ČETVRTI PUT - KONTAKT SA VIŠIM CENTRIMA

Amwell, Božić, 1950.

KONTAKT SA VIŠIM CENTRIMA

(tom IV)

 

U vezi sa Radom kao pripremom nižih centara za prijem Viših, postoji jasna teza, ali takva da o njenom značenju moramo promišljati čitavog života. Odmah ćete uočiti da iz takve formulacije Rada sledi da postoji viši nivo razumevanja, dostupan na nivou sa koga smo pali, ili, ako tako želite, sa kojim još nismo uspostavili kontakt tokom naše lične evolucije. Složićete se da, ako je evolucija moguća, mora postojati nešto u šta se evoluira i posmatranje Čoveka kao bića sposobnog za ličnu evoluciju jeste ideja koja prožima čitav Rad, ideja da je Čovek inferioran u odnosu na sopstvene potencijale. Počinjemo doživljavajući život preko čula i nastojimo da postignemo neku poziciju i stabilnost u životu – međutim, život nas neće zadovoljiti zbog te osobene i neobične kompozicije, koja nam pripada. Govorim, naravno, o onima koji poseduju Magnetni Centar, o onima kojima je život, shvaćen sam po sebi, uvek bio čudan. Razvitak te nerazvijene strane u nama, predstavljen mogućnošću kontakta sa Višim Centrima, ne dostiže se sve dubljim posezanjem za životom i svim njegovim mogućnostima. Nešto drugo je neophodno i to nešto se u pogledu svog kvaliteta i pravca potpuno razlikuje od bilo čega što spade u ispunjenje životnih ambicija. Naporom da postignem višu poziciju u životu neću dodati ni milimetar svom rastu – to jest, neću se približiti kontaktu sa porukama, koje neprestano dolaze iz Viših Centara. Možemo reći da Viši Centri stalno pokušavaju da nas promene, ali mi ne možemo da ih čujemo. Da, ali u šta da nas promene? Kakve su njihove namere? Šta su njihove poruke? Da bismo makar u malom stepenu shvatili šta je njihova poruka, moramo razmotriti o čemu Rad podučava, jer učenje Rada je stvoreno od strane Svesnih Umova, da bi naglasilo ono što bismo odjednom videli i razumeli, ako bismo bili u kontaktu sa Višim Centrima. Veoma mali broj ljudi prima učenja ovog Rada bilo u svoj um ili u svoje srce, većina ih ostavlja u sećanjima, gde su beskorisna, i kao rezultat učenja Rad ne menja njihov način razmišljanja – to jest, oni ne proizvode metanoju ili promenu uma. Sa našim uobičajenim idejama o životu, stečenim kontaktom preko čula, mi ne možemo da prođemo kroz transformaciju ili novo rođenje na koje Rad ukazuje. Neophodni su novi načini mišljenja i Rad nam ih daje, ali nevolja je u tome što mi ne mislimo pomoću njih. Samo ih odlažemo u beležnicu. Moramo imati potpuno nove oblike Istine da bismo dostigli Više Centre, moramo imati nov jezik, moramo imati nov način mišljenja koji nema nikakve veze sa svetom kakvog ga vidimo. Istina, koja stalno dolazi iz Viših Centara, ne može da dospe do nas zbog laži i pretvaranja, koje može da probije samo uvid potekao iz samo-posmatranja. Međutim, ovde se mogu ispoljiti i drugi moćni faktori, kao što je slepa ignorancija i potpuno pogrešne ideje o nama samima i našem značenju na Zemlji. Ideje i učenja Rada postaju lek, ali samo ako nađu tlo na kome mogu da rastu i tako promene um – to jest, čitav način razmišljanja. Kao što znate, to je metanoja, što znači promena uma, koja je u Novom Zavetu pogrešno prevedena kao pokajanje. Ukoliko ideje Rada leže samo u memoriji, one su beskorisne, odnosno, čovek je beskoristan. Rad ne može da mu pomogne, čak i ako ga on od početka do kraja formalno poznaje, niti bilo ko drugi može da mu pomogne.  

Jedna od oktava Rada, koju je prikazao g.Uspenski, je bila:

Mi – shvatanje sopstvenih teškoća
Re – primena ideja Rada na sebe
Do – slušanje ideja Rada, evaluirajući ich

Ukoliko izostavite Re – to jest, primenu ideja Rada na sebi – promašićete čitavu poentu učenja. Rad neće proći u vašu volju i tak neće moći da izmeni vaše biće. I dalje ćete nastaviti da mislite da možete da činite, da ste jedno, da imate volju, da ste svesni i tako dalje. Drugim rečima, ostaćete mehanički i i dalje imati istu mehaničku psihologiju - ukoliko uopšte može da se upotrebi takav paradoksalan sklop – kakvu ste uvek imali. Neće se probiti ništa iz Viših Centara. Nastavićete da se krećete, živite i imate svoje Biće u truleži svog mehaničkog života. Nećete shvatiti sebe sa bilo koje tačke, koja vas povezuje sa Radom i nećete istinski duhovno pokušati da započnete veliki zadatak odvajanja od sebe – vas – osobe po imenu g. X ili g. Y. I čak i ako radite tokom kratkog vremena, recimo pet minuta, i steknete tačku gledišta koja je izvan vas i počnete da vidite svoj ton, svoje navike i tako dalje, za trenutak ćete se vratiti na svoj stari ton i sasvim zaboraviti da ste čeznuli da ga se oslobodite u trenutku uvida. Međutim, ako stalno budete hranili svoje niže centre idejama Rada, ako budete stalno razmišljali, čitali, meditirali, praktikovali, malo po malo težište Rada u vama će napraviti protivtežu Mesecu – to jest, mehaničnosti u vama – i promena će početi da postaje moguća. Međutim, to će postati moguće samo na osnvou vašeg spostvenog izbora, uviđanja da biste više voleli da ne budete takav rob sebe samog, koji je vaš najveći neprijatelj i uzrok svih vaših nevolja, jer jedino u taj slobodi se možete prmeniti i ako se promenite u tom pravcu, počećete posle nekog vremena da čujete glasove iz Viših Centara.        

Sada, mnogo toga je rečeno o tome, šta  znači rad na nižim centrima. Treba posebno raditi na Emocionalnom Centru, jer nas njegovo stalno mehaničko stanje sprečava da uspostavimo kontakt sa Višim Centrima. On nije ništa do gomila samoživih emocija, koje u već dovele do negativnih emocija. Ako budemo videli negativne emocije u tom svetlu, to će nam možda dati snagu da se borimo protiv njih. Veoma je jednostavno – kao ovo: Ovaj Rad ima konačni cilj: povezivanje nižih centara sa Višim Centrima. Ukoliko Intelektualni Centar ostane ispod brzine čulnog sveta i nema nove ideje i nove načine mišljenja i ako Emocionalni Centar osane pod vlašću samoživih emocija, samoljublja, samo-sažaljevanja, neće biti moguće dostići taj cilj o kome Rad govori.

ČETVRTI PUT - CENTRI I DELOVI CENTARA

Great Amwell House

07. juni 1947.

CENTRI I DELOVI CENTARA

(tom III)

 Mehanički prijem utisaka može da nahrani samo mehaničke delove centara. Međutim, ako se utisci prime, recimo, sa osećajem divljenja ili radosti, oni padaju na emocionalne delove centara. Ako su primljeni uz usmerenu pažnju i individualni mentalni napor, padaju na intelektualne delove. Sada, negativni utisci će pasti na odgovarajuće mesto – naime, na negativne delove centara. Utisci primljeni od osobe, prema kojoj čovek oseća averziju, nahraniće negativni emocionalni deo. On se tada puni energijom i isparazniće se na bilo koga iz nekog beznačajnog razloga – to jest, čovek će postati nasilan bez razloga. Negativna literatura i filmovi o kriminalu, nasilju, mržnji itd, ukoliko se identifikujemo sa njima, svi hrane negativni deo Emocionalnog Centra i pune ga energijom. I negativne knjige mogu da dovedu do toga – ukoliko ih čitamo, identifikujući se. Tako moramo da naučimo da primimo utiske svesnije i da se ne identifikujemo sa negativnim utiscima. Učite da budete veoma pažljivi sa svim tim. To je oblik Pamćenja Sebe i energija, koju ono koristi, je oduzeta od negativnih utisaka. Međutim, ljudi smatraju da, kada su sami, mogu da uranjaju u negativne misli koliko žele. Na taj način oni uvaćavaju materijal za stvaranje negativnih emocija, koje će pre ili kasnije pojuriti, napasti nekoga ili nekoga povrediti. Sve negativne emocije žele da povrede i na njihovom dnu su neograničeni oblici nasilja. Stalno pravljenje računa protiv drugih skladišti veliki materijal za proizvodnju negativnih emocija, koje, ukoliko ne mogu da povrede druge, izazivaju samopovređivanje. Jedini lek je ne pristajati na negativne utiske – to jest, biti dovoljno budan da bi se sprečilo automatski ulazak tih utisaka do negativnog dela Emocionalnog Centra.

 Govorim o spoljašnjim utiscima, ali i o unutrašnjim izvedenim iz misli ili sećanja ili imaginacije. Nekontrolisani rad imaginacije može snažno da hrani negativne emocije. To je razlog zašto se one nastavljaju i nastavljaju. Ukoliko osluškujete svoje unutrašnje stanje, uvek možete reći kada ste identifikovani i puštate negativne utiske da prođu. Trebalo bi da imamo dobar filter – koji konačno zaustavlja prolaz svakr zarazne, otrovne klice. Da – ali da li ste to razumeli? Da li ste počeli da primenjujete ovaj aspekt Rada na sebi? Ili puštate sve da uđe nefiltrirano?

 Sada, šta praktično možemo da razumemo iz svega toga? Možemo da razumemo da utisci mogu da padnu na različite delove centara i da utisci iz spoljašnjeg života, od ljudi itd. koji ulaze preko čula, mogu da budu usmereni i ne moraju uvek da padnu na isto bolno mesto. Mi u stvari imamo moć, ukoliko je razvijemo, svesnog napora da učinimo da utisci padnu na nova mesta u nama. Sada, ima veoma mnogo novih mesta u nama, koja jedva da koristimo. Iz tog razloga ponovo ćemo proučiti naše Biće iz ugla centara i delova centara. Tada će biti moguće da se bolje razume kako se naše Biće, takvo kakvo je, nalazi na različitim nivoima – neki su delovi više mehanički i tako stoje na nižem nivou, drugi manje mehanički i zato viši. Čovek, koji živi isključivo u mehaničkim delovima, ne može da promeni svoje biće. 

 Prvi korak je samo-posmatranje. Ono nikada nije mehaničko – to jest, čovek ili žena ne mogu da posmatraju sebe mehanički. Potrebna je usmerena pažnja da bismo posmatrali sebe, a pažnja iziskuje svesnost, ili drugačije rečeno, akt pažnje nas premešta u svesnije delove centara. Isto je sa Pamćenjem Sebe. Niko ne može da pamti sebe mehanički. Potpuno Pamćenje Sebe zahteva punu svesnost. U vezi sa time U je rekao:

„Sada se ponovo moramo vratiti proučavanju centara, pažnje i Pamćenja Sebe, koji su jedini načini razumevanja. Pored podele na dva dela, pozitivni i negativni, koja,  kao što smo videli, nije ista u različitim centrima, svaki od 4 centara je podeljen na 3 dela. Ta 3 dela korespondiraju sa podelom samih centara. Prvi deo je „mehaničan“ i uključuje motorički i instinsktivan princip; drugi je „emocionalan“ i treći je „intelektualan“. Naredni dijagram pokazuje položaj delova Intelekutalnog Centra:

Intelektualni Centar

 

 

 “Centar je podeljen na pozitivni i negativni deo, a svaki od ta dva dela je podeljen na tri dela, tako da se Intelektualni Centar u stvari sastoji od 6 delova. Svaki od tih 6 delova je sa svoje strane podeljen na 3 dela: mehanički, emocionalni i intelektualni. Međutim, o njima ćemo govoriti kasnije, sa izuzetkom samo jednog dela, koji ću obraditi odmah. Značenje podele centra na 3 dela je veoma jednostavno. Mehanički deo radi gotovo automatski: on ne zahteva nikakvu pažnju. Međutim, zbog toga on ne može da se prilagodi promeni okolnosti i nastavlja da radi na način kako je počeo, iako su se okolnosti sasvim promenile. U Intelektualnom Centru mehanički deo uključuje sav rad na registraciji sećanja, asocijacija i utisaka.  To je sve što bi on normalno trebalo da radi – to jest, kada drugi delovi obaljaju svoj posao. On nikada ne bi trebalo da odgovara na pitanja postavljena čitavom centru i nikada ne bi trebalo da odlučuje o bilo čemu, ali, nažalost, on je uvek spreman da odlučuje i da odgovori na sve vrste pitanja na uskogrudi i veoma ograničeni način, gotovim frazama, izrazima u slengu, doskočicama sa zabava itd. Taj deo ima sopstveno ime: on se naziva „formatorni aparat“ ili ponekad „formatorni centar“.

