ČETVRTI PUT – O VOLJI IV

KOMENTAR O VOLJI
Amwell, 21.09.1951.

Preuzeto iz: „Commentaries IV“
Prevod: Jelena 


Rad uči da čovekovo biće karakteriše mnoštvenost. On takođe uči da čovek nema jednu volju, već mnogo volja. Možemo postaviti pitanje: da li ta dva učenja stoje u vezi jedno sa drugim? Da li su volja i biće zaista tesno povezani? Da drugačije formulišemo ovaj predmet – da li je volja manifestacija bića i da li tokom razmišljanja o tome šta je biće treba da razmislimo i o tome šta je volja? Sada, mora se priznati da nije lako shvatiti ideju bića. Čovek neodređeno može videti da sve ima biće i da različite stvari možda imaju različita bića i da je to ono što ih čini različitim. Možemo do nekog stepena shvatiti da se biće stene razlikuje od bića drveta i takođe da se biće hrasta razlikuje od  bića lava. Možemo preko volje priznati da je biće Čoveka verovatno različito od bića Božanskog Bića – šta god to značilo. Svejedno, značenje ideje bića ostaje nejasno. Da li bi to moglo da znači strukturu stvari? To bi bilo lakše videti. Da li biće stvari jednostavno zavisi od njihove strukture? Struktura stene je svakako različita od strukture drveta. Da li se onda može reći da je biće manifestacija i rezultat strukture i da, umesto da razgovaramo o toj iluzornoj stvari pod nazivom biće, možemo samo govoriti o njegovoj strukturi? Ako je to tako, izgledalo bi da se struktura javlja pre bića i predstavlja uzrok bića. Neki bi mogli misliti tako, oni, koji vide u vidljivom vide uzrok nevidljivog. Oni smatraju da prvo nastaje materija i da je uzrok uma: drugi misle da je um prvi i da je on uzrok materije. Bitka između ove dve tačke gledišta traje vekovima. Ona je nepomirljiva, dok se  oba ne približe kao neizbežne suprotnosti i istovremeno ujedine na drugom nivou mentalne vizije iza suprotnosti. Jedna misao nam pomaže da to učinimo. Ako kažemo da je materijalna struktura jedini uzrok razlika u biću, onda bi materija sadržala u sebi sve moguće kombinacije srtuktura za nastanak svih mogućih vrsta bića. Materija tada postaje magična baš kao i um i to dvoje izgledaju kao stopljeni u jednom kontinuiranom čudu, viđenom sa dve strane.



Ali vratimo se vezi između bića i volje. Kao što je rečeno, čovek do određenog stepena može razumeti da se biće kamena razlikuje od bića drveta, biće hrasta od bića lava i biće Čoveka od Boga. Zamenimo sada reč volja rečju biće. Da li to ima nekog smisla, reći da se Volja Boga razlikuje od volje Čoveka, da se volja hrasta razlikuje od volje lava i da se volja kamena razlikuje od volje drveta? Možemo biti u stanju da se složimo da je Volja Boga različita od volje Čoveka kao i da priznamo da je Biće Jednog različito od bića drugog. Te dve stvari, volja i biće, tako mogu biti tesno povezane; one čak mogu biti različiti aspekti iste svari. Ako bi to bio slučaj, onda bi čovekovo biće moralo da se pokaže u njegovoj volji. A budući da je, prema Radu, čovekovo biće mnoštvo, možemo očekivati da i njegova volja bude mnoštvena. Vi delujete iz svoje volje. Ali vi imate mnogo volja, koje sve pripadaju različitim ’Ja’ ili grupama ’Ja’, organizovanih u različite ličnosti – socijalne, domaće, poslovne, profesionalne i tako dalje. Tako je jedino ispravno reći da delujete iz trenutne volje. Ali komad kamena ili drveta uvek deluju na isti način. Njihova volja i njihovo biće određju njihovo ponašanje i oni su pojedinačni. Zbog toga oni ostaju kamen ili drvo iz dana u dan. Ali vi se neprestano menjate, jer vaša volja nije jedna, niti vaše biće. Iz tog neobičnog ugla posmatranja kamen i drvo imaju mnogo jače biće nego mi. Da, ali oni nisu ni približno toliko pametni. Sećate se da je Gurđijev učio da je kuvani kropmir pametniji od sirovog i stoji više na Skali Bića. Zašto? Jer su njegove mogućnosti upotrebe veće. On može postati hrana za Čoveka. Iz toga sledi, mislim, da bi kamen ili drvo, oblikovani u statuu, na sličan način bili pametniji, jer Čovek može da uživa u njihovoj lepoti i hrani se njihovim utiscima.

