PDF-VERZIJA
DEO I
Birdlip, 30. juli 1941.
Kao što neki od vas već znaju, g. Uspenski je sugerisao da se ovaj Rad može nazvati psiho-transformizam. Ideja Rada je psihološka transformacija – transformacija nas samih.
Transformacija znači promenu jedne stvari u neku drugačiju stvar. Hemija proučava moguću transformaciju materije. Postoje dobro poznate transformacije materije. Na primer, šećer može biti transformisan u alkohol i sirće delovanjem fermenta: to je transformacija jedne molekularne supstance u drugu molekularnu supstancu. Kao što znate, alhemičari iz prošlosti su oduvek sanjali o transformaciji prostog metala u zlato. Ali ta ideja nije uvek imala bukvalno značenje, jer su tajne škole ponekad koristile jezik alhemije da bi se ukazalo na mogućnost transformacije čoveka u drugu vrstu čoveka. Čovek, kakav jeste – to jest, mehanički čovek, koji služi prirodi i koji je utemeljen u nasilju – je bio predstavljen kao prosti metal i transformacija prostog metala u zlato je ukazivala na moguću transformaciju, koja latentno postoji u njemu. U Jevanđeljima ideja o mehaničkom čoveku kao semenu, koje je sposobno za rast, ima isto značenje, ima je i ideja o ponovnom rođenju, o čoveku koji se rađa ponovo.
Kao što znate, u ovom sistemu učenja, čovek se posmatra kao trospratna fabrika, koja koristi tri vrste hrane – običnu hranu na najnižem spratu fabrike, vazduh na drugom spratu i utiske na trećem.
Hrana, koju jedemo, je izložena sukcesivnim transformacijama. Proces života je transformacija. Svako živo biće živi transformišući jednu stvar u drugu. Biljke transformišu vazduh, vodu i minerale iz zemljišta u nove supstance – u ono što nazivamo paradajz, pasulj, grašak, lešnike, voće i tako dalje – delovanjem sunčeve svetlosti i fermenta. Osetljiva živa opna, prevučena preko Zemlje, koja provodi silu iz Univerzuma – to jest, organski život – je prostrani transformišući organ.
Kada jedemo hranu, ona se sukcesivno, stepen po stepen, transformiše u sve one supstance, koje su neophodne za našu egzistenciju. To radi um pod imenom instinktivni centar, koji kontroliše unutrašnji rad organizma i, naravno, zna o tome mnogo više nego mi. Možemo razumeti, da kada se uzme hrana, počinje probava. Probava je transformacija. Hrana se u stomaku menja u nešto drugo. To je samo prvi stepen transformacije hrane i u Radu je označen kao prelazak od DO 768 do RE 384. Biće dovoljno da iskoristimo taj prvi stepen kao primer, ne idući dalje. To je stepen, koji svako može da razume bez teškoća. Svako može da vidi da se hrana, koja je uzeta u najnižem odeljku trospratne fabrike – naime, jelo koje jedemo – podvrgava transformaciji. Pretpostavimo sada da hrana padne u stomak i da se ništa ne dogodi: šta sada? Telo, koje je nalik velikom gradu, neće uspostaviti nikakav kontakt sa njom. Kako nesvareni komad mesa ili paradajz može ući u krvni tok i dopremiti neophodne, fine supstance do mozga.
Međutim, upravo ta situacija je manje ili više slučaj sa trećom hranom, hranom utisaka. Oni ulaze i ostaju neprobavljeni – to jest, ne dolazi do transformacije. Utisci ulaze kao DO48 i zaustavljaju se. Osim veoma male količine transformacije, ništa se ne događa. Nema odgovarajuće transformacije utisaka. Nije neophodno za svrhe prirode da čovek transformiše utiske. Ali čovek može transformisati utiske, ukoliko ima dovoljno znanja i ukoliko razume zašto je to neophodno.
Većina ljudi misli da će im spoljašnji život dati ono za čime žude i tragaju. Život ulazi kao utisak, kao DO48. Prvo shvatanje značenja Rada je razumeti da život, koji ulazi kao utisak, mora da bude transformisan. Ne postoji takva stvar kao što je „spoljašnji život“. Ono što sve vreme primate su utisci. Vidite osobu, koja vam se ne dopada – to jest, vi primate tu vrstu utiska. Vidite osobu, koja vam se dopada – to jest, ponovo primate utisak. Život su utisci, ne čvrsta, materijalna stvar, kakva pretpostavljate i verujete da realnost jeste. Vaša realnost su vaši utisci. Znam da je ovu ideju veoma teško shvatiti. Ona predstavlja veoma tešku raskrsnicu. Vi ste na primer sigurni da život postoji kao takav, a ne kao utisci. Mislite da je osoba, koju vidite kako sedi u stolici, nosi plavo odelo, smeje se i priča, realna. Ne, vaš utisak o njoj je realan za vas. Da nemate čulo vida, ne biste je videli. Da nemate čulo sluha, ne biste je čuli. Život ulazi kao utisak i tu je da bi se moglo raditi na sebi – ali samo ako shvatite da ono na čemu radite nije spoljašnji život, već utisci koje primate. Dok ovo ne budete razumeli, nikada nećete shvatiti značenje onoga što se u Radu naziva Prvi Svesni Šok. Taj šok se odnosi na one utiske, koji su sve što znamo o spoljašnjem svetu, a koje unosimo kao istinske stvari, prave ljude. Niko ne može transformisati spoljašnji život. Ali svako može transformisati svoje utiske, naime, treću i najvišu hranu, koja se unosi u trospratnu fabriku. Iz tog razloga ovaj sistem kaže da je neophodno napraviti agenciju za transformaciju na mestu ulaska utisaka. To je značenje Rada, sagledanog u svetlu psihološke transformacije i to je tačka, na kojoj Rad počinje. To je nazvano Prvi Svesni Šok, jer je to nešto što se ne radi mehanički. To se ne događa mehanički – tj. za to je potreban svestan napor. Čovek, koji počinje da razumeva šta to znači, istovremeno počinje da više ne bude mehanički čovek, koji služi prirodi, zaspali čovek i korišćen od strane prirode za njene sopstvene potrebe, koje nisu u interesu čoveka. Ako sada razmislite o značenju svega onoga što vam je rečeno da Radite u smislu napora, počevši od samo-posmatranja, videćete bez ikakve sumnje da se praktična strana Rada odnosi na transformaciju utisaka i na rezultate utisaka. Rad na negativnim emocijama, rad na tmurnim raspoloženjima, rad na pridavanju značaja (konsideraciji), rad na unutrašnjem laganju, rad na identifikaciji, rad na teškim ’Ja’, rad na samo-pravdanju, rad na stanjima sna i tako dalje je povezan sa transformacijom utisaka i njihovim rezultatom. Složićete se da se Rad na sebi može uporediti sa varenjem u tom smislu što je varenje transformacija. Na mestu ulaska utisaka se mora postaviti agencija za transformaciju. To je Prvi Svesni Šok i njemu je dat opšti opis pamćenje sebe. Ako putem razumevanja Rada možete da posmatrate život kao Rad, tada ste u stanju pamćenja sebe. Ovo stanje svesti vodi do transformacije utisaka – a tako i života u pogledu vas samih. To jest, život više ne deluje na vas na stari način. Počinjete da mislite i da razumevate na drugi način. A to je početak vaše sopstvene transformacije. Jer dok god razmišljamo na isti način, unosimo život na isti način i ništa se ne menja u nama. Transformisati utiske života znači transformisati sebe samog, a samo potpuno novi način razmišljanja to može postići. Sav ovaj Rad služi da nam pruži jedan sasvim novi način razmišljanja. Dopustite da vam dam jedan primer. Rečeno vam je u Radu da ako ste negativni, to je uvek vaša greška. Čitava situacija, onako kako je snimljena čulima, mora biti transformisana. Ali da bi se to razumelo, neophodno je da se počne sa razmišljanjem na sasvim nov način.
