ČETVRTI PUT - SUŠTINA I LIČNOST XII

Amwell, 23.8.1952.
SUŠTINA I PUT POVRATKA

Naredni citat je značajan za predmet nedavnih komentara. On glasi:

„Na visini i u svetinji stanujem sa onim ko je skrušenog srca i smernog duha.“ (Isaija, 57.15).

Šta god da to znači, citat sugeriše da nije verovatno da će čovek, ispunjen samoljubljem, koji nikada ne preispituje svoju važnost, moći da se na Skali Bića popne na neki viši nivo razvitka. Može se pretpostaviti da je govornik na visokom nivou, jer on kaže da „stanuje na visokom i svetom mestu“. Da bi se popela na taj nivo, osoba očigledno mora da bude skromna i skrušena. Znamo da postoji uzlazna oktava i silazna oktava u ovom svetu; a bez sumnje i u svakom drugom svetu. Međutim, takođe znamo da se pod uzlaznim u Radu podrazumeva sasvim određena stvar. Znamo da se uzlazna oktava – Do, Re, Mi – kreće od grubljeg ka finijem i da uvek počinje od pasivnog Do. Sada, da li mislite da je samoljublje pasivna stvar? Očigledno, samoljublje i sva njegova deca – ponos, sujeta, moć, egoizam i ostala – nemaju ništa skromno i skrušeno u sebi. Čovek se uz njihovu pomoć neće uzdići do novog bića. Sada,  pasivno Do znači da, na šta god da se ono odnosi, na njega može da utiče nešto iznad njega na skali. Ono se pokorava nečemu što stoji iznad njega samog. Sa druge strane, aktivno Do znači da, šta god da predstavlja, ono deluje na nešto drugo, ne deluje se na njega. Razmislite o hrani 768 koju unosimo u telo. Na nju deluju sokovi za varenje. Drugim rečima, ono je pasivno, jer se podvrgava njihovom delovanju koje razlaže hranu u finiju i samim tim pametniju i korisniju materiju koja prelazi u krv, dok se sve ono beskorisno odbacuje. To je ono što Rad treba da učini sa nama psihološki, samo ako to budemo dopustili. Međutim, samoljublje će učiniti sve što može samo da se to ne dogodi. U slučaju oktave hrane, prvi stepenik se sastoji od pasivnog Do 768 – obične hrane – koja se transformiše u više materije klasifikovane kao 384; i dalje na gore sve do materije 12. Ako 768 uđe kao aktivno Do, ono na skali materije može da se kreće samo na dole i da postaje sve gušće i gušće i time sve gluplje i beskorisnije. U psihološkom smislu isto se događa sa svakim čije neprerađeno, neprepoznato i nesavladano samoljublje dominira, jer ono blokira put ka bilo kojoj uzlaznoj oktavi. Samoljublje nije pasivno i odbija da se na njega deluje.

Sada, budući da Suština silazi sa „visokog mesta“ i biva zatvorena u telo od mesa i kostiju, u Čoveku mora postojati uzlazna oktava povezana sa tom silaznom. Ideja se sastoji u tome da Suština, koja je sišla, mora biti u stanju da se ponovo uspne – to jest da ponovo prođe stazom svog silaska. Kada bi se Suština ponovo uspinjala i kada bi centar gravitacije čovekove svesti i bića bio istinski smešten u Suštini umesto u Ličnosti, tada bi ponovno uspinjanje Suštine bilo i uspinjanje čoveka na nivo njegovog porekla. To bi bio put povratka. Ova ideja o „putu povratka“ spomenuta je na mnogo mesta u drevnoj ezoterijskoj literaturi, kao u Himni odori slave („Himna biseru“) u gnostičkim spisima i na nju se očigledno ukazuje u paraboli o bludnom sinu u Bibliji (Luka, XV). Bludni sin, najverovatnije čovek, koji je ispunio sve želje svog samoljublja i otkrio da sve imaju ukus komine i da nijedna nije realna – možda je bio multimilioner – opisan je „kako dolazi sebi“. Na ovaj ili onaj način postao je svestan da ne ide u dobrom pravcu i dospeo je do kraja stvari. Sve je postalo besmisleno, kako to lako biva kada su zadovoljenje samoljublja i njegove ambicije jedini cilj. Tako on kaže, pošto je došao sebi: „Ustaću i otići kod svog oca i reći ću mu, Oče, promašio sam metu.“ (grčki „hamartia“ koristi se u značenju „počiniti greh“). Tako je ustao i otišao kod oca. Time se ne misli na zemaljskog oca. Njegov otac se obradovao i rekao: Da se veselimo, jer ovaj moj sin je bio mrtav i oživeo je, bio je izgubljen, ali je nađen.“ Uvidećete određeni značaj u tim rečima mrtav i izgubljen. Kada se čovek okrene i, ostavljajući Ličnost iza sebe, počne da se kreće u pravcu Suštine, on prestaje da bude mrtav i izgubljen. Tragajući za razvojem Suštine kroz unutrašnjeg čoveka i okrećući se od dvoličnosti i laži i plitkih preokupacija spoljašnjeg čoveka, on oživljava iznutra, u duhu, umesto da bude mrtav. Počinje da vidi šta treba da čini, šta je u njemu lažno, šta treba da posmatra i osvesti i na čemu treba da radi, a šta treba da strgne i ostavi iza sebe. Tako, on više nije izgubljen, nakon godina besciljnog lutanja. On sada ide nekuda. Ide na pravi put. To je dug put, ali će uskoro početi da oseća da mu se pomaže. Zbog toga je u paraboli rečeno: „A kad je još podaleko bio, ugleda ga otac njegov, i sažali mu se, i potrčavši zagrli ga i celiva ga.“ Fraza „podaleko bio“ ukazuje da je put od Ličnosti do Suštine dug. Sažaljenje i dobrodošlica ukazuju na pomoć. To je kao kada se u Radu kaže da kada čovek zaista dođe sebi i prepozna sebe – on zna da nije ona osoba koja se uvek pretvarao da jeste ili je smatrao da jeste i da ide u pogrešnom pravcu, pokušavajući to da održi. Zanimljivo je da se ta parabola zove Parabola o bludnom sinu. Šta je on to rasipao (engleski „be prodigal of“ – rasipati)? Neki ljudi ozbiljno misle da se to odnosi na novac. Shvataju to materijalistički, doslovno, i zamišljaju da su tu reč koristili štedljivi roditelji koji su sa svoje strane jeli kominu. Uočićete da se reč „bludan“ ne spominje u paraboli. U stvari, to je parabola o čoveku, koji, koliko god bio uspešan, vidi da mu život ne daje ono što je očekivao i koji, shvativši da mora imati neko drugo ishodište pored života i nešto drugo čime bi se bavio pored zarađivanja za život, počinje da se odučava od svih laži kojima su ga ispunili život i njegove navike i da uklanja sve one stavove koje su sujeta i samo-iluzija formirale u njemu. To je istinski parabola o povratku do čovekovog izvora – ne njegove majke, već do nečega različitog što leži iza. Čovek je otkrio svoje pravo ishodište. Otkrio je Suštinu. Čitav njegov emocionalni život počinje da se menja. Uhvatio je konopac iznad glave – ne samo da je o tome slušao, već je sam skočio, samostalno učinivši napor, unutrašnjim činom svog unutrašnjeg čoveka.

U vezi sa poimanjem našeg porekla na vertikalnoj osi, različitog od našeg ovozemaljskog porekla, koje vodi do prepoznavanja samog sebe, daću nekoliko citata bez komentara. Hrist je rekao: "I ocem ne zovite nikoga na zemlji.“ (Matej XXIII 9). Kada mu se majka obratila povodom čuda pretvaranja vode u vino, rekao je: „Šta je meni do tebe, ženo?“ (Jovan, II 4). Na drugom mestu je rekao: „Zar ne znate da ste svi sinovi Boga?“ Daću vam kratak izvod iz „Hermetike“ (Hermetica Bk.1). Autor govori o Kreatoru koji pokreće ciklus rođenja i smrti svih živih stvari na zemlji, uključujući Čoveka. Međutim, Čovek se razlikuje od sveg ostalog organskog života – o čemu sada treba da govorimo. Čovek u sebi ima nešto više nego životinje i to mora sa sazna. On ima um iznad čula.

„Neka Čovek, koji u sebi ima um, spozna da je besmrtan …

Onaj ko spozna sebe, stupa u Dobro koje je iznad.“

Dodao je da oni, koji to ne učine, lutaju u mraku čulnog sveta i ponavljaju rođenja u njemu. Na kraju, to je Jakobova vizija lestvica koje se protežu između Neba i Zemlje, sa figurama koje su uspinju i spuštaju.

„I usni, a to lestve stajahu na zemlji a vrhom ticahu u nebo, i gle, anđeli Božji po njima se penjahu i silažahu;“ (Postanje XXIII 12).

Treba sami da razmislite o onome šta bi tih nekoliko redova moglo da znači.

