SO NA ZEMLJI
MNOGE reči u Bibliji koriste se u
posebnom smislu. Ne možemo pretpostaviti da učenje dato u Jevanđeljima nije
bilo posebno, a jedna stvar je
potpuno jasna – učenje u Jevanđeljima nije se odnosilo na obične ciljeve u
životu. Dajući svoje učenje Hrist nije govorio o tome kako postati uspešan
političar, uspešan poslovni čovek, advokat ili lekar itd. Govorio je o posebnoj
ideji, povezanoj sa Kraljevstvom nebeskim. Govorio je o tome kako se čovek može
podvrći ponovnom rođenju ili unutrašnjoj evoluciji ili transformaciji. Budući da je govorio o posebnoj ideji o Čoveku na zemlji, mnoge reči su
upotrebljene u posebnom smislu – to jest, one su upotrebljene u
tehničkom smislu, upravo kao što, recimo, organski hemičar, baveći se mogućim
kombinacijama i transformacijama elementarnih atoma u beskrajne nove supstance,
koristi tehnički jezik, koji ne razumeju oni koji ne poznaju hemiju. Hemija je
nauka o transformaciji jedne supstance u drugu i u svom ranom obliku kao alhemija
počela je od te ideje – ideje transformacije.
Međutim, u slučaju
Jevanđelja, ono o čemu je Hrist govorio bio je najviši oblik Organske Hemije –
naime, moguće transformacije samog Čoveka u novu vrstu čoveka. U
Jevanđeljima, Čovek se posmatra kao materijal za jedan korak u svesnoj
evoluciji. On se posmatra kao eksperiment samo-evolucije. Ukratko, on je
objašnjen kao seme posejano po zemlji za Kraljevstvo nebesko, koje za njega predstavlja
latentno moguć nivo unutrašnjeg razvoja. Čovek je posejan na zemlji kao
materijal za samo-evoluciju koja može nastupiti jednom kada dođe u kontakt sa
kasnijom setvom pod nazivom „Reč Kraljevstva“. Prema tome, sa stanovišta Jevanđelja,
Čovek na zemlji je nepotpun, nedovršen, nesavršen i njegov najdublji smisao
leži u činjenici da je nepotpun, ali sposoban da putem novog razumevanja i nove
volje dovrši unutrašnji razvoj. Naredni stepen Čoveka ne može se postići
spoljašnjom prinudom. Nikakva pravila, nikakvi strogi rituali, nikakva spoljna
prisila ne mogu to da ostvare. Dovršenje, samo-evolucija, ponovno rođenje i
tako ispunjenje čoveka može ostvariti samo on sam sopstvenim individualnim
viđenjem istine, svojim sopstvenim razumevanjem, sopstvenom željom za time,
sopstvenom voljom, primenjenom na to. To je vrhovna ideja Hristovog učenja o
Čoveku na zemlji. Posejan na zemlji kao seme za Kraljevstvo, u tom smislu, on
može ostati seme, dete na zemlji, ili može, čuvši učenje slično onome koje je
dao Hrist, svojim sopstvenim uvidom, sopstvenim mišljenjem, svojim sopstvenim
unutrašnjim shvatanjem, evoluirati ili ne. Niko za njega ne može da napravi
njegovu sopstvenu evoluciju. Nikakvi podsticaji, nikakve zabrane, nikakve
kazne, nikakvi zakoni, nijedan oblik spoljašnje prinude ne može učiniti da on
evoluira u i iz sebe. To je njegovo sopstveno pitanje – stvar njegovog
sopstvenog unutrašnjeg izbora, pitanje njegovog najdubljeg, u najvećoj meri
individualnog razumevanja. Čovek ili počinje da vidi za sebe, da razume za sebe
ili ne. To mu je sve slobodno prepušteno, da odluči u sebi i iz sebe. Čoveku je
slobodno prepušteno da služi život ili da služi Kraljevstvo nebesko. Ljudi se ponekad
pitaju zašto, ako je Hristovo učenje istinito, zašto ljudi nisu napravljeni
boljim, napravljeni da budu dobri i tako dalje - zašto u stvari Bog ne insistira na tome. Ali
kako bi to moglo biti? Ukoliko bi ljudi bili dobri zbog spoljašnjeg pritiska,
ako bi videli Boga na nebu i uplašili se, bili bi prisiljeni. Ništa ne bi
činili sami od sebe, na osnovu svog sopstvenog unutrašnjeg razumevanja i
svoje sopstvene volje, već samo iz straha od kazne. A to ne bi bila samo-evolucija.