Svi vi možete razumeti da nas život neprestano tera na reakcije. Sve te reakcije formiraju naš život – naš sopstveni lični život. Promeniti život ne znači promeniti spoljne okolnosti: to znači promeniti reakcije. Ali dok ne vidimo da spoljašnji život ulazi kao utisak, koji nas uslovljava da reagujemo na stereotipne načine, ne možemo videti tačku potencijalne promene, gde je moguće raditi. Ako su reakcije, koje formiraju naš sopstveni lični život, većinom negativne, onda je to vaš život. Vaš život je pretežno masa negativnih reakcija na utiske, koji ulaze svakoga dana. Transformacija utisaka tako da oni ne izazivaju uvek negativne reakcije, je onda čovekov zadatak, ukoliko čovek želi da radi na sebi. Ali za to je neophodno samoposmatranje u tački gde ulaze utisci. Onda čovek može dopustiti da utisci uđu na negativan način ili ne. Ako ne, to znači početi živeti svesnije. Ako se propusti da se transformišu utisci u trenutku njihovog ulaska, može se uvek raditi na rezultatima tih utisaka i sprečiti da dobiju puni mehanički efekat. Sve to zahteva definitivni osećaj, definitivnu evaluaciju Rada, jer to znači da Rad mora biti pomeren napred, do one tačke, na kojoj utisci ulaze i bivaju distribuirani mehanički do uobičajenog mesta u ličnosti, gde proizvode reakcije. Kasnije ćemo više govoriti o transformaciji, ali može se dodati da nije moguće postići viši nivo bez transformacije i sama ideja o transformaciji je bazirana na činjenici da postoje različiti nivoi i odnosi se na prelazak sa jednog nivoa bića na drugi. Niko ne može dostići viši nivo razvitka bez transformacije.
Transformacija znači promenu jedne stvari u neku drugačiju stvar. Hemija proučava moguću transformaciju materije. Postoje dobro poznate transformacije materije. Na primer, šećer može biti transformisan u alkohol i sirće delovanjem fermenta: to je transformacija jedne molekularne supstance u drugu molekularnu supstancu. Kao što znate, alhemičari iz prošlosti su oduvek sanjali o transformaciji prostog metala u zlato. Ali ta ideja nije uvek imala bukvalno značenje, jer su tajne škole ponekad koristile jezik alhemije da bi se ukazalo na mogućnost transformacije čoveka u drugu vrstu čoveka. Čovek, kakav jeste – to jest, mehanički čovek, koji služi prirodi i koji je utemeljen u nasilju – je bio predstavljen kao prosti metal i transformacija prostog metala u zlato je ukazivala na moguću transformaciju, koja latentno postoji u njemu. U Jevanđeljima ideja o mehaničkom čoveku kao semenu, koje je sposobno za rast, ima isto značenje, ima je i ideja o ponovnom rođenju, o čoveku koji se rađa ponovo.
Kao što znate, u ovom sistemu učenja, čovek se posmatra kao trospratna fabrika, koja koristi tri vrste hrane – običnu hranu na najnižem spratu fabrike, vazduh na drugom spratu i utiske na trećem.
Hrana, koju jedemo, je izložena sukcesivnim transformacijama. Proces života je transformacija. Svako živo biće živi transformišući jednu stvar u drugu. Biljke transformišu vazduh, vodu i minerale iz zemljišta u nove supstance – u ono što nazivamo paradajz, pasulj, grašak, lešnike, voće i tako dalje – delovanjem sunčeve svetlosti i fermenta. Osetljiva živa opna, prevučena preko Zemlje, koja provodi silu iz Univerzuma – to jest, organski život – je prostrani transformišući organ.
Kada jedemo hranu, ona se sukcesivno, stepen po stepen, transformiše u sve one supstance, koje su neophodne za našu egzistenciju. To radi um pod imenom instinktivni centar, koji kontroliše unutrašnji rad organizma i, naravno, zna o tome mnogo više nego mi. Možemo razumeti, da kada se uzme hrana, počinje probava. Probava je transformacija. Hrana se u stomaku menja u nešto drugo. To je samo prvi stepen transformacije hrane i u Radu je označen kao prelazak od DO 768 do RE 384. Biće dovoljno da iskoristimo taj prvi stepen kao primer, ne idući dalje. To je stepen, koji svako može da razume bez teškoća. Svako može da vidi da se hrana, koja je uzeta u najnižem odeljku trospratne fabrike – naime, jelo koje jedemo – podvrgava transformaciji. Pretpostavimo sada da hrana padne u stomak i da se ništa ne dogodi: šta sada? Telo, koje je nalik velikom gradu, neće uspostaviti nikakav kontakt sa njom. Kako nesvareni komad mesa ili paradajz može ući u krvni tok i dopremiti neophodne, fine supstance do mozga.
Međutim, upravo ta situacija je manje ili više slučaj sa trećom hranom, hranom utisaka. Oni ulaze i ostaju neprobavljeni – to jest, ne dolazi do transformacije. Utisci ulaze kao DO48 i zaustavljaju se. Osim veoma male količine transformacije, ništa se ne događa. Nema odgovarajuće transformacije utisaka. Nije neophodno za svrhe prirode da čovek transformiše utiske. Ali čovek može transformisati utiske, ukoliko ima dovoljno znanja i ukoliko razume zašto je to neophodno.
Većina ljudi misli da će im spoljašnji život dati ono za čime žude i tragaju. Život ulazi kao utisak, kao DO48. Prvo shvatanje značenja Rada je razumeti da život, koji ulazi kao utisak, mora da bude transformisan. Ne postoji takva stvar kao što je „spoljašnji život“. Ono što sve vreme primate su utisci. Vidite osobu, koja vam se ne dopada – to jest, vi primate tu vrstu utiska. Vidite osobu, koja vam se dopada – to jest, ponovo primate utisak. Život su utisci, ne čvrsta, materijalna stvar, kakva pretpostavljate i verujete da realnost jeste. Vaša realnost su vaši utisci. Znam da je ovu ideju veoma teško shvatiti. Ona predstavlja veoma tešku raskrsnicu. Vi ste na primer sigurni da život postoji kao takav, a ne kao utisci. Mislite da je osoba, koju vidite kako sedi u stolici, nosi plavo odelo, smeje se i priča, realna. Ne, vaš utisak o njoj je realan za vas. Da nemate čulo vida, ne biste je videli. Da nemate čulo sluha, ne biste je čuli. Život ulazi kao utisak i tu je da bi se moglo raditi na sebi – ali samo ako shvatite da ono na čemu radite nije spoljašnji život, već utisci koje primate. Dok ovo ne budete razumeli, nikada nećete shvatiti značenje onoga što se u Radu naziva Prvi Svesni Šok. Taj šok se odnosi na one utiske, koji su sve što znamo o spoljašnjem svetu, a koje unosimo kao istinske stvari, prave ljude. Niko ne može transformisati spoljašnji život. Ali svako može transformisati svoje utiske, naime, treću i najvišu hranu, koja se unosi u trospratnu fabriku. Iz tog razloga ovaj sistem kaže da je neophodno napraviti agenciju za transformaciju na mestu ulaska utisaka. To je značenje Rada, sagledanog u svetlu psihološke transformacije i to je tačka, na kojoj Rad počinje. To je nazvano Prvi Svesni Šok, jer je to nešto što se ne radi mehanički. To se ne događa mehanički – tj. za to je potreban svestan napor. Čovek, koji počinje da razumeva šta to znači, istovremeno počinje da više ne bude mehanički čovek, koji služi prirodi, zaspali čovek i korišćen od strane prirode za njene sopstvene potrebe, koje nisu u interesu čoveka. Ako sada razmislite o značenju svega onoga što vam je rečeno da Radite u smislu napora, počevši od samo-posmatranja, videćete bez ikakve sumnje da se praktična strana Rada odnosi na transformaciju utisaka i na rezultate utisaka. Rad na negativnim emocijama, rad na tmurnim raspoloženjima, rad na pridavanju značaja (konsideraciji), rad na unutrašnjem laganju, rad na identifikaciji, rad na teškim ’Ja’, rad na samo-pravdanju, rad na stanjima sna i tako dalje je povezan sa transformacijom utisaka i njihovim rezultatom. Složićete se da se Rad na sebi može uporediti sa varenjem u tom smislu što je varenje transformacija. Na mestu ulaska utisaka se mora postaviti agencija za transformaciju. To je Prvi Svesni Šok i njemu je dat opšti opis pamćenje sebe. Ako putem razumevanja Rada možete da posmatrate život kao Rad, tada ste u stanju pamćenja sebe. Ovo stanje svesti vodi do transformacije utisaka – a tako i života u pogledu vas samih. To jest, život više ne deluje na vas na stari način. Počinjete da mislite i da razumevate na drugi način. A to je početak vaše sopstvene transformacije. Jer dok god razmišljamo na isti način, unosimo život na isti način i ništa se ne menja u nama. Transformisati utiske života znači transformisati sebe samog, a samo potpuno novi način razmišljanja to može postići. Sav ovaj Rad služi da nam pruži jedan sasvim novi način razmišljanja. Dopustite da vam dam jedan primer. Rečeno vam je u Radu da ako ste negativni, to je uvek vaša greška. Čitava situacija, onako kako je snimljena čulima, mora biti transformisana. Ali da bi se to razumelo, neophodno je da se počne sa razmišljanjem na sasvim nov način.
