SVAKA reč upotrebljena u Jevanđeljima ili u opisu čuda ima posebno
značenje, koje pripada jeziku što povezuje vidljive stvari sveta sa razumevanjem
uma Višeg Emocionalnog Centra. Parabola je živa samo kada počiva na tom jeziku,
jer je tada povezana sa višim nivoom. Sve ono doslovno, što je pravilno
konstruisano u terminima tog jezika, sprovodi silu sa višeg nivoa i tako nosi
život u sebi. To je osnova čuda, jer čuda se ostvaruju privlačenjem delovanja
zakona višeg sveta na niži svet. To je razlog za izvođenje rituala, međutim, ritual
je izgubio svoj smisao, jer da bi delovao – to jest, da bi sprovodio silu – ne
samo da je neophodno emocionalno ga razumeti, već je neophodno doseći određeno
emocionalno stanje. Na primer, polaganje ruku je bio ritual zasnovan na tom
starom jeziku. Ruke reprezentuju moć, a polaganje reprezentuje kontakt.
Međutim, pukim ritualnim činom ne može se postići ništa blagotvorno. Sam ritual
ima veliki značaj. Stvari treba da budu učinjene na pravi način, da bi
korespondirale sa tim jezikom, u suprotnom, nije moguće preneti silu. Najzad,
u određenom smislu, isto važi i za običan jezik: ukoliko rasporedite reči na
određeni način, one prenose smisao.
To je osnova objektivne umetnosti. Parabola je primer objektivne
umetnosti. Kada je pravilno raspoređena, ona prenosi stalno ili
večno značenje: i svako će je razumeti tačno u skladu sa nivoom svog bića. To
jest, ona će rasti u značenju, kako čovek bude rastao u svom nivou razumevanja.
Na najnižem prirodnom nivou uma parabola će biti shvaćena doslovno.
Izgledaće kao priča o nekom pastiru i nekom bludnom sinu i tako dalje i učenjak
će istraživati, pokušavajući da utvrdi na koga se istorijski odnosi ta priča.
Dovoljno je samo pročitati novije komentare uz Novi zavet da bi se razumelo
koliko doslovno se može shvatiti sve u Jevanđeljima. U davnim vremenima
postojalo je bolje razumevanje.
Počnimo
sa onom koja se naziva parabolom nad parabolama u Jevanđeljima. To je prva parabola
data u Jevanđelju po Mateji i stoji u trinaestom poglavlju. Do tog trenutka
učenje Hrista se odvija u obliku propovedi, kao što je Beseda na gori. Tada
sasvim iznenada Isus počinje da podučava u parabolama. Prva parabola je ključna
parabola, jer Hrist kaže svojim učenicima da dok ne razumeju tu parabolu, kako
mogu očekivati da će razumeti bilo koju narednu. To nije zapisano u verziji
koju daje Matej, već u istoj paraboli datoj kod Marka IV, gde Hrist kaže svojim
učenicima: „Zar ne razumete ovu priču? A kako ćete sve priče razumeti“?
(stih 13). Ključna parabola je Parabola o sejaču i semenu. Ona je data kod
Mateja u XIII poglavlju, kod Marka u IV i kod Luke u VIII, ali ne i kod Jovana,
jer je Jovanovo Jevanđelje sasvim drugačije napisano i potiče iz druge škole.
Počnimo od verzije Mateja. Važno je obratiti pažnju na uvod u parabole. U ovom
slučaju napravljen je sledeći uvod: ’tog dana Isus je izašao iz kuće i sedeo
kraj mora. I oko njega su se sakupili mnogi ljudi, tako da je ušao u čamac i
seo; a narod sav stajao je na bregu. A on im je kazivao mnogo u pričama …’.
Sada, to se može uzeti doslovno, ali te reči imaju drugačije značenje. To jest,
nezavisno od doslovnog, čulnog značenja, ona ima psihološko značenje. More
se u jeziku parabola ponekad koristi da označi nešto što se razlikuje od
’Zemlje’ – to jest, ono ovde znači da Hrist govori o stvarima koje su na prvi
pogled neshvatljive za razumevanje zasnovano na čulima. On govori sa drugog
nivoa i tako je prikazan kako ne stoji na zemlji, već na moru, blizu obale. Različite
kategorije ideja pripadaju različitim nivoima razumevanja i ti različiti nivoi
u prirodnom jeziku čula predstavljeni su na različite načine, kao planina koja
se razlikuje od zaravni ili more koje se razlikuje od kopna. Početak Parabole o
sejaču je u Jevanđelju po Mateji dat na naredni način: „I On im kaziva mnogo u
pričama govoreći: Gle, iziđe sejač da seje. I kad sejaše, jedna
zrna padoše kraj puta, i dođoše ptice i pozobaše ih;“ (Matej, XIII.3-4).
Uzmimo samo taj deo parabole i pokušajmo da razumemo njegovo značenje. Ova parabola je jedna
od onih, uz koje je Hrist dao interpretaciju. Učenici pitaju šta parabola znači
i takođe zašto on govori u parabolama. Ostavimo za trenutak po strani Hristovo
objašnjenje zašto govori u parabolama i pogledajmo njegovu interpretaciju prvog
dela. Ona glasi: „Vi pak čujte priču o
sejaču. Svakome koji sluša reč o
carstvu i ne razume, dolazi nečastivi i krade posejano u srcu njegovom: to je
oko puta posejano.“ Uočićete da u poslednjem redu stoji: ’This is he
that was sown at the side.’ (ούτος έσην ο παρά τψ όδον σπαρεις.). To se
odnosi na Čoveka – na određenu vrstu čoveka. (U prevodu dr Emilija Čarnića ovaj
deo je adekvatnije preveden sa „To je pored puta posejani“, prim.prev.). Čovek je seme. Ipak, seme je takođe
definisano kao ’reč kraljevstva’ (ολόγος της βασιλείας.). Naravno, to se
odnosi na Kraljevstvo nebesko za koje se na drugom mestu izričito kaže da je u
čoveku. Na pitanje Fariseja kada će kraljevstvo Božije doći Hrist kaže: „A kad Ga upitaše
fariseji: Kad će doći carstvo Božije? Odgovarajući reče im: Carstvo Božije neće
doći da se vidi; Niti će se kazati: Evo ga ovde ili onde; jer
gle, carstvo je Božije unutra u vama.“
(Luka, XVII.20).
Prema tome, seme, koje je posejano, predstavlja i ezoterijsko
učenje – učenje o mogućoj unutrašnjoj evoluciji Čoveka na viši nivo pod nazivom
’Nebo’ – i Čoveka samog, jer se ovde kaže: 'This is he that was sown by the way side.' („To je pored puta posejani.“). U svim ezoterijskim učenjima Čovek se
posmatra kao seme. O Čoveku je u tom smislu rečeno da dok ne umre za sebe, ne
može da donese plod. Kada je Isus čuo da su neki Grci došli kako bi govorili sa
njim, rekao je da je došao njegov čas. Zašto je to rekao kada su Grci došli?
Ovde je neobičan odlomak, koji nalazimo samo u Jovanovom Jevanđelju:
„A behu neki Grci koji behu došli na praznik da se mole
Bogu. Oni dakle pristupiše k Filipu, koji beše iz Vitsaide galilejske, i
moljahu ga govoreći: Gospodine! Mi bismo hteli da vidimo Isusa. Dođe
Filip i kaza Andriji, a Andrija i Filip opet kazaše Isusu. A
Isus odgovori im govoreći: Dođe čas da se proslavi Sin čovečiji. Zaista, zaista
vam kažem: Ako zrno pšenično padnuvši na zemlju ne umre, ono jedno ostane; ako
li umre mnogo roda rodi; Koji ljubi dušu svoju izgubiće je, a ko mrzi na dušu
svoju na ovom svetu, sačuvaće je za život večni.” (Jovan, XII.20-25).
Taj odeljak je izuzetno zanimljiv, jer je činjenica da je u grčkim
orfičkim misterijama zeleni klas pšenice, to jest, seme, predstavljalo
centralnu ideju tog malo poznatog učenja. Klas pšenice reprezentuje Čoveka.
Ovaj odeljak pokazuje veoma određenu vezu između starih grčkih škola i drame o
Hristu, međutim, iz nekog razloga čini se da nijedan od komentatora Novog
zaveta nije shvatio da je to tako. Čovek je seme: i sam ezoterizam je seme.
Međutim, kada čovek čuje ezoterijske ideje i ne razume ih, doći će ptice i
pozobaće ih. Ptice predstavljaju
nešto sasvim određeno u tom jeziku parabola. U celini, one su misli. Kod Platona srećemo sliku da je
um čoveka kavez za ptice, na primer. (Glavna tema u Theaetetus je taj kavez za ptice). To je kavez u koji sve
vrste ptica ulaze i ostaju. Ukoliko čovek čuje ezoterijske ideje i ne razume
ih, to znači da ima neistinite ili pogrešne misli i te neistinite misli, kao
ptice, pozobaće te ideje ili ih izmeniti, izokrenuti ih i načiniti od njih
laži. To jest, ideju su pozobale neistinite misli.
Pogrešno razmišljanje je ’nečastivi’ (ο πονηρός).
To je značenje đavola u pogledu uma. I svako to može da vidi u sebi. Svako ko
je iskren u samo-posmatranju zna koliko je moćna laž i koliko mora da se bori
protiv nje u sebi – razumevanja stvari na pogrešan način, davanje lažnog
značenja onome što se dogodilo itd. Ptice ovde označavaju pogrešno mišljenje.
Međutim, one mogu da označe i ispravno mišljenje. Proroka Iliju u divljini su
hranili gavranovi. „I onde mu
gavrani donošahu hleba i mesa jutrom i večerom, a iz potoka pijaše.“ (I
Kraljevima XVII.8) Ovde misli
označavaju istu stvar, ali u obrnutom smislu. Njega su hranile pravilne misli,
pravilno razumevanje. Pogrešno razumevanje nas sve razara iznutra. Pravilno
razumevanje nas sve hrani. Čovek je seme posejano po zemlji, a ezoterizam je
seme posejano u čoveku da u život probudi to seme, koje Čovek jeste. Prva
kategorija ljudi koja je ovde opisana jeste čovek ’posejan kraj puta’. Takav
čovek ne može da razume ezoterijske ideje ili ih razume pogrešno i izvrće u
laž. Ljudi kao seme su različito posejani u svet i njihova moć razumevanja
varira u skladu sa time gde su posejani.
Нема коментара:
Постави коментар