Moguće je razlikovati 3 dela u formatornom aparatu: mehanički (čisto automatski) nalik mehaničkom ponavljaju nekih reči, koje smo čuli ili pročitali, emocionalni (radoznalost, znatiženja i neusmerena fantazija) i intelektualni (prepredenost, lukavost, predostrožnost). Mnogi ljudi, pogotovo ljudi broj 1, provedu čitav život samo sa „formatornim aparatom“, a da nikada ne dotaknu druge delove svog Intelektualnog Centra. Za sve neposredne životne potrebe, za prijem ’A’ uticaja i odgovor na njih, formatorni aparat je sasvim dovoljan. To su stereotipni ljudi – samo mašine.“

 „Emocionalni deo Intelektualnog Centra se sastoji pretežno od onoga, što nazivamo intelektualnim emocijama – to jest, želja za znanjem, želja za razumevanjem, zadovoljstvo zbog znanja, nezadovoljstvo zbog neznanja, radost otkrivanja. Rad na emocionalnim delovima zahteva punu pažnju, ali u tom delu centra pažnja ne iziskuje nikakav napor. Nju privlači i održava  sam predmet.

 „Intelektualni deo Intelektualnog Centra po sebi je kapacitet za stvaranje, konstruisanje, pronalaske i otkrića. On ne može da radi bez pažnje, ali pažnja u ovom delu centra mora da bude kontrolisana i održavana pomoću volje i napora.

 „To je ključna tačka kod proučavanja delova centara. Ako ih sagledamo sa stanovišta pažnje, odmah ćemo znati u kojem deli centra se nalazimo. Bez pažnje ili sa pažnjom koja luta, mi smo u mehaničkim delovima; sa pažnjom, privučenom predmetu misli ili razmišljanja, mi smo u emocionalnom delu; sa pažnjom voljno kontrolisanom i održanom na našem predmetu, mi smo u intelektualnom delu. U isto vreme to pokazuje put do viših delova centara. Proučavanjem pažnje i pokušajem da je kontolišemo, mi podstičemo sebe da radimo u višim delovima centara, jer se isti princip odnosi na sve centre podjednako, iako nam možda neće biti tako lako da napravimo raziku između različitih delova u drugim centrima.

 „Uzmimo Emocionalni Centar. Sada neću govoriti o negativnim emocijama. Razmotrićemo samo podelu centra na 3 dela: nehanički, emocionalni i intelektualni. Mehanički deo se sastoji od najjeftinije vrste gotovog humora i sirovog smisla za komiku, ljubavi prema uzbuđenjima, spektakularnim predstavama, raskoši, želje da se bude u gužvi, svih vrsta emocija vezanih za masu i svih vrsta nižih, polu-životinjskih emocija, nesvesne okrutnosti, sebičnosti, kukavičluka, mržnje, ljuborome i tako dalje. Emocionalni deo se može veoma razlikovati kod različitih ljudi. On može uključivati u sebe religiozne emocije, estetske emocije, moralne emocije i može voditi do Savesti, ali uz identifikaciju sa negativnom stranom može postati sasvim drugačiji – može biti veoma surov, jogunast i hladan i ljubomoran, samo na nešto manje primitivan način nego mehanički deo. Intelekutalni deo (uz pomoć intelektualnih delova Motoričkog i Instinktivnog Centra) uključuje moć umetničkog stvaranja. U slučajevima, kada intelektualni delovi Motoričkog i Instinktivnog Centra nisu dovoljno obučeni, što je neophodno za prirodnu manifestaciju kreativnih sposobnosti, on se manifestuje u snovima. To objašnjava prelepe i umetničke snove kod ljudi koji nisu umetnici. Intelektualni deo Emocionalnog Centra je glavno sedište Magnetnog Centra.“

Emocionalni centar

O POSMATRANJU INTELEKTUALNOG CENTRA

I specijalno za Ostrova:-)

Great Amwell House

22. maj 1948.

KOMENTAR O POSMATRANJU INTELEKTUALNOG CENTRA

I BESKORISNOG I POGREŠNOG RAZMIŠLJANJA

(tom III)

Ideja Rada

 Moramo razmišljati na novi način. Mehanički Čovek razmišlja iz svojih stavova. Da bi se promenili, moramo prometiti stavove.

Komentar

 Prošli put smo razgovarali o stavovima i o tome da čovek ne može da se promeni, dok se ne promene stavovi. Podsetimo se šta Rad kaže o promeni sebe. Praktikovati ovaj Rad, ne tražeći promenu sebe, nalik je pokušaju da podignemo slona. Ili, bolje rečeno, to je kao da stojimo na dasci i pokušavamo da je podignemo. Takođe je rečeno da se stavovi začinju u Mentalnom Centru – u umu. Da bi se promenili, kako je Hrist učio i kako ovaj Rad uči, neophodno je promeniti um, tako da misli na nov način. Sada, osoba sa mnogo čvrstih stavova, stečenih tokom odrastanja, smeštenih u umu, ne može da misli na nov način. On ili ona će nastaviti da misle na stari način. Misliće iz svojih ukorenjenih ubeđenja. Kao mali primer, osoba može imati stav da je Dikens jedini pravi romanopisac. Ponudite mu Dimu i on će ga bez sumnje odbiti, ponudite mu bilo šta modernije, razljutiće se. Vidite kako stavovi ograničavaju um u takvom slučaju. Sada, mi imamo stavove o životu, o društvu, o religiji, o ljudima, o politici, o seksu, o umetnosti i tako dalje, što nas sprečava da doživimo bilo šta novo. Neophodno je osloboditi um tih stečenih stavova, jer oni sprečavaju osobu da samostalno misli. Dok ne počnete da samostalno razmišljate o ovom Radu, nikada ga nećete razumeti, a on, sa svoje strane, neće biti u stanju da vam pomogne, jer vam Rad može pomoći i dati vam snagu samo kroz vaše razumevanje. Iz tog razloga u Radu je rečeno da je razumevanje najjača sila koju možete da proizvedete. Osoba sa čvrstim, mehaničkim stavovima spada u one, koji se u ezoterijskom učenju nazivaju „slepim“. Ovde se mora dodati još jedna stvar: kada mislite ili govorite iz čvrsto ukorenjenih stavova, tada ste sigurni da ste u pravu. Savetujem vam da razmislite o ovome i posmatrate sebe kada ste sigurni da ste u pravu. Ne možete direktno posmatrati ubeđenja, ali možete posmatrati njihove rezultate. Ukoliko možete da se suočite sa ispitivanjem pozadine tog osećaja da ste u pravu, nećete naći ništa osim gomilice greda i žbuke, ništa do rečenicu ili dve, koju ste pročitali, fraze ili dve koje ste čuli rano u osetljivom dobu. Kažem vam ozbiljno da je muškarac, žena, sa mnogo ubeđenja u glavi, nalik zemljoposedniku koji poseduje stotine hektara, ograđenih i odvojenih zidom sa svih strana, neobrađenih i jalovih. U ovom Radu um prvo mora da se probudi za ideje, kojima on uči, i da  zatim počne da misli na nov način i onda, godinama kasnije, Emocionalni Centar će početi da se pokreće i budi i da nam pruža drugačiji osećaj sebe – najblaženije iskustvo. Ne možete probuditi Emocionalni Centar – koji je predmet ovog Rada – dok se um ne probudi. Međutim, vaš um je ograđen jalovim ubeđenjima i ukoliko odbijate da ih promenite – ili bolje, ako nikada niste otkrili da ih imate i tako nikada niste posumnjali u njihovo postojanje – onda ćete ih uneti u Rad sa svim onim latentnim nasiljem, koje leži među njima, koje se ispoljava tako iznenadno ako su pogođeni i pripada onom neobradljivom delu nas, o kome smo govorili.

 G. Uspenski je jednom rekao da među mnogim stvarima, koje tako beskorisno branimo i na njih uzaludno trošimo snagu, posebno mesto zauzima naša ignorantnost. Rekao je: „Ono što ne znamo i ono što mislimo da znamo je nesamerljivo. Stavovi, koji su prvobitno formirani u našem umu, čine da pomislimo da znamo. Budući ignorantni, neprestano govorimo iz ubeđenja, kao da zaista znamo. Veoma je lako uočiti kod drugih da govore iz ubeđenja. Svi zevaju i odlaze na spavanje. Čovek, koji govori iz ubeđenja, najveći je gnjavator. Međutim, mi ne vidimo ubeđenja u sebi.“ Upitao sam: „Ukoliko govorim i počnem da zevam od toga, da li je to znak da govorim iz ubeđenja?“ I tako se desilo da on upravo u tom trenutku zevne i ja sam zevnuo posle njega i obojica smo prasnuli u smeh. Međutim, kasnije sam se setio da me je pitao: „Da li si ikada uočio da čovek može da zeva od sopsvenih misli? Korisna je stvar posmatrati kakav lanac mehaničkih misli to izaziva. To je znak da su beskorisne, da ih treba izbegavati.“

Sada, vi znate da samo-posmatranje počinje posmatranjem centara. Morate dostići taj stepen, na kome uz pomoć samo-posmatranja možete da napravite razliku između rada Intelektualnog Mentalnog Centra i rada Emocionalnog Centra ili Motoričkog Centra i Instinktivnog Centra. Misao se razlikuje od osećanja. Osećanje se razlikuje od senzacije. Senzacija se razlikuje od pokreta. Misao, osećanje, senzacija i pokret su svi različiti. Sada, ako posmatrate svoje misli tokom nekog perioda, videćete da se ponavljaju iz dana u dan. Tako ćete početi da stičete prve uvide u svoju mehaničnost u Intelektualnom Centru. Sada, ljudi misle da mogu da promene svoje misli u bilo kom trenutku. Svi misle da mogu da prime i prihvate nove ideje u bilo kom trenutku. Međutim, to je najređa stvar an svetu. Um brzo biva zapušen ukorenjenim ubeđenjima i navikama mišljenja, koje zauzimaju mesto pravog razmišljanja i ponavljaju se, ponavljaju se tokom čitavog vašeg života. Kada čujete neku novu ideju, vi u stvari ne slušate, jer, pre nego što govornik završi govor, vaš um je već pripremio sve argumente protiv nje. Čovek samo treba da posmatra sebe. Međutim, mi smo sigurni da imamo otvoren um. U toj tami, tom ignorisanju samih sebe, živimo, pripisujući sebi ono što ne posedujemo.

Sada, iz tih ubeđenja se raspravljamo. Raspravljati se znači ne razumeti. Razumeti znači ne raspravljati se. Niko nikada nije bio promenjen raspravljanjem. Učiniti neko ubeđenja svesnim znači oduzeti mu moć koju ima nad nama. Što god da dospe na svetlo svesti, gubi moć nad nama. Ukoliko insistirate na tome da nemate ubeđenja, tada u stvari insistirate na tome da ostanete tamo gde jeste na Skali Bića. Reći ćete da nemate velike predrasude, niti tipična mišljenja, sklonosti, neke okorele stavove ili rigidnost u sebi. Sigurno, ne možete reći tako nešto ozbiljno. Međutim, kada bi vam neki mag preneo sva čvrsta ubeđenja i predrasude, koje iz toga proizilaze, mišljenja itd. koja vas karakterišu, da li biste i za trenutak prihvatili ono što on kaže. Bili biste uvređeni.

Pokušavajući da prihvatite učenje ovog Rada sa svim njegovim idejama, ne uviđamo da će on neizbežno potkopati sve naše podsvesne i mehaničke stavove. Svako, ko se nalazi na nivou Dobrog Domaćina, ima određenu moć razmišljanja nezavisno od ubeđenja. Međutim, ukorenjena ubeđenja mogu učiniti da ne verujete u ono u šta vaše mišljenje veruje.

Vaše ubeđenje može reći „Ne“ dok će vaše mišljenje reći „Da“. To jest, ubeđenja jedu poverenje. Iz tog razloga u nekim slučajevima osoba ne može da podnese ono što vidi i ponovo se vraća na staro. Ubeđenja jedu snagu koju Rad pruža umu. Zbog toga je toliko važno boriti se da se vide ubeđenja u sebi. Trenutno osećanje mentalne slobode zamenjeno je starim umom baziranim na ubeđenjima. 

 Sada, pokušajte da vidite neko ubeđenje u sebi. Mislim, zaista pokuštajte. Shvatite da niste dobili otvoreni um. Želim – kao i uvek – primere na osnovu vašeg sopstvenog samo-posmatranja. Ne želim pitanja kao što su: „Da li je neko ’Ja’ isto što i ubeđenje?“ Da li vi sami znate da imate ukorenjena ubeđenja i da praktično ne znate ništa o njima? Da li primećujete kada govorite iz ubeđenja? Da li na osnovu tog govora razumete zašto um ne može da se promeni dok god je pun ubeđenja? Da li razumete da ne možete da se promenite dok ne „promenite um“ – ono što je Hrist nazvao μετάνοια – dok god je vaš um utvrđen i   ograđen ubeđenjima, zatvoren u pregrade u koje ništa ne može da prodre. I dopustite da kažem otvoreno – da li razumete da čitav vaš život može biti uništen postojanjem tih ubeđenja, koje ne poznajete, položenih ispod površine vašeg uma? Zapamtite: čovek ne može da se promeni, dok ne promeni stavova. Pokušajte zbog toga da vidite rezultate svojih stavova. Uočite kada se osećate šokiranim, na primer. Uočite kada osećate netrpeljivost, prezir itd. Uočite kada odbacujete stvari. Uočite kada osuđujete, ako možete, uočite kada govorite iz ubeđenja. Uočite svoju intonaciju i izraze koje koristite i uočite kako drugi počinju da se dosađuju. Pretpostavljam da bi neka osoba mogla da govori čitav dan iz ubeđenja, a da ne kaže nijednu jedinu interesantnu stvar. Ona ne može da kaže ništa interesantno, jer ne može da koristi um. Njen um koriste ubeđenja. Tako taj um ne može da se probudi. Ako je to slučaj, čitav njen unutrašnji razvoj je zaustavljen. Ona živi i umire kao mašina.