Svi vi možete razumeti da nas život neprestano tera na reakcije. Sve te reakcije formiraju naš život – naš sopstveni lični život. Promeniti život ne znači promeniti spoljne okolnosti: to znači promeniti reakcije. Ali dok ne vidimo da spoljašnji život ulazi kao utisak, koji nas uslovljava da reagujemo na stereotipne načine, ne možemo videti tačku potencijalne promene, gde je moguće raditi. Ako su reakcije, koje formiraju naš sopstveni lični život, većinom negativne, onda je to vaš život. Vaš život je pretežno masa negativnih reakcija na utiske, koji ulaze svakoga dana. Transformacija utisaka tako da oni ne izazivaju uvek negativne reakcije, je onda čovekov zadatak, ukoliko čovek želi da radi na sebi. Ali za to je neophodno samoposmatranje u tački gde ulaze utisci. Onda čovek može dopustiti da utisci uđu na negativan način ili ne. Ako ne, to znači početi živeti svesnije. Ako se propusti da se transformišu utisci u trenutku njihovog ulaska, može se uvek raditi na rezultatima tih utisaka i sprečiti da dobiju puni mehanički efekat. Sve to zahteva definitivni osećaj, definitivnu evaluaciju Rada, jer to znači da Rad mora biti pomeren napred, do one tačke, na kojoj utisci ulaze i bivaju distribuirani mehanički do uobičajenog mesta u ličnosti, gde proizvode reakcije. Kasnije ćemo više govoriti o transformaciji, ali može se dodati da nije moguće postići viši nivo bez transformacije i sama ideja o transformaciji je bazirana na činjenici da postoje različiti nivoi i odnosi se na prelazak sa jednog nivoa bića na drugi. Niko ne može dostići viši nivo razvitka bez transformacije.
DEO II
Birdlip, 14. avgust 1941.
Birdlip, 14. avgust 1941.
Ličnost, koju svi stičemo, prima utiske života. Ali ona ih ne transformiše jer je mrtva. Kada bi utisci pali na suštinu, oni bi bili transformisani, jer bi pali na centre. Ličnost - termin, koji primenjujemo na sve što stičemo (a mi moramo da steknemo ličnost) - prevodi utiske sa svih strana života na ograničen i stereotipan način u skladu sa svojim kvalitetima i asocijacijama. Ličnost se u tom pogledu u Radu ponekad poredi sa sekretaricom, koja sedi u prednjoj sobi, pristupajući svemu u skladu sa svojim sopstvenim idejama. Ona ima određeni broj rečnika, enciklopedija, podsetnika itd. svuda oko sebe i poziva tri centra – to jest, mentalni, emocionalni i fizički centar – u skladu sa svojim ograničenim idejama. Rezultat je taj, da se gotovo uvek pozivaju pogrešni centri. To znači da se ulazni utisci šalju na pogrešna mesta i proizvode pogrešne rezultate.
Čovekov život zavisi od te sekretarice, koja mehanički gleda stvari u svom podsetniku, bez razumevanja šta one zaista znače, i na osnovu toga ih šalje dalje, ne vodeći računa šta će se događati i osećajući da ona samo ispunjava svoju dužnost.
To je naša unutrašnja situacija. Ono što je važno shvatiti u ovoj alegoriji je da ta ličnost, koju svi stičemo i moramo da je steknemo, počinje da upravlja našim životima. I nema svrhe zamišljati da se to događa samo nekim ljudima. To se događa svakome. Ko god da smo, putem samoposmatranja ćemo naći sebe zaposednute malim brojem tipičnih reakcija na brojne utiske života. Te mehaničke reakcije upravljaju nama.
Svakim upravlja njegov sopstveni set reakcija na utiske – to jest, na život – bilo da je revolucionaran ili konzervativan, dobar ili loš u uobičajenom smislu. I te reakcije su njegov život. Čovečanstvo je u tom smislu mehaničko. Čovek je u sebi formirao određeni broj reakcija i njegova životna iskustva su njihov rezultat. Ako ste u stanju da se fizički dovoljno opustite i odvojite se od svih ideja o sebi (što je mentalna relaksacija), bićete u stanju da vidite na šta mislim. Videćete da postoji mnogo stvari ispod vas – naime, izvan vas – koje i dalje posmatrate kao sebe. U tako pasivnom stanju vi to možete nejasno videti. Na prvi pogled se čini da su iznad vas. Čim zategnete mišiće i počnete da govorite, vi postajete oni. Oni postaju vi ili vi postajete oni. Ali ne smete pokušavati da suviše radite ovu vežbu na početku.
U stvari, oni su nalik malim grabežljivim mašinama, koje insistiraju na tome da preuzmu kontrolu nad vama i zahtevaju da ponovo uđete u njih. Njih stavlja u pokret ona „sekretarica“ – to jest, uobičajeni način, na koji ta sekretarica odgovara na utiske. I reakcije, koje slede, mi posmatramo kao život. Mi svoje tipične reakcije na utiske posmatramo kao život. Svoje reakcije na neku osobu posmatramo kao njega ili nju. Čitav život – to jest, spoljni život, ono što obično podrazumevamo pod „životom“ – naime, ono što vidimo i čujemo – je za svaku osobu njegova ili njena reakcija na utiske, koji ulaze u nju. Kao što sam rekao na prošlom susretu, velika je greška misliti da je ono što se naziva „život“ čvrsta, fiksirana stvar, ista za svakoga. Niko nema iste utiske o životu. Život je naš utisak o njemu i on može biti transformisan. Ali kao što sam rekao, veoma je teško shvatiti tu ideju, jer je hipnotisanost čulima tako moćna. Ne možemo sprečiti da mislimo da su čula ta, koja nam pružaju realnost. Tako naš unutrašnji život – naš pravi život od misli i osećanja – ostaje nejasan za naše mentalne koncepcije. Ipak, istovremeno mi znamo veoma dobro da je to ono gde istinski živimo – naše misli i osećanja. Da bi se ustanovila tačka u Radu, da bi se on učinio realnijim od života, moramo posmatrati sebe i učiniti svoj unutrašnji život, sačinjen od misli i osećanja, u stvari moćnijim od bilo kakve „činjenice“, koju nam pruže čula. To je početak transformacije. Čovek ništa u sebi ne možetransformisati ukoliko je zalepljen za čula. Kao što sam rekao u poslednjem predavanju, Rad uči da ako ste negativni, to je vaša greška. Tačka gledišta bazirana na čulima kaže da je greška kod te osobe, koju čujete svojim ušima i vidite svojim očima. Tu osobu, kažete, treba okriviti zato što govori ili postupa na ovaj ili onaj način. Ali u stvari, ako ste postali negativni, ono na čemu treba da radite i što treba da posmatrate je ta negativna emocija, koja prodir e u vaš unutrašnji život – to jest, u unutrašnje, nevidljivo „mesto“ gde istinski postojite. Vaše pravo biće je u vašem unutrašnjem, nevidljivom svetu. Želite li da diskutujete o ovoj tački? Dakle, da li su misli i osećanja i emocije i nade i očajanja, koja imate, za vas manje realna od stola i stolica u vašoj trpezariji? Da li vi živite u toj trpezariji? Morali biste biti veoma identifikovani sa tim određenim stolom i stolicama, ali čak i kada bi bilo tako, zar nije vaš osećaj o tim stolovima i stolicama ono što je realno za vas? Pretpostavite da ste bolesni i osećate da vam je smrt blizu, da li biste iole brinuli za njih? Naravno da ne. A zašto? Zato što više nemate nikakvih osećanja u vezi sa njima. Vaša osećanja i vaš način identifikovanja je ono što čini da vam se neka stvar čini toliko važnom. To nije stvar, koju vidite svojim fizičkim očima. Pretpostavimo da osoba uoči da je identifikovana, recimo, sa nameštajem: mislite li da mora izbaciti taj nameštaj da bi se promenila? Naravno da ne. To bi bilo besmisleno. Ono što može da promeni je da ne bude toliko identifikovana. Ako radi na tome, ako počne da transformiše reakcije u sebi, može uživati u svom nameštaju, ali neće izvršiti samoubistvo, ako on izgori u vatri. Vidite li razliku? Ne možete transformisati život, ali možete početi da transformišete način na koji shvatate život. Prvi svesni šok znači Rad na sebi uopšte. Poenta tog Rada je pokušaj da se sebi zada taj šok. Sve, o čemu se u ovom sistemu podučava na praktičnoj strani, pripada prvom svesnom šoku – ne-identifikaciji, ne-pridavanju značaja i tako dalje. To može voditi do pravih trenutaka pamćenja sebe – kao nagradi. Tada čovek stiče uvid u ono što mora da učini i shvata istinu Rada.