Iz tog razloga u spoljašnjem svetu, u prirodi ne postoji ništa što bi čoveku
definitivno pokazalo da li Bog postoji ili ne. Jer kada bi čula pružala jasan
dokaz, na ovaj ili onaj način, čovek bi spolja bio primoran da veruje
ili ne. Međutim, ako obratite pažnju, u prirodi ne postoji ništa, ništa što bi
nam čula mogla pokazati, što se može uzeti kao siguran dokaz jednog ili drugog
stanovišta. Priroda je prelepa i okrutna. Život je dobar i loš. Na osnovu
prirode i života, nije moguće doneti nikakvu odluku. Drugim rečima, čoveka
ništa spolja ne primorava – ne nagoni ga ništa spoljašnje putem čula. Ta
činjenica je po sebi neobična. Možete interpretirati prirodu i život kako vam
je volja. Ipak, nije neobično ako razumete da je Čovek posejan na zemlji u
svrhu individualnog ponovnog rođenja, individualnog unutrašnjeg razvoja, na
osnovu sopstvenog izbora, na osnovu sopstvene najdublje refleksije i mišljenja,
sopstvenog iskustva i konačno, sopstvenog razumevanja i volje – ukratko, da je
rođen kao materijal za samo-evoluciju na nivo Kraljevstva. To je pitanje
čovekovog razumevanja, na čemu se toliko insistira u Jevanđeljima –
naime, onima koji imaju ’uši da čuju’. Jer čovek je prvo svoje razumevanje
- ne svoje telo, ne svoje lice, ne fizička
pojava. I drugo, čovek je volja, primenjena na to razumevanje. To je Čovek
Kraljevstva. Morate razumeti da
čovek može postići mnogo u životu i steći mnogo znanja, a da ipak nema
razumevanja - i još manje volje
da živi ono što je video i razumeo. Tako, sagledan u svetlu učenja o višem
nivou – to jest, u svetlu učenja Jevanđelja o Kraljevstvu, o višem Čoveku
– nijedan čovek nije ništa drugo do sopstveno razumevanje i volja u skladu sa
njim. To je stvarni čovek u vezi sa idejom o Kraljevstvu nebeskom. Ne igra
nikakvu ulogu šta je on spolja, na kojoj je poziciji, šta je u životu, kako
izgleda, i tako dalje, pravog čoveka čini njegovo razumevanje učenja o višem
Čoveku i njegova volja upravljena prema tome. Zbog toga nije neobično da se
u Jevanđeljima koriste mnoge tehničke reči koje se odnose na nauku o
višem Čoveku i Čoveku Kraljevstva. Tu je na primer reč metanoja (μετάνοια), pogrešno prevedena kao pokajanje, koja znači promenu mišljenja. Tu je
i reč phronimos, φρόνιμος, pogrešno prevedena kao mudar. Tu je i reč vera, πιστις, tako često prevođena kao verovanje: vera i verovanje su dve različite
stvari, to jest, čovek može imati veru kada ne veruje. Tu je i
reč duša, ψυχή, tako često prevođena kao život, kao u rečenici: „Niko nema veće ljubavi od ove: da neko položi
svoj život za svoje prijatelje.“
(Jovan, XV.13). (Napomena: u prevodu Vuka Karadžića ova reč je prevedena kao
„duša, prim.prev.). To smo već dali kao vrhovnu definiciju svesne ljubavi
da čovek mora položiti svoju dušu – to jest, staviti one koje voli na svoje
mesto. Idući tako protiv svoje duše. Na drugom mestu Hrist kaže: „Kao što Otac poznaje mene i ja poznajem Oca, i
polažem svoju dušu (prevedeno kao „život“) za ovce.“ (Napomena: u prevodu Vuka Karadžića ova reč jeste prevedena kao
„duša“, prim.prev.). („Novi čovek“, str. 64).
Međutim, moramo se
sada pozabaviti još jednom rečju, upotrebljenom u tehničkom smislu, koja
zahteva objašnjenje. To je reč so. U Jevanđeljima ima nekoliko odeljaka
u kojima se koristi reč so. Šta so znači? U kom tehničkom značenju je
ova reč upotrebljena?