 Sada, možemo videti da se ništa što je prethodno rečeno ne može primeniti na Ličnost. Mislim, nema puta povratka kroz Ličnost, jer je ona na nivou života i stvorena je životom. Tako, nema uspeća na Skali Bića preko Ličnosti. Ona se ne spušta u zemaljski život kako to čini Suština, već je stvorena delovanjem života. Konačno, glavni problem sa Ličnošću je voljno učiniti njenu moć gotovo beznačajnom. Ona tada može da se koristi. Sada, vratimo se poreklu Suštine. Razumemo da Organski Život potiče sa nivoa inteligencije, vizuelno predstavljene Suncem. Jednostavnije je samo koristiti termin „Sunce“. Za Sunce je bilo neophodno da stvori osetljivi živi sloj na zemlji, sposoban da primi uticaje koji se spuštaju sa Zraka Kreacije i da ih propusti do krajnje tačke našeg pojedinačnog Zraka – naime, do Meseca. Moraćemo da govorimo alegorično. Sunce je bilo voljno da preuzme svoj zadatak, ali je postavilo uslov da dobije nešto za sebe kao nagradu za sav taj rad oko planiranja, stvaranja, eksperimentisanja i održavanja osetljivog sloja Organskog Života na zemlji. U tu svrhu, pošto su na zemlji obezbeđeni uslovi pogodni za njegovu egzistenciju, stvoren je Čovek kao samo-razvojni organizam. To jest, Čoveku je dato više nego što je bilo neophodno. Ta specijalna tvorevina bila je čisto eksperimentalna. Ona može propasti. Ključ je da ako se dovoljan broj ljudi bude razvio iznad stepena koji je neophodan za suvu egzistenciju na zemlji, oni bi se na Skali Bića uzdigli do nivoa koji je reprezentovan Suncem. Sunce bi tada dobilo nešto za sebe. U tu su svrhu, dakle, na pogodnim mestima i u vremenima na zemlji posejana odgovarajuća učenja koja daju smernice za taj samo-razvoj. Zbog nivoa Čovekove inteligencije ono nije moglo da bude prezentovano drugačije osim na težak i donekle iskrivljen način. Na to se misli kada se govori da se C uticaji koji dolaze od Svesnog Kruga Čovečanstva neizbežno menjaju u B uticaje na zemlji. Teškoća leži u našem uobičajenom mišljenju koje ne može da obuhvati suprotnosti, iako Viši Centri to mogu. Za ostalo, Organski Život je napravljen kao fabrika bola u kojoj sve mora da pravi stalne napore ili pati na različite načine i sva ta rođenja, bol, smrt, patnja i strah, negativne emocije i nespokoj proizvode vibracije koje su hrana za Mesec koji raste. Takva je, veoma kratko rečeno, situacija Organskog Života na zemlji.

Pavle govori o čitavoj kreaciji koja stenje zajedno, očekujući rođenje Sinova Božjih. On kaže:

„Jer čekanje tvari čeka da se jave sinovi Božiji.

Jer se tvar pokori propadljivosti (ne od svoje volje nego za volju onog koji je pokori)

na nadu,

da će se i sama tvar oprostiti od ropstva raspadljivosti na slobodu slave dece Božije.

Jer znamo da sva tvar uzdiše i tuži s nama do sad.“ (Rimljanima VIII 19-22).

Poznato je u kojoj školi je Pavle obučavan, ali ova rečenica je slična onome čemu Rad podučava. Pronaći ćete slične nagoveštaje u čitavoj Bibliji. Tako, Čovek, koji se razlikuje od drugih oblika života, ima šansu u ovom teškom svetu patnje, bola i opasnosti i njegov položaj nije bezizgledan. On u sebi nosi ono što dolazi odozgo, iako je zaspao i zaboravio svoje poreklo i veruje samo u svoja čula. Ukoliko razvije odnos prema onome što dolazi odozgo, nakon što je razvio neophodan odnos prema onome što dolazi iz života, on može da se uspne na nivo svog porekla. Možemo pretpostaviti da se termin „Sinovi Božiji“ odnosi na one koji su se podvrgli takvom razvitku i uspeli se na sledeći nivo iskustva.

Biblija kao i Rad daje smernice kako da se započne ovo uspinjanje. Ukoliko razumete značenje rečenog, na primer u Sermonu sa planine, uverićete se da nije samoljublje u svim onim sirovim i suptilnim oblicima u kojima se manifestuje, ono što upućuje na put uspinjanja. Neka druga ljubav je polazna tačka.  

ČETVRTI PUT - SUPROTNOSTI V

Birdlip, 15. septembar 1943.

SUPROTNOSTI

 Treća Sila

Deo V - Večeras ćemo govoriti o Trećoj Sili. Kao što je rečeno, Rad uči da u svim manifestacijama, svim događajima, svim stvorenim stvarima deluju tri sile, koje se nazivaju Aktivna, Pasivna i Neutralizujuća ili Prva, Druga i Treća Sila. Koncept Treće Sile nije poznat nauci ni na koji način, osim što je uz pozitivno i negativno naelektrisane čestice dodat i neutron.  Nauka je pre svega izgrađena na konceptu dve sile – to jest, akciji i reakciji. To je u skladu sa našim uobičajenim načinom razmišljanja preko formatornog centra, koji ne može da vidi Treću Silu. On ne može da je shvati i za to je neophodan novi um – novi način razmišljanja. Svi možemo razumeti akciju i reakciju: uzrok i posledicu možemo manje ili više uočiti. Kucate u pasivni sto i on vam se suprotstavlja. Vaš prst je aktivan, a sto pasivan i vi se povređujete. Sa druge strane, koncept Treće Sile je mnogo teže razumeti. Međutim, ona deluje među nama i ponekad poprima oblike koji deluju kao čudo – kao sinhroniciteti, ili događaji iste vrste koje se pojavljuju zajedno, što nazivamo koincidencijama.

Sada, želim da vam skrenem pažnju na reč koja se koristi u Radu da bi se imenovala ta nevidljiva i neprepoznata Treća Sila. Zašto se ona naziva Neutralizujuća Sila? Uzmimo najpre taj aspekt. Termin očigledno sadrži ideju neutralnosti (neuter).  Šta neutralnost znači? Prema rečniku, neutralnost jednostavno znači nijedan (od latinskog ne uter).

U vezi sa polom, neuter znači ni muško ni žensko. U vezi sa glagolskim oblicima, znači ni aktivno ni pasivno i tako intranzitivno – to jest, radnja se ne prenosi na neki određeni objekat. U opštem značenju, govori o tome da nema pripadnosti nijednom od dva određena suprotstavljena ili definisana stanja. Od neuter dolazi neutralno. U političkom smislu neutralno označava poziciju između dve suprotstavljene strane. U hemiji, neutralna so nije ni kisela ni alkalna. U vojnom pogledu biti neutralan znači ne pomagati nijednoj strani i tako ostati u stanju relativne nezavisnosti i slobode. U sferi elektriciteta ona znači nemati ni pozitivno ni negativno naelektrisanje. U mehanici ona označava tačku u kojoj su različite sile u ravnoteži. Ponovo, neutralnost označava „uslove kada se ne priklanjamo nijednom putu: odsustvo ekstremnih pogleda, uzdržavanje da se zauzme jednostrana tačka gledišta itd.“ Sada, pređimo sa neutralnog i neutralnosti na glagol neutralizovati. Neutralizovati, prema rečniku, znači „učiniti niti aktivnim niti pasivnim; proizvesti protivtežu, otkloniti uticaje putem suprotne sile, proizvesti ravnotežu.“ Navedena definicija iz rečnika samo delimično prenosi značenje u kome se termin „neutralizujuća sila“ koristi u Radu. To nije iznenađujuće, jer se termini i koncepti i ideje Rada ne mogu naći u rečniku. Istovremeno, mnogi termini Rada su povezani sa terminima iz svakodnevne upotrebe. Postoji saobraznost. Kada Rad Treću Silu naziva Neutralizujućom Silom, to znači da je njena priroda takva, da ona nije ni aktivna ni pasivna sila i da je potpuno različita od njih. Tako, ona je neuter u značenju, koje joj pripisuje rečnik – to jest, nijedna – međutim, iako nijedna, ona je nešto.  Dakle, kada rečnik kaže da neutralizovati može značiti „napraviti protivtežu, otkloniti uticaje putem suprotne sile“ to je tačno u smislu Rada, jer se ponekad prvi efekat neutralizujuće sile javlja kao porast bilo aktivne ili pasivne sile, kako bi se sačuvala ravnoteža. Međutim, Neutralizujuća ili Treća Sila je odvojena i različita sila, koja potiče iz prvog trojstva ili trijade sila i kreira prvi red svetova na noti Si u Zraku Kreacije i omogućava rast svim narednim nivoima kreacije udvajanjem. U prvom redu stvorenih svetova deluju samo tri sile i one reflektuju volju Apsoluta, ali u tri oblika: u drugom redu svetova deluje šest sila – to jest, dve trijade: i tako dalje do nivoa naše veoma udaljene zemlje, na kojoj deluje 48 sila – to jest, 16 trijada – daleko od volje Apsoluta i tako mehanički kada se napravi poređenje. Jer interakcija i ukrštanje svih tih sila proizvodi probleme i mehanička ograničenja naše egzistencije u ovom zapećku Univerzuma. Zbog tih sila ili zakona nikakva sloboda ovde dole nije moguća, kakvi god društveni zakoni da budu stvoreni. Govoriti o slobodi je nemoguće. Međutim, radeći na sebi, čovek može dospeti pod uticaj manjeg broja zakona.

Da bi to moglo da se ostvari, prva stvar, koju on mora učiniti, jeste da se seća sebe. U životu čovek ne pamti sebe. Sa te tačke gledišta bih večeras želeo da vam govorim o Trećoj Sili. Tačka gledišta, gde čovek može početi da postaje slobodnijim, leži između suprotnosti, u oblasti u sredini zamaha klatna i aktom samo-sećanja on počinje da se približava tom mestu, psihološki govoreći. Bilo bi nemoguće opisati sve različite načine samo-sećanja, čak i kada bismo ih poznavali. Emocionalno razumevanje naše pozicije na ovoj majušnoj, daleko udaljenoj planeti, nebitnosti lične egzistencije, može doneti neki stepen samo-sećanja. Ponekad i samo posmatranje neba po noći, sa milijardama zvezda, proizvodi stanje slično samo-sećanju, izvlačeći nas iz samoljubivih osećanja. Sve što izvlači snagu iz ličnosti može doneti tračke Samo-Sećanja. Međutim, prepoznavanje ukusa ovog stanja, jeste ono što je važno. Jer u tom stanju i samo u tom stanju pomoć može da dopre do nas. Taj osećaj Rada i čitavog background-a ezoterijskog učenja može proizvesti stanje Samo-Sećanja, a razvitak mentalne i emocionalne evaluacije Rada jeste ono, čemu moć Samo-Sećanja pripada, daleko od prolaznih oblika, indukovanih manje ili više slučajno. Taj rastući osećaj Rada kao jačeg od života i njegovih uspona i padova i njihanja tamo-amo između suprotnosti proizvodi stanje Samo-Sećanja, koje nije nastalo slučajno niti predstavlja prolazno iskustvo. Međutim, tokom veoma dugo vremena mi mešamo Rad sa asocijacijama, sa mašinom ličnosti, koju pokreće život i koja na njega reaguje mehanički. I to je neizbežno, jer je moguće samo postepeno odvajanje. Osoba se ne može odjednom odvojiti od ličnosti. To bi je uništilo. Tako, iako pokušavamo da radimo, identifikujemo se sa reakcijama ličnosti, koje izgledaju drugačije i realne ili „prirodnije“, kako volimo da kažemo. Istovremeno, možemo veoma dobro znati da je potrebno da se setimo sebe i čak to želeti, ali ne biti u stanju da to učinimo. Nismo u stanju jer smo identifikovani sa reakcijama ličnosti. Vidimo događaj, šta god da je u pitanju, preko ličnosti – to jest, kroz naše stavove, odbojnike, asocijacije, slike, negativne emocije i tako dalje, ukratko, sve one tipične reakcije koje pripadaju našoj lično stečenoj ličnosti. To jest, posmatramo ga sa stanovišta života a ne sa stanovišta Rada – i to iako ne zaboravljamo Rad i čak pokušavamo da radimo. Sada, ako smo identifikovani sa reakcijama naše ličnosti i istovremeno pokušavamo da se setimo sebe, otkrićemo da je to nemoguće. Biti identifikovan i biti u stanju Samo-Sećanja je nemoguće. Nije reč samo o tome da je njihov ukus suprotan, već pre da su oni nespojivi. Što smo više identifikovani, to smo više u životu pod mehaničkim zakonima ove planete. Što smo više u stanju Samo-Sećanja, to u većoj meri stojimo pod svesnim uticajima. U Radu ideja Samo-Sećanja – to jest, Treće Stanje Svesti, gde pomoć može da dopre do nas – uvek stoji u vezi sa neidentifikovanjem. Rad kao Treća Sila stiže do nas samo kada smo relativno budni – to jest, u nekom stepenu Samo-Sećanja. Originalna ideja molitve bila je da nas dovede u stanje Samo-Sećanja, da ukloni naše teškoće, ili da se zatraži pomoć i stekne svest o našoj nemoći da činimo. Međutim, molitva na ovaj način je veoma teška. Moliti mehanički ili nasilno ili tragično ili iz osećanja dužnosti ili pobožno ne može dati rezultate. Na molitvu se može odgovoriti samo onda kada sve tri centra sarađuju. A ta tri centra mogu da sarađuju samo ako su „u fokusu“, a to je kada smo negde u sredini zamaha klatna, a ne na nekoj od strana. Akt Samo-Sećanja jeste pokušaj da postavimo sebe negde u sredinu tog zamaha. Biti u sredini jeste biti u stanju Samo-Sećanja. Rad na identifikaciji odvaja čoveka, tako da se on ne njiše sa jedne strane na drugu. Može se reći da Samo-Sećanje teži tome da bude u Trećoj Sili, a da neidentifikovanje stremi tome da ne bude u dve suprotstavljene sile. Kada pokušavamo da delujemo sa jedne ili druge strane klatna, kao kada kažemo u životu: „To je previše“, - to jest, kada delujemo iz stanja identifikacije – ne možemo izraziti ništa više od uobičajenog rada suprotnosti kao akcija-reakcija. Udaram te: tada ti udaraš mene: tada ja udaram tebe. I tako u beskraj. Tokom kraćeg ili dužeg perioda ja trijumfujem, tada usled mehaničkog njihanja klatna ti trijumfuješ i tako dalje. Sada si ti prvi: sada sam ja prvi. Sada sam na vrhu: sada si ti na vrhu. To je život, njihanje između suprotnosti. To je „spuštanje sa brda“ i „kotrljanje na dole“. U čitavoj toj igri suprotnosti nema rešenja. To je razlog zašto se život u Radu naziva nerešivim. Imate samo satisfakciju suprotnosti, koje su lopovi. Uzmite, na primer, ljubomoru i njen neprijatan trijumf. Ta satisfakcija – kao što je rečeno, trijumfovanje nad neprijateljem – jeste prolazna. Međutim, ako radite na svojim mehaničkim reakcijama, počinjete da izmičete toj dvocilindričnoj mašini života, u kojoj se uvek jedan klip pomera na gore, a drugi na dole i obrnuto. Kada osetite neobičnu snagu Rada, počinjete da shvatate da ne možete rešiti teškoće jednostranom i samim tim nasilnom akcijom. Međutim, potrebno je dosta vremena i rada da se to shvati. Da bismo dosegli bilo šta nalik rešenju, moramo naučiti kako da se kratko krećemo u jednom pravcu, a zatim kratko krećemo u suprotnom pravcu dok ne stignemo u sredinu. To je veoma teško. Međutim, putem ovog metoda možete doseći Treću Silu u kojoj leže dobro i istina – to jest, pravo značenje i time rešenje.

Sada, želim da večeras dodam samo još jednu stvar. Reč je o unutrašnjoj tišini. Radeći na sebi i uočavajući kako njihanje klatna ulazi u vas i kako sada mislite ili osećate ovo, a sada mislite ili osećate suprotno i ne identifikujući se ni sa jednom stranom, koliko je to moguće na čovekovom trenutnom stadijumu, postoji nešto što se u Radu naziva „unutrašnja tišina“. Različita „Ja“, koja kruže po orbiti njihanja, žele da kažu sada ovo, sada ono, kada ih svetlost svesti dotakne i probudi u kratkotrajni život. Do određenog stepena čovek im može zabraniti da govore, pod uslovom da ima jasnu ideju da nijedna strana nije u pravu. Unutrašnja tišina znači biti tih u sebi. To znači ne zauzimati stranu u sebi i tako postati tih. To je nemoguće ako se identifikujete sa svakim „Ja“. Možete pustiti da se priča odvija na jednoj ili drugoj strani, ali posmatrati to i tako biti tih u sebi.

Ovaj komentar govori o dostizanju središta klatna, gde Treća Sila može dopreti do nas. Predmet Samo-Sećanja je da se stigne na mesto, koje nije niti jedna niti druga suprotnost, već novo iskustvo i tako nova svest i razumevanje. Sve identifikovanje pripada suprotnostima. 

KRAJ

ČETVRTI PUT - SUPROTNOSTI IV

Birdlip, 13. septembar 1943.

SUPROTNOSTI

Deo IV – Prethodno smo govorili o izvornom konceptu pravednika. To nije bila sentimentalna ideja. Pravednik stoji između suprotnosti, u stanju ravnoteže. Budući da zna kako da se odupre sili suprotnosti, njegov centar gravitacije nije guran na jednu ili drugu stranu. To je moguće jedino dostizanjem konačnog osećaja sopstvene ništavnosti, kao što je rečeno. Osećaj da jeste nešto sprečava čoveka da dosegne položaj između suprotnosti. Kada Rad kaže da čovek mora doći dotle da shvati svoju ništavnost, pre nego što bude ponovo rođen, to ne znači da mora da ponižava sebe i nešto slično, već da tokom dugog posmatranja zaista počne da shvata da nije ništa i da ne postoji takva osoba kao što je on. Cilj je da se dospe u poziciju, psihološki govoreći, između suprotnosti. Znači, da za to postoji konačni cilj. Zašto je tako važno dospeti u centar klatna i ne njihati se tamo-amo? Zato što tu, između suprotnosti, leži sva mogućnost za rast. Tu do nas dosežu uticaji na viših nivoa. Ovde, na tom mestu gde čovek može da oseti svoju sopstvenu ništavnost i gde je čovek prema tome slobodan od kontradiktornosti, on može osetiti uticaje i značenja iz viših centara koja ne sadrže kontradiktornosti. Ne posmatrajući sebe kao dobru ili lošu, ne hvaleći sebe da ste pravedni ili obrnuto, ne razmišljajući o tome da se drugi prema vama odnose dobro ili loše, ni u jednom ne biti uhvaćen u identifikaciji, dolazite u taj središnji položaj. To nije lako! Sa aktivnom ličnošću to je nemoguće. Ponekad, kada je iz suprotnosti izvučena snaga, kao tokom ozbiljne bolesti, osoba ulazi u to stanje. Tada su svi njeni centri u fokusu i ona razume i vidi jasno.

***

Rad uči da u svakoj manifestaciji deluju tri sile. Mi vidimo samo dve – ukoliko vidimo i toliko. Ne vidimo Treću Silu, jer formatorni centar radi između suprotnosti i za njega je sve ili „jeste tako“ ili „nije tako“, ili „da“ ili „ne“. Harmonizacija suprotnosti je u središnjoj sili između njih. Treća Sila nije samo unija suprotnih sila. To je posebna sila koju ne opažamo u običnom stanjima. Ona se u Radu naziva „Neutralizujuća Sila“, a u Novom Zavetu „Sveti Duh“. Na vrhu Univerzuma stoji Jedinstvo Apsoluta. Kreacija nastaje sa tri sile ili prvim trojstvom koje izlaze iz Jedinstva. Te tri sile su jednake. Na dnu Univerzuma je najveća antiteza Jedinstvu. Ovde su suprotnosti najdalje odvojene i nema Treće Sile da ih ujedini. Tako Rad govori o najnižoj materiji u Tablici Vodonika kao o materiji „bez Svetog Duha“. Moramo zamisliti kako bi to bilo biti zarobljen u nekom takvom svetu, na najnižem nivou kreacije, gde ne postoji nada u harmonizaciju bilo čega niti u dostizanje bilo kakvog novog stanja.

***

Treća Sila leži između suprotnosti i možemo je zamisliti kao središnju tačku zamaha klatna. Ukoliko odvojite osećaj „Ja“ od obe strane klatna, tada ne osećate sebe preko suprotnosti i osećaj „Ja“ se smešta u centar, u ništavnost ili, ako vam se to više dopada, ne-nešto (not-somethingness). Tu u središtu je mesto ili sedište Pravog „Ja“. Pravo „Ja“ ili Gospodar dolazi „odozgo“ – to jest, sa višeg nivoa. Ne možemo ga dosegnuti sa pozicije jedne ili druge suprotnosti. To je razlog zašto u drevnim simbolima nalazite dve suprotnosti na svakoj od strana i Treću Silu u sredini, u prikazima misterije ponovnog rođenja. Dostići Pravo „Ja“  jeste biti ponovo rođen. Na primer, Hrist je na krstu između dva razbojnika. Ili kod suparnice ranog hrišćanstva, religije Mitre, nalazimo bika koji je ubijen između dve suprotnosti. Oni koji su pogledali u Liber Mutus (lat. „Nema knjiga“, alhemičarski tekst iz 17. veka u Francuskoj, prim.prev.), setiće se dve životinje na svakoj strani i zraka svetlosti, koji se spušta između njih. Drevni i veoma jednostavan prikaz sa pečata je sunce koje se uzdiže između dva brda.

Suprotnosti su razbojnici, jer ono što izgradite na jednoj strani, ona druga potkopava. Ili, da to predstavimo drugačije, radost vodi u tugu. Međutim, ono što je izgrađeno u centru ne može vam biti oduzeto. Uzmimo kao primer razumevanje. Ukoliko nešto zaista razumete, ukoliko ste sami videli njegovu istinu, onda je to u središtu i stoji u Trećoj Sili.     

                                                    

NASTAVAK

ČETVRTI PUT - SUPROTNOSTI II

Moris Nikol 
"Psihološki komentari na učenje Gurđijeva i Uspenskog"
Birdlip, 30.08.1943.

Deo II: Zamislimo akrobatu na žici kako održava ravnotežu ljuljajući se čas ulevo čas udesno. Naravno, on to već ume da radi zahvaljujući dugom treningu i proučavanju sebe. Bez znanja on to ne bi mogao da uradi. Zamislimo da mu postavimo Pilatovo pitanje: „Šta je istina?“ i kažemo: „Da li je ona desno ili levo?“ Ako bi rekao obe, naš osećaj za istinu bi bio povređen, jer zamišljamo da istina mora biti rigidna i nefleksibilna. Nekada davno, kako započinje priča, neki čovek je usnio da je otkrio tajnu univerzuma, probudio se i zapisao svoj san. Sledećeg jutra je pogledao šta je zapisao: „Hodaj na obe noge.“ U sferi naše sopstvene psihologije, na mestu na kome živimo sa svojom svešću, ne posedujući pravo poznavanje sebe, mi hodamo na jednoj nozi, posmatrajući istinu kao nešto nepromenljivo. Mislimo da znamo šta je ispravno, šta pogrešno, šta je dobro, a šta loše i zbog toga nemamo predstave o tome šta znači održati balans u sebi. Ne vidimo suprotnosti u sebi, osim u smislu da je sve ovo loše, a sve ono dobro. Jednom sam čuo da se u Radu kaže da je i đavo potreban. U isto vreme, životni događaji nas konstantno bacaju tamo-amo, uvek iznova menjajući svoj aspekt. I kada smo bačeni, mi ne pokušavamo da asimilujemo suprotnosti. Ignorišemo sve što ne korespondira sa našim pogledom na svet: ono što ne korespondira sa našim pogledom na svet, za nas je đavo. Tako hodamo na jednoj nozi. Ipak, možemo da razumemo da bi akrobata pogrešio ako bi levo posmatrao kao đavola, a samo desno kao poželjno. Rekli bismo da u različitim vremenima on mora da se nagne na desno ili nagne na levo i da samo na taj način može da napreduje. To je ideja, izražena u odeljku iz Sirove knjige (Ecclesiasticus), citirane gore, da „postoji vreme da se nešto zadrži i vreme da se odbaci“. Postoji vreme kada čovek treba da govori i vreme kada treba da ćuti. Šta to znači? To znači da, ako ljudi tragaju za rigidnim instrukcijama o istini, ako posmatraju istinu kao rigidnu seriju fiksiranih pravila, nikada je neće pronaći. Ništa ne ostaje isto u vremenu. Vreme je promena. Sve se menja u vremenu. I sve se u vremenu menja između suprotnosti. Sada je to jedan način a sada suprotan način. Svime u vremenu upravljaju suprotnosti i sve se klati između njih. To je značenje citiranog odeljka iz Sirove knjige (Ecclesiasticus). Stvari, koje se odvijaju dobro, neće se odvijati dobro sledećeg trenutka. Postoji vreme za sve pod suncem i sve je izvrsno u svoje vreme. Međutim, ljudi očekuju da stvari uvek ostanu iste i kada se stvari ne poklapaju sa njihovim željama, nesposobni su da se podese i prime utiske sa one strane života koja ne korespondira sa njihovim pogledom na stvari. Pretpostavljam da ne postoji ništa teže za nas nego da naučimo da vreme nije isto. Želimo isto i očekujemo isto, iako se zbog toga žalimo. Naša nespremnost da asimilujemo suprotnost, da vidimo stvari sa suprotne tačke gledišta, da budemo svesni obe strane klatna, čini nas podložnim monotoniji. A to je duboko zasnovano na našem opštem stavu prema životu, koji ne uključuje suprotnosti. Uporno jednostrano uzimamo život i sve što je u suprotnosti sa našim pogledom na svet posmatramo kao izuzetak ili nesreću. Rezultat je nedostatak fleksibilnosti. Naginjemo se desno i odbijamo da se nagnemo levo kada to okolnosti zahtevaju.

Živa stvar je u stanju balansa: ona balansira između života i smrti. Dok god pravi razliku između sebe i onoga u čemu živi, ostaje živa. Sada, ne možete biti živi, ako zauzmete nepromenljiv stav prema životu. Inter-akcija između vas i života tada prestaje. Postajete identifikovani sa svojim pogledom na život. Sada, Rad uči da nikada ne treba da se identifikujete sa životom, u kom god pravcu da se kreće klatno, prema ratu ili miru, udobnosti ili teškoćama i tako dalje. Ali svi mi želimo da budemo fiksirani. To je kao da želimo da zamrznemo stvari u fiksirani obrazac. Postajemo fiksirani sa svojim stavovima. Tada između površine života  i površine nas samih prestaje normalna razmena. Mi tada postajemo život i nema više življenja u životu. Svaki živi organizam je živ jer se opire životu i uči kako da ga koristi. I iz tog ugla život je suprotan životu. Svaka živa stvar je rođena u životu i obmotana kao opruga pod pritiskom. Ona je više nego njeno okruženje. Poseduje određenu energiju, koja je čini mudrijom od života u kome se nalazi. Ima površinu koja dodiruje površinu života i između te dve površine živa stvar živi. Ona živi putem suprotnosti, u smislu da joj je život suprotstavljen. Dok god može da se nosi sa životom, ona je živa. Međutim, u slučaju Čoveka, koji je mnogo kompleksniji nego bilo koje drugo živo biće, moramo razumeti da on pored fizičke površine ima i psihološku. Da li ste se ikada zapitali šta je vaše psihološko okruženje? Da li dobrom interkacijom održavate tu stranu sebe živom? Ili niste ništa drugo do vaše psihološko okruženje i idete za svačijim mišljenjem, za svime što čujete, svime što pročitate? U tom slučaju ste zaista mrtvi. Zbog toga što ne postoji razlika između vas i života. Dok ne osetite da vi živite u životu, vi ste mrtvi. Ne postoji tenzija između dve površine, života i vas.

Neki od vas su čuli za naučnu ideju o entropiji. Ideja je ova. Sve teži ka tome da postigne, recimo, istu temperaturu. Ukoliko stavite vrijući lonac u sobu, on će zagrevati prostoriju dok sve ne bude iste temperature. Sada, jednom kada život i smrt, takvi kakvi su, dostignu istu temperaturu, vi ste mrtvi. Možete raditi samo ako imate višu temperaturu nego život i Čovek u sebi ima načine da održi sebe na višoj temperaturi. Osećaj površine, bilo intelektualne, emocionalne ili fizičke, koji vas odvaja od površine spoljašnjeg života, neophodan je.  To je zaista drugi aspekt Samo-Sećanja. Sve stvari imaju granicu, površinu, koja ih odvaja od života. Svi mi imamo različite oblike – životinje, insekti, biljke i tako dalje – ali svako od njih ima određeni oblik, koji ga izdvaja od onoga u čemu živi. Preko svoje površine oni dodiruju površinu života. Život pokušava da ih proguta, a oni pokušavaju da progutaju život. Svako živo biće, posedujući sopstveni život, koji mu je dat, sposobno je da proguta spoljašnji život u skladu sa svojim dizajnom. Međutim, ponavljam, Čovek nije samo fizički oblik, već i psihološki oblik – to jest, mentalni oblik i emocionalni oblik – jer za razliku od ostalih bića, on pored fizičke sudbine ima i psihološku sudbinu.

Međutim, moramo se vratiti na tačku, koja je od suštinskog značaja za učenje o suprotnostima. Moramo shvatiti da na ovoj planeti živimo između suprotnosti. Čitavim našim životom obično upravlja Zakon Klatna. Svi se kolebamo tamo i nazad. Kada ste u jednoj suprotnosti, tada ste nesvesni druge i obrnuto. Možete imati dokone snove o uzdizanju i uzdizanju, o napredovanju i napredovanju, o postajanju sve boljim, ali to su zaista samo dokoni snovi. Ne možete umaći suprotnostima, osim ukoliko znate kako se to radi. Morate videti obe strane sebe i kako jedna strana pomaže drugoj. To zahteva dvostruko mišljenje. Gotovo bi se moglo reći da zahteva dvostruku svest. Drugim rečima, to zahteva samo-poznavanje. Šta mislite da znači samo-poznavanje? To znači poznavanje svih strana sebe. Šta mislite da znači samo-svest? To znači biti svestan svih strana sebe. Prvo „Spoznaj samog sebe“: zatim „Ničega previše“. Šta znači previše? To znači otići predaleko na desno ili na levo. Ali ne znači samo to. Kada ste previše desno, pojavljuje se višak i morate ići na levo. Ništa nije neprijatnije nego preterana dobrota. Uzmite kao primer ljude koji su previše ljubazni. Zar to odjednom ne pobuđuje suprotnost, baš kao kod ljudi koji su previše okrutni? Naravno, svi oblici ponosa i sujete (koji obrazuju lažnu ličnost) omogućavaju nam da mislimo kako mi možemo biti samo dobri i da bi nas trebalo posmatrati sa divljenjem. Međutim, plašim se da pronalaženje balansa nema nikakve veze sa ponosom i sujetom. Šta je rečeno u neobičnom izveštaju o Besedi na gori? Sigurno je rečeno nešto o „Blagosloveni su siromašni duhom“? Šta to znači? Da li ste ikada razmišljali o tome koliko sujete i ponosa ulažete u suprotnosti? Biti siromašan duhom znači ne identifikovati se sa samim sobom. Sada, pretpostavimo da se identifikujem samo sa onim što smatram svojom najboljom stranom, da li ću tada biti siromašan duhom? Da li ću biti u stanju da hodam na dve noge? Da li ću ikada biti u stanju da asimilujem obe svoje strane, obe suprotnosti u sebi i u drugima i u životu? Kada ljudi kažu: „Hvala ti, Bože, što nisam kao drugi čovek.“, da li mislite da su jednostrani? Sigurno imaju odbojnike koji im omogućavaju da ne vide kontradiktornosti u sebi. Međutim, ako možete da vidite obe strane u sebi, ono što nazivate dobrom stranom i lošom stranom, to je začetak svesnosti u obe suprotnosti u isto vreme. To je mesto, na kome leži ona neobična tajna o kojoj se toliko govori u ezoterijskoj literaturi. Postoji Sufi izreka: „Sav pravi život jeste mir i harmonija suprotnosti. Smrt je usled rata među njima.“



NASTAVAK

ČETVRTI PUT - SUPROTNOSTI I

Moris Nikol 

"Psihološki komentari na učenje Gurđijeva i Uspenskog"

Birdlip, 27.07.1943.

SUPROTNOSTI

 Deo I – Večeras ćemo govoriti o Zakonu Klatna. Pod Zakonom klatna podrazumeva se njihanje između dve suprotnosti. Klatno oscilira sa jedne strane na drugu. Zakon klatna vidimo na delu u prirodi u smeni godišnjih doba, prelaska leta u zimu i ponovnog povratka leta, tamo i ovamo bez prestanka, u smeni plime i oseke, u kretanju talasa, gore i dole i tako dalje. Mi takođe imamo mnoga klatna u sebi, jer ono što je u Univerzumu, to je i u nama samima. Možemo uočiti da imamo klatna koja se njišu između „dopadanja i nedopadanja“, između „sreće i utučenosti“, između „ljubavi i mržnje“, „afirmacije i negacije“, „sigurnosti i sumnje“ i tako dalje. Ta klatna imaju različite periode – to jest, dužinu osciliranja – i, kao i satovi, neki idu brže, neki idu sporije, u isto vreme. To jest, ona osciliraju brže ili sporije između suprotnih polova. Takođe, postoji period naših života koji oscilira između suprotnih znakova rođenja i smrti. To je period smrti. Mi se fizički njišemo od rođenja do smrti: međutim, ne vidimo suprotan zamah.

 Mnogo je stvari u drevnoj literaturi o suprotnostima između kojih se sve stvari njišu tamo i nazad, kao između sila koje zaustavljaju ili ograničavaju. Ne smete misliti da, ako je rečeno da se stvari njišu tamo i nazad, to znači da ne postoji zakon koji svim tim upravlja. U Sirovoj knjizi (Ecclesiasticus) rečeno je sledeće: „Sve stvari su dvostruke, jedna protiv druge.“ (XLII 24). Uzmimo tu frazu: „Sve stvari su dvostruke, jedna protiv druge.“ Šta to znači da su stvari dvostruke? To znači da za sve postoji suprotnost, preko koje ono postoji i koja mu je protivna. Kao jednostavan primer, tama nagoveštava svetlost kao svoju suprotnost, a svetlost tamu, dok zajedno čine jednu stvar, dvostruku stvar pod nazivom „svetlost-tama“, jednu stvar, koja podeljena čini svetlost ili tamu. Ili, uzmimo psihološki primer: tuga i radost su suprotnosti. One stoje jedna protiv druge, a zajedno su jedna stvar, koju možemo nazvati „radost-tuga“. Uočite takođe da tuga uništava radost, a radost uništava tugu. One su suprotnosti i uništavaju jedna drugu. Ili, opet, glad i sitost su suprotna stanja. Kada glad utolimo hranom, pojavljuje se suprotnost – naime, sitost – ili čak mučnina. Zatim ljuljanje klatna u sitost prati njegov ponovni zamah u glad. Ono što moramo videti je da glad i sitost, iako su suprotne, obrazuju jednu stvar, koju možemo nazvati „glad-sitost“ i one su neodvojive, mada je jedna upravljena protiv druge – to jest, ne možete imati jednu bez druge kao što ne možete imati štap sa samo jednim krajem. U tom smislu rečenica iz Sirove knjige (Ecclesiasticus), „sve stvari su dvostruke, jedna protiv druge“ podseća na opažanje Filona (Filon Aleksandrijski, jevrejski naučnik i neoplatonski filozof, prim.prev.) iz prvog veka n.e. koji je bio povezan sa školom u Aleksandriji: „Ono što je načinjeno od dve suprotnosti jeste jedno, a kada je to jedno presečeno, pojavljuju se suprotnosti. To je veoma interesantan pogled na život, ukoliko se usudite da razmislite o njemu.

 Pogledajmo još jednu drevnu napomenu o suprotnostima, u ovom slučaju onaj neobični ezoterični tekst u drugoj knjizi Ezre, od trećeg poglavlja …

„Šuma drveća je skovala plan i rekla 'Hajde, zaratimo protiv mora da se ono povuče pred nama i da možemo stvoriti više šume'. Na sličan način i talasi mora takođe skovaše plan i rekoše: 'Dođi, dignimo se i pokorimo šumu da i mi zadobijemo više prostora za sebe'. Ali plan šume beše uzalud, jer došla je vatra i sagorela je; isto tako, plan talasa morskih beše uzaludan, jer je pesak stajao čvrsto i zaustavio ih.“

 U ovom odlomku izražena je ideja da se sve održava u ravnoteži pomoću zakona suprotnosti. Jedna stvar zaustavlja drugu. Ono, što zaustavlja ili uništava drugu stvar, može se shvatiti kao njena suprotnost. Drvo misli da će vladati svetom, a vatra ga proždire: more misli da će preplaviti ravnice, ali pesak ga zaustavlja. Nepoznati autor Ezre koristi fizičke slike da bi predstavio sile, koje deluju u prirodi kako bi sve zadržale unutar određenih granica i tako sprečile da trajno prevladaju. Možete se setiti bezbrojnih drugih ilustracija o tome kako jedna stvar zaustavlja drugu. Razmislite na trenutak o tome kako svako živo biće napada i njime se hrani neko drugo biće, tako da je očuvana ravnoteža. Ta ravnoteža je rezultat rada suprotnosti. Zakon klatna ukazuje na to da postoji zamah tamo i zamah nazad u svim stvarima, ali posle određene tačke u bilo kom pravcu dolazi do zaustavljanja i suprotna sila počinje da se ispoljava. Možemo sami videti da se klatno kreće sve dalje, recimo, na desno, da zatim usporava sve dok se njegovo kretanje ne okrene i ono se okrene u levo. To jest, suprotnosti, ako ih označimo sa „desno“ i „levo“, naizmenično stiču moć. Obratite pažnju na to, da kada je klatno u potpunosti „desno“, „desno“ je najslabije, a „levo“ počinje da dobija na snazi i obrnuto. Ponekad to možete videti izraženo u psihološkom iskustvu, kao kada je se čovek nasilno protivi nečemu i zauzima ekstreman stav i odjednom se prikloni suprotnom stanovištu. Mnogi fenomeni iznenadnih „konverzija“ spadaju u to pokretanje klatna. Tu je slučaj Pavla, koji je proganjao ranu crkvu svim svojim silama i odjednom doživeo iskustvo koje ga je okrenulo na suprotnu stranu.  

 Sada, na ovoj tački moram reći da nimalo nije lako razumeti suprotne strane i njihov rad, koji je uvek dvostruk, te zahteva dvostruko razmišljanje. Mi razmišljamo u terminima jedne stvari, poredeći je sa drugom stvari. Ne razmišljamo u terminima dve stvari istovremeno. Razmišljamo u terminima jedne sile i teško nam je da razmišljamo u terminima dve sile, a nemoguće da razmišljamo u terminima tri sile.  Međutim, sada govorimo o dve sile, suprotne po svojoj prirodi, koje upravljaju ili ograničavaju sve stvari i sprečavaju nastanak viška ili nedostatka. Sve fenomeni, sve vidljive stvari, sav zemaljski život, odvija se između suprotstavljenih sila, ili suprotstavljenih polova, klateći se na jednu stranu, pa na drugu, tako da rat sledi posle mira i mir posle rata, a glad sledi posle izobilja i izobilje posle gladi. Kada počnemo da ovo shvatamo, možemo razumeti da je vreme drugačije u različitim vremenima. Na maloj skali razumemo da ako imamo dobro vreme danas, možemo imati loše vreme sutra. To je zaista Zakon klatna. Ta ideja je izražena u Ecclesiasticus:

„Za sve postoji sezona i vreme za svaku svrhu po nebom: vreme za rađanje i vreme za umiranje;  vreme za sađenje i vreme za branje posađenog; vreme za ubijanje i vreme za lečenje; vreme za rušenje i vreme za građenje; vreme za plakanje i vreme za smejanje; vreme za žaljenje i vreme za plesanje; vreme za razbacivanje kamenja, vreme za sakupljanje kamenja; vreme za zagrljaj, vreme za suzdržavanje od zagrljaja; vreme za traženje i vreme za gubitak; vreme za zadržavanje i vreme za odbacivanje; vreme za kidanje i vreme za šivenje; vreme za tišinu i vreme za govor; vreme za ljubav i vreme za mržnju; vreme za rat i vreme za mir.“

(Ecclesiasticus, III 1-8)

Obratite pažnju na to da se u gornjem odlomku spominju suprotnosti i da je značenje da se u nekom vremenskom periodu stvari odvijaju dobro a u drugom loše – ili da se u nekom vremenskom periodu seje, a u drugom je apsurdno sejati. Samo zamislite kako bi to bilo kada biste morali uvek da sejete i da uvek budete rođeni ili da uvek gradite ili da uvek plačete i tako dalje. Citirani odlomak govori o tome da se sve vremenom privodi kraju i prelazi u svoju suprotnost. Naglašavam poslednje reči: sve se vremenom privodi kraju i prelazi u svoju suprotnost, tako da neku stvar zamenjuje njena suprotnost. Šta za vas znači kraj neke stvari? Da li ste ikada razmišljali o tome? Kraj tuge je radost, kraj plakanja je smejanje, u stvari, kraj svega što poznajemo u ovom životu jeste njegova suprotnost. Kako treba da nazovemo kraj ovog rata? Treba da ga nazovemo mir – to jest, njegova suprotnost. A šta je kraj mira? Zašto, to je sigurno ponovo rat. I šta je kraj bola? Zar to nije oslobođenost od bola, za koju nemamo tačnu reč? Veoma je zanimljiv pokušaj razmišljanja o rečima koje zaista iskazuju suprotno stanje.