ČETVRTI PUT - MAGNETNI CENTAR I POZITIVNE IDEJE

Great Amwell House

25. januar 1947.

MAGNETNI CENTAR I POZITIVNE IDEJE

(tom III)

 U učenju ovog Rada se često govori da je jedan od znakova Bića osobe posedovanje Magnetnog Centra, koji iznačava moć da se stvari sagledaju na drugačijem nivou. Razumevanje skale u pogledu značenja Magnetnog Centra nema ništa zajedničko sa mehaničkim razumevanjem skale. Na primer, neki emocionalni tip – recimo, neki umetnik – ima određeno razumevanje skale o umetnosti i to obično veoma ljubomorno. Ili neki intelektualni čovek, čovek broj 3, ima razumevanje skale o intelektualnim stvarima, takođe veoma ljubomorno. Međutim, to nije skala, koju nam daje Magnetni Centar, čija je skala izvan života. Uzmimo, na primer, čoveka broj 1, koji sve vrednuje sa stanovišta fizičke moći. On sreće čoveka broj 2, koji je, recmo, umetnik. Ne oseća ništa prema tom umetniku, jer nema razumevanje skale. Ne može da razume da je taj umetnik, koji možda aktivno učestvuje u kulturnom životu, superiorniji od njega, jer sve vrednuje sa stanovišta fizičke sile itd. To jest, on ne vidi ništa više od sebe osim na vidljivim pojavama ljudi, koji su viši ili niži ili moćniji od njega. On tako izvodi osećaj skale iz fizičkih čula. Međutim, Magnetni Centar označava moć da se vidi iza naših mehaničkih fiksacija. On označava moć da se vidi kako postoji nešto mnogo više nego čovek sam, bilo da je u pitanju čovek 1, 2 i 3. Ovoreći uopšteno, čovek, koji poseduje Magnetni Centar, na višem je nivou od onog koji ga nema – je rmože da vidi više i niže. Postoje, međutim, različiti kvaliteti Magnetnog Centra. Ljudi ponekad imaju ono što g.Uspenksi naziva lažni Magnentni Centar – ponekad i mnogostruki Magnetni Centar – to jest, imaju mnogo malih, slabih Magnetnih Centara. Kao rezultat oni jure za svakom magijskom i pseudo-okultnom praksom, svakom vrstom mističnog kulta ili se čak pridružuju hiljadu i jednom društvu ili provode svoj život mereći mračne tunele piramida i njima objašnjavajući sve. Takvi ljudi nemaju pravi osećaj skale. Pravi Magnenti Centar ne vodi u tom pravcu. Međutim, i u čoveku sa pogrešnim ili lažnim Magnentnim Centrom i u čoveku sa pravim Magnentnim Centrom postoji verovanje da postoji nešto drugo, druga ideja o životu i da se život nije sam sebi svrha. To je pozitivna ideja. Sada, Čovek, kreiran kao samorazvojni organizam, kao što to Rad kaže, ne može ispuniti samog sebe dok ne pronađe način da samog sebe razvije. On može osećati da ne može da objasni Univerzum ili da ne može da objasni sebe ili oboje, u svakom slučaju, u njemu postoji osećaj misterije. Taj osećaj, ta stalna svest o neobjašnjivosti svega jedan je od znakova pravog Magnetnog Centra. Radoznalost, ambicija da se bude veliki, uzbuđenost takozvanim okultnim znanjem i verovanje da čovek može dobiti nešto nizašta, pripada malim ’Ja’ i samoljubivim emocijama. Međutim, osećaj misterije prevazilazi mala ’Ja’. On umanjuje Ličnost. On čini da čovek oseti svoju ništavnost. Tako ga povezuje sa pozitivnim idejama, jer sve ono što Ličnost čini pasivnijom, a Suštinu aktivnijom jeste pozitivna ideja. Zrak Kreacije je pozitivna ideja. Svesni Krug Čovečanstva je pozitivna ideja. Ideja da smo u snu i da moramo da se probudimo je pozitivna ideja.

Podsetimo se učenja Rada o Magnetnom Centru. Rečeno je da nas Magnenti Centar dovodi u Rad, ali ne može da nas održi u njemu bez našeg sopstvenog napora. Moramo da radimo na sebi u skladu sa ovim sistemom, koji nam kaže kako da radimo. Moramo voleti Rad. Pokušaj da radimo – na primer, da praktikujemo neidentifikovanje – a da ne volimo Rada neće dati nikakve rezultate. Volja potiče iz ljubavi. Volja, ako malo razmislite o tome, jeste ljubav. Jedna emocija može nadjačati drugu ako je dovoljno snažna. Centar gravitacije Volje leži u Emocionalnom Centru. Vredi samostalno razmisliti o tome. Međutim, i kada čovek ima pravi Magnetni Centar, koji bi trebalo da leži u intelektualnom delu Emocionalnog Centra, to je samo početak. Ukoliko ga on odvede do nekog učenja, povezanog sa Svesnim Krugom Čovečanstva, zadatak time tek počinje. On svoj osećaj za misteriju, svoju potragu, svoju žudnju mora da pretvori u nešto realno – u praktičan i praktikovan rad i što ga više emocionalno vrednuje, to više mu se pomaže. Ukoliko ima snage da uhvati uže, koje visi iznad njegove glave, tada ne samo da radi on sam, već Rad radi u njemu. On počinje da ga podučava, u periodima tišine, u onim pukotinama u čovekovom mehaničkom životu, kada je obično sve prazno i dosadno. Pre svega, on ulazi kada je čovek odvojen – to jest, kada nije identifikovan sa nekom od hiljadu i jednom svakodnevnom stvari, koja nas drži u snu i izgleda ogromna usled identifikacije, tog mnogostruko uveličavajuća sočiva. Ljudi vole da od svega prave problem i kao muve zaglavljuju se na svakom lepljivom papiriću – događaju.  Čovek možda ne zna kako bi mogao da izbegne te lepljive papiriće – to jest, dok jednostavno ne prihvati Rad i dok ga jednostavno ne primeni, skoro u svakom trenutku. Kakva se promena pažnje tada događa i kako se stvari usklađuju i padaju na svoje pravo mesto.

Dijagram Magnetnog Centra

A su uticaji života – okolnosti, velike mašine, rat, biznis, klima itd.

B uticaji, kao umetnost, religiozna učenja, dolaze iz C

C Izvan mehaničkog života postoji Svesni Krug Čovečnastva, koji u određenim intervalima u život šaljeučenja koja postaju B uticaji.
 

Neki ljudi ne prave razliku između A i B uticaja. Oni sve u životu prihvataju na isti način i na istom nivou. Drugi prepoznaju B uticaje i oni ih privlače, a nekolicina čak ulaže napor da pronađe više njih. To je usled kvaliteta Magnetnog Centra. Samo malobrojni tragaju sami od sebe. Memorija, usled vraćanja (večno vraćanje, prim.prev.), može učiniti Magnetni Centar veoma jakim od najranijeg doba. U principu, kontakt sa Radom može formirati Magnentni Centar u onima, za koje se čini da ga ne poseduju. U tom slučaju, tokom povratka oni će prepoznati Rad ako ga ponovo čuju, jer se sve ponavlja, sve se vraća u ciklusu čovekovog života. No, Rad jasno kaže da se Magnenti Centar stiče, i to putem ranih iskustava kojima je dete izloženo. Danas on prestaje da postoji – to jest, nivo Čovečanstva opada. Pozitvne ideje, u smislu Rada, bivaju zamenjene negativnim idejama. Kao konsekvenca, ne uspostavljamo kontakt sa svim tim višim delovima centara, koje posedujemo upravo zato što smo samo-razvojni organizam, ne koristimo ih, ne dajemo im hranu. Čovek sve više živi u podrumu – ne samo doslovno – i kao posledica toga, promena Bića je učinjena nemogućom, jer samo pozitivne ideje mogu da promene Biće. Budući da je promena bića – to jest, samo-razvoj – istinska ideja stvaranja Čoveka, njegovo individualno značenje je izgubljeno. Ukoliko promenimo Biće, čak i malo, ako ne podležemo averziji tako lako, kada se ne identifikujemo sa svakom brigom, naš život se menja. Dok ne promenimo Biće, ukus našeg života i naša aktuelna situacija ostaju isti. Bez pozitivnih ideja – to jest, bez kontakta sa C-uticajima preko B-uticaja – svo realno značenje Čoveka iščezava. On je odečen od uticaja, koji mogu da ga promen. Tako potpada u potpunosti pdo moć A-uticaja. On onda služi životu i velikim mašinama života – politici, trgovini, ratu, masovnim vežbama, masvonoj propagandi itd. On neće posedovati magnetni Centar. Neće tragati za pozitivnim idejama. Njegov unutrašnji um je ućutkan.  Njegov unutrašnji život umire i, ezoterijski govoreći, on postaje beskoristan, beznačajan, mrtav. Mnogo toga je rečeno u Bibliji o tom mrtvom Čoveku i mnoga su upozorenja data o Čoveku, koji je odsečen, što se široko rečeno može razumeti kao odsečenost od ideja Rada. Sa druge strande, jedna kultura se približava svome kraju i treba da bude uništena i potop dolazi – naime, varavrizam, nasilje, gubitak istine. Tada se pravi Arka kako bi se preživela poplava i održalo znanje za sledeću kultur. Šta vi mislite o ovom vremenu u svetlosti ovih ideja?        

ČETVRTI PUT - RAD NA EMOCIONALNOM CENTRU

Quaremead, Ugley

22. jun 1946.

RAD NA EMOCIONALNOM CENTRU

(tom III)

Na sastanku u Londonu ove nedelje, na kojem su učestvovale sve Grupe, jedna od glavnih teza, iznetih na početku, bila je da ovaj sistem počiva na ideji da je Čovek stvoren kao eksperiment u samo-razvoju. Rad kaže da je Čovek stvoren kao samo-razvojni organizam za razliku od životinja. Sa te tačke gledišta Čovek je nepotpun kao neka nezavršena zgrada i njemu je prepušteno da završi svoju kuću, da sebe dovrši. Iz tog razloga u svetu su uvek postojala određena učenja koja se mogu nazvati „ezoteričnim učenjima“.  Na primer, ovo učenje, koje mi proučavamo, ponekad se naziva ezoterično hrišćanstvo. Ono nema nikakve veze sa egzoteričnim hrišćanstvom.

 Na tom sastanku smo se dotakli i tri centra u Čoveku i rečeno je da je Emocionalni Centar u Čoveku u veoma lošem stanju. Hajde da napravimo nekoliko komentara uz ovaj predmet,  koji ovo učenje toliko naglašava. Rad kaže da moramo raditi na svom Emocionalnom Centru i pročistiti ga, ukloniti iz njega sve nepotrebne emocije koje nas uspavljuju i čine robovima spoljašnjeg života. Zamislimo osobu koja je uvek ljuta, uvek namrštena, uvek zabrinuta, uvek teška, u stvari, uvek neprijatna. U takvoj osobi Emocionalni Centar ne radi pravilno i za nju je neophodno da putem dugog, tehničkog posmatranja postane svesna tog pogrešnog funkcionisanja u sebi. Sada, osoba, koja je uvek ljuta, zlovoljna, svadljiva, teška i čak pakosna u Radu mora da da razume da je takvo stanje Emocionalnog Centra potpuno nespojivo sa bilo kakvim samo-razvojem – to jest, ta osoba, bilo muškarac ili žena, mora da shvati da je ostvariti svoj razvitak u smislu ovog učenja, evoluirati, razviti se, potpuno nemoguće dok god Emocionalni Centar u njemu ili njoj ostane u mehaničkom stanju. Problem ej da takve osobe ostaju potpuno nesvesne stanja Emocionalnog Centra u sebi. One ne vide da su ljuti, teški, da stalno pronalaze greške, neprijatni, besni i tako dalje. Naprotiv, oni imaju sliku o sebi kao da su veoma slatki i šarmantni. Usled toga u njima postoji pukotina, pukotina u njihovoj svesti o sebi. Ta pukotina može biti ispunjena jedino iskrenim i svesnim samo-posmatranjem koje se sprovodi u skladu sa instrukcijama koje ovo učenje daje u vezi sa samo-posmatranjem. Ljudi misle da poznaju sebe, ali niko ne poznaje sebe. To je iluzija. Drugi ljudi obično znaju o nama više nego mi sami, ali sa druge strane ne poznaju sebe. Zato je veoma dobro da posmatrate stanje vašeg emocionalnog centra i neprijatne manifestacije, koje proizilaze iz mehaničnosti. Rad uči da je Emocionalni Centar najdivniji centar u nama, ali je u sadašnjem stanju uspavanosti, u kome se svi nalazimo, preplavljen negativnim emocijama, samosažaljenjem, samoljubivim emocijama, samopoštovanjem i hiljadu i jednom sličnom emocijom, koja nas sprečava da istinski uspostavimo kontakt jedni sa drugima i tako sprečava da razumemo teškoće druge osobe.

