PARABOLA O SEJAČU - IV DEO

Sada treba da razmislimo o neobičnoj ideji da su ljudi različito posejani po zemlji u svetlu Parabole o sejaču, kako je preneta u Jevanđelju po Mateji. Ponovo ću citirati prvi deo parabole:

„Gle, iziđe sejač da seje. I kad sejaše, jedna zrna padoše kraj puta, i dođoše ptice i pozobaše ih;“ (u engleskoj verziji „on the way side“ u nemačkoj „an den Weg“).

Nakon što Hrist odgovori na pitanje svojih učenika zašto govori u parabolama i da je njima dato da razumeju tajne Kraljevstva nebeskog, ali ne mnogima, on kaže: 

„Vi, dakle, čujte priču o sejaču. Svakome koji sluša reč o carstvu - a ne razume - dolazi zli i otima što je posejano u njegovom srcu; to je kraj puta posejani.“ (Matej, XIII.18-19).

Poslednja rečenica je neobična. ’To je kraj puta posejani.’ („This is he that was sown by the side“). Neobična je jer implicira da je Čovek na različit način posejan u život. To jest, ljudi nemaju iste mogućnosti da razumeju ezoterizam. Hrist je već rekao da mnogi ne mogu da razumeju misterije Kraljevstva nebeskog, ali da njegovi učenici mogu, jer im on kasnije kaže: „A blago vašim očima što vide, i ušima vašim što čuju.“ (stih 16).

I to se, naravno, ne odnosi doslovno na oči i uši, na prave čulne organe. Oči znače unutrašnji vid uma a uši osluškivanje emocija – to jest, emocionalno razumevanje – jer samo um može da vidi istinu neke stvari a samo emocionalni centar njenu vrednost i dobrotu. Međutim, u svojoj interpretaciji parabola Hrist proširuje tu ideju rekavši da samo neki od mnogih mogu da razumeju i slede njegovo učenje i definiše šest klasa ili kategorija ljudi. Prva kategorija su oni koji čuju Reč – to jest, učenje i ideje ezoterizma i ideju o svesnom čoveku i ideju o samo-evoluciji do stepena pod nazivom Kraljevstvo nebesko, koje predstavlja svestan krug čovečanstva – i ne razumeju ništa.  Njihove oči i uši su otvorene za život, za svet, za stvari čula – to jest, intelektualno i emocionalno oni poznaju samo svet. I to nije njihova greška, jer je rečeno da je takav čovek ’onaj koji je posejan kraj puta’. Takav čovek je potpuno u životu. On je ’zalepljen za svoja čula’, kako je to izraženo u grčkom učenju Sokrata, i ideje koje izlaze iz okvira čula za njega su nedostupne, jer on može da razmišlja samo prirodno, doslovno u terminima objekata. Ta tačka je kasnije naglašena u jeziku parabola koji proučavamo, u verziji koju daje Luka (VIII.5): „Iziđe sejač da seje seme svoje; i kad sejaše, jedno pade kraj puta, i pogazi se, i ptice nebeske pozobaše ga.“  

Uočićete da je ovde još jedna rečenica dodata istom odeljku koji je dat i u Jevanđelju po Mateji. Seme je palo kraj puta i ’bilo izgaženo stopalima’ (u engleskoj verziji „underfoot“). Porazgovarajmo o značenju reči ’pod stopalima’ (underfoot). Stopalima čovek dotiče spoljašnji svet, koji se opaža čulima i na jeziku parabola on reprezentuje u najvećoj meri prirodni, doslovni, spoljašnji nivo zasnovan na čulima u čovekovom umu – to jest, onaj deo uma koji razmišlja direktno iz tog izvora. Ritual pranja nogu sa jedne strane znači očistiti prirodni um od obmane čula – to jest, od pojavnog, od života kakav se prikazuje čulima. U Jevanđelju po Jovanu, XIII.14, pošto je oprao noge učenicima zapisano je da je Hrist rekao: ’Kad ovo znate, blago vama ako ga izvršujete.’

