MORIS NIKOL - META 

Prevod knjige "Meta" Morisa Nikola završen je i dostupan na narednom linku: 
https://www.mediafire.com/file/729gdvtpddh7ced/MORIS_NIKOL_-_META.pdf/file

Iz Predgovora: 

PREDGOVOR

PRE svoje smrti 30. avgusta 1953. godine, moj otac, dr Moris Nikol, pisao je knjigu koju je nazivao The Mark.

Kada je dr Nikol umro, on još nije odlučio o redosledu sadržaja ove knjige, pa su zbog toga poglavlja raspoređena onako kako mislimo da bi on to želeo.

Poglavlja Parabola o sejaču i semenu, Metanoja, Nikodim i Istina već su bila završena i ispravljena uz jasnu želju da u tom obliku budu uključena u ovu knjigu.

Takođe je izričito želeo da u knjigu uključi san, naslovljen kao Nova volja, nedovršeni deo Rat na nebu i nedovršeno poglavlje na kraju knjige pod nazivom Telos.

Dodato je nekoliko fragmenata iz njegovih beležnica za koje smo smatrali da bi mogli zainteresovati čitaoca. Ostatak materijala preuzet je iz radova koje je pisao u različitim vremenima i koje je mogao da uključi, ali možda i ne.

Želela bih samo da dodam da se ovde, često u odlomcima velike lepote, nalazi ključ za one koji čeznu za boljim razumevanjem Hristovog učenja i smisla našeg postojanja na ovoj zemlji.

JANE MOUNSEY

PREDGOVOR PREVODIOCA 

Dr Moris Nikol (Maurice Nicoll, 1884 – 1953. godine), „Gentle genie“, kako ga mnogi nazivaju, psihijatar po zanimanju, započeo je svoju lekarsku karijeru kao učenik i saradnik Dr Karla Gustava Junga i bio autor jedne od prvih knjiga o Jungovom tumačenju snova (Dream Psychology, 1917.). Godine 1921. sreće Petra Uspenskog i biva toliko snažno privučen idejama Četvrtog puta, da to u potpunosti menja kurs njegovog života i rada. Napušta lekarsku praksu u Londonu i sledeću godinu provodi sa porodicom u Francuskoj, radeći sa Gurđijevim u njegovom „Institutu za harmonični razvoj čoveka“. Kada je Gurđijev 1922. godine zatvorio Institut i nastavio podučavanje putujući po Evropi i Americi, Nikol se vraća u grupu Uspenskog, od koga posle godina zajedničkog rada 1931. godine dobija odobrenje da sam podučava. Sa Jungom ostaje dobar prijatelj do kraja života.

 

Dr Moris Nikol svakako je najpoznatiji po svom radu sa grupama Četvrtog puta i predavanjima, objedinjenim u petotomnom delu „Psihološki komentari na učenje Gurđijeva i Uspenskog“. Pored ovog monumentalnog dela, autor je i dve izuzetne knjige u kojima razmatra unutrašnje psihološko značenje biblijskih parabola, „Novi čovek“ i „Meta“. U suštini, ishodišna tačka obe knjige ista je kao i polazna osnova Gurđijevljevog učenja. U njima se čovek posmatra kao seme u kome je pohranjena mogućnost za rast i svesnu unutrašnju evoluciju na viši stepen duhovnog razvitka. U tom kontekstu, može se reći da sva objektivna učenja imaju istu svrhu – psihološku transformaciju nas samih, mehaničkih, uspavanih ljudi, „koji služe prirodi i utemeljeni su u nasilju“, u suštinski drugačiju vrstu čoveka. 

Kaže se da viši centri komuniciraju putem simbola. I zaista, kada razmišljam o tome, zamišljam tu „komunikaciju“ u vidu čistih, apstraktnih formi, koje se, spuštajući se do naše budne svesti, zaodevaju u simbolično ruho parabole, mita, alegorije, umetnosti, snova, jezika alhemije. Ove poruke sa višeg nivoa, nabijene simboličnim punjenjem, imaju moć da obezbede neophodno gorivo za psiho-transformaciju, za pretvaranje običnog metala u zlato koje latentno postoji u čoveku. Ipak, da bi se to dogodilo, neophodno je sprečiti da potentni simboli „padnu na loše tlo“,  da ih prime mehanički nesvesni delovi centara, mala ’Ja’, okupirana sopstvenim trenutnim interesima, malim planovima, malim proizvoljnim htenjima, sebičnim ciljevima, nesposobna da shvate bilo šta više. U posedu višeg znanja, ta mala ’Ja’ baviće se njegovim bukvalnim ili sentimentalnim tumačenjem i koristiti ga za podizanje međa prema malim ’Ja’ Drugih koji se koriste istom višom istinom, zaodevenom u drugačije ruho, duboko verujući da pitanje na koju se stranu neko krsti, da li se krsti celom šakom ili sa tri prsta, te da li se uopšte krsti, predstavlja onu tanku granicu između dobra i zla, te da je ključno za problematiku spasenja duše. Svestan ove opasnosti, Nikol u obe knjige briljantno oživljava simbolični jezik parabola i iznosi na površinu njihov dubinski, psihološki smisao i potencijal da pokrenu unutrašnju transformaciju. „Čitanje postaje psihološki i duhovni proces koji nas odvaja od „Lažne Ličnosti“ (egoičnog imaginarnog „Ja“), od materijalne površine stvari i prenosi u viši svet objektivne realnosti, koju naš „unutrašnji posmatrač" može da doživi.“ (Erik Davis).     

***

U pogledu naslova dela, verujem da bi njegovo poreklo valjalo potražiti u značenju izraza „hamartia“, izvedenog iz grčke reči ἁμαρτία, iz ἁμαρτάνειν hamartánein, što znači “ne pogoditi”, “promašiti metu”. U grčkim tragedijama termin se koristio da označi zabludu, karakternu manu, grešku počinjenu usled ignorantnosti i nepravilnog rasuđivanja ili prestup, koji su vodili do lanca nezadrživih događaja i njihove kulminacije u tragičnom ishodu.

Koncept promašaja mete srećemo i u hrišćanskoj teologiji. Prema nekim izvorima, reč „hamartia“ javlja se na nekoliko stotina mesta u Novom zavetu i blisko je povezana sa hebrejskom rečju „chata“, koja se u Starom zavetu odnosi na počinjenje greha i takođe ima značenje „promašiti“, „promašiti metu“, „promašiti poentu“. Obe reči su prevedene kao „greh“ u današnjem smislu te reči.

Šta znači „promašiti metu“? I najzad, ko postavlja metu? Možda bismo ovaj koncept mogli dovesti u vezu sa postavljanjem ciljeva (meta) u Radu, koji - za razliku od životnih ciljeva: proizvoljnih, usmerenih u različitim pravcima, često kontradiktornih, uslovljenih spoljašnjim okolnostima i prioritetima koje postavlja legija malih ’Ja’ – svi, manji i veći, na različitim nivoima, podržavaju jedni druge, svi upravljeni u istom smeru, ka unutrašnjem razvitku, usmereni magnetnim centrom, baš kao što magnetna ploča ispod papira čini da proizvoljno rasuti prah formira pravilnu strukturu. Bez cilja, energija se rasipa i uludo troši, ako postavimo cilj, sva energija, koju oduzmemo od Lažne Ličnosti ne sledeći njene mehaničke obrasce i ne reagujući na njeno pritiskanje dugmića, uliće se u njega.

U tom smislu ovaj nas koncept poziva da na osnovu brižljivog samoposmatranja (visoko) postavimo „metu“ i manje „mete“ koje vode do nje i zatim napnemo luk i pažljivo nanišanimo. Kao dobri strelac Arđuna … 

Jelena Aća 

MORIS NIKOL: NOVO NEBO I NOVA ZEMLJA IV

                                                                  Moris Nikol: META

Poglavlje: NOVO NEBO I NOVA ZEMLJA

Četvrti deo: KRAJ VREMENA  

U ezoteričnom učenju Jevanđelja nalaze se mnoge reference na drugi dolazak „Sina Čovečijeg“. Da bi se razumelo šta one znače, neophodno je da se shvati jedna od osnovnih ideja ezoterične psihologije u odnosu na ljudsku rasu na zemlji. Poseban oblik ezoteričnog učenja koje se daje u određenom trenutku u vremenu – to jest, istorijski gledano – traje samo tokom ograničenog perioda. Njegova snaga i njegovo značenje postepeno počinju da umiru. U slučaju Hristovog učenja, koje je dalo smisao i snagu mnogim događajima u ljudskom životu, primećujemo da Hrist nije rekao da će ovo učenje trajati večno. Veoma je jasno ukazao na to da ono može da traje samo određeno vreme. U vezi sa time oo govori o tome šta će se dogoditi, koji znaci će se pojaviti, kada sila, impuls dat njegovom snagom počne da jenjava u svetu. Upozorava svoje učenike da će doći vreme kada će se istina iscrpeti, a zatim govori o znaku drugog dolaska „Sina Čovečijeg“. Učenici su ga pitali koji će biti znak drugog dolaska „Sina Čovečijeg“. „A kad seđaše na gori Maslinskoj pristupiše k Njemu učenici nasamo govoreći: Kaži nam kad će to biti i kakav je znak Tvojega dolaska i kraja veka (αίων)? I odgovarajući Isus reče im: Čuvajte se da vas ko ne prevari. Jer će mnogi doći u ime moje govoreći: ja sam Hristos. I mnoge će prevariti. Čućete ratove i glasove o ratovima. Gledajte da se ne uplašite; jer treba da to sve bude. Ali nije još tada kraj. Jer će ustati narod na narod i carstvo na carstvo; i biće gladi i pomori, i zemlja će se tresti po svetu. A to je sve početak stradanja“. (Matej, XXIV.3-9).

Fraza 'kraj vremena' ponekad se prevodi kao 'smak sveta'. Iz tog razloga mnogi sugestibilni

ljudi misle da će doći vreme kada će vidljivi svet biti uništen. Međutim, na grčkom, značenje η συντελεια του αιωνος sasvim je drugačije i nema nikakve veze sa vidljivim svetom. Pre treba razmišljati o tom značenju kao o kraju perioda kulture, kraju faze čovečanstva i početku sve veće konfuzije u kojoj bi nacija bukvalno mogla da ustane protiv nacije i tako dalje. Međutim, psihološko značenje odnosi se na nešto sasvim drugo. U mnogim ezoterijskim knjigama Starog zaveta, koji kriju sasvim drugačije značenje od doslovnog smisla, često se nailazi na ideju da istina može da propadne na zemlji. Kada nacija ili neki narod izgubi svoje temeljne i tradicionalne vrednosti i više nemaju nikakav temelj, to može da se poredi sa zemljotresom. Sada, kada ezoterijska istina propadne, kada čovek postane potpuno čulan, stvorenje čula i ne veruje ni u šta što drugo osim svojim čulima, kada sve značenje osim fizičkog bude uništeno, tada on neizbežno počinje da se degeneriše i postaje sve više nasilan, jer nema unutrašnje usmerenje niti unutrašnje vrednosti, koja su u njemu formiralo ezoterijsko učenje u ovom ili onom obliku. Ezoterično učenje uvek daje vrednosti izvan fizičkog života i bilo koja kultura može da se razvije samo kroz te vrednosti. Kada se sve unutrašnje vrednosti razbiju, kada više nema istine da iznutra upravlja čovekom, tako da shvati da zbog osećaja unutrašnjeg integriteta više ne može da čini određene stvari, tada počinje 'smak sveta'.

Čitava sila unutrašnjeg razvoja počinje da umire, gasi se čitava ideja da je čovek na ovoj zemlji da bi nešto naučio, čitava mogućnost unutrašnjeg razvoja prestaje. A kada se to rasprostrani, to je kraj vremena; iscrpljena je sila doneta na svet davno u prošlosti. Međutim, moramo primetiti da je kada se ovo dogodi 'drugi dolazak' blizu. Iz Mateja XXIV, možemo da vidimo da ako čoveka sagledamo psihološki sa stanovišta višeg i ezoteričnog učenju, njemu mora da bude data istina da ga podigne sa nivoa nasilja, ličnog interesa i apetita i da kada ova istina iz generacije u generaciju postane potpuno iskrivljena, sledi period konfuzije koji vodi do druge manifestacije istine, najavljene kao drugi dolazak Sina Čovečijeg. Ljudi zamišljaju da će istina trajati zauvek, međutim, svaka istina se istroši i novi oblik (iste istine) mora da se poseje u čovečanstvo. Istina je data svakoj naciji, svakoj rasi. To je uvek ista istina, ali zaodevena u različite oblike, ponekad sa naglaskom više na jednoj strani ponekad na drugoj, već u skladu sa uslovima tog vremena.

Međutim, kada se istina ove vrste raspadne i izgubi svu svoju moć da vodi, kada izgubi svu svoju efektivnu snagu, dolazi do završetka doba za kojim dolazi period konfuzije, koji najavljuje dolazak drugog oblika iste istine. Na osnovu ovog kratkog opisa možda možemo shvatiti da kraj vremena ne znači kraj sveta već kraj jedne manifestacije istine; a takođe i da će to neizbežno biti praćeno novom manifestacijom istine – naravno, možda će morati da prođu vekovi, pre nego što ona da efekte. To je ciklus koji se ponavlja. Tako da možemo razumeti da će 'Sin Čovečiji' ponovo doći, jer to znači obnovu ezoterijskog učenja na zemlji. Sila je data i postepeno umire u vremenu — sledi period haosa: sila se ponovo spušta. Svaka manifestacija se u ezoteričnom učenju Hristovom naziva Drugim dolaskom Sina Čovečijeg – da se neko Biće pošavši od nivoa čovečanstva, uzdigne sopstvenim prevazilaženjem svih ljudskih iskušenja i još jednom ponovo uspostavi red i ponovo otvori put za razvoj čoveka. Viši nivo se tada ponovo otvara za niži nivo i ponovo je omogućena svrha čovekove prvobitne kreacije da pređe sa nižeg na viši nivo bića i razumevanje.

Šta je, dakle, ta istina koja se u određenim intervalima seje u svet, kako bi se čovek uzdigao iznad svojih čula? Da li su u pitanju samo proizvoljne doslovne zapovesti? Možemo primetiti da Hristos svoje učenje nije započeo nekim doslovnim zapovestima, već psihološkom idejom – idejom metanoje koja znači promenu uma. Ezoterično učenje započinje idejom da je promena uma prva stvar. Ova reč, metanoja, nespretno prevedena kao pokajanje, označava novi način razmišljanja o smislu sopstvenog života. Ezoterično učenje je tu da nas navede da razmišljamo drugačije. To je njegova polazna tačka: osetiti misteriju sopstvenog postojanja, kako se misli, oseća i kreće, osetiti misteriju svesti i osetiti misteriju unutrašnje organizacije materije. Sve ovo može postepeno da podstakne metanoju kod čoveka. Suprotnost tome je osećanje da čovek sve može pripisati samome sebi. Jedno osećanje otvara um prema njegovom višem opsegu mogućnosti, drugo osećanje zatvara um i preko čula nas okreće naniže.

Peti deo: RAT NA NEBU

STVARI ne ostaju iste.

„Evo, pređašnje dođe, i ja javljam novo, pre nego nastane kazujem vam.“ (Isaija XLII.9). Međutim,  očigledno se ne menjaju samo uslovi na zemlji, već i na nebu. „Biće novo nebo i nova zemlja“ (Otkrivenje XXI.1).

Štaviše, ukazuje se da oni na nebu ne moraju nužno ostati tamo kada se stvori novo nebo. Čitamo da je postojao 'rat na nebu' – o Mihajlu i njegovim anđelima koji se bore sa Zmajem i njegovim anđelima (Otkrivenje XII.7). Zmaj i njegovi anđeli bili su zbačeni sa neba „i više im se ne nađe mesta na nebu“. Čini se da predstavljaju sve one koji su spolja moralni i pobožni, a iznutra nemaju veru. Hristos je stavio veliki naglasak na neophodnost unutrašnjeg verovanja i beskorisnost samo spoljašnje religije. Čini se da spoljašnja praksa religije može da bude nagrađena boravkom na nekakvom nebu kome dolazi kraj. Kao i u njihovom životu na Zemlji, ti ljudi, koji iznutra ne veruju ni u šta, ali su spolja strogi, skloni doslovnom razumevanju o puni zabrana, upoređuju se sa zmajevima. Nema ničeg blagodatnog u vezi sa licem zmaja. Petar kaže: „Ali čekamo po obećanju Njegovom novo nebo i novu zemlju, gde živi pravednost' (II Petar III.13).

Jasno je da se ne misli na samoopravdavanje koje proizilazi iz gordosti, jer ona nema veze sa pravednošću, koja izvire iz unutrašnje dobrote.

Hristos je rekao neke stvari o promenljivoj prirodi Carstva nebeskog. Govoreći o Jovanu Krstitelju, nakon što je rekao: „Ni jedan između rođenih od žena nije izišao veći od Jovana Krstitelja; a najmanji u carstvu nebeskom veći je od njega., dalje kaže: „A od vremena Jovana Krstitelja do sad carstvo nebesko na silu se uzima, i nasilnici ga zadobijaju.“ (Matej XI.11-12). Šta može da znači ova neobična primedba? To može jedino da znači da se uslovi za ulazak u Carstvo Nebesko menjaju. Od vremena kada je Krstitelj počeo da propoveda, do početka Hristovog učenja, postojao je period u kojem su „nasilnici to uzimali silom“. Da li to znači da su oni koji su činili nasilje nad sobom zadobili Carstvo ili je u pitanju sasvim drugačije značenje? 

Postoji veza između uslova za ulazaj u Carstvo Nebesko i čestog pominjanja zaveta između Boga i čoveka. Zavet je sporazum između dve osobe da, ako jedno od njih ispuni određene uslove, drugo će učiniti ono što je obećao. On nije trajan, kao što pokazuje izraz 'zavet jednog veka'. Hebrejska reč OLAM koja se u Starom zavetu često prevodi kao 'onaj koji traje večno' u stvari znači ’onaj koji traje jedan eon’, kao u odlomku u Jeremiji XXXII.40. ’I učiniću s njima zavet večan, da se neću odvratiti od njih čineći im dobro.’

 

U razvoju čovečanstva koje se uzdiže iz stanja relativnog varvarstva, ne bi se očekivalo da on bude trajan. Deset zapovesti datih Izraelcima na gori Sinaj bile su zavet između Boga i Izraela. Ako ih Izraelci budu sledili, Bog bi im dao blagostanje: 'Ako živite po mojim naredbama i zapovesti moje držite i činite, … I obratiću se k vama i učiniću vam da rastete i umnožiću vas i utvrdiću zavet svoj s vama… Ako povrgnete naredbe moje i duši vašoj omrznu zakoni moji da ne tvorite sve zapovesti moje i raskinete zavet moj, … Razvaliću visine vaše i oboriću idole vaše i metnuću trupove vaše na trupove gadnih bogova vaših i mrziće duša moja na vas.’ (Levitski zakonik XXVI.3, 9, 15, 30).

 

Zapovesti su o tome šta treba činiti i šta ne sme da se čini. To je bila meta koju je trebalo ciljati. Razmotrite prvu zapovest: „Nemoj imati drugih bogova osim mene“, i poslednju: „Ne poželi kuće bližnjeg svoga, ne poželi ženu bližnjega svoga, ni slugu njegovog, ni sluškinju njegovu, ni vola njegovog, niti magarca njegovog, niti bilo šta što je bližnjega tvoga' (Izlazak XX.3, 17). Da li je ovo moguće sprovesti? Često se kaže da je ono što čovek najviše voli u stvari njegov bog. Čovek, naravno, može da zamisli da Boga voli iznad svega. U tom slučaju on ne primećuje sebe. Iako je samoljublje ogromna sila, nije lako uočiti čak ni njen delić. Kad nepogrešivo proviri, odmah se pravdamo. Opet, ko može reći da je svestan svih svojih oblika pohlepe i da oni nemaju moć nad njim? Ako tako kaže, da li dovoljno posmatrao sebe?

 

Greh znači promašiti metu. U Novom zavetu, reč koja je prevedena kao „greh“ označava ciljanje strele u metu i promašaj. U Starom zavetu, Deset zapovesti su bile Meta – odnosno Zakon. Hristos je rekao da je doneo novi zakon: ljubite jedni druge. On govori o određenoj vrsti ljubavi – svesnoj ljubavi – a ne o emocionalnoj ljubavi koja se tako lako menja u svoju suprotnost. ’Novu vam zapovest dajem: da ljubite jedan drugog, kao što sam ja vas ljubih, da se i vi ljubite među sobom.’ (Jovan XIII.34).

 

Hristos govori u paraboli o kraju veka. On koristi reč eon, koja se odnosi na period tokom kojeg postoje određene mogućnosti i uslovi. Dolaskom Hristovim nastaje jedan od ovih perioda, a sa njim i određeni uslovi za ulazak u Carstvo Nebesko. Oni koji su sledili Hristovo učenje iskreno, od srca, a ne samo spolja, mogli su zadobiti Carstvo Nebesko. Parabola koja se obično naziva „Parabola o kukolju i pšenici“ glasi ovako:

 

’ ²⁴Carstvo je nebesko kao čovek koji poseja dobro seme u polju svom,
²⁵A kad ljudi pospaše, dođe njegov neprijatelj i poseja kukolj po pšenici, pa otide.

²⁶ A kad niče usev i rod donese, onda se pokaza kukolj.

²⁷ Tada dođoše sluge domaćinove i rekoše mu: Gospodaru! Nisi li ti dobro seme sejao na svojoj njivi? Otkuda dakle kukolj?

²⁸ A on reče im: Neprijatelj čovek to učini. A sluge rekoše mu: Hoćeš li dakle da idemo da ga počupamo?

²⁹ A on reče: Ne; da ne bi čupajući kukolj počupali zajedno s njime pšenicu.

³⁰ Ostavite neka raste oboje zajedno do žetve; i u vreme žetve reći ću žeteocima: Saberite najpre kukolj i svežite ga u snoplje da ga sažežem; a pšenicu svezite u žitnicu moju. (Matej, XIII.24-30).

 

Hrist objašnjava da ta parabola govori o kraju veka /eona (ne sveta kako je prevedeno):

³⁷ A On odgovarajući reče im: Koji seje dobro seme ono je Sin čovečiji;

³⁸ A njiva je svet; a dobro seme sinovi su carstva, a kukolj sinovi su zla;

³⁹ A neprijatelj koji ga je posejao jeste đavo; a žetva je posledak ovog veka; a žeteoci su anđeli.

⁴⁰ Kao što se dakle kukolj sabira, i ognjem sažiže, tako će biti na kraju ovog veka.

⁴¹ Poslaće Sin čovečiji anđele svoje, i sabraće iz carstva Njegovog sve sablazni i koji čine bezakonje.

⁴² I baciće ih u peć ognjenu: onde će biti plač i škrgut zuba.

⁴³ Tada će se pravednici zasjati kao sunce u carstvu Oca svog. Ko ima uši da čuje neka čuje. (Matej, XIII.37-43).

 

Ovo objašnjenje parabole odnosi se na završetak period svesnog izbora. U svakom dobu postoji ideja o izboru – ne slepom već inteligentnom. Čini se da svako doba ili period donosi različitu vrstu izbora. U jednoj kratkoj paraboli Hristos upoređuje Carstvo nebesko uopšte sa ribarima koji koriste mrežu za hvatanje ribe. Kada su dobili dovoljno, odabrali su dobro, a bacili beskorisno.

 

’⁴⁷ Još je carstvo nebesko kao mreža koja se baci u more i zagrabi od svake ruke ribe;

⁴⁸ Koja kad se napuni, izvukoše je na kraj, i sedavši, izbraše dobre u sudove, a zle baciše napolje. (Matej, XIII.47-48).

 

Šesti deo: NOVA VOLJA

Neko me gura uz travnatu kosinu. Tu se nalazi jarak. Nije širok, ali ga je teško preskočiti. Taj jarak na vrhu kosine, težak za preskakanje, pun je kostiju praistorijskih životinja – ostataka nasilnih bića, zveri, grabljivica, monstruma, zmija. One se protežu duboko u ambis. Postoji daska, preko koje može da se pređe, ali je vazduh pun neke sile otpora, nalik nevidljivom uticaju nekog moćnog magneta; to me, uz strah od preskakanja dubokog ambisa – iako širina nije velika -  zadržava. Ne mogu reći koliko dugo, jer nema uobičajenog osećaja vremena u svemu tome. Tada zatičem sebe preko – na drugoj strani. 

Kakva predivna vizija se sada pruža preda mnom? Vidim nekoga kako podučava ili uvežbava neke regrute. To je sve. Na prvi pogled u tome nema ničega posebno veličanstvenog. Osmehuje se. Na neki način nagoveštava da ne očekuje da u onome što radi po svaku cenu postigne neki rezultat. Ne čini se da brine zbog toga. Ne pokazuje nikakav znak nestrpljenja kada su oni grubi prema njemu. Obuka je skoro gotova, ali to za njega neće značiti nikakvu razliku. Kao da je rekao: ’Dobro, ovo treba da bude urađeno. Ne može se očekivati mnogo. Mora im se pružiti pomoć, iako je ne žele.’ Njegova neranjivost je ono što me je pogodilo. On nije povređen niti ljut zbog njihovog podsmeha ili nedostatka discipline. Poseduje neku osobitu moć, ali jedva da je koristi. Prošao sam, diveći se što je to mogao da učini. Ja ne bih mogao da preuzmem tako nezahvalan zadatak. Najzad sam došao na jedno mesto, možda prodavnicu, u kojoj su smešteni čamci. Iza je more.“

Kada sam se probudio, mislio sam o tom čoveku. Raditi ono što je on radio potpuno je suprotno od bilo čega što bih ja uradio. Bila bi mi potrebna nova volja da to učinim.

To bi značilo da bih morao da idem u pravcu, u kome nikada nisam pomišljao da idem. Kako bih to za sebe mogao da definišem? Ja bih bio nasilan prema tim regrutima.  Da, to je to. On nije pokazivao nikakvu nasilnost. Nije posedovao volju nasilnosti. Izgledao je očišćen od svakog vida nasilnosti. To je bila tajna. To je bio uzrok osobite moći, koju sam uočio kod njega. Čovek bez nasilja. A zatim sam razmislio i o tome, da sam morao da pređem na drugu stranu dubokog ponora, punog kostiju praistorijskih životinja, ostataka nasilnih stvorenja, da bih došao do njega. To je nekako učinjeno za mene i ja sam se našao na granici druge zemlje, na samoj njenoj ivici, ali ipak iza praistorijskih životinja. Tu je živeo i podučavao taj nenasilni čovek. To je bila zemlja nenasilja, gde su novajlije bile podučavane. Izgledali su prilično indiferentni, ali su možda predstavljali ljude koji bi možda mogli nešto da nauče.

On je gotovo završio svoju lekciju. Iza je bilo more i čamci su bili smešteni u njegovoj blizini. Nema sumnje, kada je završio lekciju, otišao je negde, iza te zemlje. Dat mi je samo bljesak značenja nove volje – volje, koja ne počiva na nasilju ili samovolji na bilo koji način. Ponavljam – samo bljesak. Jer sam znao da nisam – osim u duhu – prešao preko ambisa, ispunjenog kostima nasilne prošlosti i konačno ga ostavio iza sebe. Nije bilo regruta za mene – ili su ti regruti bili različita Ja u meni, koja je on pokušavao da podučava? Sigurno nijedan od čamaca, koji su čekali, nije bio za mene. Ali iz tog bljeska sam praktičnije znao šta znači ići u novom pravcu i šta znači nova volja, pročišćena od nasilja. Znao sam takođe da mogućnosti da se sledi ta nova volja i novi pravac leže u svakom trenutku čovekovog života – i da to neprekidno zaboravljam. 

MORIS NIKOL: NOVO NEBO I NOVA ZEMLJA III

 Moris Nikol: META

Poglavlje: NOVO NEBO I NOVA ZEMLJA

Treći deo: EZOTERIJSKE ŠKOLE

 Razmotrimo neke odeljke u Starom i u Novom zavetu u kojima se termin „vino“ javlja u smislu koji očigledno ne može biti doslovan. Kada se u Postanju 49, 11 kaže: „U vinu pere haljinu svoju i ogrtač svoj u soku od grožđa. Oči mu se crvene od vina, a zubi bele od mleka.“, očigledno je da vino ima posebno značenje koje je povezano sa onim što čovek „oblači“ i kako „vidi“. Pomisliti da bi taj odeljak mogao da ima doslovan smisao, značilo bi učiniti ga besmislenim. Psihološki, odeća se ne odnosi na ono u šta se zaodeva naše telo, već ono u šta se zaodeva naš um, u mentalna verovanja i stavove. Svako je psihološki odeven u mišljenja i stavove koji čine njegovo mentalno odelo; a njegove mentalne oči posmatraju stvari kroz njega. Postoji opis „odeće“ i „očiju“ pročišćen u nekom stanju uvida koji se naziva „vino“. Psihološki, čovek se zaodeva u ono za šta veruje da je istina: i mentalno vidi na isti način. Ukoliko vino predstavlja određeni stepen razvoja razumevanja Istine, fraza „oči crvene od vina“ odnosi se ne stanje vida koje mu pripada. Ukazuje se na neki veoma visoki stupanj, stupanj razumevanja iznad nivoa vode.

U Otkrovenju, u viziji četiri konja, o crnom konju je rečeno sledeće:  „I videh, gle, konj vran; i onaj što seđaše na njemu imaše merila u ruci svojoj. I čuh glas između četiri životinje kako govori: Oka pšenice za groš; a ulje i vino ti ne škode.“ (Otkrivenje IV.5, 6). Ne može se pretpostaviti da se vino onde odnosi na doslovno vino, niti je to slučaj sa uljem. Na ovom zemaljskom nivou mišljenja na koji ukazuje vrani konj, gde vlada stroga ravnoteža i gde se sve meri, tako da čovek mora striktno da plati za ono što dobije – čak i ovde ima ulja i vina – to jest, nečeg višeg – i to ne sme biti povređeno. U Paraboli u dobrom Samarićaninu ponovo se javlja vino, u značenju koje se može shvatiti bilo doslovno bilo psihološki.

U ezoteričnom učenju termin vinograd često se koristi u vezi sa školama učenja koje donose unutrašnju evoluciju. Pokušaji da se ostvari čovekov unutrašnji odgoj i škole osnovane u tu svrhu, često se porede sa vinogradima od kojih se očekuje grožđe ili vino ili berba. „Jer je carstvo nebesko kao čovek domaćin koji ujutru rano iziđe da najima poslenike u vinograd svoj.“ (Matej XX.1). Ili da uzmemo drugu ilustraciju koja pokazuje kako lako sva učenja o čovekovoj unutrašnjoj evoluciji mogu da budu iskrivljena ili uništena:   

1. I poče im govoriti u pričama: posadi čovjek vinograd, i ogradi plotom, i iskopa pivnicu, i načini kulu, i dade ga vinogradarima, pa otide
2. I kad dođe vrijeme, posla k vinogradarima slugu da primi od vinogradara od roda vinogradskoga.
3. A oni uhvativši slugu izbiše ga, i poslaše prazna.
4. I opet posla k njima drugoga slugu; i onoga biše kamenjem i razbiše mu glavu, i poslaše ga sramotna.
5. I opet posla drugoga; i onoga ubiše; i mnoge druge, jedne izbiše a jedne pobiše. 
6. Još dakle imaše jedinoga svojega milog sina, posla i njega najposlije k njima govoreći: postidjeće se sina mojega. 
7. A vinogradari rekoše u sebi: ovo je našljednik, hodite da ga ubijemo, i nama će ostati očevina njegova. 
8. I uhvatiše ga, i ubiše, i izbaciše ga napolje iz vinograda. 
9. Šta će dakle učiniti gospodar od vinograda? Doći će i pogubiće vinogradare, i daće vinograd drugima. (Marko XII.1-9). I mnogi drugi, premlaćujući jedne i ubijajući druge.

U poznatoj istoriji uvek je bilo pokušaja da se čovek uzdigne sa stepena varvarstva širenjem određene ideje o dubljem smislu njegovog života na zemlji. Unutrašnja strana ovog poduhvata nije pitanje uobičajene istorije. Sve o čemu možemo čitati obično je istorija zloupotreba i pogrešnog tumačenja ideja, kada one pređu u život, tako da postanu izvori političkih spletki, pohlepe, nasilja, stravičnih progonstava i ratova. Ipak u našem periodu je sasvim jasno da bi kada bi čovečanstvo sledilo Hristovo učenje, makar samo ono koje je dato u Besedi na gori, svi ratovi, nepravde i socijalna zla odmah bi prestali i nastupio bi novi svet. Međutim, da bi se ovo dogodilo, svi bi morali da se probude i vide kakvi su zaista iznutra.

Cilj vinograda je proizvodnja voća i vina. Određeno učenje o sredstvima za postizanje unutrašnjeg stupnja razvoja posađeno je, baš kao i vinograd. Prorok Jeremija žali se zbog dece Izrailja i pita ih zbog čega žele da se vrate u Egipat – to jest, na njihovo prethodno stanje: „A sada što će ti put Misirski da piješ vode Siorske?“ Bog je, kaže, slomio njihov jaram starih vremena. „Jer davno izlomih jaram tvoj i raskidoh sveze tvoje, i ti reče: neću biti sluga; a na svaki visoki hum i pod svako zeleno drvo ideš da bludničiš. Ja te posadih lozu izabranu, sve sjeme istinito; pa kako mi se promijeni i izmetnu se odvoda od tuđe loze?“ (Jeremija, II.18-21). Značenje je psihološko: očigledno nije doslovno. Optuženi su za povratak starim verovanjima, povratak u državu pod nazivom „Egipat“ i mešanje ovog učenja ili semena sa drugim učenjima, što se naziva „bludničenje.

Kada je učenje dato, ono se mora održavati čistim, sve dok ne bude ispunilo svoju svrhu. Ono traje samo neko vreme. U svakom periodu Vremena javljala su se drugačija učenja i trajala su neki kraći ili duži period. Njihov cilj je da uzdignu čoveka. U svom unutrašnjem obliku ona su slična, utoliko šta imaju za cilj Čovekovu unutrašnju evoluciju putem razvoja razumevanja ili kvaliteta njegovog bića. Svaki vinograd je zasađen za proizvodnju određenog vina. Ne može biti mešanja semena ili ideja. Ovo stanje je izraženo u nekim Mojsijevim rečima: „Ne sij u vinogradu svojemu drugoga sjemena da ne bi oskrvnio i rod od sjemena koje posiješ i rod vinogradski.“ (Ponovljeni zakoni (V knjiga Mojsijeva) – XXII.9). Očigledno je da ove reči imaju značenje nezavisno od njihovog bukvalnog smisla. Međutim, one se mogu shvatiti i kao pravila koja je potrebno doslovno slediti i tako bez dubljeg značenja. Kada „vinograd“ počne da umire – to jest, kada značenje učenja koje je prvobitno u njemu zasađeno postane izopačeno ili izgubljeno – on je uništen. Stari Zavet je pun uništenja u tom smislu. Učenje je neprestano išlo naopako, jer su ga ljudi izopačavali. Prorok Jeremija jadikuje zbog uništenja škole koja se zvala Moav: „Više nego za Jazirom plakaću za tobom, lozo Sivamska; odvode tvoje prijeđoše more, dopriješe do mora Jazirskoga; zatirač napade na ljetinu tvoju i na berbu tvoju. I radost i veselje otide s rodnoga polja, iz zemlje Moavske, i učinih te nesta u kacama vina; niko neće gaziti pjevajući; pjesma neće se više pjevati. (Jeremija XIVIII.32-33). Ovo se odnosi na gubitak učenja. Isti prorok na drugom mestu kaže: „Mnogi pastiri su mi uništili vinograd.“ (XII.10). To jest, mnogi učitelji su uništili izvorno učenje. Amos opisuje uništenje učenja na sledeći način: „Gusjenice izjedoše obilje u vrtovima vašim i u vinogradima vašim i na smokvama vašim i na maslinama vašim.“ (Amos IV.9). Učenje su pojele pogrešne ideje. Ponekad je utvrđeno da je grožđe kiselo, kao u Mojsijevom opisu onih koji su izvrtali Istinu: „Jer je čokot njihov od čokota Sodomskoga i iz polja Gomorskoga; grožđe je njihovo grožđe otrovno, puca su mu gorka. Vino je njihovo otrov zmajevski, i ljuti jed aspidin.” (Ponovljeni zakoni (V knjiga Mojsijeva) XXXII.32-33).

 To se posebno događa kada učenje ili „vinograd“ postane sredstvo svetovne moći ili političkih spletki, kao u sledećem proročanstvu o školi koja se naziva Jerusalim. „Na vinovoj lozi neće biti grožđa, ni smokve na smokvi i list će izbledeti.“ (Jeremija VIII.13). Mogli bi se navesti i mnog drugi primeri. Ono što se može razumeti je da je uvek postojalo učenje određenog reda posejano u čovečanstvo i da je to učenje uvek trpelo neuspeh u procesu vremena. Međutim, to ne znači da učenje na svom vrhuncu nije davalo rezultate. Ono propada sa vremenom: ili, drugačije, rečeno, ono traje samo određeno vreme. Veoma je važno da ovo razumemo, jer smo skloni tome da mislimo da bi neka stvar trebalo da traje neprekidno, ako je stvarna i istinita. Međutim, kao što postoje mode svake vrste, kako u nauci tako i u društvu, ista je stvar i sa ezoterijskim učenjem. Pa ipak, ono zapravo nije isto, jer se ponovo pojavljuje u drugom obliku, drugom ruhu, a opet u svojoj suštini uvek govori o istom predmetu – o evoluciji Čoveka. Ljudi moraju postati svesniji, prvo samih sebe, a zatim i drugih. Oni se moraju odreži nasilja kao lakog rešenja stvari. Oni iskreno moraju oprostiti jedni drugima, što je moguće samo ako postanu svesni sebe i toga kakvi jesu i šta čine. Moraju se ponašati prema drugima onako kako bi voleli da se drugi ponašaju prema njima – veoma teška stvar. Moraju razumeti da njihovi životi imaju drugačije značenje i da priroda čovekove egzistencije nije razumljiva u smislu onoga što se odvija na Zemlji. Moraju videti balvane u sopstvenim očima, pre nego naprave neku neprijatnu primedbu oko trunčice u tuđem oku. Moraju prestati da izvode predstavu, moraju zaustaviti mržnju, prestati da se pretvaraju, prestanu da laži i tako dalje. Sve ove ideje pripadaju Putu Individualne Evolucije o kome ezoterijsko učenje uvek govori. Nemoguće je razumeti istoriju čovečanstva, ne uzimajući u obzir uticaje ezoterijskog učenja iz koga smo stekli umetnost i kulturu. Čovek bez učenja ostaje varvarin. Međutim, u pogledu ograničenog trajanja u vremenu bilo kog pojedinačnog učenja, možemo navesti Hristove reči kojima upozorava svoje učenike na dolazak Antihrista: „I odgovarajući Isus reče im: čuvajte se da vas ko ne prevari. Jer će mnogi doći u ime moje govoreći: ja sam Hristos. I mnoge će prevariti. Čućete ratove i glasove o ratovima. Gledajte da se ne uplašite; jer treba da to sve bude. Ali nije još tada pošljedak.” (Matej, XXIV.4-6).

 

 

MORIS NIKOL: NOVO NEBO I NOVA ZEMLJA II

 Moris Nikol: META

Poglavlje: NOVO NEBO I NOVA ZEMLJA

Deo drugi – Učenje Hrista

Problem ezoterijskog učenja je povezivanje višeg nivoa razumevanja sa nižim nivoom. Vrhunski primer je Isus Hrist koga je rodila ljudska majka, a ipak je bio Božiji Sin. Ne možemo da razumemo ništa o drami Isusa Hrista dok ne razumemo da je on u sebi objedinjavao dve prirode – sin čoveka i sin Boga. To znači da je bio u kontaktu sa nižim nivoom, a ipak ne neki način i u kontaktu sa višim nivoom. Govoreći uopšteno, problem ezoterijskog učenja, koje je posejano na Zemlji u određenim intervalima, jeste da održi neku vrstu kontakta sa višim nivoom bića. Kada se kontakt između viših i nižih nota izgubi, sve što je ispod propada, ludi i završava nasiljem. Hrist je došao kao posrednik između višeg i nižeg nivoa. Njegov zadatak je bio da kao ljudsko biće, izloženo svakom iskušenju, savlada sve što pripada nižem, to jest ljudskom nivou, i da ljudski nivo ujedini sa božanskim nivoom. Bog je sišao na Zemlju kao ljudsko bića, ali kao takav nije bio u stanju da koristi božansko. Na naš mali način možemo razumeti da bi u suprotnom njegov zadatak bio lak i često se pitamo zašto njegov zadatak nije bio lak, budući da je imao božansko poreklo – to jest, nosio je u sebi božansko i kao takav bio Božiji sin. Dok ovo ne razumemo, nećemo moći da shvatimo zašto je bio iskušavan do poslednjeg trenutka. Ponekad argumentujemo na ovaj način: ako je Hrist bi Sin Božiji, zašto je bio iskušavan? Zašto je pretrpeo takve agonije? Zašto mu je sve bilo toliko teško? Zašto jednostavno nije mogao da pokaže ljudima svoju snagu? Zašto nije pretvorio kamenje u hleb? Međutim, čitavo to pitanje je beskrajno neobičnije i suptilnije. U fazi istorije, kada se Hrist pojavio, postojala je ogromna opasnost da bi ljudski rod mogao da bude potpuno odsečen od komunikacije sa višim nivoom razumevanja. Čitav svet izgarao je u nasilju i materijalnosti. Sve više vrednosti nestajale su ili su nestale. Nije bilo razumevanja da je čovek duhovno biće, a ne samo stvorenje od mesa. I u ovoj situaciji neko je morao da uspostavi vezu između nivoa Zemlje i nivoa Neba. Međutim, kao što možete videti, da je čovek bio obdaren moćima višeg nivoa ili nivoa Neba, kako se on naziva u Jevanđeljima, i da je posedovao te moći ili tačnije, da je bio u stanju da te moći koristi na zemlji, on ne bi predstavljao primer ljudskog bića koje se uzdiže kroz unutrašnje bitke, unutrašnje sumnje i ljudska iskušenja. Ako pažljivo čitate Jevanđelja, videćete da Hrist ne samo da je imao mnogo iskušenja, već i mnogo sumnji i da je čak i na krstu rekao: „Bože moj, zašto si me napustio?“ Sada, ako razumemo da je Hristov zadatak bio da poveže ljudsko sa božanskim, Sina Čovečijeg sa Sinom Božjim i da je iz tog razloga morao da propati sve što ljudsko biće mora da propati uspinjući se stepenicama unutrašnjeg razvoja, možemo mnogo bolje da razumemo centralno značenje Jevanđelja. Možemo da razumemo zašto je morao da prevlada majku, kako je to izraženo u mnogim parabolama i čudima, jer je majka reprezentovala njegovu ljudsku stranu. Prevladavajući, izvršavajući svoj zadatak, Hrist je još jednom uspostavio vezu između višeg i nižeg nivoa, između duhovnog i prirodnog i zbog toga je morao da podnese svu patnju i na kraju pretrpi smrt zločinca, a da mu nije pružena nikakva pomoć. Međutim, premošćavajući tu provaliju između ljudskog i božanskog, on je ponovo uspostavio vezu i ponovo doveo stvari u red, omogućavajući ljudskom rodu da prima impulse sa višeg nivoa.

 Hrist je tako bio dve stvari i njegov zadatak je bio da te dve stvari poveže, zbog čega je sve što čitamo o Hristu paradoksalno i zahteva razumevanje koje nije logično u uobičajenom smislu. On se spustio i ponovo uzdigao, ali je njegovo uspeće bilo rezultat njegovih vlastitih napora; počevši od rođenja na ovoj zemlji od majke, on je morao da premosti to rođenje i da se ponovo rodi i iz tog razloga Jevanđelja su puna ove ideje ponovnog rođenja. Koliko često Hrist kaže: „Morate se ponovo roditi“ i kako je teško razumeti šta to znači. Međutim, ukoliko uspemo da uhvatimo tračak ideje o Hristu i čitave drame njegove smrti i vaskrsenja, možemo bolje razumeti zašto on u neobičnoj paraboli ili događaju nazvanom svadba u Kani, kada pretvara vodu u vino, kaže svojoj majci: „Ženo, šta ja imam sa tobom?“ Možemo razumeti da se značaj ovog događaja u drugom poglavlju Jovanovog Jevanđelja odnosi na stepen koji je Isus dosegao u sebi i označava da je on prevladao svoju ljudsku prirodu i barem dostigao neki konačan stepen svoje unutrašnje evolucije. On je sada posedovao drugi nivo razumevanja na dugom putu svog povratka na božanski nivo. U tom trenutku on nema veze sa tom stranom sebe koju predstavlja njegova majka. A ipak kaže majci: „Ženo, šta ja imam sa tobom? Moj čas još nije došao.“ Možemo to neodređeno razumeti tako da ljudska strana još uvek nije prevaziđena i da je njeno konačno prevazilaženje značila smrt na krstu. Njegovo telo je došlo od njegove majke i ono je takođe moralo da bude pobeđeno i transformisano, tako da je i posle smrti moglo da se koristi kao živo fizičko telo, ne dobijajući više izdržavanje od života, već od sila izvan života. Ovo je tipiziralo potpuno sjedinjenje ljudskog sa božanskim, niže sa višim.  

Međutim, kada je Isus dostigao stepen bića sposobnog da pretvori vodu u vino, kompletna transmutacija još se nije odigrala. Njoj je prethodila psihološka transformacija predstavljena pretvaranjem vode u vino, što je, po rečima Jovana, bio prvi znak. Čudo je usledilo iz znaka. Ono nije nazvano čudo, već znak, to jest, znak da je Isus dosegao određeni stepen unutrašnje moći kojom je mogao da komunicira sa određenim objektima kao što je voda. Voda na drevnom jeziku parabola znači istina. Pretvaranje vode u vino označava pretvaranje istine u nešto što nije samo istina, već stepen iza istine; kada jednom vidite istinu Istine i njene vrednosti, istina nije više samo istina, već postaje puno značenja. Ono što je ranije bilo istina verom, počinje da se umnožava u beskrajno značenje, tako da to više nije samo istina već neprekidni izvor značenja koje dušu može opiti kao vino. Jedinstvo je zauzelo mesto između istine i nečeg drugog. Mi to možemo nazvati značenje istine ili dobro koje leži u istini i dolazi do nas preko medija istine kao njenog primaoca. Tako Isus poziva sluge, kojima, ako primetite, majka zapoveda da ga poslušaju i do vrha napune posude vodom koju on pretvara u vino. To znači da Isus svu istinu koju je stekao može da pretvori u pravo značenje.

 U sopstvenom iskustvu mi ponekad iznenada vidimo vezu između brojnih stvari koje su ranije bile odvojene i nepovezane i tada razumemo drugačije, baš kao što su se odvojena slova azbuke, koju smo učili kao deca, magično pretvarala u reči ili čak cele rečenice a mi dosezali sasvim drugačiji nivo razumevanja. 

 Sada, pogledajte kraj parabole nakon što je Isus pretvorio vodu u vino. To vino je odneto peharniku koji je načinio neobičnu primedbu. On je rekao da se obično, a to znači u životu, jer peharnik predstavlja život i njegove metode, dobro vino najpre iznosi. „Svaki čovek stavlja na sto najprije dobro vino, a kad se gosti opiju onda lošije, a ti si čuvao dobro vino doslije. Ovo učini Isus početak čudesima u Kani Galilejskoj i pokaza slavu svoju; i učenici njegovi vjerovaše ga.“ Obratite pažnju na reč „dobro“ koja se koristi. U nekim ezoteričkim učenjima koriste se reči istina i dobro i govori se o venčanju koje je moguće između istine i dobra, tako da čovek sagledava dobro istine koju je učio i tako počinje da se rukovodi dobrom a ne samo istinom. Uočite da dobro dolazi kasnije, takoreći obrnuti redosled nego u životu, kako ukazuje peharnik. Skloni smo da u životu prvo koristimo dobro, a loše nakon toga. U vezi sa time moglo bi se reći da se za penjanje lestvicama samorazvoja mora platiti unapred.

(Čitaocu: potpuni izveštaj o ovom „znaku“ sa drugačije tačke gledišta može se pronaći u knjizi „Novi čovek“)

Moris Nikol: META

   Poglavlje: NOVO NEBO I NOVA ZEMLJA

  Deo prvi - Jovan Krstitelj 

Neobična Hristova napomena o Carstvu Nebeskom koje se zauzima silom mora se sagledati u vezi sa Jovanom Krstiteljem i onim što Hrist o njemu govori. Najbolje je citirati čitavi događaj kako je zabeležen kod Mateja: 

²A Jovan čuvši u tamnici djela Hristova, posla dvojicu učenika svojih, ³ I reče Mu: Jesi li ti Onaj što će doći, ili drugoga da čekamo? ⁴ A Isus odgovarajući reče im: Idite i kažite Jovanu ovo šta čujete i vidite: ⁵ Slepi progledaju i hromi hode, gubavi se čiste i gluhi čuju, mrtvi ustaju i siromašnima propoveda se jevanđelje. ⁶ I blago onome koji se ne sablazni o mene. ⁷ A kad ovi otidoše, poče Isus ljudima govoriti o Jovanu: Šta ste izišli da vidite u pustinji? Trsku, koju povija vjetar? ⁸ Nego šta ste izišli da vidite? Čovjeka u meke haljine obučena? Eto, koji meke haljine nose po carskim su dvorovima. ⁹ Nego šta ste izišli da vidite? Proroka? Da, kažem vam, i više od proroka. ¹⁰ Jer on je taj za koga je pisano: Eto, ja šaljem anđela svoga pred licem Tvojim, koji će pripraviti put Tvoj pred Tobom. ¹¹ Zaista vam kažem: Među rođenima od žena nije se pojavio veći od Jovana Krstitelja; a najmanji u Carstvu nebeskom veći je od njega. ¹² A od vremena Jovana Krstitelja do sada Carstvo nebesko s naporom se osvaja, i podvižnici ga zadobijaju. (U prevodu Vuka Karadžića „A od vremena Jovana Krstitelja do sad carstvo nebesko na silu se uzima i siledžije dobijaju ga.) ¹³ Jer su svi proroci i zakon proricali do Jovana. ¹⁴ I ako hoćete verovati, on je Ilija što će doći. (Matej, 11.2-14).

 

Pre svega obratite pažnju na to da Hrist kaže: „Od vremena Jovana Krstitelja do sada carstvo nebesko na silu se osvaja i siledžije ga zadobijaju.“ (prevod Vuka Karadžića). Fraza „do sada“ može samo da znači: „Dok ja, Hrist, nisam došao.“ Jasno je da put koji je sledio Jovan Krstitelj nije isti kao onaj koji je podučavao Hrist i na to se ukazuje kroz čitav odlomak, kada počnemo da razumevamo na šta se misli frazom „trska se tresla“, „carskim dvorovima“, „mekim haljinama“ itd. Znamo da Jovan nije bio obučen u meke haljine, već u kožu. „A sam Jovan imaše haljinu od kamilje dlake i pojas kožni oko bedara svojih (Matej, III.4). A jasno je da Hrist ukazuje na Jovana Krstitelja na poseban način, govoreći da iako je on najveći među rođenima od žena, najmanji u Carstvu Nebeskom veći je od njega. To možemo samo razumeti tako da je Krstitelj bio na određenom nivou razumevanja, ali ne na nivou razumevanja najmanjeg u Carstvu nebeskom, te je tako i Jovanovo učenje bilo na drugačijem nivou od Hristovog učenja. Jovan je iznenađen što Hristovi učenici ne poste, što piju vino i tako dalje, dok Krstiteljevi učenici poste i apstiniraju. Jovanovi učenici su poslati Hristu da pitaju: Zašto mi i Fariseji postimo, a tvoji učenici ne poste?“ Jovan sumnja u Hrista. “Jesi li ti Onaj što će doći?“ (Matej XI.3).

Hristovo ponašanje očigledno zabrinjava Jovana Krstitelja. On ne može da razume Hrista. Dostizanje višeg nivoa bića, koje se naziva Carstvom nebeskim, on vidi u nasilju prema sebi putem apstinencije, održavanja rituala i posta, putem doslovnog poštovanja Reči u svakom trenutku i pod bilo kakvim okolnostima. Nema sumnje, bilo je malo milosti u njegovom oštrom pogledu i oštrom shvatanju istine. Njegovo razumevanje počivalo je na doslovnom shvatanju doktrine koju je sledio. Poštovanje subote za njega je bilo kao doslovno shvatanje zapovesti. Ništa ne sme da se radi. U subotu niko ne sme da se leči. Ako je ikada i čuo za Hristovu primedbu kada su ga Fariseji, usmereni ka doslovnom razumevanju, okrivili zbog kršenja subote, on to ne bi shvatio. Fariseji su optuživali Hristove učenike što su brali i jeli zrna kukuruza dok su prolazili kroz kukuruzna polja, govoreći: „Gledaj, zašto čine u subotu šta ne valja?“ Optuživali su Hrista zbog lečenja subotom. Hrist im je odgovorio: „Subota je načinjena za čoveka, a ne čovek za subotu“ – stvar koju je i danas teško razumeti. (Marko, II.27).  Do pojave Jovana Krstitelja Carstvo nebesko se proricalo kao nešto što će doći u budućnosti. „Jer su svi proroci i zakon proricali do Jovana.“ (Matej, XI.13). Međutim, Jovan Krstitelj, kao Isusov glasnik, učio je da je Carstvo nebesko sada ovde, da već sada postoji, neposredno. To je bilo vreme krize. On je vikao: „Pokajte se, jer je Carstvo nebesko blizu.“, misleći o osobi Hrista na Zemlji. Zašto onda nije sledio Hrista kada je Hrist došao da ga on krsti? U jednom trenutku se čini da je prepoznao Hrista, u narednom trenutku se čini da sumnja. Oduvek mi je bilo veoma neobično da Jovan Krstitelj prilikom susreta nije nedvosmisleno prepoznao Hrista i sledio ga – smesta, kako bi se Marko izrazio.  Ponekad sam mislio da je i Hrist bio hladan prema Jovanu – da ni on nije voleo njega. Pa ipak, kasnije, kada je Jovan Krstitelj pogubljen zbog mešanja u Herodove bračne poslove, „I čuvši Isus otide odande lađom u pusto mjesto nasamo.“ (Matej XIV.13). Nema sumnje da je dao snage Jovanovom duhu, jer kasnije, kada se Hrist preobrazio na planini, zar se nije Mojsije pojavio sa jedne strane, a Ilija sa druge? „I gle, javiše im se (učenicima) Mojsije i Ilija koji s njim govorahu.“ (Matej XVII.3). A zar Hrist svojim učenicima nije već rekao u vezi sa Jovanom: „I ako hoćete vjerovati, on je Ilija što će doći.“ To je kao da Hrist nije želeo da radi na njemu u životu, ali je radio na njemu nakon njegove smrti, kada je mogao bolje da dopre do njega. Sigurno, nakon Preobraženja Jovan više nije nosio kožu i kaiševe, već je bio odeven u svetlost. U jednom od Jevanđelja je rečeno, „I gle, dva čoveka govorahu sa njim, koji behu Mojsije i Ilija i pokazaše se u slavi.“ (Luka, IX.30, 31). Znamo da povlačenjem i dugom meditacijom možemo dati snagu drugoj osobi, jer to je oblik inteligentne žrtve. Koliko više to onda može učiniti Hrist i fizički živim i mrtvim.  Zar on nije dao snagu Petru koji živi, gde Luka beleži Isusove reči: Reče pak Gospod: „Simone! Simone! evo vas ište sotona da bi vas činio kao pšenicu. A ja se molih za tebe da tvoja vjera ne prestane; i ti kadgod obrativši se utvrdi braću svoju.” (Luka, XXII 31, 32). I tako vidimo Jovana Krstitelja, najvećeg od ljudi rođenih od žene, ali ne i u Carstvu nebeskom; a Jovan Krstitelj koga je Hrist preobrazio i tako u Carstvu nebeskom, ne više rođen od žene, već ponovo rođen i tako izvan nasilja. Zar nije Hrist rekao majci: „Ženo, šta ja imam s tobom?“ kada je dosegao stepen unutrašnjeg razvoja čiji je spoljašnji znak bila njegova moć da vodu preobrazi u vino? Bukvalno shvatanje reči zakona znači činiti nasilje drugima i sebi. Bukvalno značenje parabole ne prenosi unutrašnje nivoe značenja. Bukvalna istina je bez samilosti, milosti i milosrđa i može biti vrhunski okrutna i nasilna u svojim rezultatima, kao što vidimo u verskim progonima. Gruba odeća Jovana stoji u kontrastu sa mekom odorom onih koji žive u kraljevim palatama. Čovek je psihološki odeven u ono što sledi. Um je odeven u istine kojih se drži. Promeniti um (metanoja) znači odenuti ga iznova – u nove misli i nove istine. Jovan Krstitelj podučava toj metanoji. Ona je prevedena kao „pokajanje“, međutim, ona znači „promeniti um“. Međutim, ako njegovu odeću uzmemo kao sliku njegovog učenja, on je prikazan u gruboj odeći, kako živi u divljini. Vikao je: „Pokajte se, jer je Carstvo nebesko blizu.“ Ovde treba da shvatimo da se ta metanoja, ta promena uma, odnosi na činjenicu da Carstvo nebesko postoji i da ljudi treba da počnu da razmišljaju o svom značaju na Zemlji u svetlu ovog vrhovnog kraljevstva, mnogo važnijeg nego bilo koje drugo kraljevstvo na Zemlji. Jovan nije poznavao Hristovo učenje. Međutim, on je prvi rekao da Carstvo nebesko ne leži u budućnosti, već sada. Postoje, dakle, tri učenja o Carstvu. Proroci su govorili o stvarima koje će doći: Carstvo je tek trebalo da nastupi, u budućnosti. Krstitelj je rekao da je Carstvo blizu - i tako je bio veći od proroka – „Da“, rekao mu je Hrist „mnogo više od proroka.“ A Hrist je kasnije rekao: „Carstvo nebesko je u tebi“ – to jest, ne u budućnosti, na nekoj lokaciji – stvar koju ni Krstitelj verovatno nije shvatao. Jer spoljašnja, doslovna istina ne razume unutrašnju, psihološku, duhovnu istinu. Da, Nebo nije mesto iznad, niti je Pakao ispod u prostoru. Nebo i Pakao su unutar čoveka i tako primećujemo da pojam Carstva prvo leži u budućnosti u vremenu, zatim kao nešto što postoji u vremenu i prostoru i najzad kao nešto što postoji u čoveku nezavisno od spoljašnjeg vremena i prostora.