Ali Radom se mora baviti u duhu Rada – to jest, u smislu i osećanju i vrednovanju Rada. To mora biti deo svakog napora u vezi sa Radom, jer niko ne može raditi samo za sebe, inače rezultati odlaze u lažnu ličnost i nisu od vrednosti. Čovek mora raditi iz ljubavi prema Radu. To dovodi Kiseonik 12 na mesto ulaznih utisaka. Ulazni utisci su Kiseonik 48. Oni ne mogu da pređu u Kiseonik 24 bez Kiseonika 12 kao aktivne sile. Ukoliko kiseonik postoji na mestu prijema utisaka – to jest, na mestu gde smo svesni – Kiseonik 48, koji ulazi kao pasivna sila, prelazi u Kiseonik 24, pri čemu se trijada završava Ugljenikom 12. Kiseonik 12 ne postoji prirodno na toj tački u ljudskoj mašini. On mora biti doveden na tu tačku. Ako osoba posmatra život na isti uobičajeni način – to jest, uvek prima utiske na isti mehanički način i govori iz njih na isti mehanički način i deluje iz njih na isti mehanički način – onda se ništa ne menja u toj osobi. Takvi ljudi ne mogu da evoluiraju. Oni ne mogu da vide u čemu je poenta Rada na sebi. Oni misle da je to nešto izvan nas. Osoba mora da dovede veoma moćan kiseonik do tačke gde utisci ulaze. To je Kiseonik 12.
Čovekov život zavisi od te sekretarice, koja mehanički gleda stvari u svom podsetniku, bez razumevanja šta one zaista znače, i na osnovu toga ih šalje dalje, ne vodeći računa šta će se događati i osećajući da ona samo ispunjava svoju dužnost.
To je naša unutrašnja situacija. Ono što je važno shvatiti u ovoj alegoriji je da ta ličnost, koju svi stičemo i moramo da je steknemo, počinje da upravlja našim životima. I nema svrhe zamišljati da se to događa samo nekim ljudima. To se događa svakome. Ko god da smo, putem samoposmatranja ćemo naći sebe zaposednute malim brojem tipičnih reakcija na brojne utiske života. Te mehaničke reakcije upravljaju nama.
Svakim upravlja njegov sopstveni set reakcija na utiske – to jest, na život – bilo da je revolucionaran ili konzervativan, dobar ili loš u uobičajenom smislu. I te reakcije su njegov život. Čovečanstvo je u tom smislu mehaničko. Čovek je u sebi formirao određeni broj reakcija i njegova životna iskustva su njihov rezultat. Ako ste u stanju da se fizički dovoljno opustite i odvojite se od svih ideja o sebi (što je mentalna relaksacija), bićete u stanju da vidite na šta mislim. Videćete da postoji mnogo stvari ispod vas – naime, izvan vas – koje i dalje posmatrate kao sebe. U tako pasivnom stanju vi to možete nejasno videti. Na prvi pogled se čini da su iznad vas. Čim zategnete mišiće i počnete da govorite, vi postajete oni. Oni postaju vi ili vi postajete oni. Ali ne smete pokušavati da suviše radite ovu vežbu na početku.
U stvari, oni su nalik malim grabežljivim mašinama, koje insistiraju na tome da preuzmu kontrolu nad vama i zahtevaju da ponovo uđete u njih. Njih stavlja u pokret ona „sekretarica“ – to jest, uobičajeni način, na koji ta sekretarica odgovara na utiske. I reakcije, koje slede, mi posmatramo kao život. Mi svoje tipične reakcije na utiske posmatramo kao život. Svoje reakcije na neku osobu posmatramo kao njega ili nju. Čitav život – to jest, spoljni život, ono što obično podrazumevamo pod „životom“ – naime, ono što vidimo i čujemo – je za svaku osobu njegova ili njena reakcija na utiske, koji ulaze u nju. Kao što sam rekao na prošlom susretu, velika je greška misliti da je ono što se naziva „život“ čvrsta, fiksirana stvar, ista za svakoga. Niko nema iste utiske o životu. Život je naš utisak o njemu i on može biti transformisan. Ali kao što sam rekao, veoma je teško shvatiti tu ideju, jer je hipnotisanost čulima tako moćna. Ne možemo sprečiti da mislimo da su čula ta, koja nam pružaju realnost. Tako naš unutrašnji život – naš pravi život od misli i osećanja – ostaje nejasan za naše mentalne koncepcije. Ipak, istovremeno mi znamo veoma dobro da je to ono gde istinski živimo – naše misli i osećanja. Da bi se ustanovila tačka u Radu, da bi se on učinio realnijim od života, moramo posmatrati sebe i učiniti svoj unutrašnji život, sačinjen od misli i osećanja, u stvari moćnijim od bilo kakve „činjenice“, koju nam pruže čula. To je početak transformacije. Čovek ništa u sebi ne možetransformisati ukoliko je zalepljen za čula. Kao što sam rekao u poslednjem predavanju, Rad uči da ako ste negativni, to je vaša greška. Tačka gledišta bazirana na čulima kaže da je greška kod te osobe, koju čujete svojim ušima i vidite svojim očima. Tu osobu, kažete, treba okriviti zato što govori ili postupa na ovaj ili onaj način. Ali u stvari, ako ste postali negativni, ono na čemu treba da radite i što treba da posmatrate je ta negativna emocija, koja prodir e u vaš unutrašnji život – to jest, u unutrašnje, nevidljivo „mesto“ gde istinski postojite. Vaše pravo biće je u vašem unutrašnjem, nevidljivom svetu. Želite li da diskutujete o ovoj tački? Dakle, da li su misli i osećanja i emocije i nade i očajanja, koja imate, za vas manje realna od stola i stolica u vašoj trpezariji? Da li vi živite u toj trpezariji? Morali biste biti veoma identifikovani sa tim određenim stolom i stolicama, ali čak i kada bi bilo tako, zar nije vaš osećaj o tim stolovima i stolicama ono što je realno za vas? Pretpostavite da ste bolesni i osećate da vam je smrt blizu, da li biste iole brinuli za njih? Naravno da ne. A zašto? Zato što više nemate nikakvih osećanja u vezi sa njima. Vaša osećanja i vaš način identifikovanja je ono što čini da vam se neka stvar čini toliko važnom. To nije stvar, koju vidite svojim fizičkim očima. Pretpostavimo da osoba uoči da je identifikovana, recimo, sa nameštajem: mislite li da mora izbaciti taj nameštaj da bi se promenila? Naravno da ne. To bi bilo besmisleno. Ono što može da promeni je da ne bude toliko identifikovana. Ako radi na tome, ako počne da transformiše reakcije u sebi, može uživati u svom nameštaju, ali neće izvršiti samoubistvo, ako on izgori u vatri. Vidite li razliku? Ne možete transformisati život, ali možete početi da transformišete način na koji shvatate život. Prvi svesni šok znači Rad na sebi uopšte. Poenta tog Rada je pokušaj da se sebi zada taj šok. Sve, o čemu se u ovom sistemu podučava na praktičnoj strani, pripada prvom svesnom šoku – ne-identifikaciji, ne-pridavanju značaja i tako dalje. To može voditi do pravih trenutaka pamćenja sebe – kao nagradi. Tada čovek stiče uvid u ono što mora da učini i shvata istinu Rada.
Ali Radom se mora baviti u duhu Rada – to jest, u smislu i osećanju i vrednovanju Rada. To mora biti deo svakog napora u vezi sa Radom, jer niko ne može raditi samo za sebe, inače rezultati odlaze u lažnu ličnost i nisu od vrednosti. Čovek mora raditi iz ljubavi prema Radu. To dovodi Kiseonik 12 na mesto ulaznih utisaka. Ulazni utisci su Kiseonik 48. Oni ne mogu da pređu u Kiseonik 24 bez Kiseonika 12 kao aktivne sile. Ukoliko kiseonik postoji na mestu prijema utisaka – to jest, na mestu gde smo svesni – Kiseonik 48, koji ulazi kao pasivna sila, prelazi u Kiseonik 24, pri čemu se trijada završava Ugljenikom 12. Kiseonik 12 ne postoji prirodno na toj tački u ljudskoj mašini. On mora biti doveden na tu tačku. Ako osoba posmatra život na isti uobičajeni način – to jest, uvek prima utiske na isti mehanički način i govori iz njih na isti mehanički način i deluje iz njih na isti mehanički način – onda se ništa ne menja u toj osobi. Takvi ljudi ne mogu da evoluiraju. Oni ne mogu da vide u čemu je poenta Rada na sebi. Oni misle da je to nešto izvan nas. Osoba mora da dovede veoma moćan kiseonik do tačke gde utisci ulaze. To je Kiseonik 12.
DEO III
Birdlip, 27. jul 1941.
Birdlip, 27. jul 1941.