Rad na Intelektualnom Centru se razlikuje od rada na Emocionalnom Centru, ali Rad započinje posmatranjem tri glavna centra u nama i treba da dođemo do tačke, na kojoj putem samo-posmatranja shvatamo stanje dva centra – tj. šta se sve vreme odvija u Intelektualnom Centru i šta se sve vreme odvija u Emocionalnom Centru. Uzmimo čoveka, koji uvek ima averziju prema svakome, ko se ismeva ljudima, pronalazi greške u ljudima itd. Takav čovek ne zna da je to stanje njegovog Emocionalnog Centra. Ili čovek, koji se uvek oseća superiornim u odnosu na druge ljude, ali to još uvek ne shvata. Emocionalno osećanje superiornosti je uvek zasnovano na samoljublju, samo-veličanju, egoističnim osećanjima. U takvom slučaju Emocionalni Centar ne radi kako bi trebalo, niti može ispuniti osobu pravim osećanjima, koja joj mogu pružiti unutrašnji značaj i mir. Zbog toga je dobro posmatrati stanje Emocionalnog Centra, posmatrati ga u akciji – tj. posmatrati koliko mehanički reaguje na spoljašnje događaje i posebno druge ljude. U ovome se sastoji veliki zadatak, koji je istinski životni zadatak. Ovaj Rad je za čitavčovekov život i, primenjujući ga, mi postepeno prolazimo kroz unutrašnju transofrmaciju, zahvaljujući činjenici da smo sve više svesni svojih istnskih strana i onoga što zaista jesmo. To uništava iluzije o sebi. 

Kada čovek počne da istinski radi na sebi, kada počne da uviđa dubinu ovog učenja, on ne može više da ostane ista vrsta čoveka, žena ne može da ostane ista vrsta žene. On ili ona tada počinju da shvataju šta znači da se ljudi rađaju na Zemlji kao organizmi za samostalni razvoj i da za svakoga postoji poseban zadatak, koji treba slediti i izvršiti, da bi se postiglo to ostvarenje, taj konačni razvotak, koji predstavlja pravi značaj života na ovoj veoma nesavršenoj planeti. Svačiji zadatak je različit, ali jednom kada se Rad razume u njegovim širokim razmerama i kada se njegova istina prihvati iznutra, svakome se pokazuje na čemu je potrebno da radi. Morate zapamtiti da rad uči da su negativne emocije nepotrebne, da one neprestano komplikuju život, da proizvode sve nesreće koje postoje u ljudskim međusobnim odnosima i da takođe uči da je moguće, postepeno se osloboditi od tih nepotrebnih negativnih emocija. Jednom kada osoba to sazna i razume i vidi tu unutrašnju istinu, ona u svom umu tajnu od neprocenjivog značaja. Ona nikada više ne mora da bude na gubitku, kakve god da su njene životne okolnosti, jer će uvek znati šta da radi u svakoj situaciji – to jest, da ne izražava negativne emocije i da onda da se odvoji od njih i konačno da ih uopšte nema. Rad ne uči da nemamo prava da imamo negativne emocije, jer bi to bilo suviše teško. Sve naše teškoće, domaće tragedije i tako dalje, većinom nastaju usled pothranjivanja negativnih emocija, osećaja da nam se nešto duguje. Pitam vas – šta mislite da vam se duguje? Istražite to  - i tada pogledajte u sebe. Kada vidite kakvi ste, da li zaista mislite da vam se bilo šta duguje?  Rekao bih, Ne. Naprotiv, shvatam da ja dugujem drugima. Rečenica u Očenašu glasi: „I oprosti nam dugove naše, kao što i mi opraštamo on što mislimo da nam drugi dugiju.“ To jest, dok god je vaš život zasnovan na zamišljanju da nam drugi duguju, nećete stići nikuda. Međutim, sve više i više uviđate da vam niko ništa ne duguje i da je to uvek vaša sopstvena greška – tada vaši računi, duhovni, bivaju poništeni. To će vam pružiti mogućnost da čujete više centre i ono što vam govore. Međutim, ukoliko ste puni unutrašnjeg pridavanja značaja, samo-sažaljenja, ili osećanja da nikada niste dobili šansu, osećanja da je vaša životna situacija izuzetna i i da niko ne razume vaše posebne teškoće – tada ćete nastaviti da preplavljujete Emocionalni Centar negativnim emocijama. U tom slučaju on ne može da ispuni svoju pravu funkciju i tako ne može da vam pruži unutrašnje značenje i mir.

RAD NA EMOCIONALNOM CENTRU

Quaremead, Ugley

17. novembar 1945.

RAD NA EMOCIONALNOM CENTRU

(tom III)

Na našem prošlom sastanku postavljeno je pitanje kako raditi na Emocionalnom Centru. Velika teškoća sa Emocionalnim Centrom je u tome što smo stalno identifikovani sa njim – to jest, sa emocijama koje nas obuzimaju u svakom trenutku. Imam ogromnih teškoća da se odvojimo od trenutnih emocionalnih stanja. Uzimamo svoja emocionalna stanja kao data. Na primer, osećamo emocionalnu ljubomoru i potpuno smo identifikovani sa tom emocijom. Ili opet, emocionalno smo potišteni i ponovo prihvatamo to stanje kao nešto sa čime se nećemo suočiti. Kao što znate,  Rad uči da je najteže raditi na Emocionalnom Centru. Čuli ste da ga nazivaju pobesneli slon i takođe je rečeno da morate pokušati da postavite dva ukroćena slona sa svake strane, od kojih je jedan Intelektualni Centar a drugi Motorički Centar. Čitav problem leži u teškoći da se Emocionalni Centar posmatra bez identifikacije. Razlog leži u tome što se identifikujemo sa svojim emocijama više nego sa bilo čim drugim i, da ponovim, što svoja emocionalna stanja posmatramo kao data – ne kao nešto što treba da posmatramo i od čega treba da se odvojimo. Svako ima tipične serije emocionalnih stanja, koja se stalno ponavljaju i koja variraju od najvećeg uzbuđenja i entuzijazma do najmračnijih i majmorbidnijih osećanja. Međutim, budući da je snaga emocija toliko zaslepljujuća, ljudi ostaju zakačeni za okretanje točka svojih emocija.

 

 Drugim rečima, ljudi ne gaje nepoverenje prema svojim emocijama, već ich prihvataju kao da su iskonske i da odgovaraju potpuno realnim stanjima. Oni prihvataju svoje emocije kao ispravne u svakom pojedinalnom trenutku. A budući da je, usled naše tendencije da se identifikujemo sa njima, toliko teško posmatrati emocije, ne smatramo ich nečim što treba posmatrati i za čime se ne treba povoditi. Početna tačka uvek leži u samoposmatranju, u ovom slučaju u posmatranju emocionalnog stanja. Sada, da li neko od vas to može? Možete li da posmatrate svoje emocionalne stanje, a da ga ne uzimate kao dato, kao relano stanje? Da li je neko od vas u Radnoj memoriji pohranio znanje o nekima od vaših tipičnih emocionalnih stanja koja se ponavljaju? Da li je neko od vas ispitao svoja tipična emocionalna stanja? Drugim rečima, kao što sam rekao, da li izazivate svoje emocionalne stanje i kažete sebi: „Zbog čega sam u ovom emocionalnom stanju? Usled čega je to? U vezi sa čime se ono javilo?” Napor unutrašnje pažnje će tada početi da vas odvaja od tog emocionalnog stanja i vi ćete biti u stanju da ga razoružate – tj. da se ne povodite za njim, da ne verujete u njega, da ga ne uzimate kao dato.

 

Postoje dva izvora naših emocionalnih stanja u svakom trenutku. Prvi izvor je neki spoljašnji stimulans, kao što bi to bila osoba, koja se ne ponaša lepo prema nama ili kaže nešto neprojatno za nas, a drugi je tipična emocija potekla iz patetičnog osećanja o vašoj prošlosti. Prevladavanje prošlosti je velika linija ličnog rada na sebi. Većina ljudi ima ogroman registar tih nesrećnih trenutaka, koje su brižljivo hranili toliko mnogo, da je za njih veoma teško da pobegnu iz tih patetičnih stanja, koja, naravno, jedino proizvode stalne negativne emocije, koje sa svoje strane samo stvara nepotrebnu patnju. Lični rad je veoma psoebne vrste I svako mora biti u stanju da se posle određenog vremena suoči sa njim. Čitava prošlost mora biti poništena. Drugim rečima, ne smete imati ništa protiv nekog drugog. Morate oprostiti sve dugove. I, kao što je često bilo rečeno, to možete učiniti jedino potpuno menjajući mišljenje o sebi na osnovu samoposmatranja. Drugi izvor je način, na koji se ljudi svakodnevno spolja ponašaju prema vama. Postajete negativni prema nekome zbog ponašanja prema vama na određeni način, koji smatrate pogrešnim. Morate sagledati da su ta dva izvora negativnih emocija, spoljašnji i unutrašnji, veoma blisko povezani. Jednom prilikom, govoreći o ovom predmetu i kako se identifikujemo sa svakim emocionalnim stanjem, g. Uspenski je dao vrhovnu formula: Da se ne biste identifikovali, nemojte ništa prihvatati ozbiljno, osim Rada.

Sada, ako smo negativni i imamo neprijatno emocionalne stanje prema nekoj određenoj osobi – pretpostavimo da ste došli do tačke gde ste u stanju da opazite da ste u neprijatnom emocionalnom stanju, a to, naravno, znači, da niste identifikovani sa njim, pretpostavimo, dakle, da ste donekle svesni da ste u negativnom stanju prema određenoj osobi – kako ćete postupati sa time? Ovde se uključuje sav lični rad koji ste obavili. Pokušajte da formulišete šta je to što vas čini negativnim prema toj osobi i tada pogledajte u knjigu sa svojim samoposmatranjem, u svoje snimke samog sebe – to jest, u svoju Radnu memoriju – i pokušajte da vidite da li je to, što vam je to toliko teško da prihvatite kod druge osobe, možda nešto što nosite u sebi. Shvatajući da ste sami podjednako teški kao i ta osoba koju kritikujete, proizvodi momentalni osećaj predavanja, poništavanja, slobode. Međutim, da biste to učinili, morate upotrebiti Intelektualni Centar. Drugim rečima, morate misliti: ovde dolazimo do veoma dobrog primera mišljenja u smislu Rada znači i mogu vas uveriti da, o čemu god da mislite na taj način, ono će vam pružiti najveći osećaj slobode koji ste ikada iskusili.

Ponovo, pretpostavite da ste negativni, jer vam neko nešto neprijatno kaže. To je upravo ista stvar o kojoj sam govorio. Izuzetno je teško suočiti se sa time i možda nećete biti u stanju da se sa time suočite u trenutku. Sada, sve što vam se dogodi, kao kada vam neko kaže nešto neprijatno, treba da budete u stanju da transformišete.  Čitav ovaj Rad govori o transformaciji sebe, kako u odnosu prema našoj prošlosti tako i u pogledu onoga što nam se ada događa. Mogu samo reći: Da li ste ikada rekli nešto neprijatno drugim ljudima i možete li kasnije da prizovete sećanje na to da ste rekli nešto podjednako neprijatno? Ponovo mogu da vas uverim da će, ako to možete da učinite, taj mali događaj o nekome ko vam kaže nešto neprijatno, biti potpuno poništen, potpuno neutralan, iako, kao što sam rekao, možda nećete moći to da učinite baš u tenutku  kada je neko neprijatan prema vama. Toliko mnogo našeg ličnog rada se obavlja posle događaja. Potpuno je beskorisno da oprostite: treba da poništite. I to se uvek radi, pronalazeći istu stvar u sebi samom sebi, a uvek ćete je pronaći ako ste iskreni. Niko ne može da se ponaša prema vama drugačije nego što se vi ponašate prema drugim ljudima, jer vase Biće privlači vaš život. Da li razumete da tako mora biti ako verujete u psihičku transformaciju? Nevolja sa nama je u tome da bismo želeli da prihvatimo sebe kao ljubazne i drage ljude, a ovde se morate setiti da možda niste rekli nešto neprijatno spolja, ali stet o mislili i u sebi odobrili. Morate razumeti da se u Radu ono što mislite psihološki u sebi, u svojoj privatnosti, računa isto toliko kao i ono što kažete. Govorim o onim mislima, sa kojima ste se saglasili, o onim čekovima na kojima ste napisali svoje ime. One se računaju isto onoliko kao i ono što ste rekli otvoreno. Biblija često govori o tome. Slučaj je, međutim, sasvim drugačiji kod osobe u Radu, u čiji um ulazi mnogo neprijatnih misli o drugim ljudima, ali koja se neće saglasiti sa tim mislima. Ona veoma lako vidi kako bi hemijski mogla da se poveže sa njima, ali neće da dozvoli da se te kombinacije ostvare i posle nekog vremena iskušenje će proći. To je pravo iskušenje, jer su sva prava iskušenja u vezi sa Radom.  Kada se ne povodite za negativnim mislima i osećanjima o drugim ljudima, ali ste ih sasvim svesni, tada istinski radite na sebi. To je lični rad. Ako ste toliko budalasti da kažete: Zašto imam ove msili o drugim ljudima? onda u potpunosti grešite. Vi se samo molite da okončate razdor u sebi, međutim sav razdor pruža priliku za razvitak i verujem da je gotovo ispravno reći da se sav razvotak sastoji od neidentifikovanja sa onim, što sa čime nas Rad uči da se ne identifikujemo. Ako se složite sa negativnim, gorkim i sumnjičavim mislima, zar ne vidite da je iskušenje uspelo i da je iz malog čamca Rada, koji pokušavate da napravite, male retorte već počelo da kaplje. Često je to veoma mala stvar, sasvim trivijalna, ali ona iscrpljuje vašu snagu, jer ona kaplje kroz otvor u vama. Osećanja samosažaljenja, naravno, prave rupe u vama. Umesto retorte postajete cilindar, iz koga ističe sve ono što ste u sebe uneli, sve što ste učinili za sebe. Uzmite zavist. Zavist izgleda kao beznačajna stvar, međutim, ona pravi veoma veliku rupu u vama. Uzmite pakost. Uzmite bodlje u vašim mislima i vašim pismima. Sve to stvara veoma veliku rupu. Ili uzmite mržnju koja nastaje iz osećaja uvrede. Sva ta stanja su stanja identifikacije.   