„Kad dakle ja oprah vama noge, Gospod i učitelj, i vi ste dužni jedan drugom prati noge. Jer ja vam dadoh ugled da i vi tako činite kao što ja vama učinih. Zaista, zaista vam kažem: Nije sluga veći od gospodara svog, niti je poslanik veći od onog koji ga je poslao. Kad ovo znate, blago vama ako ga izvršujete.”

Međutim, ukoliko čovek ne može da misli i razume nezavisno od dokaza, koje mu pružaju njegova čula, on ne može da očisti svoj prirodni um. On tada niti može da razmišlja niti da razume bilo šta o idejama ezoterizma. Morate uvek imati u vidu da ezoterizam počinje od nečega što spoljašnja čula ne mogu da nam pokažu, naime, od nevidljivog sebe. On ne započinje posmatranjem spoljašnjeg sveta, već samo-posmatranjem, od nevidljivog sveta u sebi. Verujem da bi bilo veoma dobro ako biste pokušali da uočite na šta se ovde misli i da jasno razumete da posmatrati sebe nije pitanje fizičkih očiju ili ušiju ili dodirivanja sebe, već unutrašnja stvar. Kada Hrist kaže: „Carstvo Božije neće doći da se vidi.“ (Luka, XVII.20), on misli da to nije nešto spoljašnje, nešto što se može opaziti fizičkim čulima, već unutrašnje – naime stepen unutrašnje evolucije iznad nas i u nama na vertikalnoj skali mogućeg bića – a početak toga je posmatranje sebe u svetlu ideja i učenja ezoterizma. Jer tada ćete početi da shvatate zašto za vas, takve kakvi jeste, Kraljevstvo nebesko nije dostižno i da je neophodan veliki rad na sebi tokom veoma dugog perioda pre nego što bude moguće i sanjati da se ono dosegne. Koliko smo samo daleko od Kraljevstva nebeskog! Ali koliko je divno kada počnemo da vidimo put do njega! To je ono što ezoterijske ideje mogu da pokažu svakome ko to traži i ceni. Kako je divno razumeti da mehanička dobrota ne može voditi do njega, ništa više nego mehanička zloća. Kako je divno kada počnemo da razumemo da to znači raditi protiv sopstvene mehaničnosti.

