PONOVNO ROĐENJE I

Moris Nikol - META

PONOVNO ROĐENJE

Deo prvi

Nikodim, farisej i član Sinedriona, došao je jedne noći kod Hrista i njihov razgovor kao i stanje nerazumevanja u kome se nalazio prikazano je u Jevanđelju po Jovanu (III 2-10):

"Ravi! Znamo da si ti učitelj od Boga došao; jer niko ne može čudesa ovih činiti koja ti činiš ako nije Bog s njim. Odgovori Isus i reče mu: Zaista, zaista ti kažem: ako se ko nanovo ne rodi, ne može videti carstvo Božije. Reče Nikodim Njemu: Kako se može čovek roditi kad je star? Eda li može po drugi put ući u utrobu matere svoje i roditi se? Odgovori Isus: Zaista, zaista ti kažem: ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u carstvo Božije. Šta je rođeno od tela, telo je; a šta je rođeno od Duha, duh je. Ne čudi se što ti rekoh; valja vam se nanovo roditi. Duh diše gde hoće, i glas njegov čuješ, a ne znaš otkuda dolazi i kuda ide; tako je svaki čovek koji je rođen od Duha. Odgovori Nikodim i reče Mu: Kako može to biti? Isus odgovori i reče mu: Ti si učitelj Izrailjev, i to li ne znaš?”

Nešto je neobično u redosledu ovih reči, posebno na početku. Na šta je mislio Nikodim, a na šta je mislio Hrist? Nikodim nije postavio pitanje, međutim Hrist mu je odgovorio. Šta je odgovorio? Na prvi pogled se čini da reči, koje su stavljene Nikodimu u usta, ne sadrže pitanje. U ovoj priči o pretpostavljenoj noćnoj konverzaciji između fariseja i Hrista, Nikodim je prikazan kako iskreno i bez ikakvog pokušaja ulagivanja kaže da je video čuda koja je Hrist izvršio i da je zbog toga uveren da je Hrist učitelj koji dolazi od Boga. „Mi znamo“ – kaže on – „da si učitelj od Boga došao, jer niko ne može čudesa činiti koja ti činiš ako nije Bog sa njim.“

To zvuči kao razumna izjava koja ne iziskuje odgovor, kao izjava koja bi kasnije mogla da vodi do nekog konkretnog pitanja ili možda priznanja ili molbe za savet. Međutim, Hrist je upravo u tom trenutku prikazan kako ga prekida pitanjem. Šta je bio razlog za taj prekid i šta je to bilo u Nikodimovim rečima na šta je trebalo da se odgovori? Moglo bi se pretpostaviti da bi se Hrist saglasio sa Nikodimom i rekao mu da je njegov zaključak sasvim tačan i da su čuda ubedljiv dokaz da učitelj dolazi od Boga. Međutim, umesto toga, Hrist kaže nešto naizgled sasvim irelevantno i upravo ta prividna irelevantnost i nepotreban odgovor daju ovom pasusu neobičan kvalitet, kao da se potpuno izlazi van fokusa i kao da se tu prožimaju dva potpuno različita značenja. I upravo u toj činjenici leži značaj ovog pasusa. Stanovište Nikodima i stanovište Hrista dovedeni su na početku u očiglednu koliziju preko dve kratke rečenice, kako bi se prikazala ogromna razlika između njih i, kao i sve ostalo u Jevanđeljima, pasus ima karakter testa razumevanja za onoga ko ga čita. U dva uvodna stiha razgovora reči teku glatko jedna za drugom, ali njihovo značenje je suprotstavljeno i ta činjenica postepeno postaje sve jasnija, kako Nikodim pokazuje potpuno nerazumevanje onoga o čemu Hrist govori.

Koje je Nikodimovo stanovište? To je stanovište zasnovano na čulima. Nikodim počinje od onoga što je video fizičkim očima i po svoj prilici želi da izgradi svoju veru u Hrista na toj osnovi. Video je izvršena čuda i ostvarene znake i taj dokaz, koji su mu pružila čula, opredelio ga je da poveruje u Hrista. On ne počinje ni od čega što je video iznutra, već od onoga što je video spolja. Hrist ga ispravlja. Nikodim čak nije ni postavio pitanje, već je počeo da govori na određeni sasvim pogrešan način; to je ono na šta se Hrist nadovezuje. Hrist ne kaže direktno da je Nikodimov pristup pogrešan, već na to u svom odgovoru ukazuje. On Nikodimu ne kaže da je beskorisno početi od vidljivog dokaza o postojanju Boga, već ukazuje da se čitavo pitanje u stvari odnosi na čoveka. On kaže: Zaista, zaista ti kažem: ako se ko nanovo ne rodi, … ne može videti Boga.“ To jest, Hrist kaže Nikodimu da samo novi čovek, druga vrsta čoveka, može nešto znati o Bogu.  Međutim, Nikodim, tragajući za spoljašnjim dokazima o manifestaciji Boga i impresioniran čudima, ne može da shvati šta to znači. On misli da je reč samo o tome da se pronađe spoljašnji dokaz da Bog postoji ili da je manifestovan u ovoj ili onoj osobi. I on sasvim iskreno želi da pođe od takvog vidljivog i spoljašnjeg dokaza. Tako, videvši čuda, oseća da Hrist mora biti izuzetna osoba i čak božanski čovek.

Svako prirodno teži razmišljanju na taj način, polazi od te tačke i posmatra vidljivo svedočanstvo kao konačni dokaz, jer je um prvobitno razvijen kontaktom sa čulnim objektima i tako se prirodno oslanja na vidljivi svet. Nikodimova vera polazi od čulnog i tako od onoga što leži spolja, dok Hrist pokazuje da je to nemoguće. Šta god da počiva na čulima i šta god da se njima može potvrditi, nije adekvatna polazna tačka. Ukoliko je čovek sposoban da se podvrgne unutrašnjem razvitku, individualnoj transformaciji, za koju se ovde koristi tehnički naziv „ponovno rođenje“, iz onoga što Hrist kaže jasno proizilazi da on ne može poći od vidljivih dokaza i tako ne može imati polaznu tačku u životu. Tako, šta god da zamišljamo da ponovno rođenje znači, jednu stvar očigledno već sada možemo razumeti – ono može početi samo sa nečim unutrašnjim, nečim što je viđeno u čoveku, nečim shvaćenim i pojmljenim iznutra i ne može početi obožavanjem nečega izvan čoveka ili traženjem potvrde preko spoljašnjih dokaza, kao što su čuda, ili bilo čega drugog što pripada spoljašnjem životu ili, ukratko, bilo čega što dolazi kroz kanal pet spoljašnjih čula.


Nastavak