Da bismo nastavili ove razgovore o transformaciji, postavimo naredno pitanje: „Šta utiske sprečava da se transformišu u nama? Zašto se to ne događa uvek?“ Proučimo ponovo to pitanje.
Utisci treba da produže svoju oktavu dok ne dostignu MI 12. Setićete se da oni ulaze kao 48, ali ne nastavljaju da se razvijaju (vidi figuru 1). Zapamtite takođe da Prvi Svesni Šok treba da učini da utisci nastave u svojoj evoluciji, naime, do vodonika 24, a tada do vodonika 12. To znači, uz pomoć Prvog Svesnog Šoka DO 48 postaje RE 24, a zatim MI 12.
Dve stvari moraju sazreti u umu i biti jasno shvaćene:
1.) Prvi Svesni Šok se ne događa čoveku koji spava. To je svesni napor, koji zahteva posebno znanje i samo-posmatranje i dat je u vezi sa ulaznim utiscima života i mehaničkim reakcijama te osobe na njih. Uopšteno govoreći, on se sastoji od viđenja objekta i istovremenog viđenja svojih reakcija bez identifikovanja sa njima.
2.) Prvi Svesni Šok ljudskoj mašini povećava energije mašine u vidu vodonika 24 i vodonika 12. Rezultat je taj da se svakoj ćeliji u telu da drugačija hrana – to jest, viši vodonik. S obzirom na tu drugu tačku dopustite da vas ovde podsetim da se niti fizičke niti psihičke funkcije čoveka ne mogu razumeti, dok se ne shvati da one mogu raditi na različitim stepenima svesti. Ako je primenjen Prvi svesni šok, dotaknuto je Treće stanje svesti, sa rezultatom da ljudska mašina zahvaljujući novoj energiji radi na drugačiji način, kako u pogledu psihičkih, tako i u pogledu fizičkih funkcija. Treće stanje svesti je stanje Pamćenja sebe, koje bi čovek trebalo da poseduje, ali koje je postepeno izgubio zbog loših uslova života koji vodi. Danas se može reći da se ono javlja u vidu veoma retkih fleševa. Prvi zadatak Rada je da vrati to izgubljeno stanje, naime, da učini da čovek pamti sebe, dok ne postigne barem retke fleševe rastućeg stepena pamćenja sebe putem svesnih napora. Ti napori, koji pripadaju Prvom svesnom šoku, postepeno rezultiraju boljim radom mašine. Mnoge pogrešne funkcije, kako u psihičkim tako i u fizičkim sferama, stečene tim pogrešnim radom mašine na najnižem stepenu svesti – to jest, u tami – tada počinju da nestaju same od sebe.
Vratimo se sada pitanju šta to sprečava DO 48 da pređe u RE 24 i zatim u MI 12. Zašto se to ne događa uvek? To se događa u detinjstvu; MI 12 se do izvesnog stepena proizvodi u ranoj mladosti. Možemo se setiti njene aktivnosti. Ali kako Ličnost raste i sve više obmotava Suštinu debelim slojem, to se događa sve ređe. To jest, utiske sve više prihvata Ličnost. Ulazeći preko čula, utisci padaju, takvi kakvi jesu, na debelu mrežu koja hvata sve (ostaje očuvan samo mali deo, koji napreduje i proizvodi veoma malu količinu MI 12).
Ta mreža je Ličnost, sa svojim snažnim odbojnicima, svojim fiksiranim stavovima, svojim mehaničkim asocijacijama, svojim ulogama, koje se automatski stavljaju u pogon, i svojim idejama, da ona zna i može da čini, sa svim svojim kontradiktornim ’Ja’, sa imitacijom, sa svim svojim navikama identifikacije, pridavanja značaja, samo-opravdavanja, umišljanjem i laganjem, centriranim u lažnoj Ličnosti. Sve to sprečava da utisci nastave svoju normalnu transformaciju. Drugim rečima, na mestu gde utisci ulaze se obrazovalo nešto neprozirno i mračno i zaprečilo im prolaz unutra.
Sa stanovišta trijade, utisci koji uđu kao Kiseonik 48 ne mogu da nastave ka kiseoniku 24 ako nije prisutan kiseonik 12. Kiseonik 12 mora da bude doveden do mesta gde ulaze utisci. Ličnost je većinom sačinjena od kiseonika 48 – formatornog kiseonika – tako da utisci 48 padaju na ličnost 48 – i budući da nedostaju neophodni elementi trijade, nikakva transformacija nije moguća. U slučaju hrane - obične hrane – to jest, kiseonika 768 – pošto je uneta u telo, ona nailazi na probavne sokove i njihove aktivne fermente, koji spadaju u red kiseonika 192, i rezultat je transformacija 768 u 384. Ali u slučaju utisaka, jednom kada je formirana ličnost, na njih ne nailaze nikakvi korespondirajući aktivni „fermenti“ (u slučaju kiseonika 12). Rad sam mora da bude doveden na to mesto i da deluje kao „ferment“, jer Rad treba da dovede čoveka do toga da razmišlja na nov način i da ga probudi.
Šta to znači? Kako čovek može dovesti Rad na mesto ulaska utisaka? Ukratko, sećajući se Rada emocionalno. Što više čovek usled istinskog samo-posmatranja oseća sopstvenu bespomoćnost i da je mašina, što više shvata svoju ignorantnost, što više vidi svoju mehaničnost i da je nalik mašini, što više opaža svoju unutrašnju ništavnost, to će Rad za njega bivati emocionalniji. Rad u nama može postojati kao kiseonik 48. Tada je on samo u ličnosti, kao nešto formatorno, u memoriji. On u nama takođe može postojati kao kiseonik 24. Tada je emocionalan. On takođe može postati tako vredan, tako važan za nas, da počinje da ima intenzitet značaja i važnost, koji pripada kiseoniku 12. U tom slučaju, lažna ličnost počinje da propada i čovek postaje „kao malo dete“. To je značenje izraza: „Osim ako ne postanete kao mala deca.“ Ukoliko čovekova ljubav više nije uvek orijentisana ka njemu samom, ka njegovim uobičajenim idejama o sebi, njegovoj neobičnoj sujeti i samo-veličanju – to jest, ka njegovoj lažnoj ličnosti – tada se pravac njegove volje menja – to jest, menja se rezultat njegovih želja. Kada poštovanje istine ezoterijskih učenja postane jače od samo-veličanja, to počinje da deluje u čoveku. On počinje sve da shvata drugačije. Čitav način na koji reaguje na spoljašnji život se menja. (zašto ne možete da razumete da život jeste utisci?). On više ne reaguje na utiske iz svoje mehaničke ličnosti, govoreći uvek iste stvari, osećajući iste stvari itd. On počinje da deluje iz Rada – to znači, na sasvim novi način.
Rad dolazi na mesto gde život ulazi u njega kao utisak i stoji uz njega. On počinje da posmatra život kroz Rad i umesto da troši svoje vreme na stotine oblika unutrašnjeg pridavanja značaja ili negativnih reakcija ili identifikacija, on traga za snagom rada da mu pomogne da promeni svoje mehaničke reakcije, kojih je postao svestan samo-posmatranjem, i da transformiše svoje uobičajene načine razmišljanja. On počinje da živi svesnije na toj tački gde život ulazi kao utisci.
Utisci treba da produže svoju oktavu dok ne dostignu MI 12. Setićete se da oni ulaze kao 48, ali ne nastavljaju da se razvijaju (vidi figuru 1). Zapamtite takođe da Prvi Svesni Šok treba da učini da utisci nastave u svojoj evoluciji, naime, do vodonika 24, a tada do vodonika 12. To znači, uz pomoć Prvog Svesnog Šoka DO 48 postaje RE 24, a zatim MI 12.
Dve stvari moraju sazreti u umu i biti jasno shvaćene:
1.) Prvi Svesni Šok se ne događa čoveku koji spava. To je svesni napor, koji zahteva posebno znanje i samo-posmatranje i dat je u vezi sa ulaznim utiscima života i mehaničkim reakcijama te osobe na njih. Uopšteno govoreći, on se sastoji od viđenja objekta i istovremenog viđenja svojih reakcija bez identifikovanja sa njima.
