog rada na sebi.

I kao ilustracija teme:-) tu je i moja svakodnevna svest + određeni članovi bića u Geteanumu (Dornah, Švajcarska), Štajnerovom univerzitetu za duhovne studije, pre petnaestak godina: