SUPROTNOSTI
Deo
III –
U ezoterijskoj misli Stare Grčke, kada jedna suprotnost prevagne nad drugom,
kaže se da nastupa stanje nepravde. Pravda ili pravičnost posmatrana je kao stanje balansa.
Znate koliko se često reč pravičnost koristi u Bibliji, kao na primer kada
se kaže: „Jer vam kažem da ako ne bude veća pravda vaša nego književnika i
fariseja, nećete ući u carstvo nebesko.“ (Mateja, V, 20).
Grčka reč za pravičnost (δικη) ima originalno značenje biti uspravan i tako između suprotnosti. „Pravedan“ ili „pravičan“
čovek, i u Novom zavetu i u Sokratovom učenju četiri veka ranije i u
Pitagorinom učenju u 6 veku p.n.e, jeste „uspravan“ čovek i, čovek koji stoji u
balansu između suprotnosti i nije nijedna od njih. To je veoma teška ideja
za razumevanje. Međutim, ideja o pravednom čoveku direktno je izvedena iz
drevnog učenja o suprotnostima. Jedno-strani čovek ne može biti pravedan čovek. Fanatik, netrpeljiv čovek ili
bojažljiv čovek ne može biti pravedan. Niti čovek koji živi u nekim malim
delovima sebe može biti pravedan. Biti pravedan, biti pravičan, znači biti balansiran.
Nemojte zloupotrebljavati ovu reč „balansiran“, zamišljajući da zbog toga što
ne osećate stvari tako jako kao neko drugi, to znači da ste više balansirani.
Biti balansiran ne znači biti glup, već biti živ na svakoj strani egzistencije.
Govoreći o ideji o pravednom ili balansiranom čoveku, možemo upotrebiti koncept
o razvoju sva tri centra, gde je rečeno da jedno-strani čovek ne može da bude
balansiran. Međutim, ovde govorimo o pravičnosti ili balansu iz ugla klatna i
zakona suprotnosti i ne možemo je uneti u centre osim do ovog obima: ponekad se
može činiti da jedan centar deluje kao suprotnost drugom i ponovo u svakom
centru postoje drugačija klatna koja se njišu različitom brzinom. Kao što je
rečeno ranije, kada jedna suprotnost prevagne nad drugom, kaže se da nastupa
doba nepravde. To se konstantno događa u nama samima i u životu oko nas sada i
u istoriji. Uzmite istoriju: da li je ona konstantna linija progresa ili
njihanje tamo i nazad u kome jedna nacija stalno odnosi prevagu nad drugom.
Egipćani su bili moćni, zatim Jevreji, zatim Grci, Rimljani, tada Goti, Arapi i
tako dalje. Sve to je njihanje tamo-amo. I to je isto u slučaju čovekovog
sopstvenog života, o kome nemamo sasvim jasnu predstavu. Ili uzmimo čovekovu
misao – zar ona ne pokazuje stalno kolebanje tamo-amo? Zar ne zadire sumnja u
neku tvrdnju i tako dalje? Ili uzmite svoj emocionalni život ako ga se sećate.
Da li je on ravna linija ili na primer da li se može reći da neke emocije
odnose prevagu nad drugim i da je uvek tako? Šta je to što treba da održimo
konstantnim?
Sada, drevno učenje je svet videlo između suprotnosti, ne u jednoj liniji progresa, već u pokretu ljuljanja. Jedna suprotnost odnosi prevladava nad drugom i zatim biva prevladana. To je kao stalno jurišanje jednog tabora na drugi. Sve je sadržano u toj konstantnoj borbi. Život se manifestuje u ovoj tenziji između suprotstavljenih sila. Moliti se za završetak te tenzije i borbe znači moliti se za smrt, kako je jedan Grk rekao. Bolje je misliti o suprotnostima kao o silama sa suprotnim predznakom, a ne kao stvarima. „Stvar“ može provoditi jednu ili drugu silu. Znamo da iza vidljive materije, u oblasti atoma, deluju samo dve sile – pozitivna i negativna – da počnemo od toga. One su suprotnosti. Veoma je neobično razmišljati o tome. Materija je izgrađena od primarnih suprotstavljenih sila. Vidite li šta to znači? Svet nastaje iz tenzije koja je ponekad harmonizovana.