2.) Prvi Svesni Šok ljudskoj mašini povećava energije mašine u vidu vodonika 24 i vodonika 12. Rezultat je taj da se svakoj ćeliji u telu da drugačija hrana – to jest, viši vodonik. S obzirom na tu drugu tačku dopustite da vas ovde podsetim da se niti fizičke niti psihičke funkcije čoveka ne mogu razumeti, dok se ne shvati da one mogu raditi na različitim stepenima svesti. Ako je primenjen Prvi svesni šok, dotaknuto je Treće stanje svesti, sa rezultatom da ljudska mašina zahvaljujući novoj energiji radi na drugačiji način, kako u pogledu psihičkih, tako i u pogledu fizičkih funkcija. Treće stanje svesti je stanje Pamćenja sebe, koje bi čovek trebalo da poseduje, ali koje je postepeno izgubio zbog loših uslova života koji vodi. Danas se može reći da se ono javlja u vidu veoma retkih fleševa. Prvi zadatak Rada je da vrati to izgubljeno stanje, naime, da učini da čovek pamti sebe, dok ne postigne barem retke fleševe rastućeg stepena pamćenja sebe putem svesnih napora. Ti napori, koji pripadaju Prvom svesnom šoku, postepeno rezultiraju boljim radom mašine. Mnoge pogrešne funkcije, kako u psihičkim tako i u fizičkim sferama, stečene tim pogrešnim radom mašine na najnižem stepenu svesti – to jest, u tami – tada počinju da nestaju same od sebe.
Vratimo se sada pitanju šta to sprečava DO 48 da pređe u RE 24 i zatim u MI 12. Zašto se to ne događa uvek? To se događa u detinjstvu; MI 12 se do izvesnog stepena proizvodi u ranoj mladosti. Možemo se setiti njene aktivnosti. Ali kako Ličnost raste i sve više obmotava Suštinu debelim slojem, to se događa sve ređe. To jest, utiske sve više prihvata Ličnost. Ulazeći preko čula, utisci padaju, takvi kakvi jesu, na debelu mrežu koja hvata sve (ostaje očuvan samo mali deo, koji napreduje i proizvodi veoma malu količinu MI 12).
Ta mreža je Ličnost, sa svojim snažnim odbojnicima, svojim fiksiranim stavovima, svojim mehaničkim asocijacijama, svojim ulogama, koje se automatski stavljaju u pogon, i svojim idejama, da ona zna i može da čini, sa svim svojim kontradiktornim ’Ja’, sa imitacijom, sa svim svojim navikama identifikacije, pridavanja značaja, samo-opravdavanja, umišljanjem i laganjem, centriranim u lažnoj Ličnosti. Sve to sprečava da utisci nastave svoju normalnu transformaciju. Drugim rečima, na mestu gde utisci ulaze se obrazovalo nešto neprozirno i mračno i zaprečilo im prolaz unutra.
Sa stanovišta trijade, utisci koji uđu kao Kiseonik 48 ne mogu da nastave ka kiseoniku 24 ako nije prisutan kiseonik 12. Kiseonik 12 mora da bude doveden do mesta gde ulaze utisci. Ličnost je većinom sačinjena od kiseonika 48 – formatornog kiseonika – tako da utisci 48 padaju na ličnost 48 – i budući da nedostaju neophodni elementi trijade, nikakva transformacija nije moguća. U slučaju hrane - obične hrane – to jest, kiseonika 768 – pošto je uneta u telo, ona nailazi na probavne sokove i njihove aktivne fermente, koji spadaju u red kiseonika 192, i rezultat je transformacija 768 u 384. Ali u slučaju utisaka, jednom kada je formirana ličnost, na njih ne nailaze nikakvi korespondirajući aktivni „fermenti“ (u slučaju kiseonika 12). Rad sam mora da bude doveden na to mesto i da deluje kao „ferment“, jer Rad treba da dovede čoveka do toga da razmišlja na nov način i da ga probudi.
Šta to znači? Kako čovek može dovesti Rad na mesto ulaska utisaka? Ukratko, sećajući se Rada emocionalno. Što više čovek usled istinskog samo-posmatranja oseća sopstvenu bespomoćnost i da je mašina, što više shvata svoju ignorantnost, što više vidi svoju mehaničnost i da je nalik mašini, što više opaža svoju unutrašnju ništavnost, to će Rad za njega bivati emocionalniji. Rad u nama može postojati kao kiseonik 48. Tada je on samo u ličnosti, kao nešto formatorno, u memoriji. On u nama takođe može postojati kao kiseonik 24. Tada je emocionalan. On takođe može postati tako vredan, tako važan za nas, da počinje da ima intenzitet značaja i važnost, koji pripada kiseoniku 12. U tom slučaju, lažna ličnost počinje da propada i čovek postaje „kao malo dete“. To je značenje izraza: „Osim ako ne postanete kao mala deca.“ Ukoliko čovekova ljubav više nije uvek orijentisana ka njemu samom, ka njegovim uobičajenim idejama o sebi, njegovoj neobičnoj sujeti i samo-veličanju – to jest, ka njegovoj lažnoj ličnosti – tada se pravac njegove volje menja – to jest, menja se rezultat njegovih želja. Kada poštovanje istine ezoterijskih učenja postane jače od samo-veličanja, to počinje da deluje u čoveku. On počinje sve da shvata drugačije. Čitav način na koji reaguje na spoljašnji život se menja. (zašto ne možete da razumete da život jeste utisci?). On više ne reaguje na utiske iz svoje mehaničke ličnosti, govoreći uvek iste stvari, osećajući iste stvari itd. On počinje da deluje iz Rada – to znači, na sasvim novi način.
Rad dolazi na mesto gde život ulazi u njega kao utisak i stoji uz njega. On počinje da posmatra život kroz Rad i umesto da troši svoje vreme na stotine oblika unutrašnjeg pridavanja značaja ili negativnih reakcija ili identifikacija, on traga za snagom rada da mu pomogne da promeni svoje mehaničke reakcije, kojih je postao svestan samo-posmatranjem, i da transformiše svoje uobičajene načine razmišljanja. On počinje da živi svesnije na toj tački gde život ulazi kao utisci.
DEO IV
Birdlip, 12.09.1941.
Birdlip, 12.09.1941.
Sekcija I – Uzmimo ideju o Radu na sebi. Kao što vi svi znate, mi tu stvar, koju nazivamo sebe – to jest, mene, tebe – shvatamo kao jednu stvar. Mi mislimo da mi jesmo mi sami.
To Rad na sebi čini potpuno nemogućim. Kako vi možete raditi na sebi (you on you), ako ste vi i vi u oba slučaja ista stvar? Razmislite na trenutak – ako ste vi i vi identični – to jest, jedna i ista stvar – kako možete posmatrati sebe? Zar to ne bi bilo nemoguće? Jedna stvar ne može posmatrati samu sebe. Stvar identična sa samom sobom ne može videti sebe, jer su oboje isto i stvar, koja je isto sa sobom, ne može zauzeti stanovište van sebe, sa koga će posmatrati sebe.
Govorim sve ovo, da bih naglasio koliko je za ljude teško da počnu da rade na sebi. Razlog za to je što sebe smatraju sobom. Ako čovek sebe tako posmatra, on ne može da posmatra sebe. Sve je on sam. On svemu kaže „ja“. Ako čovek svemu u sebi kaže „ja“, tada je sve u njemu „ja“ i kako on može posmatrati sebe? Kako „ja“ može posmatrati „ja“, ako su oni jedna i ista stvar? U jednom trenutku on je razdražljiv i grub, u drugom je nežan i ljubazan. Ali on kaže „ja“ svemu tome. I tako to ne može videti. To sve je za njega jedno.