Kada uhvatimo obris ideje da čitav život leži između suprotnosti, počinjemo da razumemo šta kontroliše događaje i takođe da je život kontrolisan. Na ovom stupnju možemo reći da je sve rezultat dve suprotstavljene sile koje uravnoteže jedna drugu i tako proizvedu balans u svim stvarima. Nalazimo primer za to u psihološkom radu tela, gde se čini da je zdravlje rezultat balansiranja suprotnih ili antagonističkih sistema, hemijskih i drugih. Hipokrat, lekar u Staroj Grčkoj, koji je živeo u petom veku pre nove ere, učio je da je zdravlje harmonija ili ravnoteža između suprotnih sila ili elemenata, a bolest rezultat poremećaja ravnoteže, u kome je jedno ili drugo postalo suviše jako. Takođe možemo reći da je psihološko zdravlje slične prirode – rezultat dva ili više faktora u ravnoteži.

U drevnom svetom hramu u Delfima nalazila su se dva natpisa za one koji su stupali u njega da konsultuju Proročište. Jedan su činile čuvene reči „Spoznaj samoga sebe.“ Drugi, ne toliko poznat, glasio je: „Ničega previše.“ To nije značilo previše u smislu da čovek ne može da učini ili da previše. Grk se ne drži takvog mišljenja. Fraza znači: „Ništa u ekstremima“. Obratite pažnju na redosled te dve fraze. Čovek prvo treba da spozna sebe, a zatim ne sme da ode u ekstrem – to jest, kada poznaje sebe i zna šta su ekstremi za njega. Znati šta je u nama iziskuje mnoge godine samo-iskustva. Samo-poznavanje podrazumeva, pored mnogo drugih stvari, poznavati suprotnosti u sebi – to jest, postati ih svestan. Čovek tada počinje da razumeva i da primenjuje drugi aforizam: „Ničega previše.“    

NASTAVAK    

ČETVRTI PUT - SUŠTINA I LIČNOST VI

Amwell, 28.04.2051.

SUŠTINA I LIČNOST

Da biste smestili Rad unutra, kako bi on počeo da deluje na vas, neophodno je razmišljati o nekoj od velikih ideja Rada. Kao što ste primetili, mi stalno govorimo o nekoj od njih. Razumevanje je najmoćnija sila koju možemo proizvesti u sebi. Međutim, ukoliko jednostavno čujete ideje Rada, ne pokušate da ih razumete, neće biti napravljena nikakva unutrašnja veza između vas i Viših Centara. Ljudi kažu: „Šta treba da učinim da bih radio na sebi?“ Sada, jedna od najfundamentalnijih ideja ovog Rada je da u nama treba da se odigra preokret i ta ideja je formulisana rečima da smo samorazvojni organizam i da se nalazimo ovde dole, na ovoj planeti, da bismo sproveli završni razvoj u sebi, jer je sasvim očigledno da ako bi samorazvojni organizam bio stvoren savršen, on ne bi bio samorazvojni organizam. Ponekad se pitam da li je to iko od vas do sada razumeo. Svi smo ovde da bismo razvili nešto, što život ne razvija. Upleteni smo u svet i njegove poslove i to možda uspešno, ali to ne spada u učenje Rada o samorazvoju. Život razvija Ličnost, a ne Suštinu. Deo čoveka, koji može da raste (u smislu Rada), jeste Suština. Život razvija Ličnost i što je bogatija Ličnost, to ona može više da učini u životu, bolje, samo to ne čini da u vama raste ono, čime se bavi Ezoterizam. Rođeni smo sa Suštinom i tada stičemo Ličnost. Ličnost tada postaje aktivna, a Suština prestaje da raste. Iako su mnogi od vas čuli tu tezu već više puta, pitam se da li ste ikada razmišljali o njenom značenju. Imamo čoveka, koji je postigao visoki položaj u životu, ali je mrtav iznutra. Zašto je mrtav iznutra? Sve je spoljašnje – ništa unutrašnje. Sav njegov razvitak je bio spoljašnji i kod njega nije bilo unutrašnjeg razvoja, što je stvar o kojoj govori Rad. A ja vas uveravam da ezoterijsko učenje uvek govori o tom unutrašnjem razvoju. U terminima Rada Suština je nerazvijena. Možete imati najbogatiju Ličnost, ali nikakav razvoj Suštine. Drugim rečima, možete biti najvažnija osoba u životu, a ipak mrtvi sa stanovišta Rada. Zašto? Jer je Suština ono što vi zaista jeste, sa čime ste rođeni i ukoliko ona nije razvijena, šta god da ste postigli u životu, to ne može nadoknaditi nedostatak rasta vaše Suštine u vama. Ostajete sa aktivnom Ličnošću i pasivnom Suštinom i u terminima Rada kaže se da ste mrtvi. Mrtvi na koji način? Mrtvi unutar sebe. Ništa se istinski nije promenilo u vama na osnovu spoljašnjeg života.

Sada, tajna ovog Rada je da Suština može da raste samo ako postajete sve više svesni Ličnosti i polako, postepeno sagledavate šta je Ličnost u vama. Zbog toga Rad uči da moramo posmatrati Ličnost, postajući je sve više svesni, jer ako niste svesni ničega u sebi, ne možete se odvojiti od toga. Posebna stvar, sa kojom treba da započnemo samo-posmatranje, jeste pokušaj da posmatramo Lažnu Ličnost, koja nikada nije vi. Sada, kada posmatrate sebe, što je jedan od najosnovnijih početaka Rada, jednostavno jer dok ne posmatrate sebe i ne postanete svesni kakvi ste, ne možete da promenite ništa, treba da posmatrate šta niste vi, svoju Ličnost, ili da tako kažem, Lažnu Ličnost. Ovde sebi dajete vazduh. Da li ste to zaista vi? Zaodevate se u različite uloge u životu, ali da li ste sigurni da ste to vi? Tako je neophodno otići iza tih preobučenih ’Ja’, jer Suština može da raste samo iz istine. Ne kažem da je sve u Ličnosti, vašoj stečenoj strani, lažno, ali veliki deo jeste. Ukoliko ste pravi zanatlija, to će hraniti Suštinu. Sada,  ovde postoji jedna zanimljiva stvar. Suština može rasti samo iz istine. Ukoliko želite da se podvrgnete onome čemu Rad podučava, treba da razvijete Suštinu, ne samo da je dodate Ličnosti. Pretpostavimo da možemo videti istinu o sebi, koju nam, Bogu hvala, nije dopušteno da vidimo, to bi odmah učinilo da Suština raste. Prestali biste da budete izmišljena slika sebe u životu. Videli biste da je ona u velikoj meri lažna, ili je potpuno takva. Sada, to maskiranje u životu, poteklo od lažnih ideja o sebi, sprečava Suštinu da raste. Zbog toga se osećamo usamljeni. Zašto? Zbog toga što izmišljamo sebe u svakom trenutku, a ne osećamo sebe istinski. Dopustite mi da još jednom ponovim: sav ovaj Rad sa te tačke gledišta je u tome da učinimo da Suština sve više raste, postajući sve svesniji Ličnosti i videći da to nisam Ja. Da li to može biti učinjeno u životu? Da, Rad kaže da to može biti učinjeno u životu, ako apsorbujete i počnete da razumevate ono čemu Rad uči. Toliko mnogo ljudi je nesrećno samo zbog lažnih ideja o sebi, izvedenih posebno iz Lažne Ličnosti. Oni nastavljaju da se oslanjaju na nešto, što nisu zaista oni sami. Tako izmišljaju sebe i iznutra ne odgovaraju onome, što su izmislili o sebi.

Sada, vratimo se na ideju da moramo kontemplirati o tome i pokušati da razumemo, umesto da jednostavno znamo da je Čovek napravljen kao samo-razvojni organizam i da iz tog razloga mora učiniti Lažnu Ličnost pasivnom, kako bi Suština mogla da raste. Tada imate preokret, koji se može odigrati unutar vas, ne odjednom, već postepeno, u kome prestajete da verujete u ideju o sebi zahvaljujući posmatranju sebe i tada u vama počinje da raste nešto, što ne može da raste na osnovu spoljašnjeg života, već samo na osnovu unutrašnjeg značenja. Ukoliko ste zaista dobri u nečemu, nezavisno od Lažne Ličnosti, to će hraniti Suštinu, ali ako je to pomešano sa Lažnom Ličnošću, neće, jer je puno laži. LAŽI UBIJAJU SUŠTINU.   

 NASTAVAK

ČETVRTI PUT - SUŠTINA I LIČNOST V

Great Amwell House, July 23, 1948

SUŠTINA I LIČNOST

IDEJA RADA

Rad uči da postoje dve Neutralizujuće Sile ili Treće Sile. Jedna je život, kakvog ga vidimo: ta Treća Sila, Neutralizujuća Sila života, održava Ličnost aktivnom a Suštinu čini pasivnom. Druga sila je Rad, Ezoterijsko učenje, koje dolazi iz izvora koji nije život, kakvim ga vidimo: samo ta Treća Sila može ostvariti čudo da učini Ličnost pasivnom a Suštinu aktivnom.