Čitava psihologija, sva prava psihološka učenja, govore o tome kako učiniti da čovek raste. Sve to ima veoma konkretan cilj, koji potiče od ideje da, ako sačuva snagu na određeni način, moći će da stvori u sebi novog čoveka, drugačiju osobu. Metafore, koje su se koristile da bi se prenelo ovo učenje, varirale kroz različita doba. U alhemijskom učenju, koje se spolja bavi pretvaranjem olova u zlato, ali u stvari pretvaranjem Čoveka u novo biće, uvek je postojala ideja o retorti, o nečemu u šta ne mogu prodreti pogrešni uticaji, nečemu što povezuje sve važne delove čoveka, koje trenje transformiše u novo telo. 

Tragamo za time da dosegnemo viši nivo Bića. Šta znak višeg nivoa Bića? Dopustite da obrnem ovo pitanje: da li mislite da osoba, koja je puna samosažaljenja, zavisti, ljubomore, žalbi, pakosti, depresije i negativnih stanja svih vrsta može da uđe u Kraljevstvo Nebesko? Šta je Kraljevstvo Nebesko?  Ništa osim onoga, ka čemu vodi i istinska psihologija – što se u Radu naziva „Više Biće“. Tako, bavimo se nečim sasvim konkretnim. To nije teorija, niti neka izmišljotina: to je stalno podučavanje. Sve u ovom Radu nas uči o nečem veoma realnom i jasnom i mogućem za one koji čuju. Ono govori o Čoveku i njegovom stalnom značaju – ne njegovom lokalnom značaju. Otuda, postoji nešto što će sigurno odgovoriti Čoveku, ukoliko postavi pravi zahtev i učini pravi napor – jer Čovek ima značaj i Univerzum ima značaj.

Sada, vratimo se originalnom pitanju o tome kako postupati sa Emocionalnim Centrom. To je veoma teško i niko ne može očekivati da će moći da se nosi sa time još tokom mnogo, mnogo godina. Međutim, ljudi, koji žele da se bave ovim Radom, moraju početi da se bore sa svojim neprijatnim emocijama na sopstvenom nivou, jer Rad uči da su gotove sve emocije koje imamo neprijatne. Na primer, trijumfovanje nad rivalom je veoma neprijatna emocija, mada je mi na svom nivou posmatramo kao veoma prijatnu. A čak se i najprijatnije emocije, koje uobičajeno doživljavamo, pretvaraju u najneprijatnije emocije u trenutku, kada su naša sujeta i ponos povređeni. Razlog za to je što su naše emocije utemeljene na samoljublju i ukoliko ima dovoljno laskanja, osećaćemo se fino, ali ako nema laskanja, bićemo veoma depresivni. Uz tog razloga je veoma dobro biti nepoverljiv prema emocijama, bilo da su prijatne ili neprijatne, a posebno treba biti rezervisan prema entuzijazmu.

Sada, Rad uči da postoje emocije, koje se ne menjaju – naziva ih pozitivnim emocijama. On naše uobičajene emocije ne naziva pozitivnim – označava ih samo kao prijatne i neprijatne. Rad uči da mi još nemamo prave emocije. Na osnovu sopstvenog iskustva mislim da povremeno imamo istinske emocije tokom veoma kratkog vremena i da su one uvek potpuno oslobođene bilo kakvog samoljublja. Međutim, isto tako mislim da su one veoma retke i da ih je lako izmisliti. Sada, Rad kaže da ne možemo sami da stvorimo pozitivne emocije. On kaže da nam pozitivne emocije dolaze ako smo iskreno radili kao nagrada. On takođe kaže da je karakteristika pozitivnih emocija, koje dolaze iz Višeg Emocionalnog Centra, ta da se one nikada ne pretvaraju u svoju suprotnost. Naša uobičajena takozvana ljubav veoma se lako pretvara u mržnju. Pozitivna emocija nema suprotnost, jer pripada Trećoj Sili koja se nalazi između suprotnosti.  Kao što znate, pročišćenje Emocionalnog Centra je jedan od naših velikih ciljeva. Možemo ga postići samo pročišćenjem Intelektualnog Centra novim idejama, kako o nama samima, tako i o drugim ljudima i o značaju života na Zemlji. Kada um počinje da sagledava novu istinu, tada Emocionalni Centar počinje da odustaje od tih lažnih emocija. Konačni cilj je probuditi Emocionalni Centar, tako da on može da primi pozitivne emocije. A pošto je to veoma daleko od nas sada, svi dobro znamo koliko rada treba da obavimo na našem sadašnjem Emocionalnom Centru i našim sadašnjim emocionalnim stanjima koja proističu iz njega. Moramo, na primer, da odustanemo od svoje tvrdoglavosti.

O EMOCIONALNOM CENTRU

Quaremead, Ugley

13. maj 1945.

KOMENTAR O EMOCIONALNOM CENTRU

Hajde da večeras govorimo o Emocionalnom Centru. Rad nas uči da je od svih centara najteže kontrolisati Emocionalni Centar. Na mnogo mesta on govori o tome da se Formatorni Centar (to jest, mehanički delovi Intelektualnog Centra) mogu kontrolisati do određenog stepena, kao i Motorički Centar koji upravlja svim našim pokretima. Gospodin U. je jednom rekao da je Emocionalni Centar nalik pobesnelom slonu i da u Indiji, kada neki domaći slon pobesni, postoji običaj da se nađe zdravi slon i veže ga zajedno sa pobesnelim slonom, kako bi ga naučio ispravnom ponašanju.

Razmislimo o tome šta to znači. Misli posle određenog vremena mogu da budu kontrolisane do izvesnog stepena. Pokreti – kao mrzovoljna grimasa, što je mišićna manifestacija na licu – takođe mogu da se do malog stepena voljno kontrolišu. Međutim, Emocionalni Centar nije hotimičan – to jest, on stoji izvan direktne kontrole. Pogledajmo samo voljni Motorički Centar. Možete ga kontrolisati, zar ne? Možete hodati brže ili sporije, možete se mrštiti ili smejati. To je usled zatezanja i opuštanja mišića. Motorički Centar upravlja mišićima. To je lako razumeti. Mogu pružiti ruku ili ne. Mogu isplaziti jezik ili ne. To znači da imam direktnu kontrolu nad mišićima koji izvode te pokrete. Međutim, da li na isti način mogu da kontrolišem svoje emocije, svoja osećanja dopadanja i nedopadanja? Složićete se da taj centar, koji je najvažniji centar od svih, ne stoji pod našom direktnom kontrolom. Zbog toga ga nazivamo pobesneli slon i mora da bude kontrolisan od strane dva druga slona – Intelektualnog Centra, koji misli, i Motoričkog Centra koji deluje. Uzmimo kao primer situaciju, kada imamo snažnu negativnu emociju prema nekome i pretpostavimo da je naš cilj u tom trenutku da ne manifestujemo, ne pokažemo, ne dopustimo da se nasluti to negativno osećanje, recimo snažno nedopadanje. U takvom slučaju je moguće posmatrati Intelektualni Centar – misli koji se grupišu i žele da dobiju odobravanje – i ne ići sa njima. Takođe je moguće opustiti mišiće i ne prepustiti se njihovom radu: mrštenju, zauzimanju odgovarajućeg, antagonističkog položaja, grub govor itd. To barem može da kontroliše spoljašnji izraz negativnog stanja Emocionalnog Centra. Naravno, ako zaista verujete u svoja negativna stanja i i sve to činite zbog, da tako kažem,  socijalnih odnosa, rezultat će biti zanemarljiv. Zasluge će steći vaša Ličnost – postaćete neka vrsta lisice. Međutim, ako ste doli do tačke kada vam se ne dopadaju vaše mehaničke averzije, averzije, koje vašu unutrašnju hemiju moraju da učine negativnom, u stvari, kada mrzite da budete negativni i kada razumete šta to znači biti negativan – kako to na primer uvek znači nemati psihološke hrabrosti, nemati ideje šta je neophodno sa stanovišta Rada, da nema unutrašnje bitke, nema unutašnje snage – ukratko, dok ne vidite da uvek gubite bitku Rada ako se identifikujete i postajete negativni i verujete da ste u pravu – tada još uvek ne razumete kako Rad pomera prostor za bitku u vas same i posmatra samo tu stranu – unutrašnju stranu – ili, ako vam se tako dopada, psihološku stranu.

Psihološka strana jeste žena sama, čovek sam. Možete se spolja dobro ponašati prema nekoj osobi. Da, ali kako se odnosite prema toj osobi iznutra, u svom psihološkom svetu – tom nevidljivom svetu, znanom samo vama? Posle nekog vremena u Radu, ako on počne da deluje u vama, osećaćete se mnogo nelagodnije zbog lošeg osećanja nego zbog bilo čega, što biste mogli učiniti spolja. Rad ne govori prevashodno o spolajšnjem životu, već o unutrašnjem životu, a tu su potrebni iskrenost i poštovanje – ne bogobojažljivo, ne veštački, već istinsko. Možete se osećati glupo zbog pogrešnog ponašanja spolja, ali morate početi da se osećate još gore, ako ste se u tišini, u privatnosti svog unutrašnjeg psihološkog života, svog pravog života, ophodili prema nekoj osobi na loš i jadan način, u svojim msilima i soećanjima, mada to niko ne zna. Tako, često je rečeno da se računa ono, kako se rpema ljudima odnosite iznutra, nevidljivo, u mislima i osećanjima. Zapovest: „Ne ubij“ znači, ezoterično, u čovekovom unutrašnjem životu. Ona pored bukvalnog ima i psihološko značenje. Verujem da neko od vas zna na šta mislim i kakva unutrašnja beda nastaje, kada čovek sebi govori loše stvari o drugima i uživa u tome, a onda promeni izraz lica da bi spolja izgledao kao anđeo. Unutrašnje i spolajšnje moraju da korespondiraju. To je dugoročan zadatak. Oni moraju, kao dva časovnika, da prikazuju isto vreme.

Sada, sve to se veoma lako može pogrešno razumeti i primiti na pogrešan način. Tako, ponovo ću vas podsetiti da poenta glasi, ako ste u negativnom stanju, to je uvek vaša greška, sa stanovišta Rada. Nezavisno od toga šta se događa, šta neko kaže, šta neko uradi, mi moramo da budemo odgovorni za naša negativna stanja – za same sebe. Vi tamo morate postati odgovorni za sebe. Naravno, ukoliko tajno volite da budete negativni i prepuštate se neprijatnim emocijama, onda samo mogu reći da, čemu god da volite da se tajno prepustite, od toga nema gore stvari. Na primer, ako volite da rpavite nestašluke I uživate u rezultatima, onda se nalazite prilično nisko na skali bića. Podsetiću vas na prvi korak – naime, od nas se ne traži da volimo, već da prestanemo da ne volimo i prestanemo sa svim što se iz te averzije grana. To čini veoma praktičnu početnu tačku. Kasnije, kada osetite prisustvo negativne emocije u sebi, kao stranu supstancu, tako oštro kao bol u stomaku, tada ćete, iz svojih sopstvenih razloga, tragati za time da radite na sebi i da transformišete svoje unutrašnje stanje zbog svog unutrašnjeg zdravlja. Tada ćete osetiti neophodnost da saznate i tragate za svim o čemu Rad uči, a ne da samo povremeno bacite letimičan pogled, kao da je to neka stvar koju možete pokupiti i ostaviti po strani kada vam se prohte, na trivijalan način. Rad mora da postane stvaran. Međutim, to iziskuje mnogo godina i zahteva određenu unutrašnju hraborst, unutrašnje usmerenje, dok se ne rodi nešto novo, drugačije od života. To se naziva tačka u Radu i od te tačke započinje novi razvitak, o kome Rad govori kada kaže da su čovek, žena, stvoreni kao organizam za samorazvoj. Taj razvoj je psihološki, ne fizički.

***

Hajde da razgovaramo o emocijama, o osećanjima. Šta su ona? Averzija je osećanje, emocija. Da li nas ono povezuje sa nekom osobom, ili obrnuto? Možete li da razumete drugu osobu preko averzije? To je jednostavno pitanje, no, da li ste razmišljali o njemu? Sada, mogu vam se ne dopadati određena ‘Ja’ u nekoj osobi, ali, pod uslovom da vam se takođe ne dopadaju neka ‘Ja’ u vama samima, to ne znači da ne možete da se povežete sa tom osobom, jer vam se dopadaju neka druga ‘Ja’ u njoj. Međutim, ukoliko ne volite celu osobu, kontakt je nemoguć. Mislim da neki od vas to još uvek ne shvataju i verujem da je tako zato što još uvek niste posmatralirazličita ‘Ja’ u sebi – još niste videli da ste mnogo ljudi, a ne samo jedna osoba. Sve dok ne budete mogli da sagledate sebe kao mnoge, nećete moći da vidite  mnoge u drugima. Ako ste zadovoljni i dovoljno uspavani da smatrate da je sa vama sve u redu, da ste jedna osoba, kako se možete odvojiti od dopadanja ili nedopadanja na celoj skali – to jest, kako možete pobeći od klatna Da ili Ne u svim svojim međuljudsikim odnosima? Verovatno svi delite sa mnom sklonost da, kada treba da upoznamo nekoga i kada nam je unapred rečeno da je on ili ona neprijatan taj-i-taj, tu poraznu izjavu prihvatimo suviše olako. Naravno, to nije obeležje osobe u Radu – da ljude prihvata na osnovu opšteprihvaćenih vrednosti. I pre nego što sam se susreo sa Radom, nisam prihvatao etikete. Kao rezultat, često sam dolazio u situaciji da mi se dopadaju ljudi, koje niko drugi ne voli i da ne volim ljude, koji se svima dopadaju. Ne mislim da je to bilo prosto kontriranje, jednostavna ljubav prema suprotnostima. Zar nije istina da se suviše lako otvaramo prema sugestijama, da nas je tako lako hipnotisati?

Slabiju osobu je lakše uveriti i ona lakše prihvata opšte preovlađujuće standarde. To znači da u njenim osećanjima ima malo toga što je suštinsko – što je istinsko. Standardizovana osećanja, prihvatanje sugestija šta bi trebalo osećati u smislu dopadanja i nedopadanja itd.  izgleda mi kao neka užasna bolest koja se širi u današnjem svetu i napada individualnost. Međutim, kada dospemo pod isceljujući uticaj Rada i naučimo sve čemu on podučava, mi više ne posmatramo ljude na bilo koji standardni način – pod uslovom da ne posmatramo sebe na neki standardni način.

Sada, ljudi imaju utabane staze, obrasce osećanja, standardne načine posmatranja svega, koje je zahtevala izgradnja njihove Ličnosti. Oni nastavljaju da se ponašaju u skladu sa tim obrascima i nikada ih ne posmatraju. Tako ostaju u zatvoru onoga što smatraju sjajnim. Siguran sam da bi se u takvim slučajevima, kada bi takvi ljudi trebalo da posmatraju sebe u svetlu Rada i onoga što im on kaže da čine a za čime ne treba da se povode, stvari za njih potpuno promenile. Osetli bi drugačiju seriju utisaka. Međutim, koliko mnogo ljudi, koji smatraju da su u Radu, ikada posmatra sebe sa stanvoišta onoga što im Rad kaže da posmatraju? Zašto je to tako? To je zbog toga što osećanja još uvek nisu razvijena. Sada, postaje dva pravca u kojima se osećanja mogu razviti. Mogu se razviti sklonosti. To je pravac ka spolja – prema životu, prema objektima. Postoji i pravac ka unutra, uvek na štetu samoljublja. Šta to znači? Kada osećamo, na primer, da ne možemo da činimo na pravi način i upitamo rad kako da činimo, mi razvijamo unutrašnji pravac osećanja.  Taj unutrašnji pravac menja osećanja koja imamo o sebi. To je pola puta do Viših Centara – durga strana u nama. Tako, treba da pogledamo šta Rad kaže o podeli centara.

Šta je znak da se nalazimo u višim delovima centra? Jedan znak je da tu uvek postoji promena osećanja 'Ja'. Drugi znak je da možemo da kontrolišemo niže emocije. Direktna emocionalna kontrola je moguća samo kad je neka emocija snažnija od druge. Sve emocije, koje pripadaju višim podelama emocionalnog centra, imaju moć da kontrolišu niže emocije. Teškoća je dospeti u više delove centara. Za to moramo otkriti metode, znajući kakav je slučaj. Pogledajmo male delove Emocionalnog Centra:

Mali delovi 1, 2 i 3 su motorički, emocionalni i intelektualni deo motoričkog ili najmehaničnijeg dela Emocionalnog Centra. 1 je deo povezan sa izražavanjem uobičajenih osećanja. U 2 leže sva naša lična dopaanja i nedopadanja i tu je centar samoljublja. 3 je volja kao rezultat mnogih malih interesa i želja. To nije Prava Volja koja pripada najvišem delu. Koja emocija može da kontroliše emocije, koje se javljaju u 2, kada sud samoljublja prevlada? Samo emocije koje pripadaju velikim delovima 2 i 3. Šta karakteriše veliki deo 2? Karakteriše ga emocija, koja prevazilazi sopstvo, osećanje prisustva nečega većeg od sopstva, istinske religiozne i estetske emocije. Ove emocije imaju sasvim drugačiji kvalitet od nižih emocija i mogu da ih kontrolišu. U velikom glavnom delu 3 leže emocije koje kontrolišu sve ostale centre. Te emocije mogu da stvaraju, putem čega čovek može da počne da čini – da ima Pravu Volju. Međutim, dok nije praćena podjednakim razvojem savesti, koja je najviši kvalitet Intelektualnog Centra, Volja nije potpuna Volja. Sada, kako dolazi do toga da mi ne možemo da uspostavimo kontakt sa tim višim delovima centara? Razlog zašto ne možemo da uspostavimo kontakt sa višim delovima je taj, što se uvek nalazimo u malim motoričkim delovima svakog centra – u beznačajnim, mrzovoljnim malim dopadanjima i nedopadanjima, mislima itd. U pogledu Emocionalnog Centra mi smo uvek preokupirani našim dopadanjima i nedopadanjima i svim manifestacijama samoljublja.

ČETVRTI PUT: CENTRI II

PRVI DEO

PDF - VERZIJA

MAURICE NICOLL: POGREŠAN RAD CENTARA II

Podela intelektualnog centra na pozitivni i negativni deo
Berdlip, 18.11.1941.

Prevod: Jelena

Deo IV – Počnimo sada sa proučavanjem negativnih delova centara i njihovog značenja. U tu svrhu danas ćemo razgovarati o intelektualnom centru, koji je prirodno podeljen na pozitivnu stranu i negativnu stranu, i makar delimično o tome, šta je mišljenje i kakav značaj ima Rad za postizanje pravilnog rada intelektualnog centra.

Koja je funkcija negativnog dela intelektualnog centra? Govoreći uopšteno, njegova funkcija je da misli Ne, da negira. Funkcija pozitivnog dela intelektualnog centra je da misli Da, da afirmiše.

Bez negativnog dela intelektualnog centra, on ne bi mogao da misli. Šta je mišljenje? Prva definicija, koju ovaj sistem daje, je da je mišljenje poređenje. Mišljenje je poređenje jedne stvari sa drugom, jedne ponude sa drugom itd. Ali ako čoveku na raspolaganju stoji samo afirmacija, samo Da kao instrument za mišljenje, poređenje neće biti moguće. Poređenje zahteva kvalitet ili izbor između dve stvari, od kojih se jednoj kaže Da, a drugoj Ne. Sva pitanja, koja počinju sa zašto (za razliku od onih koja počinju sa kako) znače da tražimo razlog za nešto; a sve prosuđivanje uključuje poređenje i izbor – tj. biranje ovog i odbacivanje onog. Ne bi bilo moguće odabrati ili odbaciti kada ne bi postojao intelektualni centar kao dvostruka sila – sila afirmacije i sila negacije. Ta dva dela centra bi trebalo da budu u stanju da rade zajedno, kao dve oštrice makaza, delujući jedan protiv drugog. O čemu god da razmišlja, čovek bi trebalo da bude u stanju da vidi ono što potvrđuje kao i ono što negira i da između ta dva puta pronađe stazu za svoje misli, jer svo istinsko mišljenje vodi u nekom pravcu u umu (i treba da vodi do novog mesta u umu, a ne duž starih staza i do starih mesta, gde je ranije bio i do kojih se stiže bez razmišljanja, već jednostavno putem asocijacija stvorenih navikom). Govorim o istinskom razmišljanju, koje zahteva napor i predstavlja nešto što ljudi retko čine.

Kako ste bez sumnje čuli, svakome u ovome radu se savetuje da „pokrene svoj mozak“ jednom svakoga dana, a to znači učiniti istinski napor razmišljanja. Ono što uobičajeno nazivamo razmišljanjem, predstavlja jednostavno automatski tok asocijacija, sled nejasnih ideja i sećanja i fraza prekinut povremenim neznatnim naporom da setimo nečega, kao na primer, šta treba da kupimo i kuda treba da odemo danas. Kada intelektualni centar radi kao celina, svi njegovi različiti delovi i podele zauzimaju svoje pravilno mesto i preuzimaju svoje funkcije, ali to se retko događa. Čitav centar je retko osvetljen. Po pravilu rade samo delovi i podele – tj. on radi pod malim pritiskom sa samo malo svetlosti i u malim delovima i ne može se baviti mislima i idejama, koje zahtevaju aktivnost centra kao celine. I ponovo, po pravilu ljudi ne znaju o čemu bi mislili. Ovaj sistem, sa svim svojim mislima i idejama, sa svojom ogromnom podlogom i svojim praktičnim detaljima – u stvari čitavo učenje – je povezani organski sistem, konstruisan da čoveka dovede do razmišljanja, i uči ga kako da misli i pruža mu nešto, putem čega može razviti svoje sopstveno mišljenje. Jer neke od ovih ideja su lako shvatljive i na nižem nivou, druge su mnogo teže i na višem stepenu, a veza između njih se ne mora videti tokom dugo vremena, ali čitav intelektualni centar, sa svim svojim delovima, malim i velikim, je potreban da na pravilan način objedini sistem, tako da on može raditi pravilno i prenositi snagu kao organizovana i živa celina. To nije samo pitanje memorije, jer memorija je pre svega funkcija mehaničkog ili formatornog dela intelektualnog centra, koji registruje, i taj deo nije dovoljan da u potpunosti shvati ideje učenja. To je, dakle, pitanje evaluacije i viđenja i kušanja njegove istine. Istovremeno, dok ovaj sistem nije pravilno registrovan u čoveku, on se ne može razvijati i rasti ispravno u njemu da primi i transmituje vibracije iz viših centara. Morate razumeti da se snaga sistema ne sadrži u sistemu samom, shvaćenom kao reči i dijagrami, već u onome što Rad transmituje preko svog bića, kada dobrovoljno radimo na njegovom razumevanju. Jer kada je rad shvaćen, on onda oblikuje nešto u čoveku, što on ranije nije posedovao, i taj instrument, da tako kažemo, na ovaj način formiran u njemu, može da odgovori na uticaje, kojih on nije u potpunosti svestan. I ti uticaji su oni, koji modifikuju, menjaju, možda i transformišu čoveka. Videćete, zbog toga, koliko je važno održati Rad živim u sebi i slušati njegove ideje iznova i iznova i razmišljati o njima i iznova i iznova pokušavati da se deluje u skladu sa njima. Jer ako Rad umre o osobi zbog prevladavajućeg pritiska života i njegovih dnevnih zahteva, može biti teško ponovo ga probuditi. Ljudi lako padaju u san; i potrebno je veoma mnogo vremena, proučavanja i žrtvi, pre nego što se rad obrazuje dovoljno snažno u u čoveku, da bi ostao živ u njemu, tako da ljudi moraju ostati u kontaktu sa onima, koji ga održavaju živim i čiji je zadatak da to čine.

Napravio sam ovu digresiju, da bih pokazao kako je neophodan rad intelektualnog centra kao celine, da bi se u potpunosti shvatio ovaj sistem i kako je taj sistem oformljen za ovu svrhu i može pravilno organizovati čitav intelektualni centar u instrument, koji može početi da odgovara na uticaje, koji dolaze iz viših centara. Međutim, kako ovaj predmet spada u „realtivno mišljenje“ (koje samo po sebi dovodi intelektualni centar u pravilnu akciju), sada ćemo se vratiti na podelu centra na pozitivnu i negativnu stranu i razmotriti ih s obzirom na pogrešan rad centara (i delova centara).

Uzmimo negativno razmišljanje. Negativno razmišljanje nastaje kada čovek razmišlja samo negativnom stranom intelektualnog centra. On koristi negativnu stranu da bi razmišljao. Kao što je rečeno, te dve strane, pozitivna i negativna, treba da sarađuju i da proveravaju jedna drugu. Ako čovek počne da razmišlja, recimo o Radu, negativnom stranom i dopusti da ta strana nastavi svoje aktivnosti bez provere, on će neizbežno odbaciti Rad, jer negativna strana povezuje stvari samo u obliku rastućeg negiranja. Krajnji rezultat će tako biti Ne. Takvo negativno razmišljanje u vezi sa temama kao što su one, kojima se bavi Rad, je danas veoma često i da bi trijumfovalo, ono mora da odbaci ili porekne ili omalovaži sve sa čime se ne slaže.

Negativno razmišljanje poprima mnoge oblike kod različitih ljudi. Neki ljudi imaju dobro razvijen sistem potpuno neproverenog negativnog razmišljanja o različitim stvarima – o samima sebi, o drugima, o životu, o svetu, Univerzumu itd. Ti sistemi su se formirali nezavisno od pozitivne strane intelektualnog centra i jednostrani su, neprovereni, nisu izloženi nikakvom izazovu od strane suprotnog mišljenja i često predstavljaju izvor bolesti.