Taj veliki kamen spoticanja leži na svačijem putu i njegovo dugo, veoma dugo prevazilaženje je zadatak Rada na sebi. A koliko dugo traje dok čovek ne počne da vidi šta to sve znači i o čemu Rad uvek govori. Sretao sam u Radu ljude, koji često i tokom nekoliko godina još nisu uhvatili ni tračak toga šta samo-posmatranje znači – to jest, ljude, koji i dalje posmatraju sve što se događa u njima kao „ja“ i kažu „ja“ svakom raspoloženju, svakoj misli, svakom impulsu, svakom osećanju, svakoj senzaciji, svakom kriticizmu, svakom osećanju ljutnje, svakom negativnom stanju, svakom prigovoru, svakom nedopadanju, svakoj mržnji, svakoj utučenosti, svakoj depresiji, svakom uzbuđenju, svakoj sumnji, svakom strahu. Svakom nizu unutrašnjeg govora oni kažu „ja“, svakom negativnom monologu kažu „ja“, svakoj sumnji kažu „ja“, svakom osećanju povređenosti kažu „ja“, svakom vidu imaginacije kažu „ja“, svakom pokretu koji naprave kažu „ja“. Svemu, što se odvija unutar njih, kažu „ja“. U tom slučaju Rad može biti samo nešto što se spolja sluša, nešto što čuju da im se kaže, reči, koje će zapamtiti ili ne, već prema slučaju. Ali nemaju predstave šta Rad na sebi znači, jer nemaju predstave da postoji takva stvar kao što je „sebi“. Gledaju ka spolja svojim očima, slušaju svojim ušima i vide i čuju ono što je van njih. Gde je u tom slučaju ta stvar pod imenom „sebe“? Zar nije sve izvan njih osim nečega što zovu „ja“? Zar život nije mnogo stvari spolja i nešto, što posmatraju kao „ja“ – to jest, kao sebe same? A ako se ovaj Rad ne bavi stvarima spolja, koje mogu čuti i videti i dodirnuti, čime se on u stvari bavi? Jer sigurno ne postoji ništa drugo osim tih spoljnih stvari i nečega što je „ja“. Istovremeno oni Rad mogu osećati emocionalno. Oni mogu osećati da se on bavi nečim neobičnim, istinskim i realnim. Ali ne mogu tačno videti šta je to. Oni nastavljaju da govore kao što su uvek govorili i kažu „ja“ svemu. Svim svojim manifestacijama, svoj mehaničnosti, svem unutrašnjem životu oni kažu „ja“. I budući da je sve „ja“, na čemu se može raditi? To je potpuno tačno. Jer ako je sve u vezi sa osobom u spoljnoj manifestaciji i u unutrašnjem životu „ja“, nema ničega na čemu se može raditi. Jer ko može raditi na „ja“, ako je sve „ja“? Šta može posmatrati „ja“ ako je sve „ja“? Odgovor je, naravno, da to niko ne može. Stvar ne može posmatrati samu sebe. U njoj mora postojati nešto različito od nje same, da bi stvar posmatrala samo sebe. A u našem sopstvenom slučaju, u slučaju svakoga, ukoliko u nama nema ničeg različitog od nas samih, kako možemo posmatrati sebe i raditi na sebi? Da bi se radilo na sebi, neophodno je početi sa posmatranjem sebe. Međutim, ako su „ja“ i „sebe“ jedno te isto, kako bi to uopšte bilo moguće? Ne postoji ništa na čemu bih mogao da radim.
To Rad na sebi čini potpuno nemogućim. Kako vi možete raditi na sebi (you on you), ako ste vi i vi u oba slučaja ista stvar? Razmislite na trenutak – ako ste vi i vi identični – to jest, jedna i ista stvar – kako možete posmatrati sebe? Zar to ne bi bilo nemoguće? Jedna stvar ne može posmatrati samu sebe. Stvar identična sa samom sobom ne može videti sebe, jer su oboje isto i stvar, koja je isto sa sobom, ne može zauzeti stanovište van sebe, sa koga će posmatrati sebe.
Govorim sve ovo, da bih naglasio koliko je za ljude teško da počnu da rade na sebi. Razlog za to je što sebe smatraju sobom. Ako čovek sebe tako posmatra, on ne može da posmatra sebe. Sve je on sam. On svemu kaže „ja“. Ako čovek svemu u sebi kaže „ja“, tada je sve u njemu „ja“ i kako on može posmatrati sebe? Kako „ja“ može posmatrati „ja“, ako su oni jedna i ista stvar? U jednom trenutku on je razdražljiv i grub, u drugom je nežan i ljubazan. Ali on kaže „ja“ svemu tome. I tako to ne može videti. To sve je za njega jedno.
Taj veliki kamen spoticanja leži na svačijem putu i njegovo dugo, veoma dugo prevazilaženje je zadatak Rada na sebi. A koliko dugo traje dok čovek ne počne da vidi šta to sve znači i o čemu Rad uvek govori. Sretao sam u Radu ljude, koji često i tokom nekoliko godina još nisu uhvatili ni tračak toga šta samo-posmatranje znači – to jest, ljude, koji i dalje posmatraju sve što se događa u njima kao „ja“ i kažu „ja“ svakom raspoloženju, svakoj misli, svakom impulsu, svakom osećanju, svakoj senzaciji, svakom kriticizmu, svakom osećanju ljutnje, svakom negativnom stanju, svakom prigovoru, svakom nedopadanju, svakoj mržnji, svakoj utučenosti, svakoj depresiji, svakom uzbuđenju, svakoj sumnji, svakom strahu. Svakom nizu unutrašnjeg govora oni kažu „ja“, svakom negativnom monologu kažu „ja“, svakoj sumnji kažu „ja“, svakom osećanju povređenosti kažu „ja“, svakom vidu imaginacije kažu „ja“, svakom pokretu koji naprave kažu „ja“. Svemu, što se odvija unutar njih, kažu „ja“. U tom slučaju Rad može biti samo nešto što se spolja sluša, nešto što čuju da im se kaže, reči, koje će zapamtiti ili ne, već prema slučaju. Ali nemaju predstave šta Rad na sebi znači, jer nemaju predstave da postoji takva stvar kao što je „sebi“. Gledaju ka spolja svojim očima, slušaju svojim ušima i vide i čuju ono što je van njih. Gde je u tom slučaju ta stvar pod imenom „sebe“? Zar nije sve izvan njih osim nečega što zovu „ja“? Zar život nije mnogo stvari spolja i nešto, što posmatraju kao „ja“ – to jest, kao sebe same? A ako se ovaj Rad ne bavi stvarima spolja, koje mogu čuti i videti i dodirnuti, čime se on u stvari bavi? Jer sigurno ne postoji ništa drugo osim tih spoljnih stvari i nečega što je „ja“. Istovremeno oni Rad mogu osećati emocionalno. Oni mogu osećati da se on bavi nečim neobičnim, istinskim i realnim. Ali ne mogu tačno videti šta je to. Oni nastavljaju da govore kao što su uvek govorili i kažu „ja“ svemu. Svim svojim manifestacijama, svoj mehaničnosti, svem unutrašnjem životu oni kažu „ja“. I budući da je sve „ja“, na čemu se može raditi? To je potpuno tačno. Jer ako je sve u vezi sa osobom u spoljnoj manifestaciji i u unutrašnjem životu „ja“, nema ničega na čemu se može raditi. Jer ko može raditi na „ja“, ako je sve „ja“? Šta može posmatrati „ja“ ako je sve „ja“? Odgovor je, naravno, da to niko ne može. Stvar ne može posmatrati samu sebe. U njoj mora postojati nešto različito od nje same, da bi stvar posmatrala samo sebe. A u našem sopstvenom slučaju, u slučaju svakoga, ukoliko u nama nema ničeg različitog od nas samih, kako možemo posmatrati sebe i raditi na sebi? Da bi se radilo na sebi, neophodno je početi sa posmatranjem sebe. Međutim, ako su „ja“ i „sebe“ jedno te isto, kako bi to uopšte bilo moguće? Ne postoji ništa na čemu bih mogao da radim.
Birdlip, 21. septembar 1941.
Sekcija II – Prošli put smo govorili o tome da je neophodno ne govoriti „ja“ svemu u sebi. Čuli ste da se kaže da se, pre nego što podeli sebe na dva (dela), čovek ne može pomeriti sa mesta. Ova izreka, koja se često koristi u Radu, ukazuje na početak procesa , koji se naziva unutrašnje odvajanje. Čovek prvo mora podeliti sebe na dva (dela). Ali kasniji stepeni unutrašnjeg odvajanja su složeniji nego to.
Dopustite da vam dam jedan primer. Neko, ko je počeo da vidi šta samo-posmatranje i odvajanje znači, mi je nedavno rekao: „Uvek sam posmatrao negativne emocije kao loš deo mene. Uvideo sam da je to pogrešno.“ Samo-posmatranje će nam pokazati naša negativna stanja. Ali po pravilu je potrebno još nešto pored njihovog jednostavnog posmatranja, a to je unutrašnja odvojenost. A niko se ne može odvojiti od onoga što posmatra, ako smatra da je to što posmatra on sam, jer će se osećaj „ja“ tada neizbežno preneti na ono što posmatra u sebi i taj osećaj „ja“ će povećati snagu i moć onoga što on posmatra. On mora da nauči da na pravi način kaže: „ To nisam ja – nisam „ja“.“ A dok posmatra negativne emocije kao loš deo sebe samog, neće biti u stanju da se odvoji od njih. Vidite li zašto? On neće biti u stanju da se odvoji od njih, jer ih posmatra kao sebe i tako im daje validnost „ja“. Kao što je rečeno u prošlom razgovoru, ako svemu u sebi damo osećaj „ja“, ako kažemo „ja“ svemu o čemu mislimo ili što osećamo ili što zamišljamo, ništa se ne može promeniti. Jer „ja“ ne može izmeniti „ja“. Ako praktikujemo samo-posmatranje na toj osnovi, sve što posmatramo će biti „ja“, dok je slučaj u stvari da je sve u nama praktično govoreći „to“ – to jest, mašina koja radi sama od sebe. Umesto da kažemo „ja mislim“, bilo bi bliže istini ako bismo rekli „to misli“. I umesto da kažemo „ja osećam“, bilo bi bliže reći: „to oseća“.
