FIZIČKI I DUHOVNI ČOVEK - II DEO

MORIS NIKOL - META

FIZIČKI I DUHOVNI ČOVEK

DRUGI DEO

U prvih pet knjiga Starog zaveta, poznatih pod nazivom Petoknjižje, koje se pripisuju Mojsiju, nailazimo na veliki broj neobičnih priča, čije se poreklo obično smatra istorijskim. Na primer, tu je priča o faraonu i peharniku i hlebaru u Postanju XL, koja naizgled nema nikakvog značenja i čini se sasvim trivijalnom. Međutim, možemo pretpostaviti da ona ima unutrašnje značenje. Opet, tu je velika priča o Mojsiju, koji izvodi decu Izraela iz Egipta i van domašaja moći faraona (Izlazak). To se bez sumnje može shvatiti istorijski, naime, da Egipat označava Egipat, a faraon označava faraona, baš kao što se u prethodnom primeru peharnik može shvatiti kao pravi peharnik, a hlebar kao pravi hlebar.

Sagledajmo izlazak dece Izraela iz Egipta i njihovo putovanje u obećanu zemlju ne u doslovnom smislu, već kao parabolu sa psihološkim značenjem, potpuno nezavisno od bilo kakvih istorijskih aspekata.  Drugim rečima, razmotrimo je kao priču koja ukazuje na čoveka koji se udaljava od neke moći, reprezentovane faraonom i Egiptom, i kreće ka novom mestu u sebi. Sve ezoterijska učenja razlikuju niži i viši nivo i suština ezoterizma sastoji se u činjenici da je čovek sposoban da se podvrgne transformaciji i da dosegne novi nivo u sebi. Čovek mora da pobegne od moći faraona i Egipta i da krene u drugom pravcu, koji se prvo označava kao divljina i najzad kao obećana zemlja. U alegoriji je vidljivo koliko je to teško, jer faraon neće da dopusti deci Izraela da napuste Egipat, iako se nesreća za nesrećom nadvija nad njim. To je prvi problem ezoteričnog učenja i u paraboli je naglašena moć faraona, koju Mojsije nastoji da nadvlada. Faraon reprezentuje moć nižeg nivoa, a Mojsije, kome je Bog naložio da izvede decu Izraela iz Egipta, moć višeg nivoa, dok Egipat predstavlja psihološko stanje čovečanstva. Mnoge različite strane čoveka, sposobne za novi unutrašnji razvitak, u Egiptu čvrstom rukom zadržava faraon – to jest, snaga nižeg nivoa razumevanja, formiranog samo na osnovu opažanja sveta dostupnog čulima i razumevanja koje izvodimo iz prvog izvora značenja. Taj nivo interpretacije je Egipat, a faraon je koncentrovana moć na tom nivou. Možemo ga uporediti sa ’ravnateljem stola’ u paraboli o svadbi u Kani (pogledajte stranu 171). Pogledajmo neke definicije u Starom zavetu o značenju Egipta. U onoj izuzetnoj knjizi, pod nazivom Isaija koja je puna psiholoških interpretacija i nudi ključ za starije knjige Starog zaveta, rečeno je, „A Misirci su ljudi, a ne Bog, a konji njihovi su telo, a ne duh“ (Isaija XXXI.3). Iz toga možemo videti da, ako priču o oslobođenju dece Izraela shvatimo u psihološkom značenju kao prelazak iz stanja ’mesa’ u stanje ’duha’, moramo razumeti da to označava mentalnu transformaciju. U jednoj od poslanica Novog zaveta Pavle govori o umu mesa kao o čulnom umu (Kološanima II.18): „Niko da vas ne vara po svojoj volji izabranom poniznošću i službom anđela, istražujući i šta ne vide, i uzalud nadimajući se umom tela svog.“ Prema tome, ako na priču o deci Izraela i Egiptu primenimo interpretaciju iznad svakog doslovnog smisla, razumećemo da je reč o oslobođenju čoveka, zarobljenog u dokaze njegovih čula – čoveka osetilnih činjenica – i njegov razvitak u novi stepen razumevanja, zasnovanog na principima i značenjima koja dolaze sa drugog nivoa uvida, to jest, prelazak iz ’mesa’ u ’duh’. Konj, koga čovek jaše, u drevnom jeziku parabola, čije mnoge tragove čuva antička grčka mitologija, predstavlja intelekt ili um. Kada Isaija kaže da su konji Egipta meso a ne duh, on daje ključ za celokupno značenje Izlaska iz Egipta. Omogućava nam da čitavu materiju sagledamo psihološki. Faraon je ’meso’, Mojsije je ’duh’. Mi smo ti, koji treba da izvedu svoju decu Izraela iz Egipta. 