KOMENTAR

Do sada ste razumeli da dok god je Ličnost, koja je u nama formirana tokom našeg kontakta sa manifestovanim životom, aktivna, izvorni, stvarni deo nas, pod nazivom Suština, ne može da raste. Čovek, žena, koji žive samo preko svoje stečene strane, preko Ličnosti, socijalne ili poslovne strane, nikada ne mogu imati mir u umu, unutrašnju sreću ili istinski centar gravitacije. Zašto? Jer stečena Ličnost, koja ih kontroliše jer je aktivna, nije ono, što oni istinski jesu, već je izvan njih i zavisi od toga, kako se drugi ponašaju prema njima u životu. Zbog toga moraju beskrajno da tragaju za spoljašnjim promenama, uzbuđenjima, prihvatanjem i pohvalama, čestitkama i tako dalje, da bi održali fikciju o sebi samima da jesu stvarni i da to zavisi od spoljašnjeg života. Izmišljena Ličnost se venčava sa izmišljenom Ličnošću, na primer, i ništa nije realno, već je sve pretvaranje koje prikriva zamor i dosadu. Sada, ako ste za trenutak prisutni u Suštini, sve je, kao što je Gurđijev rekao, bogatije, življe i realnije. Međutim, niko ne može da se vrati Suštini na veštački način. Ljudi to pokušavaju pomoću droga, uzbuđenja i tako dalje, ali to nije realno. Čovek mora da plati unapred, da bi pravilno dosegao Suštinu. Relativno govoreći, sve što pripada Suštini je realno, a sve što pripada Ličnosti je nerealno. Kažem namerno, relativno realno i nerealno. Razumemo da Ličnost mora da bude formirana u nama, pre nego što Suština može da raste preko onog stepena, koji dostiže sopstvenom snagom za rast. Suština može da raste samo na račun Ličnosti – to jest, u mom slučaju, na račun dr Nikola ili u vašem slučaju, na račun tog finog čoveka, te fantastične žene, po imenu – pa, po vašem imenu i prezimenu. Molim vas da u sebi kažete svoja imena iz života. Sada, vaše ime – recimo, gđa. Evangelina Blesington Smit – nije vi – niti je g. Sidmaut Klarendon Barington – vi. U stvari, oni su vaši najveći neprijatelji i čine sve što mogu da spreče Suštinu da raste. A kakav je to posao videti to u sebi i kakav je to posao pokušati da oslobodiš sebe fikcije čiji je čovek nesrećni rob čitavog svog života! Zar ne možete da predvidite kako će gđa. Blesington kliznuti u sobu i reči: „Toliko sam uživala u onom malom komentaru koji smo imali prošle nedelje.“ Ili kako će g. Klarendon Barington ući sa izrazom dosade na licu i kazati: „Želeo bih tačno da znam šta je to Ličnost, u nekoliko reči, jer moram da stignem u rezidenciju do 9:30.“ Dakle – stvari upravo tako izgledaju. I sve to treba da ilustruje šta život kao Treća ili Neutralizujuća Sila znači i kako će neminovno održati Ličnost aktivnom i Suštinu pasivnom. Kao što je rečeno mnogo puta do sada, prvo obrazovanje za nas na Zemlji je da formiramo dobru i bogatu Ličnost. Drugo obrazovanje je da je učinimo pasivnom i da sve što je u njoj vredno prenesemo na Suštinu, kako bi Suština mogla da raste – onaj mali dečak, mala devojčica u vama. Postoje vredne stvari u dobroj Ličnosti, ali one pripadaju, da tako kažem, stavu „Ja mogu da činim“. Nisu te dobre stvari, koje ste naučili tokom života, ono što treba žrtvovati. U pitanju je njihov okvir, osećaj, identifikacija sa njima, to je ono čega se treba odreći. Sve dok čovek, žena, pripisuju sebi te izvrsne osobine, Suština ne može da raste. Razmotrite tu ideju i razmislite o njoj. Čovek mora početi da to sam vidi, na većoj skali, da vidi značenje stvari, čovek ne zna zaista kako razmišlja ili se kreće ili oseća. Sada, Ličnost, kojom upravlja Lažna Ličnost, neće ništa od tih gluposti. Ona kaže: „Ja sam to učinio“, „Ja sam to smislio“, „Ja sam to shvatio.“ i tako dalje.  I tako je svako ljubomoran i mrzi druge i u stalnoj je žurbi i sve vreme je uvređen i provodi čitav život žaleći se i objašnjavajući kako su ga prevideli i tako dalje. Da – uočite kada ste uvređeni i pokušajte da posmatrate zašto.

Sada, ako nešto raste iz tla Suštine umesto iz tla Ličnosti, sve postaje sasvim drugačije. Rast iz tla Suštine je realan. Čovek se svađa jedino usled osećaja nerealnosti, svoje unutrašnje praznine. Ono što je realno u nama nikada se ne raspravlja niti svađa oko bilo čega. Budući da je Ličnost obojena onim što je stečeno iz života, a nije njihovo sopstveno, ljudi se svađaju. Međutim, onaj ko ima nešto što potiče iz Suštine, ne želi da se raspravlja ni sa kime, jer to jeste realno – i jeste tako. Izvor takozvanog kompleksa niže vrednosti je Ličnost i posebno njena moć kontrole, Lažna Ličnost. Ukoliko se Suština razvije, tu ne može biti osećaja inferiornosti. Kako bi ga moglo biti? Mi smo svi inferiorni u odnosu na same sebe, jer  smo u Ličnosti, a ne u Suštini, kada nešto nije sasvim realno – recimo, kada nešto kažemo ili se pretvaramo da jesmo. A šta bilo ko od nas može reći realno? Što više sebe naduvavate, kao ona žaba krastača u bajci, to se osećate nerealnije i nesrećnije i to ćete biti uvredljiviji i dramatičniji i tako dalje. Zašto? Jer je sve pretvaranje, veštačko je, nije realno. Uvredljiva osoba je uvek osoba, koja se oseća nerealno. Da li se slažete? Dakle, razmotrite to u sebi kroz samo-posmatranje. Uočite gde ste uvredljivi – tada posmatrajte šta je to zbog čega ste uvredljivi.  Da – to spada u pravo samo-posmatranje.

Sada, Suština ne može da raste iz onoga što je nerealno. Ono, što je suštinsko, što je realno, ne može se lako vređati. Ukoliko nešto zaista razumete, niste  uvredljivi – priznajem, ovo je teško razrešiti. Ljudi, koji misle da znaju, kao što su to lekari ili naučnici, veoma su uvredljivi. Ipak, morate priznati da niste uvredljivi zbog – dakle, zbog čega? Za što možete reći da vas to ne vređa? Interesantna linija samo-posmatranja

Pitam se da li je svako od nas, pod određenim okolnostima, uvredljiv zbog bilo čega. Samo bih rekao da vas razlika između vaše slike o sebi i vaših stvarnih sposobnosti čini uvredljivim – izuzetno uvredljivim.

Kao što sam rekao, uvredljivi smo zbog onoga što se pretvaramo da jesmo i to donosi nasilje. Međutim, morate razumeti da je ovaj Rad usmeren prema nama i da se, dok god nasilje, ljubomora, mržnja i sve ostalo postoje u nama, ne možemo probuditi – dok ne postanemo svesni toga – i ne možemo se približiti Svesnom Krugu Čovečanstva, do kojeg se ne može stići ni metkom, ni nožem, ni pištoljem, ni mišićima, niti nasilnom mržnjom, fanatičnim besom, niti bilo kojim srednjovekovnim sredstvom. Moramo se setiti da Rad govori o Svesti kao o svom vrhovnom cilju sve vreme – o postajanju svesnijim sebe – to jest, osobe, koja zaista jesmo nezavisno od ove prerušene persone – on govori i o ideji da postanemo svesniji druge osobe – u stvari da vidimo drugu osobu u sebi. Kada ubijete, vi i ubijeni ste isto. Kada ogovarate, vi i oklevetani ste isto. U Ezoteričkom Plesu, kome je Hrist podučavao svoje učenike, nalazimo rečenice:

„Bio bih spasen i spasao bih,

Bio bih oslobođen i oslobodio bih.

Bio bih ranjen i ranio bih.

Bio bih rođen i rodio bih.

Jeo bih i bio bih pojeden.

Čuo bih i čulo bi se.

Bio bih mišljen, potpuno mišljen.

Bio bih opran i prao bih.“

(Apokrifna dela Jovanova)

Sigurno, neobičan ples i sigurno znatno dublji nego što mislimo. Međutim, makar možemo videti da on postaje svestan u dve sile – u suprotnostima – u sebi i drugoj osobi. Rad uči da prvo moramo postati svesni u jednoj sili – to jest, moramo posmatrati šta jesmo i šta želimo – tada u dve sile i konačno u tri sile.

Sada, Suština, budući da dolazi sa zvezda, stoji na mnogo višem nivou razvoja nego Ličnost, koja je u nama formirana delovanjem života na manifestovanoj Zemlji. Suština, kao viša stvar, istovremeno je i mnogo realnija stvar. Ipak, ona je nerazvijena – dete, koje treba da bude naučeno na račun Ličnosti. Reći ćete: „Kako niže može da uči više – više na osnovu porekla na skali’“ Odgovoriću vam i reći da Ličnost – niže – ne može da uči Suštinu, dok Rad ne uđe u Ličnost. Tada će Rad, dolazeći spolja, od onoga što ste čuli i naučili, govoriti Suštini iz Ličnosti.  Može biti da je Suština nekada mogla da bude podučavana Radu direktno iznutra, iz Viših Centara. Međutim, danas, u svetu uspavanih ljudi, Rad mora da dođe spolja, iz škole u svetu i da prvo uđe u Ličnost. To je razlog zašto je jedan od zadataka Ezoterijskog Čovečanstva bio da izgrade kulturu do stepena, gde ljudi mogu da čuju i razumeju dovoljno da bi shvatili Rad. Ličnost mora da bude oformljena, obrazovanjem, umetnošću, naukom, literaturom da bi se omogućilo čovečanstvu da raste i zadrži otvorenu vezu između „Sunca“ i „Zemlje“ – ili, ako koristite jezik Biblije – između Neba i Zemlje. Jer ako Čovek potpuno padne u san, od njega neće više biti nikakve koristi i on će biti odgurnut u stranu ili naveden da sebe uništi u ratovima. Čovek se približava kritičnoj tački na Zraku Kreacije – šoku Fa – Mi – i on je tako kompleksan, jer je dizajniran da održi vezu između višeg i nižeg, da bude Nitrogen ili Treća Sila između viših i nižih delova Zraka. Ta ideja pomaže osobi da se seti sebe – to jest, da pređe iz stanja životinje u stanje ČOVEKA.

NASTAVAK

ČETVRTI PUT - SUŠTINA I LIČNOST IV

Great Amwell House,

24. januar 1948.