Ali ostavimo po strani te špekulacije i govorimo o volji. Iz onoga, što je rečeno, možemo videti da će Čovek sa pravim, stalnim, jedinstvenim Ja imati i pravu i jedinstvenu volju i da će, ukoliko se to odigra u njemu, njegovo biće biti drugačije od bića običnog čoveka ili žene, čije biće i volju karakteriše mnoštvenost i tako nedostatak jednistva. Ali mi znamo da svi ti različiti, raštrkani elementi u nama mogu da se spoje u jedinstvo, što znači da je naš sadašnji nivo bića na Skali Bića od kamena do Božanskog Bića daleko niži nego što je zamišljen da bude: i to treba da osećamo sve vreme. Zašto? To nam pomaže da potkopamo samo-zadovoljstvo, samo-ispravnost, samo-zaslužnost, aplauz sebi i sve te dosadne ’sebe’ stvari, osim Pamćenja Sebe. Ono jeste Pamćenje Sebe. To ’Sebe’, koje pokušavate da pamtite, je iznad vas. Ono je ovde: i uvek je potrebno da to osećate, jer to omogućava priliv unutrašnjeg svetla, koje emocije o sebi guše. Razmislite o posledicama ljutnje na primer.

Sada, kada rad počne da se formira u vama – šta će biti slučaj, ako ga ne odbijate iznutra i ne pridajete mu premalu važnost – počeće da nastaje novo težište volje i novo težište bića. Ono se opire struji neprestane promene. Sve dok sledimo sve prolazne želje – sve dok smo robovi prolaznih raspoloženja, ne možemo formirati novu volju. Morate početi da žrtvujete neke od tih prolaznih želja i raspoloženja Volji Rada, jer da bi se imala Volja, mora se napustiti volja. Pre nego što se razbesnite ili se identifikujete sa nekom bolnim raspoloženjem, veoma je korisno razmisliti šta bi u tom trenutku bila volja Rada. Da li razumete da hteti vašu ljutnju, na primer, čini da ona deluje u vašoj volji kao vi sami? Sigurno sve drugo radije nego to! Da li je onda posebno potrebno da se čovek seti da je njegov nivo bića daleko niži nego što bi trebalo da bude i da je to razlog zašto to hoćete? Jer nizak nivo htenja i nizak nivo bića blokira i uslovljava jedno drugo. Čovek može znati sve o ezoteriji i sve o Radu, a da njegova volja ne stremi ka njemu i da ga čak ne radi. Kada se Rad ne želi (will), biće ne može da se promeni. Promenite volju i biće će se promeniti. Ali da bi se promenilo biće, to mora biti znanje posebne vrste, koje se mora hteti. Znanje o tome kako da se napravi neka mašina i htenje da se to učini neće promeniti biće. Znanje, koje može promeniti biće, dolazi od onih, koji pripadaju višem nivou, koji su promenili svoje biće – to jest, Krugu Svesnog Čovečanstva. Tražiti i steći to znanje, učiti i znati to znanje, hteti to znanje i činiti to znanje menja biće. Jer tada ćete hteti na drugačiji način. Ukoliko hoćete uvek kao i ranije, to znači da je vaš nivo bića isti kao i pre. Ali ako se vaša volja promeni, rezultat će biti novo biće i novo biće će povratno usloviti novu volju. Ono, što ste ranije hteli, više neće biti prihvatljivo za vaše biće, a ono što je bilo prihvatljivo za vaše biće, neće biti takvo za vašu volju.