Razmišljajući o te dve – za mene – najzagonetnije figure u Jevanđeljima, o Jovanu Krstitelju i Judi Iskariotskom, često sam se pitao šta bi Jovan Krstitelj mislio o mnogim parabolama koje je Hrist koristio da ilustruje Carstvo nebesko – obično započinjući rečima: „Carstvo nebesko je nalik …“ Nema sumnje da je, u skladu sa svojim oštrim, doslovnim poimanjem istine, Krstitelj posmatrao Carstvo kao mesto koje se zauzima silom – nekim ogromnim naporom nad mesom, svakom vrstom samoporicanja. Međutim, ako je tako, Hrist je rekao da to nije put. Oštrina nije dobro. To nije put u Carstvo. Hrist se pitao da li su, videvši Krstitelja u divljini (gde su mu hrana bili skakavci i divlji med), ljudi očekivali da vide nešto slabo – trsku koju povija vetar? Ako je tako, nisu bili u pravu. Krstitelj je bio snažan – kao čovek rođen od žene, što je prvo rođenje. Međutim, sve ezoterijske religije poučavaju o drugom rođenju, kao što je i Hrist, kada je rekao: „Morate se ponovo roditi – od gore.“ Da li treba da pomislimo da je Jovan to razumeo? Da li na osnovu onoga što je Hrist rekao o njemu možemo zamisliti da je on razumeo šta čoveka može odvesti u Carstvo?  Čini mi se da je odgovor ne. Mislio je da takav kakav je, prirodan čovek, rođen od žene, može da zauzme Carstvo nebesko nasiljem nad svojim apetitima. I čini se da je tokom kratkog perioda to i bilo moguće: „Od vremena Jovana Krstitelja do danas Carstvo nebesko nasiljem se osvaja.“ Međutim, sigurno ne nakon toga. Naglašavajući kontrast sa oštrom metodom Jovana Krstitelja, Hrist govori o onima obučenim u meko ruho. Nagoveštava da se oni nalaze u Carstvu nebeskom. Bili su sposobni da razumeju daleko više od krute, doslovne reči i tamo gde je Krstitelj video jednu stvar, videli su hiljadu stvari. Njihovo razumevanje nije počivalo na doslovnom pridržavanju zakona. Posedovali su milost, milosrđe i iznad, svega, relativno razmišljanje. Ukratko, bili su na drugom nivou razumevanja, širi, inteligentniji i milosrdniji, gde uskogruda, rigidna istina nije više dobijala preimućstvo nad lepom širinom dobrote, već gde je unutar njih sklopljen brak između istine i dobra, tako da doslovnoj istini nikada nije bilo dozvoljeno da odnese preimućstvo nad dobrotom i tako gde niko ne bi mogao učiniti ne-dobrotu zbog istine i niko ne bi mogao da mrzi ili ubija komšiju u ime doslovne istine. Jer ukoliko uskogrudoj, rigidnoj istini date prednost nad dobrom voljom i dobrotom, tada ste obučeni u oštru kožu i kaiševe, hranu vaše dobrote čine skakavci i divlji med, a vaše prebivalište je pustinja, jalova čitavog života. Tako u Jevanđelju Jovana, koji nema ništa sa Jovanom Krstiteljem, nalazimo opis Hrista koji je dao ovaj voljeni učenik: „I videli smo ga punog milosti i istine.“ Da, milost na prvom mestu, a istina milosrđa zatim.

Zato se neko pita: „Budući da se nalazi u nama. da li je Carstvo nebesko neko svesno stanje razumevanja koje je ponekad otvoreno, a ponekad zatvoreno?“ Jer lako bi se moglo reći: „Ako je to tako, da li ljudi mogu da se stupe u njega samo u različitim vremenima istorije sveta?“ Ja bih dodao: Zar to onda nije dobra vest (Еυαγγελιου) – naime, da čovek, žena sada mogu ući lakše, jer su u toku stvari vrata sada otvorena.“ Da li se sećate čoveka koji je pogrešno ušao u Carstvo nebesko? Citiram iz Parabole o kraljevskoj svadbenoj gozbi:

¹¹ Izišavši pak car da vidi goste ugleda ondje čovjeka neobučena u svadbeno ruho. ¹² I reče mu: prijatelju! kako si došao amo bez svadbenoga ruha? a on oćutje. 13 Tada reče car slugama: svežite mu ruke i noge, pa ga uzmite te bacite u tamu najkrajnju; ondje će biti plač i škrgut zuba. ¹⁴ Jer su mnogi zvani, ali je malo izbranijeh“. (Matej, 22.11-14)  

Može se videti da ovaj čovek nije imao čak ni mekano ruho o kome je Hristos govorio. Čista nemilosrdna istina nije svadbena odeća – opuštajuća i oslobađajuća pomisao za mnoge odgojene uz interpretaciju Hristovog učenja zasnovanog isključivo na bukvalnoj istini bez unutrašnje milosti, bez dobre volje i bez traga psihološkog razumevanja. Zar nije neobično kako se bukvalno značenje reči i dalje održava bez i najmanje ideje da to nije dovoljno i da to nije stvarno razumevanje i da u takvoj interpretaciji Hrista takav čovek, prouzrokujući beskrajnu zbunjenost i bol drugima nema svadbeno odelo i predodređen je da bude izbačen iz Carstva. Da li bi bilo suviše reći da takav čovek, tako težak u doslovnoj interpretaciji istine, koji teoretiše sa propovedaonice, čovek koji možda osuđuje sve koji smatraju da je subota stvorena za Čoveka i odbijaju da veruju da je Čovek stvoren za subotu, čovek koji nema milosti niti unutrašnjeg milosrđa niti ljudske ljubaznosti i tako ne nosi svadbenu odoru, nije ništa drugo do čovek samovolje i nasilja i tako uopšte nije čovek u Hristovom smislu? To je kao što ljudi mogu zamišljati da se zbog redovnog odlaženja u crkvu nedeljom već nalaze u Carstvu nebeskom. Nije jasno da to ne može biti slučaj i da metanoja i ponovno rođenje predstavljaju suštinsko i pravo značenje svega onog čemu je Hrist podučavao i da niko u pravom smislu nije hrišćanin – a još gore, da tako mnogi misle da jesu? Jedino je Hrist sam bio hrišćanin. Zašto? Zato što je savršeno ujedinio u sebi ljudsku majčinu stranu i Božansku stranu i obezbedio otvorenu vezu između Neba i Zemlje na stupnju ljudske istorije na kome je svaka veza bila izgubljena, a čovečanstvo odsečeno od viših vrednosti i tako od višeg usmerenja.   

MORIS NIKOL: ISTINA V DEO

Moris Nikol: META

Poglavlje: ISTINA

Deo peti

PARABOLA O NEPRAVEDNOM UPRAVNIKU

Ovo je parabola o čoveku koji je podbacio i o tome u kom pravcu se on okreće nakon te greške. Ona sledi iza Parabole o bludnom sinu u kojoj je čovek prikazan kako „dolazi sebi“ i „vraća se“. Međutim, taj je povratak samo načelno prikazan. Bludni sin se budi i vraća, a njegov otac ga izdaleka vidi i želi mu dobrodošlicu. Ništa nije rečeno o teškoćama na putu nazad. Prikazan je samo uspeh i radost zbog pronalaska onoga što je bilo izgubljeno i oživljavanja onoga što je bilo mrtvo. Međutim, parabola o nepoštenom upravniku govori o čoveku koji je podbacio, ali koji deluje na način koji je pohvaljen. Ova parabola se oduvek smatrala najkomplikovanijom i veoma zbunjujućom parabolom u Jevanđeljima. Uvedena je na sledeći način:

Čovjek neki bijaše bogat i maše upravitelja, a ovaj bi oklevetan kod njega da mu rasipa imanje. I dozvavši ga reče mu: Šta to čujem za tebe? Položi račun kako si upravljao domom, jer ne možeš više njime upravljati. A upravitelj doma reče u sebi: Šta da radim, jer gospodar moj oduzima od mene upravu. Kopati ne mogu, prositi stidim se.

Znam šta ću činiti da bi me primili u domove svoje kad mi se oduzme upravljanje. I dozvavši redom dužnike svoga gospodara, reče prvom: Koliko ti duguješ mom gospodaru? A on reče: Sto mjerai ulja. I reče mu: uzmi priznanicu svoju i sjedi te brzo napiši pedeset. Potom reče drugome: A ti, koliko duguješ? Sto vreća pšenice. I reče mu: Uzmi priznanicu svoju i napiši osamdeset.

I pohvali gospodar nepravednog upravitelja, što vješto učini; jer su sinovi ovoga vijeka vještiji od sinova svjetlosti u svome naraštaju. Pa i ja vam kažem: Načinite sebi prijatelje bogatstvom nepravednim da bi vas kad osiromašite primili u vječna obitališta.

Koji je vjeran u najmanjem i u mnogom je vjeran; a ko je nepravedan u najmanjem i u mnogom je nepravedan. Ako, dakle, u nepravednom bogatstvu vjerni ne biste, ko će vam povjeriti istinsko. I ako u tuđem ne biste vjerni, ko će vam dati vaše. Nijedan sluga ne može dva gospodara služiti; jer ili će jednoga mrziti a drugoga voljeti ili će se jednoga držati a drugoga prezirati. Ne možete služiti Bogu i mamonu. (Luka 16.1-13).

