MORIS NIKOL: NOVO NEBO I NOVA ZEMLJA II

 Moris Nikol: META

Poglavlje: NOVO NEBO I NOVA ZEMLJA

Deo drugi – Učenje Hrista

Problem ezoterijskog učenja je povezivanje višeg nivoa razumevanja sa nižim nivoom. Vrhunski primer je Isus Hrist koga je rodila ljudska majka, a ipak je bio Božiji Sin. Ne možemo da razumemo ništa o drami Isusa Hrista dok ne razumemo da je on u sebi objedinjavao dve prirode – sin čoveka i sin Boga. To znači da je bio u kontaktu sa nižim nivoom, a ipak ne neki način i u kontaktu sa višim nivoom. Govoreći uopšteno, problem ezoterijskog učenja, koje je posejano na Zemlji u određenim intervalima, jeste da održi neku vrstu kontakta sa višim nivoom bića. Kada se kontakt između viših i nižih nota izgubi, sve što je ispod propada, ludi i završava nasiljem. Hrist je došao kao posrednik između višeg i nižeg nivoa. Njegov zadatak je bio da kao ljudsko biće, izloženo svakom iskušenju, savlada sve što pripada nižem, to jest ljudskom nivou, i da ljudski nivo ujedini sa božanskim nivoom. Bog je sišao na Zemlju kao ljudsko bića, ali kao takav nije bio u stanju da koristi božansko. Na naš mali način možemo razumeti da bi u suprotnom njegov zadatak bio lak i često se pitamo zašto njegov zadatak nije bio lak, budući da je imao božansko poreklo – to jest, nosio je u sebi božansko i kao takav bio Božiji sin. Dok ovo ne razumemo, nećemo moći da shvatimo zašto je bio iskušavan do poslednjeg trenutka. Ponekad argumentujemo na ovaj način: ako je Hrist bi Sin Božiji, zašto je bio iskušavan? Zašto je pretrpeo takve agonije? Zašto mu je sve bilo toliko teško? Zašto jednostavno nije mogao da pokaže ljudima svoju snagu? Zašto nije pretvorio kamenje u hleb? Međutim, čitavo to pitanje je beskrajno neobičnije i suptilnije. U fazi istorije, kada se Hrist pojavio, postojala je ogromna opasnost da bi ljudski rod mogao da bude potpuno odsečen od komunikacije sa višim nivoom razumevanja. Čitav svet izgarao je u nasilju i materijalnosti. Sve više vrednosti nestajale su ili su nestale. Nije bilo razumevanja da je čovek duhovno biće, a ne samo stvorenje od mesa. I u ovoj situaciji neko je morao da uspostavi vezu između nivoa Zemlje i nivoa Neba. Međutim, kao što možete videti, da je čovek bio obdaren moćima višeg nivoa ili nivoa Neba, kako se on naziva u Jevanđeljima, i da je posedovao te moći ili tačnije, da je bio u stanju da te moći koristi na zemlji, on ne bi predstavljao primer ljudskog bića koje se uzdiže kroz unutrašnje bitke, unutrašnje sumnje i ljudska iskušenja. Ako pažljivo čitate Jevanđelja, videćete da Hrist ne samo da je imao mnogo iskušenja, već i mnogo sumnji i da je čak i na krstu rekao: „Bože moj, zašto si me napustio?“ Sada, ako razumemo da je Hristov zadatak bio da poveže ljudsko sa božanskim, Sina Čovečijeg sa Sinom Božjim i da je iz tog razloga morao da propati sve što ljudsko biće mora da propati uspinjući se stepenicama unutrašnjeg razvoja, možemo mnogo bolje da razumemo centralno značenje Jevanđelja. Možemo da razumemo zašto je morao da prevlada majku, kako je to izraženo u mnogim parabolama i čudima, jer je majka reprezentovala njegovu ljudsku stranu. Prevladavajući, izvršavajući svoj zadatak, Hrist je još jednom uspostavio vezu između višeg i nižeg nivoa, između duhovnog i prirodnog i zbog toga je morao da podnese svu patnju i na kraju pretrpi smrt zločinca, a da mu nije pružena nikakva pomoć. Međutim, premošćavajući tu provaliju između ljudskog i božanskog, on je ponovo uspostavio vezu i ponovo doveo stvari u red, omogućavajući ljudskom rodu da prima impulse sa višeg nivoa.

 Hrist je tako bio dve stvari i njegov zadatak je bio da te dve stvari poveže, zbog čega je sve što čitamo o Hristu paradoksalno i zahteva razumevanje koje nije logično u uobičajenom smislu. On se spustio i ponovo uzdigao, ali je njegovo uspeće bilo rezultat njegovih vlastitih napora; počevši od rođenja na ovoj zemlji od majke, on je morao da premosti to rođenje i da se ponovo rodi i iz tog razloga Jevanđelja su puna ove ideje ponovnog rođenja. Koliko često Hrist kaže: „Morate se ponovo roditi“ i kako je teško razumeti šta to znači. Međutim, ukoliko uspemo da uhvatimo tračak ideje o Hristu i čitave drame njegove smrti i vaskrsenja, možemo bolje razumeti zašto on u neobičnoj paraboli ili događaju nazvanom svadba u Kani, kada pretvara vodu u vino, kaže svojoj majci: „Ženo, šta ja imam sa tobom?“ Možemo razumeti da se značaj ovog događaja u drugom poglavlju Jovanovog Jevanđelja odnosi na stepen koji je Isus dosegao u sebi i označava da je on prevladao svoju ljudsku prirodu i barem dostigao neki konačan stepen svoje unutrašnje evolucije. On je sada posedovao drugi nivo razumevanja na dugom putu svog povratka na božanski nivo. U tom trenutku on nema veze sa tom stranom sebe koju predstavlja njegova majka. A ipak kaže majci: „Ženo, šta ja imam sa tobom? Moj čas još nije došao.“ Možemo to neodređeno razumeti tako da ljudska strana još uvek nije prevaziđena i da je njeno konačno prevazilaženje značila smrt na krstu. Njegovo telo je došlo od njegove majke i ono je takođe moralo da bude pobeđeno i transformisano, tako da je i posle smrti moglo da se koristi kao živo fizičko telo, ne dobijajući više izdržavanje od života, već od sila izvan života. Ovo je tipiziralo potpuno sjedinjenje ljudskog sa božanskim, niže sa višim.  

Međutim, kada je Isus dostigao stepen bića sposobnog da pretvori vodu u vino, kompletna transmutacija još se nije odigrala. Njoj je prethodila psihološka transformacija predstavljena pretvaranjem vode u vino, što je, po rečima Jovana, bio prvi znak. Čudo je usledilo iz znaka. Ono nije nazvano čudo, već znak, to jest, znak da je Isus dosegao određeni stepen unutrašnje moći kojom je mogao da komunicira sa određenim objektima kao što je voda. Voda na drevnom jeziku parabola znači istina. Pretvaranje vode u vino označava pretvaranje istine u nešto što nije samo istina, već stepen iza istine; kada jednom vidite istinu Istine i njene vrednosti, istina nije više samo istina, već postaje puno značenja. Ono što je ranije bilo istina verom, počinje da se umnožava u beskrajno značenje, tako da to više nije samo istina već neprekidni izvor značenja koje dušu može opiti kao vino. Jedinstvo je zauzelo mesto između istine i nečeg drugog. Mi to možemo nazvati značenje istine ili dobro koje leži u istini i dolazi do nas preko medija istine kao njenog primaoca. Tako Isus poziva sluge, kojima, ako primetite, majka zapoveda da ga poslušaju i do vrha napune posude vodom koju on pretvara u vino. To znači da Isus svu istinu koju je stekao može da pretvori u pravo značenje.

 U sopstvenom iskustvu mi ponekad iznenada vidimo vezu između brojnih stvari koje su ranije bile odvojene i nepovezane i tada razumemo drugačije, baš kao što su se odvojena slova azbuke, koju smo učili kao deca, magično pretvarala u reči ili čak cele rečenice a mi dosezali sasvim drugačiji nivo razumevanja. 

 Sada, pogledajte kraj parabole nakon što je Isus pretvorio vodu u vino. To vino je odneto peharniku koji je načinio neobičnu primedbu. On je rekao da se obično, a to znači u životu, jer peharnik predstavlja život i njegove metode, dobro vino najpre iznosi. „Svaki čovek stavlja na sto najprije dobro vino, a kad se gosti opiju onda lošije, a ti si čuvao dobro vino doslije. Ovo učini Isus početak čudesima u Kani Galilejskoj i pokaza slavu svoju; i učenici njegovi vjerovaše ga.“ Obratite pažnju na reč „dobro“ koja se koristi. U nekim ezoteričkim učenjima koriste se reči istina i dobro i govori se o venčanju koje je moguće između istine i dobra, tako da čovek sagledava dobro istine koju je učio i tako počinje da se rukovodi dobrom a ne samo istinom. Uočite da dobro dolazi kasnije, takoreći obrnuti redosled nego u životu, kako ukazuje peharnik. Skloni smo da u životu prvo koristimo dobro, a loše nakon toga. U vezi sa time moglo bi se reći da se za penjanje lestvicama samorazvoja mora platiti unapred.

(Čitaocu: potpuni izveštaj o ovom „znaku“ sa drugačije tačke gledišta može se pronaći u knjizi „Novi čovek“)