Te primarne suprotnosti su se u drevnim sredozemnim školama nazivale „ljubav“ i „mržnja“ – ili „privlačnost“ i „odbojnost“. Ono na šta se pri tome misli je da postoji sila koja ujedinjuje i sila koja odvaja i da te dve sile leže u osnovi iza svih stvari. Kada je ljubav ili želja za ujedinjenjem nadmoćna, sve stvari teže da se povežu i nastaje kreacija. Kada mržnja i borba prevladaju, stvari se razdvajaju i nestaju. Ova škola uči da se Univerzum ujedinjuje i razjedinjuje u ogromnim vremenskim ciklusima, ili njihanju klatna. Njihanje klatna je samo ciklus sagledan sa strane. Ova ideja o stvarima koje se povezuju u kosmičku kreaciju i razjedinjuju u haos, nalazi se i u drevnim istočnjačkim školama. Rečeno je na primer da Brahma izdiše i udiše Univerzum. Sa ove tačke gledišta svojstva fizičkog Univerzuma nikada neće biti konstantna, jer tendencija čestica da se ujedine ili ne neće biti ista u svakoj tački vremena. Sve će se menjati – ne samo stilovi i perspektive i teorije, već svojstva svih stvari – tako da ono što je jednom funkcionisalo neće obavezno funkcionisati danas. Sagledana u ovom svetlu, nauka će uvek iznova otkrivati sebe i uvek iznova izlivati svoje ideje. Lek koji je jednom bio delotvoran, prestaće to da bude i tako dalje. I isti će proces uticati i na ljudske poslove. Kada „ljubav“ kosmički bude prevagnula, ljudi će se ujedinjavati: kada „mržnja“ bude porasla, odvajaće se i razjedinjavati. Ta perspektiva je ista kao i ona izražena u Ecclesiasticus, gde je rečeno da postoji vreme za skupljanje i vreme za rasturanje itd. samo je to izraženo u terminima njihanja ogromnog klatna, a ne u terminima manjih i čak malih klatna. Ona na šta se misli u obe izjave jeste tendencija stvari da ne ostanu iste u različitim vremenima. Razmislite na trenutak o našoj današnjoj poziciji. Čemu stvari teže? Da li vidite neku tendenciju? U najmanju ruku možemo reći da tendencija stvari danas nije ista kao pre jednog veka.
Ako
pogledate klatno koje se njiše prema zidu, videćete da ono pokriva istu osnovu,
tamo nazad. Svaka tačka na
kojoj je može biti u pravcu napred ili nazad. To jest, stvari mogu biti na istoj
tački kao i pre, ali se kretati u suprotnom pravcu. Proučavajući njihanje
klatna u nama samima uočavamo da dolazimo do iste tačke, ali da je tendencija
često različita. Stvari su iste, ali se kreću u suprotnom pravcu. Mi smo,
recimo, razdražljivi i postajemo prijatni ili smo prijatni i postajemo
razdražljivi. Rad uči da smo najčešće nesvesni, najčešće u snu kada bilo koje
klatno u nama pređe središnju tačku. Ovde je kretanje najbrže. Tako živimo u
ekstremima – na nekom od krajeva zamaha klatna – i ne znamo šta leži u sredini.
Njišemo se, kako sam čuo da se kaže, između crvene i zelene, između plave i
zelene, ali ne možemo da vidimo belo svetlo u sredini, koje je kombinacija svih
boja.
Kada
bismo mogli da zadržimo punu svest i memoriju kroz čitav zamaj, ne samo da
bismo se setili dva suprotstavljena stanja, već bismo počeli da hvatamo treći faktor koji leži u sredini. Međutim,
naša svest obično radi sa suviše sporom energijom. O tome ćemo govoriti drugi
put. Sada e može reći da treba da pokušamo da vidimo klatno u sebi i u životu i
da pokušamo da se ne identifikujemo ni sa jednim krajem zamaha. Sva naša
raspoloženja zavise od klatna. Ne treba da im
verujemo. Na nesreću, identifikujemo se sa njima. Smatramo ih delom sebe.
Kažemo: „Osećam“, „Mislim“ i tako dalje. Zaboravljamo da je „Pravo Ja“ centar
njihanja klatna i dopuštamo sebi da se njišemo između uzbuđenja i utučenosti,
između entuzijazma i depresije, između precenjivanja i potcenjivanja, između
uobraženosti i skromnosti. Setite se da ćete, ukoliko se identifikujete sa
jednom stranom zamaha, biti pod vlasti druge kada promeni pol – i nećete videti
vezu.
Нема коментара:
Постави коментар