Kao što se vidi iz komentara koje je dao Hrist, ovo je parabola o pravom bogatstvu i onom što je čovekovo sopstveno a što je kontrastirano sa mamonom nepravednosti i onom što pripada drugima; „Ako, dakle, u nepravednom bogatstvu verni ne biste, ko će vam povjeriti istinsko?“, kaže Hrist u svojim komentarima. „I ako u tuđem ne biste verni, ko će vam dati vaše?“  Za razliku od Parabole o bludnom sinu, ova parabola govori o neuspehu i kako se sa njime suočiti. Nepošteni upravnik je zgrešio prema svom bogatom gospodaru, ali je smislio izvanredan plan koji je sproveo, a pohvalili su ga i gospodar i Hrist. „pohvali gospodar nepravednog upravitelja, što vješto učini; jer su sinovi ovoga vijeka vještiji od sinova svjetlosti u svome naraštaju. Pa i ja vam kažem: Načinite sebi prijatelje bogatstvom nepravednim da bi vas kad osiromašite primili u vječna obitališta.“

Upravnik je podbacio. U kom pogledu? Prema interpretaciji, on nije uspeo kao upravnik pravog bogatstva. Međutim, parabola i njena interpretacija govore o čoveku koji se pod određenim okolnostima spasao. Ona ne kaže direktno da bi nakon toga on ponovo mogao da postane upravnik pravog bogatstva. Međutim, na osnovu komentara to se čini verovatnim. Hrist kaže da dok čovek ne bude veran u malom, i u mnogom je neveran.  „U malom“ (έv έλαχιστω), to je mammon nepravednosti. U poređenju sa pravim bogatstvom, mamon nepravednosti i njegova istina jeste ono manje. Međutim, dok čovek ne bude u stanju da bude veran mamonu nepravednosti, on ne može očekivati da ima pravo bogatstvo i ono što je njegovo sopstveno. Obratite pažnju na reč veran (πιστός), koja stvara vezu sa čitavim značenjem reči vera u Jevanđeljima. Ranije smo govorili o toj reči i njenom značenju. Međutim, vera ne označava puku praktičnu efikasnost – niti ova parabola govori o tome. Vera podrazumeva, čak i u običnom svetovnom smislu, poverenje i uverenje izvan onoga što je samo po sebi očigledno. Čovek se u običnom životu obično naziva vernim u vezi sa nekim iskušenjem – iskušenjem da više ne veruje u ono što radi i tako ne održava veru. Pod vernim upravnikom ljudi bi podrazumevali čoveka koji nastavlja da pruža svoje usluge i pod teškim okolnostima ili čak i protiv sopstvenih interesa.

Upravnik je nazvan mudrim – i veoma je važno razumeti grčku reč koja se ovde koristi phronimos (φρόνιµος). Ona znači biti prisutan duhom, biti praktičan u prosuđivanju i brz u inteligentnoj akciji. U Paraboli o deset devica (Matej, XXV), pet devica je bilo phronimos (φρόνιµος) (prevedeno kao mudre), a pet je morai (µωραι) od čega je izvedeno naše moron (u značenju idiot ili imbecil). Reč phronimos mnogo se puta javlja u Jevanđeljima, uvek u suštinski važnom značenju. U Mateju XXIV postoji aluzija na upravnika koji uvek mora biti na oprezu za slučaj da se provali u njegovu kuću i da ona bude opljačkana: „Ko je, dakle, taj vjerni (πιστός) i mudri (φρόνιµος) sluga koga je njegov gospodar postavio nad svojim domaćima … itd.

Grčka reč sophos (σοφός), u Bibliji takođe prevedena kao „mudar“, ima sasvim drugačije značenje, jer kada Isus kaže: „Hvalim te, Oče, Gospode neba i zemlje, što si ovo sakrio od mudrih (άπο σοφών) i razboritih, a otkrio si bezazlenima.“ (Luka, X.21), Mudar je ovde sophos (σοφός) na grčkom i termin očigledno upotrebljeno u pežorativnom smislu, međutim, preveden je na pogrešan način.

Phronimos (φρόνιµος) se u Bibliji očigledno koristi na poseban način i odnosi se na kvalitet koji ljudi moraju imati kako bi sledili Hrista, kao što je očigledno u Paraboli o čoveku koji je kuću izgradio na steni i čoveku koji ju je sagradio na pesku, gde Hrist kaže: „Svaki, dakle, koji sluša ove riječi moje i izvršuje ih, uporediću ga sa čovjekom mudrimk (φρόνιµος) koji sazida kuću svoju na kamenu: i udari dažd i dođoše vode i dunuše vetrovi i navališe na kuću onu, i ne pade …“ (Matej, VII.24-25). „Mudar“ je ovde φρόνιµος. Iz svega toga, kao i iz drugih primera koji se mogu navesti, očigledno je da ako je upravnik nazvan φρόνιµος, to u tehničkom smislu označava nešto od velikog značaja u tom jeziku koji je koristio Hrist i ukazuje na visok kvalitet upravnika koji se manifestuje u pravom trenutku na pravi način. Upravnik je delovao svesno, na inteligentan način – ili na svestan način. Komentatori obično jednostavno kažu da ta reč znači razborit (prudent), međutim ona znači više od toga. 

Upravnik je direktno nazvan „mudrim“, ali je u komentarima takođe indirektno nazvan „veran“. Ova dve odrednice ne mogu se odvojiti. U tome što čini upravnik nije samo inteligentan već i veran. Veran čemu? To je pokazano u rečima: „Onaj koji je veran u najmanjem i u mnogom je veran“. U onom što je poslednje učinio upravnik je bio veran „u najmanjem“ – dakle, prema mamonu nepravednosti. On je morao da se okrene od svoje uprave nad pravim bogatstvom i bez oklevanja se okrenuo svetu. Umesto da bude upravnik pravednog sveta – to jest, Kraljevstva Nebeskog – postao je verni upravnik nepravednog sveta, sveta mamona, sveta u kome mi svi živimo, sa njegovom istinom, njegovim idejama, njegovim vrednostima, konceptima, znanjem, naukom i tako dalje. Iz tog razloga, nakon dela za koje je pohvaljen, nazvan je „upravnikom nepravednosti“.  I to je sasvim pogrešno prevedeno kao „nepravedni upravnik“ ili kao „nepošteni upravnik“. U paraboli upravnik se nikada ne naziva nepoštenim upravnikom. U grčkoj verziji, nakon njegovog postupka, on je nazvan Oikomonos tes adikias' (οικονόµος της αδικίας) a to znači upravnik nepravednosti; a za time u narednom stihu sledi fraza mamona tes adikias (µαµωνας της αδικίας) što znači mamon nepravednosti. Postao je upravnik nepravednog sveta i sada se naziva „vernim u najmanjem“. A Hrist kaže da dok čovek ne nauči da bude veran u najmanje – to jest u mamonu nepravednosti – on ne može očekivati da postane veran u pravom bogatstvu.

Čovek mora da nauči sve što može iz života i da sazna sve što može od znanja i istine koji pripadaju životu, pre nego što bezbedno može da se približi višoj istini i višem znanju. To je suštinsko značenje ove parabole i komentara koji su bili posebno namenjeni učenicima. Ukoliko čovek podbaci u svojoj najvišoj svrsi, on se mora okrenuti onome što zna i razume. Ova interpretacija parabole u prvom redu objašnjava zašto je upravniku samo rečeno da ne može ostati upravnik kod svog bogatog gospodara. Nije bila definisana optužba, a na originalnom grčkom je sugerisano da je u pitanju bila zlonamerna optužba pa čak i govorkanje. Iz parabole jasno proizilazi da upravnik niti je uzeo novac od dužnika svoga gospodara niti je čuvao novac za sebe. Dužnici su dugovali veoma velike iznose gospodaru, a upravnik nije imao ništa.  