„Dobra je so; ali ako so bude neslana,
čim će se osoliti? Imajte so u sebi, i mir imajte među sobom.“ (Marko, IX.50).
Učenje u Jevanđeljima da čovek treba da čini
dobro bez ikakve ideje o nagradi veoma je teško razumeti. „Ali, ljubite neprijatelje svoje, i
činite dobro, i dajte u zajam ne nadajući se ničemu;“ (Luka, VI.35). Ali kako možemo da činimo dobro bez pomisli na
nagradu, ’ne nadajući se ničemu’? Ipak, na mnogo mesta je naglašeno da, ako
čovek čini dobro i poštuje zapovesti sa ciljem da zadobije sreću na nebesima,
on neće postići svoj cilj. Sada, u vezi sa
činjenjem dobra na pogrešan način, možemo razumeti da je jedan primer za to licemer
(opisan u Matej, VI.5), ko se dugo moli na uglu ulice, da bi ga videli ljudi,
jer pohvalu voli više od svega drugog. Međutim, zašto se činjenje dobra, ne da
bi to ljudi videli, već da bi se stekla nagrada na nebesima, posmatra kao
pogrešno? Šta je razlog? Jer za sve rečeno u Jevanđeljima postoji razlog – psihološki razlog, povezan sa onim što
ometa ili pomaže čovekovu evoluciju. Jevanđelja ne sadrže zbirku despotskih
pravila i moralnih pouka, već komplet psiholoških
dijagrama i putokaza, nekih jednostavnih, a nekih veoma složenih na prvi
pogled, koji bi, ukoliko bi čovek mogao da ih ispravno razume i izvrši njihove
instrukcije, neminovno vodili do otkrivanja Kraljevstva nebeskog u njemu samom.
Sada, jedna od stvari koje su jasno rečene, jeste da čovek prvo mora da čuje, a
zatim da čini ono čemu Hrist podučava. To jest, on prvo mora da razume, jer
pokušaj da učinimo nešto bez prethodnog razumevanja šta je to, ne može voditi
nikuda; a zatim, on mora da počne da čini ono što misli da je razumeo – to
jest, da to živi. Međutim, čovek može
da čini ono što misli da je razumeo na pogrešan način i iz pogrešnih motiva ili
sa pogrešne strane sebe. I na tom mestu učenje da čovek treba da čini dobro ne
očekujući nagradu dolazi do izražaja. Razlog zašto čovek ne sme da čini dobro
sa ciljem dobijanja nagrade na
nebesima, jeste u tome što on tada deluje samo iz sebe. To jest, izraženo tehničkim jezikom Jevanđelja, on ne deluje
iz emocija definisanih kao ’ljubav prema Bogu’ i ’ ljubav prema bližnjem’, već
isključivo iz ’ljubavi prema sebi’ i zbog toga ne može da dosegne nivo
Kraljevstva nebeskog (uporedi sa
konceptom „služenje drugima/služenje sebi“, prim.prev.). Jer mi smo
načinjeni da razumemo da Kraljevstvo nebesko počiva na ’ljubavi prema Bogu’ i
’ljubavi prema bližnjem’, za razliku od Kraljevstva pakla, koje počiva na
ljubavi prema sebi i mržnji prema bližnjem – a to znači da čovek, koji sve čini
zbog eventualne nagrade i tako iz samoljublja i sopstvenog interesa, ne može
niti da vidi niti da dođe do Kraljevstva nebeskog. Jer Hrist kaže da čovek mora
da se rodi ponovo pre nego što vidi
Kraljevstvo. Jedno od značenja tog iskaza je da čovek mora prevazići sebe ili
postati siromašan duhom, kao stanje
opisano u prvom Blaženstvu („Blaženstva“ predstavljaju devet Hristovih
blagoslova izrečenih u Besedi na gori, prim.prev.). Sujeta, uobraženost, ponos,
prezir prema drugima i sve te beskrajne grube i fine emocije i misli izvedene
iz njih, čine čoveka ’bogatim duhom’ i pripadaju istom korenu samoljublja – od koga čovek mora početi
da se odvaja.
Koje
je psihološko značenje gledanja unazad?
U priči o uništenju Sodoma i Gomore Lotova žena je ’pogledala unazad’.