Budući da sve u ezoterijskoj psihologiji govori o čoveku samom i njegovim mogućnostima i o tome, sa čime on u sebi mora da se nosi i šta mora da napusi i od čega da se odvoji, možemo razumeti da velike parabole nisu podobne za oštra i suvoparna tumačenja, niti su za nas istinski shvatljive, osim u malom stepenu koji zavisi od naše sposobnosti da razumemo značenje nezavisno od doslovnog smisla. Iza upotrebljenih reči leži unutrašnji smisao. Međutim, taj unutrašnji smisao se ne poklapa tako lako sa našim običnim umom. Moramo da razmišljamo na nov način i da vidimo veze, koje poseduju psihološku logiku, ali nisu i doslovno logične.

U pokušaju da razumemo unutrašnje značenje priče o faraonu i njegovom peharniku i hlebaru, moramo u tom slučaju posmatrati faraona kao čoveka, utemeljenog u svojim čulima, koji je započeo proces promene svog razumevanja. To je, da tako kažem, vaš faraon, koji stoji čvrsto na stanovištu svojih čula i njihovih dokaza. Peharnik i hlebar reprezentuju dve strane u nama – jednu koja mora da bude obešena i drugu koja je iskupljena. U toj priči Egipat je transformisan uticajem Josifa, koji konačno postaje upravnik Egipta. To je ista priča kao i priča o izlasku dece Izraela iz Egipta, ali ispričana na drugačiji način. Psihološka ideja je ista, ali je u ovom slučaju nad samim Egiptom uspostavljena nova vladavina. Kada shvatimo da se sve te parabole odnose na samog čoveka i da nemaju istorijsko značenje i da ih moramo sagledavati nezavisno od njihovog doslovnog smisla, tada nije teško razumeti da one u stvari govore o istoj stvari – o oslobođenju čoveka od nižeg nivoa i njegovoj transformaciji u biće višeg nivoa – iako su uloge u predstavi različite.

BITKA IZMEĐU ZMIJE I KONJA

Ono što treba da razumemo je da 'prirodni' čovek sa svojim osetilnim razmišljanjem ne može da se podvrgne razvitku koji je za njega inherentno moguć. Njegovo razmišljanje zasnovano na čulima će ga sprečiti u tome, jer je ono antagonističko prema psihološkom razmišljanju. Nesposoban da razmišlja psihološki, zalepljen za svoja čula, on je osuđen da ostane nerazvijeni čovek. Gde možemo da pronađemo mesto gde se govori o pitanju čulnog i psihološkog mišljenja? Na njega se ukazuje u Postanju: „Dan će biti zmija na putu i guja na stazi, koja ujeda konja za petu, te pada konj na uznako.“ (Postanje XLIX.17).

Zmija se koristi kao simbol za razmišljanje zasnovano na čulima. Peta je najniži nivo prirodnog, najniži vid rezonovanja na osnovu čula. „Čega da se bojim u zle dane, kad me zloba mojih neprijatelja opkoli?“ (Psalm XLIX; u engleskom tekstu: „The iniquity of my heels hath encompassed me“). A u Postanju: „I još mećem neprijateljstvo između tebe i žene i između semena tvog i semena njenog; ono će ti na glavu stajati a ti ćeš ga u petu ujedati.“ Zmija predstavlja razmišljanje zasnovano na čulima, a žena (ovde) duhovno razumevanje. Čula i duh su ovde oprečni. Hrist je ujedinio, povezao, Ljudsko i Božansko, čula i duh.

“Evo vam dajem vlast da stajete na zmije i na skorpije i na svaku silu neprijateljsku, i ništa vam neće nauditi.“ (Luka, X.19). Zmije i škorpioni su oni, koji su prevrtljivi i glume ljubaznost uz mržnju u svojim srcima ili su spolja pobožni, dok se u tajnosti gnušaju ili se bore za reforme, da bi sami ostvarili moć. Ono što osoba jeste i što se prikazuje da jeste stoji u kontradikciji i tako se um deli. Obmana je podeljeni um. Čovek govori dobro i misli loše ili čini dobro a želi loše, i tako ej pun skrivenog otrova.  Obmana je zloba volje, skrivena ispod ljubaznosti.

Hrist je nazvao Fariseje „zmije, porodi aspidini!” (Matej, XXIII.33), jer su se spolja prikazivali dobrim, a iznutra bili zli. Obmana prožima čitavo biće osobe i čini je nesposobnom da raste. Ona je mrtva – završena. Hrist kaže Farisejima, kao primer za obmanu: „Teško vama književnici i fariseji, licemeri što čistite spolja čašu i zdelu a iznutra su pune grabeža i nepravde.“ (Matej, XXIII.25).