Ono što nazivamo sobom, čemu kažemo „ja“, je u stvari ogroman svet, veći i raznovrsniji nego spoljni svet koji posmatramo spoljnim čulima. Ne kažemo „ja“ onome što vidimo u spoljnjem svetu, međutim, kažemo „ja“ svemu u unutrašnjem svetu. Potrebno je mnogo godina da bi se ova pogreška makar malo modifikovala. Međutim, ponekad nam je dato jasno svetlo razumevanja za trenutak i mi shvatamo šta to znači i o čemu nam Rad stalno govori. Ukoliko čovek sebi pripisuje zlo, on je u pogrešnoj poziciju u pogledu njega, baš kao kada sebi pripisuje dobro i zasluge oko toga. Svaka vrsta misli može ući u naš um; svaka vrsta osećanja može ući u naše srce. Ali ako ih pripisujete sebi i kažete „ja“ svakoj od njih, vi ih vezujete za sebe i ne možete se iznutra odvojiti od njih. Čovek može izbeći negativne misli i emocije, ako ih ne posmatra kao deo sebe, kao „Ja“. Ali ako ih čovek posmatra kao „Ja“, on se ujedinjuje sa njima – tj. ako se identifikuje sa njima – i tada ih ne može izbeći. Postoje unutrašnja stanja u nama – stanja unutar svih nas – koja moramo izbeći, baš kao što izbegavamo hodanje po mulju u spoljašnjem, vidljivom svetu. Čovek ih ne sme slušati, ne sme ići za njima, ne sme ih dotaći niti dopustiti da ona dotaknu njega. To je unutrašnja odvojenost. Ali ne možete praktikovati unutrašnju odvojenost, ako sve, što se odvija u vašem unutrašnjem životu – gde istinski svi živite - pripisujete sebi. Često sam nailazio na ljude, koji su mi postavljali pitanja u vezi sa mislima, koje su ih mučile. Na primer, ljudi, koji su ponosni što su ono što se naziva „jasnog uma“ često zatiču sebe izmučene mislima i slikama; to je upravo ono što se događa, ako osoba insistira na tome, da je sve u njemu ili njoj „ja“.
U svakom trenutku najčudnije misli mogu ući u nas. Ako ih nazovemo „Ja“, ako poverujemo da ih mi mislimo, one stiču moć nad nama. I ukoliko pokušamo da ih eliminišemo, videćemo da će nam to biti nemoguće. Zašto? Ponoviću jednu sopstvenu ilustraciju uz tu situaciju. Pretpostavite da stojite na jednoj dasci i pokušavate da je podignete i borite se koliko god možete da to učinite. Da li ćete uspeti? Ne, jer vi sami pokušavate da podignete sebe a to je nemoguće.
Potrebna je značajna preorijentacija čitave koncepcije o sebi da bi se moglo shvatiti šta to znači. Toliko mnogo odbojnika i oblika ponosa i glupih načina razmišljanja nas sprečavaju da vidimo situaciju unutar nas kakva zaista jeste. Umišljamo da kontrolišemo sebe. Umišljamo da smo svesni i da uvek znamo šta mislimo i govorimo i činimo. Umišljamo da smo jedinstveni, da imamo istinsko, stalno „Ja“ i da imamo volju i umišljamo još mnogo stvari pored toga. Sve to nam stoji na putu i pre nego što budemo mogli da praktikujemo unutrašnju odvojenost, neophodno je sasvim novo osećanje o sebi i onome što istinski jesmo.
NASTAVAK: IV Put - transformacija II
Dopustite da vam dam jedan primer. Neko, ko je počeo da vidi šta samo-posmatranje i odvajanje znači, mi je nedavno rekao: „Uvek sam posmatrao negativne emocije kao loš deo mene. Uvideo sam da je to pogrešno.“ Samo-posmatranje će nam pokazati naša negativna stanja. Ali po pravilu je potrebno još nešto pored njihovog jednostavnog posmatranja, a to je unutrašnja odvojenost. A niko se ne može odvojiti od onoga što posmatra, ako smatra da je to što posmatra on sam, jer će se osećaj „ja“ tada neizbežno preneti na ono što posmatra u sebi i taj osećaj „ja“ će povećati snagu i moć onoga što on posmatra. On mora da nauči da na pravi način kaže: „ To nisam ja – nisam „ja“.“ A dok posmatra negativne emocije kao loš deo sebe samog, neće biti u stanju da se odvoji od njih. Vidite li zašto? On neće biti u stanju da se odvoji od njih, jer ih posmatra kao sebe i tako im daje validnost „ja“. Kao što je rečeno u prošlom razgovoru, ako svemu u sebi damo osećaj „ja“, ako kažemo „ja“ svemu o čemu mislimo ili što osećamo ili što zamišljamo, ništa se ne može promeniti. Jer „ja“ ne može izmeniti „ja“. Ako praktikujemo samo-posmatranje na toj osnovi, sve što posmatramo će biti „ja“, dok je slučaj u stvari da je sve u nama praktično govoreći „to“ – to jest, mašina koja radi sama od sebe. Umesto da kažemo „ja mislim“, bilo bi bliže istini ako bismo rekli „to misli“. I umesto da kažemo „ja osećam“, bilo bi bliže reći: „to oseća“.
Ono što nazivamo sobom, čemu kažemo „ja“, je u stvari ogroman svet, veći i raznovrsniji nego spoljni svet koji posmatramo spoljnim čulima. Ne kažemo „ja“ onome što vidimo u spoljnjem svetu, međutim, kažemo „ja“ svemu u unutrašnjem svetu. Potrebno je mnogo godina da bi se ova pogreška makar malo modifikovala. Međutim, ponekad nam je dato jasno svetlo razumevanja za trenutak i mi shvatamo šta to znači i o čemu nam Rad stalno govori. Ukoliko čovek sebi pripisuje zlo, on je u pogrešnoj poziciju u pogledu njega, baš kao kada sebi pripisuje dobro i zasluge oko toga. Svaka vrsta misli može ući u naš um; svaka vrsta osećanja može ući u naše srce. Ali ako ih pripisujete sebi i kažete „ja“ svakoj od njih, vi ih vezujete za sebe i ne možete se iznutra odvojiti od njih. Čovek može izbeći negativne misli i emocije, ako ih ne posmatra kao deo sebe, kao „Ja“. Ali ako ih čovek posmatra kao „Ja“, on se ujedinjuje sa njima – tj. ako se identifikuje sa njima – i tada ih ne može izbeći. Postoje unutrašnja stanja u nama – stanja unutar svih nas – koja moramo izbeći, baš kao što izbegavamo hodanje po mulju u spoljašnjem, vidljivom svetu. Čovek ih ne sme slušati, ne sme ići za njima, ne sme ih dotaći niti dopustiti da ona dotaknu njega. To je unutrašnja odvojenost. Ali ne možete praktikovati unutrašnju odvojenost, ako sve, što se odvija u vašem unutrašnjem životu – gde istinski svi živite - pripisujete sebi. Često sam nailazio na ljude, koji su mi postavljali pitanja u vezi sa mislima, koje su ih mučile. Na primer, ljudi, koji su ponosni što su ono što se naziva „jasnog uma“ često zatiču sebe izmučene mislima i slikama; to je upravo ono što se događa, ako osoba insistira na tome, da je sve u njemu ili njoj „ja“.
U svakom trenutku najčudnije misli mogu ući u nas. Ako ih nazovemo „Ja“, ako poverujemo da ih mi mislimo, one stiču moć nad nama. I ukoliko pokušamo da ih eliminišemo, videćemo da će nam to biti nemoguće. Zašto? Ponoviću jednu sopstvenu ilustraciju uz tu situaciju. Pretpostavite da stojite na jednoj dasci i pokušavate da je podignete i borite se koliko god možete da to učinite. Da li ćete uspeti? Ne, jer vi sami pokušavate da podignete sebe a to je nemoguće.
Potrebna je značajna preorijentacija čitave koncepcije o sebi da bi se moglo shvatiti šta to znači. Toliko mnogo odbojnika i oblika ponosa i glupih načina razmišljanja nas sprečavaju da vidimo situaciju unutar nas kakva zaista jeste. Umišljamo da kontrolišemo sebe. Umišljamo da smo svesni i da uvek znamo šta mislimo i govorimo i činimo. Umišljamo da smo jedinstveni, da imamo istinsko, stalno „Ja“ i da imamo volju i umišljamo još mnogo stvari pored toga. Sve to nam stoji na putu i pre nego što budemo mogli da praktikujemo unutrašnju odvojenost, neophodno je sasvim novo osećanje o sebi i onome što istinski jesmo.
NASTAVAK: IV Put - transformacija II
Нема коментара:
Постави коментар