Amwell, Michaelmas, 29.09.1951.
VOLJA I ODUŠEVLJENJE

Naša emocionalna stanja su ono, preko čega smo posebno povezani sa lošim ili dobrim mestima u unutrašnjem svetu u sebi.  Čudesno je šta promena emocije može proizvesti. Sa neba mi takoreći padamo u pakao. Trenutak ljubomore će to sasvim lako izazvati. Slika osobe, na koju smo ljubomorni, postaje đavo, koji nas u stvari vodi u sobu za mučenje; ali mi to ne vidimo na taj način. Ne vidimo da smo mi prava žrtva sopstvene ljubomore i da smo ljubomorni sami na sebe. Ne, mi to sigurno nećemo shvatiti godinama i to se ne može objasniti rečima. Uvid dolazi preko iskustva i Radne-memorije, a i tada samo nejasno. A pošto mehanički sve vidimo kao izvan sebe, ostajemo sopstvena žrtva. Postajemo svoja sopstvena kazna. Kada ne bismo dopuštali da nešto pobegne iz nas, to se ne bi događalo. Ali nešto izlazi iz nas i hrani se drugom osobom, a iz naših crta lica i samih prstiju klija ljubomora. Gubimo svoj pravi oblik. Ispoljeno je nešto, što je trebalo da ostane unutra, i to se događa kad god smo identifikovani i neće se dogoditi nikada, dok god pamtimo sebe. Zaista, zar ne bi bilo zastrašujuće čak i zamisliti kakav bi neobičan i grotesktan oblik naše psihološko biće uvek iznova poprimalo za neko Biće, koje bi moglo da vidi te naše aspekte? Ono bi, pretpostavljam, retko videlo ljudsko biće, tako da je nama samo dato fizičko telo da započnemo svoje karijere sa njim. Ono sigurno ne bi videlo ništa organizovano u konačan i trajan oblik – što je uzgred, naš zadatak, koji treba da obavimo. Jer mi tragamo za time da napravimo drugo telo, drugo obličje, odvojeno od tela, koje nam je dato ali slično njemu i to u takvom stepenu da svaki deo bude neophodan drugom delu i celini i da celina bude neophodna svakom delu. To je razlog zbog čega Rad ima toliko mnogo ideja, toliko mnogo učenja, mnogo strana, sve organizovane u celinu. I ponovo, to je razlog zašto Rad mora biti prihvaćen od nas i mora ući u našu volju i ne sme biti ostavljen na pragu. Voda, koju on nudi, se mora popiti, jer voda označava duhovnu istinu – tj. psihološku istinu – i ona ne sme biti kritizerski odbijena. Mora biti popijena od strane uma i mora psihološki postati mi, upravo kao što je sveta tajna Vina i Hleba označava asimilaciju istine i milosti Hrista u sebe. Jer ovaj Rad ima moć da napravi psihološko telo, koje nam je potrebno, a raspored ideja je jasniji nego u Bubliji, gde stvari nisu dovedene u red. Ali rad ostaje nemoćan ako ga odbijemo iznutra. Jer kako bi inače imao moći, budući da on ne može koristiti snagu spoljašnje kompulzije? Ne može vas konj šutnuti u Rad, niti vas u njega može naterati strah od zmajeva religije. Da bi Rad ušao, vi ga morate pozvati i složiti se sa njim i hteti ga i ponašati se iznutra prema njemu uz najveću pažnju, učtivost i uz istinsko oduševljenje. Rekao sam već da je volja oduševljenje.

Kada je čovek u jednoj od parabola o Kraljevstvu Nebeskom (što predstavlja Svesni Krug Čovečanstva) pronašao blago u polju, prodao sve što je imao i kupio to polje, da li mislite da on nije osećao oduševljenje? Izričito je rečeno, „u radosti je otišao i prodao sve što je imao i kupio to polje“. Da li bi to učinio da je čitava stvar bila neprijatna ili na smrt dosadna i da je mislio da raditi tako nije društveno prihvaćeno? Pretpostavljam da ne. Pretpostavljam da je njegovo oduševljenje bilo neizrecivo zato što je (1) pronašao blago i (2) zato što je odbacio gomilu bezvrednih stvari, koje je do tada smatrao vrednim, da bi stekao to blago. Ili „trgovac, koji je tražio lepe bisere“ i koji je našao „biser velike vrednosti“ i „otišao i prodao sve što je imao, da bi ga kupio“ – da li pretpostavljate da nije osećao oduševljenje ili da njegova volja i oduševljenje nisu bili jedno isto? Ja ne mogu da zamislim da bi volja bez radosti mogla da vodi do bilo čega drugog osim negativnih stanja.

Nastavak