SUŠTINA I LIČNOST

IDEJA RADA

Danas ćemo ponovo govoriti o tome šta Rad uči o Suštini i Ličnosti. Rad kaže da se rađamo kao Suština. Kao sasvim mala deca mi smo u Suštini. Međutim, Suština, koja je stvarni deo nas, veoma je mala, primitivna i nerazvijena. Kroz kontakt sa životom, preko Tate i Mame i negovatelja i učiteljica, mi razvijamo Ličnost, koja okružuje Suštinu, ali ne omogućava Suštini da raste. Ličnost raste – ne Suština – ne stvarni deo nas. Tada se oko Ličnosti formira Lažna Ličnost, preko koje zamišljamo da smo realni ljudi. Sa Lažnom Ličnošću je povezano imaginarno ’Ja’ – to jest, mi zamišljamo da imamo realnu, nepromenljivu, permanentnu stvar pod nazivom ’Ja’. Međutim, Rad uči da to nije Pravo ’Ja’, već samo Imaginarno ’Ja’ i tada, mada Pravo ’Ja’ postoji u nama i može biti dosegnuto, mi nismo u dodiru sa njim niti to možemo biti sve dok zamišljamo da ga imamo. Jedna od funkcija imaginacije je uverenost da imamo neku stvar, koju nemamo. Mogu zamišljati da imam pušku i kada me neko upita da li želim pušku, ja kažem da je već imam. Tada shvatim da je nemam. To jest, zamišljam da imam nešto vredno i kada mi to ponude, odbijam, jer zamišljam da to već imam. Kasnije otkrivam da to nemam. To je jedna od funkcija imaginacije i ona univerzalno deluje na Čoveka. Kao što znate, Rad kaže da je čovečanstvo u snu, delom usled namerne hipnoze sa ciljem da bude zadržano u snu i ukoliko čovek želi da se probudi iz Zemaljskog Sna, u kome se celo  čovečanstvo koristi u fabrici bola u neke druge svrhe a ne sopstvene – on se mora boriti sa imaginacijom. Sada dolazimo do Komentara uz ovo učenje Rada:

KOMENTAR

Probuditi se iz sna znači rasti, razvijati se. Čovek, žena, mogu da rastu i razvijaju se jedino kroz pozitivne ideje. Negativne ideje guraju čovečanstvo u san: pozitivne ideje ga bude. Ranije je rečeno da je jedan od načina definisanja pozitivnih ideja taj, da ono što jača Lažnu Ličnost nije pozitivna ideja. Niko iznutra ne može da se razvije pomoću Lažne Ličnosti. Rad kaže da iznutra niko od nas nije odrastao. Kaže, da je tako, rat bi odmah prestao. U odnosu prema svom poslu, svojim životnim okolnostima, u kojima smo obučeni, mi možemo izgledati kao pravi čovek i prava žena.  Delujemo skromno i važno, govorimo prave stvari i činimo prave pokrete. Nosimo kostime i uniforme, imamo brižljivo podešena lica i izraze i uspevamo da obavimo stvari dok su u skladu sa našom obukom. Ali odvojite takvu osobu na stranu, uvedite je u zonu koja nije poznata i on ili ona su zbunjeni, neprijatno im je ili, kako se to uobičajeno kaže „izbačeni su iz koloseka“.

To je prvo obrazovanje – nametnuto životom – to jest, obrazovanje Ličnosti. Ovaj Rad se bavi drugim obrazovanjem, u kome Ličnost mora da bude oslabljena a pravi deo nas – naime, Suština – da raste. I sigurno, kao što većina nas već zna, to je veoma težak posao. Međutim, ako tragamo za novim značenjem – a značenje je najvažnija stvar, jer mi živimo kroz značenje – moramo se odvojiti od onog starog, dotrajalog, kako bismo napravili mesta novom značenju za našu egzistenciju. U suprotnom umiremo – iako naša tela nastavljaju da žive. Koliko mrtvih ljudi šeta ulicama i sedi u klubovima. Novo značenje je za nas moguće samo preko novih ideja. Nećete dobiti novo značenje od ideja koje pripadaju životu.

***

Postoji jedna stara pesma – pretpostavljam, za neke vulgarna pesma, bez sumnje – u kojoj se pojavljuje fraza: „Odakle ti taj šešir?“ Uzmimo tu prostu frazu kao polaznu tačku. Čovek se fizički oblači u odeću, a mentalno i psihološki oblači se u istinu, to jest, u istinu koju sledi. Telo je obučeno u fizičku odeću, a ono što smatrate istinom oblači vaš um-telo. Čovek, žena, na prvom nivou su fizičko telo. Kažem, prvo u smislu čula. Vidimo čovekovo vidljivo telo, ženino vidljivo telo. Međutim, taj čovek, ta žena takođe poseduju nevidljivu psihologiju,  sasvim moguće anđeosku, ali možda i đavolsku. Međutim, fizičko telo, pojava dostupna čulima, ne mora nam ni u najmanjoj meri pokazati psihologiju te osobe. Čovek može uočiti zlokoban izraz lica na trenutak, međutim, lepota vidljivog tela ga uverava i on nastavlja sa poverenjem. Međutim, taj zlokoban izraz lica je za trenutak otkrio prirodu unutrašnje psihologije – to jest, psihološko telo, koje je zakačeno za to predivno fizičko telo. Onda nije neobično, koliko mogu da vidim, da ljudi moraju da pređu sedamdesetu ili osamdesetu, pre nego što ovo razumeju, uprkos mnogim mudrim izrekama kao što su „Stvari nisu onakve kakve izgledaju“, ili „Nije zlato sve što sija“ i tako dalje.  A tada su suviše stari da bi se setili onoga, čega su želeli da se sete, što će ih poštedeti mnogo nevolja. Tako nije iznenađujuće da Rad uči da je Čovek u snu – i to uključuje i Ženu, koja je takođe u snu, podjednako kao i Čovek, samo ne na sasvim isti način, kako sam primetio.

Sada, vratimo se na taj “šešir”. Taj deo nevidljive psihologije ili psihološkog tela osobe, koji je povezan sa time, kako on ili ona misli, jeste taj “šešir” – kapa koja misli. Glava misli – tako, njen pokrivač je ono u šta se ona oblači. Osoba misli na osnovu onoga što smatra istinom. Vi mislite na osnovu onoga što smatrate istinom. Oblici istine, kojima ste naučeni i koje ste prihvatili, obrazuju vaš „šešir“. Tako je legitimno postaviti osobi pitanje ne samo: „Zašto misliš da je to i to istina?” već “Odakle ti taj šešir?” što odgovara pitanju: “Zašto razmišljaš na taj način?“ Odgovor je, naravno: „Jer sam naučen da mislim tako.“ Da, ali druga osoba, koju su drugačije odgajali, razmišlja na drugačiji način – to jest, nosi drugačiji šešir, različite boje ili različitog oblika. I tako dalje i tako dalje. Međutim, svako smatra da misli ispravno i svako smatra da razmišlja na osnovu apsolutne istine. Tako svako nosi drugačiji šešir – to jest, stečenu psihologiju.

Sada, da li ste svi potpuno svesni da, iako živite u opipljivim, jasno vidljivim telima i šaljete signale jedni drugima najbolje što možete, mada često nespretno, vi u stvarnosti živite u svojim mislima, osećanjima, raspoloženjima, željama, ambicijama itd. koje su nevidljive? Tako ste vi u stvari nevidljivi, zatvoreni u vidljivo telo. Da li to vidite? Može vam biti slomljeno srce, a da spolja izgledate veselo. Zbog čega ljudi ne mogu da razumeju tu ideju, da oni žive u svojoj nevidljivoj strani, koju samo oni znaju preko svoje svesti? Pogledajte tu viziju: ovde smo vidljivi jedni za druge kao fizička tela ali gotovo sasvim nevidljivi jedni za druge u bilo kom realnom smislu. Tako, budući da ste u stvarnosti nevidljivi, vi ste shodno tome svi sami – ne usamljeni – već sami. To je nešto što moramo da shvatimo u potpunosti, u pogledu svih značenja koje sadrži. To je jedina stvar koja nas spasava stalnog samosažaljenja. Nije ničija greška to što vas ne razumeju – jer vi ste nevidljivi i niko vas ne poznaje. Samo vi možete poznavati sebe. Tako Rad kaže: „Počni pokušajem da shvatiš sebe.“ Da – veoma veliki zadatak, ali on usmerava napor na pravo mesto. Međutim, ovde se meša imaginacija da vas zadrži u snu. Ona kaže: „Naravno da poznajem sebe – naravno da razumem sebe.“ Odgovor je:  „Ne poznaješ sebe i dok god si pod uticajem te iluzije ništa se u tebi neće promeniti. Sve će ostati isto. Prolazićeš kroz iste teškoće, iste nesreće i iste tragedije. Postoji samo jedan put da se sve to promeni, a to je promeniti sebe, promeni sopstveno biće i tvoj život će se promeniti. Pokušaj da promeniš život i sve će ostati isto, čak i ako odete na najdalji deo na Zemlji.“

Sada, ovde imamo jednu od pozitivnih ideja Rada – naime, „Da bi promenio život, čovek prvo mora da promeni sebe. A da bi promenio sebe, on mora naći učenje koje će mu reči kako to da uradi. Mora biti spreman da nauči novo znanje, novu istinu i da počne da razmišlja na nov način. Ukoliko bude nastavio da razmišlja na osnovu stečenog znanja, nastaviće da razmišlja na stari način i ništa se neće promeniti. Samo razmišljanje na novi način može promeniti čoveka.“

Sada, ideja života – to jest, negativna ideja – počinje sa promenom spoljašnjeg života, promenom kuće, prihoda, posluge itd. Ideja Rada počinje promenom sebe. To je pozitivna ideja. Ukoliko ostanete isti čovek, ista žena, gde god da idete, privlačićete iste nevolje, iste strahove. Rad kaže: „Vaše biće privlači vaš život.“ Ukoliko ne promenite svoje biće – vrstu osobe koja jeste mehanički na osnovu odrastanja – ništa ne može da se promeni za vas u spoljašnjem životu. Uvek ćete privlačiti istu vrstu stvari, iste situacije, iste nevolje.“ Tako Rad u tom drugom obrazovanju uči da je čovekov zadatak da počne sa pokušajima da promeni svoje biće, a ne da pokuša da promeni spoljne okolnosti. To je pozitivna ideja. 

NASTAVAK