Vratimo se frazi „izgaziti stopalima“. Ako uzmemo stopalo kao prirodni nivo čoveka, nivo doslovnog razumevanja, na kome on stoji na zemlji, moguće je sagledati značenje fraze ’kraj puta’. Seme je palo kraj puta i bilo izgaženo stopalima. Šta je ’put’? Psihološki, to je mesto na kome se odvija saobraćaj života u vama. Tu su sve vaše mehaničke misli. To je vaša mehanička strana, mehanički deo vas okrenut životu, čulima. Za taj mehanički deo – to jest, za deo koji gotovo automatski deluje iz života – nemoguće je da razume ezoterijske ideje. Ukoliko te ideje padnu na taj mehanički deo, one padaju ’kraj puta’. Padaju na pogrešno mesto u čoveku – mesto koje je korisno za život, ali beskorisno za samo-razvoj. Dopustite mi da vas podsetim: čovek mora biti u stanju da razmišlja u različitim kategorijama. On mora da razmišlja o svojim životnim pitanjima. Mora da razmišlja o ezoterijskim idejama. Međutim, ne sme da u istoj kategoriji razmišlja o životnim pitanjima i idejama ezoterizma. On mora da zna i da vidi da se one razlikuju u kvalitetu. Ukoliko nije u stanju da vidi da se one razlikuju, onda ne poseduje magnetni centar. Ezoterizam znači biti u životu, ali ne od života. Njegov izvor nije u životu. Kada bi bilo tako, on ne bi mogao da vas uzdigne iznad života – iznad mehaničnosti. Kako nešto, što potiče iz života, može da vas uzdigne iznad života? Ezoterizam je konopac – iznad života. Magnetni centar omogućava čoveku da napravi razliku između uticaja života, stvorenih u sferi života i uticaja koji dolaze od svesnog čoveka, izvan života. Čovek na primer mora biti u stanju da napravi razliku između fudbalskih novosti ili vesti o ratu i ezoterijskih ideja i da ne dopusti da one jedne druge osporavaju ili uništavaju. Ukoliko ne posedujete osećaj za skalu – a osećaj za skalu je jedan od znakova posedovanja magnetnog centra – tada će sve biti kontradiktorno, jednostavno zato što niste postavili stvari tamo gde pripadaju. To jest, nemate osećaj za vertikalni krak krsta, koji reprezentuje različite nivoe i različite kategorije – ukratko, više i niže i tako, svesnije i mehaničnije u vama. Setite se da, ukoliko želite da budete u svesnijim delovima sebe, tamo dospevate pomoću usmerene pažnje, da počnemo od toga. Čitava ideja ezoterizma je prvo da nas učini prisutnijim, svesnijim onoga što mislimo i osećamo i činimo. Cilj toga je da živimo u svesnijim delovima, koji su kod većine ljudi potpuno ili gotovo nenaseljeni. Samo-posmatranje je čin unutrašnje pažnje. Cilj ezoterizma je da nas uzdigne na vertikalnoj skali bića. Prema tome, magnetni centar je nešto što čoveku daje prvi osećaj stvari iznad i stvari ispod ili stvari, koje su u većoj meri unutrašnje i stvari koje su više spoljašnje i povezuje ga sa idejom o vertikalnoj skali stvari. Jer vertikalno je unutrašnje i što više nešto stoji na vertikalnoj skali, to dublje leži u čoveku. To je nalik maloj mašini u njemu, koja se kao lift pomera gore-dole. Čovek sa magnetnim centrom zbog toga ne samo da će razumeti doslovno i prirodno, već će uhvatiti i značenje koje leži iznad tog doslovnog i prirodnog nivoa. To jest, on će razumeti unutrašnje značenje, koje je odvojeno od spoljašnjeg značenja. To je početna tačka svega ostalog u čovekovoj evoluciji i ukoliko čovek ne poseduje tu malu mašinu, onda je jedan od onih koji su posejani u svet, onih koji, kada čuju ideje ezoterizma, neće učiniti ništa od njih. Prvoj klasi ljudi, dakle, pripadaju oni koji nemaju magnetni centar. Izričito je rečeno da su

’posejani kraj puta’. U Lukinoj verziji to je još jače naglašeno. Hrist je ovde prikazan kako o prvoj kategoriji kaže sledeće: „A priča ova znači: Seme je reč Božija. A koje je kraj puta to su oni koji slušaju, ali potom dolazi đavo, i uzima reč iz srca njihovog, da ne veruju i da se ne spasu. (Luka VIII.11-12). Obratite pažnju na poslednju rečenicu ’da ne veruju i da se ne spasu.’ Šta to znači? Ne mogu svi biti spaseni.

Pieter Brueghel the Elder "Harbour Scene with Christ Preaching"

’Reč Božija’ je učenje ezoterizma – to jest, učenje o načinima samo-evolucije - o čemu morate razmišljati i što morate činiti da biste u sebi evoluirali do nivoa svesnog čoveka ili Kraljevstva nebeskog.

Ovde morate razumeti značenje jedne analogije. To je drevna hermetička izreka: ’Kako gore, tako dole.’ To znači da sve podleže zakonima koji vladaju u čitavom stvorenom univerzumu. Ono što postoji na velikoj skali, pronaći ćete reprezentovano na maloj. Kako gore, tako dole.