Jedan od najlakših načina je neslaganje. Neslaganje po navici znači korišćenje negativne strane intelektualnog centra. Neslaganje po navici, pronalaženje pogrešaka, traženje dlake u jajetu itd. predstavlja korišćenje negativnog dela centra bez provere: negativni mislilac je čovek, koga po pravilu treba izbegavati, jer što god da mu kažete, on će to pokušati da uništi. On ne može sprečiti da se, čineći tako, intelektualno kreće unazad. Sve to je pogrešna upotreba centara. Sa druge strane, osoba, koja misli, recimo ponovo o ovom sistemu, samo u vidu afirmacije, ga nikada neće shvatiti. On nikada neće postati realan za nju, jer ona nije prošla ni kroz kakvo iskušenje u vezi sa njime, nije se borila i radom ga osvojila za sebe do nekog stepena.

U Radu postoji priča da je nekada davno čovek bio savršen. Čovek je bio u kontaktu sa „višim centrima“. U stvari, kaže se da je razgovarao sa bogovima. Ali on je bio veoma slab, jer kako nikada nije poricao i uvek je afirmisao, nije znao kako da se nosi sa poricanjem. Tako je lako pao sa svog položaja, jer nije imao snage za samostalno razmišljanje i razumevanje. Sada on treba da nađe svoj put nazad do mesta gde je jednom bio, sa snagom poricanja da mu u tome pomogne.

Dodatna napomena:

Mnogo zanimljivih stvari se može reći o ta dva dela intelektualnog centra, pozitivnom i negativnom, ako ih posmatramo u vezi sa drugim centrima, kao što je emocionalni. Na primer, čovek može imati negativno razmišljanje i pozitivno osećanje ili volju u vezi sa nekom stvari. Ili obrnuto, može imati pozitivno razmišljanje i negativno osećanje ili volju. Da bismo to ilustrovali, korisno je razmisliti o citatu iz Jevanđelja:

"Čovek neki imaše dva sina i došavši k prvome reče: sine! Idi i radi danas u vinogradu mome. A on odgovarajući reče: neću; a poslije se raskaja i otide. I pristupivši drugome reče tako. A on odgovarajući reče: Hoću, gospodaru; i ne otide. Koji je od ove dvojice ispunio volju očevu?" (Matej, XXI/ 28 - 31).

Osoba, koja gaji suviše mehaničku afirmaciju u intelektualnom centru, će reći „Da“, ali to pripada njenim mislima – ne njenoj volji. Tako ona kaže „da“ u svojim mislima, ali možda „ne“ svojim emocionalnim centrom. Čovek sa negativnim razmišljanjem i pozitivnim osećanjem će reći „ne“ u svom umu, ali će njegova osećanja kasnije reći „da“. Parabola ili psihološka definicija se može različito razumeti. Ali ona znači da čovek nije jedno – i ima dve različite strane koje ne moraju obavezno da budu saglasne.

Druga stvar, koja se može reći, je da ako čovek nema magnetni centar (koji prihvata postojanje dve vrste uticaja u vrtlogu mišljenja – A i B uticaja), može početi samo sa negativne strane mišljenja, kada se susretne sa radom ove vrste, i tako provesti sve svoje vreme u pobijanju. Osećanje podstiče određenu vrstu mišljenja. Naš intelektualni aparat, takav kakav je, podeljen na negativan i pozitivan deo, može doći do bilo kakvog rezultata, bilo da je pokrenuta jedna ili druga strana. On može potvrditi ili odbaciti bilo šta. Procena – emocionalni centar - je ta koja je presudna. Posmatrana samo kao mašina, ta dva dela intelektualnog centra su uzajamno destruktivna. To je razlog zašto se kaže da je treći faktor neophodan za ispravan rad centara.

Emocionalni centar
 

Deo V – U ovom delu, poslednjem u seriji o pogrešnom radu centara, počećemo sa emocionalnim centrom s obzirom na njegovu negativnu stranu, ali ću napraviti digresiju u vezi sa samim negativnim emocijama.

U poslednjem delu je rečeno da intelektualni centar prirodno poseduje negativan deo. Ali to nije slučaj sa emocionalnim centrom. Negativan deo emocionalnog centra je sedište negativnih emocija. Ali prirodno ne postoji takav deo u centru: on je stečen. Može se slobodno reći da kad god je aktivan taj stečeni, negativni deo emocionalnog centra, to znači pogrešan rad tog centra. Nije preterano reći da emocionalni centar veoma retko radi na ispravan način, usled aktivnosti tog stečenog negativnog dela, kojim se inficirao kroz kontakt sa životom. Jer negativne emocije upravljaju životom, možda posebno danas, i ljudi su privrženi svojim negativnim emocijama više nego bilo čemu drugom. Infekcija negativnim emocijama (kao i infekcija negativnim razmišljanjem) se postepeno uvlači u dete, koje raste, jer dete je rođeno budno (na svom sopstvenom stepenu) u svetu uspavanih ljudi i, imitirajući ih, uči da padne u san: pored mnogih drugih stvari ono imitira i negativne emocije – tj. izraze lica, intonaciju, reči i fraze, koje proizilaze iz negativnih stanja njihovih predstavnika. Dete to sve imitira i postepeno počinje da oseća ono što oni predstavljaju. Na taj se način negativna osećanja odraslih prenose na dete i posle nekog vremena ono počinje da pokazuje negativne emocije i da bude mrzovoljno, da prigovara i oseća sažaljenje prema sebi i tako dalje. Najzad, šta dete drugo može da učini? I opet, šta oni, koji su već inficirani negativnim emocijama, drugo mogu da učine, budući da su potpuno nesvesni da su negativni i nikada nisu čuli o toj ideji, a ako je i čuju, po pravilu su sigurni da oni nikada nisu negativni. Vidite kako je teško prekinuti taj lanac stalnog ponavljanja, uzroka i posledice, tu neizbežnu infekciju i re-infekciju, koja je gora od bilo koje druge infekcije, fizičke ili moralne. Ko će je prekinuti? Ili ko može da je prekine? Jedina stvar, koja je može prekinuti, je čovek koji čuje, vidi, razume i shvata šta su negativne emocije i počinje sa samim sobom. Jer ako makar jedna osoba promeni svoj položaj u toj mreži života, u tom teškom jarmu za ljudska bića, ona će otvoriti prostor i za druge. Ali to će biti slučaj samo onda, ako on radi na negativnim emocijama iz najdubljeg, unutrašnjeg, individualnog uviđanja istine o užasu i beskorisnosti negativnih emocija, jer to je tačka, na kojoj istinski Rad počinje, u toj unutrašnjoj viziji.

Morate razumeti da možete raditi sa različitih mesta, ili kakvi jeste, dubina u sebi. Možete raditi iz površnih i dubljih razloga. Kada čovek radi na sebi zbog nagrade ili pohvale, pozicije ili iz dužnosti, ili iz neke vrste uobraženja, ili ponosa ili zbog zasluga, zbog časti ili želje da se zadovolji, ili u vidu imitacije, straha i tako dalje, - svi ti motivi ili izvori njegove volje (neki bolji, neki lošiji) još uvek nisu čovek sam koji radi na sebi samom. Ti motivi su serija surogata za pravo ’Ja’ u čoveku – zamenska ’Ja’, od kojih neka obrazuju „zamenika nadzornika“ i, kao što je rečeno, neka su bolja, neka lošija, neka su korisna, neka smetnja – tj. neka su u većoj meri unutrašnja i tako okrenuta suštini, neka su u većoj meri spoljašnja i tako okrenuta ka lažnoj ličnosti ili zamišljenoj osobi, za koju smatramo da jesmo i na koju trošimo toliko mnogo snage, misli, vremena i novca, da bismo je održali, okruženu oblacima negativnih emocija i sukoba.

Jedino će istinski Rad na ličnim negativnim emocijama , a ne imaginarni Rad, omogućiti da se promeni položaj. U suprotnom će negativne emocije ostati tamo gde jesu, u drugom obliku, jer one nalikuju Proteju, (grč. Πρωτεύς, Prôteús je morski bog u grčkoj mitologiji. Ima proročke sposobnosti, ali menja svoj oblik da bi izbegao da nekome otkrije sudbinu; odgovoriće samo onome ko uspe da ga uhvati. prim. prev.), koji neprestano menja svoj oblik i pretvara se u nešto drugo. Ali to je neophodan deo Rada, koji svako mora proći, da kroz iskreno posmatranje vidi koliko je privržen negativnim emocijama sa jedne strane i kako pokušava da ih se oslobodi sa druge. Rad neizbežno svakoga vodi do istog mesta i istih iskustava. Čovek mora dostići tačku uviđanja svoje sopstvene bespomoćnosti – shvatanja svoje mehaničnosti. A to će ga, ukoliko to nije negativno iskustvo, dovesti u stanje pamćenja sebe. Time što vidi svoju bespomoćnost, on privlači pomoć. Jer shvatanje svoje bespomoćnosti dovodi čoveka u Treće stanje svesti, gde pomoć može stići do nas.

Cilj ovog Rada je da probudi „zakopanu savest“- ne govorim o stečenoj savesti, koja je različita kod svake rase i predstavlja pitanje običaja, treninga, klase ili nacije. Zakopana savest je ista u svim ljudima, ali leži van domašaja. Da ta „zatrpana savest“ nije u nama, Rad bi bio beskoristan – ništa više do nova, luda moda, novi žargon. Kada bismo mogli da dotaknemo tu zakopanu, pravu savest, u istom trenutku bismo znali da su sva negativna stanja pogrešna – u stvari da su otrov za nas. Upravo preko „unutrašnjeg ukusa“, kako se to naziva u Radu, spoznajemo to za sebe. „Unutrašnji ukus“ omogućava čoveku da uvidi kada je negativan. I tada počinje bitka. On želi da nešto kaže – i ne može. Kada se to dogodi, kada ga Rad dovede do te tačke, Rad onda „radi“ na njemu. To nije više nešto što on prihvata, već nešto za šta se on mora boriti u sebi. Tada počinje da uviđa da mora raditi na svojim negativnim emocijama na nivou, koji leži na dubljoj tački u unutrašnjosti i tada će mu savest pomoći. Ako radi na negativnim emocijama, jer mu je tako rečeno, ili zato što se stidi pred drugima zato što ih ima itd. tada radi „spolja“ na njima, a ne istinski iz sebe samog. Ali bez maglovitih nagoveštaja prave savesti, koje Rad počinje da budi u ljudima, i njene unutrašnje pomoći, bitka sa negativnim emocijama bi bila nemoguća. To znači, da negde u nama ne postoji savest, negativne emocije bi bile nesavladive. Život bi bio suviše jak. No, na sreću po nas, koji živimo na Zemlji, mestu smeštenom toliko daleko u Zraku Kreacije, da je za samo jedan stepen udaljeno od najgoreg mogućeg mesta u Univerzumu – na sreću po nas, mi u sebi imamo sredstvo za buđenje, iako zatrpano, i izvan sebe imamo učenja o buđenju, prenošena kroz vekove naporom svesnog čovečanstva izvan života, koja nas mogu podstaći da se probudimo.

***

Vratimo se sada kratkom razmatranju emocionalnog centra u njegovom negativnom delu. On može biti predstavljen, iako ne sasvim ispravno, na isti način kao i kod intelektualnog centra.

To je emocionalni centar, pošto je stekao negativni deo putem kontakta sa životom. Na ovom stepenu neću govoriti o različitim delovima negativnog aspekta emocionalnog centra, uz napomenu, kao početnu tačku za vaše samostalno razmatranje ovog predmeta, da sve u negativnom delu radi pogrešno. Uzmimo sumnju. Sumnja je emocionalno stanje, koje brzo uključuje negativni deo intelektualnog centra i vodi ga do zaključaka negativne vrste. Rekao sam prošli put da svaka strana – pozitivna ili negativna strana – ako rade nezavisno jedna od druge, mogu doći do bilo kakvog zaključka. To mora biti veoma jasno shvaćeno. Ako se u negativnom delu emocionalnog centra rodi sumnja, jer sumnja je pre svega emocija, tada će ona pokrenuti negativnu stranu, i samo negativnu stranu, intelektualnog centra, u kom slučaju će sve potvrđivati da je vaša sumnja tačna. Pretpostavite sada da se vaša sumnja iznenada promenila u pozitivniju emociju, jer ste čuli nešto što niste znali. Šta se događa? Tada će početi da radi pozitivni ili afirmativni deo intelektualnog centra i vaši zaključci će biti potpuno različiti. Poznata vam je izreka: „želja je otac misli“. Ali to nije dostatna formulacija. Bilo koje vaše emocionalno stanje teži da upravlja vašim razmišljanjem. To je primer kako jedan centar hipnotiše drugi i tako pogrešnog rada centara. Moramo pokušati da oslobodimo svoje misli emocija, ako su one negativne. Ali sve to je predmet posmatranja i detaljniji razgovor o tome bi zahtevao mnogo vremena.