Pozabavimo se sada samom parabolom. Ona ne govori o pronicljivom bavljenju finansijama niti o oštroumnoj praksi, a ako se sagleda sa tog stanovišta, tada postaje sve neshvatljivija i konfuznija, što se duže proučava. Prvi komentar o njoj, naime,  da su „deca ovog sveta (ili doba sveta αιών) mudrija od sinova svetlosti“ znači da je ovaj svet na svom stepenu ili da su ljudi ovog sveta na svom stepenu daleko inteligentniji praktičniji i marljiviji od „dece svetlosti“ na njihovom stepenu znanja i istine – to jest, mnogo se može naučiti iz ovog sveta i njegove istine i znanja i uopšte njegovih nauka. Upravnik ne može duže ostati „dete svetlosti“. Ne može više da bude upravnik istinskog bogatstva, istine o kojoj je Isus podučavao. Naišao je na prepreku i ne može da nastavi. Možda mu je to rečeno, kao što je navedeno u paraboli, ili je možda sam počeo to da saznaje, jer se nije požalio kada mu je rečeno da nije uspeo. Međutim, umesto da očajava, on pokušava da napravi plan i na kraju uzvikuje: „Odlučio sam šta da uradim“ – što na grčkom (έγνων τι ποιήσω) pre ukazuje na to da je ideja iznenada naišla ili da je odjednom video šta je to moguće, ne na osnovu onoga što je već znao, već na osnovu onoga što je sada video, u situaciji u kojoj se našao. Do tada je možda smatrao svet beznačajnim; ali sada se okrenuo prema njemu. Kada više nije bio u stanju da napreduje na putu povratka koji je sledio i dalje je ostao otvoren da najbolje iskoristi ono što je ležalo iza njega. Međutim, morao je da prilagodi svoje ideje i svoj stav; to je prikazano u radnji koju je preduzeo. To je plan za koji se odlučio: on čini da svet izgleda bolje nego što jeste i da dobije od njega ono što može, kako bi živeo – ali i dalje kao upravnik. Postaje upravnik nepravednosti, sveta i njegovog znanja, dok zadržava sve ono što je kao upravnik istinskog bogatstva naučio i primenjujući ono što već zna na sve što može da nauči od znanja koje postoji na svetu, on može da ostane živ u sebi. Jer pod terminom upravnik (οικονόµος) moramo razumeti čoveka koji je dostigao određeno stanje uma, izvestan stepen razumevanja.  On odlučuje da bude veran u najmanjem (έυ έλαχιστω) i za to je pohvaljen i ne samo to, implicira se da se vernošću mamonu nepravednosti čovek priprema da bude veran onome što jeste istinsko bogatstvo i što je njegovo sopstveno. Međutim, radeći ovako, upravnik ne služi mamonu, već sebi „stvara prijatelja od mamona“ (φίλους έκ του µαµωνα της αδικίας), to jest, on koristi mamona. Služiti mamona jedna je stvar; a Hristos kaže da niko ne može da služi i Bogu i mamonu. Međutim, koristiti mamona, koristiti svet i njegova otkrića i njegovo znanje nije isto što i biti mamon i služiti svetu i njegovoj istini, u smislu da sve to shvatimo kao jedinu istinu i saznanje. Hristov savet učenicima u vezi sa time mnoge je čitaoce zbunio zbog pogrešnog prevoda.  U stihu koji sadrži odlomak „Pa i ja vam kažem: Načinite sebi prijatelje bogatstvom nepravednim da bi vas kad osiromašite primili u vječna obitališta (ili u tabernakul - svetohranište)“ fraza „večni stanovi“ ili „večni tabernaukli“ pogrešno je preveden. U prethodnom stihu (8) javlja se fraza „deca ovog sveta“; a ovde je reč za svet aion (αίωυ) na grčkom koja ima različita značenja i spominje se na mnogo različitih načina u Jevanđeljima. Ovde ona znači „svetsko razdoblje“ ili „vremenski period“ ili „doba“. Ista reč se kao pridev αιώνιος javlja u sledećem stihu, ali prevedena kao večni, odnosno, večni tabernakli ili večna staništa – ukazujući na veći značaj što je, s obzirom na kontekst, nemoguće.  Ova fraza bukvalno „deca ovog eona“ u sledećem stihu se direktno odnosi na „njihova večna (aeonian) staništa“, a tumačenje bi trebalo da bude „deca ovog doba“ i „staništa ovog doba“, a kod staništa (bukvalno šatori) (σκηναί) misli se na ono što to svetsko razdoblje ili ljudsko doba posmatra kao ustanovljeno ili utvrđeno, što posmatra kao istinu i što ceni i u šta veruje i tako to i nastanjuje. Prema tome, opšti smisao ovog stiha nije kontradiktoran, kao što se čini na osnovu uobičajenog prevoda, već znači da upravnik može iskoristiti svoje doba i da je u stanju da u njemu napravi mesto za sebe i koristi njegovu istinu i sve što mu pripada. U paraboli dužnici (χρεωφειλετης) predstavljaju svet. Čovek u svom uobičajenom stanju, koji nije „došao sebi“ i koji nije svestan toga da se njegov pravi smisao ne nalazi samo u spoljašnjem životu i njegovim ciljevima u Jevanđeljima se naziva dužnikom. Kroz Parabolu o nepravednom upravniku i komentar na nju uvodi se ideja o dva reda istine, one koja se odnosi na čovekovu unutrašnju evoluciju i razvoj, tako da on konačno dođe sebi, i onu drugu koja se odnosi na spoljašnji život i sve ono što nije čovekovo. Gledano odozgo, između njih se nalazi provalija – a provalija se spominje i u Paraboli o Lazaru koja sledi iza ove parabole (Luka, XVI, 19-31). Nemoguće je preći sa bukvalne istine i nauke na istinu koju je Hrist podučavao, jer ono što je niže na skali ne može da shvati ono što stoji iznad njega. Međutim, viša istina može shvatiti nižu istinu i upotrebiti je – tako da je delovanje upravitelja razumljivo. Svako ko ostane u neznanju o ideji više istine u Jevanđeljima se smatra dužnikom i mada viša istina oduvek postoji zasejana u svetu i ljudi su je čitali, oni je nisu razumeli – i iz tog razloga u sledećoj paraboli o Lazaru Hrist kaže da čak i ako bi čovek ustao iz mrtvih, ljudi se ne bi pokajali, to jest, ne bi se podvrgli nikakvoj transformaciji uma (Luka, XVI.31). „Ni oni neće biti ubeđeni, mada je čovek ustao iz mrtvih.“ Ljudi se posmatraju kao dužnici u odnosu na višu istinu – to jest, na više mogućnosti i sebi. Ukoliko čovek ostane inferioran prema sebi, on sebi duguje i tako je sebi samom dužnik. Ukoliko čovek na primer zna bolje, ali deluje lošije – to jest, on duguje svojoj boljoj prirodi i svom boljem razumevanju. To svakoga čini nesrećnim, jer većina ljudi to oseća o sebi, samo što ne znaju gde duguju ili šta u stvari duguju sebi. Međutim, sa stanovišta Jevanđelja, u kojima se podučava da čovek mora da se podvrgne unutrašnjoj evoluciji počevši od metanoje i završivši ponovnim rođenjem i Kraljevstvom nebeskim, svi bez izuzetka smatraju se dužnicima. Postoji mnogo parabola o dugovanju i jedna od njih poredi čoveka sa dužnikom koji duguje milione. U Očenašu druga molba je da nam se oproste gresi (debts – dugovi) – to jest, doslovno na grčkom (άφιηµί) da se sve što čovek duguje otkaže, da se otpiše, što je pravo značenje oproštaja. Upravnik ne može poništiti dugove gospodarevih dužnika, jer to bi značilo pretvarati se da je svet pravedan i da ne duguje ništa i da je isti kao Kraljevstvo Nebesko. Međutim, on ih zapisuje za sebe – u svom sopstvenom umu. On umanjuje deo koji oni duguju – to jest, stvara privid da oni, dužnici, naime, život duguju manje nego što je to zaista slučaj. Na taj način premošćuje provaliju između istinskog bogatstva znanja i sveta. Nije uzdrman očiglednim odbacivanjem, niti se njegov stav prema pravom bogatstvu promenio. Za njega još uvek postoji prilika i on je koristi. Ostaje veran upravnik, ali sada okreće svoje znanje prema svetu – svetu nepravednom – i tako postaje upravnik nepravednosti. Da bi to učinio on hotimice posmatra život kao da duguje manje nego što duguje – to jest, da je bolji nego što jeste – i ljude kao da su bolji nego što jesu i koristi znanje koje postoji u svetu u svetlu sopstvenog znanja stečenog kao upravnik pravdenog sveta pravog bogatstva. Tako on koristi „mamon nepravednosti“ i Hrist ga za to pohvaljuje. Međutim, Fariseji jesu načinjeni da potpuno pogrešno shvate Hristove komentare i veruju da on jednostavno govori o svetovnom bogatstvu i da se sve što je rečeno odnosi na doslovno bogatstvo – naime, na novac. „A ovo sve slušahu Fariseji, koji behu srebroljupci i rugaše Mu se.“  (Luka XVI.14).

Zamislimo čoveka koji je ušao u neku vrstu škole ili otišao u manastir ili je sebe podvrgao određenoj disciplini sa ciljem da dostigne višu istinu. Ili zamislimo učenike koji su se priklonili Hristu kao svom učitelju i koji, kako je opisano u Jevanđeljima, razumeju veoma malo od onoga što uče. Šta čovek treba da učini pod takvim okolnostima, ako mu se kaže da više ne može tu ostati? Pretpostavimo da on već nešto zna, razume malo i već je dostigao neki položaj kao upravnik iz parabole. Odjednom je optužen ili je protiv njega zlonamerno podignuta neka žalba čija istinitost nije dokazana. Tom čoveku se kaže da ne može više biti upravnik – kako navodi parabola. Čemu se on može okrenuti? Do tog trenutka je možda mislio da su život i njegove istine beskorisne i zbog toga je tražio istinu drugog reda. Možda ga je život povredio i nije bio sposoban da se bilo čime bavi ili je možda imao malo životnog iskustva. Zamislimo da je njegov učitelj ili bilo ko, koga on prati, jasno video da on, takav kakav je, ne može steći više i da se mora vratiti u život i učiti iz njega i da bi ga testirao, kaže mu da mora da ode. I to je ta reč probe koju možemo uvesti u parabolu od samog njenog otvaranja, kako bi se objasnio rad bogatog gospodara i nejasnoća naboja. Da li će čovek pogrešno delovati, postati slab, žaliti se ili osećati da se prema njemu loše postupa i pokušati da se opravda? Obratite pažnju na referencu u petnaestom stihu kada Fariseji pravdaju sebe. „To su oni koji pravdaju sebe pred ljudima, ali Bog zna vaša srca: jer ono što je visoko cenjeno među ljudima, od male je vrednosti kod Boga.“ Ili će se ponašati kao čovek koji i dalje zadržava disciplinu i razumevanje svega što je naučio – to jest, ponašati se kao čovek koji je φρόνιµος? Upravnik u ovoj paraboli deluje na taj način. Odnosno, on čini pravu stvar sa stanovišta Hrista i sa stanovišta svega čemu je podučavan. Sagledana u ovom svetlu, parabola se preobražava u divnu priču o milosrđu i inteligenciji, parabolu o čoveku koji, suočen sa onim sa čime se svako mora suočiti pod određenim okolnostima, postupa na pravi način i bez pokušaja da se opravda, razmišlja i odjednom jasno vidi jedino što mu preostaje da uradi ako postupa ispravno.

BELEŠKA O PARABOLI O NEPRAVEDNOM UPRAVNIKU

Možda će biti lakše razumeti ovu parabolu ako Hrista zamislimo kao bogatog gospodara – to jest, gospodara pravog bogatstva i tako pravednog sveta – a upravnika kao jednog od njegovih učenika – to jest, nekoga ko se podučava, ko je u školi. Dužnici koji toliko mnogo duguju, koji u stvari u celosti duguju – jer broj stotinu iznutra ima ti značenje – pripadaju spoljašnjem svetu ili svetu nepravednog mamona. Upravniku je iz nekog razloga rečeno da ne može biti više upravnik pravog bogatstva. On zbog toga mora da se vrati, mora da se vrati u nepravedan svet. Tema ove parabole je kako se on vraća. Ne može služiti i Bogu u mamonu, jer je to izričito rečeno u komentaru. To znači, da se on ne može vratiti u nepravedan svet i utopiti se u njegove interese i ambicije, jer onda više ne bi služio Bogu. Međutim, on mora napustiti školi u kojoj je bio učenik sa sposobnostima upravnika. Odlučuje se za plan gde ostaje upravnik, ali sada nepravednog sveta i nakon izvršenja tog plana on je u parabolu nazvan upravnikom nepravednosti – to jest, upravnikom nepravednog sveta mamona – ali ne nepoštenim upravnikom, kako je to prevedeno. Ovaj plan mu omogućava da koristi nepravedan svet i Hrist ha naziva phronimos – to jest, pametan, inteligentan, pronicljiv. On stvara prijatelje od nepravednog mamona i primaju ga u svetovna (dakle, ne večna) staništa. Kakav je to plan? Ovaj plan koji donosi jeste pravi plan i Hrist napominje da dok čovek ne bude veran najmanjem, on ne može biti veran onom većem i tako ne može zadobiti pravo bogatstvo. Plan koji upravnik sprovodi prema najmanjem – to jest, nepravednom mamotu i tako dužnicima – povezana je, na osnovu Hristovog komentara na kraju parabole, sa idejom o biti veran.  A plan koji je upravnik osmislio jeste da oprosti neke dugove koji duguju „sinovi sveta“, rekavši vam i ovlastivši ih da za toliko otpišu svoje dugove. Izuzetno duboki smisao ovde leži u tome što on na sebe uzima nešto što oni duguju. On na sebe preuzima odgovornost za deo njihovih nedostataka i na taj način čini sve više mogućim za njih. To znači biti veran prema najmanjem, jer je ideja vere u Jevanđeljima često povezana sa moći da se sve što pripada svetu umanji. U Jevanđeljima snaga vere se uvek posmatra kao snaga transformacije. Prema tome, upravnik je veran najmanjem, jer transformiše situaciju nekih od dužnika. Upravnik, sa znanjem koje je stekao o pravom bogatstvu, omogućava gospodarevim dužnicima polaznu tačku. Snagom svoje vere on ignoriše deo onoga što vidi i čak onoga što neki od samih dužnika znaju i na taj način nastavlja da bude upravnik, ali sada prema nepravednom svetu i njegovim dužnicima. U ideji o „stvaranju prijatelja od mamona nepravednosti“ takođe je sadržan smisao da se on, čuvajući i dalje znanje koje je stekao kao upravnik pravog bogatstva i ne postavši ni na trenutak negativan zbog onoga što mu se dogodilo, okreće znanju tog sveta i „sinova doba“ koji su phronimos, pametniji na svoj način od „sinova svetlosti“. Jer ukoliko je čovek već stekao neko znanje i razumevanje o „pravom bogatstvu“ i ne porekne ih pod određenim iskušenjima, on će uvideti da mu sve iz običnog sveta što čita i proučava pomaže i potvrđuje njegovo stanovište, jer na osnovu onoga što je naučio on može da vidi šta je korisno, a šta je nekorisno, šta je istinito, a šta je lažno, budući da je već dosegao tačku na kojoj je to moguće.

Parabola govori o čoveku na određenom stupnju razvoja – to jest, o čoveku koji je prešao određenu razdaljinu na putu povratka koji je tako jasno prikazan u paraboli o bludnom sinu – koji je dostigao tačku na kojoj mu se kaže da mora da se vrati u život, a pitanje parabole o kojoj raspravljamo je kako se on vraća u život, a ta parabola pokazuje kako se čovek u teškim okolnostima vraća na pravi put.