Postoji analogija sa ljudskim telom. Ljudsko telo po sebi reprezentuje ideju o svesnom i mehaničkom čoveku. Ćelije mozga, tako zatvorene i izolovane, predstavljaju svesni krug ćelija u odnosu na ostatak tela. One su besmrtne u smislu tela. Sada, kada bi sve ćelije tela pokušavale da postanu ćelije mozga – to jest, da evoluiraju na nivo ćelija mozga – telo bi bilo uništeno. Ne bi više bilo u stanju da bude telo i da vrši sve svoje funkcije. Međutim, nekoliko ćelija od milijardi i milijardi ćelija, koje čine ljudsko telo, mogu da pobegnu a da ono ne bude dezintegrisano. To jest, izvestan broj ćelija tela mogu da postanu ćelije mozga, a da pri tome ne dođe do narušavanja funkcije tela kao celine. Isto važi i za život Prirode koja je veliko telo. Određene ćelije u njoj – to jest, u ovom slučaju, ljudska bića – mogu da pobegnu od njenih zakona, a da ne bude narušena njena opšta funkcija i svrha. Ukoliko razmislite, videćete šta to znači. Ovde se može dodati još jedna stvar. Broj onih, koji u svakom trenutku mogu početi da beže od služenja prirodi, veći je od onih koji to pokušavaju da urade. To je misao koja čoveku pomaže da razume situaciju.

U suprotnom, ljudi, kada po prvi put čuju ovo objašnjenje, a ne pokušaju da vide njen pravi značaj, skloni da kažu da to nije pravedno ili fer. Znam da će i neki od vas reći nešto kao: ’U odeljku citiranom iz Lukinog Jevanđelja on kaže da je đavo došao i ukrao seme, da ne bi poverovali i spasli se. Čini se da neka zla sila sprečava ljude da se probude. To izgleda nekorektno i nepravedno itd.’ Pokušaću da dam odgovor na to. U verziji po Mateji đavo se naziva nečastivi (the evil one), a u samoj paraboli je rečeno da su ptice pozobale seme. Kao što je ranije rečeno, ptice u ovom slučaju označavaju pogrešno mišljenje ili loše mišljenje. Ukoliko čovek razmišlja na pogrešan način, ukoliko misli loše, kako može da razume učenje ezoterizma? On sam je đavo. On sam je nečastivi. Zamenimo sada ideju o đavolu idejom o mehaničnosti. Ako čovek razmišlja mehanično, on ne može da primi ideje ezoterizma. U mehaničkim delovima čoveka ’ptice će pozobati seme’ – to jest, uništiti ga. Čitava stvar je u tome da se ezoterizam odvoji od mehaničkih misli, da se ceni, da se uzdigne, da se učini svetim – to jest, specijalnom stvari, svetom stvari. Zbog toga je važno učiniti neku stvar svetom – u suprotnom će pasti na pogrešno mesto u vama i biti pozobana ili izgažena. Shvatite da se ’pod stopalima’ odnosi na vaš sopstveni um. Morate svesno razmišljati o ezoterizmu i biti svesni dok o njemu razmišljate. Ne možete o njemu uvek razmišljati – u svakom slučaju ne na početku – ali ne smete dopustiti sebi da o njemu razmišljate mehanički, negativno i tako dalje. Međutim, postoje određene sile koje teže tome da čoveka zadrže u navikama – to jest, u mehaničnosti. One se kače za čoveka i nagone ljude da čine i govore i misli iste stvari uvek i uvek iznova. Iz tog razloga morate učiniti ideje ezoterizma snažnijim od ideja života, u suprotnom, pritisak života će vas zadržati na nivou doslovnog, prirodnog, čulnog i kada budete čuli o idejama ezoterizma, vi ćete ih odbiti, loše misliti o njima, biti sumnjičavi, slepi, gluvi i tako dalje. Dovoljno je samo da pokušate da drugima ispričate o ezoterizmu, da biste videli kako će ’ptice pozobati seme’. A ukoliko ste toliko poetični da mislite kako ljudi nisu istinski u stanju da razmišljaju pogrešno i da nisu istinski u stanju da misle zlo, tada mogu samo da kažem da još uvek niste počeli da posmatrate sebe i niste videli za šta ste sve vi sami u stanju.