Dodaću još par stvari o negativnim emocijama. One su veoma moćne. Mogu inficirati svakoga. Jedan od razloga zašto su tako nadmoćne i zašto ljudi vole da budu negativni je da tako lako povrediti drugoga. Takođe ću vas podsetiti da je jedna od osnovnih karakteristika negativnih emocija ta da se one nastavljaju i nastavljaju, stvarajući uvek iznova sveže negativne emocije, mnogo pošto je uzrok uklonjen. One oduzimaju toliko mnogo energije i troše je uzaludno, da često prouzrokuju bolesti. Dobro trasirano negativno razmišljanje i negativne emocije je opasno stanje za čoveka. Ukolik čovek radi na svojoj percepciji emocionalnog centra uočiće da čitav njegov život dobija novo značenje i doživeće trenutke buđenja, koje nikada neće zaboraviti, i odbleske uvida u to kako je kada emocionalni centar radi na pravilan način. Ali sam on to ne može učiniti. Tek preko nove snage i novih ideja i novog načina gledanja na sebe to može postati moguće. Svi napori, o kojima Rad govori, su neophodni, posebno pamćenje sebe.

Psihološki komentari
Birdlip, 18.05.1942.
 

Danas ćemo govoriti o posmatranju veza između centara preko ’Ja’. Kao što znate, ovaj Rad počinje samo-posmatranjem, jer je njegov predmet nevidljiva stvar, nazvana „sopstvo“, koju većinom posmatramo kao datu i koju samo svako individualno može posmatrati. Prva stvar, koju treba shvatiti, je da vi niste jedna i ista osoba niti u različitim trenucima, niti u istom trenutku. U prvim pokušajima samo-posmatranja treba uočiti da imate sasvim različite centre ili umove u sebi, koji deluju simultano. Imate misli, emocije i pokrete, ako uzmemo samo ta tri centra, naime, intelektualni centar, emocionalni centar i motorički centar. To su tri potpuno različite stvari. Svaka osoba je sastajalište više ’Ja’. Različita ’Ja’ u vama imaju svoje predstavnike u svim tim centrima u većoj ili manjoj meri. To znači, svako ’Ja’ u vama ima svog predstavnika u ta tri različita uma ili centra i tako se javlja sasvim drugačije u svakom centru – u stvari, toliko različito, da je potrebno mnogo vremena, pre nego što budemo u stanju da trasiramo manifestaciju nekog ’Ja’ u sva tri oblika.

U pokušaju da kontrolišete posmatrano ’Ja’, morate zapamtiti da je to nešto što misli, oseća i kreće se – to jest, svaka reprezentacija u svakom centru je drugačija. Kontrola ljudske mašine je teška, jer sve što se u njoj formira psihološki – naime, kao jedno ’Ja’ – je reprezentovano na tri sasvim različita načina, tako da na prvi pogled izgleda nepovezano. Na primer, vaše mrštenje. Ono je u motoričkom centru. Ali to mrštenje je reprezentovano u emocionalnom centru kao osećanje i u intelektualnom centru kao misao ili gramofonska ploča – tj. serija misli koje se mehanički obrću. Puno posmatranje nekog ’ja’ je njegovo simultano posmatranje u sva tri centra njegovog porekla.

Pronađimo sada primer za generalnu diskusiju. Uzmimo „brigu“.

Briga je oblik identifikacije. Bukvalno, ta reč ima značenje cepanja, uvijanja ili davljenja; prvobitno je bila povezana sa rečju „wringing one’s hands“, jedan od spoljnih znakova brige. Setićete se da svako psihološko ili unutrašnje stanje nalazi neku spoljnu manifestaciju preko motoričkog centra – to znači, ono je reprezentovano nekim određenim mišićnim pokretom ili kontrakcijom itd. Možete uočiti da je stanje brige često reflektovano nabiranjem čela ili uvijanjem šaka. Stanja radosti nikada nemaju tu manifestaciju. Negativna stanja, stanja brige, ili straha, ili anksioznosti, ili depresije se manifestuju u mišićima putem kontrakcije, savijanjem, pognutim hodom itd. (i često slabošću u mišićima), dok se suprotna emocioanlna stanja reflektuju kao ekspanzija, uspravan hod, ispružanje udova, oslobođenih svake tenzije i obično kao osećaj snage. Da bi zaustavili brigu, ljudi, koji brinu i zbog toga se mnogo mršte, nabiru čelo, grče prste, gotovo zaustavljaju disanje, treba da počnu ovde – opuštanjem mišića, koji izražavaju emocionalno stanje i oslobađanjem daha. U pozadini relaksacije u ezoterijskom smislu stoji sprečavanje negativnih stanja. Negativna stanja se teže mogu ispoljiti, ako je osoba u stanju relaksacije. To je razlog zašto je rečeno da treba praktikovati relaksaciju svakoga dana, usmeravajući pažnju duž tela i promišljeno opuštajući sve napete mišiće.

Kontrolu emocionalnog centra je teško sprovesti direktno, delimično zbog toga što on radi suviše brzo – 30.000 brže nego formatorni deo intelektualnog centra, tako da čovek zapada u negativno stanje ili brigu pre nego što to sazna. Ali emocionalni centar se u Radu ponekad poredi sa nekontrolisanim slonom, vragolanom, sa dva kontrolisana slona sa obe strane – naime, intelektualnim i motoričkim centrom. Pogrešna emocionalna stanja, loša stanja iz navike brige, mrzovolje itd. moraju se prvo registrovati kao nešto što postoji. Po pravilu ljudi ne vide svoja stanja, već se nalaze u njima. Zatim, mora se upotrebiti jedan od kontrolisanih slonova. Razmotrimo šta znači upotrebiti intelektualni centar u tom pogledu. To znači da morate uočiti misli, koje se odvijaju u vama, kada brinete. Imamo određenu količinu volje nad intelektualnim centrom – možemo kontrolisati misli, iako do malog stepena. Zaustavljajući, ili ne nastavljajući, ne verujući u njih, ne odobravajući misaoni deo brige, jedan slon je tako reći postavljen uz nekontrolisanog emocionalnog centra. Drugi kontrolisani slon je motorički centar, koji se povinuje našoj volji, ako usmerimo pažnju na njega. Možemo opustiti mišiće itd. Kao što znate, u uputstvima, datim u Radu o relaksaciji, se kaže da se mali mišići moraju opustiti – mali mišići na licu, mišići koji daju izraz lica, posebno. To uključuje i mišiće oko oka, oko usta i brade, mišiće jezika, grla, dela glave pod kosom itd.

Vratimo se brizi. Briga predstavlja pogrešan rad centara. Ona je oblik unutrašnjeg pridavanja značaja – tj. identifikacija. Ona je neprestano mešanje negativne imaginacije sa nekoliko činjenica, koja dovodi do uspostavljanja pogrešnih veza u centrima. To je vrsta laganja, pored mnogih drugih vrsta laganja, koja se odvijaju u nama i rasprostiru po centrima. Uvek je lako brinuti, jer to donosi olakšanje i predstavlja, kakvo jeste, oblik pravdanja sebe. Ona je bliska samo-sažaljenju i nasilju. Briga nije razmišljanje. Um je vođen brigom, emocionalnim stanjem, i zamračen. Pažnja usmerena na nešto uvek pomaže, jer nas usmerena pažnja prebacuje u svesnije delove centara. Briga nije razmišljanje o drugima. Ona nije spoljno pridavanje značaja. Dok učimo kako da živimo sa stanovišta Rada, tako da živimo svesnije u životu a ne samo u životu bez ičega između sebe i rada, briga je jedna od stvari, koja nam pokazuje nešto o nama samima, ukoliko je posmatramo bez kritike i tokom dugog vremenskog perioda. Ne smete misliti da je suprotnost brizi ravnodušnost. Vi možete i treba da osetite ’strah’ zbog druge osobe u opasnosti – mešavinu nade i straha – ali briga je sasvim drugačija, jer se tada uključuje imaginacija. Ona postaje navika, kao i mnoga druga negativna stanja, a ljudi čak zamišljaju da su bolji od drugih, jer ih imaju i gaje osećanje zasluge zbog svoje brige. Ljudi često čak misle da je opravdano brinuti zbog svega, zbog prošlosti i budućnosti, zbog samih sebe, zbog drugih itd. To jednostavno nije ništa drugo do ozbiljna bolest negativnosti, teško izlečiva, jer jednom kada osoba postane obrtna mašina za brigu, uspostavljaju se sve vrste pogrešnih veza i sve radi na pogrešan način i budući da je jedina stvar, u kojoj uživa, briga, osloboditi je nje, kada bi to bilo moguće, bi značilo uništiti njeno glavno zanimanje. U vezi sa time, setićete se jedne od izreka u Radu – da vam je zatraženo da učinite samo jednu stvar, da se odreknete svoje posebne vrste patnje. To zvuči lako. Pokušajte. Razlog zašto je to tako teško je što bi to značilo razoriti čitav sistem ’Ja’ u vama, koja uživaju da učine da patite i za koja smatrate da ste to vi.

Vratimo se pitanju: šta je to briga? Budući da je ona oblik identifikacije, to znači da dovodi do konstantnog gubitka snage. Ljudi koji brinu u velikoj meri iscrpljuju same sebe, cede svoju životnu snagu. Ako posmatrate sebe dok brinete, videćete da je to zaista nalik cepanju i uvijanju i davljenju sebe iznutra, kombinovano sa spoljnim mišićnim pokretima, koji su već opisani. Tu nema centra gravitacije. Nema pravca, nikakvog jasnog cilja; sve je u neredu; sve se u čoveku kreće u svim mogućim pravcima. To je kao da se sva ta različita ’Ja’ u nama podignu i jure, uvijajući ruke i ne izgovarajući ništa do negativnu imaginaciju, koja dominira scenom. Ne kažem da je moguće nikada ne brinuti. Postoje situacije, posebno danas, kada je potpuno nemoguće zaustaviti je na vreme. Govorim više o tendenciji po navici da se brine o svemu i da se svaki događaj uzima kao izvor brige.

Da jasno formulišemo šta treba učiniti – imati neki pravac – pomaže da se spreči ovo stanje nereda, koje, kao što je rečeno, predstavlja oblik unutrašnjeg pridavanja značaja i nije spoljno pridavanje značaja. Unutrašnje pridavanje značaja je uvek mehaničko. Spoljno pridavanje značaja je uvek svesno – to je svesno postavljanje sebe u poziciju drugog bića i, budući da to zahteva usmerenu pažnju, ono vas oslobađa brige. Ako obratite pažnju, videćete da ti mali oblici brige počinju veoma rano ujutru. Veoma je dobro i vredno napora početi sa radom na sebi rano ujutru, pre nego što se uđe u život i dužnosti. Malo svesnog rada u to vreme, uočiti male začetke brige ili negativnih emocija ili samo-sažaljenja itd. i reći im ne – uzdizanje iznad njih – ne smatrajući da su oni vi – sav taj rad na ne-identifikaciji sa određenim mašinama, određenim ’Ja’, u rano jutro, može promeniti čitav dan. U to spada i ideja o otpisivanju dugova, odbacivanja svih unutrašnjih računa – ako je moguće. Tada nešto sveže i novo započinje dan i prekida se ustajalost života, koja u stvari predstavlja ustajalost samog sebe, koje uvek na isti način reaguje na sve, imajući uvek iste poglede na stvari, posmatrajući druge uvek na isti način itd.

Rad na sebi može dati veličanstvene rezultate – ako se setite da ste u životu u Radu, a ne u životu bez ičega između sebe i njega. Raditi znači transformisati svoj odnos prema životu. Sve praktične stvari u njemu imaju svoj cilj. To je rad na sebi. To jest, to je biti u Radu u životu – ne u životu. Šta je vaš zadatak? Zašto ste ovde? Šta je to što treba da promenite? Šta je to što treba da naučite o sebi, toj stvari koju uzimate kao datu, tu stvar, koja je vaš aparat za život? Da li vam vaš aparat za život daje rezultate koje želite? Vi sami, vaša ličnost, je aparat, koji koristite da biste živeli život. Dobro je postepeno videti da je vaš način kako uzimate život, vaš život – i da možete početi da radite na svom načinu kako ga uzimate – a to znači, radom na sebi i vašim mehaničkim reakcijama na sve što se događa. Jer vaše mehaničke reakcije na život jeste vi i to stvara vaše nesreće i sreće i ta stvar pod nazivom vi sami je vaš aparat za život, koju ste sami napravili i koja je napravljena u vama iz hiljadu zaboravljenih razloga. To je stvar, koju odvijamo svakoga jutra, da bismo se suočili sa danom. I to je stvar, o kojoj Rad govori na svim stepenima – stvar na kojoj možete raditi i koju možete promeniti. Pokušajte da razmišljate o tome da nije život taj koga možete promeniti, već samo sebe same u svojim reakcijama na život. Jednom kada sagledate tu ideju, tada, kakve god da su okolnosti života, imaćete u svom domašaju snagu, čija je vrednost neprocenjiva.

Tokom dugo vremena mi apsorbujemo sve vrste negativnih emocija, identifikujući se sa njima i posmatrajući ih kao sebe same, kao neophodne, kao istinite, i pokušavajući da radimo na njima. Efekat toga da ne idemo za nekim mehaničkim reakcijama u sebi i da se osetimo slobodnim u odnosu na njih je magičan. Uočićete kada se to dogodi. Veoma je interesantno, ali je pitanje vašeg sopstvenog iskustva.

Možda ćete shvatiti da Rad nije prosto dosadan trud. To je samo-oslobođenje putem određenog unutrašnjeg napora, koji se naziva rad na sebi.