Pretvorena je u stub soli. So označava mnogo psiholoških stvari, dobrih i
loših. Ona može da ubije i da sačuva. Hrist je svojim učenicima, koji su se
raspravljali o tome koji je prvi, rekao: ’Imajte soli.’ Međutim, so može da prenese
značenje psihološke sterilnosti. Hrist nije rekao: ’Budite psihološki
sterilni’, već obratno – kao da je značenje bilo ’više se smejte sebi – nemojte
biti tako ozbiljni.’ U tom posebnom smislu da se postane beskoristan, čovek
koji ’gleda unazad’ postaje iznutra sterilan – mrtav, iako se kreće. U dve
veoma neobične parabole Hrist povezuje njihovo skriveno značenje sa Lotovom
ženom
„Tako kao što bi u dane
Lotove: jeđahu, pijahu, kupovahu, prodavahu, sađahu, zidahu; A u dan kad iziđe
Lot iz Sodoma, udari oganj i sumpor iz neba i pogubi sve. Tako će biti i u onaj
dan kad će se javiti Sin čovečiji. U onaj dan koji se desi na krovu, a
pokućstvo njegovo u kući, neka ne silazi da ga uzme; i koji se desi u polju,
tako neka se ne vraća natrag. Opominjite se žene Lotove.” (Luka
XVII.28-32).
U te dve parabole u najmanju ruku se može videti
da se javlja ideja o ‘nevraćanju natrag’, a budući da je spomenuta Lotova žena,
vraćanje i osvrtanje imaju isto značenje unutrašnje smrti, unutrašnje
sterilnosti. To ne može imati isto značenje kao u Hristovom obraćanju učenicima
koji su se svađali koji je prvi. Hrist im je rekao: ’Imajte soli među sobom.’ Kada budućnost postane mračna, čovek
gleda unazad ili se vraća čak do infantilnosti, ako je nada izgubljena i zamenjena
strahom. Bolest, koju to unutrašnje odustajanje izaziva u čovekovom vremenskom
telu – čovekovom životu – nastaje usled nedostatka unutrašnjeg duha, koji,
uprkos svim teškoćama, mora da se bori, mora da nastavi. U ezoterijskoj koncepciji Čovek ima unutrašnji cilj i
pristup njemu obrazuje njegov istinski smisao i predstavlja stvar njegovog
unutrašnjeg razumevanja, koje mora da bude povezano sa verom i tako je pitanje
aktivnosti duha koji nije podržan spolja. Čovek odustaje od duhovnog
stremljenja u pravom smislu ’od sebe
samog’ i počinje da se osvrće unazad ili vraća. Ometaju ga spoljašnje
teškoće. Tako postaje sterilan – i verovatno uspešniji u životu. Međutim,
duhovno on postaje stub soli, jer se odriče onog neodredljivog, što ipak
iznutra može da spozna svako ko to želi. Nije li to jedna od stvari koje je
najteže videti i razumeti – u čovekovom sopstvenom slučaju? Koliko mnogo malih
stubova soli leži u čovekovom vremenskom telu – u čovekovoj živoj prošlosti? I
koliko mnogo stubova soli postoji u životu, šeta svakodnevno ulicama?
Šta, onda, znači ’Imajte soli
među sobom’? Hrist je rekao učenicima: „Jer
će se svaki ognjem posoliti, i svaka će se žrtva solju posoliti.
Dobra je so; ali ako so bude neslana, čim će se osoliti? Imajte so u sebi, i
mir imajte među sobom.“ (Marko, IX- 49-50).
Postoji svakodnevna fraza koja se odnosi na nekoga ko nije smrvljen
životom i negativan: ’He has good salty
talk’ (dobro začinjen govor). So ima značenje onoga što održava, šta
sprečava da stvari u čoveku postanu loše. Čovek može uzeti stalno promenljive
događaje u životu – iste za svakoga – sa i bez soli. Može biti slomljen,
depresivan zbog njih ili ne. U slučaju, kada je Hrist ovo rekao, učenici su se
raspravljali oko toga, ko je najbolji, ko je prvi – jedan od uobičajenih izvora
samosažaljenja, tužbi koje rezultiraju nasiljem. Nesposobnost da se smejemo
sebi – da sve shvatamo tragično – jeste nedostatak soli. Malo duhovitosti na svoj
račun – da, malo soli duhovitosti – pružiće drugačiji pristup životu. Pravi
ezoterizam bi čoveku trebalo da da soli, nešto što sektaške religije tako retko
čine.
Нема коментара:
Постави коментар